Господ опрашта грехе раслабљеноме. Требало би се радовати. Међутим, лукави ум учених књижевника говори: „Овај хули“. Кад је следило исцељење раслабљеног као потврда утешне истине да власт има Син Човечји опраштати грехе, народ је прослављао Господа, а о књижевницима се не говори ништа, свакако зато што су опет измишљали некаква лукава питања (Мт.9,1-8). Ум без вере је подмукао. Он кује лукаве сумње и измишља хуле на читаву област вере. Чудесима час не верује, час захтева најопипљивије чудо. Но, када му се оно и удели, обавезујући га на покорност вери, он се не стиди да се и даље удаљава изврћући или криво тумачећи чудесна дела Божија. Тако се он односи и према осведочењима истине Божије. И опитна и умна сведочанства му се износе у довољном броју. Међутим, он и њих покрива сумњом. Разгледај све његове приговоре и видећеш да је у њима једино лукавство, премда се на његовом језику оно зове умност. И невољно долазиш до закључка да су умност и лукавство једно те исто. У области вере апостол говори: Ми ум Христов имамо. Чији је ум ван области вере? Лукавог. Због тога је лукавство постало његова главна одлика.

Крвоточива жена је говорила: Ако се само дотакнем хаљине Његове (тј. Господње) оздравићу. И она доби по вери својој (Мт. 9,21). За нас, који смо чулни, неопходан је чулни додир да бисмо добили чулну силу. Господ је тако уредио. Његова света Црква има видљиво устројство. Њени разнородни делови нас обухватају и ми их се дотичемо. Сила Божија, која се налази унутар Цркве, прима се кроз дотицање, при чему је пријемник – вера која говори: Ако се само дотакнем, оздравићу. Црква је тело и хаљина Господња. Видљиви делови којих се ми дотичемо су Божанске тајне, а посебно, после крштења и миропомазања, Тајна Тела и Крви Господње, заједно са тајном покајања. Свакако, и у свим другим деловима додиривање са вером може привући неопходну силу од Господа, који је свагде и види свакога који тако ради, говорећи му у срцу: „Не бој се, чедо!“ „Слободни“ мислиоци, који се одвраћају од спољашњег чина Цркве, сами себе лишавају додира са унутрашњом, Божанском, свеоживљавајућом силом. Због тога остају болести. У својим сујетним мислима и осећањима они се исцрпљују, духовно суше и замиру.

Дошавши у Назарет, Господ није нашао веру. Његова видљива простота сметала им је да виде Његову невидљиву славу и Божанство. Зар то исто не бива и са Хришћанима? Хришћански догмати су, споља гледано, врло прости. Међутим, за ум који их посматра изнутра, они представљају свеобухватни у себи складан систем који не може пронаћи никакав тварни ум. Бацивши летимичан поглед на јеванђељску простоту, гордоумље се, међутим, одвраћа од ње и почиње на самом себи да гради здање знања које се њему чини огромније и са којег се, наводно, пружа широки видик. У стварности, оно представља гомилу карата, док његов видик сачињавају опсене и призраци зажареног уображења. Ипак, то му не треба говорити. Свакога ко покушава да га разувери, оно и њему слични, спремни су да својим критичким нападима одмах свргну са горе у провалију. Међутим, истина увек пролази између њих неповређена и иде другим душама, које ћe бити способне да је приме.

И бациће их (тј. оне који чине саблазни и безакоња) у пeћ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће праведници засијати као сунце у Царству Оца свога (Мт.13,42-43). Тако ћe се направити раздеоба добра и зла, светлости и таме. Сада још тече период њихове помешаности. Господу је било угодно да тако уреди да би створена слобода узрастала и јачала у добру кроз борбу са злом. Злу је допуштено и да се дотиче унутрашње слободе и да додирује човека споља. Но, оно не условљава, него искушава. Онај ко трпи искушења не треба да му попушта, него да ступи у борбу са њим. Победилац се ослобађа једног искушења и пружа се напред и навише, да би ступио у ново искушење. И тако до самог краја живота. Када би разумели такво значење зла које нас искушава, људи би и живот свој уредили сагласно том схватању! Борци се овенчавају, најзад, прелазећи у други живот, где нема жалости ни бола споља, будући изнутра као анђели Божији, тј. чисти и без икаквих покрета или мисли које искушавају. Тако се припрема прослављење светлости и добра. То ћe се открити у Последњи дан света у свој својој слави.

Царство небеско је слично горушичином зрну и квасцу (Мт.13,31-36). Мало горушичино зрно нараста у велики жбун; квасац прожима све тесто и чини га ускислим. Ту се, са једне стране, даје слика Цркве, која се на почетку састојала само од апостола и неколико других лица, да би, затим, разрасла и прожела читаво човечанство. Са друге стране, ту се даје слика духовног живота сваког човека. Прво његово зрно је намера и решење на богоугађање ради спасења, вером у Господа Спаситеља. Ма колико да је јака, та решеност личи на малу тачку. У почетку она обухвата само свест и самоделатност. Из тога се, затим, развија сва делатност духовног живота. Сама у себи она се размножава, јача у покретима и снази, а душу почиње да прожима у свим њеним моћима: у уму, вољи и осећањима. Она их испуњава собом и духом својим чини их нараслим. Она прожима и сав састав људске природе – и тело и душу и дух, у коме се и зачиње.