Причу о два дужника Господ завршава речима: Тако ће и Отац мој небески учинити вама ако не опростите сваки брату своме од срца својих сагрешења њихова (Мт.18,35). Значи, од нас се захтева само једна маленкост: опрости, и биће ти опроштено. А када ти је опроштено, онда си и помилован. Када си, пак, стекао милост, постао си учесник у свим ризницама милости. Према томе, ето спасења, и раја и вечног блаженства. Тако велики добитак за маленкост што опраштамо… Да, маленкост, али за наше самољубље нема ништа теже него опраштати. Неку ненамерну непријатност која нам се учини насамо ми још можемо и опростити. Међутим, ако се ради о нечем тежем, и то још у присуству људи, ми не праштамо, чак да преступник и тражи опроштај. Бивају и такве околности у којима хоћеш-нећеш, не можеш да искажеш своје незадовољство, те се држиш ћутања. Међутим, језик ћути, а срце говори и кује зле планове. Ако се непријатност повећа само за један степен, нестаће чак и уздржавање: тада нас ни стид, ни страх, ни губитак, нити ишта друго неће задржати. Ускипело самољубље чини човека дословно суманутим, те онај који му се подао почиње да говори глупости. Таквој несрећи су подвргнути не било какви, већ већином цивилизовани људи. Они се показују осетљивији на увреде и спорији на праштање. Споља гледајући, односи могу понекад и остати глатки, али унутра постоји одлучни раздор. Међутим, Господ захтева да ми од свег срца праштамо.

 Читања из Светог Писма на Литургији

Господ говори да је брачну везу сам Бог благословио од почетка и да је њен закон положио у саму нашу природу. О онима, пак, који не желе да се жене, Он је рекао: Ко може примити нека прими (Мт.19,5; 12). Премда је Он брак признао природним законом, ипак га није сматрао толико неопходним и неизбежним да за безбрачност не би било места. И безбрачност Он разрешава, ограђујући је условом који је зближава са законом природе. Ушкопљеник је од рођења безбрачан по природном закону. И онај, међутим, који својом вољом поставља себе у стање у каквом се природни ушкопљеник налази по рођењу, без учешћа своје воље – стоји на једној линији са њим с обзиром на однос према природним потребама. Дакле, у том односу су и један и други – природни безбрачници. Због чега онда духовно ушкопљеништво или вољну безбрачност сматрају неприродном? Због тога што не схватају природу. За њих је природно само оно што је природно телу. Оно, пак, што је природно духу, и што, као последица његовог дејства на тело, постаје природно, они неће да сматрају природним. Могло би се претпоставити да сви ти људи припадају броју материјалиста. Међутим, не! Поразговарај са њима о нечему другом и видећеш да разложно расуђују.

Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт. 24,42). Када би се ово схватило, грешника уопште не би било. Међутим, не схвата се, премда свако зна да се ради о несумњивој истини. Ни подвижници, чак ни они најстрожи, нису били у стању да се стално ceћajy те истине. Стога су се довијали на разне начине да поткрепљују то сећање, како се никад не би губило: један је држао сандук у келији, други је од својих саподвижника тражио да га питањима пoдceћajy на сандук и гроб, трећи је пред собом држао слике Суда и смрти, и слично. Смрт се не дотиче душе и она не може да је схвати. Ипак, ње не може да се не тиче оно што долази одмах за смрћу. Она не може бити безбрижна у вези са тим, будући да се ради о њеном уделу за векове векова. Међутим, због чега се она тога не сећа? Зато сама себе обмањује, мислећи да то неће тако брзо доћи, те да ће, можда, на cpeћy, добро проћи. О јадна душо! Тај начин мишљења одмах несумњиво показује да је душа немарна и да попушта себи. Како онда може мислити да ћe за њу Суд имати добар исход? Не, треба увек бити у стању у каквом се налази ученик коме предстоји испит: било шта да ради, њему испит не излази из главе. То сећање му не дозвољава да иједну минуту проведе узалудно, те он све време посвећује на припремање испита. Када бисмо се и ми тако oceћaли!

Али ко до краја пpeтpпи, тај ће бити спасен (Мт.24,13). Не спасава се, међутим, свако ко трпи, него само онај ко трпи на путу Господњем. Ми овај живот и имамо да бисмо трпели. Свако нешто трпи и то трпи до самог краја. Трпљење, пак, не приноси корист уколико се не врши ради Господа и Његовог Јеванђеља. Стога ступи на пут вере и јеванђелских заповести. Тада ће се поводи ка трпљењу умножити, али ће од тога часа почети да се плету венци. Дотле празно, трпљење ће постати плодоносно. Каквом слепоћом нас окружује ђаво кад нам тешким и несносним представља само оно трпљење које се среће на путу добра. Оно, пак, које налаже на оне који служе страстима, он приказује као лако и удобније за ношење од оног које носе они који се боре са страстима и противе му се. Ми слепи то не видимо… Трудимо се, трпимо и долазимо до крајњих граница својих сила и све – непријатеља ради, а на своју погибао.

Колико је само милости Господ показао према Јерусалиму (тј. Јудејцима)! И најзад је опет био приморан да каже: Ето ћe вам се оставити кућа ваша пуста (Мт.23,38). Сви знамо какве су биле последице Господње речи: Јудејци су до данашњег дана бескућници. Зар не бива слично и са душом? Брине се Господ о њој и на сваки начин је уразумљује. Послушна душа иде указаним путем, а непослушна остаје у свом противљењу Божијем позиву. Међутим, Господ ни њу не напушта, него примењује сва средства како би је уразумио. Ако расте упорност, расте и Божија предузимљивост. Ипак, свему постоји граница. Ако душа дође до огорчености, Господ је препушта у њене руке да пропадне, видећи да са њом више ништа не може да учини. И она заиста гине, слично фараону. Свако ко страда од страсти нека се поучи да не може бескрајно безаконо да им угађа. Зар није време да се оне напусте, и то не само привремено, него са решеношћу да се направи одлучан заокрет? Јер, нико не може знати кад ће да преступи границу. Може бити, још мало и – дошао је крај Божијој дуготрпељивости.