Разно
Једноставно да једноставније не може бити. Опрости па пости и не показуј свој пост пред људима. Исто чујемо сваке године уочи Великог Поста. Исто се читало и вековима пре нас. Када би неко хришћанима дао контролни задатак на тему "Како треба постити" сигуран сам да би сви дали тачне одговоре. Међутим, ове се речи не дају као обавезно градиво са којим требамо бити упознати, већ као упутство и задатак. То је већ доста теже.
Да почнемо онда од оног једноставнијег, лакшег, о чему говори Апостол Павле данас. Да почнемо од једноставнијег, не да бисмо пренебрегли теже, већ како би ишли редом, оним редом који нам је сам Господ Исус Христос у свом земаљском животу показао. Прве речи Његове проповеди биле су "Покајте се јер се приближи Царство Божије", а последње "Опрости им Оче, јер не знају шта чине." Зато Оци и кажу да је покајање семе, а опроштај плод. Тим редом требамо и ми кренути.
Апостол Павле нас одмах на почетку храбри, али и опомиње речима да нам је спасење сада ближе него онда када поверовасмо. Време не чека, и сваког тренутка ближи смо његовом крају. Крај нашег ходања овом земљом ближи нам је него претходне године. "Ноћ поодмаче, а дан се приближи." Неки од нас чули су данас ово недељно читање последњи пут. Не говорим ово да бих "мрачио" већ да бих позвао нашу пажњу на исправна подешавања. Са таквом пажњом требамо приступити читању. Као да смо га чули последњи пут. Са таквом пажњом се требамо потрудити да учествујемо у Великопосној драми која предстоји. Не као они који посматрају са стране, већ као они у којима се она одиграва. Од стварања до Васкрсења. Најобухватније речено, са таквом пажњом требамо живети сваки тренутак свог живота, јер садашњи тренутак је једино шта имамо.
Али зашто нам је дат пост? Који је смисао поста? Да ли је то закон који морам слепо држати да не бих био кажњен? Да ли је Бог у кога верујемо само господар који нас ропски покорава будући да смо сви већ осуђени на смрт? Далеко од тога. Уколико посматрамо ограничења у посту као ограничења наше слободе, можемо доћи до таквих закључака, међутим, ограничења у посту су управо наша прилика да афирмишемо нашу слободу. Кроз држање правила поста показујемо своју добру вољу и жељу да Господ у нама учини преображај, да се "обучемо у Господа Исуса Христа." Нису правила поста заповести о које се због казне не смемо огрешити, већ упутства за добијање награде. Награде? Какве награде? Аха, где има награде има и казне! Бори се наша пала природа да се не одрекне свог комфора. Не може пали човек, који није осетио љубав Божију да разуме да постоји нешто узвишеније и лепше од пролазних наслада. "Где је благо ваше онде је и срце ваше", а где је освојено срце ту разумски напори не помажу. Зато погледајмо ствари у светлу дара који смо добили у Светом Крштењу. Није хришћански пост тек један од праваца у самоусавршавању који свет нуди. Хришћански пост је само за хришћане, за оне који су обучени у Христа добили част да Бога зову Оцем. Погледајмо на земаљског оца и његово дете. Иду отац и син улицом након куповине у тржном центру. Отац разочарано и љуто говори тужном сину: "Па све сам ти купио! И ауто, и коцкице, и сладолед, ... шта ти уствари хоћеш?" "Да ме ухватиш за руку" одговара син. Иако се свако дете радује стварима и наградама које му родитељи дарују, ниједна ствар не може заменити оца и мајку. И награда којој се надамо није материјални добитак или наше усавршавање у некој врлини, већ учешће у Очевом загрљају који никад непрестаје. Темељ наше одлуке да постимо треба бити наша жеља да будемо са Христом. Тако је било и у Рају где је заповест о посту прво и дата. У рајском врту Бог даје прилику људима да кроз уздржање од једне врсте хране покажу на делу да желе бити са Њим. Нема љубави тамо где нема слободе. Уколико заједница није слободно прихваћена са обе стране, та заједница је наметнута најмање са једне стране, и та заједница није заједница љубави. Зато нам је Бог и дао слободу избора, да бисмо узрастали у љубави. И дао нам је пост да кроз његово држање своју слободу конкретно потврдимо. То не могу да разумеју они који немају искуство Божије руке на свом срцу. Они ће увек када нечим желе да нас понуде поставити питање "А јел смеш да једеш" ово или оно. Једноставно не разумеју да ми смемо све да једемо, али слободно бирамо једну врсту хране.
Ко је у малом веран, биће и у великом. Зато почињемо од спољашњег, од телесног поста. Ево мере уздржања у храни. "Старање за тело не претварајте у похоте." Старање за тело не смемо занемарити, храна је потребна организму, а тело нам није дато да би га уништили. Тело тражи храну и треба му је дати, али се мора наћи мера у томе. Узалуд се уздржавамо од једне врсте хране ако у другој врсти претерујемо или по количини или по цени по којој је плаћамо, или по обома. А то врло често радимо. Алва из Турске, риба из Северног мора, маслине из Грчке, зачини из Индије, ма стигло се и до шницли од крокодила јер је водоземац. Са таквим јелима наша трпеза постаје богатија него трпезе древних царева. Па још кад се ту дода и брига да препунимо стомак, да се не испустимо, онда ту од поста нема ништа. Најисправније је уштеду која произлази из једноставнијег јеловника употребити на чињење добрих дела. То је био обичај првих хришћана и нема разлога да се том обичају не вратимо. Не ради имитирања старог или средњег века, већ зато што тај обичај најбоље своди храну на средство које нам је од Бога дато. Средство за одржавање живота у смртном телу, али и средство за задобијање вечног живота.
Апостол затим помиње слабе у вери и упућује нас да такве примамо без расправљања о мишљењима. А шта је са њима? Зашто и њима не да неко упутство? Зашто нас ставља у улогу јаких а друге назива слабим? Зар само ми да се смиравамо? Можда зато што свакога требамо примати без да гледамо на његове слабости, односно да сваког прихватамо као слабијег у вери, а у сваком случају да не улазимо у расправе око исправног и исправнијег поста. Могло би се то сажети и у једноставну народну пословицу да се у туђи тањир не гледа.
И ето, нисмо отишли даље од самог почетка, од телесног поста, а већ се прича поприлично одужила. Иако је телесни пост само помоћно средство молитве, када се говори о посту врло често се молитва ставља у неки други или трећи план. Можда зато што се говор о молитви и не може заокружити и систематски произнети, јер се ради о неизмерном богатству у крајњим дометима и неизрецивом. Како год било, говорити о молитви припада онима који су читав свој живот посветили разговору са Богом, па једино на шта ја могу да позовем је да се обратимо њима. Предање Цркве нуди нам велико богатство Богонадахнутих речи Светих Отаца о молитви. Не чини се нама да таквих књига нема јер их заиста нема, већ зато што позив на молитву подразумева ненаметљивост. Као што нико никога не може да натера да неког воли, тако ни нас нико не може да натера да волимо Бога. Бог нас воли и жели да му се обраћамо као што сваки родитељ воли да разговара са својим дететома и радује се када му се дете поверава. Али, као што смо већ констатовали, то треба да буде наш слободни избор. Ко ће рећи за неко дете да воли и поштује своје родитеље ако их нити посећује нити зове телефоном? Зато, ако желимо да будемо деца Божија, научимо се молитви од оних које је Бог поставио у Цркви да нам осветле пут. Дух Свети ће нам кроз њих помоћи да од мањег кренемо ка већем, од спољашњег ка унутрашњем, од семена до плода. "Без мене не можете ништа чинити." Исто важи и за опроштај који нам је по речима данашњег јеванђеља неопходна пропусница. Зато нам Христос и каже да "праштамо на молитви". Тада, када нам је најближи, тада Он врши преображај у нама. Тада, када смо са Њим и ми слаби постајемо јаки и на грехе других гледамо као на слабости слабих, и опроштај постаје природна последица.
Ето добили смо упутства како да се потрудимо око блага које не кваре стихије времена. Остаје нам само да горе управимо срца и препустимо се духовној авантури која нам предстоји а коју називамо Велики и Часни Пост.
+
На једном месту сабрани сви људи који су икада постојали. Засигурно много већи број оних који су већ преминула од броја оних који су за живота дочекали крај постојања света какав познајемо. Сви сабрани у последњем тренутку исчекивања. Тренутку којим престаје време и почиње вечност. Сви сабрани на једном место којим се укида и простор каквим га познајемо. Нема више разлике између богаташа и сиромаха, телесно здравих и телесно болесних, душевно здравих и душевно болесних, учених и неуких, паметних и глупих, лепих и ружних. Нема више ничега шта обавија оно најдубље у сваком од нас, нема више заштитне одеће и нема више маски. Нико више не може сакрити своја права осећања. Осећања? А можда су и сама осећања била једна од амбалажа у којима је било упаковано оно шта је права истина о сваком појединачно.
Мноштво створено да постане једно долази да се суретне са Лицем Једног за Кога и кроз Кога је створено. Свако долази да добије одговор на врло једноставно питање. Да ли сам изабрао да постојим као једно са другима или сам изабрао да постојим сам. Да ли је мука другога била и моја мука, или сам од њега окретао главу као да не постоји? И не само мука, већ и да ли ме је туђа радост радовала или ме је пекла? Сада више нема назад. Ако сам окретао главу од другога сам сам изабрао да други не постоји и сам сам себе изоловао од постојања.
Гле, Јеванђеље данас не помиње ни ваге са тасовима и теговима, ни списковима грехова и добрих дела. Нема ни тужитеља ни бранитеља, да истичући сваки по једну крајност пред Судијом и помогну му да измери истину. Нема потребе за тим јер сами Судија је и Истина. Сусрет са Његовим лицем износи пресуду. Баш онако како је насликано на Синају, за једне утеха за друге казна. Не говори случајно псалмопојац "Од Лица Твога суд ће мој изићи." Сусрет са Лицем Господњим отвориће књиге о којима су јуче говорили богослужбени текстови. А које су то друге књиге до наше савести којој није било дозвољено да потпуно слободно говори до сада? То је онај супарник за које нам је Јеванђеље говорило да се миримо са њим пре него одемо пред Судију. Нисмо послушали и ево га сада како нас разобличава. Но, ту није крај. Не каже нам данашње Јеванђеље да су они које је Господ препознао као јагањце, као своје, и сами тако осећали. Чак шта више, они се исчуђују како то да се њима указује таква част. "Када те видесмо нага, гладна, жедна?" А они други, они које је Господ препознао као јарад говоре: "Зар нисмо проповедали у твоје име, чинило ово и оно.." Очигледно није крај са оним шта ће наша савест рећи. Господња је последња. Он зна оно шта је у нама дубље и од свести и од савести. А то најдубље очигледно зависи од већ поменутог избора; јесмо ли били сарадници или противници љубави Божије?
Погледајмо и шта нам говори Апостол данас. Подсећа нас да нисмо били само ми они који смо требали да прихватимо друге са љубављу. И други су на то позвани. Али нама се поставља питање: Да ли смо им у томе помогли? Јесмо ли били обазриви према другима или нисмо? Јесмо ли их инспирисали да се отворе за Божију љубав или смо их саблажњавали? Јесмо ли онима са којима смо се сретали помагали да пронађу врата спасења или смо на та врата стали и отежавали улазак онима који су улазили. Апостол Павле каже да је спреман доживотно се одрећи меса, само ако његово једење меса неког саблажњава. Спреман је да се одрекне нечега шта му ниједан писани закон не налази за грех, само уколико је то нешто шта неком може дати повода за саблазан.
Христос се поистовећује са потребитима. Христос се поистовећује са слабима. Христос се поистовећује са свима нама. Зато га требамо препознавати у сусрету са сваким, а дозивати га и у себи. У овом веку, док живимо овај живот у простору и времену, иако је Творац и Сведржитељ, Он нама даје част да иако немоћни и мали можемо Њему учинити. Помоћи му да се настани и у друге и у нас.
Последњи Суд. Страшни Суд. Коначни суд. Врховни суд иза кога нема другог. Па да ли је то поштено? Да ли је поштено да од једног тренутка зависи наша вечна судбина? Заиста не би било поштено да је буквално тако. Пре би личило на лутрију него на Вечну Правду. Ствар је у томе да се не ради о једном или више тренутака. Ради се о читавом нашем животу. Ради се о томе да је Суд већ почео. И гле, Судија је многомилостив и зато нас непрестано подсећа да суђење неће трајати у недоглед. Непрестано нас подсећа и позива да ресетујемо свој статус мирећи се са супарником кроз покајање. Он не жели да нас осуди, Он не жели ни да нам суди. Он жели да Његов други долазак за нас буде свадба Царевог Сина. А шта ми желимо? Покажимо то и на делу.
Ако бисмо упоредили човека са животињама, засигурно бисмо пронашли много сличности. Не само да имамо исте физиолошке потребе, не само да имамо сличне системе органа, већ нам заједничка јесу и многа осећања. Радост, туга, разиграност, страх, неповерење, верност, гнев. Све то можемо наћи и код животиња. Но постоји једна ствар која карактерише људски род, а о њој код животиња нема видљивих назнака. То је потреба човекова да се обраћа невидљивом Богу. Чак шта више, ако бисмо молитву посматрали онако како је описује Свето Предање, као уметност над уметностима, онда можемо приметити да код животиња нема трага било каквом бављењу уметношћу. Животиње нису замишљене над тајном живота, немају потребу да стварају нешто шта ће оваплотити и овековечити њихов унутрашњи живот, и не показују назнаке потребе да разумски успоставе жив однос са Богом.
Зашто човек ово има а животиње немају? Одговор требамо тражити на почетку, при стварању. Само за човека Превечни Савет Свете Тројице рекао је “Да створимо човека као што смо ми”. Само човек је од свих створења на Земљи икона Божија, и као такав дубоко у себи носи назначење и потребу да и сам буде у заједници са Богом. Животиње су окренуте ка човеку, део су твари која "уздише уздахом неисказаним чекајући да се јаве синови божији", а човек је окренут ка Богу у име целе творевине. Само човек је добио од свих бића на Земљи тај неизмериви дар. Само човеку је дозвољено да се може обратити Богу, да се може молити. Чујемо данас како има оних који су тај дар оправдали, али и оних који нису. "Два човека уђоше у цркву да се моле Богу, али само један од њих двојице изиђе оправдан."
Ко је Митар, а ко Фарисеј?
Митар или цариник, био је порезник који је у име Рима од својих сународника прикупљао порез. Римљани су прикупљали порез широм своје империје, и то су у њихово име чинили цариници. Но док су у самом Риму цариници били припадници извесне часне коњице, угледни грађани, у поробљеним територијама су за тај посао бирали људе са дна каце. Као надокнаду за посао који је у народу био виђен као издајство и срамота, римљани су дозвољавали цариницима да наплаћују више него што је прописано и да тако на рачун свог народа стичу богатство. Укратко речено, за околину цариници су били јавни и омрзнути грешници.
Фарисеји су били религијска странка чији су се чланови у свему строго држали Мојсејевог закона. Они су у очима народа били нешто сасвим супротно од цариника. Били су праведници. Међутим, на много места у Јеванђељу налазимо сведочанство да је Христос управо њих највише и најстроже критиковао. Тако је и у овој јеванђелској причи. Фарисеј је онај чију молитву Бог није примио, онај који је отишао неоправдан.
У чему је разлика између молитве једног и молитве другог? Прво, Фарисеј стаје на првом месту, а Митар последњи. Фарисеј сам себе сматра достојним првог места пред Богом, Митар обара главу и гледа у земљу не сматрајући се достојним ни тог последњег места. Очигледна је разлика у расположењу са којим прилазе Богу. Фарисеј прилази гордо, а Митар са самоосуђивањем. Обратимо пажњу и на речи којима се моле. Фарисеј се захваљује Богу, што није погрешно. Не би било погрешно ни када би се захваљивао Богу што није као остали људи у контексту дара који је добио. Дара да може стајати на молитви неоптерећен пороцима, и дара да му је Бог уопште открио могућност да живи на исправан начин. Када би иза тога стајала захвалност Богу на благодати коју му је дао, његове речи биле би израз благодарности. Међутим он се осуђујући поставља над грешницима и човеком поред себе и увиђамо да се он пред Богом хвали. То би било исто као када би неко отишао код лекара и уместо да објасни симптоме своје болести и замоли за лек, почне да прича како је здрав и како му ништа не фали, а комшија има болест на смрт. А погледајмо Митра. Он својим држањем показује да се понижава пред Богом, моли га за опроштај и исповеда своју грешност бијући се у прса. Удара рукама у груди показујући да га боли душа. Разлика је очигледна. Митар прилази са покајањем којег ког Фарисеја нема.
Између ове двојице требамо да изаберемо. Кога ћемо у себи да хранимо. Фарисеј се храни похвалама, почастима и комфором, а Митар самоосуђивањем и подвигом. Фарисеју ап. Павле говори да је у заблуди. "Зли људи и опсенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се." Варајући друге, али варајући и сами себе. Фрисеј је очигледно лакше бити, али то је пут који води у пропаст. Митров пут је узак, али води у живот вечни. Када су руском старцу Кирилу Павлову говорили о томе како су се цркве напуниле и народ се спашава он им је право стање приказао на следећи начин; Узео је кофу воде, просипао је и подигао, па поново окренуо да се исцеде и последње капи и рекао: "Вода у кофи, то су пуне цркве. А ових неколико капи на крају, то су они који се спашавају јер прилазе са покајничким расположењем."
У данашњем Јеванђељу се не помиње узајамни однос између Митра и Фарисеја, али када би којим случајем Фарисеј сазнао који су исходи њихове заједничке посете храму, врло је вероватно да би и крај приче био истоветан исходу Каинове и Авељеве молитве. Прво братоубиство догодило се због зависти Каина према Авељу, будући да је Бог Авељеву жртву примио а Каинову не. Зато није случајно шта ап. Павле говори данас: "Свако ко жели да живи побожно у Христу Исусу бити гоњен." Као што је Фарисеју указао на то да је овај у заблуди, тако и Митру који је кренуо путем покајања указује на искушења која га очекују. Јер пут покајања је једини пут који води у Живот вечни. Господ управо позивом на покајање почиње своју проповед: "Покајте се, јер се приближи Царство Божије."
Многи људи данас уђоше у цркве. Неки да се Богу моле, неки... из неких других разлога. А Добри Бог нас све прима и штеди, и свакоме даје по његовој потреби. Некоме отрежњење, некоме исцељење, некоме опроштај, а некоме трпљење. Бог даје, а на нама је да слободно примимо Његов дар и да се њиме користимо. Тим даром остварићемо себе као оне који су не само изнад животиња већ и изнад анђела, одбацујући тај дар постаћемо гори од животиња, можда и од демона.
Док год буде света и века, речи које смо данас чули, позиваће људе на отрежњење и покајање, но то никако не значи да и једно и друго требамо одлагати за наредни пут. Данас, када глас Његов чујемо, да не отврдну срца наша, већ да кренемо путем на који нас позивају. Путем који води у Царство Оца и Сина и Сетога Духа, коме нека је слава ихвала у векове векова. Амин.
+
Ево јеванђеља које се ретко које године чита у недељни дан који је одређен за то. У ту недељу, 31. по Педесетници, може се падати Божић, Богојављење, недеље које им претходе и следе и које увек имају своја читања којима овај одељак уступа првенство. Но ништа није случајно, па рецимо да баш та "богослужбена скрајнутост" овог догађаја нама може дати акценат при његовом тумачењу и разумевању.
Исцељење слепог у Јерихону који је вапио Христу називајући га Сином Давидовим, описују јеванђелисти Матеј, Марко и Лука. Гледајући годишњи Богослужбени круг који подразумева поделу Новог Завета на свакодневна читања примећујемо сличан тренд "не примећивања" овог чуда. Типик у деветој седмици прескаче ово сведочанство из Јеванђеља по Матеју, да би се о њему читало у дванаесту суботу по Педесетници. Написане речи Јеванђелисте Марка о слепом Вартимеју чујемо са амвона у седамнаести понедељак по Педесетници (на ретким местима где се тада служи Света Литургија), па ћемо се сложити да им и није дат неки већи значај. Исчитавање Јеванђеља по Луки прескаче чудо у Јерихону у двадесет седмој седмици, да би било прочитано у тридесет првој недељи као једно од педесетак најважнијих одељака, али авај - само евентуално прочитано, у зависности од Божића и Богојављења.
Из ови запажања можемо приметити да је и статус самог читање о слепом Вартимеју врло слично статусу који је и он сам имао као слепац у Јерихону. И он је као слеп седео у ћошку не знајући никад најјасније ни шта се око њега дешава, ни када треба да реагује, када треба да се укључи, огласи, и како то да учини. Седео је по страни, јер да је устајао и покушавао да се стопи са гужвом градске улице, само би правио пометњу и био одгуркиван. Седео је и просио. Његова пажња у у стању у којем је био била је усмерена на оно шта му је чуло слуха говорило о околине, али сигурно и на оно шта му је говорило срце изнутра. Тако је из околине до њега дошао и глас о великом Исцелитељу који се појавио у народу, а срце му је рекло да у Њега треба да положи наду. И гле Он је ту. Вартимеј вапи Исусу не обазирући се на оне који га ућуткују. Његова пажња је у исчекивању одговора. Христос чује глас молитеља и види његову веру. Позива га себи, а слепац устаје, баца са себе хаљину којом је био покривен, и прилази Христу. "Шта хоћеш да ти учиним?" "Учитељу, да прогледам." "Иди, вера твоја спасе те." И слепцу се отворише очи. И где пође? Пође одмах за Христом.
Обратимо пажњу и на данашње кратко читање из посланице Тимотеју. Апостол Павле своме духовном чеду пише да је истинита реч, и сваког примања достојна, да је Христос Исус дошао у свет да спасе грешнике. И још исповеда да је он сам први по грешности од свих. Зашто напомења да је ова реч истинита? Биће да наглашава да је оно што пише чињенична ствар а не његов лични креативни занос. И још стоји да је та истина сваког примања достојна, што ће рећи да нам се она нуди како би кроз њено прихватање добили право и истинско достојанство. То је истина да је Христос Исус Спаситељ људског рода који је због првородног греха отпао од вечног живота и кренуо ка смрти. То је истина да је природа коју носимо покварена, грешна, окренута промашају иако носи другачије назначење. То је истина да су сви људи грешни, и то не само у контексту моралних и законских прекршаја, већ у контексту стања наше пале природе, у контексту дијагнозе болести коју наследно добијамо. И још на крају, а ни најмање неважно, то је истина да би свако од нас, када би заиста могао да види своје право стање, схватио своју немоћ пред законом греха који у њему влада и који само захваљујући милости Божијој није и на делу пред другима показао своје право лице. И још дубље. Није то само потенционално. Ми све те грехе јесмо починили. Барем у себи. Они којима Бог отвори очи виде своју неумишљену кривицу. И тада без икаквих емотивних побуда покренутих сујетом, исповедају својим животом,а не само речима, да су први грешници од свих. То је оно када велики Достојевски моли птичице да му опросте јер је и њима сагрешио. Или преподобни Сисоје на посмртном одру каже да још није поставио ни почетак покајања.
За ову истину слепи смо духовно исто као што је био и Вартимеј у Јерихону слеп телесним очима. Као што је он седео у прашини најнижег града на свету, тако и ми постојимо у палом стању, далеко нижем од онога за шта смо створени. Као што је он био слеп за лепоте природе које никада није видео, тако смо и ми слепи за славу Будућег Царства које нам се нуди. Он је молио пролазнике за милост, ми тражимо утеху у пролазним стварима. Њега одгурују и враћају у прашину јер не види околину, нас обара живот будући да не видимо како га требамо живети. Но гле, као што је до слепог Вартимеја дошао глас о Христу, тако тај исти глас долази и до нас, само ако ослушнемо са правом пажњом. И као што је Христос некада дошао у Јерихон, тако је и сада присутан иако га не видимо. И не само да је присутан већ је и вољан да нас чује, саслуша и отвори нам очи ако желимо. А ту своју жељу нико не можемо исказати ничим другим до искреним болним вапајем побуђеним незадовољством самим собом. То је оно шта су чинили Оци пустињаци, а и сви молитвеници где год били. "Исусе, помилуј ме!" Из сата у сат, дана у дан, године у годину, читав живот. Без обзира на навике, помисли, и све оно унутрашње шта их је ућиткивало. Разлика између оних које је Бог прославио и нас је само у одлучности. Исти је Пут, исти је Христос, увек исти у векове.
+
Чули смо у данашњем јеванђељу о једном чуду, великом чуду које је Господ учинио у Капернауму. То је само једно од многих и премногих чуда која је Господ учинио за кратко време проведено на земљи. Човек је лежао узет, непокретан. Болно и непријатно због физичке муке и још толико због понижења пред онима који се брину о њему, јер у том времену ни хигијенских средстава није било као данас и његово стање је било сигурно тешко. Међутим, очигледно је да је он имао верне пријатеље, који га нису оставили, који нису окренули своја лица од њега, и који су положили велику наду и веру у Исуса из Назарета за кога су чули или и били сведоци његових чуда.
Ови пријатељи пробијају кров и спуштају човека у собу, а Господ му говори „Не бој се, опраштају ти се греси“ И ту стаје, не исцељује га јер зна да међу присутнима има оних оптерећених правилима, оптерећених правилима јер их нису разумели. "Заповести Господње су светлост на земљи", каже молитва на јутарњој служби, оне су упутство, помоћ, а не намет. Бог не даје заповести да би човека мучио и ловио у грешци већ да би му помогао. Међутим, када човек заборави на Бога као учесника свог живота, када нема Бога у себи нити га тражи, онда остају само заповести као оптерећење или као заклон иза кога човек крије своју беду. Ово друго је Господ много пута осудио и изгледа да га ништа није тако погађало до кад види лицемера на месту Божијег слуге.
Ево и њих у тој просторији: „Овај хули! Како он може да опрашта грехе! Како уопште греси могу да буду опроштени? Нема опроштаја!“ На то их Христос укорева и поучава. „Зашто зло мислите у срцима својим?“ Фарисеји размишљају : „Знаш и шта размишљамо? Па нека знаш. Зашто кажеш да помишљамо зло? Какво зло? Хулиш на Бога! Довели су ти човека болесног, намученог, пониженог, а ти га замајаваш неким замишљеним опроштајем грехова. Лако је то рећи , „опраштају ти се греси“, то смо могли и ми да кажемо. Сваки човек је то могао да му каже. Нису ти га ови људи довели да му причаш него да га исцелиш. Свако може да каже ово или оно“
Христос зна њихове мисли. И то нису помисли и мисли о којима они расуђују, које су тек предложене, то су мисли које су сишле у срце. Знајући шта је у њиховим срцима наставља: "Шта је лакше рећи? Опраштају ти се греси или узми одар свој и ходи?“ И једно и друго подједнако је лако рећи, са тим се сви слажу. „Али да знате да власт има син човечији и грехе опраштати.“ И пре него што ће фарисеји наглас изрећи оно о чему су размишљали, и ликовати јер Христос само говори а не чини, Он се окреће и тада рече узетоме „Устани и узми одар свој и иди“ А народ, стоји у Јеванђељу, (не фарисеји који су дали повода за Христову кратку беседу, већ народ) који је све ово чуо и разумео прослави Бога који је такву власт дао људима. Догађај је уверио народ да Христос има власт и исцељивати и опраштати грехе. Да ли је уверио фарисеје не стоји. Ум без вере је подмукао – каже Теофан Затворник тумачећи овај део и није оптимистичан по питању фарисеја и њиховог преобраћења.
Много је данас међу нама раслабљених. Непокретних. Непокретних у животним приликама. То се види на многим плановима. Ево једног примера; Изашао је прошле недеље чланак о огромном проценту одраслих људи који још увек живе код својих родитеља непокретних да то промене. И оно шта је у томе поражавајуће је да то и не виде као проблем.
Чули смо данас о једном болесном човеку. Каже једна народна изрека „Здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну.“ Колико је то исправно у духу православља? Можда је баш у томе проблем. Што таквог, који има хиљаду жеља, сматрамо за здравог. Што су нам, како каже савремени песник „очи веће од могућности“. Што имамо погрешну слику о самим себи. Што умишљамо да имамо дарове које немамо, и тако затрпавамо оне које смо добили. Тако оптерећени погрешним жељама, трошећи снагу на погрешан начин, постајемо раслабљени и непокретни. Шта нам каже апостол данас о даровима? Да имамо различите дарове и да су нам дати да њима служимо другима. Пријатељи болесника су својим даровима послужили свом пријатељу. Он није имао ни један спољашњи дар, осим четири пријатеља, па је ипак њима послужио да преко његове болести буду сведоци великог чуда. Онај други непокретни, у Бањи Витезди, за разлику од овог данас поменутог, није имао ни једног пријатеља, па је Господ и њега једнако исцелио. Пред Богом није важно колико дарова (мислимо да) имамо, важно је како се према њима односимо, а односимо се у складу са оним шта желимо. И ту се враћамо на жеље. Знамо да је хришћанима као прва жеља задата чежња ка Царству Божијем. Знамо ли шта то практично значи?
Ево шта каже свети Порфирије Кавсокаливита. "Нека ти жеља не буде да будеш савршен, да победиш грех, нека ти жеља буде да волиш Бога. Хришћански живот није на првом месту борба против греха већ труд за задобијање љубави према Богу и ближњима. Читај Библију, свете оце, богослужбене песме, удубљуј се у те текстове, са љубављу то чини, не као намет. И када се најмање надаш Господ ће пустити мали зрак у твоје срце и са њим ће ући светлост и нестаће сви греси који те сада оптерећују."
Све ти предањски текстови, поуке светих отаца, богослужбене песме, носе у себи Јеванђелску поруку. Наша вера је Библијска , а то ми често заборављамо и остављамо Јеванђеље на место безбедно удаљено од нас. Читајмо Свето Писмо, Свето Јеванђеље, са љубављу размишљајмо о прочитаном и као што су четири пријатеља пробила кров и унели човека у собу тако ће и Господ кроз своја четири Јеванђеља, и Светотајнски живот Цркве, кроз те наше верне пријатеље, када се испуни време, пробити зрак попевши се изнад многих погрешних жеља којих нисмо ни свесни, пробити зрак кроз кров у таму нашег срца и онда ће сва тама нестати. И чућемо речи, „опраштају ти се греси“. И моћи ћемо да испунимо позив данашњег апостола и будемо у невољи трпељиви, у молитви постојани и у нади радосни. То је реч која се у Јеванђељу најчешће помиње, и то је оно шта је Божији народ учинио видевши данашње чудо. Радујте се!
Страна 3 од 14
