Разно
Ко љуби оца, мајку, кћер или сина већма него мене није мене достојан. Шта значи љубити некога више или мање од некога другог? Како се то мери? Са стварима је једноставно. Више ми се допада овај или онај колач и њега ћу купити. Е сад, ако се цене драстично разликују ту улази и нови елемент. Више ми се свиђа овај колач, али да ли ми је он вреднији од разлике у цени? Ту већ бирамо између новца и задовољства. Која бих још задовољства могао да приуштим за тај новац? Вреди ли то? На крају је то поново једноставан избор и без обзира какву одлуку донели неће нам се наљутити ни један ни други колач. Ни један ни други неће се осећати изневерени јер су ствари које немају осећања. Код личности је то другачије. Заједница љубави са другом личношћу подразумева другачији однос, однос који није заснован на тренутном задовољству, однос који у свом зрелом стању може бити јачи и од смрти. Нема задовољства које ћемо ставити испред онога кога заиста волимо, а са друге стране изневерићемо онога који нас воли уколико ставимо неко задовољство изнад њега. "Немам времена да се видим са тобом, морам да одспавам јер вечерас гледам формулу један." Или "супербол". Ма не треба ни измишљати примере, ту нам је свадба Царевог сина и званице које су се изговарале њивама и воловима. На крају долазимо и до избора о којем говоре јеванђелске речи. Избор између две личности. На другом месту је записано да је Христос био још радикалнији " »Ко дође к мени, а не мрзи свога оца и мајку, жену и децу, браћу и сестре, па и сам свој живот, не може да буде мој ученик." Лк. 14,26 Ма зар је то могуће? Благи Бог нас упућује на мржњу према ближњима? Овде ћемо или озбиљно застати или нас Јеванђеље баш много и не интересује.
По чему се мери кога више волимо? Имамо два пријатеља и обојица нас зову истог дана на славље. Па добро, то није проблем, мало код једног, мало код другог, зар не? Али шта ћемо ако један живи у Суботици а други у Врању? Ма и то се може решити, пријатељи су, разумеће. Али шта ако њих двојица нису пријатељи? Шта ако су њих двојица непријатељи? Е тада смо већ принуђени да направимо избор. Мораћемо да испунимо само једном по вољи. Код једног идемо, а други ће бити повређен. У пракси можемо не отићи ни код једног ни код другог и изговорити се нечим, али то је када се ради о људима. Људе можемо преварити, Бога не.
Или ћемо поступати по Божијој вољи, у мери колико нам је јасна, или ћемо чинити супротно. А када чинимо супротно, онда чинимо по вољи Божијег непријатеља, ђавола. Не позива нас Христос да мрзимо своје ближње и да им желимо уништење, већ да мрзимо на ђавола и његове предлоге, који често знају да дођу преко ближњих. Родитељи, деца, супружници или пријатељи, несвесни да нас саветују супротно ономе шта је по Божијем промислу, могу се осетити повређеним када их не послушамо, могу помислити да их мрзимо, али то није наше осећање према њима лично. Изгледаће свима који у своје расуђивање не укључују питање "А шта је по Божијој вољи?" да смо ми у неком непријатељству према ближњима, да смо их изневерили. Е зато Христос помиње мржњу. Мржња ће бити утисак, а не реалност. Оно шта ће бити реално јесте могућа привремена повређеност ближњих, и избор који ми правимо: Да ли ми је важније оно шта Бог жели или шта ће људи осећати и мислити? Да ли ћу признати или се одрећи Христа пред људима?
Данас се сећамо оних који су се до крајњих граница одлучно трудили да сваки корак свог животног пута ускладе са Божијом вољом. Они којих свет не беше достајан. И не само да се сећамо њих него се и подсећамо да смо и ми позвани да будемо свети. Не треба се за то пењати на горе, завлачити у пустиње, облачити у кожухе и козије коже. Само треба управити свој животни пут у складу са Божијом вољом. А да би нас се Божија воља открила треба је непрестано тражити, испитивати, истраживати. У супротном постоји велика опасност да своју вољу прогласимо Божијом.
Свештеник подише Агнец и узвикује: Светиње светима! А ми одговарамо: Један је свет, један је Господ Исус Христос. То је мерило светости. Одговорити да је Христос једини Свет, али не само речима већ читавим животом. Амин.
Садашњи тренутак је граница која раздваја прошлост и будућност. Садашњост је воденица која меља будућност и претвара је у прошлост, говорио је отац Јустин. И ако бисмо застали и покушали да ослушнемо звук те воденице можда би нам се учинило да се ништа не чује. Можда би нам се учинило да се ништа не догађа, али то би била варка. Колико год нама неки тренутак изгледао безначајан, некоме другом управо тада се догађа нешто шта мења његов живот. Док неко на лицу осећа тек благи дашак ветра са равног хоризонта, неком другом у сусрет стиже огромни талас који ће га или поклопити или подићи и повести. А можда би се и нама догодило исто када би своју пажњу усмерили на право место? Можда загледани у нешто небитно пропуштамо главно? Можда смо нечем споредном дали значај коју му не припада и живимо у заблуди да се живот одвија негде другде? Не чујемо како воденица мрви време кога је све мање.
А живот карактеришу они сегменти који су у својој динамици слични тренутку у којем птица први пут полети из гнезда, цвет се најзад отвори на јутарњем сунцу, или лептир изађе из чауре и затрепери крилима. Таквих тренутака се сећамо. Такве тренутке исчекујемо. Не оне монотоне, истоветне, досадне, већ управо оне друге, оне пуне исчекивања након храброг иступања са вером из "сигурне" у неизвесну зону. Човек није статично већ динамично биће. Стање будућег века, за које смо и створени, нису облаци на којима се анђелчићи досађују свирајући харфе, већ непрекидно усхођење из силе у силу. Створени смо да будемо активни учесници, а не посматрачи.
Браћа Петар и Андреј рибарили су крај Галилејског језера када их је Христос позвао да крену за њим. Обећао им је да ће их учинити ловцима људи. И они су одмах оставили своје мреже и кренули за њим. Исто су учинили и Јаков и Јован. Да ли су знали каквим то ловцима људи их Христос има намеру учинити? Ни на крају памети им није било да ће говорити пред хиљадама људи. Нису ни чула за пределе кроз које ће проћи и далеке градове до којих ће доћи. Оставили су мреже и свој скромни, уобичајени, пред историјом неприметни живот, и идући за Христом постали једни од најпознатијих људи икада, а у чију част су подигнути велелепни храмови широм света.
Господ је то и много више обећао и свакоме ко крене за њим. "Нема никога који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или њиве, мене ради и јеванђеља ради, а да неће примити сад у ово време сто пута онолико кућа, и браће, и сестара, и отаца, и матера, и деце, и њиве, уз прогоњење, а у веку који долази живот вечни." (Мк. 10,29) Неће свако постати пред људима познат и у историји признат, али свакоме ко крене и и иде за њим Христос обећава место у вечном животу, а то је неизмерно више од било какве земаљске почасти. И тај позив је упућен свима и свако је у могућности да га прихвати. Јер "Бог не гледа ко је ко." (Рим. 2,10) Пред Богом свака душа има исто достојанство. Он све позива да крену за Њим јер Он жели да се сви спасу и дођу у познање истине.
Још у овом животу Господ је обећао вернима предукус Будућег Царство. "Јер Царство је Божије унутра у вама." (Лк. 17,21) "Мир, правда и радост у Духу Светоме." И то је оно шта нам се непрестано даје у Цркви, а пре свега у Светој Литургији као средишту целокупног црквеног живота. То је талас над таласима који нас може подићи на највише висине и повести даље него можемо и наслутити. Иако споља неприметан, и наизглед монотон, наш унутрашњи живот може имати већу динамичност од најкреативнијег трилера. Ма и поређење са филмом или било којом уметношћу само по себи је деградирајуће јер се ради о стварима неизрецивим.
А да би наш живот добио ту пуноћу не требамо много паметовати. Само дружимо своју пажњу на Њему и "шта год нам рече учинимо". Тако ћемо бити они који су кренули за Њим и који за Њим иду. Тако ћемо живети и у складу са законом који нам је написан на срцима и у миру са својом савешћу. Дарове које имамо ћемо умножити и добићемо и много веће. Није рибарима на обали Галилејског мора ни на крај памети било да су не само кренули за Оним који ће пред њиховим очима исцељивати сваку болест и немоћ у народу, већ и да ће и сами таква и већа чуда чинити. Но и после свих тих чуда Апостоли су се поколебали и сакрили у време Христовог страдања. Иако је Христос пред њима васкрсавао мртве нису испрва поверовали да је и сам васкрсао. Зато и ми не очајавајмо због својих слабости, нити одбацујмо достојанство које нам је даровано. Не бојмо се обавезе и не изговарајмо се својом недостојношћу. Господ жели да Духом Светим кроз нас дела без обзира што нисмо савршени, Он жели да буде у нама јер нас воли, а то је и наша надубља чежња које можда нисмо ни свесни. Господ наш Исус Христос и нас позива да кренемо за Њим да би нас учинио ловцима људи, а пре свега да бисмо уловили и Њиме хранили и Њему предали и своје сопствене душе. Њему нека слава са Оцем и Духом у векове векова. Амин.
"Нико никада није говорио као овај човек." Тако су се правдале слуге фарисеја и првосвештеника што нису ухватили Исуса. Одговор се њиховим господарима није допао, али је записан и дошао је и до нас да нам посведочи каква је била сила Христових изговорених речи. Биле су то речи такве да су сваког, са бар мало добре воље у себи, одвраћале од сваког злог дела и присаједињавале сваком добром делу. И не само саме речи већ и начин на који их је изговарао, расположење, енергија, намера, и пре свега љубав која је стајала иза њих. А како би и могло бити другачије када је Христос, иако је у свему човек као и ми, истовремено и Бог? Како другачије када је то било Божије обраћање људима? Једном је Бог постао човек, и као човек проговорио са људима. Никада нико пре њега није тако говорио. Душе жељне утехе, правде, љубави и вечног живота најзад добијају своју жељену храну.
Да ли то значи да су само они који су живели онe три година колико је Христос проповедао, и то на врло малом простору, били посебно привилеговани у односу на све остале? Број људи који је видео и слушао Христа вероватно је неки милионити део промила свих људи који су живели и који ће живети на овој планети. Будимо искрени па поставимо и то питање које покушава да се провуче поред наше плашљивости: Па да ли је то праведно? Верујемо да је Бог постао човек да би човек постао бог, а са друге стране испада да је то било само за неке далеке странце који су некада давно живели. Наравно да није тако. Мислили су првосвештеници и фарисеји подговорени ђаволом да јесте и да ће када ућуткају Његова уста све бити по старом, али су се преварили. Чули смо прошле недеље шта је Господ рекао: "Речи које си ми дао, дао сам њима." То је оно шта данас славимо. Бог постаје човек и из љубави страда и умире. Но смрт Његова није крај већ нови почетак. Он крстом силази у Ад где среће све који су историјски живели пре Његовог оваплоћења и гле и њима проповеда радосну вест и разбија врата адска. Затим и васкрсава и вазноси се на небо, али не бива удаљен већ по обећању шаље Светога Духа којим устројава Цркву, Његово Тело, кроз коју наставља да говори и спашава свет.
Зато и речи које данас слушамо у Цркви нису ништа мање спасоносне него што су биле када су изговорено. Изговара их Господ иконично и данас када се читају. Иста сила, расположење, енергија, намера и љубав су и данас иза њих. Христос је исти и јуче и данас и у векове. И то су речи које нас отрежњују, буде, мотивишу, дају и нама право расположење, али је све то на крају само припрема. Све је припрема за оно због чега је Христос дошао у свет, а то је наше спасење кроз сједињење са Њим. Потврду нашег сједињења са Христом која постаје реална у Светој Тајни Крштења добијамо у Светој Тајни Причешћа. Зато све у Цркви има Свету Литургију и Свето Причешће као свој центар. Данас је рођендан Цркве, а идентитет Цркве, оно шта Црква заиста јесте, је Света Литургија и Света Тајна Причешћа као њен централни део. Духом Светим надахнут псалмопојац узвикује "Чашу спасења примићу и Име Господње призваћу." И ми исто узвикујемо прилазећи Светој Чаши и призивајући Име Господње, надајући се да се и на нама остваре речи пророка Јоила које смо синоћ чули: "И сваки који призове име Господње спашће се."
На крају, да будемо искрени, јесу били привилеговани они који су живели пре два миленијума на простору данашњег Израела. Многи хришћани су целог живота чезнули да се сретну са Христом лице у лице, а они су то добили "бесплатно". Но "Блажени они који не видеше а повероваше." Зар нисмо и ми данас привилеговани јер имамо облак сведока који животом посведочише веру Цркве? Стотине и хиљаде светитеља који жеђаше за Христом и појише се живом водом које и сами постадоше извори. Да Господ милосрђен својим удостоји и нас одлучности на ходимо у светлости Његових заповести, па да и ми провиримо у Царство Његово, Царство Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је слава и хвала у векове векова. Амин.
Апостол Павле на путу за Јерусалим, у којем је желео да буде о празнику Педесетнице, дозива црквене старешине из Ефеса себи, како се не би задржавао сувишно. То су они које је Бог његовим апостолским сведочанством призвао познању истине, те их затим и поучавао и утврђивао у вери. То су једни од многих које је апостол Павле као духовни отац родио јеванђељем. Дозива их себи како би се сусрели, видели лица једни другима, како би их поучио и благословио. Свето Писмо Новог Завета у то време још увек није било написано и препознато као богонадахнуто. Хришћани се састају и усмено се сећају речи Господњих од којих неке нису ни нашле места у Јеванђељима. "Блаженије је давати него примати." Ове речи Господње које чујемо данас у Делима апостолским не можемо наћи у Јеванђелима.
Оне речи које ми данас обредно читамо у то време су биле живо сведочанство из прве или друге руке. Ни тада, ни данас, нити у било ком времену, проповед Јеванђеља није била, нити ће бити цитатологија већ сведочанство. То што црквени учитељи своје проповедима осољују цитатима не значи да то чине ради разметања интелектуално усвојеном теоријском науком. Напротив, они подсећају на Јеванђелске речи као на потврду да су истине које су сами својим животом усвојили и којима желе да поуче друге у складу са науком Господњом. Јер "Речи које си ми дао, дао сам њима, и они примише." каже Христос у првосвештеничкој молитви. Тако јеванђелске речи требамо и ми данас слушати и прихватати. Пролазе векови, али речи Господње су увек актуелне.
"Јер ја ово знам да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који неће штедети стада". Да ли је било времена у којем хришћани који желе да живе побожну у Христу Исусу нису ове речи осећали као упућене лично њима? И то посебно након Миланског едикта када је припадање Цркви постало друштвено пожељно, и када су били крштавани многи који нису заиста ни поверовали. У складу са својим менаџерским способностима на позиције црквених власти и учитеља долазили су и они који нису имали намеру да сами себе и сав живот свој Христу Богу предају, већ су држали да је побожност извор добитка. Грабљиви вуци. Исти онакви властољупци и среброљупци какви су и Христа распели, распињали су под велом побожности и Његове слуге кроз векове.
"... а и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом." Поново нешто шта се циклично понављало и понављаће се у свим епохама. Харизматични људи, способни да за собом поведу поводљиве, али заслепљени прикривеном гордошћу, можда и несвесни да чине зло мислећи да Богу службу чине. Један такав био је и свештеник Арије због чијег наопаког учења је дошло да великих подела у Цркви непосредно након Миланског едикта. Био је то повод и за сазивање Првог васељенског сабора чијих се часних учесника данас молитвено сећамо. Као што је некада Авраам са собом у бој повео 318 војника, тако је и 318 отаца на сабору у Никеји уз Божију помоћ издејствовало победу истине над лажним учењем. При повратку из боја Авраама је сусрео Мехиседек благословивши га хлебом и вином, предобрасцем Свете Тајне Причешћа, којом су били благословени Оци сабора будући да су је и одбранили. Јер уколико би била истина да Христос није Богочовек, Личност која у себи сједињује Божанску и људску природу, онда и наше сједињење (причешће) са Њим не би било на наше обожење. Онда је немогуће да и ми будемо једно као што су Отац и Син једно, онда је немогуће да буде онако како је Христос откинуо од срца уздах на молитви за нас. Прихватајући наопако Аријево учење одбацујемо неизмерно достојанство којим смо обдарени.
По угледу на Христа који се за своје молио Оцу у својој провосвештеничкој молитви и апостол Павле клекнуо је на колена и помолио се са својом духовном децом из Ефеса негде на путу за Јерусалим у којем је желео славити Педесетницу. Тако се драга браћо и сестре и ми помолимо Господу да нам дарује трпљења и заштити нас од грабљивих вукова. Помолимо се Васкрслом Богочовеку да не дозволи да срца наша скрену у рђаве помисли и измишљају изговоре за грехе, већ да веру неокрњену сачувамо и постојани у тежњи да сав живот свој Њему предамо останемо. И ми смо на путу за Јерусалим и празник Педесетнице у овој недељи пре Духова. Нека би Господ дао да за почетак бар пожелимо имати Његову радост испуњену у себи. Амин.
У почетку створи Бог небо и земљу, и земља беше без обличја и пуста , и тама беше над безданом. И Дух Божији дизаше се над водом.
Вода. Материја о чијем настанку чујемо већ у другом стиху Светог Писма. Та материја најприсутнија је у нама. Она чини више од 2 трећине нашег тела. А покрива и највећи део наше планете. Такође воше од 2 трећине.
Воду можемо оправдано повезати са живим светом, јер је има у свим живим бићима земаљским. Воду можемо оправдано повезати и са животом јер без употребе воде наше тело умире.
Чујемо и данас у читању из Јеванђеља о води. Слушали смо и претходних дана и недеља. Претпрошле недеље о бањи Витезди, прошле недеље о извору где је Христос разговарао са женом Самарјанком, о преполовљењу празника о Христовом јавном позиву да дођу к њему сви који су жедни и он ће им дати воде живе. И док црквени поредак, читања и песме, помињу вода као символ правог живота, духовног живота, вечног живота, у нашој држави, у овим поплавама које су нас задесиле, видимо воду као носиоца невоље, уништења и смрти.
Не треба у невољи много говорити већ помоћи. Оне који говоре много над унесрећенима осуђује псалам Давидом који говори о лицемерима и злобницима „и у спотицању ногу мојих бише надамном вечеречиви“. Не треба много говорити али треба о томе размислити, јер за верујућег човека не може бити случајно то што нам о води говоре, да се изразим савременим језиком, и програм у Цркви и програм на телевизору. Ако уочавамо да је погрешно то што неки праве своје куће поред река које могу набујати, ако уочавамо да је много боље потрошити средства како би се подигли насипи него та средства касније трошити на санирање несреће, онда уочимо да та иста правила важе и у духовном животу. Зависно од тога како усмеримо и како трошимо своје животне снаге, убрашћемо и плодове.
Данас славима два велика светитеља, светог Епифанија кипарског и Светог Германа цариградског. И о једном и о другом посебно се учи на богословском факултету јер је св. Епифаније значајан као савременик св. Јована Златоустог у 4. веку, а св. Герман је имао своју улогу у време иконоборачке јереси у 8. веку. Но потпуно независно од њиховог богословског труда и значаја у нашем народу ови светитељи, а посебно св. Герман стекли су велико поштовање. Бићу слободан да кажем да то поштовање прелази и у сујеверје. Наиме, у неким крајевима, на данашњи дан људи неће ништа да раде без обзира да ли је недеља или није. Јер данас је за њих Ђерма. Не знају ни како се правилно зове, чак можда и не знају да је уопште то неки светитељ, али знају да је Ђерма и да се данас ништа не ради или ће Бог да те много казни. Но на крају Бог зна, можда се то њима и призна као дело вере и жеље да се буде у заједници са Богом.
Данашњи дан, 25. мај, подсећа нас такође на још једну особеност нашег народа. На овај дан деценијама је слављен рођендан једног човека за кога ни дан данас нико не може да докаже ко је и одакле је, а када преслушамо његове говоре, често не можемо са сигурношћу да објаснимо ни шта је хтео да каже. Али без обзира на то срби су својевремено скинули иконе са зидова и поставили његове слике. Као што је некада под Синајом јеврејски народ излио златно теле, тако је и наш народ добио златно теле у лику тог човека. И као што је Мојсије бацио камене таблице и земља се распукла и отворила и у њу упало то златно теле са његовим поклоницима, тако је и наша земља расцепана и тај човек и његово дело нестало. Остала је само сета површних, да не кажем плитких људи, о томе како је у његовом времену било добро. Но и међу њима ће бии мало оних који ће га се данас сетити. Много више ће бити оних који неће ништа пипнути да раде јер је Ђерма, него оних који ће отићи на место где је гроб са златним словима које подсећају на златно теле које је прогутала земља. Но узалуд нам је да ликујмо због тријумфа најпростије побожности над грандиозим слетовима и штафетама, уколико из тога ништа не научимо и применимо. И јеврејски народ који није пропао са златним телетом 40 година је лутао пустињом и нико од њих није ушао у обећану земљу. Не ликујмо него се научимо из данашњег јеванђеља. Није слепи одмах прогледао. Христос му је блатом помазао очи и дао му послушање. Тек када је послушао, када је отишао и умио се у бањи силоамској , што значи не случајно „послан“, слепи је прогледао. И ми можемо прогледати и захватити од воде живе јер смо на то позвани. И нама се може дати мудрост да одговоримо и посрамимо злонамерне непријатеље и лажне пријатеље као што је исцељени слепац то учинио пред старешинама. Зато се потрудимо да утврдимо себе у нашој преданости Христу кроз испуњавање Његових заповести, Његових упутстава, савета. Потрудимо се да одемо тамо где смо послани и учинимо шта нам је речено. Не прави Он водом из својих уста блато и не маже наше очи њиме да нас понизи, већ да нас исцели. Често нам животне околности изгедају такве да се упитамо "Зашто ово понижење, зашто ово страдање?" Ни због чега другог до да се утврдимо у вери.
Ономе Који нас је од блата саздао, ради нашега спасења се у то блато и сам обукао, Њему Који је извор и вода вечног живота, нека је слава у векове векова. Амин.
Страна 1 од 14
