Из ових речи светог Еванђеља, као и сваке речи Божије, поучимо се вери у Сина Божијег, у Његово еванђеље, Његову науку, и по тој вери живимо, ту веру показујући у животу своме, не само ради других, него да њоме живимо из душе своје и по свом срцу. То ће бити најбољи начин и наше проповеди Христа и Његовог еванђеља пред људима овога света, и верним и неверним, по речи Христовој на другом месту: "Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашег који је на небесима (Мт. 5, 16). Кад се Син Божији јавио у овом свету, Он је и својим изгледом показивао да је човек, али из Њега је просијавало Његово божанско лице. Тако на једну реч Његову и долазак Јовану Крститељу, Јован у Њему види и сведочи. "Eвo, Јагње Божије које узе на се грехе света! Ја сам видео и сведочим даје Он Син Божији" (Јн. 1, 29, 34). И eвo, cви апостоли на једну реч Његову остављају cвe и иду за Њим и Господ потврђује веру у Њега делима својим и чудесима. својим. Може да нам буде нејасна реч апостола Петра; Господе, јер сам човек грешан". Ту он осећа своју недостојност да буде пред Сином Божијим и у том смислу је то рекао. Друкчија је ствар била кад је Он учинио на другом месту да свиње поскачу у море и да потону, јер је Јеврејима било забрањено да не само држе свиње него и да долазе у додир са свињама, јер их чине нечистим не само физички него и молитвено, ритуално, и кад су ти људи видели то чудо и ту штету онда су дошли и молили Сина Божијег да оде од њих због штете, а не што су видели чудо и што је пре тога народ нахранио хлебом, него да не би имали штете.
Разуме се да је наша дужност осећати да смо недостојни да будемо пред Сином Божијим, да даривамо Свето Причешће, али треба да се трудимо да будемо што достојнији. Његово Свето Причешће у нама чисти нас од греха и учини да будемо снажнији и да будемо достојни Царства Божијег.

Ова Еванђелска приповест одиграла се када је Христос дошао у крајеве многобожачких градова Тира и Сидона. Он тамо није дошао да проповеда своју науку већ да се склони од људи јер „ушавши у кућу хтеде да то нико не дозна; но није се могао сакрити“ (Мк. 7, 24). Ту га је срела жена Хананејка и затражила да помогне њеној кћери коју је веома мучио ђаво.

Хананејка је као и сви њени земљаци веровала у лажне богове, била је моногобожац, односно незнабожац, јер није имала веру у Јединог и Истинитог Бога као Јевреји тада. Она је, као што би и свака мајка чинила, своју кћер водила свуда где год би чула да можда има лека за њену болест, али помоћи није било. Њена кћи је била ђавоимана и нико ни на који начин није могао да истера ђавола из ње. Живот Хананејкин ни на шта друго није могао да личи до на пакао, јер тамо где је ђаво ту може бити само пакао. Коначно када је чула да је Христос ту, пришла му је и завапила: „Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју врло мучи ђаво! А он јој не одговори ни речи“.

Овде се дешава нешто веома необично, јер Христос јој не одговара већ је потпуно игнорише. Чак су и сами апостоли били изненађени његовом реакцијом и замолили су Га да јој помогне. Тада Христос изговара страшне речи Хананејки да је Он послат само Јеврејима и да не треба узимати хлеб од деце-Јевреја и давати псима-многобожцима којима је припадала и Хананејка. Већина би се на ове речи окренула и отишла али Хананејка имајући велику веру да Христос може да исцели и помогне њеној кћерци, са великим смирењем одговара да пси једу мрве које спадају са трпезе господара. Тек након ових њених речи Христос открива због чега није одмах услишио молитву њену и исцелио јој кћер. Желео је свима да покаже њену велику веру и мудрост. Он чак и хвали пред свима њену веру и показује да не би ништа добила да није имала вере.

Поука ове приче за сва времена и за сваког хришћанина је да шта год да учинимо и у каквој год невољи да се нађемо јака вера у Господа Христа-односно Христос нам једино може помоћи. Не треба тражити помоћ од лажних богова(ђавола) и људи који им служе чак и кад нам се чини да Христос не одговара. „Где је ђаво-ту је пакао, а где је Бог-ту је рај“, рекао је преподобни Јустин Ћелијски тумачећи ову причу. Потребно је имати велико смирење и стрпљење као Хананејка и Господ је ту да нам каже „Велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш!“.

Данашње Еванђеље нам казује праву истину. Жена Хананејка, кћер њена и у њој ђаво, а тако присутан, тако очигледан да она губи себе. Чула је да ће доћи Учитељ из Назарета у њихове крајеве Тирске и Сидонске, иде к Њему и издалека повика му: "Господе помилуј ме, моју кћер врло мучи ђаво"[1]. Како Он не скреће пажњу, Он Свемилостиви Учитељ као да не чује вапај ове несретне мајке и не осврће се на њу? Ученици приступају и моле Га: Отпусти је, видиш како виче за нама! Ти толике болеснике исцељујеш, мртве васкрсаваш. Шта је за тебе истерати ђавола из кћери њене? Спаситељ и даље ћути, само додаје једну страшну реч: "Није добро узети хлеб од деце и бацити псима"[2] ...[3] Јеврејски народ коме је Бог послао Спаситеља (сматрао је друге народе да су)[4] као пси. Она жена и даље настојава, припада Спаситељу, клања се пред Њим и вапије: Господе, помози! Она већ изједначује себе са својом ћерком: Господе, нема разлике између мене и моје ћерке. У њој је ђаво, али сву муку њену више ја осећам него она. Помози! А Он и даље настојава и вели: "Није добро узети хлеб од деце и бацити псима". - "Али и пси једу од мрва што падају са трпезе Господара свога", повика жена[5]. Спаситељ је то чекао. Он је провидео и видео њену веру, да ће она казати једну велику и необичну истину и показати огромну веру, као ретко ко. Спаситељ онда рече: "О жено, велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш. И оздрави кћи њена од оног часа"[6].

Ето када је човек свемоћан! Када, нападан невољама, недаћама ђаволима са свих страна, он ипак има веру у Господа и наду у Њега, и вапије као Хананејка. И несумњиво, такав човек у тим приликама и моментима, чуће оно што је Хананејка чула: О, велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш.

Зашто је Господ дошао у овај свет? Дошао је у овај свет, који је био пун - чега? Каже жена Хананејка: пун ђавоље силе, пун ђавола. Само је Бог могао очистити овај свет од нечистих духова, зато је дошао у овај свет. Зато је Спаситељево име: Емануил = С нама Бог[7]. Кад је Он с тобом, тамо је Бог. А без Њега и мимо Њега, ко је с нама? Грех, а кроз грех ђаво. Само два пута дају се човеку у овоме свету: пут живота и смрти, пут Бога и ђавола.[8] Мора сваки од нас ићи једним од ових путева: или путем греха, или путем врлине. Господ је дошао у овај свет, Бог постао човек, да би показао колико је човек одлутао у сва зла овога света, колико се човек изједначио са свим ужасима овога света, и сав постао роб ђаволу. "Сваки који чини грех роб је ђаволу"[9], рече Спаситељ. Сваки! А Он је дошао у овај свет да нас ослободи робовања ђаволу. Да нас научи служити Богу. Да нас научи Богом живети у овоме свету. Немој мислити да је тешко живети Богом у овоме свету. Као што је лако кроз грехе живети ђаволом у овоме свету, још је лакше живети сваким добром Божијим у овоме свету.

Погледајте шта се збива после доласка Господа Христа у овај наш земаљски свет, шта се збива са нама људима, какви се све људи јављају у овоме свету? Ето, један велики Златоуст кога данас славимо, Свети Отац чудесан и диван, раван Апостолима по подвизима и по Благовести коју јавља свету. Еванђелист и тумач Еванђеља; Мученик, свршио мученички у овоме свету. Али шта се дешава са њим? Његова душа је била испуњена Господом. Никакав раскош, никакве вође овога света, никакве моћи овога света нису могле савладати њега. Цареви и царице јуришали су на њега, он је стајао чврсто уз Истину Христову, и сав живео за њу, и умро ради ње у изгнанству. Заиста, видећи њега и његов живот, говори себи: Ево доказа, ево човека који показује да је Бог заиста дошао у овај свет, и да је дао различите силе људима да живе у добру, у свакој врлини, у благости, у доброти, у кротости, у трпљењу, у мучеништву, у смиреноумљу. Ево доказа: - Свети Златоуст! Тако, сваки Светитељ Божји није ништа друго него сведок, сведок те најважније чињенице, тог најважнијег догађаја у историји света: да је Бог постао човек, да је Бог дошао у овај свет да спасе човека од греха, да спасе човека још од нечег страшнијег и најстрашнијег у овоме свету - од смрти. А спасавајући човека од смрти и греха, Господ је спасао цео свет од ђавола, те најмрачније и најстрашније силе која војује против човека. Кад је Господ у овоме свету, ти си увек јачи од сваког ђавола, несумњиво јачи.

Јер ми хришћани, вели Свети Апостол Павле, ми смо наоружани свеоружијем Божијим[10]. Нема оружја нашег које ђаво може победити. Ми, ми побеђујемо стално на ратишту нашем, а наш рат није са телом и крвљу, вели Свети Апостол Павле, него је наш рат са духовима зла и злобе и злоће испод неба[11], са духовима пакла, са ђаволима - то је наш рат! И од Бога смо добили сигурно оружје, најсигурније оружје да побеђујемо сваку злу силу тим оружјем. То је сам Господ Христос, Његов Часни Крст, Његово Васкрсење којим ми побеђујемо заиста све што је смртно у нама, и све смрти око нас и у свима световима.

Зато је Господ дошао у овај свет. Тог Господа и ми проповедамо, тог Господа проповеда Православна Црква, тог Господа проповеда данашњи велики Светитељ Божји, Свети Јован Златоуст. Ништа лакше за човека у овоме свету, него победити грех, грех, грех. Када је Бог ту, када је Бог у овоме свету! Страшно је да нема Бога, да Бог није у овоме свету, страшно би било да Бог није постао човек. А кад је Бог постао човек, онда, Он је дао сва средства, све силе, све моћи, да победимо свако зло у себи, и сваког ђавола око себе, и у световима изнад себе.

Жена Хананејка сведок је - чега? Сведок је силе Христове: Нека ти буде како хоћеш. Ето, шта смо ти и ја ...[12] када имамо веру у Господа Христа, да ће Он највеће наше патње и највеће наше муке и најстрашнијег нашег ђавола отерати од нас, ако Му се обратимо, ако Му се молимо, ако припаднемо као Хананејка Њему, ако смо упорни у својој вери. Он често проба нашу веру као што је пробао Хананејкину. (Господ је допустио да људи виде жену Хананејку)[13] како запомаже и јауче за Њим, ...[14] да проба нашу веру, да проба нашу вољу, да види јесмо ли јаки у нашој вери, или смо само користољубци, који желе да у самом моменту искористе Господа Христа као Бога и да ...[15]

НАПОМЕНЕ:
1. Mт. 15, 22 - 28
2. Mт. 15,26
3. Неколико речи нејасно на траци. - Прим. препис.
4. Речи, нечујне на траци, додате у загради по смислу. - Прим. уредн.
5. Mт. 15,27
6. Mт. 15,28
7. Mт. 1,23; Иc. 7,14.
8. 5 Мојс. 30,15 и ранохришћански спис Дидахи 1,1.
9. Јн. 8, 34
10. Еф. 6, 11-18
11. Eф. 6, 12
12. Пар речи нејасно на траци. - Прим. препис.
13. Пар речи нејасно на траци, додате у загради по смислу. - Прим. уредн.
14. Пар речи нејасно на траци. - Прим. препис.
15. Због недостатка траке, беседа није снимљена до краја. - Прим. препис.

1. Да се "Господ противи гордима, а да смиренима даје благодат", мудро је говорио у својим Причама (3; 34) Соломон, син Давидов, док је то самим делима показала и превечна Мудрост најузвишенијег Оца (1. Кор. 1; 24), када је телесно обитавала у овом животу. Господ се успротивио фарисејима и књижевницима, који су се преузносили над Његовим ученицима и гордили законом Божијим рекавши: Зашто и ви преступате заповест Божију за предање своје (Мт. 15; 3), док је Хананејки, која је смирено приступила и молила, подарио милост. Та жена, будући идолопоклоница, од Господа је чула да их назива псима, па чак и последњима међу псима (с обзиром на то да је употребио реч "κυνάριον", псетанце), али са највећим самопрекоревањем и смирењем каже: "Да, Господе" (Мт. 15; 26). Учитељи пак Израиљеви који су својом лицемерном побожношћу одбацили Бога, саблазнили су се када су чули да их Господ назива лицемерима. Господ им, дакле, није само праведно приговорио тим речима, него их је и напустио, што је био знак Његовог будућег напуштања читавог њиховог рода до којег ће касније доћи, сагласно оном што је прочитано у данашњем Еванђељу: И изишавши оданде отиде у незнабожачке крајеве, тирске и сидонске. И гле, каже, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво (Мт. 15; 21-22).

2.И заиста, Хананејка не само да је "изашла" из оних незнабожачких крајева, него је и поникла као освештани крин из долине, а речи њених уста одисале су миомирисом божанског Духа. Ако нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12;3), ко може посумњати да је Дух Божији покренуо Хананејкин језик, будући да Га (Исуса) назива сином Давидовим и Господом, и моли Га за милост као Онога Који има власт над демонима. Како вера, по речима, апостола Павла, бива "од проповеди" (досл. "од слушања", Рим. 10; 17), а глас о Христу, како сведочи Лука, отиде... по свима околним местима (Лк .4;37) он је, нашавши милозвучан сасуд, тј. Хананејку, у њој још снажније одјекнуо. Уверивши се, поверовавши и топло притекавши, она истовремено постаје гласна молитељка и весница која издалека вапи: Кћер моју МНОГО мучи ђаво (Мт. 15; 22), она није у стању да осети своју несрећу, док моје срце, које то осећа, пламти од бола и ја вапим Твојој милости. Ти си син Давидов, по Својој људској природи потекао од његовог семена а као превечни Бог Господ Сведржитељ, и по Твом допуштењу моју кћер прогони ђаво. Ако би се милостиво окренуо према нама, тај слуга Твога гнева напустио би је истог часа". Господ јој уопште није одговорио, желећи да њена вера и врлина постану још очигледније, као да ју је праведно управљао тако да се појави међу незнабошцима, не само ради неверујућих Јевреја, него и ради незнабожаца, приведених кроз веру. Због тога је Господ, када су му ученици рекли Отпусти је, јер виче за нама, казао: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева (Мт. 15; 23-24), јер их, ради побожности њихових отаца, није презрео видевши да су отпали од отачке побожности и врлине тако да је, када Га је послао најузвишенији Отац, најпре дошао к њима.

3. А жена приступивши, каже, поклони му се говорећи: Господе, помози ми (Мт. 15; 25). Будући у даљини, вапијући је молила Господа јој се смилује. Тиме ништа није постигла јер се Он није ни осврнуо на њу. Када се приближила, пала је пред Његове ноге и поново га замолила за помоћ, а Он ју је (опет) оштро одбио. Ни у том случају није се обесхрабрила ова одважна и смела душа, него је презрела саму себе и, слушајући не само да је назива бесловесном животињом, него и животињом страшном и дивљом, јер су њени вапаји више личили на лавеж него на реч достојну слушања, она се и сама са тим сложила и сама се унизила, али није престала да моли Христа.

4. Нека нас ова учитељица поучи како треба бити истрајан у молитви, како треба бити трпељив, смирен и скрушен. Чак и ако будемо недостојни, чак и ако будемо одбијени јер смо оскрнављени грехом, научимо да се не удаљујемо него да истрајемо у искреном мољењу и смирењу, и од Бога ћемо добити оно што тражимо. Господу, Који јој је казао: "Ти си жена из незнабожачког племена, боље речено, дрско, гнусно и нечисто псето, и није добро узети хлеб од деце и бацати псима", жена одговара "тако је", смиривши се и сама признавши сопствену ништавност и нечистоту. Сматрајући себе недостојном учешћа и сапричасности Хлебу који је дошао с Небеса (Јн. 6; 33), молила је да добије мрвице које из милосрђа падају са стола оних што за столом седе, "јер и пси" каже она, "једу од мрва што падају са трпезе господара њихових". Те речи ове жене беху уистину мудре, разборите и испуњене смирењем. Иако сам, каже, из незнабожачког племена и себе сматрам грешницом Бог, услед Свог неизрецивог човекољубља и доброте, промишља и о незнабошцима као и о свим осталим грешницима".

5. Шта је учинио Онај, Који опрашта онима што откривају своје грехе и безакоње својих срца (в. Пс. 32; 5) како, поучавајући нас, каже Псалмопојац-Пророк? Он прихвата одбачену, очишћује оскрнављену, исцељује и освећује заједно са њеном кћерком и њену душу, похваљујући је и говорећи: О жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш (Мт. 15;28). Дао јој је велику моћ како између речи и исцељења не би било временског растојања: И оздрави, каже, кћи њена од онога часа (Мт. 15; 28). Марко приповеда да је Господ казао Хананејки: За ову реч иди, изишао је демон из кћери твоје (Мк. 7; 29), јер си толико презрела себе, смирила се у тој мери и, иако упорно одбијана, ниси изгубила наду нити те је обманула реч домостроја, него си схватила величину мог Човекољубља и до краја остала постојана, молећи смирено и са надом. И зато, као што смо рекли на почетку, Бог смиренима даје благодат и који се понизи, узвисиће се (Мт. 23; 12), понизите се пред Господом, и узвисићете се (Јк. 4; 10), али и: Сваки који иште прима, и који тражи налази, и који куца отвориће му се (Мт. 7; 8).

6. Оваква упорност ни у ком случају не може постојати без велике вере. Они, који то испитују, увидеће да је смирење увек сједињено и да заједно расте са вером у Христа. Када је на почетку, по речи Господњој, у своју мрежу ухватио мноштво риба и у потпуности поверовао, Петар је казао: Изиђи од мене Господе, јер сам човек грешан (Лк. 5; 8). А када је, опет, капетан у смирењу рекао: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, Господ је онима што су ишли за Њим, рекао: Заиста вам кажем, ни у Израиљу толике вере не нађох (Мт. 8; 8-10). На тај начин, само верујући поседују смирење, а смирени веру.

7. Ми ћемо, браћо, добровољно смиривати саме себе, и да бисмо испољили и нашу веру у Христа, и да би нас Он узвисио. Познајмо ништавност која нам је усађена и безумље наших помисли које се понекад у нама рађају по дејству демона да бисмо, као Хананејка, завапили Христу, приступили Му, поклонили се и неуморно се молили у смирењу. Тада ћемо задобити благодат коју Он дарује смиреноумнима и узнети се на божанску висину. Какав је, дакле, почетак постања свакога од нас? Није ли он сличан почетку постања бесловесних животиња? Штавише, он је још гори, јер оно (тј. постање животиња) не потиче од греха, док је у наш људски род брак уведен преступањем заповести. Због тога прихватамо препород у светом крштењу које "обрезује покровац рођења". Без обзира што по Божијем допуштењу (снисхођењу) брак не представља преступ, наша природа ипак у себи носи знаке дејствовања кривице, због чега и један наш свети богослов каже: "Ово наше ноћно, ропско и страсно" порекло (св. Григорије Богослов, 40. слово, 2), док Давид пре њега каже: У безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50; 7).

8. Такво је, дакле, наше порекло. Међутим, какво је онда наше рођење? Зар оно није много горе од рођења бесловесних звери? "С мукама ћеш децу рађати", рекао је Бог Еви (1. Мојс. 3; 16) и то не само, како ја мислим, због материнских порођајних мука, него и због мука новорођених, како оних што ће затим уследити током читавог живота, тако и оних што се појављују од самог почетка, због чега младенци непрестано плачу, а што се не дешава другим живим бићима. Једино се нама, чим изађемо из мајчине утробе, открива страдалнички, многооплакани и, како се чини, јецаја достојан живот. Које живо биће, осим нас, чим се појави на свет бива стегнуто повојима и умотано у пелене и, на неки начин, као да га чувају у удубљеној колевци, приносе га и односе од материнских груди јер не може да хода само? Зар се јагње, лане и теле не крећу слободно одмах након рођења, зар не скачу око својих родитељки и сами им прилазе да би се наситили млеком? А ми, и када престанемо да се хранимо мајчиним млеком, ослобађамо се повоја и непокретности, али ни на који начин не престајемо да будемо неразумни, и тек кад се након многих година издигнемо из бездана безумља, достижемо разуман узраст. А шта се дешава онда? Да ли смо можда, испливавши из оне помрачености, просветљени светлошћу разума и као умна бића, истог часа постали бољи од животиња? Наравно да нисмо, јер утолико бивамо гори од њих уколико по последицама рођења и по закону природе још више патимо због онога што чинимо, и зато на њима нема осуде каква лежи на нама, нити ће бити изложене вечним пакленим мукама. Када се током времена уздигнемо из стања неразумности и постанемо господари разума, својевољно се утапамо у осуђујућој дубини забрањених страсти, погружавајући главу у блато и дубоку мочвару, у страшну струју нечистоће, односно нашег најмучнијег живота, где бивамо рањени жаокама шкорпиона и змија и раскомадани зверским зубима, бивајући у тој мери неразумни да се чак и захваљујемо због рана и наслађујемо комадањем.

9. Према нама, слично змији, гмиже телесна похота, а ми нити бежимо од ње, нити је газимо тако што ћемо се обуздати и одвратити је уздржањем, молећи се Богу непрестано и смирено. Уместо тога, ми јој отварамо саму унутрашњост свога разума и, радујући се, авај, у себе настањујемо своју вечну смрт. Приближава нам се гнев, као неукротиви лав, а ми нити бежимо нити тражимо заштиту која ће прекратити тако велико зло, не тражимо дуготрпељивост и смирење. Уместо тога, ми убрзавамо његове кораке ревносно га пригрливши, тако да, будући безумни несретници, позивамо нашег убицу да у нама самима обитава као заповедник и управитељ. Среброљубље се свом снагом стара да нас одгурне у мочвару, а ми се не трудимо да олакшамо самима себи уздржањем и скромношћу, односно крилима која ће нас уздићи ка небу, него се, уместо тога, жудно привезујемо за овај терет што нас повија ка земљи, односно стремимо за новцем или богатим поседима колико год нам то снаге допуштају, прихватајући да се сурвамо и да будемо бачени у бездану дубину.

10. Добили смо ум као вођу и господара, а показали смо га као роба бесловесних страсти. За разлику од животиња, почаствовани смо разумом (логосом, речју), али смо, учинивши саме себе слугама таквих страсти, постали нечаснији од бесловесних животиња. Добили смо тело (аеоца), творевину руку Божијих, како би кроз наше обновљење у Богу могло постати духовно, али смо својим прихватањем земаљског и свој дух потчинили плоти (абр^), постајући на тај начин бешчаснији од оних тела без душе, саме себе осуђујући и будући једини достојни осуде. Она тела без душе остају таква каква су и била, а ми смо сами себе учинили још мрскијима тиме што смо одбацили свој призив и почаст претворили у обешчашћеност. Зар васпитач, блудничећи са васпитаницима, подржавајући и подстичући разврат код оних које треба да поучи, није далеко мрскији и гнуснији од необразованих који, међутим, нису развратни? Који се учитељ, чинећи лудости са ученицима и увећавајући њихово безумље, неће показати као неразумнији од неукога? Зар онај ко је добро изучио архитектуру, а затим се поново игра са децом правећи у песку оно што неки називају кулама, неће бити смешнији од нешколованих?

11. Човек на тај начин постаје безумнији од бесловесних, и бешчаснији од свих бешчасних и ништавних, јер се потчинио телу постајући још гори због оних страсти које је требало покорити и управити ка бољем. Он затим постаје горд и стиче високо мишљење о себи, као да је оним што изопачује природу постао бољи од других јер може да се препушта насладама, да над неким има преимућство, да некога тлачи или презире, да влада или да господари над другима, одакле и потичу раскош, богатство и славољубље о којима се неки брину.

12. Постоје, међутим, и они који су своју освештану дужност очували или изопачено васпоставили, подјармивши бесловесни, страствени део душе и доделивши свакој од тих душевних сила оно што јој одговара, и зато су неке од душевних нагона уразумили, неке суздржали а неке укротили мада то, наравно, нису постигли без Божије помоћи и благодати. Она (благодат) се даје смиреноумнима, као што се то много пута показало, а такође и на похвале достојном примеру Хананејке, који нас је данас поучио. Над животињама се узвисују и уистину показују као људи само смиреноумни, а не горди који и нису људи и по својој нарави гори су од бесловесних животиња, мада имају људску природу. Због тога и Соломон, искусивши све у животу и одбацивши као безвредно каже: Бога се бој, односно буди смирен пред Њим и заповести Његове чувај, јер је то задатак сваког човека (Књ. проп. 12; 13, по Септуагинти).

13. Када год, браћо, неко услед природног дара или дара који је добио споља постане склон охолости и надмености, нека на уму има следеће: његова вера у Бога слаби, лишава се благодати коју Он дарује и готово да губи достојанство да буде човек, постаје бешчаснији од бешчасних и бесловеснији од бесловесних животиња. Нека се стога убрзо поправи, обративши се путем покајања смирењу како би се у будућем веку нашао међу онима што их је Бог помиловао (в. Мт. 5; 7) и да као веран и мудар (Мт. 24; 45) буде похваљен и прослављен од Сина Божијег Који је ради нас умањио Своју славу, истинску, непроменљиву и вечну.

14. Ту славу нека и сви ми задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем са Оцем и Светим Духом доликује слава у векове. Амин.

32-33. Сваки који призна мене пред људима признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима.

Подстиче их на исповедништво.[11] Није, дакле, довољна само вера у души, већ Бог тражи и исповедање вере устима. Није рекао "сваки који Мене исповеди", него "који у Мени исповеди", то јест, "Мојом силом", јер онај који исповеда веру то чини потпомогнут благодаћу Бо-жјом. За онога који Га се одриче, Господ није рекао "ко се Одрекне у Мени", већ "Мене", показујући тиме да се он одриче зато што нема помоћи одозго (то јест, зато што се није поуздао у Бога). Сваки човек који исповеди да је Христос Бог, наћи ће Христа који њега исповеда као истинског слугу пред Оцем. Али они који се одричу Христа чуће речи: "Не познајем вас."

37. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан.

Видиш ли да смо дужни да "мрзимо" своје родитеље и децу само онда када они траже да њих већма љубимо него Христа.[14] Али, зашто да говорим о оцу, мајци и деци? Послушај оно што је још веће од тога:

38. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан.

Који се, дакле, не одрекне свог садашњег живота, и не преда себе на срамну смрт, јер су тако звали крст у старини, "није Мене достојан." Али, пошто је било много разбојника и лопова који су распињани на крст, Он додаје: "и не пође за Мном", то јест "живи по Мојим законима".

27. Тада одговори Петар и рече му: Бто ми смо оставили све и за тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?

Иако изгледа да Петар није оставио нешто особито велико, пошто је био сиромах, ипак треба да знаш да је заиста и он много оставио, јер се дешава да што мање имамо, то смо више за то везани. Петар је презрео свако светско уживање и природну љубав према родитељима, јер се са овим страстима [13 Природна љубав према родитељима и сродницима постаје страст када је претежнија од љубави према Богу.] не боре само богати већ и сиромашни људи. Шта му, дакле, одговара Господ?

28. А Исус им рече: Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, кад сједне Син Човјечији на пријесто славе своје, сјести сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.

Зар ће они тамо заиста седети? Сигурно да неће. Господ жели да помоћу престола укаже на велику част која ће им бити дата. А да ли ће тамо седети и Јуда? Неће, јер Христос каже: "Који пођосте за Мном", што значи: "Који сте Ми остали верни до краја", а Јуда Му није био веран до краја. По другом тумачењу, Бог често обећава награду онима који су достојни. Али, ако се они промене и постану недостојни, као што је случај с Јудом, Он повлачи и награду. Слично је и с претњама. Господ често прети али не остварује претње, ако се покајемо. Под "новим животом" [14 Васпостављење првобитног и савршеног поретка који је постојао пре прародитељског пада, које су Јевреји очекивали у вези са доласком Месије, а хришћани очекују као Други долазак Христов и Васкрсење мртвих. Ова је реч у новом Завету употребљена још једино у Тит. 3:5.] разуми Васкрсење.

29. И сваки, који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни.

Како неко не би помислио да се Христове речи односе само на ученике, Господ проширује своје обећање на све који буду тако чинили. Уместо са телесним сродницима, они ће бити у сро-дству и братству са самим Богом. Уместо њива, наследиће рај; уместо кућа од камена, небески Јерусалим; уместо мајки, часне старице; уместо очева, свештенике; уместо супруге, све побожне жене, али не у браку - не било тога - већ у љубави и духовном сродству. Господ нам не наређује да се само тек тако одвојимо од својих ближњих већ тек онда када нас они спу-тавају у побожности. На исти начин нас учи да презремо свој живот и тело, али не да убијамо себе, већ страсти. Видиш ли, како је Бог добар? Он не само да нам све ово даје већ нам обећава и вечни живот. Потруди се, дакле, и ти да продаш све своје "имање" и раздаш га сиромасима. А имање је: за гневљивца - гнев, за блудника - жеља за блудом, за злопамтљивца - злопамћење. Све то, дакле, продај и подај "сиромасима" - демонима, који оскудевају у сваком добру. Окрени своје страсти против узрочника страсти и тада ћеш стећи благо, то јест, Христа на својим "небесима", дакле, високо у своме срцу, јер у себи има небеса онај који је сам постао налик Богу небеском.

30. Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

Христос овде мисли на Јевреје и незнабошце, јер су Јевреји који су били први, постали последњи, док су незнабошци као последњи постављени на право место (јер су поверовали у Христа). Али, да би ти ово боље разумео, Господ казује следећу причу