Ево нас драга браћо и сестре, јуче и данас, на првој станици, првом стубу моста који води из смрти у живот са земље на небо. У својој беседи на овај дан свети исповедник Доситеј загребачки и нишки чијим је чинодејством ова црква освећена пре скоро сто година каже да Устав Цркве, правило богослужења, скреће правац наших мисли и цео душевни осећај ка одређеној групу појава, предмета и слика. Прошле недеље, која је посвећена изгнању Адама из раја, подражавали смо Адама изгнаног из раја који горко плакаше, сетивши се свога греха свако понаособ, и молили један другог за опроштај а по речима „ако опростиш биће ти опроштено“, а у току ове недеље, која је иза нас, како каже свети Теофан Затворник, Црква је благословила да учешћем у богослужењима у којима се чита о постању света будемо као Самсон кога је Далила издала, коме су одсекли косу у којој му је била снага и кога су ослепели и бацили у тамницу, и ми дакле као и он у ропству, за нас у ропству греха, да спознамо своју Далилу, своју греховну навику која нас је издала непријатељу јер је његова, исцрпла нам снагу, ослепила нас за прави живот и бацила у ропство смрти. Црква је благословила да у протеклој недељи наша душа буде обновљена, поново створена земља из које изниче биље, као коса Самсонова, свеже власи, да то у нашој души буду зачеци наших врлина, да нам се обнови снага и да не само срушимо идолски храм у нама као Самсон већ и прогледамо и угледамо Христа који је Светлост од Светлости. Да угледамо Христа, у мери наше вере, не само распетог у смрти, не само са рукама раширених у страдању, већ и рукама раширених да њима љубављу загрли цео свет. Да утврдимо своје опредељење, и да знамо да је једино идеално и савршено у овом животу вечна Божија љубав према нама и призив да истом мером одговоримо на ту љубав. Можемо много више него Самсон, јер је он живео у Старом Завету, можемо више него наведени пострадали пророци у почитаном апостолу, којих свет не беше достојан, који вером победише царства и затворише уста лавовима, можемо како каже апостол, ако одбацимо грех који нас лако заводи и са стрпљењем похитамо у подвиг који нам предстоји гледајући на распетог и васкрслог Христа.

Данашњи недељни дан, прва недеља Великог поста, назива се недеља Православља јер се у овај дан сећамо победе над иконоборачком јереси. У овој јереси која је порицала могућност изображавања Христовог лика, као и ликова Богородице, Анђела и Светитеља, и поштовање истих, на посредан начин биле су садржане све до тада познате јереси. Зато се ова победа истине над лажју назива и универзално победа Православља а ова недеља недеља Православља.

Многи Свети Оци писали су у одбрани иконопоштовања, Свети Јован Дамаскин, Свети Теодор Студит, овде насликани, а многи су и мученички скончали. Било је то јер се кроз негирање могућности да се Христос наслика, негирала и догма да је Христос савршени Бог али и савршени Човек са видљивим телом које се може насликати. Самим тим негирало се Васнесење људске природе сједињене са Божанском у Личности Исуса Христа. А то је негирало наше спасење од смрти, те су Оци својим мучеништвом посведочили да је Христос Богочовек јачи од смрти, пошавши у смрт зарад вечнога живота са Њим. 

Указао бих вам овде на једну историјску чињеницу, ретко помињану, коју наводи историчар Леонид Успенски. Пре свега до крвавих прогона не би дошло да се државне власти нису умешале у расправу међу вернима, а то су учинили тадашњи владари из политичких разлога. И друго, важније за нас, нису сви иконоборци постали противници поштовања икона због теоретског убеђења. Многи од њих били су саблажњени неправилним поштовањем икона. Јер постојали су и они који су иконе узимали за кумове, било је оних који нису желели да се причесте уколико се дарови прво не положе на икону, чак се ишло дотле да су неки стругали боју са икона и то додавали у путир и само такво причешће сматрали валидним. Увек једна крајност изазива другу. И међу једнима и међу другима било је оних који су имали добру намеру, али добро није добро ако није учињено на прави начин тј. из пркоса или за празну славу, како каже апостол.

Чули смо у данашњем јеванђељу да се Филип није убеђивао са Натанило. Он га обавештава о Христу, а када је Натанаило изразио сумњу он му само каже „Дођи и види“. Нека нас ово подсети на одговорност коју имамо према другима. На одговорност у нашим поступцима које неког могу повредити или одбити од вере. На нама који смо у Цркви јесте да подсведочимо да смо пронашли Онога кога многи траже на разне начине и да позовемо друге да дођу и виде, али наше није да било кога убеђујемо. Слобода је икона Божија у човеку, када притискамо и спутавамо нечију слободу устајемо на икону Божију у њему. Када наша дела и наш живот посведоче наше речи, онда никакво убеђивање неће бити потребно, а када нема дела онда су речи узалудне.

Црква је жив организам и свако време носи своје изазове. И ми смо у Цркви пре пар година имали сличну ситуацију о којој сведоче историјски извори у време иконоборачке јереси. Расправа о томе како се служи Света Литургија. Није ништа необично када се у Цркви појаве различита мишљења по неком питању које се не дотиче догме. У далекој историји Цркве било је отаца са мишљењем да је Тајна Вечера била у уторак на пример, па им то није сметало да буду убројани у ред Светих. Но код нас се десило нешто готово исто што и у време разбуктавања иконоборачке јереси. Као што је тамо било оних који нису Причешће сматрали валидним уколико се путир не положи на икону, тако су се и код нас појавило они који нису сматрали причешће валидним уколико се завеса за време службе не навлачи и враћа, и двери не отварају и не затварају. Богу хвала та ситуација се смирила, али на жалост одређен број верника који се са нама некад молио придружио се расколничким групама. 

Заборавило се у профаним расправама о начину служења Свете Литургије оно шта је најважније. Да се Литургија пре свега служи са страхом Божјим, вером и љубављу. Нека наша данашња служба буде таква, да дарове које приносимо буду на наше спасење и спасење наших ближњих. На враћање у крило Цркви и оних који отпадоше и за спасење целог света. 

Због тога смо овде. Јер смо пронашли Онога о коме говораше Мојсије и пророци. Онога кога пронађе и наш Свети Сава и сви свети из рода нашег. Њега који испуњује чежњу срца ка вечности и смислом постојања. Он сам нека се усели и у нас да наша реч, и сав наш живот буду позив „Дођи и види“ славу Царства Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Два су начина на које људи познају стварност. Један је начин на који познајемо ствари, а други начин на који познајемо личност. Када познајемо ствар ми јој одређујемо границе простора и времена, и сазнајемо њена својство. Овај налоњ је овде у овом простору и сада, састављен је од дрвета и скаја. И то је сво знање које можемо имати о једној ствари. Обично се на то надограђује веза те ствари са неком личношћу, неко је овај налоњ направио, неко други га приложио цркви, чтец га је овде ставио и однеће га, а у савременом свету, у савременом духу времена најчешће за ствар везујемо и њену употребну вредност. Овај налоњ ми служи да на њега ставим јеванђеље, лепо је обрађен па улепшава цркву. Али ако би неко изнео овај налоњ и донео други истоветно израђен, са истим огреботинама, и ставио га овде, а да ми не знамо да је то урадио, ми не бисмо приметили да то није исти налоњ. За нас би то био исти налоњ јер испуњава сво знање које имамо о њему. За разлику од ствари, које се могу дуплирати, личност је јединствена и непоновљива. Зато личност не можемо познати на начин на који познајемо ствари. Нећемо познати личност ако на човека гледамо као на људско биће које користи неким нашим потребама, као на тело са одређеним способностима које заузима простор у времену и има за нас одређену употребну вредност. Личност познајемо на другачији начин. Неко за нас постаје личност тек када га заволимо. Тек када остваримо заједницу љубави са неким он за нас постаје личност. И не само да он за нас постоји као личност већ и ми постојимо захваљујући томе. И ми црпемо свој идентитет из те љубави. Доказ за то је искуство које већина људи има, а то је да када изгубимо неког као да део нас престаје да постоји. Наш земљак владика Игњатије често говори о томе и наводи најдрастичнији пример, да кад мајка изгуби дете за њу цео свет престаје да постоји, јер је црпла свој идентитет из заједнице љубави са својим дететом, а њега више нема. Овакво схватање личности је нешто шта је хришћанство дало човечанству. Погледајмо кроз ту призму причу коју смо чули.

Неки човек имао је два сина и млађи тражи свој део имања. По јеврејским законима отац није био у обавези да тај његов захтев испуни, а Христос прича причу јеврејима. Отац чини шта син захтева само из љубави, а не под принудом. Чини то из љубави не зато што мисли да је то добро за његовог сина, да он постане „самосталан“ већ јер не жели да му угрози слободу. Слобода је неопходна у љубави. Нико нас не може натерати да волимо некога нити ми можемо натерати некога да воли нас. „Све ми је дозвољено, али није све на корист, све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме“ каже апостол данас. И Бог нама не угрожава слободу, и то је камен који Бог не може да подигне, и то је наше достојанство и икона Божија у нама. Али имамо и одговорност за последице сопственог избора. Није случајно да је то затражио млађи син, јер је младости својствено да се тражи, да тражи свој идентитет. У овом случају млађи син је мислио да ће независност од оца да га оствари. Да ће „газдовање“ да реши сву несигурност и незадовољство које је имао у себи. Међутим, то газдовање није потрајало дуго. Већ два дана касније он одлази у далеку земљу, далеко од оца, носећи благо за које је везао срце, мислећи да ће тамо у трошењу новца наћи слободу. Тамо троши благо, настаје глад и он да би преживео одлази да чува свиње. Није случајно ова животиња у питању, јер су јевреји сматрали свињу најпоганијом и нечистом животињом. И не само да чува свиње већ му је и свињска храна недоступна. Каже владика Николај да је у сваком привлачном пехару греха на дну шкорпија, а посебна трагедија је у томе што је пехар обично исувише плитак. И чим човек почне да пије већ добије смртоносни ујед у језик. И овај млађи син, од једног домаћинског сина доспева до сиромаха и чак и ниже од тога.

А онда, каже јеванђеље, „дође себи“. Сетио се оца, сетио се очевог дома, оца који га воли, оца чију је љубав повредио. Сетио се да и слуге у дому очевом имају хране у изобиљу, не само колико им је потребно него у изобиљу. И устаде. Људски је пасти, сатански је остати у греху, кажу свети оци. То је почетак покајања, устајање, покрет, јер покајање није само нарицање над собом и говорење свима „грешан сам, грешан сам“, покајање је покрет од зла ка добру. Кажу псалми, „окрени се од зла и учини добро“. Покајање је тиха радост. Он устаје и креће ка оцу са намером да га моли за опроштој и дозволу да уђе у његов дом као обичан слуга и да му служи јер зна да је „свој део“ проћердао. Отац, који је због нестанка онога који му је давао идентитет, због одласка сина кога је волео, много патио, још издалека види сина и трчи му у сусрет. Не чека да „дође маца на вратанца“ него трчи у загрљај са оним кога воли без обзира на све. Син пада на колена, и отац пада и подиже га. „Опрости оче, сагреших небу и теби и нисам достојан назвати се сином твојим“ и још није изустио молбу, а отац већ зове слуге да донесу нову одећу, прстен и обућу. Нова одећа симболизује да су сину греси опроштени и да је скинуо стару одећу греха. Прстен је знак власти, у то време они који су имали слуге и кметове носили су прстен као знак тога, а овде значи да га не прима као слугу већ као сина. И обућа символизује благослов да настави путем покајања. Кољу теле, веселе се и радују.

Тада се појављује старији син, чује весеље, осећа мирис печења и не улази унутра, можда већ прозревши о чему се ради, већ позива слуге да га известе. Твој брат се вратио и твој отац се весели и радује. Старији син не улази већ остаје напољу намргођен. Отац, који једнако воли и једног и другог сина излази напоље и моли га да уђе у да им се придружи. Не излази да му заповеди нити да га убеђује, већ га моли, „мољаше га“. Шта на то каже старији? „Толико ти година служим“. Он види свој живот са оцем као најамнички, види себе као једног од слугу, не због тога што је отац био деспот над њим већ због тога што је он своје присуство и рад оцу наплаћива. Тако је он то доживљавао. Нема дакле заједнице љубави, где љубав не тражи своје по речима апостола Павла. Слушамо даље „ниси ми дао ни јарета да се провеселим са својим пријатељима“. Да се „провеселим“ не да се „провеселимо“. То су његови пријатеља, нису очеви, отац је потпуно ван његовог правог живота. Отац је послодавац, а весеље са пријатељима је викенд за њега. Нема ту места за оца, за шефа, када прође радно време. А онда исповеда и свој однос са млађим братом „а када дође онај твој син“, не мој брат већ „твој син“, њему си приредио весеље. Отац, повређен, поучава сина „све је моје твоје“ ниси ти мој најамник, а „твој брат, мртав беше (као личност) и оживе, изгубљен (у својим заблудама) беше и нађе се (пронађе пут).

Позвани смо да себе остваримо у заједници љубави са Богом и ближњима. Томе нас учи Света Црква, то нам говоре две заповести које је сам Христос означио као највеће. Љуби Бога и ближњег свога. Али љубав није само осећање, љубав је делатна ствар. „Ако ме љубите заповести моје држите“ каже Господ. А једна од најважнијих заповести за хришћане јесте заповест о молитви. „Молите се непрестано“. Кажу свети оци да је љубав од молитве, а не обрнуто. Не да се требамо молити за неког јер га волимо већ да ће нам Бог дати љубав за онога за кога се молимо. И када се човек моли са правим настројењем душе, са покајањем и благодарношћу, онда Бог као отац из приче трчи нама у сусрет и грли нас и прима у дом свој јер нас је из љубави пустио поштујући нашу слободу . И ми сада, у овој нашој заједничкој молитви, у Евхаристији која нам предстоји, по речима Херувимске песме, оставимо све животне бриге и окренимо се Богу Оцу којем требамо принети дарове и по речима молитве Оче наш опростимо једни другима да би смо какко каже апостол били тело Христово, удови једни другима, и да би Христос био наша глава. Амин.

У име Оца и Сина и Светога Духа. Ова недеља, драга браћо и сестре, иако се у типику води као 32. по Духовдану практично је 5 пре почетка великог поста јер се ово јеванђеље увек чита непосредно пре јеванђеља о митру и фарисеју, коме следи јеванђеље блудном сину, пре недеље месопусне и сиропусне, које се воде као припремне недеље великог поста. Тако да и ово јеванђеље можемо сматрати припремним за Велики пост.
Чули смо о још једном чуду од многих чуда које је Господ учинио. Јер шта је друго чудо, до Божија натприродна интервенција у свету, и шта је друго преображај човека о којем смо чули, ако не натприродан. Како бисмо другачије назвали уколико би вук одједном престао да прождире јагањце и почео да пасе траву, ако не натприродним. А управо се то овде догодило, јер је један човек на чију доброту више нико није рачунао, а од чије грамзивости је свако стрепео, одједном постао неко други, неко ко жели да пола свога имања подели сиромасима и да се одужи многоструко свакоме кога је закинуо.

Ко је био Закхеј? Закхеј је припадао оној групи јевреја – цариницима или порезницима, који су за римске власти убирали порез од свог народа. Да би неко од јевреја постао цариником морао је пре свега да се одрекне старозаветне вере и поклони се римским идолима, да пљуне на прадедовску веру и крене са убурањем даџбина од свог сиромашног, пониженог и ослабелог народа. Посебан разлог за мржњу јевреја према цариницима била је и њихова грамзивост, јер су уз прећутно одобрење римљана узимали далеко више него што су требали, одвајали за себе и богатили се. Закхеј је био један од њих, али не тек један од њих. Закхеј је међу њима био најгори. Он је био њихов старешина.

Као мали и он је одрастао одлазећи у синагогу и слушајући пророчке списе. И у својој детињој незлобивости и он се радовао доласку Месије, доласку онога који ће обрисати сваку сузу, који ће зрачити лепотом и силом, који ће добротом тријумфовати над злобом и љубављу над мржњом. Међутим, када је мало одрастао Закхеј је почео да примећује ствари које као мали није уочавао. И видео је како живе свештеници и старешине народне, а како живе његови родитељи. И видео је да свака прича коју су му причали за већину њих само једна позоришна улога коју понављају по дужности и да им је право име лицемери. И можда је погледао себе, своје старо одело и полупразан тањир и видео да тако није код свештеничке и старешинске деце, погледао своје рођаке којима је остало само поштење и старозаветна вера и схватио да и они у то одавно сумњају. И можда је у тренутку рекао „Е па нећемо више тако“, или му се то кроз дужи период кувало, али у сваком случају као мали он је у породичном окружењу добио у својој души мали светиљку старозавтне наде и у неком периоду свог живота почео да живи супротно томе. И почео је своје таленте да користи у циљу богаћења, и за њега више није било моралних препрека нити пријатеља и уопште човека који није имао своју цену. Постао је управо онаквим каквим су римљани желели своје сараднике у туђем народу. Али ипак, негде дубоко у њему, остао је мали жижак којега он можда није ни био свестан.

И чуо је Закхеј да се појавио човек. Који зрачи лепотом необјашњивом, који лечи болесне, изгони демоне, наређује морима и ветровима, подиже мртве. И слушао је Закхеј о разговорима које Он води са онима који га прате и поукама које им даје. И схватио је старешина цариника са својим вишегодишњим искуством у ономе шта се може назвати највулгарнија политика да тај човек не игра на прву лопту као нестрпљив, нити игра да другу или трећу као плашљив, већ игра на вечност. И схватио је Закхеј да Његов долазак њему значи крај. Јер овај долази да ослободи народ од онога шта Закхеј представља, али можда, испрва необјашњиво за њега самог, та истина га је зачуђујуће обрадовала. Јер мали жижак који је у њему годинама тињао Духом Својим Бог је распалио и Закхеј више није размишљао препреденим умом већ детињим срцем. Као да је мали дечачић из синагоге ухватио својим прљавим ручицама прескуп рукав старешине цариника и повукао га за собом. Одрастао човек пење се на дрво само да види Христа, без икакве друге наде до само да се увери да је то он.

И ту се догађа чудо. Закхеј се отвореног срца среће са лицем Божијим и постаје други човек. Само је било питање времена када ће и остали то схватити. Зато се буне што Христос улази у његову кућу, а и зато што нису разумели, као што и ми практично, у свакодневном животу, често не разумемо оно шта смо чули у данашњем апостолу, да је Бог Спаситељ свих људи, да особито верних, али и свих људи без обзира колико пали у сагрешења.

Свети Климент Римски сведочи да је Закхеј након тога наставио да прати Христа и са светим апостолом Петром стигао је до Рима, до престонице оних којима је полтронисао као цариник. И ту је од њихове руке мученички пострадао за Христа те се уписао у ред светих мученика.

Као и већина текстова у Светом писму, и овај одломак је вишеслојан и оно шта је за нас окупљене у Светом Сабрању око Светих дарова које приносимо најважније јесте да потражимо и пронађемо Закхеја у себи, а затим и мали жижак у њему, да се испунимо покајањем и благодарности према Богу.

Свети Јован Шангајски беседећи на ово читање завршава молитвом и ја бих прочитао његове речи јер боље поуке од ове молитве вам не могу дати:

„Господе, Господе, и ми смо, као некада Закхеј, изневерили Тебе и дело Твоје, лишили смо се части у Израиљу, издали смо уздање своје! Али нека, макар и на срамоту нама и нама сличнима, нека дође Царство твоје, Твоја победа и Твој тријумф. Нека се не ругају непријатељи Твоји наслеђу Твоме! Чак и ако нам долазак Твој пропаст и осуду донесе што је заслужисмо због грехова наших, дођи Господе, дођи што пре! Али нам дај, мада Те изневерисмо, да видимо тријумф правде Твоје, па чак и ако не можемо учествовати у њему. И помилуј нас, више него се надамо, као што некад Закхеја помилова!“

Сличности окупљају људе и чине од њих групе са заједничким чиниоцем, дајући при томе сваком понаособ један део његовог идентитета. Те сличности могу бити заједничко порекло, родни крај, спорт, занимање, афинитет према некој врсти музике или хране, а могу бити и неки пороци. И тих особина је у сваком човеку много. Може неко бити и Данац и планинар и филмофил и још много тога одједном. Но нису сви идентитети човеку подједнако важни и понекад долазе у колизију због које се показује  шта је неком важније. Често правимо такве изборе. Да ли сам редовни гледалац тв серије или део тима који игра мали фудбал у истом термину? Једног се морам одрећи.     

Сваки човек је различит, али у једноме смо сви исти. У љубави коју Бог има према нама. Никога од нас Бог не воли мање или више, у Божијој љубави нема мање или више, јер Бог је пуноћа љубави, Бог је Љубав. Та сличност, идентичност, коју сви људи међусобно имају свима даје заједнички идентитет. Сви смо позвани да одговоримо на Божију љубав. Овај идентитет осим што је свима заједнички уједно је највећи дар који добијамо, и око њега се води рат коју не ратујемо против крви и тела, већ против духова у поднебесју.  

Чули смо данас о једној групи људи, десет њих, које је окупило нешто заједничко. То њихово заједничко било је јаче и од националне нетрпељивости која је владала између Јудеја и Самарјана. Била је то тешка и проказна болест – губа. Губавци су морали ићи у разрешеним хаљинама како би се виделе њихове ране, морали су живети ван станишта и морали су у случају да сретну здраве људе још издалека викати „нечист сам“ као упозорење, јер губа је била заразна болест. Христос пролази између Галилеје и Јерусалима, кроз Самарију и тамо сусреће ову десетину. „Исусе, Учитељу, помилуј нас!“ вичу они издалека. Ословљавају га као Учитеља. „Идите и покажите се свештеницима“ каже им Учитељ. Свештеници су били они који су проглашавали губаве нечистим и опет их проглашавали зравим уколико би се неко исцелио. Они полазе и већ успут виде да су поново здрави. Било их је десеторица али само један се враћа славећи Бога , пада ничице пред Христом и захваљује му се. 

„Устани и иди; вјера твоја спасла те је.“ А вера овог Самарјанина је била да је Христос Учитељ преко кога Бог чини чудеса. И Христос ту његову веру не дира. Са каквом вером су људи приступали Христу тако им је и помагао. „Само реци реч и оздравиће слуга мој“ и тако бива, „Дођи и положи руку“ и Христос тако чини. „Ако се само дотакнем скута од хаљине његове.“ На првом је месту то да се човек обраћа Христу без обзира да ли га исповеда као Сина Божијег, Јединородног, онако како то износе догмати или је још увек на путу ка томе. За једне је он био син Давидов, за друге Учитељ, за треће пророк, никога од њих Он не исправља, важно је да се Њему обраћају, а у своје време ће и њихово вероисповедање добити праву форму.

„Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик?“ Иноплеменик више није губавац. Он више није ни иноплеменик, Христос то помиње не да би га обележио, већ да укаже на пропуст оних од којих се прво очекивала таква реакција.

А шта је са нама? Крштеним православним хришћанима. Које вероисповедање за нас хришћане је право? Ко је за нас Христос? Ево како почиње данашњи апостол „Браћо, када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави.“ Живот наш. Има ли јачег идентитета у човеку до онога који му значи живот? И при том се не мисли на живот земаљски већ вечни. „Онда ћете се и ви са њим јавити у слави.“ Слави вечној, бесмртној. Наравно да већег и јачег идентитета од тога за човека нема, и за хришћане прави живот је заједница са Христом, за хришћане прави живот је сам Христос. И зато у Христу нема ни јелина ни јудејца ни самарјана, ни роба ни слободњака, ни здравих ни болесних јер све то је ниже и пролазно.

На крају, где ми да потражимо себе у овом данас прочитаном Јеванђељу? Ко чита молитве из молитвеника прочитао је синоћ или јутрос како су свети оци који су писали молитве душу онога који се моли именовали губавом грешницом. Осећамо ли и ми тако, стојећи ту где јесмо као десеторица губаваца из срца ка небу завапимо Богу да на помилује. А осећамо ли већ олакшање и примећујемо ли Божје благодатно учешће у свом животу, онда као онај исцељени преклонимо колена срца и забагодаримо Богу из све душе. Ономе Који је све у свему, ономе који нам је дао ову заповест да у Његов спомен овај хлеб једемо и ову чашу пијемо, Христу Исусу, Господу нашем, Који је живот наш, и Коме нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом у векове векова. Амин.

„Бог је постао човек да би човек постао бог.“ - Св. Атанасије Велики. Са мало речи толико тога реченог. Колико се Бог унизио и колико је човека узвисио. Унизио и самим тим што је постао човек, од бесмртног постао смртан, подложан свим оним слабостима које има пала људска природа осим греха, али унизио и због тога што није постао човек да би као цар људски царовао и господарио, иако сам и јесте и вечни цар и господар, већ узео обличје слуге, и допустио да га уморе без кривице и то понижавајућом смрћу. А узвисио род људски јер му даје највеће достојанство које створено биће може имати. Даје му да буде дете божије, даје му да буде у најприснијој вези са бесмртним Творцем. Зато Бог долази у овај свет, зато се Христос рађа као човек.

И ево нас у овим празничним данима пробуђени славопојом анђела „Слава на висини Богу и на земљи мир међу људима добра воља“, позвани усхићеним пастирима „хајдемо до Витлејема да видимо шта се то тамо догодило“, заједно са ганутим мудрацима који приносе дарове, окупљени око колевке, око Богомладенца, загрејаних срца. И још славопој није утихнуо, ни пастири средили утиске, нити мудраци стигли у своју постојбину, а већ се чује глас „Ирод ће тражити дете да га убије“. Анђео јавља праведном Јосифу да води дете и матер његову у Египат. И Јосиф, старац од 80 година, чини како му је заповеђено. И њему, Јосифу, са царем Давидом и апостолом Јаковом, посвећена је ова прва недеља по Рождеству, недеља Богоотаца. То су најприснији сродници Христови. Давид, старозаветни пророк, помазаник Божији, праобраз Помазаника Христа, и најчешће помињани предак по телу Христов. Јосиф који је живео на прекрету између закона и благодати и показа се веран закону а онда поста и веран благодати, законски заручник Пресвете Богородице, онај који се о младенцу Христу старао у његовом детињству. И Јаков, први епископ Јерусалимски, ткзв. брат Господњи, уз кога је као старијег брата Христос одрастао, који је био сведок његовог страдања и васкрсења, вазнесења и који је као епископ Новозаветне Цркве примио благодат Духа Светога да иконизује Христа у Литургијском сабрању. Давид га праобразује, Јосиф је са њим, а Јаков га иконизује. Њима је посвећена ова недеља.

Но вратимо се јеванђељу. Зашто је породица добила упутство да иде у Египат? Зар није било ближих места где Ирод није владао, пита се владика Николај и објашњава да Бог никада не чини нешто само из једног разлога. Када Бог чини нешто у свету изнад закона природе, када се Бог јави, он чини то многоструко корисно. Некада су Јаковљеви синови продали свог брата Јосифа трговцима који су га одвели у Египат. И Јосиф је у томе био праобраз Христов. Продат од браће из зависти, одлази у далеку земљу из које их после храни хлебом. И Христа продаје ближњи, а он одлази на небо да нас храни небеским хлебом. Поново сами јевреји прогоне Христа у Египат, као што су њихови преци продали и прогнали Јосиф,а јер од 12 синова Јаковљевих је изашло 12 племена Израиљевих. Мојсије је извео народ јеврејски из египатског ропства, но сетимо се да је пре тога фараон кренуо у покољ јеврејске деце исто као и Ирод, због властољубља. Египат је и место где ће се Христос срести са Хамовим потомством. По предању су три расе настале од три сина Нојева - Сима, Хама и Јафета, а Хамови потомци су живели у Египту, Исус Назарећанин је из семитског народа, а потомци Јафета су Римљани који су владали светом те се Христос сусрео лично са свима. Све то и још много тога подсећа да је рођење Христово, долазак Христов у свет и оно шта ће уследити, Личност Богочовека – испуњење старозаветног закона и пророка и спасење целом свету. А сама селидба и одлазак на друго место становања такође подсећа и на оно прво речено – колико се Бог унизио да би нас узвисио. Када се неко сели, када оставља дом, одлази у непознато, па чак и када зна да одлази на боље место у бољи материјални и сигурнији живот, поново му није лако. „Ко се сели тај се не весели“ каже наш народ. А одакле се Христос преселио и какав просперитет га је чекао? Силази са неба на земљу, и то силази да претрпи страдања и смрт.

По Васкрсењу Христовом идући за Емаус Лука и Клеопа сусрели су Христа, разговарали са њим и срца су им горела, али га нису препознали док није преломио хлеб. И као што је Христос говорио тада двојици путника тако и нама говоре обичаји и богослужбене песме док путујемо кроз ове празничне дане. У Божићној ноћи осећамо радост из колевке у сену под окићеним бадњаком, и срца нам горе у благодатном дару по мери нашег труда и љубави, а овде смо сада сабрани да га препознамо у ломљењу Литургијског хлеба, у Светој Тајни Причешћа, онако како нам је Он оставио да чинимо. Зато приступимо сада тајни са страхом Божијим, вером и љубављу, јер Христос се роди у многим срцима али Ирод (наше страсти, наш себецентризам, човекоугађање и неумереност у јелу и пићу) тражиће да га убије. А ми смо као Јосиф позвани да пратимо благодат Божију, да мудро живимо, да као што је он бежао телесно од Ирода и ми духовно бежимо од греха, да будемо старатељи над својом душом, старатељи свог спасења, како би заиста у Литургији предокушали благодат будућег Царства Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је слава и хвала у векове векова. Амин