Јер ко извршује вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати (Мт.12,50). Господ нам тиме даје да разумемо да духовно сродство, које је Он дошао да посади и однегује на земљи, није исто што и телесно сродство, премда је по форми односа једнако са њим. И у њему постоје очеви и мајке – тј. они који порађају речју истине или благовештењем, како говори апостол Павле. И у њему постоје браћа и сестре – тј. они који су од једног рођени духовно и расту у једном духу. Родбинске везе овде изграђује благодат. Но, оне нису спољашње, него дубоке и животне, као и телесне, једи-но што им је место у другој области – вишој и важнијој. Због тога и јесу надмоћне над телесним. Када потреба захтева, телесне везе се приносе на жртву духовним интересима, без жаљења и са пуном увереношћу да је тако Богу угодно и да Он то сам захтева.

У сваком човеку који непокајано живи у греху, живи и бес, који, као у кући, располаже свим што је у њему. Када грешник, по благодати Божијој, доживи скрушеност због својих грехова, каје се и престаје да греши, ђаво бива изгнан из њега. Он га спочетка не узнемирава, јер је у покајаном много ревности која као огањ сажиже бесове и одбија их као стрела. Међутим, када ревност почне да се хлади, ђаво приступа издалека са својим предлозима, убацујући сећање на ранија задовољства и призивајући к њима. Добро се чувај, покајниче, јер се од везивања осећањем за њих брзо прелази ка жељи. И ако се ни овде не опоменемо и не вратимо у стање раније трезвености, пад неће бити далеко. Из жеље се рађа склоност ка греху и решеност, и унутрашњи грех је већ готов. За спољашњи се, пак, само чека повољна прилика. Укаже ли се она – грех ћe се учинити. Са тим и бес поново улази и почиње да гони човека од греха ка греху, и то још брже него раније. Господ је то описао у причи о поновном враћању беса у очишћени и пометени дом (Мт.12,42-45).

Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, pacипa (Мт.12,30). Ко је са Господом? Онај који живи и дела у Његовом духу, ко себи не дозвољава ни мисли, ни осећања, ни жеље, ни намере, ни речи, ни дела, која би била неугодна Господу или противна Његовим откривеним заповестима и опредељењима. Ко живи и дела другачије, ниje са Господом, и због тога расипа. А шта расипа? Не само снагу и време, него и оно што сабира. На пример, богатство са Господом не сабира онај који га само гомила, не делећи га са другим и себе лишавајући чак и најнужнијег; или онај који, сабирајући га, траћи на раскош или на сујетне жртве, остављајући део и својим наследницима. На оном свету он ћe се јавити без ичега, и биће беднији од најбеднијих. Напротив, богатство са Господом сабира онај који га, кроз руке бедних и оних којима је потребно оно што је сабрао, шаље у вечне скривнице. Када умре, он ћe на оном свету све наћи сачувано, сабрано, па макар читав свој овдашњи живот расипао. То се може применити и на сабирање знања. Ту је расипање још очевидније. Још овде, наиме, постаје познато да oнaj који не мисли у Господу, не сабира брда знања (као што претпоставља), него само старудије, призраке истине (а не саму истину). Код њега не само да нема знања, него ни разборитости. Он почиње да бунца као месечар. Читајте системе материја.листа и видећете да је тако.

Дакле, ваља у суботу добро чинити (Мт.12,12). То је Господ рекао по исцељењу човека са сувом руком у синагоги, у суботњи дан, и то на прекор фарисејима који су заповест о суботном мировању довели дотле да су чак избројали колико корака се тога дана може направити. Међутим, пошто ни добра дела није могуће чинити без кретања, они их се радије одрицаху, него да попусте прекомерно кретање. Спаситељ их је више пута због тога изобличавао. Јер, у суботу се захтевало уздржање од животних брига, а не од дела благочашћа и братољубља. У Хришћанству се, уместо суботе, празнује недеља са истим циљем – уздржавати се од животних послова и дан посвећивати искључиво делима по Богу. Хришћанско здравоумље никад није ишло до фарисејског ситничарења, односно до неделатности у недељу. Међутим, дозвољено разрешење за делање у тај дан далеко је превазишло границу исправности. Неделање у дан суботе је фарисеје удаљавало од чињења добрих дела, док Хришћане одвлаче делатности које oни себи дозвољавају у недељни дан. Уочи недеље – позориште, а затим свакакво друго увесељавање. После тога – преспавано јутро: у цркву се нема кад. Неколико посета, ручак, увече опет увесељавања. Тако се све време посвећује стомаку и наслађивању осталих чула, а о Богу и добрим делима се нема кад мислити.

Каква је само вера капетана! Задивила је и самог Господа (Мт.8,5). Њена суштина је у исповедању Господа Богом свега, свемоћним Владиком и Наредбодавцем свему што постоји. Због тога је и молио: „Само реци реч и оздравиће слуга мој. Верујем да се Теби све потчињава и да све слуша Твоје наредбе“. Такву веру Господ тражи од свих. Такву и од нас очекује. Ко има такву веру, ни у чему нeћe оскудевати, и добиће све што тражи. Тако је обећao сам Господ. О, када бисмо и ми пошли за таквом вером! Но, и она је дар, и тај дар треба тражити и то опет – са вером. Тражимо је, у крајњој мери, из oceћaњa потребе за њом, тражимо је стално, са напором, потпомажући њено развијање у нама одговарајућим размишљањем, а изнад свега послушношћу заповестима Божијим.