ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА

+

Видео је Господ, каже владика Николај, за време свог живота на земљи, људским очима, и лепоту Гетсиманијског језера, и звездану ноћ у пустињи, сву лепоту природе, и није то на њега оставило велики утисак, јер је знао да је све то само сенка лепоте Царства небеског. Видео је Господ и велико мноштво људи о празницима и велелепни Соломонов храм, али је само рекао да камен на камену од тога неће остати. Но чујемо у данашњем јеванђељу, драга браћо и сестре, да се нашло нешто у овом свету шта је и Сина Божијег удивило. Био је то човек са великом вером. „А кад чу Исус, задиви се“.

Какав је то човек чује су речи задивиле Господа? Шта га је красило и у чему се разликовао од многих других?

Чујемо да је био римски капетан у Капернауму. То је значило да представља власт у том граду. Видимо како јеванђелиста то једноставно износи „кад уђе Исус у Капернаум приступи му капетан“. Један град – један капетан. Један човек - власт. То нам говори о позицији у том граду које је овај човек заузимао. А какав је човек био према другима прво нам говори оно шта доносе други јеванђелисти, а то је сведочанство старешина јеврејских да воли њихов народ и да им је сазидао зборницу, а затим и разлог његовог приступања Христу. Он моли за свог слугу. Ништа друго њега на то није могло да подстакне до сажаљење над муком другог човека. Ето прве његове врлине. Љубав према ближњима. На ову молбу Господ одговара и пристаје да дође кући капетановој и исцели слугу. Но тада капетан показује и своје велико смирење „нисам достојан да уђеш под мој кров“ и велику веру „само реци реч“ и биће по твојој речи. Још једном овде капетан показује смирење. Он не каже само „ја имам војнике којима наређујем“ већ прво каже „ја сам човек под влашћу“ - нада мном има оних који ми наређују. Власт је највеће искушење које човек може да има. То је било треће, последње, искушење којим је ђаво кушао Христа. Не каже се без разлога „дај човеку власт да видиш какав је“.

На данашњи дан у житијима светих оца Јустина може се наћи и повест о покајању извесног Теофила који је живео почетком седмог века. Наиме, овај човек био је помоћник Епископу у свом месту и својим врлинама стекао је његово поверење, те не само да му је Владика поверио све на управљање, већ га је и народ заволео и измоли да по упокојењу старог Епископа он буде постављен за новог. И остали архијереји сложили су се с`тим једногласно и они га знајући као врлинског човека. Међутим, овај Теофил, одбио је из смирења епископск службу, успео је да се избори са њиховим жељама и задржи само старо место помоћника, а на место Епископа је постављен други човек такође достојан тог места. Међутим, злобни људи, лицемери, успели су да мало по мало оклеветају Теофила код новог Епископа и не задуго овај га је ослободио дужности помоћник. Испрва је ово Теофила обрадовало и он се сам предао молитви и богомислију, али и он је подлегао искушењима која су му дошаптавали духови злобе и у њему се појавила неодољива страст да се врати на старо место управника. Толико је јако то искушење било да је преко неког врачара склопио писмени договор са ђаволом лично. Касније се милошћу Божијом покајао и смирено пред свима признао истину, али ето са које духовне висине на које дно га је одвело властољубље, које се у њему пробудило када је подлегао искушењима и оставио смиреноумље. Колико је крви због власти проливено, брат – брата, отац сина и деца родитеље, убијали због власти.

А овог човека власт није покварила тј. показала слабим. У њему видимо и смирење и љубав и веру која је и Христа задивила.
А погледајмо само колико смо ми сабрани у Светој Литургији у предности у односу на овог човека, у предности да очекујемо Божију милост у свом животу. Прво, велика већина нас нема такво искушења власти какво је он имао, осим ако по својој слабости не прихватимо фантазије и умислимо да је тако. Друго, ми пре свега молимо за своје лично спасење, а он моли за другог човека - па како би само онда наша молитва требала бити усрднија. И треће, он је био многобожац, римљанин, није припадао ни Старозаветној Цркви, а ми смо крштени и миропомазани и део смо самог Тела Христовог – Новозаветне Цркве.
Пазимо зато на крај прочитаног одломка. Многи ће са истока и запада сести у Царству, а где ћемо бити ми зависи само од нас јер Господ нас жели са њим, али нас не жели против наше слободе. Верујем да је већина нас слободно овде, на Светој Литургији. Заблагодаримо Богу на томе, што смо у друштву Оног чија једна реч подиже узетог како тада тако и кроз сво време. Нека би благодат јеванђеских речи које смо чули подигле и наше душе да отворе врата и спремно дочекају Господа у Светој Тајни Причешћа.

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА

+

Данас прочитани текст из Јеванђеља, део Христове беседе на гори, како ју је пренео апостол Матеј, говори, објашњава и упућује само на једно: какав однос имати према пролазном, а какав према вечном и шта је од тога претежније, како препознати једно и друго и како смоћи снаге и воље да се учини оно шта је на спасење.

Не може се служити Богу и мамону. Не могу се служити два господара. При том се мисли на два господара који заповедају суротно један другом. Два господара могу се служити када су сагласни, као што вероучитељи служе држави и Цркви, као војни свештеници који над собом имају надређене официре, али су послушни и Епископу као Христу. Као сваки лаик, који ради у државној служби, али се пре свега труди да својим животом служи Богу. Као сваки хришћанин који обитава у овом свету, био или не био у радном односу, а труди се да буде користан члан друштва које обухвата и хришћане и нехришћане. Док год послодавци, или средина, не приморавају хришћанина да чини нешто супротно заповестима Божијим, он није у прилици да бира између Бога и мамона. Не сме побожност бити изговор за немар на послу или небригу према ближњима. Одем на боловање у првој недељи великог поста да се посветим молитви и оставим колеге да ринтају уместо мене. Шта ће они мислити о животу по Богу који ја живим? Окривиће Цркву и црквена правила, и биће уверени да се у тамо недељом скупља гомила лицемера и нерадника. Неће жена да кува мужу који не пости масна јела у току поста. Каже да је то грех, а она неће да се огреши. Па  већи је грех њена неосетљивост и небрига према њему, него да уопште ни она не пости. 

Под мамоном се не подразумева сав свет ван црквене порте, свака служба која није транспарентно служба Богу, већ оно шта нас одваја од Бога. Мамон је други господар који тражи супротном од онога шта Бог заповеда или боље рећи дарује. Мамон је сујета овога света, грех, промашај у односу на вечно. То је оружје којим ђаво куша човека са намером да га убије за вечност.

И било би једноставно када би зло било очигледно, када се не би крило под вела добра, када пут до пакла не би био поплочан добрим жељама. Али зло, ђаво, је лукави, сакривен под велом добра, обучен у анђела светлости, заводљив, мамон, мами. Мало по мало одваја човека од Бога, али само онолико колико човек пристаје на то и зато су и искушења примамљива па је неопходан  напор да им се одоли, а пре свега свест да је учинити нешто погрешно или исправно.

Како препознати? Како препознати у тренутак када се чини избор шта је исравно? Како јасно видети? Сам човек својим снагама то не може. Зато и вапи св. Григорије Палама „Господе просвети таму моју!“ И даје нам одговор, како другачије до уз Божанску светлост.

„Ти просветљујеш светиљку моју, Боже мој, просветљујеш таму моју“ (Пс 17,29) „Господ је просветљење моје...“ (Пс 26,1)

И јеванђеље нам говори о светлости: свјетиљка тијелу је око. Ако око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити.

Ако умујемо по световној мудрости онда је наша светлост у ствари тама и без обзира што можда мислимо да смо испуњени светлошћу у нама је мрак. И наизглед човек може бити исправан и у очима других, побожан, добар, пун врлина али шта стоји иза тога? Зашто је неко такав, да ли због Христа или нечег пролазног? Сујете, користи? То одређује вредност пред Богом – намера, оно шта је на уму. Зато требамо умовати по Божанској мудрости. Поново се питамо како? Како да будемо сигурни шта је прави избор? Врло једноставно, држећи се заповести Божијих.

„Заповест Господња је светла, просветљује очи“ (Пс 18,9) Упућује, објашњава, саветује, кори али и награђује као добар учитељ, прави родитељ.

И све се своди на последње прочитано: „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову и ово ће вам се све додати.“

"Молитва је делање ума које му приличи, његова права употреба." (Св. Нил Синајски) 

Зато ставимо ум у праву функцију, иштимо најпре Царство Божије, и све ће доћи на своје. Додаће нам се и пиће и јело и одело и све оно неопходно за живот.

Иштимо најпре Царство Божије, и Господ ће просветити очи онима који то траже од Њега, јер Бог на силу никога не спашава. Ђаво убеђује човека да му се покори кроз грех, а Бог стоји и чека наш позив, нашу искрену молбу, јер нас жели слободне.

Иштимо најпре Царство Божије, јер ево хиљада хиљаде птица и животиња који нити копају нити жању и не остају гладне, а ми смо претежнији много више од њих.

Иштимо најпре Царство Божије, јер се најмоћнији цар Соломон у свој својој земаљској слави хтео обући у најбелије хаљине, а оне опет нису биле беље од пољских кринова.

Иштимо најпре Царство Божије и даће нам се оно шта свет тражи кроз разна лутања. Грамзиво стицање или распусно трошење, јогу, психотерапију, животне тренере, фенг шуи и све остале њуејџ филозофије, таблете за смирење, наркотике, потребу да се буде наметљиво другачији... и списак је дуг да би лутање потрајало што дуже. Лутање на коме свет нешто тражи, али не налази.

Иштимо Царство Божије и даће нам се мир и радост у Духу Светоме. Оно шта се ничим земаљским не може купити, а шта нам се дарује и шта предокушамо у Светој Литургији, у лађи која плови ка Благословеном Царству Оца и Сина и Светога Духа, коме нека слава и хвала у векове векова. Амин.

"Господе, каква је то књига и какве су то поуке! Какво је чудо и каква је сила дата човеку с њом! Тачна слика света и човека и карактера људских. И све је именовано и указано за вечна времена." Ово говори велики Достојевски кроз лик старца Зосиме у Браћи Карамазов. А ево нама у овај недељни дан једног другог старца Зосиме кога је сам Бог послао у пустињу да тамо сусретне изабрани сасуд Божији, преподобну Марију Египћанку. Ону за коју се каже да је највећа од Бога пред људима прослављена покајница. Старицу коју је сам Дух Свети научио целом Светом Писму наизуст, иако саму књигу највероватније никада није држала у рукама. Јер језик речи, личности, догађаја и слика Библијских јесу језик којим Бог најприкладније говори човеку. Тај језик, од свих познатих језика на Земљи, наприкладнији је језику којим је Бог разговарао са првим људима у Рају. Пре пада. Света Марија Египћанка понела је епитет "Преподобне", а преподобни су они који је Бог удостојио да се уподобе стању људском пре пада. Они који разумеју и говоре Рајским језиком. 

Зато ове прочитане речи Јеванђеља нису прочитане само да би се одржао ред, испоштовао типик. Нису прочитане да преко њих пређемо као преко обавезног формалног дела, или да чтец и ђакон покажу како лепо умеју да читају. Ове речи су прочитане јер су то Речи Живота. И они који живе хришћански и молитвено приступају овој Светој Служби већ су у њима, данас, широм Васељене, добили путоказе и одговоре. Већ су својим припремљеним умом саслушали ванредно обраћање из вечности. 

Христос говори својим ученицима шта ће му се догодити, како ће пострадати, а они се расправљају ко је међу њима највећи. У Христу је живо осећање које ће се у Гетсиманијском врту претворити у вапај крвавог зноја „Оче, нека ме мимоиђе ова чаша“, а апостоли се међу собом глођу око части.

Њихова пажња није на Његовом речима, они се не удубљују у оно шта им говори, као да не чују шта им је рекао. Пажња апостола је на сујетном циљу, првенству, земаљском успеху, у том тренутку то им је важније од свега, за све друго су заслепљени. И ми смо често исти, а то је када изађемо са службе и одмах заборавимо шта се на служби читало. А заборављамо јер нам је нешто друго било важније.

"Син човечији није дошао да му служе него да он другима служи и да да живот свој у откуп за многе." Поучава их Христос и подсећа на страдања која предстоје тријумфу. И нама апостол каже „који се у Христа крстисте у Христа се обукосте“ и то је одећа славе у Будућем веку, али у овом Он дође не да му служе него да Он другима служи и пострада за све. Ако се у Христа крстисмо и обукосмо имајмо наду на вечност, али га подражавајмо и у овом веку.

А чујемо у другом Јеванђељу о жени грешници која је велику љубав имала према Христу. Неки тумачи мисле да се ради о жени коју је Христос спасио од каменовања. Ухваћена у прељуби доведена је пред њега од стране јеврејских старешина да би га искушали. Мојсијев закон прописивао је смртну казну за њен грех. "Шта да чинимо?" питају лицемери, а Христос одговара „Ко је без реха нека први баци камен“ и почиње да пише по песку. Предање каже да је на песку исписивао грехе окупљених и видевши своје грехе један по један су се посрамљени повлачили и разилазили. Њихову пажњу Господ је усмерио на њихов грех. Више им није било на првом месту осуђивање жене грешнице, заборавили су на њен грех када су се сетили свог.

Покајање и неосуђивање је органски повезано. Док год осуђујемо друге, не можемо се искрено покајати. Као да је наша савест испод песка закопана и тек када Господ на том песку напише грехе наше ми испуштамо назад на земљу камење осуђивања које смо подигли да би каменовали друге. Драга браћо и сестре, Господ пише наше грехе на песку јер их на песку једним потезом руке може обрисати. Он пише наше грехе на песку наше савести ни због чега другог до да преко написаног пролије своју крв, да како каже апостол - крвљу својом очисти савест нашу.

Не будимо као Апостоли који су своју пажњу усмерили на сујетни циљ. Усмеримо своју пажњу на оно шта чинимо у Светој Литургији, где нам све говори о Страдању и Васкрсењу Христовом. Покушајмо да учествујмо у овом Заједничком делу као мала деца, без подозрења, сујетних мисли и осуђивања других. Нека наше молитвени уздаси и мисли буду као сузе и миро којим помазујемо Христове ноге као некад жена чији су греси опроштени. Са надом да чујемо и ми речи "вера твоја спасла те је, иди у миру." Амин.

"Кресту Твојему поклањајемсја Владика, и свјатоје Воскресеније Твоје славим." Крсту Твоме поклањам се Владика и свето Васкрсење Твоје славим. Пева данас Црква Божија, пева Тело Христово, пева свако од нас као део Тела Васкрслог Богочовека.
Јер као што преко дрвета у Рају и Адамове непослушности смрт уђе у свет тако и преко Крсног дрвета на Голготи и послушности Новога Адама Христа - Богу Оцу, Живот победи смрт. И као што дрво познања добра и зла беше Богом постављено у средини Рајског врта, тако Свети оци, надахнути Духом Светим поставише поклоњење Крсном дрвету у средини Великог поста. Јер у посту, уздржавајући се од одређене врсте хране и трудећи се у испуњењу Божије воље, ми чинимо управо оно шта је Адам требао чинити у Рају, и као такве нас Бог удостојава да једемо и са дрвета живота, да се причешћујемо и учествујемо у ономе шта је и Адаму било припремљено.

Мојсије дрветом горку воду учини слатком у време када је јеврејски народ био ослобођен египатског ропства и на путу ка обећаној земљи, тако и Крсно дрво нас укрепљује и горчину поста чини слатком, на нашем путу из ропства мисаоном фараону ка обећаном Будућем Царству.

А јесмо ли ми заиста они који су се ослободили ропства мисаоном фараону и кренули ка Будућем Царству? Јесмо ли ми заиста они који опонашају живот првих људи у Рају и једу од дрвета непролазног живота кроз Свету Тајну Причешћа? Јесмо ли ми заиста удови Тела Христовог, део Цркве његове или смо само то именом и на речима?

„Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде.“ 

Шта то значи одрећи се себе? Да ли се уопште неко данас удубљује у ове речи, да ли у њима тражи речи живота? У овом савременом свету где важи девиза да се прво треба веровати у себе? У овом савременом свету где је самоувереност постављена на пиједастал највеће врлине и гарант успеха у животу, чему се деца уче пре свега од родитеља а родитељи са мутних извора и циљева сујетног живота. А да би се пило од воде живе треба се прво одрећи себе. Треба се одрећи поверења у своје личне снаге, самоубеђења у своју надмоћ, одрећи се управо онога шта је Адам прихватио у Рају, жеље да се буде господар мимо правог Господара, жеље да се буде бог уместо Бога. Долазе људи у Цркву неки, шаљу их врачаре, да ураде ово или оно и уче их да мораће онда виша сила да промени нешто у њиховом животу. Долазе да оставе пешкир, да оставе чарапе на икону. Налазили смо овде више пута у пакету пешкир, женске чарапе и ситан папирни новац. Не требају Богу нечији пешкир, чарапе или гаће. Нити ће човек да обесвети таквим поступцима неког другог осим себе. Бог жели да му се човек обрати од срца, да спозна и призна своју немоћ, јер признање немоћи је почетак признања и познања Божије силе, у то нас невољама Бог позива а не да га условљавамо и наређујемо му неким врачарским и паганским обредима. Али за то се човек прво треба одрећи своје сујете и своје гордости, да се испразни суд наше душе од нечистоте. Или боље речено да признамо своју нечистоту јер је Бог тај који нас једини може очистити. Без покајање се не постаје дете Божије. Прве су речи проповеди Христове биле „Покајте се“ а онда „и верујте у Јеванђеље.“

"Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и нека узме крст свој, и за мном иде.“

А шта значи то узети крст свој? Шта друго до прихватити своје животно окружење. Прихватити невоље, недаће, болести, људе који нас окружују са свим њиховим манама и навикама које утичу на нас. Шта би друго било „узети свој крст“ до прихватити страдања која Господ по свом промислу допушта да дођу на нас. И како проћи та страдања и невоље овога живота до усмерити своје биће, не ка нарицању и непрестаном набрајању својих проблема и туђих грехова, већ ка Христу. „... нека узме крст свој, и за мном иде.“ Христос је Пут и светионик који нас води кроз овај живот путем исправним, без обзира што је тај пут понекад обрастао трњем и њиме се ређе иде.

Свако има свој крст и свако мисли да је његов крст најтежи, понекад неподношљиво тежак.

Постоји једна прича која није део Предања цркве али је врло поучна. Био један човек праведан али много пострадао у животу. Родитеље рано изгубио, био жртва насиља, жена га оставила, дете настрадало, мучиле га болести. И у свему томе остао је веран Богу у спољашњем смислу, али дубоко у себи носио је рану и приговор: „Зашто си ме остављао да се мучим?“. И када је изашао пред лице Божије, на површину је изашло наскривеније: „Зашто си ме остављао?“ „Нисам те остављао“ одговара му Христос „дођи да се сам увериш.“ И поведе га пешчаном дином на којој су били трагови корака двојице човека. И као на платну пролазио је живот овог човека док су пратили трагове. Дошао онај најтежи део, када му је дете настрадало и изненада трагови једног човека су се изгубили. „Ето! Рекао сам ти! Видиш да си ме оставио када ми је било најтеже!“ узвикнуо је човек, а Христос му одговара мирно: „Нисам те оставио. То су моји трагови. Тада сам те носио.“

И носи нас Благи Христос драга браћо и сестре, и свом Крсту присаједињује наше крстове, и наше грехе и немоћи носи. Вапи пророк Исаија старозаветни јеванђелиста седамсто година пре Христа: „Он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да Га Бог бије и мучи. Али Он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на Њему нашег мира ради, и раном Његовом ми се исцелисмо.“

Зато се поклањамо данас Христовом Крсту, Крсту спасења, Крсту на коме је свети цар Константин, рођен на пар стотина метара одавде, видео речи „Овим побеђуј.“ Поклањамо се Крсту Христовом, крсту победном, „Кресту Твојему поклањајемсја Владико“, да нас освежи, ваздух који дише наша душа учини здравим, да удостојени будемо смело и неосуђено Бога називати Оцем , У Христу Исусу, Господу нашем у времену страдалом у вечности Васкрслом, коме нека је са Оцем и Духом слава и хвала у векове векова. Амин.

У овај недељни дан сећамо се и молитвено смо у друштву оних који су свој живот посветили непрестаној молитви. На видно место, Духом Светим, Црква данас поставља светог Григорија Паламу, архиепископа солунског, као оног који важи за најистакнутију личност која је устала у одбрану предања и исихастичке праксе. Исихазам су практиковали монаси који су у пустињама непрестано упражњавали такозвану Исусову молитву: „Господе Исусе Христе Сине Божји помилуј ме грешног“ и били удостојени великих дарова, да како каже један савремени исихаста, старац Софроније, виде Бога као што јесте. Но, да би човек видео Бога, да би се срео са њим, он прво мора да види себе, да спозна своју грешност, да сиђе у своје срце и тамо се супротстави паклу. И предање Цркве преноси да је већи дар спознати своју грешност, видети себе, него видети анђеле. Често се питамо зашто нам лоше иде, негодујући притом, а то управо доказује нашу прелест, криву слику коју имамо о себи и својој праведности. Заборављамо свој грех. Никог нисам убио, нисам осуђиван пред законом. То јесте често искрено изречено, али на жалост на осуду ономе који то говори, јер управо то сведочи непостојење осећаја одговорности за било шта лоше у себи и свету. Достојевски, велики покајник, каже „опростите птичица и вама сам згрешио“. И то није просто поетски изречено. То је реалност коју просвећен човек живи.

Шта чујемо у данашњем јеванђељу? Непокретном човеку Господ каже „опраштају ти се греси“. Четворица га доносе и моле Христа да њихов ближњи прохода, а Он не говори одмах непокретном да устане, већ прво „опраштају ти се греси“. Шта би то друго значило но да је несрећнику у великој мери било важно да му се опросте греси.

За Бога не важе никакве нужности, и без обзира колико се човек трудио у аскетском животу, уколико то чини са погрешном намером, зарад људске славе или неког другог комплекса, он не може натерати Бога да му се открије и да му дарове позивајући се на нека зацртана правила духовног живота. Ако се пред Богом позивамо на права и правила значи да желимо бити изнад Њега. Само једно правило ту постоји, Бог је прво заволео нас, а на нама је да одговоримо тој Љубави. А то се догађа пре свега у нашем срцу као центру целог нашег бића.

Нису фарисеји ништа рекли, није им Господ ни допустио да изусте, Њему то није ни било потребно. Када се грех зачне у срцу онда је само питање прилике када ће се и да ли ће се реализовати. „Зашто помишљате тако у срцима својим?“ То је жалоси уздах Господњи, али и питање и позив на самоанализу. „Зашто помишљате тако у срцима својим?“ Кажете,“ ко може опраштати грехе осим једног Бога“ а како тај ваш Бог опрашта грехе, својом милошћу или мислите да га ви натерате када му принесете две голубице, јагње или нешто слично. У ког то Бога ви верујете ако га поседујете правилима. Та правила су за вас, не за Њега. Размислите „зашто тако помишљате у срцима својим?“

И нас данас Христос то исто пита. И позива. То је позив на духовни живот. На суочавање са правим разлозима нашег лошег стања. Свети Григорије Палама беседећи на данас прочитано јеванђеље пореди скидање црепова са крова са склањањем разумског дела душа, спознајом грешности и смиреним полагањем пред Господом. А нема бољег времена за то него у Великом посту. Тада се тело смирује а са њим и душа руковођена догађајима и личностима ка којим нас богослужења усмеравају. Сваки грех који учинимо има своју позадину, пут којим је стигао, а корен и зачетак тог пута је у срцу. Зато су свети оци исихасти и тада у време Григорија Паламе и сада по пустињама и пештерама водили и воде борбу у срцу.

Може се прочитати у списима отаца да они о неким искушењима кроз која су прошли нису смели да пишу бојећи се да та сведочанства не буду неком на штету и пропаст душе. Али се ми због тога  не бојмо да заронимо у дубину своје душе, јер Бог неће допустити на нас више него можемо да издржимо. Не бојмо се чак и ако останемо непокретни у било ком смислу само ако постанемо свесни свог греха, као парализовани човек о којем смо чули у јеванђељу. Он је имао четири пријатеља чију је веру, као и његову веру, Господ видео и видевши „веру њихову“ исцелио га. Ми имамо четири недеља које нам предстоје до Васкрса, свака са својим догађајима и личностима којима се помолимо као данас Светом Григорију да нам Васкрс и данас и увек дође бар у делићу оне радости коју је осети човек коме су греси опроштени и који је понео одар свој. Амин.