Чули смо прошле недеље о господару који је посадио виноград и поверио га виноградарима а онда када је за то дошло време послао слуге да узму од плодова које је виноград дао. И ове недеље чујемо о господару, о цару, који такође шаље слуге али овога пута не да нешто узму већ да понуде, да дарују. И како су се прошле недеље неки од слугу вратили свом господару посрамљени, пребијени, а неки се уопште нису ни вратиле тако бива и ове недеље. Иако Господар сада ништа материјално не тражи од својих званица оне се оглушују о његов позив. Прошле недеље, у тумачењу Светог владике Николаја налазимо да су зли виноградари аутентични пример неблагодарних људи. Како онда назвати званице о којима данас чујемо? Јер од оних се тражило нешто а овима се нуди, ови се позивају на весеље. Ако је код оних било у питању среброљубље, грамзивост, па нису хтели да дају, шта је сада у питању када се ништа материјално не тражи? Цар и господар и човек уопште кога покушавају да поткраду уколико и сам није опседнут грамзивошћу, па и ако јесте, наћи ће оправдање за злочинце, ако је у могућности казниће их примерно али ће бити спреман да опрости јер злочин злочинаца није усмерен директно против његове личности. Тако је и било у причи о злим виноградарима, господар шаље сина са намером да их посрами, поправи. Али цар, господар, човек, који позива званице, конкретне дакле људе, да са њим подели радост чиме може оправдати њихово одбијање када је оно очигледно лично непоштовање и презир. Заболело је и увредило много више цара што га пријатељи, званице, јер он засигурно није звао непријатеље, одбијају и не желе да поделе његову радост, што не желе да му виде лице, што је исто што и не желети да неко уопште постоји, него што га је заболело када су неки виноградари, његове слуге, покушали да га поткраду. И увек много више боли увреда и неправда коју нам нанесе неко нама знан и драг него када то буде неко нама непознат или врло мало познат.

Када неко нама мање више раван, неко кога волимо и поштујемо зове нас на весеље ми се радујемо и због њега и због тога што ћемо ми сутра њега позвати да са нама подели радост. А са друге стране када нас неко такав не позове, или се не одазове нашем позиву, ми жалимо и што нисмо његови гости и што сутра нећемо моћи да са њим искрено поделимо нашу радост.

Чиме се изговарају званице о којима смо чули? Један је купио њиву, други се оженио, трећи нашао нешто треће. Свако је нашао нешто прече и важније од домаћина који их зове. И што је за нашу причу битније свако од њих то шаље као одговор „Немам времена за твој позив царе. Њива, брачне обавезе, испробавање кола, гледање нових кућа, све је то важније за мене од свадбе твог сина. Јер, ја у ствари, немам времена за твоју радост, она за мене није битна, то није и моја радост, ти ми ниси битан, и да су ме којим случајем позвали на твоју сахрану исто би ме било баш брига, ништа твојом смрћу не бих изгубио јер ти за мене не постојиш.“ Како само боли онога који воли, а на љубав му се одговара ћутањем и окретањем леђа.
И данас Небески Цар позива на свадбу Свог Сина, на Свету Литургију. И данас су ту многи изговори „Купио сам компијутер па сам целу ноћ инсталирао оперативни систем. Морам да одем на бувљу пијацу ујутру да купим гарнишле док не разграбе.“ Хиљаде људи, хиљаде разлога а цркве празне.
Али ми смо ту, Богу хвала окупљени око Свете Чаше, немојмо се сада бавити туђим гресима. И сетимо се да смо ту јер званице из приче не бејаху достојне и да међу нама има и добрих и злих и свакаквих како каже прича. Сетимо се свог греха јер ево долази Цар, улази да види госте. И ту је сада онај најдраматичнији део за нас. Јер ето међу њима једног без свадбеног руха. И тај завршава везаних руку и ногу у тами најкрајњој где је плач и шкргут зуба. Па јел то поштено? Зар не стоји у причи да су слуге сабрали све са тргова и улица кога су нашли да напуне дворану? И сада је неки сиромашак крив што нема одела?

Када читамо Свето Писмо често наилазимо на оваква места. Места где нас наш лични доживљај прочитаног тера да преиспитујемо Божију правду и исправност. Став неких људи према таквим местима и уопште према Светом Писму може се упоредити са одговором који су оне прве званице дале цару. Неки су побили гласнике, то су они што уопште немају Писмо у кући, неки су их наружили, то су они који изврћу и подсмевају се Писму, а неки га држе као украс или га чак понекад и читају али их једноставно не интересује написано. То су они који су нашли хиљаду смешних изговора да не дођу на свадбу.

Но , вратимо се „сиромашку“ и његовој тужној судбини. Шта се ту у ствари одиграло. „Пријатељу“ каже цар. Пазите, не слуго, сиромашку, јадниче, него пријатељу. Он га ставља у исти ранг као и прве званице. И ако њега ставља у тај ранг онда значи и све остале. „Пријатељу, како су ушао овамо без свадбеног руха?“ Али одговора нема. „Он оћута“. Исто оно шта су урадиле и прве званице. Цар га позива у разговор, у заједницу а он окреће главу. Не жели да разговара с њим, он није ту због њега, и њега он не интересује. Његово ћутање је слика његове неблагодарности. Његово ћутање је презир. Његово ћутање је једнако речима „не желим да постојиш“. „Јер ако ти постојиш онда је моје добро само твој дар. И онда нема места за мој его, за моје велико ЈА. Ја сам овде, на свадби, имам своје место, то је моје.“

Чујемо у 2. посланици Коринћанима како их је апостол Паве корио „са жалошћу и са болом срца, не да се ожалосте већ да познају његову љубав према њима.“ Тако, и безброј пута више и Господ кори, увек са жалошћу и крсним боловима не да би се ми жалостили већ да би познали љубав његову. Коринћани су се поправили, одговорили су делом на његов позив. Поменути човек без свадбеног руха није. Он је оћутао.
Зато сада уз Херувимску песму која нас именује „као оне који ће примити Цара славе који улази праћен анђелским силама као цар у дворану да прво види госте, када затим будемо чули речи „Заблагодаримо Господу“ немојмо оћутати ако нас тихи глас подсети „Пријатељу, како си ушао без свадбеног руха“ већ одговоримо „ушао сам Твојом милошћу јер ово је свадба Твога Сина који је дошао да спаси грешнике од којих сам први ја.“ Нека нам покајање и благодарност буду вазда рухо у које ћемо облачити своје срце. У такво срце Бог се усељава. Амин.

"На свету нема ничег ружнијег од човека неблагодарног, незахвалног" - овом мишљу почиње тумачење данашњег јеванђеља свети Николај Српски.

Испитајмо ове речи. Испитајмо ове речи не зато што у њих сумњамо већ зато што су речи Светог Писма и Светог Предања, како каже св. Јован Златоусти, као миришљави корен, који испрва не даје мирис, а тек када почнемо да га таремо он замирише. И што га више таремо то даје јачи и лепши мирис. Исто је и са богонадахнутим речима. Испрва се догађа да нам нису јасне, да не налазимо себе у догађајима који се описују, но уколико се потрудимо Господ нам даје благодат и мирис живота који је у њима постаје нам све лепши, јачи и дражи. Испитајмо ове речи - али како? Чиме их проверити, којом мером мерити?

Савремени човек, савремени себецентрични нарцисоидни човек, био он космополита или локал патриота, све мери собом. Питамо га какво је време напољу а он нам каже „Мени се свиђа“, питамо га да ли зна колико срба живи у Бечу а он каже да је у Бечу био само једном али у Минхену је био много пута и настави да нам говори о шетачкој зони у Минхену и шта је тамо видео и доживео. И то је зато што он једноставно верује да се све врти око њега, временске прилике имају вредност на основу тога да ли се њему свиђају или не свиђају. Разговор о иностранству има вредност по томе да ли ће он у том разговору моћи да се хвали, да ли ће моћи да оваплоти своју заблуду о себи у свести других. Таквим мерама сигурно нећемо мерити богонадахнуте речи.

А чиме хоћемо? Чиме другим до вечношћу, Вечним Царством Божијим чија је икона Света Литургија, а срж Свете Литургије назива се канон Евхаристије. И од тог имена не морамо ићи даље. Реч Евхаристија значи благодарење, захваљивање. Нама православним хришћанима већ сада даје се да учествујемо у Будућем Царству, даје нам се да осетимо благословени начин постојања за који смо створени као круна целе творевине. Права лепота људска је у том односу, у односу благодарности Богу. А супротно томе је човек промашен, човек неблагодаран.

И слушамо у данашњем јеванђељу о таквим људима. Злим виноградарима, али и јеврејским старешинама које су слушале ову причу коју је Господ циљано њима изрекао. Није њима непозната била символика винограда као народа Божијег, говори још старозаветни пророк о винограду који роди вињагом. У овој причи човек домаћин је Бог Отац, виноград народ јеврејски, плот Мојсијев закон, пивница – обећање Месије, а кула старозаветни храм и богослужење. Виноградари наравно су јеврејске старешине а то да је домаћин отишао, да се повукао, значи да је људима оставио слободу. И заиста су јевреји побили многе и премноге слуге који су им долазили у име домаћина. Једног су претукли, другог престругали,трећег каменовали, сви пророци тако су прошли и на крају домаћин, Бог, шаље свог Сина а они и њега убијају. Шта ће онда учинити Господар, пита их Христос и слажу се сви да ће их оштро казнити. Апостол Лука говорећи о овом догађају додаје да су јеврејске старешине након тога узвикнули „Не дао Бог!“ Не дај Боже да си ти заиста тај Син кога ће домаћин послати јер ми имамо план да те убијемо. За њих сустрет са Христом није био олакшање и радост већ мука. Каже псалмопевац „Од лица Твога суд ће мој изићи“. Сусрет са Христос, Страшни суд о коме се говори у јектенијама које читамо, биће или сусрет са оним за ким чезнемо или сусрет са оним против кога се боримо а то зависи од нас самих. Неће бити ту потребне речи, само виђење лица Божијег у нама ће објавити пресуду. За јеврејске старешине, зле виноградаре, било је то лице онога против кога се боре. За апостола Павле, како чујемо у прочитаном одломку из посленице коринћанима, то је лице које исчекује. Маран ата, каже он, а то значи „Господ долази, да Господе дођи!“

Свако до нас понаособ виноград је и виноградар у исто време и савест нам је ограда и крштени смо те имамо много више од пивнице тј. обећања Месије које су имали јевреји и кула нашег винограда није старозаветно богослужење већ новозаветна икона Будућег Царства Божијег. И ту смо сада, и ту је Домаћин и слуге његове, пророци, апостоли, ту је и Син Божији „невидљиво са нама“ како каже једна литургијска молитва. И зато када нас у овој служби возглас свештеника позове „Заблагодаримо Господу!“ и ако нам Бог да дар благодатног расположења, заблагодаримо му од срца у своје име али и у име оних који нису били удостојени тог дара. А уколико смо међу овим другим не дајмо да у нама победи глас који узвикује „Не дај Боже!“ већ се потрудимо да пробудимо чежњу за тим благословеним осећањем, за осећањем човека који постоји на благословени начин, човека чији живот није само кушање милости Божије већ непрестани уздах: „Маран ата, Господ долази, Господе дођи“. Амин

"Које добро да учиним да имам живот вечни?" Пита младић кога савест не разобличава по питању старозаветних Божијих заповести. Сигуран је да је све заповести испунио и држао од младости, али опет осећа да то није довољно, да је потребно још нешто. Иако је имућан, највероватније и на добром гласу у својој средини, то њега не задовољава. Осећа да човек није створен за пролазно богатство и пролазну људску похвалу. Његова душа чезне за нечим вишим. Зато јеванђелист Марко наводи да овај младић Христу омиле. То је душа која чезне за Христом иако тога није свесна. Христос улази у разговор са њим, даје му прилику да осети Његово присуство. Но иако остварење и испуњење његове унутрашње чежње стоји пред њим, младић је не препознаје и не прихвата и одлази ожалошћен. 

Овог младића, и све који се уздају у своје богатство, Христос упоређује са камилом која тешко пролази кроз иглене уши. Ова алегорија због мањка информација у прошлим временима тумачена је непотпуно. Неки су говорили о буквалном проласку животиње кроз иглене уши, неки о провлачењу бродског ужета које се звало камила, а данас знамо да се радило о капији на зидинама Јерусалима која се звала "Иглене уши" и кроз које су камиле пролазиле тешко. Наиме, уколико са животиње не би биле скинуте бисаге, и уколико се не би сагнула, не би могла да уђе у град. Исто је и са нама. Уколико не скинемо бисаге које смо напунили својим богатством биће нам врата Небеског Јерусалима преуска. А то богатсво не мора бити само материјално, могу бити и добра дела уколико их приисујемо себи а не благодати Божијој као што чујемо у данашњој посланици. "...него се потрудих више од свију њих, али не ја, него благодат Божија која је са мном." Може бити и да оставимо све, и да смо уверени да идемо за Христом, а да се на крају испостави да се нисмо сагнули, (тј. нисмо на личном плану прихватили стање наше пале људске природе), већ да смо разметљиво подигли нос и да су нам врата Небеског Јерусалима прениска.  

"Па ко се онда може спасити?" питамо се са Апостолима и добијамо исти одговор; "Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће." 

Зато немојмо као младић одлазити од Христа ожалошћени, већ се потрудимо да се нађемо у Његовој близини, да наставимо дијалог и успостављамо однос. Ако нам се учини да нас позива на нешто нама претешко, слободно му то и рецимо и он ће нам по потреби дати снаге и храбрости, или ћемо увидети да нас наша сујете "позива" на велика дела и да треба да се смиримо. Најважније је - не окретати леђа и не одлазити као младић. Останимо окренути лицем ка Богу, станимо и останимо у молитви. Само тако ћемо препустити Богу да уради оно шта је нама немогуће. Да у нама самима Он својом благодаћу уобличи новог човека. Да нам скине бисаге и уведе нас у Небески Јерусалим.  

Ако не опростимо од срца онима који су нас повредили не надајмо се Царству Божијем. Ето речи, које смо чули, речи које је изговорио Христос. И треба ли ту уопште нешто још објашњавати? Изгледа да не треба, али то не значи да над речима овима, и уопште речима Светог Писма не треба застати, не треба се бар замислити и преиспитати. Кажем „бар“ јер ако нам речи Светог Писма нису речи Онога који нас воли и кога ми волимо, јер да је тако свакодневно би их ненасито читали и наслађивали се њима као што заљубљени читају љубавна писма по сто пута иако у њима нема дубље умне и духовне поуке већ само знање да је те речи заљубљеном упутила личност у коју је он заљубљен, ако се дакле не наслађујемо речима Светог Писма већ нам та књига стоји негде на полици и скупља прашину, онда нека нам „бар“ речи Светог Писма буду речи Судије пред Којима стојимо. Јер ма колико се нама чинило да крај овог нашег живота неће доћи, и ма колико себе заваравали да ћемо баш ми од свих људи од постања некако „преварити“ смрт - она је апсолутна реалност овог света.

Пре две недеље сахранили смо брата Бобана који је настрадао у саобраћајној несрећи, пре пар дана сахранили смо сестру Александру која је боловала од рака, а обоје су овде у цркви често стајали и са нама се заједно молили. Нека им Господ пода покој и вечни спомен у Царству свом.

Стотине људи настрадало је ових дана у Ираку зверски убијени, хиљаде људи свакодневно умре од глади, на сваке четири секунде један човек на планети умре од глади и то углавном деца, Бог зна колики је број оних који у једном дану напусте овај живот, најмање је хиљаду оних који су у протеклих пола сата колико стојимо овде у цркви престали да дишу и шта је од тога реалније, а нама се ипак чини да само ми имамо протекцију и да су наши планови и маштања у којима видимо себе у будућности гранитни а они су само слама и магла. Замислимо се „бар“ зато над овим истинама и преиспитајмо се. За нас би данашње јеванђелске речи требале бити извор утехе. Уколико смо се слушајући о ономе коме је господар опростио много а он свом другу није желео опростити многоструко мање, уколико смо се слушајући о томе сложили у срцу да је господар правилно поступио, зар онда за нас не треба бити утешно да је и наш Господар, Господар неба и земље, најмање толико праведан као господар у причи. Зар за нас није утешно што ће све неправде које су нам учињене бити наплаћене и исправљене? И заиста слушајући причу сви се саглашавају да је поступак цара исправан и казна оправдана. А онда тако припремљени добијамо и реч упућену нама лично. Често је Господ причама одговарао јеврејима који су га кушали, често им је говорио приче а онда им указивао да знају шта је добро али га не чине. Тако је васпитавао и своје ученике и пријатеље. „Симоне, имам ти нешто казати, двојица беху дужни па господар опрости обојици, који ће га већма љубити?“ Пита Христос свог домаћина који осуђује жену покајницу. „Ко плаћа порез Петре, синови или слуге?“ пита Христос збуњеног апостола Петра и тим питањем му разрешава недоумицу. И много пута тако али не само у прошлости него кроз сво време до вечности па и сада. Сложили смо се са поступком цара? Али наше место није на месту судије или некога ко стоји по страни и даје мишљење. Наше место је место онога коме је много опроштено. Знајмо да нам је много опроштено. И ми смо се много задужили грешећи се о Бога и ближње, без обзира што тога нисмо свесни, а нисмо свесни тога јер нас не занимају ни Бог ни ближњи, да нас занима Бог не би нам Свето Писмо скупљало прашину и исто важи и за ближње и свако искрен видеће да наша љубав према ближњем често као да нестане када је угрожен наш интерес, када је угрожено наше велико ЈА.

Зато када сретнемо нашег дужника не гледајмо на њега кроз његове мане и грехе и дуг који мислимо да има према нама јер му тако никада нећемо опростити. Када га тако гледамо то је исто као да смо га ухватили за гушу и нећемо исцедити ништа до свој гнев и разочарење. Гледајмо на друге како их и Бог види. Гледајмо их какви ће бити у вечном Царсту, богови по благодати, јер сваки човек који дише носи тај потенцијал у себи. Бог увек прашта ономе који се каје али то важи за све а не само за нас. Ако желимо да Бог прашта само нама онда у погрешног Бога верујемо.

Може се неком учинити да има времена до Суда, да је то негде далеко, да се наш опроштај другоме може мало одложити. Али ми смо сада у Светој Литургији, ми смо већ у икони будућег Царства, ми смо већ са оним који је победио смрт, ми смо већ сада и овде на Суду и Суд је почео, и зато се у овом закону не могу наћи рупе и одложити се претрес, зато се пробудимо од своје илузије и опростимо од срца ако шта имамо против кога. Овде већ предокушамо вечност. Данас стојимо овде, један трен у односу на вечност и стајаће неки други људи. Други ће свештеник говорити, други појци ће певати, други верници слушати. Овде смо само путници и од нас се сада тражи само једно – да опростимо свима.

.

.

Непосредно након свог Преображења, Христос са три најближа апостола силази са Таворске горе, и у подножју затичу ученике немоћне пред проблемом због којег им је један отац довео свог сина. Момак је одмалена месечар, има нападе немоћи о пуном месецу, што св. Николај тумачи као ђавољу намеру да наведе људе да придају небеским телима значај који им не припада. Сваку сумњу о томе ко или шта је узрок проблема које момак има, развејава Христос прецизним речима "Душе неми и глуви, ја ти заповедам...".

Ту је и дијалог између оца и Христа који апостол Матеј преноси детаљније, а из кога видимо да је искреност неопходна уколико желимо бити са Богом. "Верује Господе, помози моме неверју...". Отац дечаков прихвата да све зависи од његове вере, искрено исповеда да његова вера није савршена и не узда се у њу већ вапи Христу да допуни оно шт је у њему непотпуно.

Видимо и да нас љубав сједињује, јер човек моли за љубљеног сина поистовећујући се са њим: "... помози НАМ, смилуј се на НАС...". Тако је и жена хананејка вапила "Господе, помози МИ...". Љубав сједињује, чини да постајемо једно са онима које волимо. Зато и Господ и првосвештеничкој молити каже Богу Оцу "Да сви буду једно..."

Христос исцељује младића, претходно укоривши ученике, који му након свега прилазе насамо и питају о узроку њиховог неуспеха. Ето какав је однос био међу њима. Они га поштују и безпоговорно прихватају критику пред народом, али њихов однос није ропски. Имају слободу да му приступе и питају о разлозима, знајући да их није укорио тек да би показао силу, већ да би их поучио. И тако долазимо до (највероватније) главне поуке овог јеванђелског читања. Молитва и пост. Не: пост и молитва, већ: молитва и пост. Тим редом, прво молитва па онда пост. Пост је само помоћно средство молитве. Неки кажу да је пост без молитве само дијета, али добро би било да је само тако, да штета није већа. Труд и жртва коју телесни пост изискује са собом доносе и одређену последичну душевну силу и ако она није усмерена на труд у молитви, на приближавање Богу, онда она постаје помоћно средство стремљењима наше пале природе. Постећи без молитве, уместо у врлини - јачамо у греху.   

Да ли то значи да је пост непотребан, сувишан или чак штетан? Не би требало да је тако, али то од нас зависи. Можда би нам ово било јасније када би  погледали праксу првих хришћана који су уштеду коју доноси једноставна исхрана користили за милосрдна дела. Ради ли ко од нас нешто слично данас? Чинећи добра дела уштедом од јефтиније исхране пост постаје и љубав према ближњима. Трошећи на храну више него када није пост, пост постаје прикривено себично самоугађање. Пост је спољашњи израз унутрашњег расположења, а какво ће бити наше унутрашње расположење у многоме зависи од нашег односа према молитви. Са једне стране Оци кажу да је љубав од молитве, а са друге да се наша љубав према Богу огледа се у томе колико времена посвећујемо молитви. Наш однос са Богу заснован је на молитви. Бог жели да му се обраћамо и даје нам призив за то, ми му слободно одговарамо и наш однос постаје динамичан, жив, јер и труд у молитви Господ не оставља бесплодним. Но, ако се присетимо садржаје наших разговора након Литургије, и списак наслова књига и чланака које читамо, молитва као тема је једва присутна. 

Зашто је молитва занемарена? Зашто и како смо себе убедили да се може бити хришћанин и без да се молимо Богу? Вероватно бисмо могли пронаћи много објашњења, јер истина је једноставна а лаж има много лица, па је можда боље да се таквим анализама и не бавимо. Оно шта нас данашње јеванђеље поучава је неопходност молитве.

Нека би Господ и нас у подножју Тавора, обасјао зраком који буди жељу за молитвом, да подигнемо очи ка врху на коме је добро бити, а који и нас позива да га освојимо.