Људи су поприште битке ђавола против Бога. Битку која је већ изгубљена демони воде покушавајући на повлачећи људе са собом у пропаст напакосте Богу по чијем лику су људи створени. И наша воља увек је на тесту, увек у напору да одоли искушењу, увек са слабостима који нас свлаче доле и Божанским даром који нас држи у животу и води напред.

Чујемо у данашњем јеванђељу како је то када се ради о крајности, када демонска бићима потпуно преузму човека. Два бесомучника у ритама, исколачених стаклених очију, са искривљеним лицима, са израњаваним телима у грчу. Стравичан призор. Зашто им је Христос дозволио да говоре уопште? А дозволио им је то, јер ђаво не може ништа да учини уколико Бог не дозволи. Не може ништа да учини јер ништа и не ради већ само злоупотребљава добро, поБожијем допуштењу. Зашто је Бог дозволио да људи буду сведоци овога?

"Ко је овај да га слушају и ветрови и море" питају се људи, и Господ допушта да демони дају одговор. Јер када одговор даје неко близак, неко ко нас воли, онда тај одговор може бити и субјективан. Зато Христос допушта да одговоре они који га мрзе. И обратимо пажњу како му се обраћају: „Исусе, Сине Божији“. Из два бесомучника, за које сви знају да нису при себи, проговара глас који Христа ословљава по имену. „Исусе, Сине Божији“. Нема сумње да глас не долази од људи, јер ти људи нису видели Христа никада до тада, већ глас долази од демона који су мучили ове људи. Терали су их да живе по гробовима, тамо где се људски живот завршава, тамо где је смрт, као да су их терали да теже ка смрти, ка непостојању. Јер у томе је и њихова утеха - да уништавају живот, Божију творевину.  

„Да нас мучиш“ кажу, јер гледање Његовог лица за њих је мучење. О томе говори и псалам Давидов: „Од лица Твога суд ће мој изићи“. Суд и над анђелима и над људима, наше право стање, је одговор нашег бића на Божије присуство, на сусрет са Божијим лицем. „Ако нас изгониш“ говоре јер не желе да кажу "из човека" из зависти према човеку. Злоба тражи некога да ждере, и свиње су боље него ждерати сам себе. Зато се сликају црни и мали. Као космичке црне рупе које увлаче, ждеру, све око себе, а када немају кога да ждеру онда ждеру сами себе. Њима је утеха свако оштећење Божије творевине па и помор свиња, а још вића утеха им је огорчење које ће код власника свиња изазвати материјална штета. 

Сав град изиђе Христу, али на жалост не да би у Њему познали Спаситеља, већ да би га замолили да оде као оног ко им причињава штету.  "И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видјевши га, молише да оде из њиховог краја." Само "видевши га", нису га чак ни чули. Нису желели да га чују. Они се нису непријатељски понашали према Христу. „Иди где хоћеш само нас не дирај, нама је лепо на нашем имању, нама је лепо у нашим гресима, нама је у нашим срцима лепше са нашим свињама него са Тобом, навикли смо се на њих, нећем да чинимо кораке да то променимо, не желимо ни да чујемо за могућност промене. Колико је само људи који су у том расположењу провели своје животе. Кроз све векове па и данас. Њихов став говори: „Нећу да знам, не желим да знам."  Такви се боје да читају Јеванђеље и Свете Оце, и да озбиљно схвате било шта везано за веру, јер се плаше да ће их ту у заседи чекати Божија интервенција која ће их позвати на промену. Боје се ограничења, сузбијања ширине и слободе коју мисле да имају. Ширине и слободе која као границу има смрт, и зато је у том свету тема смрти - тема која се ни не помиње. Шта је боље? Ограничење које ослобађа или слобода која поробљује?

Христос поштује њихову слободу. Његов одговор је смирено ћутање. Он се окреће и одлази, али оставља исцељеног да његово присуство подсећа његове суграђане на оно шта ће у супротном они покушати да обришу као да се није десило. Он није добио дозволу да крене за Христом, вероватно и због тога што је само својим присуство у граду већ био труба за успаване савест својих суграђана. 

И апостол Петар је једном молио Христа да оде од њега, да изиђе из његове лађе. Но мотив за то био је нешто друго. Апостол је тада осетио своју недостојност и срамота и страх пред Христом су га нагнали на тако нешто. Та његова молба није била израз незаинтересованости већ смирења. Тако исповедају људи када у присуству Божијем осете своју недостојност и своју грешност. Такви су касније желели бити с њим нераздвојиво. Јер су након срамоте и страха научили да нас Бог воли такве какви јесмо. Са свим манама и недостацима. То не значи да воли када лоше чинимо и да му је то угодно већ да нас воли сада, и све што требамо учинити је да одговоримо на његову љубав а не да чекамо да постанемо савршени.

Зато и сада одговоримо на његову љубав јер он је у Светој Литургији са нама невидљиво присутан. Одговоримо на његову љубав својом добром вољом, добрим мислима, праштајући једни другима, праштајући свима. Заблагодаримо Богу на свему и знајмо да нас Он воли такве какви јесмо. Он није дошао да нас мучи, он није дошао да нам упропасти материјална богатства и комфоран живот својим заповестима и ограничењима. Он је дошао да нас спасе, да будемо радосни у Његовом присуству, овде у икони Будућег Царства, у Светој Литургији, а по одласку из овог пролазног у вечној радости Царства Оца и Сина и Св. Духа.

Чули смо речи Светог Писма, речи Богонадахнуте, речи упућене свим људима. Када се у једну кутију ставе два платна од којих је једно натопљено мирисом, онда после неког времена проведеног у кутији и друго платно постаје миришљаво. Кад се човек дружи са паметнима онда и он постаје паметнији, када се човек дружи са Богом кроз молитву, читање и проучавање Светог Писма, када човек држи пажњу на теми и поуци која се Духом Светим даје у Цркви, и свуда и на сваком месту (јер Дух дише где хоће), онда и он постаје мудрији. „Ти дајеш мудрост и разум ономе који те моли“. каже се у молитви трисвете песме. Зато имајмо то на уму када бирамо са ким ћемо проводите време, и имајмо то на уму када бирамо где ћемо усмерити пажњу (јер нам је физичко друштво често наметнуто).

Данас и сада је наша пажња, и наше интересовање, позвано да буде над овом Јеванђелском причом о богаташу и Лазару.

"Човјек пак неки беше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан." Сваки дан. Не повремено о празницима, не само када је имао нешто посебно прославити, направити гозбу и весеље да и са другима подели своју конкретну радост, већ баш сваки дан. И то се весељаше сјајно, није му то весеље никад досадило, уморило га. То значи да га је тако проведено време испуњавало, давало му идентитет, своје постојање везао је за ту активност. Када би питали ко је он, одговор би био: богаташ који се сваки дан весели. Па зар то није холивудски сан? Зар се то не диктира кроз савремену културу као идеал пуног живота? Јахта, шампањац и музика за доручак у новој луци, за ручак ... нема ручка, устало се поподне, одмах вечера у некој доброј кафани, ресторану, па онда у клуб до свитања, афтер парти на јахти па спавање док пловимо до нове луке. За друштво нема бриге, увек се нађе гомила уз оног који чашћава. У међувремену редовно на сат-два одавестити пратиоце на инстаграму како се живи, и то је то. Сваки дан. Може се тако и на вишем и на нижем нивоу финансијских могућности и интересовања. Од километарских двораца до непрестаног гледања екрана у гарсоњери, широк спектар дречавих боја. Једно им је исто. Самодовољан живот проведен у удовољавању страстима.  

"А бјеше неки сиромах по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав." Гнојав. Сваки дан. Сиромах. Сваки дан. Немоћан не само да заради себи за храну и лечење, већ немоћан да отера и псе који му лизаху ране и задаваху му бол. Толико гладан да је чезнуо за мрвама са богаташеве трпезе. Но, поред ове разлике због које га Христос у причи назива "сиромахом" примећујемо овде још једну важну разлику између њега и богаташа. Господ помиње његово име а богаташево не.

Ко је онда у овој причи прави богаташ у сјајном друштву а ко усамљени сиромах? Јер „ кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово;„ Ето са ким се дружио Лазар још за време пролазног живота који је провео у спољашњој беди. Не каже Христос да су анђели дошли по њега, већ само да су га однели. То значи да су већ били са њим, а по смрти односе га у "наручје Аврамово", у место утехе.
„А умрије и богаташ, и сахранише га.“ Толико. Они са којима је проводио време могли су само толико - да закопају његово тело. А питање је и колико њих је дошло да га испрати, осим оних који су кидисали на наследство. „И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову.“ Ето где је доспео. И вапије богаташ Авраму и моли га да пошаље Лазаре. Није рекао, тог човека који је сада са тобом, који је био испред мојих врата, већ га и он назива по имену. Знао га је дакле! Ми се упознајемо са људима па заборавимо њихова имена, по неколико пута се упознајемо. Богаташ је познавао Лазара. Можда Лазар и није увек био убог и болестан, али онда када му је помоћ била потребна, богаташ се пред његовим очима сјајно веселио (желео је мрве, видео је трпезу), зато се сада не обраћа Лазару, „нема очи да га пита“ већ моли Аврама. За најмањи додир за мрву рајске утехе, јер очајање га гори као пламен.

„Синко“ - блага реч, реч родитељска, реч коју Бог упућује свима, реалност Божјег односа према човека. Та реч сада пече богаташа, подсећа га и пали. Бог је онај који јесте, и ово је његова реч човеку, коју чујемо и у овом животу у којем се можемо потрудити да се те речи покажемо достоји, али и реч коју ћемо чути тамо где више нема покајања.  „Сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се тјеши, а ти се мучиш.“

Провалија је велика, не прелази се са једне на другу страну, и не само то него и твојој браћи неће отићи нико да посведочи јер имају закон и пророке, као што су и тебе имали у када си им показивао погрешан пример како треба живети.

Богаташ је ПРИМИО добра. Није их заслужио. Примио их је као дар, а тај дар није уложио у вечност. 

Као што се кроз ране Христове спашава сва творевина, тако се и човек кроз своје ране чисти у овом животу. Чисти од свег оног лошег шта га у вечности може сачекати. И наше рану постају део рана Христових ако их са благодарношћу примамо и носимо. Каже данас апостол Павле: Ране Христове на телу носим. И Лазар је носио те ране. И видесмо га у ранама гладног пред вратима богаташа али само привремено јер, се по пресељењу у вечност нађе у наручју утехе и блаженства. 

Данас прослављамо светог Уара и у његовом житију помиње се једно његово чудесно јављање и интервенција. Нека жена од срца се помолила овом светитељу крај његових моштију за свог сина који је требао да ступи у војну службу. Молила се да Светитељ учини шта је најбоље за њеног сина. И неколико дана после тога младић је умро. Сва скрхана болом она је дошла у цркву поново али овог пута да се љути на светитеља и следеће ноћи је уснула сан у којем је видела свог сина у светлости и светог Уара који је пита да ли жели свог сина назад у земаљску војску или да остане у небеској у коју га је он узео. Младић је чувши те речи почео да моли светитеља да га задржи ту где је и мајка се пробудила утешена и радосна. Отишла је у цркву и тамо послужила Богу још седам година а онда се упокојила. Ето једног, додуше драстичног примера, да све што нам се дешава по Божијем промислу јесте најбоље за нас без обзира што нам се може учинити и лоше и неправедно. Лазар је био у видљивим ранама, много је оних у невидљивим , унутрашњим , али и за једне и за друге важи исто.

Могла би се ова јеванђелска прича посматрати и у дубљем духовном контексту у простору Цркве. Богаташи су сви они који нису свесни реалности пале природе коју носе, а сиромаси они о којима блаженства кажу да су сиромашни духом. "Сиромаси" вапе за мрвама са Небеске трпезе у храму, док "богаташи" долазе у храм сматрајући да им трпеза припада. "Сиромасима" духовни пси лижу ране јер они неће да их хране, а "богаташи" обилно хране псе и призивају нове, па са њима и немају проблема. И то не зависи од службе коју у Цркви неко има, и у овоме је широк спектар  реалних или изфантазираних нијанси исте боје вечне пропасти.    

Непрестано анђели са улица, стратишта и болница одводе чисте душе на небо. Хиљаде у ових сат ипо времена које ћемо провести овде. Зато проведимо то време са молитвеном пажњом на оном шта се овде чини. И они коју су тамо где је богаташ доспео осећају мало олакшљање када је Црква сабрана у Светој Служби. Христос пострада и васкрсе да и ми од Бога чујемо реч „Сине“. Да нам то не буде у вечности на осуду, већ на усиновљење у Христу у Светој тајни Причешћа, на радост у Царству Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је слава и хвала у векове векова. Амин.

2014

Чули смо драга браћо и сестре јеванђелску причу о сејачу и семену, а одмах за њом и објашњење ове приче које је Христос изрекао својим ученицима који су дошли к њему тражећи тумачење. Он их прво похваљује због тога: „Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију.“  Вама је дано, вама који сте причу чули, а сада се трудите да нађете у њој животну мудрост, у њој тражите речи живота јер верујете у Онога који је те речи изрекао. И данас ми у овој Светој Служби чујемо те речи Христове, као што су их чули ученици, али и као што су их чули они остали да гледајући не виде ко је пред њима и чујући не разумеју или погрешно разумеју речи изговорене. „Ко има даће му се, а од онога који нема узеће се и оно шта мисли да има“. То значи да ко има ревности добиће дарове Духа Божијег, а ко је немаран за своје спасење остаје празан. Будимо они први, па се пре свега помолимо Богу да сабере нашу пажњу на оно шта се овде чини, на речи које се овде чују, јер то је семе хране вечнога живота и сејач изиђе да га сеје а ми смо тло по којем то семе пада.

Оно прво крај пута погазише и позобаше, и то су они чије је срце грехом широм отворено те у њега улазе, пролазе и стављају смрад грешне жеље и за њима не остаје миомирис Речи Божије. Оно друго на камену, без влаге, осуши се, а то су они без вере, поверења у Бога, које прва искушења поколебају. А треће семе угушено трњем у мањој или већој мери као да смо сви ми који живимо у савременом свету. Притиснути као теретом непрестаним бригама, затрпани информацијама, растрзани обавезама, увек нам недостаје времена, и као да нема одмора. А све то Господ зна и каже „Приђите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите моје бреме, јер је моје бреме лако, научите се од мене јер сам кротак и смирен срцем." Смирено срце, то је добро и чисто срце, то је оно срце у којем се задржава Реч Божије и које доноси род. Многоструки род. Пише код аве Доротеја, зна ко је читао, да јалово дрво високо подиже гране, као тополе и тује, а дрво родно са плодом многим спушта гране ка земљи. Тако је и са човеком гордим и човеком смиреним. Јаловим и родним. Духовно бесплодни себе уздижу, а духовно родни не може бити онај који не сматра себе горим од других. Како ћемо другачије трпети у љубави мане другог ако себе не сматрамо лошијим од њега? Ако наше мане не видимо горим од његових. А без трпљења нема ни рода јер Христос каже „то су они који чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу“. У трпљењу. Погнутих грана. И повика говорећи „Ко има уши да чује нека чује.“ Као што је повикао и пошто је први пут испричао причу без тумачења. „Ко има уши да чује, нека чује“ поново узвикује и протумачећи причу као да објављује да има још за чути и разумети и наравно да је тако. Јер зашто би ми овде уопште читали, слушали и тумачили Јеванђеље ако у њему не бисмо тражили Божије обраћање нама лично, ако не бисмо данас себе пронашли у једној врсти тла на које пада семе и пожурили да постанемо земља добра. А постаћемо то само правим хришћанским животом који обрађује ту земљу. Животом чији су идеали за невернике лудост, али и животом испуњеним радошћу Божанског обећања о ономе шта предокушамо и ка чему узлазимо у Светој Литургији, радошћу због обећања Божијег да постаћемо наследници вечне радости у Царству Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

2013

Чули смо јеванђелску причу познату под називом „прича о сејачу и семену“. „Изиђе сејач да сеје семе своје“. Ето човека у благословеном раду. Благословеном како каже свети Јован Златоусти још од Рајског врта јер пише у првој књизи Мојсијевој да је по стварању света Бог поставио човека у Рајски врта да га ради и чува. И ето првог и основног занимања човека, првог радног места човека по стварању – убирање плодова природе и старање о њој. Дело човека које користи и њему и целој творевини. Пуно је занимања настало касније, због потребе и на корист такође, најпознатији од апостола нису били земљорадници, али Господ бира овај посао да кроз њега у причи пренесе поруку о Царству Божијем и путу до њега. Да пренесе поруку не само мноштву људи који су се окупили око њега тада већ и нама који сада слушамо, ако имамо уши да чујемо наравно.

„Изиђе сејач да сеје семе своје“. Како је сејач дошао до семена? Пробрао је семе од прошлог рода, издвојио најбоље да га сачува за наредну сезону. А и оно је убрано са класа који је израстао из најбољег семена убраног претходне године и тако годинама уназад. Зато је то његово семе. Јер у себи носи не само труд једне бербе већ је то семе плод вишегодишњег рада, труда и знања. Можда и вишегенерацијског. Оно је прошло не само плодне године, да је тако било било би све веће и квалитетније, већ и сушне и сиромашне, и плавне и ратне, и све оне које су пратиле људе који су се генерацијски смењивали и који су као и семе проживљавали и преживљавали те године. Зато је то семе његово... и за размишљање је данас куда води тенденција у савременој пољопривреди да се производе биљне врсте које у себи немају семена - већ се сваке године семе поново купује. Плодови без семена и људи без корена услед непрестаних промена места боравка и занимања. У Америци је осам година просечно задржавање породице на једном месту боравка а радна места па и занимања се вероватно мењају још чешће. У људима који не раде физичке послове се због недостатка физичке активности, која је човеку неопходна, гомилају отрови који прелазе и на план духовног и душевног здравља. Депресија, самоубиства, болести као производ стреса, то је пратећи корпус нашег савременог друштва. Вратимо се зато јеванђелској причи и нађимо у њој одговор на питање како живети у наметнутом условима данас, јер, понављам, ова прича намењена је и нама данас.

Прво семе крај пута позобаше птице, друго на каменом тлу не пусти корен и увену а треће у трњу би угушено. Много је људи тада било окупљено око Христа и чуло је причу, али само мањи број предвођен апостолима чуо је и тумачење. И то захваљујући њиховој ревности. Тада је Господ, како преносе остали јеванђелисти, изговорио и речи „Ко има даће му се а ко нема узеће од њега и оно шта има“ мислећи на ревност и духовно благо. Ко има ревности добиће духовног блага а ко нема ревности изгубиће и оно шта мисли да има јер и то није његово. Они који су тражили одговор – добили су га, не само тада већ и кроз сву историју Цркве до данас. Семе крај пута су они код којих ђаво одмах односи реч, то су они којима на једно уво уђе а на друго изађе, они чије је расположење и пажња на нечем потпуно различитом од вечности. На каменом тлу су они који поверују, али када наиђу искушења отпадну и изаберу пролазно, а они у трњу су загушени јер то трње не покушавају да уклоне већ остају да живе у бригама, богатству и сластима, стављајући све то испред Речи Божије која код њих не доноси род.

Душа људска је тло на које пада семе Речи Божије. Она може бити као загушена, камена или као друм по ком крстаре разбојници. Али она може бити и добра земља која доноси род стоструки.

Као што је прво материјално занимање људско било рад и брига о Рајском врту тако је кроз сву историју и данас и до краја времена основно занимање људско брига и рад на свом сопственом спасењу. Како? Припремањем срца за Христа. „То су они који у добром и чистом срцу држе Реч“. То су они који имају ревности не само да сазнају како треба чинити већ имају ревности и у чињењу. А обратимо пажњу и на крај реченице „... и доносе род у трпљењу“. У Рајском врту је земљорадња била символично напоран посао баш као што је и заповест Божија била врло једноставна – само не једите са једног дрвета. Но када је прекршио ову заповест Адам је чуо речи „Од сада ћеш јести хлеб у зноју лица свог“ па и духовно делање после пада подразумева духовни зној, далеко већи напор од једноставног не једења одређене хране. Трпљење. Доносе род у трпљењу. Али род је стоструки. Добра земља душе даје да човек узраста у заједници са Христом до мере коју чујемо данас од апостола Павла: „Не живим више ја но Христос у мени“, а тамо где је Христос нема ни брига, ни стреса, муке, бола, тамо где је Христос тамо је мир и радост у Духу Светом.

Ето нам одговора који смо већ знали, да на прво место ставимо бригу о свом спасењу и онда ће нам промене које нам носи живот у савременом свету бити другостепене бриге и не само то – Господ ће нам бити помоћник у њима. Јер чусмо данас од Апостола Павла и да „овде немамо постојана града но тражимо онај који ће доћи“ (недеља отаца 7ВС). А овај живот пролази увек брже него што би човек то желео и само је припрема за вечно Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

2014

СЕДАМНАЕСТА НЕДЕЉА ПОСЛЕ ДУХОВА
Постојаност у молитви
Мат. 15: 21—28.

Ништа у свету није распрострањеније од молитве. У свима временима људи су се обраћали Богу молитвом ради помоћи у животу. Моле се и многобошци и хришћани. Ево и ми смо сакупљени овде у Божјем храму ради молитве. Различите су наше потребе и жеље, многе су наше жалости и страдања, од којих желимо да нас Бог избави. Ми се много молимо, али нам Бог увек не испуњава молитве. Зашто? Апостол Јаков писао је у својој посланици: „Желите и немате, јер не иштете. Иштете, и не примате, јер зло иштете“ (Јак, 4:2—3).

У светом Јеванђељу набројани су многи случајеви, када су се разни људи обраћали молитвом Господу Христу и Он их испуњавао. Ако желимо да нам Бог испуни молитву, треба да видимо
какве су особине имале оне молитве, које је Спаситељ задовољавао. Први неопходни услов је наша вера. Ако се молитва односи и на необичне чак с људског гледишта и немогуће, да би је Господ услишио, први: и неопходни услов је наша вера. А такву ћемо веру имати, када знамо, да је Бог свесилан и да Он са љубављу прати све наше мисли и дела. Такву веру имамо сви ми. Али то није довољно. Још треба да знамо и како треба да се молимо Богу. Често се дешава да ми иштемо а не добијамо, као што апостол каже, јер не знамо шта иштемо.

У данас прочитаном јеванђељу дат је образац како треба да молимо Бога, да би нам молитве испунио. Пролазио је Господ Исус Христос крајевима Тира и Сидона, кроз многобожачка насеља. Срела Га је жена Хананејка, која је била чула о Њему и почела повишеним гласом да Га моли: „Помилуј ме, Господе, сине Давидов! Моју моју кћер врло мучи ђаво“ (Мат, 15, 22). Она се је за себе молила, да се Господ смилује на њу, али је једновремено просила добро не толико за себе, колико за своју болесну кћер. Такве треба да буду и наше молитве. Ми треба да осећамо да постојивеза змеђу нас и оних који нас окружавају и да су њихове невоље и наше невоље. Кад год се молимо Богу да нас избави од болести или од неке невоље, увек треба да имамо на уму и оне, који су тежи болесници од нас и који су у већој невољи но ми. 

Хананејка се је добро молила. _ Христо је ишао својим путем не обраћајући на њу пажњу. Замислите, да се Христос данас јави међу нама и да једанод нас почне да га најтопије моли за своје болесно дете. Замислите још да му Христос не поклони пажњу, чак и да га не погледа. Шта бисте ви казали? — Да или не може или не жели да му помогне. У сваком случају, сваки од нас на месту Хананејке пао би у очајање и престао би да се моли.

Али Хананејка није то учинила. Она је продужила да иде за Њим и да Га моли. Апостоли су се обратили Господу Христу и рекли Му: „Отпусти је, како виче за нама“ (Мат. 15, 23). Њих су чак дирнуле њене молбе и плач, а Господ Христос изгледало је као да не учествује у њеној жалости. Он је рекао да је послан само изгубљеним овцама дома Израиљева и да није добро узети хлеб од деце и бацити га псима. Ове су речи биле као и отказ. Хананејка је требала да оде. Међутим, она је пала пред Његове ноге и одговорила: „Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају с трпезе њиховијех господара“ (Мат. 15, 27). Она се није ожалостила због тога, што је Христос упоредио њу и њене сународнике са псима, није очајавала због Његовога
отказа, већ је упорно очекивала да ће се Он смиловати и показати, ако не велику милост, какву заслужују деца Божја, оно бар мало снисђења, какво човек показује псима, који очекују да се нахране мрвама са трпеза својих господара. Као што видимо, њену  веру је пратила потпуна смиреност. Она је знала, да нема права да тражи од Бога да чини чудо и да исцели њену кћер, већ је само милост просила. Господ Исус Христос је од почетка знао каква је њена вера, али је нарочито испитивао, да би исту показао и пред апостолима и пред народом, који Га је пратио, те да би и они, па и ми данас, могли да имамо пример њене љубави и постојаности. На крају јој је Спаситељ рекао: О, жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш. И оздрави кћи њезина од онога часа" (Мт. 15, 28).

Ето како се нје молила жена Хананејка, и како је њена упорност била богато награђена. Не само да је њена кћи оздравила, него су и њене муке престале, а осим тога, она је за вечна времена постала наша учитељица. Ако желимо да нам Бог испуни молитве, треба да смо постојани као она и да не прекидамо своје молитве, док не бду испуњене. Данашње време је век несталности. Или боље речено - људи су више постоја у злу, а у добру чине покушаје само с времена на време и одмах га напуштају као нешто неостварљиво. Такве су и наше молитве, Само каткад, само кад смо у великој невољи, ми управљамо Богу искрене молитве, али се врло брзо заморимо и падамо у очајање. Напуштајући молитву ми започињемо да уређујемо свој живот људским средствима, са преварама, суровостима и уз разне грехе.

Бог је увек исти кроз сва времена, Он је и данас готов да испуни нашу молитву, као што је испунио молитву Хананејке, ако бисмо се молили као она. Апостоли су добро запамтили пример Хананејке и молили се усрдно и постојано до краја свога живота. Ево једнога примера, када је њихова молитва била услишена и на чудесан начин испуњена, Чим је Ирод убио Јакова Зеведејева, он је ухватио и апостола Петра и бацио га у тамницу, да би га после неколико дана убио, да би задовољио Јевреје. Био је одређен и дан за извршење смртне казне. Други апостоли и цела јерусалимска црква нису очајавали, већ су били чврсти и постојани на молитви у току целе ноћи пред закзани дан. Бог је чуо њихове молитве и послао анђела, који је на чудесан начин извео апостола Петра из тамнице (Дел, 12 гл.).

Ево и другог познатог примера који је веома сличан случају Хананејке. Познати црквени учитељ, блажени Августин, био је у младости необуздан и дружио се са распусним друговима. Његова мати света Моника је увиђала, да јој син иде у пропаст. Она је била благочестива хришћанка, а њен муж — многобожац. Када је поодрастао, Августин се је здружио са лошим друштвом и почео распусни живот. Мајка је проводила многе бесане ноћи. Много је суза пролила. Дуго се је и топло молила за свога изгубљеног сина. Најзад је отишла епископу, наиме, да од њега затражи какву утеху и молила га је да он саветује њенога сина. Епископ јој је рекао: „Не може пропасти онај син, за ким мајка пролива толико суза!“ Стварно, син се је тргао и покајао, захва љујући сузама и молитвама своје мајке. „О, Боже, кличе сам блажени Августин, Ти ме ниси оставио у најтежим моментима мога живота захваљујући мојој мајци, која ме је даноноћно оплакивала. Њено срце обливало се је крвљу мене ради. Она у својим молитвама није мислила на злато, ни богатство, већ само на спасење моје душе“. А сама Моника каже: „Ништа ме више не привлачи на земљи. Моја је једина жеља била да видим свога, сина, као правог хришћанина. Бог је чуо моје молитве. Сада више немам шта да радим овде“.

Ево и другог примера. Била је нека сиромашна удовица. Она је тешко зарађивала своје издржавање. Са великим је напорима, очувала свога сина јединца. Желела је да га школује, да би је у старости помогао. Дете је било добар ђак и примерно у свему. Али је запало у лоше друштво. Другови су га увели у игре и празне забаве. Мајка га је много волела и тешко јој је било да га покара. Дете је почело и ноћу да одлази, враћајући се понекад у свануће, те је морало целог дана спавати. Мајка је почела да се узнемирава. Када је пошавала да га посаветује, дете се је с њоме свађало. Постало је непослушно, напустило је своје задатке. Учитељи су почели да се жале на њега. После неколико казни због непослушности и неуредност искључено је из школе, Дете је постало непоправљиво. Мајка је неутешно плакала. Њене маште и наде срушиле су се. Више није знала шта да ради. — Једне вечери касно младић се је опет спремао да изађе, да иде друговима, с којима је пио, играо карте, губио време и расипао своје младићко здравље. Мајке стала пред њега и кроз сузе га је молила: „Не иди, сине! Остани код куће! Помисли на мене, на старост моју, и себе самога!“ „Не, мајко“, сурово је одговорио син. „Од мене ништа не очекуј. Ја се нећу вратити са овога, пута“. „Зар тако: Онда ја знам шта ћу радити“, рекла је мајка категорички. „Пашћу на колена пред икону и молићу се Богу, док се не вратиш“. Син је изашао, нашао је веселе другове. Они су већ били започели. Сео је и он. Весеље се продужило, али је син био замишљен. Бука, песме и весели пијаначки узвици нису изменили његово расположење; он је остао хладан и замишљен. Као да је гледао своју мајку на коленима, обливену сузама. Њене топле сузе, као да су капале по његовом срцу, пекле и сагоревале га као огањ. Он више није могао да издржи, устао је и брзо изашао не јавивши се никоме. Тихо је отишао кући и погледао кроз прозор. Кандило је светлуцало и слабо осветљавало бледи лик Спаситеља на крсту и тужно лице мајке Божје; а доле на земљи једва се је примећивала на коленима његова мајка. Наоколо је било тихо; само су дубоки уздаси мајке нарушавали ноћну тишину. Она је плакала и топло се молима. Језа је подилазила сина. Он је полако отвори врата, тихо пришао својој мајци, пао на колена поред ње и сам почео да се моли. Као миришљави тамњан уздизале су се молитве мајке и сина и допрле до Бога. Син је био спасен. Он је захваљивао Богу за велику материну љубав, која га је отргла од лошег пута. Рђав син се је поправио, прибрао се, постао је послушан. Опет су га примили у школу и почео је уредно да учи, да би надокнадио изгубљено. Доцније су се нашли добри људи, који су га помогли да сврши своје образовање. Он је постао примеран син и добар грађанин. Његова мајка је провела срећно и задовољно своје старе дане. Сузе и молитве мајке спасле су сина.

Мајке и оцеви, да ли су вам деца здрава? За њихово телесно здравље ви, истина, улажете сталне напоре. Али, да ли сте се кадгод запитали, да ли вашега сина или кћер не мучи зао дух као кћер Хананејке? Да нису захваћени бесом греха, непослушности и распојасаности? Водите ли рачуна, као света Моника, са каквим се друговима они састају и да ли већ нису пошли путем духовне пропасти. Данас се врло често старији жале, да су млађи непослушни и да воле да живе без контроле. Ако је то тако, онда прво што треба да урадимо, јесте — да  позовемо Бога упомоћ и да Га молимо чврстом вером и таквом постојаношћу, какву је показала удовица, која је молитвом спасла и одвратила сина од рђавог пута. Не обмањујмо себе, да и без Божје помоћи можемо нешто учинити. Ми чак ни своју рођену децу без Божје помоћи не можемо исправити и васпитати. Нека се сваки од нас моли Богу, да нас сачува од грешних страсти, и нашу децу да сачува од искушења, и Бог ће испунити нашу молбу, ако је упорна и стална као и молитва жене Хананејке. Амин.

НЕДЕЉНИК

Епископ Никодим

Протојереј Цв. П. Христов

превео Миодраг М. Михајловић, свештеник

у Нишу 1961. године

у електронски формат ставио о. Огњен С. 2022.г.

Милост је одговор на молбу. Милосрђе је много више. Оно не чека позив. Милосрђе наступа, иде на проблем, напада. Милосрдан човек је као пењач на стени који се одриче сигурног ослонца и свом тежином скаче на следећи хват. Син Божији постао је човек из милосрђа према нама. Поживео је са људима, страдао, допустио да буде убијен, васкрсао, вазнео се на небо и даровао нам будуће Царство - само из свога милосрђа. Милосрђе је друго име делатне љубави. И чудо о којем данас чујемо, ништа је друго до још једно од безброј пројава Христовог милосрђа. Многим чудима која су у јеванђељу наведена претходила је нечија молба. Или онога ко је у невољи или неког његовог ближњег. Међутим, сетимо се на Господ каже "Без мене не можете ништа чинити.", тако да су и те молбе само одговори поменутих појединаца на расположење и веру коју им је Господ даровао у срцу. Данашњем чуду није предстојала јавно изречена молба. Није предстојало ни индиректно исповедање вере као код сестре четвородневног Лазара која каже "А и сада знам да шта год заиштеш у Господа, даће ти." Индиректно, зато што је то изговорила показујући да и даље поштује Христа, а не зато што се надала да ће Он да васкрсне њеног брата. Овде није било ни тога. Овде није било никаквог улепшавања правог стања пале људске природе. Погребна поворка. То је наша реалност. Нечија дужа, нечија краћа, а свакоме прекратка и са истим крајем.

Погребна поворка кроз капију излази из града и креће се ка гробљу. Удовица сахрањује сина. Ако је након смрти мужа, син јединац био њена утеха и мотив да се настави даље, шта сада када и њега више нема? Она сахрањује сина, а као да је већ сахранила и себе. Рођаци, пријатељи, комшије ту су да састрадавају са њом. Нико јој не може рећи ништа како би јој пружио утеху. Нема утехе. Плач који се чује ништа је у односу на неми крик који притиска груди свих и пара небеса. То је вапај пале људске природе, вапај немоћи, страха и стида. 

Тада се појављује Христос и прилази уплаканој мајци. "Не плачи." - говори јој, и одмах прилази носилима и зауставља поворку. Покушајмо да замислимо себе међу присутнима у том тренутку. Пошли смо да сахранимо младића, да будемо поред његове ожалошћене мајке, тешко нам је, непријатно, мучно, немамо шта да кажемо ожалошћеној, ако смо и нешто рекли осетили смо да је испразно, и тада се појављује неко и каже јој да не плаче. Како да не плаче? Па шта друго да ради? Ко је овај и како се усуђује? Мора да је луд када се понаша као да вечни и непроменљиви закон смрти не постоји. Брука сам себе, а и вређа ову поворку. "Момче, теби говорим, устани!" Христос се обраћа директно мртвацу. Мисли и осећања у нама су неартикулисане јер смо затечени чудаком који разговара са мртвим човеком, но опет у његовим речима, држању, нема ни театралности, нити било чега одбојног, чак шта више он наступа и говори као онај који заиста има власт. И још нисмо успели ни да одреагујемо на утисак који стичемо а пред нама се дешава нешто шта нико није очекивао. Младић устаје жив и грли се са својом мајку. Сузе жалости и очајања замењене су усхићеним сузама радости. Све је готово. Време је на тренутак стало. Мучно стање у којем смо били је исчезло. На капији града Живот се сусрео са смрћу и обрисао је. Више ништа није важно.    

У светлу овог догађаја размислимо о својим животима, о путу којим идемо и његовом крају. На крају се свачије животно путовање завршава погребном поворком. А где она почиње? Нисмо ли већ у њој? За онога који живи не верујући да се наше постојање наставља после смрти, или верује да нечега има али живи не верујући да од нас зависи где ћемо после смрти,  оваква размишљања су погрешна и погубна. Питали су ме забринути рођаци једног удовца како да утичу на њега да мање иде на гробље, јер се боје да ће га та гробљанска атмосфера бацити у депресију. Можда су заиста забринути за њега, а можда су се забринули и за свој лажни комфор будући да их његово сасвим нормално понашање ожалошћеног мужа подсећа на оно од чега беже. Можда их његово понашање гура у суочавање са проблем који желе да игнорисањем превазиђу. Међутим то је немогуће. Смрт није оса или мало пргаво кученце да игнорисањем можемо несметано проћи поред ње као да не постоји. Тек када се суочимо са проблемом смрти почињемо да назиремо истину о себи, а та истина никако није у складу са гордошћу живљења. Тек када спознамо своју немоћ пред непријатељем који нам непомирљиво и непроменљиво долази у сусрет, наше расположење постаје усклађеније истини. У нама се рађа туга и она је ништа друго до још један позив Господњи у нама да Њему препустимо своје кораке. Уколико одлучимо да се препустимо том позиву наша туга постаће туга по Богу, а она је (како каже преподобни Нил Синајски) премудри водич духовне радости која прилази без икаквог спољашњег разлога. Господ је у Наину пришао погребној поворци и учинио је радосним скупом без икаквог спољашњег разлога. Само из милосрђа. Тим пре ће приступити и онима који га призивају, који су на капији срца већ прихватили Његов милосрдни позив. А Његово присуство, које можемо предокушати још у овом животу, утишава плач, гаси тугу, вида ране, обнавља човека и враћа му достојанство онога који је на путу ка почетку радосне вечности, а не на путу ка смрти и гробу.