Ево нас сабраних у светој Служби, Светој Литуригији, која је предукус Будућег царству. Ево нас у икони свадбе Јагњетове, међу онима којих је мало, међу изабранима. Много је оних који су позвани, јер су сви позвани, али нису сви позив прихватили и зато је њих мало. Било би их мало и да је само један мање од свих позваних, јер Бог жели да се сви спасу.

Чули смо за неке од оних који нису у сабрању, у Цркви, како су се изговорили за свој недолазак. Један је покушао да се оправда новом њивом, нечим материјалних, неживим. Други бесловесним животињама, средствима за рад, пословни обавезама. Трећи се чак није ни оправдавао, он није изговорио "молим те, оправдај ме" за разлику од прве двојице. Трећи, који се оженио само је рекао господаревом слузи да обавести господара да се оженио и да за то не може доћи. Сматрао је да су обавезе према ближњима важније од позива, и да је то свима јасно, те се не треба ни оправдавати. 

Апостол Павле објављује  да је у обновљеном човеку, у обновљеној твари, Христос све у свему. Присуство Божије у човеку остварује и сву творевину, јер каже апостол да „сва твар уздише уздахом неисказаним чекајући да се јаве синови божији“. Остварује, не поништава, човек са Богом не престаје да постоји, не постаје аутомат, роб, не губи идентитет, већ управо постоји на прави начин и са собом приноси Богу сву творевину на освећење.

Шта су требали чинити они са новим њивама, аутомобилима, телефонима? Принети благодарност Богу за сва материјална добра. Исто важи и за оне са новим воловима, постројењима, машинама, уговорима, закупима, бизнис плановима и реализацијама. А они којима су ближњи изговор, који не знају да им је Бог највећи пријатељ? Кроз благодарност Богу и на стварима, и на пословима, хобијима, и на ближњима, дозвољавамо да Христос буде све у свему, да Христос постане све у нашем животу како каже прозба, „сав живот свој Христу Богу предамо“. Више је акцената који данашње богослужење доноси, али се сва своде на ово.

Данас је недеља Праотаца, када се сећамо Старозаветних личности које су претходиле Христовом доласку, све од Адама до Јована Крститеља како смо чули синоћ набројане у стихири на вечерњој служби. И свети пророк Агеј кога данас славимо је међу њима. Он је пророковао почетак изградње Јерусалимског храма после рушења, храма у који ће ући Христос по његовом пророчанству, јер шта је друго носио цели стари завет до најаву Христовог доласка? Шта је чинио цели стари завет до позивао да се свет припреми за долазак Богочовека Христа?

Данашњи дан, друга недеља пре Божића, назива се и недеља Материца, дан је када се сећамо великог дара које је људско биће добило, дара материнства. Сећамо се љубави за коју се оправдано каже да од ње нема веће на свету, љубави мајке према детету. Но колико год значајна била љубав мајке према детету она може постати и изговор који смо чули од оног који се правдао женидбом да не дође на свадбу, правдање љубави према ближњима, колико велика та љубав била она остаје непотпуна и постаје промашај уколико није охристовљена. Зато је материнство у Цркви стављено на место најаве материнства Пресвете Богородице. На место најаве рођења Христовог који све односе међу људима који га пусте у свој живот оплемењује и чини бесмртним. Каже св. Јован Златоусти, „више говорите Богу о својој деци него деци о Богу“. Шта то друго значи до предати Христу и тај део свог живота?

Ево нас у Светој Литургији, на свадби царева сина, ту где се служи храна бесмртности. Ево нас међу онима за које смо чули да их је мало али да су изабрани. Кажем да смо међу њима јер није само присуство довољно већ и одело које носимо.  У шта да се обучемо, какво је то рухо свадбено, какво је одело достојно Велике Вечере? „У милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, ... а поврх свега тога у љубав која је свеза савршенства... и будите захвални.“ Будимо захвални, Богу за све дарове које смо примили и које нам је припремио, будимо захвални јер их предокушамо у овој Светој служби, и од срца заблагодаримо Господу, Оцу и Сину и Светоме Духу, коме нека је слава и хвала у векове векова. Амин.

2014

Осамнаест година била је згрчена жена у којој се говори у јеванђељу. Осамнаест година повијена је ишла колико је могла и гледала у земљу. Какав је то живот у непрестаном понижењу, у тешкоћама око основних животних ствари, како је јела, пила, спавала, пресвачила се, да ли је уопште могла сама то да чини, да ли уопште могла било где да се креће? Текст јеванђеља не бави се тиме, не пише ни шта је био прави узрок њене немоћи. Можда како бисмо лакше схватили да је она представљала цели људски род након Адамовог пада, згрчен према творевини коју је заволео више него Творца? Стоји у тексту само да је Христос видео жену, призвао, рекао јој да је ослобођена од немоћи своје и положио на њу руку. И она се одмах усправи и слављаше Бога. Пројављује се не само њено физичко оздрављење већ и њено духовно здравље, јер је прославила Бога, а за шта је човек друго створен до да слави свог Творца и Животодавца, Промислитеља, Добротвора, Онога који не само да воли човека већ и је његово име Љубав. Али не може човек славити Бога ако све то сам не осети, ако је затворио очи срца, ако га је грех повио и згрчио и ако је загледан у трулежно. Чули смо о једном таквом човеку од многих, који чудо које је учинио Христос као да не види, у њему завист према Христу кључа, али он нема храбрости и снаге да му се супротстави већ се обраћа окупљеним људима и критикује их јер наводно крше закон. „Лицемеру“ говори му Христос лично „Браниш суботу од људи а кршиш је због марве,зар ти није мука од самог себе?“ Шта је друго остало овом старешини синагоге него да се са својим сарадницима постиди док је народ славио Бога.

Грех је драга браћо и сестре оно шта полако повија и згрчује човека, понекад видљиво телесно, као слика духовне згрчености која телесној претходи.

Сусрео сам у скорије време двоје људи, мужа и жену, она болује од артритиса, већ дуго трпи болове али се труди да се излечи, како сама каже БОРИ се. А њеном супругу је од скора почела да се криви кичма и све више се повија. И она му каже да се и он бори, да се труди да се исправља када седи или се креће, а он каже да му је лакше овако, да иде уз мањи отпор, без обзира што је почео да се криви. 

Тако и човек пада у грех и лакше му је да греши него да се бори и труди се да устане, и не жели да размишља о томе што је духовно све више повијен и што у њему има све мање праве љубави а све више огорчења. Кажем праве љубави јер под љубављу се данас може сматрати и нешто сасвим супротно њој. И самољубац мисли да воли, а он не само да не воли друге, него не воли ни сам себе, већ своју заблуду о себи. И старешина синагоге је био у заблуди и мислио да има власт да наређује народу кријући се иза закона, а онда је његов простаклук разобличен. Што је човек већи самољубац, то је и већи простак, само је питање колико добро је свој простаклук сакрио иза манира, става или закона. И он згрчен загледан је у трулежну обману и свим силама се труди да и друге убеди у њу. А само права љубав даје и право достојанство човеку, које се такође кад тад открива без обзира што љубав не тражи своје.

И као што жена коју сам поменуо каже свом мужиу да се бори тако и нама данашњи апостол говори да смо у рату и да не ратујемо против крви и тела но против духова злобе у поднебесју и да се чувамо лукавства ђавољег које нам прилази, како кажу свети оци с десна и наводе нас да чинимо оно шта је нама угодно по слабости уместо да уложимо напор, одупремо се и исправимо.

И наш народ српски као да је повијен и згрчен деценијама, али за разлику од жене није дошао у цркву. Жена је без обзира на своју немоћ била у синагоги у суботни дан. Ту и тада је Христос исцелио. На сабрању зајднице верних. Врати ли се наш народ вери отаца, врати ли се Светој Литургији и са њим Господ може учинити шта је и са женом.

А ми са светим владиком Николајем, онако како нас он учи, размислимо о томе како је Господ само спустио руку на жену и она се исправила. Размислимо како су и наше душе згрчене и ка земљи искривљене, али како Господ може метнути руку и на њих Духом Светим и одмах ће бити исправљене, да славе Бога, Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је слава и хвала у векове векова . Амин.

Бог се открива на разне начина. Кроз природу; величанственост творевине, бескрај универзума, савршенство закона, физике, математике, хемије, биологије, чудо рађања, чудо живота уопште. Открива своје постојање, своје присуство, и то је прва воља Његова. Да човек са добрим расположењем прихвати Божије присуство. А онима који прихвате Божије присуство и наставе да живе са чежњом за непрестаним обитавањем у Његовој близини, Он откива своју вољу, открива човеку шта треба чинити да би му се приближио. Зато каже апостол данас: истражујте шта је угодно Богу. Тражите да испуните вољу Божију као добро дете које пита одрасле шта треба да уради да буде од користи.

И ево нас над данашњим читањем да учинимо управо то, да складно са нашом добром вољом, и складно са нашом припремљеношћу и пре свега по милости Божијој истражимо и сазнамо вољу Божију, свако у мери свог духовног раста и дара Божијег.

Богат човек па му још и њива добро родила. А њива не рађа преко ноћи. Није то изненадни добитак на лутрији. Није вест о добром роду за њега била тако изненадна како се може учинити на први поглед. А може се учинити, јер не чујемо ни да је копао, ни орао , ни сејао, ни бринуо. Само чујемо да је био богат и да му је родила њива. За нашу поуку ово наглашено; да није оскудевао, био је богат, и да је на комфор који је имао добио још и додатни дар. Јер то што је родила њива шта је друго до Божији дар. Бог је тај који даје семе, и даје да то семе проклија, и даје сунце и светлост и топлуту и кишу да пада и ветар да дува и роду да рађа, а да га не убије град, мраз или болест. „Сваки добри дар и сваки савршени поклон одозго је силази од тебе Оца Светлости.“ Примио је богати човек дар и као свако у новонасталој ситуацији размислио шта му је радити, шта да буде његов одговор на оно шта му се догодило. Али то шта му се догодиле он је видео веома уско. Његов домет, у складу са његовим расположењем било је питање решавања једног проблема: како сачувати род. Проблем чисто материјалне природе. Саградиће веће житнице. И онда? Овај човек не само да се није сетио Бога када је примио дар већ се није сетио Бога ни када је решио материјални проблем који је пред њега изашао, који би можда могао да му буде оправдање за тренутну заборав Дародавца, али оправдање са великим можда. Он даље размишља и у његовом размишљању нема ни помена о Богу. Он каже души својој шта јој је наменио. Да једе и пије и ужива у нераду. Није души то потребно. И Бог му говори са намером да га уразуми: „Безумниче...“ јер ум не користиш за шта ти је дат, „узећу душу од тебе...“, јер је не храниш храном која је за њу. И коме ће допасти оно шта сам ти позајмиио? Позајмио, јер све је у овом свету само Божија позајмица. И да ли ће ти то уопште бити битно коме је благо допало тамо где та блага не вреде ништа? Јер богат је само онај који се богати Богом. То благо црв и рђа не кваре.

И тако се овај богаташ почео упознавати са оним шта прота Матеја Ненадовић назива вечном променљивошћу судбине. "Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седио и у мојој башти воће каламио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи’; живио у сваком благу и изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и’ из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем. — То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати."

Научимо и ми ово. У несрећи се Богу молити, а у срећи Му благодарити. Јер доноси нам живот, ако Бог да да још поживимо, и једно и друго. Често када људи размишљају о својој прошлости кажу: „е да ми је тада била ова памет“. Зато што сада знају шта је донела будућност прошлим временима а онда нису знали. Ми смо ту у великој предности. Нама је Господ објавио и обећао шта ће на крају тачно бити. „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века.“ Нико се пред Богом није покајао јер је желео да изврши вољу његову. Бог неће постидети оне који га траже, оне који траже његово присуство кроз вршење воље његове. Имајмо то на уму шта год радили. „Користите време јер су дани зли.“ Зачас прођу. Вежбајмо се у побожности посебно у ове дане поста јер су нам зато и даровани. Припремајмо се не само за празник Рођења Христовог већ пре свега за Царство Оца и Сина и Светога Духа коме нека је слава и хвала у векове векова . Амин.

Човек је динамично биће. У човековом нема мировања, статике, већ је стално кретање или ка добру или ка злу, сходно томе шта и зашто човек чини или не чини.

Чули смо данас у прочитаном јеванђељу о човеку законику, који прилази Христу кушајући га питањем шта му ваља чинити да наследи вечни живот. Он прилази са лошом намером, "кушајући га", те пита лицемерно о вечном животу. У Старом завету код пророка Данила помиње се вечно царство светитеља, али је то од стране законика тог времена било тумачено у складу са Декалогом, десет Божијих заповети, где стоји „поштуј оца и матер, да ти добро буди и да дуго поживиш на земљи“. Под вечношћу су законици, од којих је био поменути, подразумевали дуг временски период, а не вечност у правом смислу речи. Тако да је овај законик највероватније чуо да Христос говори о вечном животу и зато га пита о томе. Господ му одговара са два питања. „Како пише у закону? Како читаш?“ Шта знаш да је написано о томе и како то написано ти тумачиш?

Законик одговара наводећи љубави према Богу и ближњем као две заповести које воде у живот вечни. Ове две заповести налазе се одвојене у Старом завету и то једна у трећој а друга у петој књизи Мојсејевој, тако да је највероватније законик такође чуо од других да Христос ове две заповести помиње као највеће.

„Право си казао, то чини и живећеш“. Ове речи као да разобличују законика. „Ти ето знаш шта треба чинити још само сада да почнеш да чиниш тако, јер до сада то ниси чинио.“ И законик престаје да буде онај који искушава и почиње да се правда. "Желећи себе да ОПРАВДА, рече Исусу: А ко је ближњи мој?“

Може бити да је овај законик и сам наслутио и осетио одговоре које је дао на Христово питање, а не да их је раније чуо од других. Може бити и да их је чуо и да се са њима сложио дубоко у себи, али није имао храбрости да се успротиви својим колегама. Тада би његово правдање било правдање пред њима, да га они не би оптужили за шуровање са непријатељем, али у сваком случају, без обзира шта је била његова унутрашња драма, на практичном плану је искушавао Христа, и као и сви који су то радили - само му пружио прилику да још силније објави Јеванђеље. И ми то требамо имати у свести када на нас дођу таква искушења од људи. То су искушења наше вере, провера да ли смо уверени у то у шта кажемо да верујемо и да ли то живимо. Уколико заиста живимо по Јеванђељу, Господ ће нам дати шта требамо говорити, или нам затворити уста када требамо ћутати. Он је тај кога искушавају они који искушавају његове, Он је и тај који ће дати одговор. 

Господ као одговор на закониково питање изговара причу о човеку који силази из Јерусалима у Јерихон. Јерусалим представља Небеско Царство, а Јерихом овај свет - долину плача и смрти. Човек представља пали људски род, почевши од Адама који је имао први благослов Божији, али га је ђаво, тј. разбојници у овој причу, свукао тј. скинуо му тај први благослов. Свештеник и левит, тј. старозаветни закон и пророци, само су констатовали стање пале људске природе, али нису могли да је опораве. Самарјанин који долази на крају, нико је други до сам Господ Исус Христос, који превија ране рањенику тј. као Оваплоћени Бог остварује директан контакт са људима, дотиче се ране пале људске природе и лечи их. Ране налива уљем и вином, милошћу и истином - указује нам милост и утврђује нас истином. Подиже рањеног на своје кљусе, тј. на људско тело које је са целом људском природом сјединио са Божанском природом у својој Личности, и одводи га у гостионицу, која је ништа друго до Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Два динара које даје гостионичару тј. новозаветном свештенству, Тело су и Крв Његова, Стари и Нови Завет, две заповести о љубави, тј. све оно шта се даје у Цркви на опоравак и живот вечних оних који су у њој. Обећање о измирењу свих додатних трошкова које рањеник направи, обећање је о Другом Доласку Христовом и васпостављању Вечног Царства у коме ће све немоћи бити исцељене и недостатци допуњени.  

Није Господ у овој причи случајно себе поистоветио са Самарјанином, припадником народа који су код јевреја били омражени. На тај начин показао је да је нова родбинска везан коју Он успоставља милосрђе. Сви су се сложили да је Самарјанин био ближњи рањенику, а не угледни припадници јеврејског народа. 

Ову јеванђелску причу, као и све друге, требамо актуелизовати на свом личном плану како би и сами у свом времену примили поуку вечности. Могао би Христос и нама да исприча причу о нишлији који је кренуо за Врање и пресрели га друмски разбојници негде код Џепа па га свукли и опљачкали. Могао би даље да исприча како је возач неког политичара убрзао ауто страхујућиод од евентуалне заседе, а свештеник био мало одговорнији па отворио прозор, бацио поглед, па и он нагазио даље да не закасни на ревизију. И на крају је неки шиптар из Бујановца, помогао човеку, одвео га у Предејане на лепињу са кајмаком и оставио у хотелу да се опорави о његовом трошку. Сви бисмо се сложили да му је био ближњи онај који му је учинио милост.

Зато чинимо и ми тако, јер човек је динамично биће. У човеку нема мировања, статике, већ је стално кретање или ка добру или ка злу, сходно томе шта и зашто човек чини или не чини, а може учинити. Амин.

"Господ крјепост људем својим даст, Господ благословит људи своја миром." Тако гласи данашњи прокимен, стих старозаветног псалма који се пева у Цркви пре читања новозаветних списа. "Господ ће дати народу своме снагу, господ ће благословити људе своје миром." Чујемо у данашњем јеванђељу како исцељена жена која је била 12 година крвоточива добија управо тај благослов. Господ је исцељује од њене болести, даје јој снагу и говори: „Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру.“ А пре 12 година, када се у њеном телу пројавила болест, када је Бог болешћу посетио, у исто време на свет је дошла једна девојчица да обрадује родитеље који су били без деце. И радовали су се њени родитељи, и чували је и стрепели за њено добро дванаест година - колико је и жена крвоточила. Ето слике читавог створеног света после пада човека. Болест и смрт којих се свет жели ослободити и љубав и живот које свет жели сачувати.

Свако има оно шта жели да сачува, оно шта воли, оно чему се радује (као родитељи кћер) и свако има нешто чега жели да се ослободи, нешто шта му смета, нешто шта га мучи (као поменута жена болест). И све је лекаре она обишла, и богатство потрошила, и лека није нашла. Али када је чула за Христа, вера у њој се пробудила, вера да ипак има Бога доброг, да ипак има онога који ће је ослободити муке, оног који јој на крају дарује мир и говори „Не бој се“. А када је Јаир, старешина синагоге чуо да му је кћер издахнула, и он од Христа чује охрабрење „Не бој се“ само веруј да има оног који ће сачувати за тебе оно шта желиш да сачуваш, оно шта волиш и шта те чини живим. И ево Христа ослободиоца од смрти и болести и спаситеља живота и човека. Ето онога који је сам животодавац и живот, ето онога који дарује мир, и који је сам мир, јер апостол говори данас „Браћо и сестре, Христос је мир наш“.

А мира данас, у савременом свету је тако мало. Цело човечанство као да у непрестаном убрзању испушта крик, врисак , вапај, и само не увиђа да је то вапај за миром, вапај за Христом. А Црква непрестано позива и дарује тај мир онима који га желе. У миру Господу се помолимо, за вишњи мир, за мир свега света – почиње Света Ситургија. Крај живота нашега да буде миран – завршава се прозбена јектенија. Мир свима, благосиља свештеник стојећи на месту светом. Јер царство Божије је Мир, радост и правда у Духу Светоме. Свет је створен да постане вечан, да преко човека уђе у заједницу са Богом, али човек употребљава свет на погрешан начин, не приноси га Богу већ га паразитски уништава. Јер савремени човек је одвојен од Христа, и не само то, савремени човек не жели да чује за Христа, не жели да чује да хришћанска вера није само „обичај стари“, није само лепа морална поука, савремени човек жели Христа да сведе на историјску личност коју су слабићи и лицемери погрешно протумачили и тумаче. Савремени човек не жели да чује да је Христос једина личност која нам дарује да и ми буде личности и заиста постојимо. Савремени човек то не жели да чује јер се боји да ће морати себе да мења, јер му савест говори да то што ради није добро, али не жели да се мења - и против тог слободног избора не можемо ништа рационалним аргументима. Савремени човек то не жели да чује јер је савремен, са временом, припада пролазном времену - а не вечности.

По речима самога Христа, Цркву Божију, прави народ Божији, заједницу светих, ни врата паклена неће надвладати. Јер назидани су на темељу апостола и пророка где је сам камен темељац, угаони камен Христос. Зато будимо благодани Богу на дару да смо део те грађевине, да смо позвани да се уграђујемо у обиталиште Божије у Духу. Зато се не бојмо ни ми већ будимо благодарни Богу Који нас ослобађа непотребног и дарује нам потребно као жени и Јаиру у прочитаном јеванђељу. Исцељена жена о којој смо данас слушали у знак захвалности дала је да се по римском обичају направи статуа Христова на том месту где је добила исцељење, и оци седмог сабора сведоче о томе и о многим чудима која су се догодила по молитви Богу испред те статуе.

Будимо благодарни, како каже молитва, за сва знана и незнана видљива и невидљива доброчинства која су нам учињена, да бисмо примили дар мира, примила Христа у Светој Тајни Причешћа, те у миру изишли да и другима посведочимо радост васкрсења. Каже апостол данас да се мир благовести и онима који су близу и онима који су још увек далеко, а веће проповеди од мира у души, мира који превазилази сваки разум и разумске аргументе, не можемо изнети пред свет. Нека би нас Господ све примио у Царство своје, Царство правог мира, царство Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је слава и хвала у векове векова. Амин.