На 1-м часу:

Јер. 11 : 11-23; 12 : 1-5, 9-11, 14-15

Овако говори Господ: ево, навешћу на њих беде, од којих побећи не могу, и завапиће ка Мени, и нећу их услишити 12. и поћи ће градови Јудини и становници Јерусалима, и завапиће боговима којима они каде, који их неће спасти у време жалости их 13. Колико је градова твојих, толико беше богова твојих, Јудо, и колико је путева Јерусалимских, толико постависте олтара стидних, олтара за кађење Ваалу. 14. Ти се не моли за људе ове и не умољавај за њих у молби ни молитви; нећу услишити у време вапаја их ка Мени ни у време беде их. 15. Зашто вољени у дому Мојем учинише мрзости (многе)? Зар завети и месо свето скидају с тебе зла твоја, или ћеш помоћу њих избећи? 16. Маслином сеновитом, красном видом, назва тебе Господ, при гласу обрезивања њеног; огањ се разгоре у њој, велика жалост на тебе, бескорисне постадоше гране њене. 17. И Господ Сила, Који те насадо, рече на тебе зло за зла дома Израиљева и дома Јудина, која учинише на гнев Мени кадећи Ваалу. Господе, реци ми, и разумећу: тада видех дела њихова. 19. А ја, као јагње незлобно, вођено на клање, не разумех да против мене помислише мисао злу, гооворећи: дођите да убацимо дрбо у хлеб његов и да га истребимо са земље живих, и да се име његово не помене више. 20. Господе Саваот, судећи праведно, испитујући срца и утробе, да видим освету Твоју против њих, јер Теби открих оправдање моје. 21. Стога овако говори Господ на људе Анатотске, иштуће душу моју, говореће: не пророкуј о имену Господњем, иначе ћеш умрети у рукама нашим. 22. Стога овако говори Господ Сила: ево, Ја ћу их посетити: момци их ће мачем умрети, и синови и кћери их скончаће од глади, 23. и нико неће остати од њих, јер ћу навести беде на живеће у Анатоту у време посете њима. 1. Праведан јеси, Господе, јер одговарам пред Тобом: и о судбама ћу проговорити пред Тобом; зашто пут нечастивих напредује, обиљем обасипаш чинеће безакоње? 2. Насадио си их, и укоренише се, изродише децу и наплодише се: близу си уста их, далеко од утробе их. 3. И Ти, Господе, разумећеш ме, видео си ме и искушао си срце моје пред Тобом: сабери их као овце на клање, и очисти их у дан клања их. 4. Докле ће плакати земља, и трава пољска исушити од злобе живећих на њој? Погибоше животиње и птице, јер рекоше: неће Бог видети путеве наше. 5. Ноге твоје хитају и слабе те: као ћеш се спремити за (јахање) коња? И у земљи мира твојег поуздан био си, шта ћеш чинити у хуку Јорданском? 9. Зар је јазбина хијенина наслеђе Моје, или пећина око ње? Идите, саберите све звери пољске, да дођу и поједу их. 10. Пастири многи упропастише виноград мој, оскрнавише удео Мој, претворише удео жељени Мој у пустињу непроходну, 11. претворише га у пустош. Мене ради разарањем је разорена сва земља, јер нема ниједног да размишља срцем. 14. Јер овако говори Господ о свим суседим злим, дотичућим се наслеђа Мојег, које разделих народу Мојем Израиљу: ево, Ја ћу их истргнути из земље, и дом Јудин извргнућу од њих. 15. И након што их истргну, обратићу се и помиловаћу их, и населићу сваког од њих у наслеђе своје и земљу своју.

На веч:

Изл. 19 : 10-19

Рече Господ Мојсеју: сишавши, засведочи људима и очисти их данас и сутра, и да исперу хаљине, 11. и да буду спремни у дан трећи: у трећи ће дан сићи Господ на гору Синајску пред свим људима; 12. и построј људе уоколо, говорећи: пазите се да не узиђете на гору и ничим да је се не дотакнете: сваки дотакавши се горе смрћу ће умрети; 13. да га се не дотакне рука – камењем да се заспе или стрелом застрели, било човек, било животиња – неће остати жив; кад се гласови и трубе и облак удаље са горе, они нека узиђу на гору. 14. Сиђе Мојсеј са горе народу, и освешта их, и испраша хаљине своје; 15. и рече људима: будите спремни – три дана не улазите женама. 16. Би у трећи дан у свитање, и беху гласови, и муње и облак мрачан на гори Синајској, глас трубе затруби силно; и побоја се сав народ што би у логору; 17. изведе Мојсеј народ у сусрет Богу из логора, и сташе под гором. 18. Гора се Синајска димљаше сва, силаска ради Божија на њу у огњу, и подизаше се дим, као дим из пећи; и ужаснуше се сви људи веома. 19. И беху гласови трубни силни веома; Мојсеј говораше, Бог одговараше њему гласом.

Јов. 38 : 1-23, 42 : 1-5

Господ одговори Јову из буре, и рече: 2. ко је тај који срива од Мене савет, држећи речи у срцу - од Мене ли се мисли утајити? 3. Опаши бедра твоја као човек: питаћу те, ти Ми одговарај. 4. Где си био, када основах земљу? Казуј ми, ако имаш разум. 5. Ко јој је положио мере, знаш ли? Или ко је растегао уже преко ње? 6. На чему стубови њени утврђени? Ко положи камен кајеугаони на њој? 7. Када створене бише звезде, восхвалише ме гласом силним сви Анђели Моји. 8. Заградих море вратима, када се изливаше из утробе матере своје излазећи; 9. положих му облак за одевање, магом га препових; 10. и положих му пределе, обложивши запорима и вратима 11. рекох му: до овде ћеш доћи, и нећеш даље, но ће се у тебе скршити вали твоји. 12. Или при теби саставих свелост јутарњу, зора зна чин свој, 13. ухватити се за крајеве земље, отрести нечастиве са ње? 14. Или си ти, блато узевши, од земље саздао живо створење, и говорећег га посадио на земљу? 15. Јеси ли отео од нечастивих светлост, мишицу гордих скршио ли си? 16. Јеси ли дошао на изворе мора, по траговима бездна ходио ли си? 17. Отворише ли ти се са страхом врата смртна, вратари адови видевши те, побојаше ли се? 18. Јеси ли научио ширину поднебесне? Реци ми, колика је? 19. У којој се земљи настањује светлост, тами где је место? 20. Хоћеш ли ме увести у пределе њихове, знаш ли и путеве им? 21. Знам да тад си рођен, и број лета твојих је велик. 22. Да ли си дошао у ризнице снежне, и ризнице града видео ли си? 23. Принадлеже ли теби у час непријатеља, у дан битке и рата? 1. Одговори Јов, и рече Господу: 2. знам, да све можеш, немогуће Теби ништа није. 3. Ко утаји од тебе савет, штеди речи и мисли се од Тебе утајити? Ко ће ми возвестити што не знах, велика и чудесна, која не познавах? 4. Послушај ме, Господе, да и ја проговорим: питаћу Те, Ти ме научи: 5. Слухом уха слушах те испрва, сада око моје виде Те.

Иса. 50 : 4-11

Господ Бог даје ми језик учен, разумети када треба рећи реч: даде ми јутро, даде ми и ухо за слушање, 5. и наук Господњи отвара уши Моје; Ја се не противим, нити противречим. 6. Плећа Моја предах ранама и образе моје на шамаре, лица Мог не одвратих од срамоте пљувања, 7. и Господ Бог Ми помоћник би; стога се не посрамих, но положих лице своје као тврди камен и схватих да се нећу постидети; 8. јер се приближи оправдавајући Ме. Ко се бори са Мном? Нека Ми се супротстави истовремено. И ко се суди са Мном? Нека Ми се приближи. 9. Ево, Господ Бог Ми помаже: ко ће Ме озлобити? Сви ћете као хаљина оветшати, као мољац ће вас изјести. 10. Ко се од вас боји Господа? Нек' послуша глас Детета Његовог. Који ходите у тами, и немате светлости, надајте се на име Господње, и утврдите се у Богу. 11. Ево, сви ви огањ разгарате, и усиљујете пламен; идете светлошћу огња вашег и пламеном, који разгоресте. Мене ради би вам ово, у жалости ћете заспати.

На јутр.

Лк. 108 зач. (од пола) (22 : 1-39)

У вријеме оно, приближаваше се пак празник бесквасних хљебова звани Пасха. 2. И тражаху првосвештеници и књижевници како би га убили; али се бојаху народа. 3. А сатана уђе у Јуду, званог Искариотски, који бјеше из броја Дванаесторице. 4. И он отишавши договори се са првосвештеницима и књижевницима и војводама како ће им га издати. 5. А они се обрадоваше, и уговорише да му даду новаца. 6. И он обећа, и тражаше згодну прилику да им га преда без присуства народа. 7. А дође дан бесквасних хљебова у који требаше клати пасхално јагње. 8. И посла Петра и Јована рекавши: Идите и уготовите нам Пасху да једемо. 9. А они му рекоше: Гдје хоћеш да уготовимо? 10. А он им рече: Ето, кад уђете у град, срешће вас човјек који носи крчаг воде; идите за њим у кућу у коју он уђе. 11. И реците домаћину куће: Учитељ ти вели: гдје је одаја гдје ћу јести Пасху са ученицима својим? 12. И он ће вам показати велику застрту горњу собу; ондје уготовите. 13. И они отидоше и нађоше као што им је казао; и уготовише Пасху. 14. И када дође час, сједе за трпезу, и дванаест апостола с њим. 15. И рече им: Веома зажељех да ову Пасху једем с вама прије него пострадам; 16. Јер вам кажем да је нећу више јести док се не испуни у Царству Божијем. 17. И узевши чашу заблагодари, и рече: Узмите и раздијелите је међу собом; 18. Јер вам кажем да нећу пити од рода виноградскога док не дође Царство Божије. 19. И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. 20. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови завјет у крви мојој, која се за вас излива. 21. Али ево руке издајника мојега са мном на трпези. 22. И Син Човјечији, дакле, иде како је одређено; али тешко човјеку ономе који га издаје! 23. И они се стадоше питати међу собом који би, дакле, од њих био тај који ће.то учинити. 24. А настаде и препирка међу њима који се од њих сматра да је већи. 25. А он им рече: Цареви народа господаре над њима и властодршци њихови називају се добротвори. 26. Али ви немојте тако; него ко је међу вама већи, нека буде као млађи, и старјешина као слуга. 27. Јер ко је већи, који сједи за трпезом или који служи? Није ли онај који сједи за трпезом? А ја сам међу вама као слуга. 28. А ви сте они који сте се одржали са мном у искушењима мојим. 29. И ја вама завјештавам Царство као што Отац мој мени завјешта, 30. Да једете и пијете за мојом трпезом у Царству моме, и да сједите на пријестолима и судите над дванаест племена Израиљевих. 31. И рече Господ: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. 32. А ја се молих за тебе да вјера твоја не престане; и ти, када се обратиш, утврди браћу своју. 33. А он му рече: Господе, с тобом сам спреман и у тамницу и у смрт ићи. 34. А он рече: Кажем ти, Петре, неће данас запјевати пијетао док се трипут не одречеш да ме познајеш. 35. И рече им: Кад вас послах без кесе и торбе и обуће, да ли вам што недостаде? А они рекоше: Ништа. 36. А он им рече: Али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож. 37. Јер вам кажем, да још и то што је написано: И уврстише га међу безаконике, треба да се изврши на мени; Јер што је о мени писано завршава се. 38. А они рекоше: Господе, ево овдје два ножа. А он им рече: Доста је. 39. И изишавши, отиде по обичају на гору Маслинску; а за њим отидоше и ученици његови.

---

На Лит.

1 Кор. 149 зач. (11 : 23-32)

Браћо, ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, 24. И захваливши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тијело моје, које се за вас ломи; ово чините у мој спомен. 25. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у мојој крви; ово чините, кад год пијете, у мој спомен. 26. Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. 27. Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. 28. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. 29. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. 30. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. 31. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. 32. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са свијетом.

Јев. саставно: Мт. 107 зач. (26 : 1-20). Јн. 44 зач. (13 : 3-17). Мт. 108 зач. (од пола) (26 : 21-39). Лк. 109 зач. (22 : 43-45). Мт. 108 зач. (26 : 40 - 27 : 2).

Рече Господ Својим ученицима: Знате да ће за два дана бити Пасха, и Син Човјечији биће предан да се разапне. Тада се скупише првосвештеници и књижевници и старјешине народа у двор првосвештеника по имену Кајафа; и савјетоваше се како би Исуса на пријевару ухватили и убили. И говораху: Али не о празнику, да се не би народ побунио. А кад Исус бјеше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоцјенога, и изли на главу његову када сјеђаше за трпезом. А кад ово видјеше ученици његови, негодоваше говорећи: Чему ова штета? Јер се могаше овај мирис продати скупо и дати сиромасима. А разумјевши Исус рече им: Што ометате жену? Она учини добро дјело на мени. Јер сиромахе имате свагда са собом, а мене немате свагда. А она изливши мирис овај на тијело моје, учини то за мој погреб. Заиста вам кажем: Гдје се год успроповиједа ово јеванђеље по свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини. Тада један од Дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима, и рече: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребрника. И од тада тражаше згодно вријеме да га изда. А у први дан бесквасних хљебова, приступише ученици Исусу говорећи му: Гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? А он рече: Идите у град томе и томе, и кажите му: Учитељ каже: Вријеме је моје близу, код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим. И ученици учинише како им заповједи Исус, и уготовише Пасху. А кад би увече, сједе за трпезу са Дванаесторицом ученика. Знајући Исус да му је Отац све дао у руке, и да од Бога изиђе, и Богу иде, устаде од вечере и скиде горње хаљине, па узе убрус и опаса се њиме. Потом усу воду у умиваоницу, и поче прати ноге ученицима и отирати убрусом којим бјеше опасан. Онда дође Симону Петру, а овај му рече: Господе, зар ти моје ноге да опереш? Одговори Исус и рече му: Што ја чиним, ти сад не знаш, али ћеш послије разумјети. Рече му Петар: Никада ти нећеш опрати моје ноге. Исус му одговори: Ако те не оперем, немаш удјела са мном. Рече му Симон Петар: Господе, не само ноге моје, него и руке и главу. Рече му Исус: Окупани нема потребе шта да пере осим ногу, јер је сав чист; и ви сте чисти, али не сви. Јер знађаше издајника својега, зато рече: Нисте сви чисти. А кад им опра ноге, узе хаљине своје па опет сједе за трпезу и рече им: Знате ли шта сам вам учинио? Ви ме зовете Учитељем и Господом, и право велите, јер јесам. Кад вам, дакле, опрах ноге, ја Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. Јер сам вам дао примјер да, као што ја учиних вама, и ви чините. Заиста, заиста вам кажем: Није слуга већи од господара својега, нити је посланик већи од онога који га је послао. Кад ово знате, блажени сте ако то творите. И док јеђаху рече им: Заиста вам кажем: један од вас издаће ме. И ожалостивши се веома, поче му сваки од њих говорити: Да нисам ја, Господе? А он одговарајући рече: Који умочи са мном руку у здјелу тај ће ме издати. Син Човјечији, дакле, иде као што је писано за њега; али тешко ономе човјеку који изда Сина Човјечијег; боље би му било да се није родио тај човјек. А Јуда, издајник његов, одговарајући рече: Да нисам ја, Учитељу? Рече му: Ти каза! И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова. Кажем вам пак да од сада нећу пити овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега. И отпојавши хвалу, изиђоше на гору Маслинску. Тада им рече Исус: Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ; јер у Писму стоји: Ударићу пастира, и овце стада разбјећи ће се. А по васкрсењу своме отићи ћу пред вама у Галилеју. А Петар одговоривши рече му: Ако се и сви саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити. Рече му Исус: Заиста ти кажем: Ноћас, прије него пијетао запјева, три пута ћеш ме се одрећи. Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом! Тако рекоше и сви ученици. Тада Исус дође са њима у мјесто које се зове Гетсиманија, и рече ученицима: Сједите ту док ја одем тамо да се помолим Богу. И узевши Петра и оба сина Зеведејева, поче се жалостити и туговати. Тада им рече Исус: Жалосна је душа моја до смрти; останите овдје и бдите са мном. И отишавши мало, паде на лице своје молећи се и говорећи: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како Ти! А јави му се анђео с неба кријепећи га. И будући у самртној борби, мољаше се усрдније; а зној његов бијаше као капље крви које капљу на земљу. И уставши од молитве дође ученицима, нађе их гдје спавају, и рече Петру: Зар не могосте један час пробдјети са мном? Бдите и молите се да не паднете у напаст; јер је дух срчан, али је тијело слабо. Опет и други пут отиде и помоли се говорећи: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја. И дошавши нађе их опет гдје спавају; јер им бијаху очи отежале. И оставивши их, отиде опет те се трећи пут помоли говорећи оне исте ријечи. Тада дође ученицима својим и рече им: Још спавате и почивате! Ево се приближио час, и Син Човјечији предаје се у руке грјешника. Устаните, хајдемо! Ево, приближио се издајник мој. И док он још тако говораше, гле, Јуда, један од Дванаесторице, дође, и са њим људи многи с ножевима и с кољем од првосвештеника и старјешина народних. А издајник његов даде им знак говорећи: Кога ја цјеливам, онај је; држите њега. И одмах приступивши Исусу рече: Здраво, Учитељу! И цјелива га. А Исус му рече: Пријатељу, на то ли си дошао? Тада приступивши, ставише руке на Исуса и ухватише га. И гле, један од оних, што бијаху са Исусом, машивши се руком, извади нож свој те удари слугу првосвештеникова, и одреза му ухо. Тада му рече Исус: Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути, или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела? Како би се, дакле, испунила Писма да овако треба да буде? У тај час рече Исус људима: Као на разбојника изишли сте с ножевима и с кољем да ме ухватите, а сваки дан сам код вас сједио учећи у храму, и не ухватисте ме. А ово је све било да се испуне Писма пророчка. Тада га сви ученици оставише и побјегоше. А они што ухватише Исуса одведоше га првосвештенику Кајафи, гдје се књижевници и старјешине сабраше. А Петар иђаше за њим издалека до дворишта првосвештеникова и ушавши унутра сједе са слугама да види свршетак. А првосвештеници и старјешине и сав Синедрион тражаху лажна свједочанства против Исуса да би га убили, и не нађоше; и премда многи лажни свједоци долазише, не нађоше. Најпослије дођоше два лажна свједока. И рекоше: Он је казао: Ја могу развалити храм Божији и за три дана саградити га. И уставши првосвештеник рече му: Зар ништа не одговараш што ови против тебе свједоче? А Исус ћуташе. И првосвештеник одговарајући рече му: Заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христос, Син Божији? Рече му Исус: Ти каза. Али ја вам кажем: од сада ћете видјети Сина Човјечијега гдје сједи с десне стране Силе и долази на облацима небеским. Тада првосвештеник раздрије хаљине своје говорећи: Хули на Бога! Шта нам више требају свједоци? Ево сада чусте хулу његову. Шта мислите? А ови одговарајући рекоше: Заслужио је смрт. Тада му попљуваше лице и удараху га, а друти га бијаху по образима, говорећи: Прореци нам, Христе, ко те удари? А Петар сјеђаше напољу у дворишту, и приступи му једна слушкиња говорећи: И ти си био са Исусом Галилејцем. А он се одрече пред свима говорећи: Не знам шта говориш. И кад изиђе к вратима, угледа га друга и рече онима што бијаху ондје: И овај бјеше са Исусом Назарећанином. И опет се одрече са заклетвом: Не знам тога човјека. А мало потом приступише они што стајаху и рекоше Петру: Ваистину и ти си од њих: јер те и говор твој издаје. Тада се поче преклињати и клети да не зна тога човјека. И одмах запјева пијетао. И опомену се Петар ријечи Исусове што му је рекао: Док пијетао не запјева, три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље, плакаше горко. А кад би јутро, учинише вијеће сви првосвештеници и старјешине народа против Исуса да га погубе. И свезавши га одведоше, и предаше га Понтију Пилату, намјеснику.

На прању ногу:

Јн. 44 зач. (13 : 1-11).

У вријеме оно, пред празник Пасхе, знајући Исус да је дошао његов час да пређе из овога свијета Оцу, љубивши своје који су у свијету, љубио их је до краја. 2. И кад би вечера, пошто ђаво већ бјеше метнуо у срце Јуди Симонову Искариотском да га изда, 3. Знајући Исус да му је Отац све дао у руке, и да од Бога изиђе, и Богу иде, 4. Устаде од вечере и скиде горње хаљине, па узе убрус и опаса се њиме. 5. Потом усу воду у умиваоницу, и поче прати ноге ученицима и отирати убрусом којим бјеше опасан. 6. Онда дође Симону Петру, а овај му рече: Господе, зар ти моје ноге да опереш? 7. Одговори Исус и рече му: Што ја чиним, ти сад не знаш, али ћеш послије разумјети. 8. Рече му Петар: Никада ти нећеш опрати моје ноге. Исус му одговори: Ако те не оперем, немаш удјела са мном. 9. Рече му Симон Петар: Господе, не само ноге моје, него и руке и главу. 10. Рече му Исус: Окупани нема потребе шта да пере осим ногу, јер је сав чист; и ви сте чисти, али не сви. 11. Јер знађаше издајника својега, зато рече: Нисте сви чисти.

По прању ногу:

Јн. 45 зач. (13 : 12-17).

У вријеме оно, кад Исус опра ноге ученицима, узе хаљине своје па опет сједе за трпезу и рече им: Знате ли шта сам вам учинио? 13. Ви ме зовете Учитељем и Господом, и право велите, јер јесам. 14. Кад вам, дакле, опрах ноге, ја Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. 15. Јер сам вам дао примјер да, као што ја учиних вама, и ви чините. 16. Заиста, заиста вам кажем: Није слуга већи од господара својега, нити је посланик већи од онога који га је послао. 17. Кад ово знате, блажени сте ако то творите.

На 6-м часу:

Јез. 2 : 3-10, 3 : 1-3
Рече ми Господ: Сине човечији, послаћу те дому Израиљеву, огорчавајућем Ме, који Ме огоршиче: они сами и оци их одметнуше Мене до данашњег дана. 4. И синови тврдог образа и жестока срца. Послаћу те к њима, и рећи ћеш им: тако говори Адонај Господ: 5. не би ли чули, или побојали се, јер су дом огорчавајући, и не би ли познали да си пророк међу њима. 6. И ти, сине човечији, да их се не побојиш, нити се ужасавај од лица их: јер ће разсвирепети против тебе, и опколиће те, међу шкорпијама живиш: речи их не побој се, нити се ужасни, јер су дом огорчавајући 7. и проговори им речи Моје, не би ли чули, или се побојали, јер су дом прогневљујћ. 8. И ти, сине човечији, послушај Говорећег ти, не буди огорчавајући, као дом преогорчавајућ: отвори уста твоја и поједи што ти дајем. 9. И видех, и гле - рука испружена к мени, и у њој свитак књижни: 10. И разви га преда мном, и на њему беше исписано и лице и наличје, и уписано беше у њему ридање и жалост. 1. И рече ми: сине човечији, поједи свитак овај, и пођи, реци синовима Израиљевим. 2. И отворих уста моја, и нахрани ме свитком тим 3. и рече ми: сине човечији, уста ће твоја појести, и утроба ће се твоја наситити свитком даним ти. И поједох га, и би ми у устима сладак као мед.

На веч.:

Изл. 2 : 11-22


Прођоше дани многи, и порасте Мојсеј, и изиђе к браћи својој, синовима Израиљевим. Разумевши бол њихов, виде човека Египћанина бијућег неког Јеврејина од браће њехове, синова Израиљевих. 12. Обазревши се тамо и овамо, и никог не видев: убив Египћанина, сакри га у песку. 13. Изашавши следећег дана, виде два Јеврејина бијућа се, и рече неправдочинитељу: због чега бијеш ближњег свог? 14. Тај му рече: ко те постави начелником и судијом над нама? Хоћеш ли ме убити, као што си јуче убио Египћанина? Побоја се Мојсеј и рече: зар се дознаде ово? 15. Узнаде фараон ово, и хтеде убити Мојсеја. Удаљи се Мојсеј од лица фараонова, и посели се у земљи Мадијамској; дошавши у земљу Мадијамску, седе крај студенца. 16. У свештеника Мадијамског беху седам кћери, напасајућих овце оца својег Јотора: дошавши, црпаху, док не напунише појила, да напоје овце оца својег Јотора. 17. Дођоше пастири, и отераше их. Устав Мојсеј, избави их, и нали им, и напоји овце им. 18. Вратише се Рагуилу, оцу својем. Он им рече: како сте тако брзо дошле данас? 19: Оне рекоше: човек Египћанин нас заштити од пастира, и нали нам, и напоји овци наше. 20. Он рече кћерима својим: где је он? И како тако остависте човека? Позовите га, да једе хлеба. 21. Насели се Мојсеј код човека: и даде Сепфору, кћер своју, Мојсеју за жену. 22. Зачевши у утроби, жена роди сина, и нарече му Мојсеј име Гирсам, говорећи: јер сам дошљак у земљи туђој. Опет зачевши, роди сина другог, и нарече му име Елиезер, говорећи: Бог оца мојег помоћник је мој, и избави ме из руке фараонове.

Јов. 2 : 1-10


Одређеног дана, дођоше Ангели Божији страти пред Господом, и ђаво дође међу њима стати пред Господом. 2. И рече Господ ђаволу: одакле долазиш? Тада рече ђаво пред Господом: прошавши сву поднебесну, и обишавши сву земљу - дођох. 3. И рече Господ ђаволу: јеси ли опазио (мишљу твојом) слугу мог Јова? Нема таквог међу онима на земљи: човек незлобив, истинољубив, непорочан, Богопоштовалац, удаљујући се од сваког зла, и још се држи незлобивости: (иако Ми) ти рече уништити имање његово. 4. Одговори ђаво Господу, и рече: кожу за кожу, и све што има, даће човек за душу своју: 5. Али пошаљи руку Твоју, и дотакни се костију његових и тела његовог - да ли ће те благословити? 6. Рече Господ ђаволу: ево, предајем ти га, само душу његову сачувај. 7. Изиђе ђаво од лица Господња, и порази Јова гнојем љутим, од ногу до главе. 8. И узе Јов цреп да оструже гној свој, и сеђаше на гнојишту бан града. 9. И кад прође много времена, рече му жена његова: докле ћеш трпети говорећи: сачекаћу још мало времена, чекајући наду спасења мојег? Гле, погуби се са земље спомен твој, синови твоји и кћери, моје утробе болови и трудови, које залуд у болу донесох (на свет); ти сам у гноју црвном седиш, ноћујеш без крова (над главом), и ја се потуцам и служим, од места до места прелазећи, и од дома до дома, чекајући кад ће сунце заћи, да се одморим од труда и бола свог који ме снађоше; него речи реч неку Господу и умри. 10. Он, погледавши, рече јој: зашто си као безумна жена проговорила? Ако смо добро примили из руке Господње, зла ли нећемо истрпети? У свим овим догађајима, ништа не сагреши уснама својим Јов пред Господом (нити рече безумље за Бога).

На јутр.

Јн. 41 зач. (от пола) (12 : 17-50)
У вријеме оно, свједочаше народ који бјеше с Исусом када Лазара позва из гроба и подиже га из мртвих. 18. Због тога му и изиђе народ у сретање, јер чу да је он учинио ово знамење. 19. А фарисеји рекоше међу собом: Видите како ништа не помаже. Ето, свијет оде за њим. 20. А бијаху и неки Јелини међу онима који дођоше да се поклоне о Празнику. 21. Они, дакле, приступише Филипу, који бјеше из Витсаиде Галилејске, и мољаху га говорећи: Господине, хоћемо да видимо Исуса. 22. Дође Филип и каза Андреју, а опет Андреј и Филип казаше Исусу. 23. А Исус им одговори говорећи: Дошао је час да се прослави Син Човјечији. 24. Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси. 25. Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свијету сачуваће га за живот вјечни. 26. Ко мени служи, за мном нека иде, и гдје сам ја, ондје ће и слуга мој бити; и ко мени служи томе ће дати почаст Отац мој. 27. Сад је душа моја узбуђена, и шта да речем? Оче, спаси ме од часа овога; али зато дођох за час овај. 28. Оче, прослави име своје! Тада глас дође с неба: И прославих, и опет ћу прославити! 29. А народ који стајаше, када то чу, говораше да је гром загрмио; а други говораху: Анђео ми је говорио. 30. Исус одговори и рече: Овај глас није био мене ради но вас ради. 31. Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље. 32. И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи. 33. А ово говораше, указујући каквом ће смрћу умријети. 34. Народ му одговори: Ми чусмо из Закона да Христос остаје вавијек; и како ти говориш да се Сину Човјечијему ваља подигнути? Ко је тај Син Човјечији? 35. А Исус им рече: Још је мало времена свјетлост са вама; идите док свјетлост имате да вас тама не обузме; а ко иде по тами не зна куда иде. 36. Док свјетлост имате вјерујте у свјетлост, да будете синови свјетлости. Рекавши ово, Исус отиде и сакри се од њих. 37. Јер иако је учинио толика знамења пред њима, не вјероваху у њега; 38. Да се испуни ријеч Исаије пророка који рече: Господе, ко вјерова проповједи нашој? И рука Господња коме се откри? 39. Зато не могаху вјеровати, јер опет рече Исаија: 40. Заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумију, и не обрате се да их исцијелим. 41. Ово рече Исаија када видје славу његову и говораше о њему. 42. Али и од старјешина многи вјероваше у њега; но због фарисеја не признаваху, да не буду искључени из синагоге; 43. Јер завољеше више славу људску него славу Божију. 44. А Исус повика и рече: Ко вјерује у мене, не вјерује у мене, него у Онога који ме је послао. 45. И ко види мене, види Онога који ме је послао. 46. Ја у свијет дођох као свјетлост, да свако ко вјерује у мене не остане у тами. 47. И ко чује моје ријечи и не вјерује, ја му не судим; јер не дођох да судим свијету, него да спасем свијет. 48. Ко одбацује мене, и не прима ријечи моје, има себи судију: ријеч коју ја говорих, она ће му судити у посљедњи Дан. 49. Јер ја не говорих сам од себе, него Отац мој који ме посла, он ми даде заповијест шта да кажем и шта да говорим. 50. И знам да је заповијест његова живот вјечни. Што год, дакле, ја говорим, онако говорим како ми је рекао Отац.

На Лит.

Мт. 108 зач. (26 : 6-16)


У вријеме оно, кад Исус бјеше у Витанији у кући Симона губавога, 7. Приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоцјенога, и изли на главу његову када сјеђаше за трпезом. 8. А кад ово видјеше ученици његови, негодоваше говорећи: Чему ова штета? 9. Јер се могаше овај мирис продати скупо и дати сиромасима. 10. А разумјевши Исус рече им: Што ометате жену? Она учини добро дјело на мени. 11. Јер сиромахе имате свагда са собом, а мене немате свагда. 12. А она изливши мирис овај на тијело моје, учини то за мој погреб. 13. Заиста вам кажем: Гдје се год успроповиједа ово јеванђеље по свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини. 14. Тада један од Дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима, 15. И рече: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребрника. 16. И од тада тражаше згодно вријеме да га изда.

Јутр.

Мт., 84 зач. (XXI : 18-43)

У вријеме оно, Исус, враћајући се у град, огладње; 19. И угледавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече јој: Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква. 20. И видјевши то ученици дивише се говорећи: Како одмах усахну смоква! 21. А Исус одговарајући рече им: Заиста вам кажем: Ако имате вјеру и не посумњате, учинићете не само оно што се зби са смоквом, него и гори овој ако речете: дигни се и баци се у море, догодиће се. 22. И све што узиштете у молитви вјерујући, добићете. 23. И кад уђе у храм и стаде учити, приступише му првосвештеници и старјешине народне говорећи: Каквом влашћу то чиниш? И ко ти даде ту власт? 24. А Исус одговарајући рече им: И ја ћу вас упитати једну ријеч, коју ако ми кажете, и ја ћу вама рећи каквом влашћу ово чиним. 25. Крштење Јованово откуда бијаше? С неба, или од људи? А они размишљаху у себи говорећи: Ако кажемо: с неба, рећи ће нам: Зашто му, дакле, не вјеровасте? 26. Ако ли речемо: од људи, бојимо се народа; јер сви Јована држе за пророка. 27. И одговарајући Исусу рекоше: Не знамо. Рече и он њима: Ни ја вама нећу казати каквом влашћу ово чиним. 28. А шта вам се чини? Човјек неки имаше два сина, и дошавши првоме рече: Синко, иди данас ради у винограду моме. 29. А он одговарајући рече: Нећу! И послије се раскаја и отиде. 30. И приступивши другоме рече тако исто. А он одговарајући рече: Хоћу, господару!И не отиде. 31. Који је од ове двојице извршио вољу очеву? Рекоше му: Први. Рече им Исус: Заиста вам кажем да ће цариници и блуднице прије вас ући у Царство Божије. 32. Јер вам дође Јован путем праведним, и не вјеровасте му; а цариници и блуднице повјероваше му; а ви видјевши то, не раскајасте се затим да му вјерујете. 33. Другу причу чујте: Бијаше човјек домаћин који посади виноград и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и отиде. 34. А када се приближи вријеме бербе, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. 35. И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше. 36. Опет посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто. 37. А најзад посла им сина својега говорећи: Постидјеће се сина мојега. 38. А виноградари видјевши сина, рекоше међу собом: Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово. 39. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда, и убише. 40. Када, дакле, дође господар винограда шта ће учинити виноградарима оним? 41. Рекоше му: Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме. 42. Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим. 43. Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове.

Лит.

Мт., 98 зач. (XXIV : 3-35)

У вријеме оно, сјеђаше Исус на гори Маслинској, приступише му ученици насамо говорећи: Кажи нам кад ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка вијека? 4. И одговарајући Исус рече им: Чувајте се да вас ко не превари. 5. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити. 6. Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. 7. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свијету. 8. А то је све почетак страдања. 9. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. 10. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. 11. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. 12. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. 13. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти. 14. И проповиједаће се ово јеванђеље о Царству по свему свијету за свједочанство свим народима. И тада ће доћи крај. 15. Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, гдје стоји на мјесту светоме - ко чита да разумије - 16. Тада који буду у Јудеји нека бјеже у горе; 17. И који буде на крову да не силази да узме што му је у кући; 18. И који буде у пољу да се не враћа натраг да узме хаљине своје. 19. А тешко трудницама и дојиљама у те дане. 20. Него се молите Богу да не буде бјежање ваше у зиму ни у суботу. 21. Јер ће тада бити невоља велика каква није била од постанка свијета до сада, нити ће бити. 22. И ако се не би скратили дани они, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се дани они. 23. Тада ако вам ко рече: Ево, овдје је Христос или ондје, не вјерујте. 24. Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране. 25. Ето вам казах унапријед. 26. Ако вам, дакле, кажу: Ево га у пустињи, не излазите. Ево га у собама, не вјерујте. 27. Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човјечијега. 28. Јер гдје је труп, ондје ће се и орлови окупити. 29. И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и мјесец своју свјетлост изгубити, и звијезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. 30. И тада ће се показати знак Сина Човјечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човјечијега гдје долази на облацима небеским са силом и славом великом. 31. И послаће анђеле своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири вјетра, од краја до краја небеса. 32. А од смокве научите поуку: Када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је близу љето. 33. Тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима. 34. Заиста вам кажем: Овај нараштај неће проћи док се све ово не збуде. 35. Небо и земља ће проћи, али ријечи моје неће проћи.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Господ иде на добровољно страдање. И ми треба да идемо са Њим. То је дуг свакога ко исповеда да је Христовим страдањем постао оно што јесте и да ћe још добити нешто толико велико и славно да ни на ум човеку не може доћи. Како, пак, ићи са Њим? Размишљањем, саосећањем. Иди мишљу трагом страдајућег Господа и размишљањем из свега извлачи представе које би могле ганути твоје срце и увести га у осећање страдања поднетих Господом. Да би се то успешније извело, потребно је да сами почнемо да страдамо кроз осетно умањење јела и сна и кроз увећање труда стајањем на молитви и чињењем поклона. Испуни све што чини света Црква и бићеш добар сапутник Господу на путу страдања.

1. Тим. 284 (3:14 - 4:5)

Ово ти пишем надајући се да ћу скоро доћи к теби; Ако ли се задржим, да знаш како се треба владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине. И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповједи се незнабошцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави. А Дух изричито говори да ће у посљедња времена одступити неки од вјере слушајући духове преваре и науке демонске, У лицемјерју лажљиваца, чија је савјест спаљена, Који забрањују женити се, и траже уздржавање од јела која је Бог створио да их са захвалношћу узимају вјерни и они који су познали истину. Јер је свако створење Божије добро и ништа није за одбацивање кад се прима са захвалношћу, Јер се освећује ријечју Божијом и молитвом.

Мт. 5 (3:1-11)

У оне пак дане дође Јован Крститељ и проповиједаше у пустињи Јудејској. И говораше: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. Јер то је онај за кога је рекао пророк Исаија говорећи: Глас вапијућег у пустињи: припремите пут Господњи, поравните стазе његове. А сам Јован имаше хаљину од камиље длаке и појас кожни око бедара својих, а храна му бијаше биље и дивљи мед. Тада излажаше к њему Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина јорданска. И он их крштаваше у Јордану, и исповиједаху гријехе своје. А кад видје многе фарисеје и садукеје гдје долазе да их крсти, рече им: Породи аспидини, ко вам каза да бјежите од гњева који иде? Родите, дакле, род достојан покајања. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама; јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнуги дјецу Аврааму. А већ и сјекира код коријена дрвећу стоји; свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца. Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном јачи је од мене: ја нисам достојан њему обуће понијети; он ће вас крстити Духом Светим и огњем.

Кол. 250 (1:12-18)

Браћо, захваљујући Богу и Оцу који нас оспособи за удио у насљедству светих у свјетлости; 13. Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје, 14. У коме имамо искупљење, опроштење гријехова; 15. Који је икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари, 16. Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били пријестоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано. 17. И Он је прије свега, и све у њему постоји. 18. И Он је глава тијела, Цркве, који је почетак, Прворођени из мртвих, да у свему Он буде први.

Лк. 85 (17:12-19)

У вријеме оно, кад улажаше Исус у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека, 13. И подигоше глас говорећи: Исусе, Учитељу, помилуј нас! 14. И видјевши их, рече им: Идите и покажите се свештеницима. И догоди се, док одлажаху, да се очистише. 15. А један од њих, видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. 16. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. 17. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? 18. Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? 19. И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Исцељено је десет губавих, а вратио се само један да заблагодари Господу (Лк.17,21-19). Није ли таква пропорција захвалности и међу свим људима који су примили добро од Господа? И ко од људи није примио добро, или, боље речено, шта имамо и шта бива са нама што није добро? А јесу ли сви благодарни Богу и да ли за све благодаре? Има, напротив, и таквих који себи дозвољавају питање: "Зашто је Бог дао живот? Боље би нам било да нас нема". Бог ти је дао живот ради вечног блаженствовања. Он ти је уделио живот као дар и штедро те је снабдео и свим способностима за достизање вечног блаженства. Сада све само од тебе зависи. Треба само нешто мало да се потрудиш. Међутим, ти говориш: "Да, али ја срећем само горчину, несрећу, болести и напасти". Па шта! И то спада у број средстава за стицање вечног блаженства. Само потрпи! Читав твој живот се не може назвати ни треном у односу на вечност. У односу на вечност није ништа чак кад би и сав живот требало да страдаш. Међутим, ти имаш и часове утехе. Не гледај на садашње, него на то шта ти се спрема у будућности, и побрини се да га будеш достојан. Тада нећеш ни приметити горчине. Све оне ће бити прогутане несумњивом надом на вечне утехе. Благодарност тада неће затајити у твојим устима. 




СВЕТИ НИКОЛАЈ СРПСКИ
ОМИЛИЈЕ


Научимо се на малим стварима, ако не можемо одмах да схватимо велике ствари.

Ако не можемо да схватимо како Бог гледа и види све људе, погледајмо како сунце сија и обасјава све ствари на земљи.

Ако не можемо да схватимо како душа човечја не може ни једнога минута живети без Бога, погледајмо како тело човечје не може живети ни једнога минута без ваздуха.

Не знамо ли зашто Бог тражи од људи послушност, разберимо зашто домаћин тражи послушност од своје чељади, и цар од својих поданика, и војсковођ од војника, и неимар од зидара.

Не знамо ли зашто Бог тражи од људи благодарност, размислимо и разумимо зашто родитељ тражи благодарност од своје деце. Но застанимо за час баш на овоме предмету: зашто родитељ тражи благодарност од своје деце?

Зашто родитељ захтева од свога сина, да овај скине капу, да му се поклони, и да каже хвала за сваку ствар и стварчицу коју од родитеља прими? Шта то треба родитељу? Да ли родитељ од те дечје хвале постаје богатији, и моћнији, и угледнији, и утицајнији у друштву? Не, ништа од свега тога. Па кад родитељ лично ништа не добија од благодарности дечје, није ли смешно што он непрестано учи своје дете благодарности и вежба га у благодарности, и то не само родитељ побожан него чак и непобожан?

Не, то није нимало смешно; то је узвишено. Јер то је најнесебичнија љубав родитељска, која гони родитеља да научи своје дете благодарности. Зашто? зато да би детету добро било. Зато да би дете порасло као питома воћка а не као дивљи трн. Зато да би детету добро било у овом временом животу мећу људима, мећу пријатељима и мећу непријатељима, у селу и у граду, у власти и у трговини. Јер свуда се благодаран човек цени, воли, призива, помаже и милује. Ко научи бити благодаран, научи бити и милостив. А милостив човек слободније корача по овоме свету.

Запитајмо се сада, зашто Бог тражи благодарност од људи? зашто је тражио од Ноја, Мојсеја, Аврама и других праотаца, да Му приносе жртве благодарности (Пост. 8, 20, 12, 7-8; 35, 1; 3 Мојс. 3, 1)? Зашто је Господ Исус посведневно давао пример свету како треба да одаје хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 2627)? Зашто су и свети апостоли то исто чинили (Дела Ап. 2, 47; 27, 35) наређујући свима верним да приносе хвалу Богу у свему и за све (Еф. 5, 20, Кол. 3, 17)? Да ли је неразумно што велики Исаија виче: помињаћу доброту Господњу, хвалу Господњу, за све што нам је учинио Господ, и мноштво добра што је учинио (Ис. 63, 7)? Или што умилни Псалмист саветује сам својој души: благосиљај, душо моја, Господа и не заборављај ниједнога добра што ти је учинио (Пс. 103, 2)? Зашто, дакле, Бог тражи од људи благодарност? И зашто Му људи одају благодарност? Из бескрајне љубави своје према људима Бог тражи да Му људи одају благодарност. Неће благодарност људска учинити Бога ни већим, ни моћнијим, ни славнијим, ни богатијим, ни живљим, али ће она учинити људе већим, и моћнијим, и славнијим, и богатијим, и живљим. Нити ће благодарност људска додати нешто миру и задовољству Божјем, али ће она додати много миру и задовољству човечјем. Нити ће благодарност према Богу ма колико изменити стање и биће Божје, али ће она изменити стање и биће благодарна човека. Не треба лично Богу наша благодарност, као што Њему није потребна ни наша молитва. Али је ипак онај исти Господ који је рекао: зна отац ваш шта вам треба пре молитве ваше (Мат. 6, 8) у исто време препоручио како се треба свагда молити Богу, и не дати да дотужа (Лк. 18, 1). И ако, дакле, Бог не осећа потребу у нашој молитви, Он ипак наређује да му се молимо. И ако Он осећа потребу у нашој благодарности, Он ипак захтева од нас благодарност, која у ствари и није ништа друго до један облик молитве, молитве захвалне. Јер благодарност према Богу уздиже нас смртне из трулежи смртности, одрешује нас од онога од чега се једном сви морамо одрешити, хтели не хтели, и везује нас за живог и бесмртног Бога, за кога ако се не вежемо у овоме животу никада у вечности нећемо бити у близини Његовој. Благодарност облагорођава благодарног а гањава благодетеља. Благодарност даје полета милосрђу у свету и освежава сваку врлину. У осталом смртни језик човечји не може ни издалека представити ни красоту благодарности нити ругобу неблагодарности тако јасно као што је то обоје представљено у данашњем јеванђељу.

У време оно кад улазаше Исус у једно село сретоше га десет губавих људи, који сташе из далека, и подигоше глас говорећи: Исусе наставниче, смилуј се на нас! Десет губавих људи! Страшно је и једнога губавога видети а камоли десет у гомили. Тело покривено од главе до пете најпре белим бубуљицама а потом белим гнојним крастама, које прво сврбе а потом као огњем пеку! тело које гнили и распада се! тело у коме је гној јачи од крви! тело које је смрад и споља и изнутра! ето, то је губав човек. Па кад губа ухвати и нос, и уста, и очи, можете мислити: какав је то ваздух који се кроз гној дише? и каква је то храна која се са гнојем једе? и какав је то свет уопште који се кроз гној гледа?

По Мојсејевом закону забрањено је било губавом долазити у ма какав додир са осталим људима. Уосталом, то је и данас тако у оним пределима где има губе. Да не би неко дошао близу губавог човека, овај је морао издалека викати: нечист! нечист! Од речи до речи овако стоји написано у закону: а губавац на ком је та болест нека иде у хаљинама раздртим и гологлав, и уста нека застре, и нека виче: нечист, нечист (Мојс. 13, 45)! У хаљинама раздртим - да би се видела губа на њему; гологлав - опет да би се познало да је губав, пошто је од губе коса белила и опадала; са застртим устима - опет знак распознавања за мимопролазнике; и поврх свега тога морали су још викати: нечист, нечист! Они су бивали истеривани из града или села, и живели су скотскије од скота, одгурнути, презрени, заборављени. Нечист је, пише у закону, нека живи сам, иза окола нека му буде стан (ст. 46). Сматрани су за мртве, мада је њихов удес био страшнији од смрти. Поред таквих десет дроњавих и усмрделих комада живота пролазио је једнога дана Господ Исус, источник здравља, красоте и моћи. А кад губавци дознаше, да је то Он, они стадоше издалека и подигоше глас: Исусе наставниче, смилуј се на нас! Одкуд су ови бедници могли дознати за Исуса, као и да им Он може помоћи, кад нису долазили у додир с људима? Свакако им је неко бацајући им хлеб с друма морао саопштити ову новост. Свакако је издалека допро глас до њихових ушију о тој јединој новости у свету, која је њих могла интересовати. Све остало што се догађало у свету: промене царева и битке народа, зидање градова и рушење градова, забаве, пожари и земљотреси - за њих је све то било безразлично. Обучени у гној они су могли мислити само о тој својој злехудој одећи и, можда, још и о ономе ко би им могао свући ту одећу и обући их у одећу здравља. Чувши за Господа Исуса као свемоћног Исцелитеља, они су свакако чули још и за нарочите случајеве Христовог исцелења губавих какви су били и они (Лк. 5, 12-13). Зато су и морали ожељкивати срећну прилику, да се сретну с Господом. Негде на крају равнице Галилејске, где се пут почиње дизати уз брда Самаријска, очекивали су Га они. Туда је он пролазио идући за Јерусалим. И гле, ево сада срећне прилике, не случајне но Богом устројене! Они смотрише Христа где иде са ученицима Својим. И смотривши Га они завикаше у један глас. Исусе наставниче, смилује се на нас! Зашто Га називају наставником? Зато што је то достојанственија и значајнија реч од назива учитељ. Јер наставник означава оног који није само прости учитељ него и душепопечитељ, који речју, примером и бригом руководи људе на путу спасења. Зашто Га онда не називају Господом, што је још достојанственије и значајније него наставник? Зато што свакако још нису били дознали за ово достојанство Христово. Смилуј се на нас! викали су они изагласа.

И видевши их Исус рече им: идите и покажите се свештеницима. И они идући постадоше чисти. При једном од ранијих случајева исцељења губавих Господ се дотакао руком губавога и рекао му: очисти се; и одмах губа спаде с њега (Лк. 5, 13). А у овом случају Он се не само није дотакао губаваца, него није дошао ни близу њих. Јер они сташе из далека и викаху к Њему. Морао је, дакле, и Он њима викнути из далека. Зашто их Господ упућује ка свештеницима? Зато што су свештеници имали дужност, да губаве проглашују нечистим и изгоне их из друштва, а да опет исцељене проглашују чистим и здравим и повраћају их у друштво људи (III Мојс. 13, 34, 44). Господ неће да нарушава закон, тим пре што закон није сметао Његовом делу него је, напротив, помагао Његово дело у овом случају, пошто ће сами свештеници добити прилику да се увере, да су десеторица губавих постали здрави, и то ће сами утврдити и посведочити. Чувши, дакле, шта им Господ рече и куда их упути, десеторица губавих људи кретоше ка своме селу да тако и учине. Но, гле, идући они погледаше на себе, а то губе на њима не бише. Идући очистише се. И они погледаше на своја тела, и тела њихова беху здрава и чиста, и погледаше друг на Друга, и уверише се, да сви беху здрави и чисти. И красте, и гној, и смрад - све беше ишчезло, тако да више не беше ни трага од ужасне проказе на њима.

Ко би могао рећи, да ово чудо Христово није веће од васкрсавања мртвих? Удубите се мало у тај факт, да на једну моћну реч десет прокажених људских тела, разједених од губе, наједанпут постану здрава и чиста! И кад се удубите, сами ћете лако признати: заиста, та реч није могла доћи од смртна човека! Ту реч је морао изговорити Бог кроз телесни орган човечји. Човечји језик, истина, изговорио је ту реч, али је та реч потекла из оне исте дубине, из које је потекла и заповедна реч, да се створи свет, којој је и следовало стварање света. Има речи и речи. Има речи чистих и безгрешних, које су зато и моћне. Те речи долазе из праисточника вечите Љубави. Пред њима се отварају врата свих ствари; њима се покоравају ствари, и људи, и болести, и духови. А има речи разводњених, отупелих, умртвљених грехом, које немају већег дејства него свирање ветра кроз шупљу трску; и маколика се множина тих мртвих речи изговарала, оне остају безсилне као ударање дима о гвоздена врата? И помислите још, каква је ненадмашна утеха за нас кад знамо, у каквог моћног и човекољубивог Господа верујемо! Бог наш на небеси и на земљи, всја јелика восхотје сотвори. Он је господар живота, Он је властитељ над болестима, Он је заповедник над природом, Он је победилац смрти. Ми нисмо створени од немислене и бесловесне природе него од Њега, Премудрога. Ми нисмо робови природних закона него слуге Бога живога и човекољубивога. Ми нисмо игра случаја него створења Онога који је створио и нашу старију браћу, ангеле и архангеле, и сву бесмртну војску небесну. Ако смо и на муци у овоме свету, Он зна смисао и циљ наше муке; ако смо и прокажени грехом, Његова је реч моћнија од проказе, како телесне тако и душевне; ако се и давимо, Његова спаситељска рука је близу нас; ако и умиремо, Он нас чека с оне стране гроба.

Но вратимо се јеванђелској причи о исцељеним губавцима и посмотримо тек сад јасну слику благодарности и неблагодарности. Шта, дакле, учинише ови прокажени кад опазише, да су исцељени од своје проказе? Ево шта: само један од њих поврати се да благодари Христу, а други девет продужише свој пут не обзирући се више на свога добротвора и спаситеља.

А један од њих видевши да се исцели поврати се хвалећи Бога иза гласа, и паде ничице пред ноге његове, и захваљиваше му. И тај беше Самарјанин. Овај један благодарни човек видевши да је с њега спала тешка болезања, дахнуо је душом као да се с њега свалио сплет љутих змија, и прва му је помисао била, да благодари своме спасиоцу од неисказане беде. И као што је мало час подигао био свој мукли глас и кроз своја гнојава уста викао: Исусе наставниче, смилуј се на нас! тако је сад опет подигао свој звонки глас из здравих груди кроз здрава и чиста уста, и хвалио је Бога иза гласа. Но није му то довољно било, него је он потрчао натраг за својим добротвором, да Му искаже своју благодарност. И кад дође пред Христа, он паде ничице пред Њега, не више на рањава и болна колена него на здрава, и стаде Му захваљивати. Тело испуњено здрављем, срце радошћу, очи суза! То је прави човек. Мало час једна гомила гноја, а сада опет - човек! Мало час одбачени отпадак људскога живота, а сада опет достојан члан људског друштва! Мало час једна жалосна труба, која је трубила само једну песму: нечист, нечист! а сада радосна труба хвале и славе Божје!

А овај једини благодарни човек не беше Јеврејин него Самарјанин. Самарјани пак не беху Јевреји него или чисти Асирци или мешавина Асираца и Јевреја. То су они Асирци које је негда цар асирски Салманасар населио у покорену Самарију пошто је претходно преселио Јевреје одатле у Асирију (II Царства 17, 3-6, 24). Да је и овај благодарни човек био чист Асирац види се из тога што га сам Господ Исус назива туђином: А Исус одговарајући рече: не исцелише ли се десеторица? где су дакле деветорица? Како се међу њима не нађе који да се врати и захвали Богу, него само овај туђин? Чујете ли, како Господ благо укорева неблагодарне? Он само распитује за њих - да ли се и они не исцелише? и зашто се и они не вратише да заблагодаре? Не пита Он зато што не зна, да се они сви исцелише; не, Он је знао да ће се они исцелити пре него што их је срео и видео. Него Он поставља то питање као укор. Како благ укор, је л' те? Како сваки од нас када подари динар некоме беднику праска и виче, ако му овај не благодари! А замислите, како би сваки од нас најљуће изобличио девет болесних људи, кад би он, рецимо, био у стању да им поврати здравље, а они не рекли ни хвала за такву једну неисплативу услугу! Колико су сви дани испуњени људском виком на неблагодарне! Како је тежак сав ваздух на земљи од мржње и клетве, која се свакога дана од јутра до мрака сипа из људских уста на неблагодарне! Међутим како је све малено што човек човеку чини према ономе благодјејању што Бог људима чини, и то неуморно и без престанка, од колевке човекове до гроба! Па ипак Бог не виче, не грди, не проклиње неблагодарне, него их само благо укорева распитујући оне који Му се клањају у дому или у цркви: а где су остала деца моја? Не дадох ли ја здравље хиљадама њих, а гле, само вас десетина на молитви? не огрејах ли ја сунцем милионе, а гле само вас стотине благодаре? Не украсих ли родом њиве и не напуних ли торове свију, а гле, само неколико вас клече преда Мном и захваљују? Где су остала деца моја? Где су моћни и силни, који владају народима Мојом силом и Мојом помоћи? Где су богати и успешни, који се обогатише Мојим богатством и успеше због Моје милости? Где су здрави и весели, који се напунише здравља и весеља са Мога извора? Где су родитељи, чијој деци Ја помажем расти и крепити се? Где учитељи, којима Ја додајем мудрости и знања? Где су толики болесници, које Ја исцелих? Где толики грешници и грешнице, којима ја опрах душу од греха као од проказе?

Гле, само овај туђин! Он се једини врати да благодари. Но зар има туђина за Христа? Није ли Он дошао да спасе све људе а не само Јевреје? Јевреји су се хвалили својим избранством од Бога и својим превасходним богопознањем пред свима осталим народима на земљи. Но ево примера који показује њихову тупост ума и окорелост срца! Један Асирац, један незнабожац, има просвећенији ум и благородније срце него ли хвалисави Јевреји. Али на жалост ова се историја и дан данас понавља са избраним и неизбраним. И данас понеко од незнабожаца има отворенији ум и благодарније срце према Богу него многи и многи хришћани. Многи и многи муслиман, или будист, или парсист, може застидети многе хришћане својим усрћем у молитви к Богу и својом топлом благодарношћу према Богу.

Најзад се ова прича завршује речима Спаситељевим упућеним ономе благодарном Самарјанину:

И рече му: устани, иди; вера твоја поможе ти. Видите, како је велики Господ у смирењу као и у благости! Њему ствара радост, да назове људе саучесницима у Својим великим и добрим делима. Он тиме хоће да уздигне достојанство пониженог и поништеног рода људског. Узвишен над људском сујетом и гордошћу Он жели да подели Своје заслуге са другим, Своје богатство са сиромашним, Своју славу са бедним и жалосним. Вера твоја поможе ти! Заиста овај Самарјанин је веровао, као што су веровали и осталих девет губавих; јер да нису веровали у моћ Господа не би ни викали: Исусе, смилуј се на нас! Но шта је вредила та њихова вера? Могли су они с таквом истом вером викати ка хиљадама најславнијих лекара на земљи: смилујте се на нас, и исцелите нас! па би све било узалуд. Претпоставимо пак, да их је неки од тих хиљаде земаљских смртних лекара исцелио, - мислите ли ви, да би он- ма који од њих - приписао то исцелење болесниковој вери а не себи, искључиво себи и својој способности? Није ли обичај код земаљских смртних лекара, да свак нарочито прећуткује неку заслугу свога болесника у његовом оздрављењу, да би тиме истакао што јаче и што искључивије себе самог и своју заслугу? Тако се односе људи према људима. А Христос Господ односи се другчије према људима. Христос је ставио Свој товар пшенице, а губави Самарјанин бацио је једно своје зрно у тај товар. Христов товар жита то је Његова божанска моћ и власт, а једно зрно губавога то је његова вера у Христа. Но истинити и човекољубиви Христос неће да прикрије ни то једно зрно, него, напротив, даје му част већу него Своме товару. Зато Он и не каже; као што би сви смртни у оваком случају казали: мој товар жита нахрани те, него: твоје зрно нахрани те! Он не каже: Ја ти помогох! него: вера твоја помаже ти! Ах, колико великодушности у овим речима! и колико поуке свима нама! И колико прекора себичности и гордости људској!

Нека приђу и у стиду поуче се од Христа праведнога сви они који прикривају туђе зрно заслуге а истичу свој товар. Гле, они нису мање отмичари и лопови од богаташа, који прикључују малену њиву сиромашкову својој великој њиви!

Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа истинитога сви генерали, који прикривају заслуге својих војника за победу а истичу широм отвореним устима своје искључиве заслуге!

Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа смиренога сви трговци и индустријалци, који заташкавају заслуге за свој успех радника и помоћника својих а приписују их искључиво само својој вредноћи, мудрости и срећи!

Нека најзад приђе, и у стиду поучи се од Христа човекољубивога и цео човечји род, који у гордој заслепљености својој приписује све добро, сву вештину, све успехе искључиво себи, а прикрива или заборавља лавовски део Божји у свему томе! Нека приђе и поучи се, како истинити Бог не прикрива ни једно зрно заслуге људске у целом товару заслуге Своје, него напротив Своју заслугу прикрива и прећуткује а истиче заслуге људи!

Може ли бити већега удара, и страшнијег укора људима због њихове крадљивости, отмичарства, грубости, гордости, нечовекољубља и небогољубља? Заиста, ко има стида, тај ће се застидети од овакве смирености Христове. Ко има једну искру неугашене савести, он ће се покајати за своје грубо и глупаво самохвалисање и самоистицање, и постаће благодаран према Богу и према људима. А благодарност ће га научити истинитости, праведности и смирености.

О, кад би ми Хришћани знали, од какве и колике нас душевне губе Христос Господ сваки дан лечи, ми би се брзо повратили к Њему, пали пред ноге Његове и захваљивали му од сада до часа смртнога, - до часа смртнога, који није далеко ни од једног од нас! Господу и Спасу нашем Исусу Христу нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.