Јеванђеље по мери (Хвала или плата?)

Има речи неизрецивих, речи које човеку није дозвољено говорите, речи које припадају трећем небу, каже апостол Павле у данашњој посланице. Чусмо данас речи св.ап. Павла као и св. ап. Луке, речи које су они написали али не само својим знањем и талентом, већ Духом Светим надахнути. И ове речи дају нам се да нама буду најава, предукус оних речи које ће се чути у Царству Божијем када будемо сабрани око Христа.

„Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.“ Наизглед врло једноставно упуство, јасно као најједноставнији саобраћајни знак за скретање у лево или десно, а опет тешко за  нас да га испунимо јер или стојимо у месту или смо под превеликим гасом да на време извршимо скретање. И ђаво зна Свето Писмо напамет али је оно за њега само средство у борби против Бога у човеку. Па и човек често, склон греху, тражећи оправдање за задовољавање својих слабости, пада под утицај ђаволски и криво тумачи реч Божију најчешће извлачећи написано из контекста, како би укројио Јеванђеље по својој мери. И када погледамо ову заповест Божију, и извучемо је из контекста - коме је, када, и зашто то Христос рекао, можемо много залутати. Ако меримо људским мерилима, ако меримо мерилима огреховљеног човека, онда шта може бити то шта желимо за себе ако не да задовољимо своју страст, своју греховну навику. Неко је пушач, и он жели да пуши цигарете и зато и друге нуди јер и он жели да њега нуде. Неко пије алкохол неумерено и онда и друге наводи да пију јер и он жели да њему нуде пиће. Неко користи дрогу па и другима нуди јер и он жели да њему нуде и дају то зло. Неко воли да оговара и зато жели да чује што више трачева па шири свима пикантерије јер и он жели да њему причају о слобостима других. Ако применимо исте критеријуме огреховљене људске природе и у супротном смеру добићемо готово исто. Шта је то шта други жели по слабости? Да ли требамо правити друштво онима који оговарају да их не бисмо повредили? Давати новац пијанцу за пиће јер то он жели? Наравно да није ни прво ни друго исправно, сви ћемо се сложити да Христос није желео да упути такву поруку. Тек у контексту околности у којима су изречене видимо да су упућене онима чија је примарна жеља сам Христос. Чинити на спасење других јер то спасење желимо пре свега и за себе. И овде постоји могућност извртања у корист својих слабости. Има оних од којих се може чути : „Ја сам њему рекао то и то, знам да сам га повредио али то је за његово добро.“ „То и то сам му урадио али ево испало је да је то за њега било најбоље.“ Наравно да хришћански живот носи искушења и страдања али ми се Богу молимо „не уведи нас у искушење“, па када није исправно тражити искушења итекако је погрешно другима правити искушења под велом врлине и бриге. Да није тако рај би био пун распињача, почевши он оних који су распели Христа, преко оних који су проз векове прогонили и мучили светитеље, до оних који данас праве сплетке и страдања праведницима.

Царство Божије је мир, радост и правда у Духу Светоме и зато у складу са тим треба бринути о спасењу других. Чинимо људима добро на њихово спасење. Али и ту постоји могућност извртања. Неко може чинити добро другоме, али добро које том другом тада није потребно или му може бити и на штету. Догоди се саобраћајна несрећа, човек лежи у коме, почиње да се гуши, људи се окупљају, нико не зна шта треба радити, пробија се неко и из гордости, жеље да се покаже паментан или нешто слично, шљусне чашу воде преко лица повређеног, да га наводно освести, уместо да га окрене на страну, и вода угуши човека. Банални пример као слика много финијих духовних ствари које се тичу спасења. Свети Теофан Затворник када тумачи ово место бави се управо овом темом и каже да је за испуњење ове заповести неопходно саосећање. Свест о томе шта је другом потребно, излазак из себе и примање другог у своје срце. А саосећања нема без љубави. Када волимо другог, када се трудимо да волимо другог, тек онда нам се даје и знање шта треба чинити за његово спасење. Без љубави је ову заповест немогуће испунити.

Даље чујемо, ако љубите ближње, добро им чините и у зајам дајете очекујући да вам врате каква вам је хвала? Хвала нам је људска, хвала нам је она која човека поробљује да њоме храни своју сујету (а то најбоље препознаје када га нечија незахвалност повреди и поколеба у настројењу да чинимо добро). Него љубите непријатеље и чините добро и дајте у зајам не очекујући ништа и биће вам велика плата, каже Јеванђеље. Не хвала него плата. Господ за чињење добра у овом животу не обећава никакву хвалу, не обећава да ћемо се осећати боље и да ће нас хвалити што тако чинимо, већ обећава плату у Будућем Царству.

Но и ово не можемо испунити без љубави. Без љубави према Богу, а онда и без љубави према ближњем. Најлакше је „волети“ некога ко нам је далек. Има људи који хвале непријатељске народе али свој народ омаловажавају. Има људи који због своје гордости и жеље да их хвале чине добро странцима док њихови ближњи због тога трпе. Прво треба испунити љубав према ближњима, па тек онда ићи степеник више и трудити се у љубави према непријатељима и странцима. Ако човек показује „љубав“ према непријатељима и странцима а његови ближњи трпе, онда он то чини да кроз то компензује свој промашени однос према ближњима.

Хришћански живот подразумева напор. Узак је пут који води у Царство Божије. Идење тим пут подразумева да се употреби сила. "Цартво се Божије на силу добија", каже Јеванђеље, (и још једно изврнуто тумечење које чујемо од оних који воле да се лактају, да се грабе, па користе ове речи за оправдање). Царство се Божије узима на силу, али не на силу над другим већ над самим собом. И то траје до краја живота. Апостол Павле који на једном месту исповеда „не живим више ја но Христос у мени“ чујемо  како данас говори о жалцу у месу, анђелу сатанином, који му се даде да га боде да се не надима. И три пута он моли Бога да тај ђаво одступи од њега и добија одговор: „доста ти је моје благодати јер се моја сила у твојој немоћи показује савршена“. Када је апостол Павле водио битку до краја свог живота, када је тако било свима светимакоје свакодневно прослављамо, не очекујмо ни ми ништа лакше. Док овај живот траје нашаместа нису у гледалишту, него  у арени.

Ево нас сада и овде сабраних у овом Светом Сабрању, у Светој Литургији, сабрани у Христу да испунимо речи о чињењу добра другима и себи. Када су се свети оци сретали увек су један другог молили за узајамне молитве. И не само свети оци међусобно. Молили су све да се моле за њих. И праведне и грешне и одрасле и малу децу, јер су знали да је то најважније. Послушајмо их као учитеље оних који желе спасење, као светиљке које нам указују како да практучно испунимо заповест Божију. Помолимо се једни за друге, и за ближње и за непријатеље, поменимо једни друге поименице у овој светој служби, опростимо свима.

Без обзира колико неко био речит и надахнут, речи које чујемо у овом веку само су призрак речи неисказаних, забрањених човеку да говори, јер сада гледамо као у загонетки, као у мутном огледалу, а тада ћемо лицем у лице, сада смо у икони Будућег Царства а тада ћемо се као синови Свевишњега обрадовати у Царству Оца, Сина и Светога ДУха, сада и увек и у векове векова . Амин.

2015

Недуго по Педесетници, по Силаску Духа Светога, апостоли су кренули на разне крајеве света да проповедају и сведоче Христово Васкрсење. Управо онако како каже стих, „По свој земљи изиђе глас њихов и до крајева Васељене речи њихове“. Свети апостол Тома, кога данас славимо, проповедао је у Индији. Неком цару индијском Гундафору био је потребан вешт градитељ те је послао свог слугу да пронађе таквог, а апостол Тома успео је да убеди тог слугу да је он тај. И дао је тај владар много злата апостолу да му направи дворац а затим отишао некуд послом. Када се вратио видео је да од дворца нема ништа а да нема ни злата јер је апостол Тома све раздао сиромашнима. Но апостол Тома тврдио је да је направио цару дворац али да он у тај дворац не може ући сада, него ће га сачекати по смрти и онда ће се у уселити у грађевину коју је платио. Цар је мислио да му се апостол Тома подсмева и бацио га је у тамницу, планирајући да и њега и слугу који га је довео живе одере. Међутим, царев брат умире и ван тела види прелеп дворац за који сазнаде да га је саградио апостол Тома и да је власништво његовог брата, цара Гундафора. Бог враћа царевог брата у живот земаљски и овај сведочи да апостол Тома није слагао.

Када је био одсутан цар је добијао поруке од апостола Томе да се дворац гради и да радови иду одлично те се радовао. Када се вратио цар је видео да дворца на земљи нема и разбеснео се јер није поверовао у будући вечни живот. Послушајмо данашње јеванђеље, као речи поруке нама лично послате. У њима добијамо позив и упутство како да се потрудимо и ми за грађевину коју највероватније нећемо видети телесним очима у земаљском животу.

Рече Господ: Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. А како хоћемо да нам чине људи? Да нас поштују, уважавају, да нам чине добро, да нас воле. И први наш корак је да таквима и ми узвратимо љубављу, шта је од тога логичније, ми чинимо добро њима, они чине добро нама, као када се газда погоди са радницима и они му зидају кућу а он њима плаћа. И ако тако чинимо можемо се надати да ће многи волети да буду у нашем друштву, да многи имати поверење у нас, да ће нас сматрати поштенима и часнима, али све је то суд људски.

И ако љубите оне који вас љубе, и ако чините добро онима који вама чине добра, и ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Хвала нам је од људи, људска, пролазна, земаљска. За оно шта уложимо добићемо у овом животу. Као када платимо материјал и мајсторе да нам направе кућу, или наручимо неки производ плаћајући унапред. Зашто се цар расрдио на апостола Тома? Зато што није веровао у Будуће Царство. Ако ми верујемо у Будуће Царство Божије шта је логичније до улагати у њега. И зато љубите непријатеље своје, чините добро свима и дајте не очекујући да ће вам се вратити, говори нам Христос.

Волети, праштати, давати. Но како давати када смо се покајали због тога што смо давали онима који су нас касније изневерили? Како праштати увреде и понижења када се у фантазији унапред наслађујемо осветом? Како волети када нам повређено срце говори да једноставно не може да пређе преко тога шта је било?

Па како другачије до предати себе Богу да се Он постара о томе. Зар узалуд апостол данас објављује да се сила Божија у нашој немоћи показује савршена?

У томе, у нашем обраћању Богу, у нашој молитви пројављује се пре свега наша вера. Јер можемо давати стидећи се људског суда због тога што не дајемо и можемо наизглед праштати али због страха и наизглед волети али због чистог интереса, но лична молитва, молитва коју чинимо када нас нико од људи не види, то не може бити друго до наша вера у Будуће Царство и зидање сопственог спасења. Неко не може давати потребитима јер ни сам нема, али може се свако помолити за њих, неко има отворене непријатеље који не желе да буду у миру са њим али се и за њих може молити, а шта је са љубављу? „Љубав је од молитве“ кажу Свети Оци. Када се за неког молимо онда нам Бог даје и да га волимо. Зато нека наше стајање на овој Светој Служби не буде само формално испуњавање црквених заповести којих се држимо из ко зна којих разлога, можда и чисто земаљских, већ молитвено усмеримо пажњу на речи које се читају и говоре и пустимо их у своје срце јер наша молитва је наше исповедање вере у будући дом на небу. „Јер кад хлеб овај једете и чашу ову пијете, смрт моју објављујете и Васкрсење моје исповедате“. Овде у икони а у вечности лице у лице, у Царству Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

2014

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА

+

Зар ти душо стварно верујеш да си случајно овде? Да је сплет разних, неповезаних, потпуно произвољних утицаја и одлука тебе ставило на овом месту у времену, управо овде и сада, без икаквог посебног разлога? Зар заиста мислиш да ниједна од ових прочитаних речи нису упућене теби? Зар ни најмање не слутиш да између и иза спољашњих редова, даље од плићака, на дубини, има нечег и за тебе? Нечег шта ће наћи сагласност са твојом најдубљом чежњом, најдубљом потребом, остварењем онога због чега постојиш. Ниси ли душо заведена ватрометима лажног сјаја призвала мрак на своје очи и више не видиш, нити желиш видети, шта је на дубини? "Хајдемо на дубину." позива нас Христос. Шта је душо твој одговор на овај позив?     

Погледајмо Апостоле. Какви су то били људи? Сву ноћ провели у неуспешном риболову, осванули без улова, уморни, исцрпљени, разочарани, а опет нашли времена и добре воље да приме на своју лађу неког човека како би из ње поучавао народ. А какав је то народ био? Рано јутро, оставили своје послове од којих су преживљавали и сели на обалу да слушају неког учитеља. Јесу ли то били неки изузетни рибари и неки изузетан народ? Неки људи који су се разликовали од свих људи који су до тада и након тога живели? Зар није крајње необично да уморни и послом заузети сиромаси тек тако остављају своја насушна занимања и проводе време радног дана слушајући нечије приче? Да нису то можда били неки занесени учењаци, спремни да све жртвују како би стекли нова знања? Неће бити да је тако било. Читајући оне који су изучавали историјске околности описаног догађаја сазнајемо да ће пре бити да су и рибари и народ били неписмени и прости него учени и жељни науке. О чему се онда ту радило? Ако ни рибари ни народ нису били ни по чему изузетни, остаје само једно. Изузетан је био Онај кога су слушали. "Нико до сада није овако говорио." - исповедали су многи који су га чули. Но не заборавимо још једну ствар да би смо били објективни. Било је и оних који су говорили "Ништа посебно на њему не видесмо." У чему је била разлика између једних и других да тако супротне судове доносе о Христу? За разлику од народа, народне старешине, своју пажњу су држали на чувању свог положаја а Христа видели као могућег узурпатора. Њихово расположење према Христу у темељу је имало непријатељство. Нису, као народ, стајали на обали дивног јутром окупаног језера, већ у муљу смрдљиве баре.       

Све у Цркви је Христоцентрично. Сваки сегмент црквеног живота, свака и најмања ситница, указује на Њега. И не само у цркви као институцији, са пропратним објектима и уметношћу. Све у природи, све шта је чулима доступно, за онога који тражи лице Божије и радује се сусрету са Њим, указује на Њега. За онога који жели бити са Богом, који потврдно одговара на позив Господњи, основ односа према Њему засниван је на доброј вољи и поверењу које уз Божију благодат прерастају у љубав. Такав не поставља питање о сврси свог присуства на неком месту и у  неком времену, већ свуда и увек молитвено исчекује Богојављење. Где год био и шта радио, он је истовремено у духовном смислу на обали Генисаретског језера или у лађи, и у центру његове пажње је Христос чије речи ослушкује спреман да учини по заповести Господњој. Таквом је апсолутно јасно да Црква није само видљива институција или група људи, већ да је сав свет створен да постане Црква, реалност будућег века. Кроз такво вежбање пажње требамо се припремати за Свету Литургију. Свака Литургија може бити пловидба са Христом на дубину где смо позвани да бацамо мреже. Али пажња треба бити на Њему. Нити на фантазијама о некој будућности, нити на напрегнутом самоанализирању. Пажња треба бити на Њему јер је Он једина права будућност и Он је наша највећа дубина - све остало је лаж. Таква, не шкрто, већ са благословима припремана душа, извлачиће мреже пуне духовног улова који се крије под површином онога шта се у Цркви чини. 

"Хајдемо на дубину." позива нас Христос. Шта је душо твој одговор на овај позив?     

Када тркач трчи или пливач плива, или се било који спортиста у било чему такмичи, највећи напор улаже на крају када га притисну умор и исцрпљеност и тек након тога пролази кроз циљ и следи тријумф. Када се зачиње и рађа људски живот, мајка тек на крају трудноће, на порођају, трпи несносне болове, а онда човек долази на свет и наступа радост.

И на више места у Јеванђељу читамо да демон најјаче нападне човека пре но што ће човек бити исцељен од те несреће. Као да Христос допуштајући ту последњу муку показује да је крај мучењу тог човека и његових ближњих и кроз тај последњу напор их припрема за тријумф и радост.

Сва пажња одељка који смо чули, цела драма, одиграва се у разговору, у односу Христа према несрећној мајци и њеног односу према Њему.

Погледајмо и шта је томе претходило и које су околности пратила овај догађај.

Господ долази у крајеве Тирске и Сидонске одлазећи са Генисаретског језера. У овим крајевима на обали Средоземног мора, јужно од садашњег Бејрута, живели су људи који су држали такозвану грчку веру, многобожачку, идолопоклоничку. Апостол Марко назива жену „Гркиња родом Сирофинићанка“ тј. она је по вери била Гркиња, по дијалекту Сирјанка а по народности Финићанка. Ти историјски подаци нам сами по себи нису битни, али за разумевање овог догађаја потребно је знати да су ти људи, Хананејци, за јевреји били готово нижа раса због своје идолопоклоничке вере.

Но глас о Христу дошао је и у те крајеве, и ови људи чули су да се јеврејима појавио обећани Месија, син Давидов, како га жена испрва назива вапијући књему из далека. „Помилуј ме Господе, Син Давидов“. Да није чула о Њему, да није чула да је он нада Израиља не би га тако назвала. Још писац јеванђеља каже да Христос у те крајеве „дође“ а она из тих крајева „изиђе“. Као да нас наводи на закључак да се ради о сусрету Христа не само са једном женом већ са представником свих људи који су ту живели, а на које су јевреји гледали са висине као на нечисте.

Испрва му она вапи из даљине износећи своју муку „кћер моју много мучи ђаво“. То није само мука њене кћери, то је и њена мука, јер када се мучи онај кога волимо онда се и ми мучимо, и његова мука је и наша мука, чак је овде и већа мука мајке јер њена кћер и нема свест о томе шта јој се дешава. Мајка не престаје са вапајима , Христос не одговара, и апостоли сажаливши се на њу прилазе Христу, али будући да су и они јевреји не моле као што би молили за свог сународника већ само покушавају да му усмере пажњу на њу, као да је он не чује, рачунајући можда потајно и на Његово милосрђе. Није Христос узалуд до тада ћутао. Ћутао је да би они исповедили оно шта би се данас у својој пуној снази назвало шовинизмом. Изненађујуће су Његове речи: „ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева“. Изненађујуће речи, али сасвим у складу са јеврејским уверењима вероватно су изазвале дубоке покрете у њиховим срцима. Борба разума са савешћу, савешћу опраном и подржаном љубављу коју осећају у свом Учитељу. Та савест устаје на норме у којима су одгојени и којима су задојени. „Да, закон то говори, да се са њима не мешамо, али онда то није онај Христос за којим смо пошли“, пројављује се неартикулисано осећање у њима. А жена приступа Христу не одустајући. Клања му се и говори само „Господе, помози ми“. Драма достиже врхунац. Жена више не представља Хананејце, она је само мајка чију кћер мучи ђаво, само човек који се понизно клања пред Богом и излива свој јад пред Њим. У апостолима чија срца су освојена пре свега љубављу и силом Христовом, а тек онда можда Његовим држањем закона и предања, рађа се нада али одмах долази шамар. „Није добро узети хлеб од деце и бацити псима“. Свети Григорије Палама подвлачи да је реч коју је Христос употребио још погрднија, не „пас“ него „псетанце“ или „псето“ у нашем језику. Да жена Хананејка није имала вере да ће Христос исцелити њену кћер не би стигла ни дотле, а Христос управо и чини све ово знајући њену веру и желећи да буде објављена свима. Хананејка као исцпрљени маратонац пред циљем, као жена која се у болу последњи пут напиње пре него ће се породити исповеда своју веру и крајње смирење. „Пси једу мрве што падну са трпезе господара“. ТАДА одговори Исус. До тада је било „а он одговарајући рече: ја сам послан само овцама дома израиљева... а он одговарајући рече: није добро узети хлеб од деце и бацити псима“ а на крају ОДГОВОРИ. Ово претходно била је само припрема за прави одговор. ТАДА, када је исповедала веру и смирење, ТАДА ОДГОВОРИ Исус, „О жено“ први пут јој се лично обраћајући, „О жено, велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш“. И оздрави кћи њена онога часа.

Научимо се драга браћо и сестре из овог догађаја и ми смирењу или бар вредности које ова врлина има да би смо јој тежили. Јер "Господ се противи гордима, а да смиренима даје благодат", и научимо се истрајности у вери која се практично показује у истрајној молитви. Јер „Сваки који иште прима, и који тражи налази, и који куца отвориће му се (Мт. 7; 8).

Смирење и вера су лична карта оних који апостол назива храмовима Бога живога. Нема више феничана, сирјанаца, јелина, јевреја, самарјана, срба, руса, енглеза, пред Богом. Припадност народу Божијем више није једнако припадности једном племену. Народу Божијем припадају они који чисте своја срца да би се Бог уселио у њих. Зато смо овде сабрани, и зато се потрудимо да творимо светињу у страху Божијем. У Будућем Царству које овде предокушамо се не деле мрве са стола већ се Христос свима даје у пуноћи, али за ту Божанску трпезу не седају они који у смирењу нису спремни да у земаљском животу вапе за Небеским мрвама. 

У Божијим очима сваки човек је јединствен и непоновљив. То је зато што нас Бог воли. Да љубав према некоме нама чини ту особу јединственом и непоновљивом знамо и из личног искуства. Када неког заиста волимо онда то није због неког конкретног разлога нпр. зато што лепо наглашава слогове када нешто наручује телефоном, педантно шири веш када га простире, или увек изабере добар парадајз. Потпуно небитне ствари сам навео? Наравно, јер шта год навео било би небитно у односу на вредност љубави. Волимо неког једноставно зато што га волимо. Када желимо нечију пажњу и присуство зато што од тога имамо материјалне или неке друге користи ту се не ради о љубави. Када је тако са нама ограниченим, како је тек онда са Неограниченим? Бог нас не воли мање или више због наших способности и учинка. Бог нас не види као банка која нас је заробила или се спрема да то учини. У својој "лудој" љубави према нама Бог нас гледа и види као своју љубљену децу и када смо "добри" и када "нисмо добри". Додуше, у првом случају са радошћу па чак и са дивљењем, а у другом са жалошћу и уздахом, али то не мења Божију основну намеру "Да се сви спасу и дођу познање Истине". Зато не треба да нас вара помисао да су Богу из неког разлога потребни наш рад и плодови рада. Није му то потребно, није нам дао дарове да би преко нас стекао себи корист. Дарове добијамо како бисмо радећи са њима показали своју веру и благодарност Дародавцу Који нас љуби. Ништа своје немамо јер све што имамо примили смо на дар од Бога, па и снага да умножимо добијено - такође је од Њега. Зато нам Апостол данас и говори да сарађујемо са Њим, са Христом, да животна снага и благодат коју нам даје не буде примљена узалуд. Као немоћни људи, зрна песка у васиони немамо ништа, али као деца Божија све поседујемо, јер све око нас је творевина и власништво Онога који из љубави жели то да дели са нама.

Свако од нас је у Божијим очима, а то значи и истински, јединствен и непоновљив. Неко има једне способности, други друге, трећи и прве и друге а четврти ниједну од наведених већ неке пете.  И онај са пет таланта и онај са једним имају исто - слободу да раде са и на талантима које су добили или да их закопају. Не треба да нас збуњују речи "Јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега." Ту се ради о одлучности и ревности. И једно и друго могу се показивати и имати само делом. Ко има решеност и ревност да служи Богу, умножиће у овом веку дарове које је добио на стартној позицији, а у будућем веку добиће неизмерно више, а онај који нема решености и ревности, тај ће бити као неплодна смоква и изгубиће и оно шта има мисли да има, будући да је дар који је из неодлучности и лењости закопао имао само пролазну вредност - могућност да у своје време буде конвертован у вечну вредност. 

Онај ко нешто жели налази начина да то оствари, онај ко не жели налази оправдање. А наша оправдања, када је наше творење воље Божије у питању, могу бити само лажна, јер творење воље Божије је једино шта наш живот доводи у сагласје са Божијим родитељским промислом о нама. Зато у јеванђелској причи господар, који символизује Бога, поступа према злом и лењивом слуги као  "тврд" човек. Није лењиви слуга закопао таланат јер се заиста бојао господара, да је тако било дао би га мењачима, закопао га је јер не мари за Господара. И још је њему запао најлакши задатак. Имао је само један таланат.      

Нису сви људи једнаких дарова, једнаких способности. Сетимо се деце са "посебним потребама" које све чешће срећемо у свом окружењу. Постоје и таква деца и такви људи. Намерно не кажем "на жалост", јер би то индиректно значило жалити због тога што неко постоји. Могли бисмо ми, условно речено способни, да жалимо јер неко има овај или онај недостатак али боље да у том контексту прво погледамо себе. Хоће ли Господ некога ко је у овом животу био ускраћен могућности да ради на својим талантима, некога ко је био ускраћен чак и слободне воље, оставити без небеске утехе и награде на крају? Да ли погрешно рећи да такве душе по кончини као анђели узлећу у вечну радост? Већина ће се сложити да то није погрешно рећи. Ако је тако онда би нам било боље да уместо што њих жалимо, жалимо себе што смо ту где смо. А хоће ли неко за себе рећи "На жалост, ја сам потпуно здрав и способан"? Исто тако не треба да гледамо ни оне са телесним или умним недостатцима. Бог нас све једнако воли, и ничије постојање није "на жалост".

Поменуо сам децу са "посебним потребама" због једне специфичности приликом оцењивања у школи. Учитељ, наставник, даје оцену на (отприлике) следећи начин "Ученик(ца) је савладао(ла) градиво и напредује у складу са својим могућностима." О томе нам говори данашње јеванђеље. Свако до нас је јединствен и непоновљив и свако од нас има своје јединствене и непоновљиве могућности. Но да се не гордимо тиме што смо јединствених могућности, боље да се замислимо над тим што су те могућности непоновљиве. Неће бити другог покушаја.       

"Ево сад је најпогодније вријеме, ево сад је дан спасења!". Ево узвика који одјекује као војничка труба која свира буђење и узбуну. Кроз векове до данас и до краја света и века ове речи апостола Павле подсећају хришћане да је прошлост неизменљива, а да је будућност неизвесна, и да је само садашњост оно на што утичемо. Иако пала људска природа тежи греху, и лакше је плутати како светска стихија носи, не можемо не приметити да је потребан труд и рад и за то. И злочинци се муче, планирају, тренирају, не спавају. Ни лењиви слуга није само игнорисао таланат. Ископао је рупу, убацио таланат, закопао, и то је неки рад.  Зато запливајмо узводно, запливајмо ка извору, да се не нађемо пред Богом као они који су протраћили живот на погрешан начин. Да се не нађемо пред Богом као они чије је закопане таланте појела инфлација пролазног века, већ да му у складу са својим могућностима као благодарност принесемо даровано нам време и снагу - даровани нам живот. 

.

.

Није Христос много говорио о љубави, али све шта је чинио и шта и данас чини - дело је љубави. И готово увек када је помињао љубав, помињао је у вези са заповестима Божијим. Један од таквих стихова, а који говоре о крају света и времена, чули смо јуче, у петнаесту суботу по Педесетници: "И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих." О овоме бисмо пре свега требали да размишљамо, ако ћемо већ да се бавио Последњим временима, о чему се данас често говори у хришћанским круговима. Ово, на шта указује Христос у овом стиху, је главна опасност за верне. Усмеравање пажње на туђе грехе, на то како други крше заповести Божије, хлади нашу љубав, учи нас да измишљамо изговоре за своје грехе. Предање нам такође каже и да "онај ко злопамти, већ сада на себе прима жиг Антихриста." И једно и друго нам говори да наша пажња и труд требају бити на очишћењу и чувању срца много више него на анализирању крајњих антидомета пале људске природе или неким побожним плановима о евакуацији у шуме и горе. Не каже Христос "Ко се најбоље снабде намирницама и разради тактику, те избегне зле масонске замке и саблазни безаконика, тај ће да се спаси." већ "Ко претрпи до краје, тај ће да се спаси." А другог темеља за трпљење нема до љубави. "Љубав све трпи." каже Химна љубави. Но да се вратимо на нераскидиву везу између љубави и заповести. "Ако ме љубите, заповести моје држите." Гле, са једне стране заповести (и пророци) висе окачени о клинове љубави, а са друге стране их треба држати уколико желимо да ти клинови не буду исчупани из зида. Шта учвршћује клинове? Време, потребно да малтер сазри, али и наше добровољно прихватање да тим клиновима будемо сараспети Христу, наше прихавање да клинови буду добро укуцани. Они који то изврше постају "они за које нема закона", јер делатно живе закон љубави.

До љубави се не долази тако што се замисли жеља изнад неке фонтане или закључа катанац на мосту. Циљ држања заповести није стицање комфора већ пут успињања и страдања на Голготи. Без обзира да ли ће ради наше утехе и крепљења Голгота повремено постајати Тавор, наша пажња вером треба бити на ономе шта долази након тога. На вечном животу о којем нам говори данашњи апостол. "угњетавани, али не потиштени; збуњивани. али не очајни; Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени;" јер "се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави у смртноме тијелу нашем."

Изгледа једноставно али како доћи до тога? До делатне љубави и непоколебиве вере? Вековно искуство Цркве је недвосмислено и исто у свим епохама: "Љубав је од молитве." А колико ми ову могућност заиста вреднујемо?