Архијереји и фарисеји су разумели да је Господ говорио приче на њихов рачун, да им је отварао очи како би видели истину. Па ипак, шта су урадили? Тражили су начин на који би га убили (Мт.21,45-46). Да предубеђење није сметало њиховом здравом расуђивању, они би, ако не поверовали (како је захтевала очевидност указаног), а оно пажљиво расудили да ли је заиста и на самом делу онако како Спаситељ објашњава. Предубеђење их је гурнуло на криви пут и они су, затим, постали богоубице. И увек је тако, па и данас. Немци, а после њих и наши, онемчивши (онемевши) умом, чим у Јеванђељу сретну чудо, одмах вичу: „Није истина, није истина. То није било, нити је могло бити. То треба прецртати“. Није ли то исто што и убити? Погледајте све књиге тих „мудраца“: ни у једној нећете наћи указање због чега они тако мисле. Ни један од њих не може рећи ништа против онога чиме се доказује јеванђелска истина, и ни један од њих се није позабавио да проникне у разлоге којима здравомислећи људи оповргавају њихову лаж. Они једнако тврде своје, тј. да то не може бити. Стога и не верују Јеванђељу. И са њима се ништа не може урадити. Они су спремни да иду и против самог Бога.

 Читања из Светог Писма

У причи о двојици синова, један је жустро рекао: Хоћу, али не отиде (Мт.21,20). То је слика свих пренагљених добрих намера за чије испуњење се, међутим, нема довољно ни истрајности, ни воље, ни трпљења. Срце лако бива готово на све што му изгледа добро. Али, слаба и нетрудољубива воља се испочетка удаљује од дела. Та немоћ се среће скоро код свакога. Како избећи такву непријатност пред самим собом и пред другима? Ево како: не почињи ништа док ниси промислио и измерио да ли за намеравано дело имаш снаге. Тако је Господ наредио у причи о војсковођи који се спремао за рат и о градитељу куће. У чему се састоји то мерење? У томе (као што нам даје Господ да схватимо из наведених прича) да се унапред наоружамо самоодрицањем и трпљењем. Погледај да ли се у теби нaлaзe ти ослонци свих трудбеника у добру: ако их има – почињи дело, а ако их нема – најпре их стекни. Уколико се снабдеш, све што те сретне на путу ћеш претрпети и превладати, а започето довести до краја. Мерење, међутим, не значи да дело треба напуштати уколико нам изгледа тешко, већ да себе треба да одушевљавамо на сваки напор. Отуда ће произилазити чврстина воље и постојаност трпљења. И никада ти се неће десити да кажеш: „Идем“, па да не одеш.

На питање Господа о Јовану Претечи, архијереји и старешине помислише: „Рекли једно или друго, биће незгодно за нас“. Стога решише да је боље да се покрију незнањем (Мт.21,23-27). Њихов интерес им је свезао језик и није им дао да посведоче истину. Да су они волели истину више него себе – рекли би друго, а затим би друго и учинили. Њихови интереси су прекрили истину, не допустивши јој да дође до срца. Они су засметели да се у њима образује искрено убеђење, начинивши их равнодушним. И увек је тако: егоистички интереси су изворни непријатељи истине. Сви други непријатељи иду за њима и делају преко њих. Ако се погледа како су се родиле све заблуде и јереси, увидеће се да је извор један исти. На речима – истина, а на делу – истина нам смета због једног или другог, те је треба уклонити и на њено место поставити лаж која је погодна. Због чега се, на пример, јављају материјалисти – нихилисти? Због тога што им идеја Бога Творца Промислитеља и Судије, са идејом о духовном животу, смета да живе широко по својим наклоностима. Због тога је и одстрањују. Да оно што руководи нихилисте није истина, види се по ништавности основе на којој се они утврђују: они желе да буде онако како они мисле, па им сваки призрак који порађају њихове мисли, изгледа као сведочанство истине. Када би се макар мало отрезнили, одмах би увидели своју лаж. Но, жалећи себе, они остају какви јесу.

Господ је смокву осудио на бесплодност због тога што је била покривена лишћем а није имала плодова, иако је, судећи по њима, требало да их има (Мт.21,18-22). У примени на хришћански живот, лишће означава спољашња дела благочашћа и спољашње подвиге, док су плодови – унутрашња раслоложења. По правилу треба да је овако: први треба да произилазе из других. Или, нисходећи немоћима, у крајњој мери: други треба да се развијају заједно са првим. Међутим, када су први присутни, а других нема ни у заметку, јавља се лажни живот: човек личи на нешто, иако није оно на шта личи. У почетку се, можда, и нема таква несрећна намера у памети. Касније се, међутим, она јавља приметно и сама устројава живот на себи. Ко сувише полаже на спољашњост и постаје пристрасан према њој, прекинуће пажњу према срцу. Код њега духовна осећања постају глува и у њега се усељава хладноћа. На таквом степену духовни живот замире. Остаје само привид благочашћа, лишен његове силе. Спољашње понашање је исправно, а унутра је све обрнуто. Последица таквог стања је духовна бесплодност: чине се дела, али све само мртва дела.

Пошто је добио сагласност Господњу, свети апостол Петар је изашао из лађе и пошао по води. Међутим, убрзо се уплашио и почео да тоне (Мт.14,28-30). Решење на тако необично дело, уз наду на Господа, није представљало ништа што би изазвало прекор, иначе му Господ не би дозволио сличан подухват. За прекор је, међутим, било што није задржао првобитно својство душе. Њега је испунила одушевљена нада у Господа и Његову свемоћ, што му је дало храбрости да се препусти таласима. Он је већ и направио неколико корака по новом путу. Требало је само подржавати наду, гледајући у Господа који је био близу, и на искуство ступања путем Његовом силом. Међутим, он се упустио у људска размишљања: „Ветар је снажан, таласи високи а вода није тврда“. То је пољуљало веру и ослабило чврстину наде. Он се из тог разлога одвојио од руке Господње и, оставши препуштен деловању природних закона, почео да тоне. Господ га је укорио: Маловерни, зашто посумња, показујући да је у маловерју сав узрок беде. Ето поуке свима који предузимају било шта, мало или велико, у намери да угађају Господу! Треба чувати првобитно устројство вере и наде, од којих се рађа велика врлина – трпљење у добродетељи, које је основа богоугодног живота. Док се чувају та расположења, не престаје одушевљење за напоре на предузетом путу, а сметње се, ма како велике биле, уопште не примећују. Када та расположења ослабе, одмах душу испуњавају људски закључци о људским начинима за очување живота и успесима у започетим подухватима. Међутим, како су они увек слаби, у душу улази страх: „Како ћу?“ Стога почињу колебања: „Да ли продужити?“, а најзад се и све напушта. Зато треба да се држиш одлуке: почео си – држи се. Мисли које те смућују одгони и буди храбар у Господу који је близу.

 Читања из Светог Писма