На свету и велику суботу празнујемо боготелесно погребење Господа нашег Исуса Христа и Његов силазак у ад, којим је људски род, избављен од погибељи, прешао у вечни живот.

Све дане надвисује света и велика Четрдесетница, али изнад свете Четрдесетнице је света и велика (страсна) седмица, и изнад саме велике седмице је ова Велика и света субота. Ову седмицу не зовемо Великом зато што су њени дани или часови изнад (осталих), но зато што су у тој седмици учињена велика и натприродна чуда и изванредна дела нашег Спаситеља, а нарочито на данашњи дан. Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и најпосле, шестог дана, створио најдивнију, човека, а онда, седмог дана, починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио све (дело искупљења), затим шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а онда, на данашњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела тако што је починуо животу прирођеним и спаситељским сном. Бог Реч телом силази у гроб; силази и у ад са својом бесмртном и божанском душом, која се кроз смрт одвојила од тела: Њу је Он предао у руке Оца; Њему је Он добровољно принео и своју крв, која је постала наше избављење. Али душа Господа није била задржана у аду, као душе других светих. Зашто? Зато што прародитељско проклетство ништа није учинило њој, као овима. Наш непријатељ, ђаво, није дотакао ни крв, којом смо искупљени, иако је владао нама, јер како је могао отимач ђаво да отме и посланог од Бога, па још и самог Бога? Уосталом, Господ наш Исус Христос уселио се у гроб телесно са Богом, који се потпуно сјединио с телом, но Он је (истовремено) био и у рају са разбојником и, како рекосмо, у аду са својом обоженом душом, и натприродно био са Оцем и саприсуствовао Светом Духу – у свему је био, као неописани (безгранични) Бог, и Божанство ни на који начин није пострадало ни у гробу, ни на крсту. Господње тело је искусило и пропадљивост [φθορά], тј. разрешење душе од тела, али никако није пропало [διαφθορά], тј. није потпуно уништено, нису потпуно ишчезле стихије од којих је састављено. Али Јосиф је, скинувши са дрвета свето тело Господа, погребао тело Господње у нови гроб у врту, и на улазу у гробницу ставио веома велики камен. Сутрадан пак по петку, Јудејци приђоше Пилату и рекоше: „Господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу (Мт 27,63). Зато би, чини нам се, било добро да твоја власт нареди да се код гроба постави војничка стража.“ Пилат одговори: „Ако је Он варалица, зашто се бринете за речи онога који је био жив, када је сада неспорно умро?“ Када је рекао: Устаћу – можда су они извели овакав закључак из Јониног примера.

У сваком случају, ако се крај гроба постави стража, неће бити крађе. Какво безумље! Радили су за себе, а нису схватали да су то окретали против себе. И ето, када је Пилат наредио, они су поставили војничку стражу и гроб брижљиво запечатили и утврдили. И то зато да васкрсење Господа, у присуству страних стражара и печата, не би могло бити преиначено. Али од тог трена, чим је осетио најмоћнију силу, ад је почео да дрхти и да се смућује; и убрзо након тога ад, који је неправедно прогутао, избацује и Христа, најтврђи и крајеугаони камен, и оне које је од века смештао у своју утробу као своју храну.

Неисказаним силаском Твојим, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.

 

 

На свети и Велики Петак вршимо сећање на света и спасоносна и страшна страдања, Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, која је добровољно примио нас ради, тј: пљување, бијење, шамарање, ругање, исмевање, црвену хаљину, трску, сунђер, оцат, клинце, копље, и после свега овога, крст и смрт.

 

На свети и велики четвртак свети оци, који су добро уредили преузето од светих апостола, светих и божанских Јеванђеља, предали су нам да празнујемо четири догађаја: свето прање ногу ученицима, Тајну вечеру, тј. предавање страшних тајни нама, чудесну молитву и само издајство.

Будући да се јудејска Пасха морала учинити у петак, а пошто је приличило да истина буде у складу са праобразом, тј. да би тада и Христос био принет као пасха за нас, Господ наш Исус Христос је, по речима светих отаца, учинио Пасху са ученицима пре тога, у четвртак навече. То вече и цео петак Јудејци сматрају као један дан, јер они тако рачунају дане. Зато ју је и учинио тада, са ученицима, како кажу неки, међу њима свети Златоусти, по закону, пре свега стојећи, опојасан, у сандалама, ослоњен на жезла: дакле, онако како налаже закон, да не би био преступник закона. То је припремио Зеведеј; он је носио глинени крчаг воде, како говори Атанасије Велики, мада други имају другачије мишљење о томе. Затим, показујући ученицима то што је учињено, предаје тајну и наше Пасхе у великој горњој одаји, када је већ наступила ноћ. А кад би увече, каже се, седе за трпезу са Дванаесторицом ученика. Видиш да то није била законска Пасха: овде се седи, овде је вечера, хлеб и вода, а тамо све печено на ватри и бесквасно. Пред сами почетак вечере (тако говори свети Златоусти), Христос устаде, одложи своје горње хаљине и насу воду у умиваоник, и све то учини сам, да би тиме посрамио Јуду, а уједно подсетио остале ученике да не траже старешинство. Христос поучава ученике и након прања ногу, показавши то сопственим примером, и говори: Који хоће да буде први нвка буде последњи од свију. Изгледа да је Христос опрао ноге прво Јуди, који је безочно седео у прочељу. Петар, последњи ученик коме је Христос пришао, ватренији од осталих, брањаше Учитељу, али одмах након тога са задовољством дозволи. Кад опра њихове ноге и показа да ће се узвисити сваки онај који себе понизује, и поново узе хаљине и седе, поче да их поучава да воле један другога и не траже старешинство. А док су они јели, Христос поведе разговор о томе да ће га издати, али не помену име тог издајника. Пошто те речи збунише ученике, Исус рече тихо самом Јовану: Онај комеја додам хлеб да умочи, тај ће ме издати. Да је Петар ово чуо, он би, онакав, плаховитији од свих ученика, убио Јуду. Још рече: Који умочи са мном руку у здјелу… и заиста се десило и једно и друго. Недуго након овога, узе хлеб и рече: Узмите, једи те; исто тако узе и чашу и рече: Пијте из ње сви, ово је Крв моја новога завета, ово чините за мој спомен. И сам је, извршавајући то, јео и пио с њима. Обрати пажњу на то да хлеб, а не бесквасне хлебове, назива својим телом, да би се посрамили они који на жртву приносе бесквасне хлебове. Кад је Јуда заложио хлеб, у њега је ушао сатана: он га је и раније искушавао, а сада се потпуно (у њега) уселио. Кад је изашао, каже се, договорио се са првосвештеницима да им изда Христа за тридесет сребрника. Ученици се после вечере упутише на Маслинску гору, у једно место које се зове Гетсиманија. После извесног времена, Исус им рече: Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ (Мт 26,31 и Мк14,29). Петар му (на ово) одговори: Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом! А било је већ касно, тј. беше дубока ноћ. Исус рече: Пре него што петао запева, три пута ћеш ме се одрећи. Управо тако се и десило: када је Петра обузео превелики страх, Бог је показао слабост људске природе. Управо зато је њему касније уручио цео свет да би он, искусивши на себи лаку колебљивост људске природе, био милостив према грешницима. Петрово троструко одрицање, дакле, изображава грех свих људи против Бога: прво, заповест, коју је Адам преступио, друго, преступање писаног закона, и треће, најзад, против самог оваплоћеног Логоса. То је касније Спаситељ поново исцелио када је на три пута постављено питање: Петре, љубиш ли ме, три пута исказано исповедање. После овога речима: Жалосна је душа моја до смрти ставља до знања ученицима да је смрт страшна за све и тиме открива своју људску црту. Затим одступи од њих колико се може каменом добацити, и три пута изговори молитву: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја. И још: Оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова! Он је ово, с једне стране, говорио као човек, а са друге, у исти мах је вешто одбијао ђавола, да овај последњи, мислећи да је Христос, чим се толико плаши, обичан човек, не би спречио тајну крсне смрти. Кад се врати, и нађе ученике где спавају, обрати се Петру речима: Зар не могасте један час пробдети са мном? тј. ти, који си обећао да ћеш се подвизавати чак до смрти, тако спаваш заједно с осталима. Кад пређе на другу страну потока Кедрона, где беше врт, Он тамо застаде са својим ученицима. Често је Он имао обичај да долази овамо, зато што је и Јуда знао ово место. Онда Јуда узе неколико војника и у присуству народа приближи се Исусу, пољуби га, и тиме им даде знак да је тај. А ово учини зато што је често задржавани (Исус) неприметно одлазио од њих. Али овде сам Христос први изиђе пред њих, и запита их: Кога тражите? Они га ипак не познаше, иако их ноћ није у томе спречавала пошто су, каже се, биле упаљене буктиње и светиљке, већ, обузети страхом, одступише назад. А кад поново приђе, сам им се обрати. Када Јуда показа уговорени знак, Христос рече: Пријатељу, на то ли си дошао? тј. оно ради чега си дошао, Јудо, чини благовремено. И том приликом их опомену: Као на разбојника изашли сте с ножевима и кољем да ме ухватите! А ноћу су дошли да не би изазвали неко негодовање у народу.

Тада разљућени Петар извади нож, онакав какав су користили за вечером, и удари првосвештениковог слугу, по имену Малхо, и одсече му десно ухо и тиме стави до знања да првосвештеник није добро ни учио, ни разумевао закон. А Христос забрани Петру, јер није добро да следбеник духовног Оца употребљава мач, и исцели Малхово ухо. Кад ухватише Христа, доведоше га свезаног у двориште првосвештеника Ане, чији је таст био Кајафа. Тамо су се већ били окупили сви који су оптужили Христа: фарисеји и књижевници. Овде, пред слушкињом, Петар се одрече Христа, а када средином ноћи петао запева и трећи пут, он се опомену и горко заплака. А кад би јутро, Христа одведоше од Ане првосвештенику Кајафи, где му попљуваше лице и удараху га, и где беху позвани лажни сведоци, а кад освану дан, Кајафа га предаде Пилату. А они који су га довели, каже се, нису ушли у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести пасху. Ово, дакле, значи да су првосвештеници и фарисеји тада поступили противно закону јер су изменили Пасху, како говори свети Златоусти, будући да је те ноћи требало јести пасху, али су они то одложили због Христовог убиства. А да је управо тада требало да је једу, показао је Христос, који је претходне ноћи окусио вечеру, а затим предао извршену тајну, јер је и истина, како је речено, морала бити у складу са законом. И Јован говори да је све то било пре празника Пасхе, у четвртак и четвртак навече. И ми, дакле, празнујмо, и са страхом чинимо спомен на те страшне и неисказане догађаје и дела.

Неисказаном милошћу Твојом, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.

На свету и велику среду свети оци су заповедиди да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром, јер се то десило пред сама Спаситељева страдања.

Када је Господ дошао у Јерусалим и налазио се у кући Симона губавога, приступила му је жена (блудница) и излила на Његову главу скупоцено миро. Ту је установљено (да њој чинимо спомен) с циљем да се, по речи Спаситеља, свуда и свима проповеда о том њеном дирљивом поступку. Којом побудом се она руководила? Пошто је приметила да је Христос сажаљив према свима и дружељубив, нарочито сада, када је видела да је Он ушао у кућу губавога, а закон је налагао да се такав сматра нечистим и одлученим од друштва, она је закључила да ће Он, као и Симонову губу, исцелити и њену душевну болест. И ето, док је Он увече седео за трпезом, она је излива на Његову главу миро, вредно око три стотине динара, то јест шездесет асарија, десет пенеза и три сребреника. Ученици су је спречавали, посебно Јуда Искариотски, но Христос је стао у њену заштиту да они не би прекинули њену добру намеру. При томе је споменуо и свој погреб, и тако одвраћао Јуду од издајства и удостојио жену части тиме што ће се свуда по целом свету проповедати о њеном добром делу.

Морамо нагласити да се, по некима, иста ова жена подразумева код свих јеванђелиста. Али то није тачно. Тројица, каже свети Златоусти (у Беседи 13 на Матеја), говоре о истој, и називају је блудницом, а код Јована је потпуно друга, и то хвале достојна Марија, Лазарева сестра, коју је одликовао частан живот, и коју Христос, да је била блудница, не би волео. Од њих је ова последња Марија, шест дана пре Пасхе, у својој кући, у Витанији, док је Он увече седео за трпезом, извршила помазање тако што је излила миро на пречисте ноге и обрисала их својом косом, и тиме показала да га изузетно поштује. Она је принела миро Христу као Богу, јер је добро знала (Изл. 30; Пост. 28 и 35) да је уље приношено Богу и у жртвама, да су миром помазивани и свештеници, да је и Јаков прелио уљем камен посвећен Богу. Она је то, очигледно, принела ради благодарности Учитељу, као Богу, за оживљење свога брата. Зато јој се и не обећава награда. Ту се и гунђање чује једино Јуде, као лакомог човека. Свети Матеј и Марко казују да је друга жена, и то блудница, два дана пре Пасхе, када је Христос још боравио у тој истој Витанији, у кући Симона губавога, увече, док је седео за трпезом излила то скупоцено миро на Његову главу. Због тога своје негодовање према блудници исказују и ученици, који су изврсно знали с каквим усрђем је то учињено да би се добила Христова милост. Њој је и награда одређена у томе што ће то добро дело бити прослављано свуда по свету. Према томе, неки разумеју једну, Златоусти, пак, по овоме, две жене. Има и оних који признају чак три: две горе поменуте, у самом приближавању Христових страдања, а осим ових и трећу, тачније речено прву, која је то приредила негде око половине јеванђелске проповеди. Она је била и блудница, и грешница, и излила је миро наХристове ноге, али не у кући губавога, него фарисеја Симона и без присуства непознатих. Тада се једино сам фарисеј саблазнио. Као награду Спаситељ јој је дао отпуштење грехова. Управо о њој свети Лука казује око средине свог Јеванђеља (7,36-50), као што је речено. Непосредно после казивања о тој блудници, он наставља говор на следећи начин: И би послије тога, и он прохођаше по градовима и по селима проповиједајући и благовијестећи Царство Божије (Лк 8,1), из чега јасно произилази да то није било за време страдања. Према томе, судећи по времену, и по месту, и по личностима, и по кућама, напокон, по самом начину миропомазања, изгледа, да су то биле три жене: две блуднице, а трећа је Лазарева сестра Марија, коју је одликовао свети живот. И једна кућа је кућа фарисеја Симона, друга је губавог Симона у Витанији, и трећа је кућа она у којој су живеле Марија и Марта, Лазареве сестре, у истој тој Витанији, а из овога се мора закључити да су Христу биле приређене и две трпезе, и обе у Витанији. Једна је учињена шест дана пре Пасхе у Лазаревом дому, у којој је с Њим учествовао и Лазар, о чему син грома говори овако: А Исус на шест дана прије Пасхе дође у Витанију, гдје бјеше Лазар који умрије, кога он подиже из мртвих. Ондје му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар бјеше један од оних што сјеђаху са њим за трпезом. А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове (Јн. 12,13).

Друга вечера била је приређена Њему два дана пре Пасхе, када се Христос још налазио у Витанији, у кући Симона губавога, када му је и блудница пришла да излије скупоцено миро: тако казује свети Матеј и преноси Христове речи ученицима: Знате да ће за два дана бити Пасха, и убрзо након овога наставља: А кад Исус бјеше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоцјенога, и изли на главу његову када сјеђаше за трпезом (Мт. 26,2 и 6-7). С њим је сагласан и Марко, који говори: Бијаху још два дана до празника Пасхе и бесквасних хљебова… И кад он бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сјеђаше за трпезом, дође жена(Мк.14,1,3) итд. Заступници тврдње да четворица јеванђелиста говоре о једној те истој жени која је помазала Господа миром, да су Симон фарисеј и.Симон губави, кога неки сматрају чак оцем Лазара и његових сестара Марије и Марте, једна те иста личност, да се ради о једној те истој вечери, једној те истој његовој кући, у Витанији, где је наводно била и велика горња одаја, застрта и припремљена и где је била Тајна вечера – мисле погрешно. Те две вечере биле су припремљене Христу изван Јерусалима, у Витанији, шест и два дана, како је речено, пре законом одређене Пасхе, а и жене су принеле Христу миро на различит начин. А Тајна вечера и велика горња одаја биле су припремљене у самом граду Јерусалиму један дан пре законом одређене Пасхе и Христових страдања, по мишљењу једних, у кући непознатог човека, а по мишљењу других у кући Његовог ученика и напрсника Јована, на светом Сиону, у којој су се и ученици скривали због страха од Јудејаца, у којој је Тома после Васкрсења метнуо свој прст у ране од клинова и своју руку у Христова ребра, у којој је, на Педесетницу, Свети Дух сишао на апостоле, и у којој су учињена разна друга скривена и тајанствена дела.

Имајући ово у виду, нама се чини да више одговара истини Златоустово мишљење, по коме се ту говори о две жене: једној, о којој тројица јеванђелиста говоре да је, као блудница и грешница, излила миро на Христову главу, и другој, код Јована, Марији, Лазаревој сестри, која је принела миро и излила га, и то на Христове божанске ноге. Једна ствар је, такође, вечера у Витанији, а сасвим друга – Тајна вечера. То је јасно чак из тога што Спаситељ, после казивања о тој блудници, шаље ученике у град да припреме Пасху. Идите у град томе и томе, и кажите му: … код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим (Мт. 2б,18). И још: И срешће вас човјек који носи крчаг воде… и он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: ондје нам зготовите (Мк. 14,13-16; Лк. 22,8-13), очито, предстојећу законску Пасху, коју је, дошавши, и учинио с ученицима, како говори божанствени Златоусти. Затим, за време вечере, тј. Тајне вечере, након божанственог прања ногу ученицима, Христос поново седа за трпезу, предаје и нашу Пасху на истом том столу, како додаје златоречиви Јован. И то је тачно. А дивни Јован, као и Марко, божанствени јеванђелисти, означили су и квалитет мира тако што су га назвали чистим и скупоценим. Мисле да “пистикон” тј. верно, значи право, неразблажено и испитане чистоте, а можда је то и назив најбољег и првокласног мира. Марко додаје да је жена од усрђа чак разбила и суд, за који каже да је од алавастра, зато што је грло тог суда било преуско. Тај стаклени суд, како говори свети Епифаније, није имао ручке, и назива се викион. Миро је било састављено од многих материја, а углавном од смирне миомирисног цвета кинамона, мирисног корена, миомирисног исопа и уља.

Духовним миром помазани, Христе Боже, ослободи нас од страсти које наваљују на нас, и помилуј нас, јер један је свети и човекољубац. Амин.

 

Среда Страстне седмице - Читања из Светог Писма

Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник