У овим недељама и данима читају се делови Светог Писма у којима се помиње вода. Претходне недеље чули смо о исцељену Раслабљеног у бањи Витезди, следеће недеље слушаћемо о исцељењу у бањи Силоамској, слушали смо и слушаћемо о води као средству Божнског исцељења. Често се вода помиње у Библији. Дух се дизаше над водом, раздвоји на воду изнад и испод свода, четири река у Рајском врту, потоп у време Ноја, Мојсије раздвоји море и изведе воду из камена у пустињи, Исус Навин пређе реку и уђе у обећану земљу, Свети Јован крштаваше водом, прво чудо које Христос учини као почетак знамења – претвори воду у вино.

Данас, а и на празнику Преполовљења, слушамо о води и жеђи телесној као слици духовне жеђи, жеђи са смислом и правим постојањем, истинске и исконске жеђи човека, и о Божанској науци као правом пићу, правој води која гаси ову жеђ. То је она жеђ о којој псалмопевац Давид говори у псалмима: Као што чезне јелен за изворима вода, тако чезне душа моја Теби, Боже, жедна је душа моја за Богом живим.

„Ко је жедан нека иде на воду“, каже пророк Исаија уочи празника Преполовљења, а о самом празник Христос позива „Ко је жедан нека дође мени и нека пије“

Треба бити жедан. Треба прво бити жедан. Жеђати како кажу псалми. Жеђу која руши пролазне границе, границе каква је била на пример нетрпељивост између Јудеја и Самарјана. Толико је Апостолима било чудно што Христос говори са Самарјанком да су само прилазили и немо седали около гледајући призор крај Јаковљевог извора.

Жена прихвата Исуса као Месију и одлази да објави у граду радосну вест као прави јеванђелиста. Како јој је Христос и рекао „вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде“.

Но треба бити жедан. А када човек мисли да није жедан Бога, то значи да се заварао лажним пићем које ће га чинти још жеднијим, пићем греха. А милостиви Бог, који жели да се сви спасу, не оставља ни таквог човека да пропадне до краја. Пушта га да види где такав живот води, а он води до вечног огња и пепела у којем нема ни капи воде.

Помињемо данас и један пепео, пепео којим је Бог осолио наш народ, пепео спаљеног тела нашег Светог Саве. Нису Турци спалили тело Светог Саве јер су били већа сила од њега, већ зато што је Бог то дозволио. И никада се ниједно зло не догоди зато што је зло јаче од добра већ зато што Бог допусти привремено зло зарад неизмерно већег добра. Зато браћо и сестре сетимо се да су наши преци а и ми овим пепелом осољени. Пепелом који нашем народу даје смисао и упутство како да се у највећој муци подиже и васкрсава.

Данас, није на удару само наш национални идентитет, идентитет срба као народа, већ хришћански, прави људски идентитет уопште. Непријатељ спаљује светиње на свим пољима, и цркве, и људе, али и моралне вредности. Врлине се исмевају, пороци се величају, и велика је криза духовна у нашем народу. А криза значи провера. Проверимо се. Да ли нам је одбојно долазити у Цркву чешће, угасити телевизор и читати Свето Писмо, молити се Богу? Ако јесте онда смо се завели за страстима и обманули да чинимо ствари супротне ономе у шта кажемо да верујемо. Да ли нам је одбојно опростити, прећи преко увреде? Онда нисмо жедни Бога већ освете и води нас сујета. И такви нећемо далеко стићи.

Ко је жедан нека дође мени и нека пије. Зато смо на овом месту сабрани. Наше спасење почиње овде, али то је процес. Христос је остао данима касније у граду, апостоли Павле и Варнава, чујемо у данашњем Апостолу, су целу годину остали у Антиохији да поучавају народ.

И ми будимо верни и истрајни у хришћанском животу и мутни извори нас неће привлачити прејаком силом јер Бог неће дозволити, и пићемо од воде живе, и постаћемо и сами извори воде која тече у живот вечни у Царство Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је слава и хвала у векове векова Амин.

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА

Чуда су догађаји у којима Бог објављује човеку не само своје постојање већ и своје активно присуство. Чуда су догађаји које људи доживљавају као сусрет са Богом. Онолико колико неко може да прими, Бог му открива да је Он сам тај за којим раслабљена људска душа чезне. 

Када су мироносице, о којима смо слушали прошле недеље, виделе васкрслог Христа, кренуле су ка апостолима успут „никоме ништа не казавши“. То се односи на друге људе које су евентуалне среле, апостолима су објавиле одмах са великим узбуђењем јер их је Господ на то и послао. Чујемо у читању са данашње јутарње службе, да су апостоли за њихове речи мислили да су бунцање. Петар трчи до гроба, види повоје, и оде „премишљајући се у себи шта се догоди“. Није ни он одмах поверовао док није видео. У ствари, нико од апостола није поверовао док није видео, не издваја се у томе само Тома. Нико од њих није поверовао у Христово васкрсење док му се Христос није сам јавио. И не само нико од њих. Нико од верујућих кроз све векове до сада није поверовао само на основу својих снага и свог интелекта.  

Славимо данас двоје мученика који су тешке муке поднели за име Христово. Александар је био осамнаестогодишњи војник, а Гликерија девојка. Па зар би ови млади људи поднели све муке које су поднели да се пре тога нису сусрели са Христом? За најмању жртву потребно је убеђење да је нешто вредно ње, а да би неко жртвовао свој живот несумњиво је потребно нешто за шта се зна да је вредније од живота.

Апостоли су се сакрили од јевреја, али после сусрета са Христом изашли су смело пред њих и не само пред њих него су кренули широм света. Да се нису сусрели са Христом, да им се васкрсли Христос није јавио, за пар година би се све заборавило, а они наставили да живе својим ранијим животима. Но Христос им се јавио, вазнео се пред њима, а затим им и ниспослао Духа Светога чинећи њих, Цркву, својим телом на земљи. Чули смо данас у прочитаном делу из Дела апостолских како апостол Петар преминулу девојку. Он то не чини својим снага, већ у име Исуса Христа. Још је очигледније када Енеја исцељује говорећи "Христос те исцељује." Господ чудотвори и кроз своје слуге, или боље рећи пријатеље, како их сам назива.

И данас се дешавају чуда. Многа су написана сведочанства са Острога и других манастира и светиња, а безбројна су и она ненаписана. И данас Бог позива у заједницу људе кроз чуда. Некада видљива, некада и невидљива, али за онога ко их доживи конкретна и несумњива. 

У бањи Витезди је било пет тремова у којима је лежало велико мноштво болесника. Тајанствено пет тремова представљају пет чула човекових, односно нашу палу људску природу. Анђео који силази је наша веза са духовним светом. Зато када дођемо на богослужење, требамо смирити тело и устремити нашу унутрашњост ка небу како би узбуркали, пробудили наша осећања према Богу, нашу свест о његовом присуству. Ту је мирис тамјана за чуло мириса, ту су иконе и богослужбене радње за чуло вида и додира, ту је појање и читања за чуло слуха, и на крају долази чуло укуса. Када неко неког воли онда жели да га осети свим чулима. И да осети његов мирис, и да чује његов глас, и да види његово лице и да га дотакне и осети његов додир. Кажу да је погрешно мишљење да беба гризе мајку за дојку јер је то неко генетско наслеђе из времена људождерства. Беба гризе мајку за дојку из љубави. Јер је толико воли да жели да се сједини са њом. И ми често када видимо лепо дете кажемо, „што је лепо просто да га поједеш“.

Није Господ случајно дао да се ми причешћујемо, сједињујемо са Њим, на овај начин који имамо у Светој Литургији. Могао је да нас упути на мирисање неког мириса, или гледање и додиривање икона или светих мошти или само на слушање речи. Али није. Сједињујемо се са Њим једући Његово Тело и пијући Његову Крв у Светој Тајни Причешћа. Чуло укуса је последње. Неће човек ставити у уста оно шта смрди или изгледа лоше или је превруће или прехладно. Остала чула су припрема. Није Бог случајно ни као проверу љубави првих људи поставио дрво са кога није требало јести и нису случајно плодови тог дрвета били лепи и привлачни. Кроз ту алегоријску слику или буквални догађај, свеједно, објављено нам је да је човек и у Рају сви чулима чезнуо за храном вечног живота. 

Размислимо колико смо само ми у предности у односу са слепе, хроме и сухе некада у Бањи Витезди. Они су очекивали анђела, а ми смо у невидљивом присуству самог Творца анђелског света. Анђео кога су они чекали таласао је воду повремено, а Христос је са нама непрестано. Исцељење је задобијао само онај који би се први дотакао, а Христос дарује исцељење свакоме ко му се обрати само уколико је то исцељење болеснику на корист. Приметимо и оно најбитније. Болесници у бањи очекивали су само телесно исцељење. Они су очекивали да им Бог дарује здравље како би лакше проживели остатак свог живота. Христос није  невидљиво са нама само да би нам пролазни живот био квалитетнији. Христос је невидљиво са нама са жељом да нам дарује живот вечни. Ни пролазно није за презир, али је у другом плану.

Први део одломка из Јеванђеља који данас слушамо чита се при малом освећење воде. То је онај обред који свештеник чини када долази у дом парохијана ради благослова. То чини ове јеванђелске речи најчитанијим речима у Цркви. Просечно сваки свештеник Српске Православне Цркве изговори ове речи више стотина пута годишње, негде и хиљаду пута. Али само први део. Одломак се прекида пре сусрета раслабљеног са Христом. Чујемо да је Он дошао у бању, али нам пажња није усмерена ка исцељењу које се тада догодило и које је јеванђелиста описао. Зашто? Да би молитвени чин трајао краће? Да би свештеник могао што више домова да окади? Па није сигурно због тога. Већ смо рекли да је долазак Христов у бању Витезду слика Његовог доласку целом палом људском роду. И тај долазак није само историјски догађај који се некада догодио и сада се њега комеморативно сећамо. Не, то је долазак зарад сусрета са сваким човеком који је живео, који сада живи и који ће тек живети. Зато се јеванђеље при малом освећењу воде прекида пре него ћемо слушати о некада раслабљеном. Христос је ту за све нас раслабљене који носимо палу људску природу. Долазак свештеника у дом је долазак благослова Цркве, а то је ништа друго до Христово присуство у свим сегментима нашег живота. Кроз наше прихватање Његовог присуства ми се припремамо и за сједињење са Њим у Светој Тајни Причешћа. 

Исти Онај који је некада дошао у бању Витезду људског рода, исти Онај који је преко својих апостола чинио чуда, исти је Онај који је и сада невидљиво са нама и који ненаметљиво жели да се ми Његовом присуству обрадујемо и да се са Њим сјединимо. Њему, Господу нашем Исусу Христу, са Оцем и Духом, нека је слава у векове векова.Амин.   

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА

+

Широм света звонила су и звониће данас црквена звона. И тај звук неке ће обрадовати, у некима пробудити побожна осећања, а можда ће неког ко није планирао и довести у храм. Но биће и оних који ће овај звук преспавати или загушити неким  јутарњим програмом. И у хришћанском и у нехришћанском свету звона звоне да нешто објаве. Ова наша, да објаве оно шта су жене мироносице у страху Божијем потрчале да објаве апостолима, онако како им је анђео рекао. И ево, ми смо се изгледа одазвали, сабрали се овде, у храму, сабрали се у Цркву. Не из пуке навике и обичаја, или због обавезе или неких других нижих мотива, већ зато што нас је на ово сабрање сам Бог позвао.  "Ходите сви ви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити." Лично ја ћу вас одморити, говори Господ. Јер "Где су двоје или троје сабрани у име моје онде сам и ја са њима." Зато и ове прочитане речи из Светог Писма које смо сада чули нису изабране тек онако. Дух Свети надахнуо је оне који су одређивали које ће се речи данас читати. Исти Онај који познаје наше мисли и пре нас самих, надахнуо је људе да устроје ово богослужење да би нам кроз њега благодатно и мисаоно говорио. А јесмо ли се ми за то припремали? Кажем припремали а не припремили, јер колико се год сами припремали нећемо бити припремљени. Господ је тај који нас једини може удостојити својих дарова, али ипак и ми кроз свој труд показујемо своју жељу да те дарове примимо. Зато је неопходно да се припремамо за сусрет са Њим. Уколико то не чинимо проћи ћемо поред Речи Господњих као поред неког излога са робом која нас не интересује. Неизмерно благо видећемо као метални динар за којим се више нико не сагиње. Онолико колико се за нешто припремамо и колико то исчекујемо, толико нам то и значи. Незаинтересованост према Божијој Речи никада није била својствена хришћанима. Свето Писмо не стоји узалуд на средини Светог Престола, у средини Светог олтара, сваког светог храма. Храм је срце парохије, олтар је срце храма, свети престо срце олтара, а на средини светог престола стоји Свето Писмо. Чујемо у данашњем апостолу како су се апостоли односили према Речи Божијој. Појавила се потреба за неким ко би одговорно регулисао материјалне послове прве новозаветне црквене заједнице и они кажу: "Не доликује да оставивши реч Божију служимо око трпезе." Баш као што је и Христос  рекао Марти "Бринеш се и узневираваш за много а само је једно потребно". Поучени овим и ми размислимо где је место Светог Писма у нашим животима. Да ли је на престолу нашег срца, где би требало бити, или негде другде.

Жене Мироносице у први дан недеље пошле су врло рано на гроб да обаве обичај које се вршио над покојницима. Једино због чега су то урадиле била је љубав према Њему. Не, нису се надале Његовом васкрсењу, није им ни на крај памети било да ће се њихова жалост претворити у радост. Једини интерес и жеља били су им да учине нешто за онога кога су волеле, а кога више нема. А онда налазе гроб отворен и празан и срећу се са лицем анђела који им се обраћа "Зашто тражите живога међу мртвима?" Није то био уобичајени свакодневни сусрет са комшијом, касирком или колегама, без обзира колико нам били драги. Био је то сусрет са прелепим, смиреним и моћним лицем анђела који је указивао на празан гроб, баш као што је и насликан у манастиру Милешеву. Ако људи вековима стоје испред лика Белог анђела насликаног на зиду и не могу да се нагледају те лепоте, можемо само да закључимо да је сусрет жена Мироносица са анђелом у то рано јутро за њих било нешто величанствено. Али и тај величанствени сусрет одмах је отишао у други план, јер речи које им је упутио, за њих ожалошћене на смрт, су била речи утехе и живота. "Устаде, није овде." И гле, док су се журно враћале апостолима, обузете свештеним страхом, Васкрсли Христос се лично јавља Марији Магдалени, а затим и многима.

Тако Господ неизмерно радује свакога ко чини нешто из љубави према Њему. Мироносице се нису надале ничим другим до да своју тугу  излију на гробу, а Христос је за њих тај гроб учинио извором радости. Желеле су да се утеше указавши поштовање Његовом мртвом телу, а Он је учинио да им утеха више није била потребна. 

Угледавши се на жене мироносице и ми се тако припремајмо за оно због чега смо се сабрали у Цркву. Он нам је рекао да то чинимо у Његов спомен, а затим и кроз векове устројио како тачно то да чинимо. Остаје нам само да усмеримо своју пажњу на оно шта нам се овде предлаже и да дамо потврдан одговор на позив Цркве. Сва је Литургија тако устројена. На почетку ђакон говори "У миру Господу се помолимо" а ми одговарамо "Господе помилуј". На крају чујемо "У миру изиђимо" и одговарамо "У име Господње." А ако бисмо погледали и остале делове видели бисмо да је то један дијалог између нас и Бога у којем смо ми само позвани да му се предамо. Нема потребе да бринемо ко ће нам одвалити камен и како ће све проћи, у много већој предности смо од жена мироносица. Господ нас је позвао да наш мали труд стоструко награди. Господ нас је позвао да и наше душе васкрсне и сав наш живот учини пријатним звуком звона за оне у свету. Њему слава и хвала у векове векова. Амин.  

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА

+

„Блажени они који не видеше а повероваше.“ Речи су Господње записане у Светом Писму и сада предложене нашој пажњи. Оне припадају оним речима којим Дух Свети кроз векове вернима са добрим расположењем и намером помера хоризонт, помера границе познање Бога, света и самих себе. 

"Блажени они који не видеше а повероваше". Каже Васкрсли Христос Томи када се овај уверио у Његово Васкрсење и када Га је исповедао као Бога. Тома једини није био присутан када се Господ јавио ученицима и говори им да не може поверовати док се не дотакне рана Његових. Али ако се подсетимо сведочанства Јеванђелиста видећемо да је то исти Тома који је био спреман и живот дати за Христа. Када Христос полази да васкрсне Лазара апостоли помишљају да иде да умре и Тома узвикује „Хајдемо и ми да помремо с Њим!“. Такође нису ни апостоли испрва поверовали у Христово васкрсење. Они мисле да су жене мироносице скренуле са ума, трче до гроба, налазе погребне повоје и онда одлазе чудећи се у себи шта ли се то догодило. Није се Тома по мери вере много разликовао од осталих апостола. И он је оставио све и кренуо за Христом, и он је сам чинио чуда Христовим именом, и он је касније и живот положио за Христа, а и он као и они, није на прву вест поверовао у Христово Васкрсење. 

„Благо онима који не видеше а повероваше“. Каже нам Јеванђеље а апостол управо почиње сведочанством о многим чудима која су се догодила убрзо по Христовом Вазнесењу. Како то разумети? Може се чак и питати: Зашто Господ чудотвори у свету и открива се људима уколико тиме умањује њихово блаженство у вечности?

Свуда где год је ишао Христос је чинио чуда. И Цркву кроз векове прати чудотворство Божије кроз њу. Шта су чуда ако не Божије натприродно деловање, прилике у којима људи постају свесни Божијег присуства и учешћа у светској драми? Како би се Бог другачије јавио људима и дао им дар вере ако не лично кроз неки догађај? Како би мученици били спремни да живот положе за Христа ако нису окусили да нема ничег лепшег до бити са Хрстом и ничег страшнијег до одрећи се Њега? Међутим, ниједно од чуда која Бог учини не угрожава слободу човекову да га вером прихвати или не. Каже нам јеванђеље које смо читали на Велики Петак да је велики број мртвих устао по Христовом васкрсењу и појавио се људима у Јерусалиму рада сведочанства. И опет је било оних који не повероваше. Испунило се чак и оно шта читамо у причи о богаташу и Лазару, оно шта богаташ наводи као необориви доказ, а Аврам му одговара „ако не слушају закон и пророке ни да ко дође из мртвих неће му поверовати“. Бог чини чуда, али поштује слободу човекову јер не жели роба поред себе.

Блажени они који Божија чуда прихватају као дар и који журе да љубав и захвалност поделе са другима, не уверавајући никога на силу и не препричавајући непрестано шта су доживели како би се истакли пред људима, већ својим животом, својом пожртвованом љубављу за друге хитају да испуне Божије заповести.

Али ми који себе зовемо хришћанима и који редовно долазимо у Цркву често радимо супротно. Имамо своје проблеме, своје болести, своје бриге, иако знамо да и Бог све то зна и да нас кроз то васпитава, опет често немамо поверења у Божији промисао и не прихватамо своје животне прилике. Као да тражимо да нас Бог уверава. Убеђени смо да се у нашем случају Господу поткрала нека ситна грешка. "Господе ти си Творац и Просмислитељ, али ја сам на терену и боље познајем ситуацију, зато саслушај да Ти објасним шта треба да радиш." И често су нам молитве управо такве. Диктирамо Богу шта треба конкретно да ради, као да се збунио или замислио. Исто како је и Тома говорио "Ако ставим руке у ране...".   То је маловерје. Мањак поверења у Бога. А онима који на делу покажу поверење у Бога даје се много више од онога шта су могли да замисле или пожеле. Божији промисао недокучив је и непредвидив за нас. Уколико покажемо вере, Господ ће решити проблем који нас тишти на начин који ће бити неизмерно сврсисходнији и величанственији од било ког решења које ми можемо замислити. То је искуство Цркве, то је искуство свих светих. Безброј је примера томе и у Светом Предању и око нас самих. Само треба бити веран. Молитвама светог апостола Томе и свих светих да Господ и нама дометне вере. Амин.  

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА

+

"Благословен Који долази у име Господње!" радосно данас кличе Црква заједно са народом Јерусалимским који дочекује Господа. И Апостол Павле нам говори "Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!" Јер свему има времена под сунцем. Има дана за рад, има дана за одмор, има дана за тугу, а има и оваквих дана, дана за радост. A кроз ову радост, радост у оном вечном шта исијава из богослужења и обичаја у којима учествујемо, утврђујемо себе у нади у вечну радост. 

Цео град се сјатио да дочека Христа. Сви су дотрчали, поскакујући - такорећи долетели, као што се пилићи усмеравају кокошки ради заштите, управо како је Господ и рекао "Јерусалиме, Јерусалиме... Колико пута сам хтео да скупим твоју децу као што квочка скупља своје пилиће под крила". Сви су чули да долази онај који је из мртвих подигао Лазара који је четири дана био у гробу. Очевици томе били су многобројни рођаци сестара Лазаревих, Маријиних и Мартиних, који су били у Витанији када је Христос учинио ово чудо. Будући да су многи од њих били становници Јерусалима, од уста до уста градом је као гром одјекнула вест о чуду за које нико до тада није чуо. Појавио се Онај кога смо чекали! Он ће нас избавити од свих зала које нас сналазе! Нема чуда које Он не може учинити! Благословен који долази у име Господње! Деца подстакнута усхићењем старијих и сама се радују и предњаче у свечаности. Фарисеји и старешине негодују. "Реци им да не хуле!" говоре Христу. "Ако они ућуте камење ће проговорити" одговара Он. Скромно, на магарету, Христос обасут дечијом радошћу улази у Јерусалим.

Али... "Јерусалиме, Јерусалиме, ти који убијаш пророке и каменујеш оне који су ти послани! Колико пута сам хтео да скупим твоју децу... али нисте хтели." Радовао се народ Јерусалимски и клицао, али не зато што је препознао Онога за ким свака људска душа у својим најдубљим покретима уздише, већ зато што је у Њему на тренутак видела своју заблуду о обећаном Месији. Радовали су се спољашњим добрима за која су веровали да им доноси. Нису разумели да пророковано Царство Израиљево није од овога света и века. Нису разумели да Он није ту због пролазног већ због вечног. Нису разумели, јер их је везаност пале људске природе за прашину од које смо створени држала у ропству. И Он је то знао. Знао је да дају максимум у складу са својим  могућностима, али је знао и да тај максимум још увек није ни близу минимума за идење за Њим. Гледао је народ и децу који му кличу и радује му се, али је знао и да ће та деца за неколико дана побећи и сакрити се, а одрасли уместо поздрава повикати "Распни га, распни!" Знао је да до краја пролазног земаљског живота радост може бити само најасни одраз праве и непролазне радости. 

Ево и ми Духом Светим учествујемо у овом догађају. И ми кличемо са псалмоојцем и народом Христу који долази. И ми се понесени атмосфером Празника радујемо. Али запитајмо се чему се радујемо? Радосним лицима око нас? Присуству деце? Сећањима на неке раније празничне дане када смо били млађи? Или када смо на овај празник посетили неку светињу? Били нечији гости на ручку? Можда се радујемо данашњој богатијој трпези и пунијој чаши? Вероватно од свега по мало, и на то и не можемо много да утичемо, али уколико је само то оно шта у нама данас буди емоције, онда се много не разликујемо од оних који су пре две хиљаде година клицали у Јерусалиму. Не разликујемо се много од оних који ће за неколико дана окренути капу наопачке. Црква кличе "Благословен који долази у име Господње!" али не само да би се сетила нечег шта се давно догодило. Црква кличе "Благословен који долази у име Господње!" али не само да би најавила наредни недељни дан када ћемо торжествено прослављати Васкрс, јер најчешће је таква радост повезана са радошћи због престанка поста. Црква кличе Ономе који непроменљиво долази да укине сваку земаљску храну и сваку пролазну радост и да нахрани душе оним за чим заиста чезну. А то је Он сам. Он је та храна. Зато и мета нашег радосног узвика нека не буде ништа привремено и пролазно већ Он сам вечни и непроменљиви. Нека наши гласови и наша осећања буду усмерени ка будућем, ка Ономе који долази, ка Господу нашем Исусу Христу коме нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим сада и увек и у векове векова. Амин. 

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА