Очисти оно што је изнутра да би и спољашње било чисто (Мт.23,26). Спољашње понашање је код нас у свакодневном животу готово увек исправно, будући да се уздржавамо, бојећи се људског суда. Код људи, пак, који се и у спољашњости предају пороцима, већ је нестао сваки стид. Исправно понашање, међутим, не прати увек исправан унутрашњи ток мисли и осећања. Ту се самоугађању даје пуна слобода, коме се у спољашњости иначе попушта онолико колико допушта људски поглед и неопходност да се од њега сакрију приватна дела. Шта је то друго до – окречени гроб. Унутрашња нечистота и оно спољашње чини нечистим. Зато очисти оно што је унутра, па ћe и спољашњост постати чиста. Тако ћеш сав постати чисти сасуд, погодан за сваку добру употребу твом Домаћину. За дивљење је, пак, због чега унутрашњост остаје у толикој небризи, будући да нико себи не жели погибао. Свакако да непријатељ држи такву душу, заваравајући је: „То није ништа. Само да се немају јавни греси“. Он душу учи да главно дело остави за сутра: „Сутра ћемо се озбиљно позабавити собом, а сада нека се душа наслади страсним мислима и маштаријама, кад већ не може делима“. Чувајмо се, пак, добро да не бисмо и остарели у таквој намери, јер ћe тада исправљање већ бити немогуће. Старог човека је немогуће изнова васпитати.

Тешко вама… што затварате Царство небеско пред људима (Мт.23,13). Ове речи се односе на архијереје који народ не уче спасоносном путу, нити, пак, свештенике подстичу на њихову дужност; односе се и на свештенике који остављају народ без бриге, не трудећи се да му објашњавају оно што је неопходно за спасење душе. Због тога народ остаје слеп и један његов део пребива у убеђењу да је све у реду, док други, премда и oceћa да ствар не иде како треба, ипак не предузима ништа, јер не зна куда да иде. Од тога долази до разних рђавих схватања у народу. Због тога код њега налазе места и расколници, и молокани, и хлисти; због тога се на њега лако лепи и свако друго зло учење. Свештеник обично мисли да је код њега у парохији све у реду. Он се прихвата посла само онда када се зло већ разрасте и избије на површину. Шта, пак, тада чинити? Свештеник је дужан да првом обавезом своје савести сматра – усавршавање одраслих у познавању Хришћанске вере. И младе, такође, од најранијих година, треба да припрема путем објашњавања онога што они могу и морају знати. На школу не треба чекати. То се мора радити усмено, окупљањем деце у цркви или у дом недељом предвече, или у неко друго згодно време и погодно место.

А овај се род изгони само молитвом и постом (Мт.17,21). Ако се овај род изгони молитвом и постом другог лица, утолико више ће бити немоћан да уђе у оног који сам упражњава молитву и пост. Ето ограде! Бесова има много и сав је ваздух њима испуњен. Па ипак, они ништа не могу учинити ономе ко је ограђен молитвом и постом. Пост је свестрано уздржавање, а молитва – свестрано богоопштење. Прво ограђује изван, а друго – изнутра усмерава огњено свеоружје на непријатеље. Испосника и молитвеника издалека примећују демони и беже далеко како не би добили болан ударац. Треба ли, међутим, мислити да ђаво мора обитавати тамо где нема поста и молитве? Да, може се тако мислити. Демони се усељавају у човека и крију своје присуство. Они из тајности свог домаћина уче на свако зло, одвраћајући га од сваког добра. При томе, он је уверен да све сам ради, иако, у ствари, испуњава вољу свог непријатеља. Подухвати се само молитве и поста – и враг ћe одмах да побегне. Затим ће он са стране очекивати прилику да се опет врати. Он се стварно и вpaћa, чим буду остављени пост и молитва.

 Читања из Светог Писма

Господ је наложио да дају дидрахме које су од њих тражили (Мт.17,27). И све остале, црквене и грађанске поретке Он испуњаваше, те је и апостоле томе научио. А апостоли су, затим, тај закон предали свим Хришћанима. Само се дух живота нови примао. Спољашње је све остало као што је и било, осим онога што је очигледно било противно вољи Божијој, тј. учешће у идолским жртвама и слично. Затим је Хришћанство ступило на површину са својим поретком живота и њиме истиснуло све старо. Из тога би се могло закључити да ћe хришћанском духу бити лакше да се развија и јача. Тако је и било, но не код свих. Упознавши се са слољашњим хришћанским поретком живота, већи део људи је при њему и остао, не старајући се о његовом духу. Од свег мноштва Хришћана мало ко ће се показати Хришћанином у духу. А шта је са осталима? Имају име као да су живи, а мртви су. Када су апостоли проповедали Јеванђеље, њихова реч је изабирала удео Божији из целокупног незнабожачког света. Сада Господ, путем исте речи, бира свој удео из средине хришћанског света. Који чита нека разуме, и нека се потруди да уистину сазна да ли припада уделу Господњем. Ако за то не нађе осведочења, нека се побрине да постане „својина“ Божија. Јер, једино је у томе спасење.

 Читања из Светог Писма

Господ је рекао да у будућем животу да нема ни женидбе ни удадбе (Мт.22,30), тј. да ћe се наши земаљски односи и пореци земаљског живота изгубити. Ни науке, ни уметности, ни власти, нити ичега сличног тамо неће бити. Него шта? Биће Бог све у свима. А како је Бог дух, како се са духом сједињује и духом дејствује – сав живот тамо ћe бити непрекидан ток духовних покрета. Одатле следује један закључак – с обзиром да је будући живот наш циљ, а садашњи само припрема за њега, онај ко све време живота посвећује само на оно што је корисно једино за овај живот – иде против свог назначења и себи у будућем животу припрема горак, прегорак удео. Не ради се о томе да одмах све треба напустити, него о томе да, радећи колико је потребно за овај живот, главну бригу обраћамо на припремање за будући живот, старајући се при томе, колико је могуће, да се и груби земаљски рад обрати у средство за тај циљ.

 Читања из Светог Писма