Посејано је добро семе, али је дошао непријатељ и посејао кукољ по пшеници (Мт.13,24-25). Кукољ јесу јереси и расколи у Цркви, а у сваком човеку – рђаве помисли, осећања, жеље, страсти. Човек прима добро семе речи Божије, решава да живи свето, и поставља почетак. Али, када заспе, тј. када му ослаби пажња, долази непријатељ спасења и у њега полаже рђаве замисли које, уколико се не одбаце, сазревају у жеље и расположења. Оне пак, заводе свој круг дела и намера који се мешају са добрим делима, осећањима и мислима. Тако до жетве пребивају заједно и добро семе и кукољ. Жетва је покајање. Господ шаље анђеле, тј. осећање скрушености и страха Божијег, и они, јавивши се, као срп секу сав кукољ, сажижући га у огњу болног самоосуђивања. Тако у житници срца остаје чиста пшеница, на радост и човеку, и анђелима, и преблагоме Богу, у Тројици слављеноме.

Због чега многи не разумеју разговоре о духовним стварима? Због одебљалости срца (Мт.13,15). Срце дебља када је пуно пристрасности према земаљским стварима, као што је речено: Угојио си се, удебљао, засалио (Пон.зак.32,15). Будући такво, оно, као неки велики тег, вуче доле и прикива на земљу сву душу, а са њом и ум. Тада се све окреће у кругу ниских предмета, постајући нискомислено, без могућности да се усмери ка висини, слично птици отежалој храном. Окрећући се, оно не види оно што је горе, и читаво његово устројство му је противно… То је сасвим непозната страна за њега. У мноштву својих појмова и искустава оно нема ништа на шта би могло да примени тамошње, не би ли га угледало макар као у огледалу и загонеци. Због тога се ни само не занима расуђивањем о томе, нити има жеље да слуша друге како о њему расуђују, или да књиге које пишу о њему узима у своје руке. Зар нећете код многих срести мноштво светских часописа, а ниједног духовног, ни једне духовне књиге, чак ни Јеванђеља?

Гадаринци су видели дивно чудо Господње, тј. изгнање легиона бесова, па су ипак изашли и молили Господа да би отишао из њиховог краја (Мт.8,28-34). Није да су се они непријатељски односили према Њему. Код њих, једноставно, није било вере. Њих је обузело неко неодређено страховање због чега су желели само једно: „Иди куда хоћеш, само нас не дирај“. То је права слика људи који мирно живе са својим имањем. Окружили су се они не тако рђавим стањем ствари: навикли су се на њега и не помишљају, нити имају потребе, да било шта измене или укину. Они се боје да направе било какав нови корак. Они, ипак, некако осећају да ће страх Божији и савест да их натерају да се одрекну старог и да прихвате ново уколико дође наредба свише. Стога они на сваки начин избегавају случајеве који их могу довести до таквих убеђења, како би, прикривајући се незнањем, могли спокојно да живе по старим навикама. Такви су они који се боје да читају Јеванђеље и отачке књиге, и да разговарају о духовним стварима. Они не желе да узнемире своју савест да их не би, пробудивши се, терала да једно одбаце а друго прихвате.

Код онога коме су, под дејством страха Божијег и деловања савести, разбуђене духовне потребе, образује се посебно чуло којим се одгонета смисао речи које се односе на ствари из духовнe области, па макар оне биле обучене и у форму приче. Њима приче не скривају истину, него је још јасније разоткривају. Ко нема такво унутрашње настројење, слуша о духовним стварима, излаганим путем приче, и ништа не разуме. Кад би му се и без форме приче изложиле духовне ствари, он би разумео речи, али саму суштину не би схватио, будући да би она упућивала прекор свим његовим схватањима. Она би му изгледала неприкладна, те он не би закаснио да јој се наруга. То и јесте разлог што је Господ народу говорио у причама. Ко има дар духовности, разумеће причу, а ко нема – не треба му ни говорити. Јер, говори, гледајући не виде, и слушајући не чију нити разумеју… јер је отврднуло срце овог народа. Способне, пак, да виде скривену истину прича није лишила намераване поуке: Ко има дaћe му се, и претећи ће му (Мт. 13,12-15).

Прича о сејачу описује разне односе душа према речи Божијој (Мт.13,4-9). На првом месту стоје они који уопште не пазе на реч. Слушају, но чувено не улази у душу, већ само лежи на њеној површини, као семе на путу. Реч се не смешта у њих, будући да имају други начин мишљења, друга правила, друге укусе. Због тога она брзо ишчезава из сећања, као да уопште није ни била слушана. На другом месту су они који радо слушају реч и примају је брзо, али неће никакав труд да понесу ради њеног испуњења. Док се не захтева никаква жртва, они се наслађују речју, а нарочито њеним обећањима. Међутим, чим се покаже неопходност да се нешто жртвује ради верности речи, они је издају. Они се одричу ње и њених обећања ради угађања својим привезаностима. На трећем месту су они који прихватају реч и почињу да живе по њој, да би се затим сувише предали бригама и окупирањима свога века, земаљским старањима, која даве благе намере које су се већ образовале под дејством речи Божије. На четвртом месту су они који реч примају са пуном вером и који се решавају да живе по њеним захтевима, са готовошћу на све жртве и напоре, и који своме срцу не дозвољавају да се веже за било шта земаљско. Седи и расуди и ти каквој врсти душа припадаш.