И по други пут је Господ чудесним насићењем збринуо народ који га је пратио како би показао да је увек спреман да штедро обдари верујуће људе. Он је то могао да чини и сваки пут, али није хтео да не би одвикавао од обичног начина живота, који је сам завео, утврдио и подржавао. Такав је и општи Божији промисао. Главно, свеобухватно дело промишљања учињено је у почетку при стварању свих ствари. Уредивши све и пустивши у ток, Бог се ничим није везао, већ је својој слободи оставио да, када је нужно, указује изузетну помоћ. Он дела као домаћин у дому, заводећи поредак и подржавајући га, не везујући се њиме. Он се према њему односи са влашћу, са домаћинским нахођењем. Противници вере не схватају Божији промисао. Они у својим мислима проширују његове границе, да би затим, пошто не виде на делу остваривање својих претпоставки, одбацили његово постојање. Промисла који они хоће заиста нема, али несумњиво постоји онај кога је успоставио сам Господ Бог.

 Читања из Светог Писма

Дом мој дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пeћину разбојничку (Мт.21,13). Свима је познато да храм захтева побожност, сабране мисли, удубљено богомислије и стајање у присуству Божијем. Како то испунити? У храм се иде са жељом за молитвом, да се кратко и са топлим усрђем одстоји. Међутим, мисли брзо почињу да лутају и у глави постаје још шумније него што је то било у храму Јерусалимском када га је Господ походио. Због чега је тако? Због тога што су боравак у храму и мисли које у њему имамо – одраз свег нашег живота. Како се живи, тако се и у храму понаша. Храм утиче и унеколико подржава духовне потребе, али обичан ток духовног настројења преовладава. Стога, ако хоћеш да твој боравак у храму буде достојано пребивање пред лицем Божијим, припреми се још у свакодневном обичном животу. Колико год можеш, ходи у молитвеном расположењу. Тај труд ће те довести дотле да ћеш и у храму све време да проведеш у побожности. Та побожност ће, опет, да те побуђује и на побожност у обичном животу. Тако ћеш ићи све више и више. Господ ће помоћи. Ти само почни!

 Читања из Светог Писма

Хришћанство у пуној мери задовољава наше стремљење ка првенству. Али, како? На сасвим други начин него свет. Хоћеш ли бити први? Буди свима слуга, тј. буди последњи међу свима. То је толико суштински важно, колико је важно свој живот уређивати по примеру Господа Христа. Господ говори: Син Човечји није дошао да му служе, него да служи и да даде живот свој у откуп за многе (Мт.20,28). Господ служи, па чак и ноге својих ученика пере. Према томе, ни ми не треба ни због чега да се стидимо у служењу другоме. Са чим и како можеш – само служи. Прилике има на сваком кораку: гладног нахрани, нагог одени, странца у дом прими, болесног посети и нађи му се при руци, и изађи у сусрет свакоме ко има потребу. И не само телу, него и души другог послужи: уразуми, дај савет, укажи на добру књигу, утеши, поткрепи. Реч је врло снажно средство при помоћи: њоме дејствује душа. Сусревши се са другом душом, она јој додаје снаге.

 Читања из Светог Писма

У причи о посленицима је и онај који је радио само један час и био награђен од домаћина једнако као и остали (Мт.20,116). Часови дана у тој причи су слика течења нашег живота. Једанаести час је последње време овог живота. Господ показује да му и они који су дотле доживели не служећи, могу угодити, и то не мање од других. Из тога следи да се не треба смућивати старошћy нити очајавати, изгубивши наду на почетак. Ти само почни, не плашећи се. Милостив је Господ и даће ти све што и другима: овде по мери благодати, а тамо по закону правде. Само се ти што више са усрђем разгори и са скрушеношћу пожали због нерада у коме је проведен скоро сав живот. Рећи ћеш: „Тамо је позвао домаћин. Нека и мене позове Господ“. Па, зар не зове? Зар не чујеш у Цркви глас Господњи: Ходите к мени сви, или апостола који призива: Уместо Христа молимо, као да Бог позива кроз нас: Помирите се са Богом (2.Кор.5,20).

 Читања из Светог Писма

Желећи да сазна колико пута треба да опрости брату, Петар је поставио питање и, при том, унапред предложио: До седам ли пута? И рекавши то, мишљаше да је назначио највећи могући број. Ето, како је кратко људско трпљење. Примењујући, међутим, своје велико дуготрпљење на наше немоћи, Господ је рекао: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам (Мт.18, 21-22). А то је исто што и рећи: „Праштај увек, и уопште не мисли на непраштање“. Свепраштање јесте обележје хришћанског духа, као и извор и стална потпора живота по Господу. Свагдашње праштање свега свима јесте спољашња одећа хришћанске љубави која, по апостолу, дуго трпи, благотвори, не раздражује се, све трпи (1.Кор.13,4-7). Она је најпоузданије јемство на Последњем суду. Јер, ако ми опраштамо, и наш Отац небески ће нама опростити (Мт.6,14). Према томе, ако хоћеш у рај, опраштај свима искрено и из све душе, како ни сенка непријатељства не би остала.

 Читања из Светог Писма