Разно
Где Бог жели ту престају да важе закони природе. Јер Бог је творац свега света и изнад је свих законитости које владају у њему. Чули смо пре две недеље о томе како је Христос лечио сваку немоћ и болест у народу. И уочили смо, у једном кратком сегменту његовог живота, како је то динамично било. Непрестано. Чули смо и прошле недеље о чудо умножења хлебова и риба, како је Христос наситио са пет хлебова и две рибе пет хиљада људи без жене и деце и како су накупили дванаест котарица од остатака. А у данашњем јеванђељу видимо како је Христос мимо свих закона природе ходао по води, учинио да и апостол Петар то може, а затим у једном трену пренео лађу са свим путницима у луку.
Бог је творац свега света, али и животодавац и сведржитељ јер држи и овај пали и богупротивни свет у постојању. Пали свет, јер Христос каже „праштајте“, а свет каже „уништи онога ко угрожава твој комфор, ко угрожава твој интерес“. Христос каже „волите своје непријатеље“ а свет каже „какав је неко према мени и ја ћу бити такав према њему“. Христос каже „Дођи, ходај по води“ а свет каже „ходај ако си будала, удавићеш се, дубоко је“. Јер праштати и волети оне који нам чине зло је равно ходању по води. И за једно и за друго потребна је велика вера. За ходање по води вера у Божију силу, а за праштање и одрицање од земаљског и пролазног вера у Божије обећање о будућем Царству.
Данашње јеванђеље јасно указује на то шта је Црква. Јер Апостоли су у лађи, а Црква је лађа спасења прасликована Нојевом барком, а ето и ми смо у Светој Литургији као у лађи, верни народ стоји у простору који се зове брод цркве, свештеник као капетан са командног моста возглашава правац и циљ кретања „Благословено Цартво Оца и Сина и Светога Духа“, док звона као бродска звона позивају верне на свим меридијанима да се укрцају пре него се врата затворе и започне потоп. Да ли је то све што се тиче спасења? Само долазити на Литургију редовно, и држати се правила поста? Прочитани апостол указује нам да дубљу мисао. „Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Свети обитава у вама? Ко разори храм Божији разориће њега Бог.“ Ко то може разорити храм Божији? Ко то може разорити човекову душу? Ништа друго до греха. А у чијој је власти одлука да се грех чини или не чини? У слободи сваког човека понаособ.
Човек је динамично биће, нема статике. Или иде ка добру или ка злу. Зато је потребно да као што је Христос чудима непрестано показивао присуство Божије у свету и ми непрестано вапимо ка Богу да нас учини достојнима Његовог присуства. Као што се Христос опходио према свету и ми смо дужни опходити се према свом спасењу јер ми сами смо храм за који ћемо прво одговарати.
Христос умножава храну и храни хиљаде људи, отпушта апостоле и одлази на гору да се помоли сам. Нисам до сада наишао на текстове отаца који су се упуштали у тумачење ове потребе Сина Божијег да се моли Богу Оцу у времену и одговарајућем простору, али се сви слажу у томе да је ово записано и да нас научи молитви. Јер и праштање и љубав и вера су од молитве.
Драга браћо и сестре, пошто смо се већ укрцали у лађу спасења, и пловимо ка обећаном Царству, не дајмо да нас противан ветар лоших мисли и расположења држи на пучини као апостоле у бури. Ако нам на памет долази неко ко нас је повредио и буди нам мисли и осећања супротна љубави Божијој одмах се помолимо за њега, завапимо Христу као Петар када је почео да тоне, и Господ ће нас ухватити за руку, избавити од дубине и буре, вратити у лађу и у трену пренети у мирну луку. Јер учешће у Светој Литургији није само сећање на догађаје и учења већ и учествовање у Будућем Царству ка чијој мирној луци пловимо, Царству Оца и Сина и Светога Духа коме нека је слава и хвала у векове векова. Амин.
.............. Део беседе изговорен након прочитаног Јеванђеља у недељу девету по Педесетници 2014.г. .......
Сваке недеље изјутра црквена звона позивају верне на Свету службу, баш као што звона и сирене брода позивају путнике да се укрцају на брод. И свештеник стојећи испред Светог Престола, као капетан брода на командном мосту, возглашава одредиште ка којем је кренула лађа. „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и векове векова.“ А народ , који и стоји у делу храма који се назива брод цркве, саглашава се одговарајући „Амин".
И данас, у прочитаном јеванђељу, слушамо о једној пловидби, на узбурканом мору, уз противан ветар, но сетимо се прво о чему смо слушали прошле недеље јер се овај догађај одиграо непосредно пре тога. После смрти Светог Јована Христос одлази на пусто место да буде сам али и тамо га налази народ са својим болестима и мукама. Сажаливши се на њих он их све исцељује и насићује хиљаде људи умноживши пет хлеба и две рибе. Док су апостоли још увек били под утиском чуда које се одиграло, Христос их приморава да уђу у лађу док он отпусти народ а онда се повлачи да буде сам. Владика Николај примећује да се два пута помиње реч „сам“ што није случајно као што није случајна ни једна реч у Светом Писму. Самоћа је потребна молитви, сваки спољашњи утицај одвлачи пажњу а за молитву је неопходна неподељена пажња.
„Отпусти народ“ то преносно, као поука нама како се треба молити, значи да се треба ослободити од световних брига и „попе се не гору“ што значи да своје срце требамо управити ка висини, ка небу. „Наста вече и би сам“ вече, ноћ, мрак, без световних светиљки и сенки.
У међувремену апостоли се на средини мора боре са противним ветром. Није им ово прва бура на мору, добар део њих су искусни рибари, није им ни прва бура од када су сусрели Христа и кренули са Њим, једном је већ био са њима у лађи и утишао буру, но њега сада нема у лађи да подигне руке и једном речју нареди бури и мору да утихну. Дуго су се борили са буром јер тек у четврту стражу, што ће бити тек негде пред свитање, виде Христа како иде према њима ходајући по води. Уморни од борбе, а сигурно их је у току ноћи стигла и помисао о томе да их је Христос натерао у лађу а сада га нема са њима када су у невољи, оно шта виде прихватају у први мах са неверицом а онда са страхом. „То је утвара!“ – то је један од демона лично, а ми смо овде сами остављени од свог учитеља. „Повикаше од страха“ пише јеванђелист Матеј. „Не бојте се, ја сам, не плашите се!“ Христос зна њихове мисле а чује и њихове уплашене гласове.
Петар, иако се његова жеља коси са оним шта би му разум рекао, жели да буде са Христом у овој новој победи над природом и на позив Његов крећи и сам да корача. Но у тренутку се у њему рађа сумња (уместо да његова пажња остане на Христу и његовој слави он је усмерава на дубину и таласе) и почиње да тоне али вапи ка Христу и он га избавља укоривши га за неверство. Улазе у лађу и она се истог трена нађе у луци. Када је Христос једном раније стишао буру када су га пробудили апостоли пише да су после тога допловили у лука а јеванђелист Јован дословце каже да се „одмах обрете у земљи у коју иђаше“.
Какав дан и каква ноћ без сна за апостоле. Стотине исцељења, умножење хране, ходање по води, и на крају тренутни прелаз проз простор на друго место мимо свих закона природе. Падају пред њим и исповедају веру у њега као Сина Божијег.
Нисмо ни ми овде случајно. Као што је Христос натерао ученике у лађу, тако је и нама припремио лађу, Цркву, да се у њој молимо. Али нас неће терати на то, зато натерајмо ми сами себе на молитву јер нас сво предање учи да је то пут којим треба ићи. Увек уз подвиг, напор, излазак из себе и себедовољности. И видећемо Христа, како и у нашем животу чини оно шта нам сада изгледа немогуће, као што је једне ноћи ходао по води. И корачаћемо и ми са Њим свесни Његовог присуства кроз време земљског живота све док се трудимо. А ако паднемо само завапимо и ту је да нас ухвати за руку и извуче из дубине макар и уз укор.
Често нам изгледају наше бриге велике и непремостиве а ми уствари и не знамо од каквих нас све опасности чува милост Божија. Када би вода у океану у тренутку нестала када брод стигне у луку тек онда би морепловци осврнувши се видели над каквим су безданом пловили.
Укрцали смо се у брод, а имамо ли карте за ово путовање? Карта за Свету Литургију, за Свету Тајну Причешћа, сједињења са Христом, није само пост у одређене дане, нити је само бити крштен и прочитати пар књига, карта за пловидбу ка Благословен Царству је покајничко и благодарно расположење које Бог дарује онима који се труде да испуне Његове заповести.
„Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?“ пита нас апостол Павле. Сетимо се одмах и оних речи Христових „дом мој дом молитве нека буде“ уз прекор „а ви од њега начинисте пећину хајдучку“ и све ће нам бити јасно. Свако од нас крштених је запловио ка Благословеном Царству и Дух Свети пуни нам једра у том правцу мада море живота намеће супротан ветар и неопхдан је напор да се одржи правац крме.
Старац Пајсије Светогорац на једном месту каже како је сву ноћ био у борби, мислећи притом да се сву ноћ трудио у молитви. Борио се, као што су се и остали подвижници борили да натерају себе на молитву, да како нас Христос учи у данашњем јеванђељу, отпусте земаљске бриге и уздигну срца ка небу, да уз напор, као кроз огањ како каже апостол, усмере сво своје биће из времена напред ка вечности.
Учинимо и ми тај напор, уђимо у борбу са пропадљивим у нама, са немаром према Богу и ближњима и целом свету, то је противан ветар лађи нашег спасења, и прво оружје за ову борбу је молитва која врхуни у Светој Литургији, где сами себе као путници и сав свет као пртљаг приносимо Богу. Учинимо то са страхом Божијим, вером и љубављу трудећи се да са неподељеном пажњом слушамо речи које се говоре и певају. Овде смо, ако не као пуноправни путници, а оно бар као привезани својим чамцима и појасима за спасавање за царску лађу која плови ка царском двору ка Благословеном Царству Оца, Сина и Светога Духа. Амин.
...... Беседа изговорена након прочитаног Јеванђеља у недељу девету по Педесетници 2015. г. ..........
Пет хиљада људи и још бар толико жена и деце отишло је тражећи Христа на пусто место. Било је то по погубљењу Св. Јована Крститеља када се Христос осамио. Он је видео народ многи, сажалио се, и исцелио болеснике које су му довели. Стотине болесника, са ранама, боловима, болестима неизлечивим, очајањем, срамотом, муком, дошло је на то пусто место и ту оставило свој терет. Каква је то само радост била за ову реку људи. И они нису одмах отишли, већ су остали да буду са Њим. Заборавили су на своју глад, чак су и родитељи заборавили и на глад своје деце. Прво исцељења, јер су због тога кренули Њему, али затим и гледање Његовог лица, слушање Његових речи, људи су осећали пријатељску силу и Љубав Божију, и растанак са Њим није им се милио. Као што су апостоли на Тавору рекли „добро нам је овде бити“ тако су и сви они којима се Бог открио у некој мери познали да је са Богом добро.
Ученици Христови виде да се дан ближи крају, да нема хране, и саветују се међу собом шта да раде. „Подајте им ви нека једу“ одговара им Христос када му предложе да отпусти народ како би купили храну. „Подајте им ви нека једу“ говори знајући да нема хране и да немају шта да им дају. Као и све што је увек чинио и ово чудо Христос чини целисходно, и насићује гладне и поучава ученике. Учи их да не размишљају по логици правила природе, да се не боје да траже од Њега и натприродно, и чуда која ће претходити њиховој проповеди јеванђеља. Како каже апостол Павле „не мудрим речим“ већ у сили. И учи их да су они ти који народ требају наситити пре свега духовно, а по потреби и телесно.
Христос ломи пет хлебова и даје ученицима заједно са две рибе. Сви се насићују и остаје 12 пуних котарица. Дванаест Апостола сабира дванаест котарица остатака. Жетва сваког апостола биће несравњено већа од семена посејаног.
Пет хлебова, као пет простих чула престављају Тело, а риба живот. Христос сам прелама хлебове - драговољно даје своје Тело и свој живот људима на храну, али их не даје Он лично већ преко апостола. Две рибе, јер се Христос дао на жртву и у земаљском животу али и у Једној, Светој и Апостолској Цркви до данашњег дана и до краја времена. (св. Николај Српски)
"Ломи се и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје, но освећује оне који се причешћују". Говори свештеник док ломи освећене дарове пре причешћа на Светој Литургији. "Ломи, а не раздељује." Шта нас поучава данашњи Апостол - да не говоримо ја сам Павлов, ја сам Перин, Микин, Жикин. "Зар се Христос раздели?" ...
"Богати осиромашише и огладнеше, а они који траже Господа неће се лишити ниједног блага." Пева Црква након сваке празничне "петохлебнице", када се благосиљајући пет малих хлебова сећамо јеванђелског догађаја о којем смо данас чули. Тај обичај освећења, петохлабница, тек је један безбројних слапова којим Црква светотајнски делује у свету, освећујући творевину и нас. Но за наше освећење, поред Божије добре воље потребна је и наша. Оно на шта требамо посебно обратити пажњу у јеванђелском догађају умножења хлебова је апостолско послушање. Не противи ли се "здравом разуму" Христово упутство апостолима; како нахранити реку људи? Али ми се не уздамо у свој разум, већ смо позвани да ум Христов имамо. Послушност је врлина проводница узајамних здравих односа у Цркви, нервни систем Тела Христовог. Бити послушан није слабост, већ мера вере, поверења у Бога и припадања Цркви Божијој. А коме бити послушан? Врло једноставно. Богу. Али не Богу апстрактном, који се нама лично јавља у неким фантазијама, већ Богу који је конкретним људима дао конкретне дарове, службе. Нису дарови, таленти, само лепо певање, или сликање. Дарови могу бити и управљање; епархијом, храмом, парохијом, хором, певницом, групом радника на моби у неком манастиру или цркви. Ако желимо бити послушни Богу добили смо начин да то будемо. Испоштујемо дарове других. Јер ти дарови у исто време су и одговорност за оне који их имају.
„Слушајте старјешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих,“ Јев. И свако ће одговарати за своју службу и своју одговорност.
А када се човек не бави својом службом, кад занемарује своје обавезе, када бежи од своје одговорности, онда он покушава да своју немирну савест умири кроз неку компензацију. Тако свако зна да састави бољу репрезентацију од селектора, да направи зграду боље од архитекте, да препише лек боље од доктора, да поучава боље од свештеника и моли се боље од монаха. Тако је када не поштујемо дарове који су од Бога, нити своје нити туђе. Своје, јер их не умножавамо, туђе, кроз критику, осуду и непослушност. То чинећи, радимо на раздељењу а не на сједињењу.
„У миру изиђимо“ . И ми причешћени излазимо у свет да се сретнемо са онима који су вани. „Подајте им ви нека једу.“ То се и на нас односи. На оно шта ћемо пројавити према ближњима. "Ви сте светлост свету". Уколико не осећамо одговорност због ових речи онда нешто није у реду са нашим духовним стањем. Дарови у Цркви нису улоге за глумце. Има много бољих представа за гледање, и ако се не трудимо да живимо благодарно због дара вечног живота, бићемо смешна представа (и по садржају и по квалитету) и подсмех људима. Да не буде тако. Нека би Господ и нас данас удостојио свог небеског хлеба, хране бесмртности, да не будемо лишени ниједног добра као они који га траже и да друге не лишимо истог својим немаром.
.... .............
Изводи из беседа наког прочитаног Јеванђеља на Светој Литургији 2013. и 2014. године. Допуњено 2022. г.
"Исцељујући сваку болест и сваку немоћ у народу. "
Ову благовест објављивала је Црква и пре два дана по Богослужбеном поретку; "И приступи му народ многи који имаше са собом хроме, слепе, неме, богаље и многе друге, и положише их пред ноге Исусове, и исцели их" (Петак седми по Педесетници)
Чули смо, и чујемо, да је Христос исцељивао од сваке болести све који су му дошли.
Данашње јеванђеље нам доноси само један мали сегмент Христовог живота на земљи. Два догађаја, исцељење слепих и исцељење глувонемог, два догађаја која су се одиграла том динамиком да се може рећи да се ради о једном догађају. Јер стоји да док су слепи излазили немог су уводили. А и њихово присуство трајало је тек пар секунди. Они улазе, „Верујете ли?“, добијају исцељење и излазе. Исто тако и глувонеми. И томе су претходила многа друга исцељења, и уследила су још многа одмах затим, преклапајући се међусобно..
И још се на крају додаје да је Христос тако чинио по свим градовима и селима, проповедао о будућем Царству и своју силу пројављивао кроз безбројна и непрестана исцељења.
Зар и цео живот Христов на земљи није био један догађај? Догађај Богојављења, исцељења и спасења целог света. За Неограниченог временом и простором све се већ догодило.
Из дана у дан, из сата у сат, из тренутка у тренутак. Без помпе, без жеље да се пажња народа усмери само на Његова дела. „Гледајте да нико не дозна“ (каже слепцима). Гледајте да нико не дозна јер вас нисам исцелио због славе људске. Гледајте да нико не дозна, не кажем вам да бисмо нешто заједно крили, него да би сви знали да се не може град сакрити кад на гори стоји. Гледајте да нико не дозна јер и највиша планина ћути и ништа не чини како би људи признали њену величиу. Гледајте да нико не дозна , јер то што је прашума сакрила најлепше водопаде само је повећало одушевљење оних који су их открили. Гледајте да нико не дозна, јер нисам дошао да својом силом натерам људе да верују у мене. Гледајте да нико не дозна јер исцељење које нудим далеко је дубље и значајније од спољашњих исцељења која су вас удивила.
Непрестани контакт са наизглед непознатим људима. Наизглед непознатим, јер је Господ као срцезналац знао сваког човека који му је прилазио, а тако и стоји у Јеванђељу да није било потребе да му било ко објашњава и упознаје га са људима. По спољашњем тај контакт изгледао би као када нека јавна личност пролази кроз народ па се поздравља и поздравља, неко дете помази по глави, старца загрли, мајци и оцу са петоро деце честита и похвали их, свима пружа осмех и љубазност. Изгледало би тако по спољашњем, али унутрашње може бити потпуно супротно од спољашњег. За неупућеног, по спољашњем, и љута и слатка паприка су исте. И вода и разређивач. Суштинска разлика је у томе што је Христос сваког ко му је прилазио заиста познавао, то за њега нису била само лица која треба шармирати. За Њега је сваки човек јединствен и непоновљив, и воли сваког од нас управо онакве какви јесмо.
То је био разлог његовог доласка у свет и то је био разлог зашто су га препознали људи са добром намером. Не интерес, маркетиншки или пословни поени. Љубав према човеку - а љубав не тражи своје.
И ми се срећемо свакодневно са много људи. Па нека је и један, ма и ниједан, опет смо у мислима са многима. Срећемо се умно са њима ако не физички. Видимо их. И како их видимо? Да ли као оне које волимо и чијем се лицу радујемо или их видимо као потенцијална средства за наше циљеве? Да не говоримо о онима које можда мрзимо или осећамо завист према њима, за то нема потребе говорити, јасно је. Ту су и они према којима смо љубазни и учтиви тек да би сакрили своју незаинтересованост. Стављамо маску да бисмо остали одвојени од њих. Тако постајемо одвојени и од реалности и заробљени у свом себецентричном царству. Уколико не прихватамо да је и свако други икона Божија, онда смо једнако духовно слепи као што су физички била слепа двојица поменута данас.
Ако се не видимо како ћемо да примамо један другог како стоји у апостолу? Како да носимо слабости слабих а не себи угађамо, ако се трудимо да будемо само са онима који могу бити од користи нашим себичним прохтевима?
Можемо и тако, али онда нисмо са Христом иако Он жели да буде са нама и кадар је да нас једном речју исцели. Данас и више него некада када је као човек ходао земљом, јер Црква Његова, Његово Тело, присутна је на свим крајевима света. Динамично, из трена у трен, сила Божија и данас исцељује и спољашње и унутрашње недуге, тиме готово молећи за простор да се сам Христос усели у нас, дајући истинско неизрециво исцељење ради којег се ова друга о којима слушамо и говоримо и догађају.
.........................................
Цео живот Светог Јована Претече, од његових првих дана, био је у потпуности посвећен Ономе, Који је дошао после њега. У дане масакра новорођенчади у Витлејему, оне је такође био тражен од Ирода, али је његова мајка Јелисавета побегла са њим у пустињу, де се упокојила након четрдесет дана. У исто време, његов Отац Захарија био је убијен од Иродових слугу, у Храму.
Пустиња је одгајила Јована, и он је остао тамо у тишини, тридесет година, док Реч Божија није дошла до њега, заповедајући му да проповеда покајање и да позива људе да припреме пут Господњи (Лука 3:2)
Након пола године од почетка његове проповеди, припремајући Јевреје да очекују брзи долазак Спаситеља и окружен ученицима, од којих су већина постали ученици Христови, Јован Крститељ је крстио Христа. Тајна Свете Тројице му је онда била откривена. Говорећи онима око њега, да је Јагње Божије, Које узима на себе грехе света присутно, Јован је постепено се нашао у сенци и сви су почели да лседе новог Учитеља.
Међутим, Јован је уместо да тугује, почео да се радује. Када су га његови посебно посвећени ученици питали о његовом мањку бриге за његову опадајућу славу, одговорио је речима, које јасно описују његову личност:
„Ја нисам Христос, него сам послан пред Њим. Ко има невесту женик је, а пријатељ жеников стоји и слуша га, и радошћу радује се гласу жениковом. Ова дакле радост моја испуни се. Онај треба да расте, а ја да се умањујем.“ (Јован 3:28-30)
Убрзо након овога, његова реч је грмела против Ирода, тако да је одагнан у затвор, где се завршио његов људски живот. Био је обезглављен током Иродове гозбе. Усековање Светог Јована Крститеља, које је завршило његов земаљски живот, у исто време, започело је његову нову и славну проповед као Претеча. Душа Светог Јована Крститеља, напуштајући његово подвижничко тело, отишла је у пакао, место где су биле душе свих, који су умрли пре Спаситељеве смрти на Крсту. Душе свих од почетка до Адама биле су тамо.
Међутим, Свети и Праведна душа Светог Јована Крститеља није отишао тамо са циљем да окуси тамно стање отуђења и удаљености од Бога. „Пријатељ Женика“, који Га је крстио, страдао је за своју праведност, донео је наду у долазак Царства Божијег, проповеданог свима, за припрему пута за Њега, била је нераскидиво повезана са Њим кроз његову оданост, сведочећи свуда Христа, као Његов гласник, послан пред Њим.
Силазећи у пакао, Јован је наставио проповед коју је вршио на земљи – проповед о Царству Божијем које се приближило. Душе праведних, из Старог Завета венуле су у паклу, чекајући испуњење доласка Онога, Који би победио змију, како је био речено Адаму. Пророци, који су ово видели раније у духу, чекали су долазак испуњења откровења која су им била откривена. Ове душе, лишене светлости славе Божије, мучиле су се у чекању испуњења њихове наде. Јован је дошао, силазећи у пако, доносећи Радосне вести да ће ускоро царство пакла бити уништено.
Онима који су чекали Искупитеља ће Га ускоро видети и бити ослобођени од Њега, Јован је сведочио да је Син Божији већ дошао на земљу и да је након Његовог крштења, сведочио да је Дух Свети сишао и остао на Њему (Јован 1:33-34).
Проповед Јована у вези са доласком Спаситеља, била је упућена не само душама праведних, већ свима онима који су били у паклу. Он се појавио у паклу да припреми пут Господњи, као што га је припремао на земљи. Силазак Јована Крститеља у пакао и његова проповед Јеванђеља, била је објава радости онима који су малаксавале тамо.
Душе мртвих, осим најокорелијих грешника, слушали су проповед Крститеља. Према томе, када је Христос сишао у пакао након Његове смрти на Крсту, био је дочекан не само од Старозаветних Праведника, већ такође и од душа свих оних који су једном биле непослушне и које су се противиле дуготрпљењу Божијем у дане Ноја и током времена, када је грех владао међу људима (1 Петр. 3:20).
Пакао је био разорен Христовим силаском у њега; мрачна тамница просијала је светлошћу; душе упокојених одведене су у Царство Небеско. Улазна врата у ову паклену пропаст, био је силазак Крститеља. Испуњавајући своју проповед као Претеча на земљи, појавио се као Христов Претеча у паклу. Његово усековање није само врхунац његовог земаљског подвига, већ такође почетак новог и славног проповедања.
Међу њима, који су рођени од жена, нема већег од Јована Крститеља (Матеј 11:11; Лука 7:28) како је Христос рекао о њему.
“Јер је ово онај за кога је писано: Ето Ја шаљем анђела Свог пред лицем Твојим који ће приправити пут Твој пред Тобом.“ (Лука 7:27)
Ове речи Самога Христа, сведоче о духовној величини Јовановој и његовом високом циљу у делу спасења људског рода. Појавио се као слуга и проповедник Божији, као ниједан други човек у свету, почевши да проповеда и слави Христа пре Његовог рођења, а завршавајући чак након његове смрти, узлазећи са Христом у Царство Небеско након разорења пакла.
Као највећем међу Праведнима, достојно место му је припремљено у Царству његовог Пријатеља,, где сада пребива, чекајући своје откровење у свој слави и победној гозби Јагњета Божијег у Другом Доласку, када ће сакупити пшеницу Своју у житнице, а плеву ће сажећи огњем вечним. (Матеј 3:12; Лука 3:27).
Његово усековање било је завршни његов подвиг на земљи, и последњи корак за примање највеће награде у Царству Небеском; док је за све оне у паклу био дизање јутарње звезде, пре појаве Сунца Правде.
Баш као што је Рођење Светог Јована Претече и Крститеља почетак Јеванђеља за живе, тако је и његово усековање почетак Јеванђеља за мртве.
„Славно усековање Претече, део је Божанског опроштаја, јер је он проповедао онима у паклу долазак Спаситеља“. (Кондак Празника).
Која је заповест прва и највећа у Закону (Мт. 22; 36). Он Сам му на то одговара: Љуби Господа Бога својега и ближњег као самога себе (Мт. 22; 37). Љубав према Богу не допушта нам да убијамо, а љубав према ближњем не допушта да вредамо, јер нико не вређа онога, кога љуби. међутим, каква су срца која могу бити обитавалишта љубави према свим чедима тела свог? Какав је човечији дух који поседује способност да на све људске душе распростре љубав какву је у њега посејала та заповест која чини правило љубави? Љуби ближњег свог као самога себе. Наши удови су сиромашни да би били сасуди бистре и изобилне воље Божије и само плод, који је од Бога, може да угоди Његовој вољи. Дошли су ангели, који су дејствовали саобразно својој природи; дошли су цареви, делајући оно што је њима својствено; дошли су пророци и сатворили чудеса. међутим, људи нису били спасени све дотле, док са неба није сишао Онај, Који као да нас је у руку узео и васпоставио (обновио, препородио). Према томе, посредством те две заповести сваки ученик Христов као да лети помоћу два крила, односно (на крилу) љубави према Богу и (на крилу) љубави према људима.
Онај изранављени (Лк. 10; 30-37) означава Јеврејина, док је у лику Самарјанина Господ осудио свештенике и левите који не показују милосрђе ни према чедима свог народа. Рекао му је: Иди па и ти чини исто тако (Лк. 10; 37), тј. тако поступај са Јеврејима, твојим суграданима. Није му рекао: Буди Самарјанин. Он Га је заправо питао: Ко је ближњи мој, тј. кога би требало да љубим, а Господ му је указао на изранављеног Јеврејина. Пошто је Самарјанин био непријатељ а такође и незнабожац, зашто Господ у овој прици уместо рањеног Јеврејина није навео пример незнабошца? Зар на тај начин не би такође постидео свештенике и левите, који нису показивали милосрђе према чедима свог народа међутим, да је у причу увео неког незнабошца, исказао би нешто сасвим неумесно, јер се Јевреји нису бринули за незнабошце, иако му је Он као закључак рекао: Иди па и ти чини тако. Сада ће нам речи: да ли је Закон заповедао да се покаже милосрђе према нашем рањенику или није? Ако је тако, онда је Господ можда дошао због тога да би Самарјанина заштитио од клевете, посебно кад му је рекао: не чини тако како си чинио ти, који ниси показао милосрђе ? . Да би указао да је човек, који је запао међу разбојнике био Јеврејин, рекао је: Из Јерусалима у Јерихон. Тамо су живели Самарјани, јер су их стари цареви одвели у ропство и тамо населили. Смисао тог казивања је јасно усмерен ка похвали милосрђа. Шта мислиш, који је од њих тројице био ближњи рањеноме? - Онај који му милост учини (Лк. 10; 36-37). И гле, он је био Самарјанин. Тако је постало очигледно да се Самарјанин показао као ближњи сину који није потицао из његовог народа. Иако су, каже, једнокрвни и свештеници, који су били дужни да брину о несрећнима, презрели су и запоставили чеда свог народа. Ако се и догодило да си рођен од тих непријатеља, Самарјана, не презири унесрећенога, него га сматрај својим ближњим и брижно га лечи.
Страна 10 од 14
