Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт.13,3). Устројство детињег срца је образац. Деца су, све док се у њима не разоткрију егоистичка стремљења – пример за подражавање. Шта видимо код деце? Пуну веру која не расуђује, беспрекорно послушање, искрену љубав, безбрижност и мир под кровом родитеља, живост и свежину живота, покретност са жељом за учењем и усавршавањем. Ипак, Спаситељ посебно наглашава једно њихово својство – смирење: Који се понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском (Мт.18,4). Јер, ко има смирење, може имати и остале врлине. Оно се јавља у савршеном облику пошто су друге врлине већ расцветане у срцу и приближавају се зрелости. Оно је њихов венац и покров. То је тајна духовног живота у Христу Исусу Господу нашем. Што је ко виши, то је смиренији, јер јасније и опипљивије види да се не труди и не успева он, него благодат која је у њему. То је мера раста пуноте Христове. Јер, у Христу Исусу је велико што је унизио себе и био послушан до смрти.

 Читања из Светог Писма

По вери вашој нека вам буде – рекао је Господ двојици слепаца и одмах им се отворише очи (Мт.9,29). Колико је вере, толико је и прилива Божанске силе. Вера је пријемник, уста и прихватилиште благодати. Као што су плућа код неког већа, а код неког мања, те једна примају више ваздуха а друга мање, тако је и вера код једног већа, а код другог мања, и једна прима више дарова од Бога, а друга мање. Бог је свуда, све обухвата и покрива и радо обитава у душама људским. Међутим, Он у њих не улази насилно, иако је свемогућ, него кад га позову, будући да неће да нарушава власт човека над самим собом, Његово право власности над собом, које му је сам даровао. Онога ко се отвори вером – Бог испуњава. У онога, пак, ко се затворио неверјем, Он не улази, премда је и њему близак. Господе, додај нам вере, јер је и вера Твој дар. Свако од нас је дужан да исповеда: Ја сам ништ и yбoг (Пс.69,6).

Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће (Мт.10,41). Тиме се разрешавају све недоумице при давању милостиње. Спремност на давање сиромасима се пресеца или знатно умањује питањима: „Ко проси“ и „Где ћe отићи милостиња?“ Господ таквима говори: „Твоја награда ћe бити сразмерна начину на који примаш онога који проси и помажеш му. Не гледај на онога који проси, него обрати пажњу на своје помисли. Какве буду твоје помисли, таква ћe бити и вредност твог дела“. Мисли, пак, о бедном се одређују другом речју: Који милује ништег, Богу даје у зајам, или – Кад учинисте једноме од ове најмање браће, мени учинисте. И тако, примај сваког који има потребу као Господа. Учини за њега шта можеш учинити, са мишљу да чиниш за Бога, те ћеш добити нe само пророчку и праведничку, него и Господњу награду.

Без пажње ни у животној области ништа нећеш успети нити учинити као што треба. У духовној области пажња је, утолико пре, оно – прво. Она примећује зло и предаје га унутрашњем суду; она саставља стражу унутрашње палате којом се пресуђује шта и како треба урадити, а затим пази и на извршиоце одлука. Због тога није чудно што се духовни живот у свом обиму своме назива трезвоумним животом. У отачким списима више од свега ћете наћи речи о трезвоумљу или пажњи. Јер, то је исто. Врло је драгоцена ствар навићи се на пажњу! Она сачињава почетни труд оних који су решили да се побрину о души. И њихов труд почиње да бива успешан од момента када код њих пажња почне да се усредсређује. Обично је она сва изван, а не унутра. Од тог тренутка се зачиње и унутрашњи живот. Упоредо са пажњом, он сазрева и јача. Шта то значи? Значи – стати умом у срцу пред Господом и пред Његовим лицем са пуном свешћу расуђивати о свему и све предузимати. Та делатност је, наравно, сложена. Она сазрева заједно са молитвом. Колико се њоме снажи, толико је и саму оснажује.

Из срца излазе зле мисли (Мт.15,19). Откуда оне у срцу? Њихов је корен у греху који живи у нама, а њихово разгранавање, размножавање и одређени вид су у сваком човеку од његовог самоопредељења. Шта онда да се ради? У почетку одсецај све што долази од самовоље. То ће личити на сатирање лишћа са дрвећа, одсецање грана и изданака, да би се, најзад, и стабло срубило до корена. Након тога, не дозвољавај да ничу нове младице, те ћe се и сам корен осушити, тј. не дозвољавај да из срца излазе зле мисли. Ако, пак, и изађу неке, одбацуј их и гони од себе, те ће грех који живи у нама ослабити и сасвим онемоћати, будући да не добија поткрепљење. У томе је суштина заповести: „Будите трезвоумни и бдите. Пазите. Опашите бедра свога ума“. При пажњи треба имати и расуђивање. Јер, из срца не излази само зло него и добро. Међутим, не треба испуњавати ни свако добро, које нам срце предлаже. О томе шта заиста треба испунити – одлучује расуђивање. Расуђивање је калемарски нож – једне младице одсеца, а друге калеми.