Не погани човека што улази у уста; него штo излази из уста оно погани човека (Мт.15,11). Господ то није рекао због тога што је пост сматрао непотребним, или што га ниje благоволео. Не, Он је и сам постио и апостоле је томе научио. И Цркви својој светој Он је постове установио. Он је то рекао да се ми, постећи, не бисмо само ограничавали на смањену количину хране или сувоједење, већ да бисмо се потрудили да и душом постимо, не попуштајући њеним жељама и страсним побудама. И то је главно. Пост у том смислу служи као најснажније средство. Основа страсти је у телу: кад је тело измождено, страсти као да су поткопане и њихова снага се руши. Без поста се одупрети страстима било би равно чуду – наћи се у пламену и не изгорети. Како било шта духовно у намерама и интересовањима може имати онај ко тело своје гости обилном храном, сном и одмором? Одлепити се од земље и ући у сагледавање невидљивих ствари он може остварити у мери у којој се остарела птица може подићи са земље.

Доспео је глас о делима Господа и до Ирода. Он је одмах закључио: то је Јован устао из мртвих (Мт.14,2). Зар се мало шта могло помислити о тим делима! Но, oн ни на кога другог није помислио, него на Јована. Ко је дао такав смер његовим мислима? Савест. Од ње није могуће сакрити несавесна дела. Њен суд се ничим не може поправити. Право на обезглављење Јована Ирод је присвајао себи, а ни други му га нису порицали. Међутим, савест је говорила своје и њене речи он ничим није могао да заглуши. Због тога се њему и намеће мисао о Јовану. Колико сличних прича ми знамо о томе како савест прогања грешника и приказује му предмет и дело греха тако да их он чак и у спољашњости види! Ради се о томе да у нама постоји глас за који морамо признати да није наш. Али, чији је онда? Божији! Од кога је наша природа, од тога је и глас. Ако је Божији, онда га треба слушати, будући да твар не сме да противречи Творцу. Тај глас говори да има Бога, да ми од Њега у потпуности зависимо и да због тога не може бити да нисмо испуњени страхом Божијим. Имајући га, ми смо дужни да испуњавамо вољу Божију, на коју савест указује. Све то чини реч Божија која је уписана у нашу природу, коју ми читамо и коју су људи свих времена и земаља слушали, обраћајући на њу дужну пажњу. Свагде верују у Бога, свагде слушају савест и чекају будући живот. Само је сада ушло у моду не признавати те истине. Тако поступају натуралисти, тј. природњаци. Значи – натуралисти проповедају нешто противприродно.

Назарећани нису поверовали Христу зато што је живео међу њима. Он у свом спољашњем изгледу није имао привлачну светлост и наочитост која би сама по себи изазивала уважење. „Ми знамо ко је он“, говорили су они. „Не може бити да у њему има нечег изузетног“ (Мт.13,54-58). И поред тога, Господ није решио да узме наметљиву спољашњост. Он сам је све време остајао крајње прост по спољашњости. И апостоли су се потом исто тако држали, а после њих и сви истинити њихови следбеници и подражаваоци. Због чега је то тако? Због тога што је немогуће пронаћи спољашњу светлост која би у потпуности одговарала светлости живота у Христу Исусу. И због тога се сматра да је боље држати се сасвим неугледне спољашњости, која собом неће препречавати унутрашње. Ко буде имао очи да види, нека одмах погледа на последње, не задржавајући своју пажњу на првоме. Свети апостол Павле се овако изразио: А ово благо имамо у земљаним судовима (2.Кор.4,7). Када бисмо видели каква су по спољашњости била лица која данас прослављамо и призивамо у молитвама – не бисмо веровали својим очима: до те мере су били прости. И данас, онај који познаје живот у Христу Исусу, напушта спољашњост и сав се окреће унутрашњем. Због тога прво отпада, а друго се узвишује и расте. Код многих чак бива да нико и не примећује унутрашњу светлост, па ни онај који је има. Јер, зло је око људско. Њему и не треба показивати оно што је истински добро, будући да му може шкодити.

Пред чудесним насићењем пет хиљада људи, ученици Господњи су хтели да народ буде отпуштен. Међутим, Господ им је рекао: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу (Мт.14,16). Научимо ту реч, те сваки пут када вам враг буде нашаптавао да одбијемо просјака, говоримо као Господ: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу Затим им дајмо шта се нађе при руци. Непријатељ нас много одвраћа од жеље за доброчинством, намећући нам мисао да просјак није заслужан да било шта добије. Господ, међутим, није разликовао достојанство присутних: све је једнако угостио, иако му, можда, нису сви били једнако предани. Шта више, можда су ту били и они који су касније викали: „Распни га“. Такво је и опште Божије промишљење о нама: Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5,45). Када би нам Господ помогао да и ми макар мало будемо милосрдни као и Отац наш што је милостив (Лк.6,36)!

Добар човек из добре ризнице износи добро; а зао човек из зле ризнице износи зло (Мт.12,35). У ризници ћеш наћи оно што ставиш у њу: ако ставиш злато – наћи ћеш злато; ако положиш бакар – бакар ћеш и узети. Оно, и бакар се може издавати за злато, али ће зналац брзо приметити кривотворину. Шта да радимо како би у нашој ризници било једино злато, тј. у срцу – само добро? Срце је, по природи, ризница добара. Зло је касније придошло. Стога узми анатомски нож пажње, па одвајај и одсецај неприродно. Зло ће, једно за другим, да отпада, а добро ће да јача и да се шири. На крају ће остати само добро. Ради се само о томе да се одреди шта је природно, а шта није. Данашње природњаке не слушај. Код њих је све наопако: оно што је природно – код њих је неприродно, а што је неприродно – код њих је природно – зло зову добро, а добро зло. Ти, пак, гледај шта говори Господ у Јеванђељу, и свети апостоли у својим списима. Према њиховим указањима одређуј шта је природно. Тако ћеш сабрати много добра и моћи ћеш га износити из свога срца. Моли се Духу Светоме: „Ризницо добара, уризничи добро у срцу моме“!