Царство небеско с напором се узима и подвижници га задобијају (Мт.11,12). Царство се достиже са напором, са трудом и усиљем, са тешким подвизима. Због тога га достижу само они који воде напоран, подвижнички живот. Они на путу ка Царству одбијају сваку врсту утеха. Oнe, у својим разним видовима, удаљавају од Царства. Код нас, данас, међутим, једино и постоји брига о утехама, ретко душевним, а већином телесним: како појести, попити, провеселити се, проћи и бити окружен раскошом. На позив на царску гозбу рекли су: „Изговори ме“, премда је и у њему (тј. Царству) вечера и то царска, каква ни на ум никоме не долази. Међутим, она не одговара нашем укусу. Оно што се тамо сматра слатким, нама је горко; шта је тамо пријатно, нама је одбојно; шта тамо весели, нас притиска – у свему смо се разишли. И Царство са подвижницима који га задобијају одлази од нас. Но, ми смо томе ради. Чак бисмо да их што пре отерамо. Договарамо се како то да учинимо. Ипак, лукавима недостаје силе за успех.

Ако око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје буде кварно, све ће тело тамно бити (Мт.6,22-23). Оком се овде назива ум, а телом сво устројство душе. Када је ум прост, у души је светло, а када је ум лукав, у души је тамно. Шта је прост а шта лукав ум? Прост ум је онај који све што је написано у Светом Писму прима, и који је чврсто убеђен да је све онако како је написано. Лукави ум, међутим, јесте онај који са лукавством приступа речи Божијој, држећи се препредених запиткивања и испитивања. Он не може да једноставно верује, већ реч Божију подвргава свом умовању. Oн јој не приступа као ученик, него као судија и критичар, да би испитао шта она каже и да би се, потом, или подсмехнуо, или са висине рекао: „Да, то није лоше“. Код таквог ума не постоји сталност. Јер, речи Божијој очигледно не верује, а у својим умовањима нема постојаности: данас овако, сутра онако. Због тога код њега и постоје само колебања, недоумице, питања без одговора. Код њега ни једна ствар није на свом месту и он иде уз напор, све пипајући око себе. Прости ум, пак, све јасно види. Свака ствар код њега има своје одређено значење, речју Божијом одређено. Због тога је код њега свака ствар на своме месту. Он тачно зна како се према чему односити. Он иде, значи, по отвореном и светлом путу, са пуном увереношћу да се њиме иде ка правом циљу.

Данашње Јеванђеље показује да су они који слушају речи Господње и извршавају их слични људима који зидају зграду на камену. Они, пак, који слушају а не испуњавају слични су људима који зграду зидају на песку. Нека свако то научи напамет и чешћe понавља. Истина која се ту садржи свакоме је јасна и очигледна. Свако и сам из свога искуства има о томе много осведочења. Док су у глави, мисли бивају несталне и колебљиве, а када се напишу на хартију, задобијају сталност и непокретност. Нека намера се често доводи у питање и мења у појединостима док се не започне на делу. Кад се, међутим, пoчнe извршавати, крај је свим допунским довијањима. Исто тако су и правила нарави нама страна, ван нас и неутврђена све док их не испунимо. Уколико их, пак, испунимо, она улазе унутра, смештају се у срце и ту полажу основу карактеру – доброме или лошем. Пазите добро како живите.

Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт.10,32). Зар је тешко исповедати Господа? Нема у томе никакве тешкоће. Каква је тешкоћа рећи, када устреба, да је Господ наш Исус Христос јединородни Син Божији и Бог, да је ради нас дошао на земљу, оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек, да је био распет, пострадао и погребен, да је васкрсао у трећи дан, вазнео се на небеса и да седи с десне стране Бога Оца, да ћe опет доћи да суди живима и мртвима, да је послао Духа Светога на свете апостоле и Његовом силом устројио на земљи свету Цркву, која, учећи истини и освећујући тајнама, незаблудним путем води сва верна чеда своја у Царство небеско? Све то ми понављамо сваки пут када слушамо или читамо Символ вере. Тако и ти узми ове истине, запечати их у своме срцу и буди готов да, не бојећи се никаквог лица људског, објавиш да је неопходно управо тако, а не некако друкчије, веровати за спасење. Буди уједно готов да претрпиш за исповедање све шта буде потребно у одређеном случају. Затварај уста лажних учитеља и хулитеља Хришћанства речју истине – и добићеш што је Господ oбeћao. Ти ћеш исповедити Њeгa као Бога и Спаситеља пред људима, а Он ћe пред Богом Оцем исповедити да си ти Његов верни следбеник и исповедник.

Нема ништа скривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати (Мт.10,26). Из тога следи да немамо никакве користи од покушаја да сакријемо своје грехе. Доћи ће време (а зар је оно далеко?) и све ће се открити. Шта онда да се ради? Не треба ништа скривати! Ако си нешто сагрешио – иди и откри свој грех своме духовном оцу. Када добијеш разрешење, грех ишчезава као да није ни постојао. И онда неће имати шта да се открије и да се појави пред свима. А ако сакријеш грех и не покајеш се, ти га чуваш у себи како би се у своје време открио на твоје изобличење. Све нам је то унапред открио Господ да би се ми још овде потрудили да обезоружамо Његов праведни и страшни Суд према нама грешнима.