А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели с њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце с десне стране себи, а јарад с лијеве. Господ каже: "Када дође у слави Својој", пошто је Његов први долазак прошао уз бешћашће и увреде. Када буде други пут дошао доћи ће у слави, праћен анђелима. Најпре ће раздвојити светитеље од грешника, избављајући их тако од патњи, и поставиће их (Себи с десне стране) и говориће им. Светитеље назива "овцама", због њихове кротости и зато што нам они попут оваца дају своје плодове и служе нам, као овце које нам дају "вуну", то јест, божански и духовни покров, и "млеко" као духовну храну. ,Јарад" су грешници, јер они ходе по урвинама (греха) и неуредни су и бесплодни као јарад.

Тада ће рећи Цар онима што му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца мојега; наследите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, кад те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. Док прво не пресуди, Господ никога не награђује нити кажњава. Будући човекољубив, Он и нас учи да не кажњавамо друге док добро не испитамо њихову кривицу. Тако они који буду кажњени, после суда неће имати никаквог изговора. "Благословеним" назива светитеље, јер их је Отац примио (у Царство небеско). Назива их наследницима Царства како би показао да их Бог чини заједничарима Своје славе, као Своје синове. Није им рекао "примите" већ "наследите", као што синови наслеђују имање свога оца. ,Најмањом браћом" зове своје ученике, или просто сиромахе, јер сваки сиромах је брат Христов пошто је и сам Христос живео у сиромаштву. Видиш ли Божју праведност, како похваљује светитеље, али и њихову благомисленост, јер смирено поричу да су Му служили. Ипак, оно што је учињено сиромасима Господ прима као учињено Себи.

Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме. Тада ће му одговорити они говорећи: Господе, кад те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни. Оне који су с леве стране шаље у огањ припремљен за ђавола. Пошто су демони немилосрдни и према нама се понашају сурово и непријатељски, разумљиво је да истом казном буду кажњени и они који су једномислени с њима и који бивају проклети због својих властитих дела. Видиш да Бог није припремио огањ за људе, нити је створио пакао за нас, већ за ђавола, али ми сами себе чинимо виновницима пакла. Задрхти, дакле, о човече, и разуми из овога да ови људи нису кажњени због блуда, отимачине или неког другог злог дела, већ зато што нису чинили добро. Заиста, ако добро размислиш, грабљивац је онај који има много, а не даје милостињу, чак иако јавно никоме не чини неправду. Све што он поседује преко својих потреба отео је од оних који су у оскудици и који ништа од њега нису примили. Да је с њима поделио своје имање, они не би ни оскудевали. Али, пошто је он своје благо закључао и присвојио за себе, они су се нашли у сиромаштву. Зато је немилостив човек лопов и чини неправду свима онима којима је могао помоћи, а није помогао. Стога ће он и њему слични отићи у вечну муку без краја, а праведници у вечни живот. Као што светитељи обитавају у бесконачној радости, тако ће неправедни наследити вечно мучење, иако Ориген празнослови да ће пакленим мукама доћи крај и да грешници неће бити вечно мучени, те да ће доћи време када ће иони ући у обиталишта праведних, очишћени пакленим мукама. Оригеново учење је овде јасно оповргнуто када Господ говори о "вечној муци", која нема краја, и када праведнике упоређује са овцама, а неправедне с јарадима. Као што јаре никада не може постати овца, тако се ни грешник (после Суда) никада не може очистити и постати праведник. "Крајња тама" (која се спомиње у претходној причи о талантима) сасвим је далеко од светлости Божје, што мучење чини још тежим. Постоји и други разлог који би могао да се спомене: грешник је још у овоме животу у тами, пошто је отпао од "Сунца Правде", али како постоји нада за обраћења, то још није "крајња тама". Међутим, када умре и када се испитају зла дела која је починио, тада га обузима "крајња тама".

Тада више нема наде за обраћење и грешник остаје потпуно лишен Божјих блага. Док је још у овоме животу, човек донекле ужива добра Божја, мислим на вештаствено благо, и верује да је на неки начин слуга Божји и да обитава у овом створеном свету као у дому Божјем, храњен и помаган Богом. Али, онда ће потпуно бити одсечен од Бога, и неће имати никаквог удела у Његовим добрима. То је та тама која се назива "крајњом", у поређењу са овдашњом тамом која није "крајња", пошто грешник још није потпуно одсечен од Бога. Зато и ти бежи од немилостивости и чини милостињу, не само телесно већ надасве духовно. Нахрани Христа који је "гладан" нашег спасења. Ако нахраниш и напојиш онога који је гладан и жедан духовног учења, нахранио си и напојио самог Христа, јер у сваком хришћанину живи Христос и његова вера се храни и јача учењем. Ако угледаш некога ко се као странац отуђио од небеске отаџбине, узми га са собом. Док ти будеш узлазио на небеса, поведи и њега са собом да се не би проповедајући другима сам показао неискушан. Ако неко збаци са себе одећу нетрулежности коју је добио на крштењу, и остане наг, одени га, а раслабљеном у вери помози, како каже Павле. Посећуј онога који је затворен у мрачној "тамници" овога тела и саветом твојим обасјај га као светлошћу. Упражњавај, дакле, ових шест врста љубави, телесно и надасве душевно, јер будући да смо састављени од душе и тела, то обоје могу да учествују у овим делима љубави.

Извор: Манастир Лешје

Следећа се недеља зове "Месопусна" јер је, за време недеље која јој следи, Црква прописала ограничени пост - уздржавање од меса. Овај пропис треба разумети у светлу онога што је већ речено о значењу припреме. Црква сада почиње да нас "прилагођава" великом напору који нас очекује за седам следећих дана. Постепено нас уводи у тај напор-знајући нашу непостојаност, предвиђајући нашу духовну слабост.

Уочи тога дана (Месопусна субота) Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су "уснули у нади на васкрсење и на живот вечни". Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је Хришћанство вера љубави. Христос није оставио Својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу,већ нову заповест "да љубе један другог", па је додао: "По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог". Љубав представља основ и суштину живота Цркве, који су, по речима Св. Игњатија Антиохијског у "јединству вере и љубави". Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, "скупљање у једно, оних који су били раштркани", успостављање љубави коју је нарушио грех. Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави? Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која преставља крајњу победу, одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи "у Христу", и како безнадежно нису у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о "заслугама" и "надокнадама", или је просто одбацују као бескорисну. Велико бденије за мртве уочи Месопусне суботе служи као узор за све друге помене мртвих. Оно бива поновљено друге, треће и четврте суботе Великог поста.

Љубав је основна тема "Месопусне недеље". На овај дан из Јеванђеља се чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав-и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног "сиромаха". Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем. Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама "класа", "раса" итд. Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи и сл., брину за праведно, равноправно и хуманије друштво. Сигурно је да све ово потиче из Хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи-ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква "социјална агенција", нешто што она дефинитивно није.

Хришћанска љубав је "могућа немогућност", да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у Свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради "добра дела" или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у "другоме"-његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности-и досеже до душе, јединственог и искључивог личног "корена" људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, "душу" или "личност", коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји "безлична " љубав јер љубав је чудновато откривање "личности" у "човеку", откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку онога што се може волети у њему, онога што је од Бога.

Хришћанска љубав је, у овом погледу, нешто супротно "социјалној активности", са којом данас често идентификују Хришћанство. За "социјалног активисту" објект љубави није "личност" (него) човек, апстрактни појам и део још апстрактније "хуманости". Али, за Хришћанство, човек је предмет вољења зато што је Личност. Тамо је личност сведена на човека; овде се у човеку види само личност. "Социјални активиста" није заинтересован за лице и веома лако га жртвује за (опште интересе). Хришћанство може да изгледа, а у извесном смислу и јесте, прилично скептично што се тиче те апстрактне "хуманости", али оно чини смртни грех против самог себе кад год престане да се брине за личност и кад престане да је љуби. Социјални активизам је увек "футуристичан" у свом приступу. Он увек дела у име правде, поретка и среће, који треба да дођу, који треба да буду постихнути.

Хришћанство се мало стара о тој проблематичној будућности, већ ставља нагласак на сада-једино и сигурно време за љубав. Два става се узајамно не искључују, али не треба их ни бркати. Хришћани сигурно имају одговорности за "овај свет", и морају да их испуне. Ово је подручје "социјалног активизма" које потпуно припада "овом свету". А хришћанска љубав превазилази овај свет. Она је зрак, објављивање Царства Божијег. Она надмашује све границе, све "услове" овог света, јер су њен мотив, а такође и њен циљ и крај -у Богу. А знамо да су чак и у овом свету који "у злу лежи", једине трајне и трансформишуће победе-победе љубави. Истинита мисија Цркве је у томе да подсећа човека на ову личну љубав и призив, да љубављу испуни грешни свет.

Прича о Страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за "хуманост", али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав-признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође, знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер "уколико сте то учинили једном од најмањих од Моје браће, Мени сте учинили"...

о.Александар Шмеман, Велики пост


Извор: Манастир Вазнесење

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Света Црква вернике постепено припрема за дане покајања, очишћења од грехова, за дане Великог поста. У прошлу недељу чули сте причуо митару и фарисеју, у којој нам је Господ показао како треба да се кајемо и да преклињемо Господа за опроштај грехова. А данас чујемо причу Спаситеља о блудном сину, о томе како Господ прима чак и великог грешника ако он принесе срдачно покајање за своје грехове. «Рече Господ причу ову: „Неки богати човек је имао два сина. И ево, млађи син је молио оца да му дао део имања. Отац није одбио. Издвојио му је део имања. После извесног времена син је узео сву своју имовину и отишао је у «далеку земљу» и тамо је све протраћио живећи блудно.»

Богат човек је Господ. Два сина: старији син је свет Анђела, а млађи је цело човечанство и сваки од нас. Шта се догодило с млађим сином, односно с човечанством? Адам и Ева су после стварања били у рају заједно са својим Творцем, Богом Оцем, заједно с Анђелима. Али они су згрешили, отпали су од Господа, удаљили су се у «далеку земљу», протраћили све духовно богатство, ум и срце, и веру – све су изврнули. Свако ода нас је постао као Адам и Ева.

Сваки човек има образ Божији, сваки човек добија огромну благодат, велике дарове Божије у Тајни Крштења, али још од детињства, од пелена почињемо да траћимо наслеђе Божије, све више се удаљавајући греховима од Бога «у далеку земљу». Шта је «далека земља»? То је греховно стање, кад је цела душа пуна таквих размишљања, осећања, жеља, речи и дела, који су својствени само ђаволу, који нас удаљују од Господа. И што су грехови тежи, што их је више, тим више се човек удаљује од Бога. Тако се удаљило читаво човечанство, тако се и свако од нас удаљује од Оца Небеског.

Али јеванђељски блудни син је, кад је постао свестан своје духовне ништости, кад је схватио шта је изгубио, и у каквом ужасном стању се налази, блиском коначној погибељи, како Господ каже, «дошао је себи». Сетио се колико најамника код оца налази свако задовољење, а он овде гине од духовне глади. Устаћу, рече он себи, отићи ћу код оца и рећи ћу му: «Оче, недостојан сам да се назовем сином твојим, али прими ме макар као једног од својих најамника.»

И ево, с овом мишљу је устао и упутио се код свог Оца. И док је био још далеко, Отац као Свевидећи Бог, знајући већ за његово покајање, иде му у сусрет, баца му се око врата, целива га и више не слуша речи сина који говори: «Оче, нисам достојан да се назовем сином твојим.» Он слугама наређује да за сина донесу најбољу одећу, да му дају прстен на руку, да му обују чизме и закољу угојено теле да би се радовали и веселили, јер је овај син био мртав и оживео је, пропадао је и нашао се. И отац је приредио пир и сви су се радовали повратку сина. У овој причи су очигледно приказане речи Господа: «Радост бива на небу због једног грешника који се каје.»

Чије срце неће дотаћи љубав оца, који угледавши из далека свог блудног сина, који је све протраћио, који је потрошио све своје душевне и телесне снаге, трчи му у сусрет, пада око врата, љуби га, васпоставља у некадашњем достојанству, не достојанству најамника, како је син молио, већ у достојанству свог рођеног сина? Ми знамо и за већу љубав од оне о којој говори ова прича. Ми знамо за непојамно, неизрециво, недоступно за разумевање не само људи него и Анђела, милосрђе Божије према палом људском роду и сваком од нас.

Ми знамо да је Отац Небески на предвечном савету са Својим Јединородним Сином и Духом Светим одлучио да пошаље на земљу, у «далеку земљу» Јединородног Сина Свог Господа Исуса Христа. Сам Господ је отишао у ову «далеку земљу» оставивши небо, живео је као обичан човек. Он је прошао све људске узрасте, немајући грех, подвргавао се разним увредама и прогонима: фарисеји су хулили чак и разна Његова чуда; људи су Га називали ђавоиманим, чаробњаком, који има везу с ђаволом, вређали, прогањали, на крају, испљували, истукли и разапели на Крсту. Све је ово претрпео Син Божји, Јединородни Оца, Творац целог света, Господ, Који је дошао да спаси грешника који је гинуо.

Ево какву љубав према нама показује Господ. Како камено треба да буде људско срце па да не одговори на љубав Божију, да свесно остане у греху, у «далекој земљи», где се Бог вређа кршењем заповести, одбацивањем, одрицањем од Њега?

Како камено треба да буде срце да не омекша, да се не обрати Господу видећи Његову безмерну, непојамну чак и за Анђеле, љубав према човечанству које је пало у нечистоту, које је огрезло у свим пороцима? Чак и највиши Анђели, Херувими и Серафими нису могли да схвате ово милосрђе Божије према човеку, који је отпао од Господа. Нису могли да схвате како Сам Господ прима душу и тело човека како Господ, Творац света, дозвољава да буде вређан, да би спасио људски род који Га је увредио. Али, и Сам Господ је знао да ће малобројни поверовати у Њега, да ће Га већина одбацити, да ће Га већина вређати, да ће се окренути од Њега. Па ипак, без обзира на то Господ је дошао на земљу да би спасио људски род. Својом Божанском Крвљу Он омива грехове сваког човека, који поверује у Њега, који Му се обрати с покајањем, као што се обратио и блудни син. Ево какву љубав Господ пружа човеку.

Господ призива све нас: «Ходите код Мене сви уморни, оптерећени греховима, болесни душом и телом, ходите, Ја ћу вас исцелити, одморићу вас у Царству Оца Небеског, где ћете заблистати као сунце, бићете у неизрецивој радости.» «Ходите,» каже Господ.

Зар ћемо одбацити Реч Божију, зар ћемо остати међу онима, који одбацују Господа, одричу Га се, вређају Га и речима и делима, који више воле да живе у «далекој земљи» и да тамо погину?

Сваки грешан човек има могућност да се врати Небеском Оцу као што се вратио блудни син. Шта је за ово потребно? У причи је речено да је овај блудни син дошао себи, односно да је схватио свој пад, да је схватио у каквом ужасном стању се налази, схватио је да ово стање још није све, да га очекује још већи, гори крај, да га очекује вечна мука после смрти. Да би избегао ове муке сваки човек треба да се освести, треба да анализира свој живот – не само своја дела и речи, већ и све своје помисли, све жеље, сваки покрет своје душе, од великих до малих, треба сам себе да осуди, да схвати у како жалосном моралном стању се налази и да се окрене лицем ка Господу, да почне да Га преклиње да му Господ опрости сагрешења, да му пође у сусрет као што је кренуо у сусрет блудном сину да би му помогао да увиди и осети тежину својих грехова, да би му дао истинско, од свег срца покајање, плач због својих грехова да би га обукао одећом првосаздане чистоте, да би му дао на руку прстен у знак враћеног достојанства, да би га учинио чедом Својим.

Заиста смо недостојни овога и морали бисмо да преклињемо Господа: «Господе, нисмо достојни да се назовемо Твојом децом, приброј нас макар најамницима једанаестог сата.» И ево, Света Црква нас речима Самог Господа уверава да ако човек постане свестан својих грехова, ако заплаче пред Господом због своје погибељи, ако буде преклињао Господа као што је преклињао митар и ударао себе у груди: «Боже, милостив буди мени грешному,» Отац Небески га никада неће одбацити, већ ће му кренути у сусрет, загрлиће га, обући ће га у светлу одећу чистоте, неће га назвати најамником, већ Својим рођеним сином, приредиће пир, вечни пир у Царству Свом. Човек треба да буде духовно мртав да би прошао поред љубави Божије, да не би сам себе пожалио и да не би уложио мали напор покајања ради добијања опроштаја и повратка Очијој љубави, која је увек спремна да нас назове Својим синовима.

Амин.

Игуман Никон (Воробјов)


Извор pravoslavie.ru

Ево још једне Христове приче која је записана у Јеванђељу по Луки:

„Човек неки имађаше два сина, и рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми део од имања што припада мени. И он им подели имање. И после неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудевати. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мојега имају хлеба и сувише а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу ову својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим – прими ме као једнога од најамника твојих. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. А отац рече слугама својим: изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите тело угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити. А син његов старији беше у пољу, и долазећи, кад се приближи кући, чу певање и играње. И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то? А он му рече: Брат твој дође; и отац твој, закла теле угојено што га је здрава дочекао. А он се расрди и не хтеде да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никада ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А кад дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено. А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати се, јер овај брат твој мртав беше и оживе; изгубљен беше, и нађе се“ (Лк. 15, 11-32).

Ова прича се чита у цркви у дане када верни почну да се припремају за Велики Пост, за време покајања. Јеванђеље нам нигде боље не открива суштину покајања него управо у овој причи.

Блудни син је отишао далеко од завичаја, у „земљу далеку“. А та „земља далека“, та туђина јесте символ који нам открива саму суштину нашега грешног и палог живота, наше палости. Наш повратак истинском животу може да започне тек онда када схватимо да је наш свакодневни живот уствари – живот у далекој туђини. Онај ко бар једном у свом животу није осетио да је његов живот – живот у туђини, ко себе није осетио као изгнаника и бездомника изгубљеног у духовној туђини, тај једоставно не може да схвати суштину Хришћанства. Онај ко се у овом свету и животу осећа потпуно „код куће“, ко никада није оскусио тугу за неком другом стварношћу, не може никада схватити шта је то кајање и покајање. Јер покајање није у формалном набрајању сопствених недостатака, грешака и преступа. Не, кајање и покајање се рађају из нашег сазнања да смо се отуђили од Бога и из наше радости због сазнања да опет можемо да будемо заједно са Богом. Релативно је лако признати своје преступе и грехе. Међутим, неупоредиво је теже да себи самом признам да сам издао, разрушио и изгубио своју духовну лепоту, да сам се удаљио од свог стварног дома и стварног живота, да је разруушено и уништено оно што је најдрагоценије, најчистије и најлепше у самом ткиву мога живота. А управо тако и започиње покајање у човеку и зато оно претпоставља као свој неопходни предуслов нашу најдубљу жељу да се повратимо и вратимо у завичај, да изнова нађемо свој изгубљени дом. Неочекивано почињем да схватам да је мене мој Отац Небески обдарио бесценим благом: пре свега, самим животом и могућношћу да истински уживам у том дару, а то значи – да га преображавам у смисао, у љубав, у знање. Отац Небески ми је у Сину Свом Исусу Христу даровао нови живот, откривши ми Своје вечно Царство, радост и мир у Духу Светоме.

Од Бога сам добио на дар могућност богопознања, и у том богопознању – силу да будем слободни син Божији, син који воли свога Оца. Све сам то изгубио, свега сам се тога одрекао, не само својим појединачним „гресима“ и „прегрешењима“, већ својим грехом над греховима – одласком у „земљу далеку“, својим избором да одем у „туђину“, да се одвојим и удаљим од Бога.

И онда – блудни син се сетио. Сетио се оца и очевог дома и изгубљене радости живота. Устао је и вратио се оцу своме. Отац га је примио и опростио му.

Тих недеља које претходе Великом посту ми у цркви певамо: „На рекама вавилонским седесмо и плакасмо, сећајући се Јерусалима…“. Певамо псалам о изгнаности и отуђењу, али и покајању, љубави и повратку. О, када бисмо могли да се пробијемо кроз сујету свакодневног живота ка том тајанственом памћењу срца и душе којим се сећамо изгубљеног Очевог дома и радости живота, памћењу које каже да живот који живимо није прави живот, да треба да живимо другачији живот.

„Устаћу и поћи ћу…“. Како је то лако, а како је то уствари тешко! Међутим, управо и само од тих једноставних речи зависи све и у мом животу и у животу света који ме окружује. Све зависи управо и само од мога покајања, од тог покајничког просветљења ума, срца и душе у коме човек магновено сагледава таму, горчину и жалост свог палог живота, али, у исти мах, и светлост божанске љубави која је у сваком тренутку спремна да магновено преиспуни исти тај живот човеков.

Протојереј Александар Шмеман

Извор Светигора

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Света Црква од данас почиње припрему своје верне деце за дане покајања, очишћења душе од грехова, за дане Великог поста. Јуче сте чули нову песму: «Покајанија отверзи ми двери, Жизнодавче…», која нас позива на покајање. Али пошто покајање није могуће без молитве, данас нам Црква у Јеванђељу Господа нашег Исуса Христа причом о митару и фарисеју показује с каквим душевним расположењем, како треба да се молимо Господу да би Он примио нашу молитву, наше покајање.

Црква нам следеће недеље, у недељу блудног сина, опет показује колико је Господ Милосрдан, како жели да се сваки грешник обрати и како прима све оне који Му долазе кроз покајање, кроз признавање својих грехова, кроз остављање свега светског и стремљење ка Богу.

Затим, недељу дана касније, Света Црква подсећа хришћане на дан Страшног Суда, кад ће се открити дела сваког човека, и не само дела, већ и свака његова мисао, свака жеља, свака тајна помисао, односно целокупно стање душе, све ће се открити пред читавом васељеном.

Шта може и шта треба да се учини да би греховна прошлост била избрисана? Треба се молити и кајати, јер Господ брише грехове у души која се искрено каје. У данашњој причи нам се и показује како треба да се молимо, како треба да се кајемо да би били примљени наши молитва и покајање и да би се тако очистила наша душа. Ако Господ прима наше покајање и опрашта наше грехове, самим тим Он све то брише из душе, сваку прљавштину, све гадости. Божије милосрђе је такво да човеку омогућава да стане на Страшни Суд с апсолутно чистом душом, да стане пред Господа као светли Анђели, јер је Он узео на Себе наше грехове и омива их Својом Божанском крвљу кад Му се обраћамо.

Данас у Јеванђељу Господ говори: Два човека су ушла у храм да се помоле. Један фарисеј, а други митар. Фарисеј је стао напред сматрајући себе потпуно достојним и овако се у себи молио Богу: «Хвала Ти, Оче, што нисам као остали људи: крадљивци, неправедници, прељубници, или као овај митар – постим два пута, дајем десетину свега што стекнем.» Овако се молио фарисеј. Он се пред Богом хвалио својим делима наводећи своја спољашња добра дела. Али какву цену она имају сама по себи? Ако има жељу сваки човек може да да известан део свог прихода у цркву или сиромашнима, може да пости, може да се уздржава од великих грехова, али да притом потпуно заборавља и да не види безбројно мноштво унутрашњих душевних грехова. Злоба, завист, мржња, злопамћење, непријатељство, гнев љивост, таштина, гордост – све ово може да живи у души заједно са спољашњим добродетељима, које је фарисеј набројао и да потпуно скрнави целог човека, да га чини у потпуности рђавим пред Богом. И ми знамо да су фарисеји који су прецизно испуњавали спољашњу страну Мојсијевих заповести: давали десетину и поштовали постове и чинили много тога другог притом љутом мржњом омрзнули Господа Исуса Христа. Они су завидели Господу пошто је Он стицао утицај на људе. Они су сами хтели да владају народом, хтели су да добијају од њега разна материјална добра, поштовање, част и остало. Ево зашто су и сва добра дела чинили да би се показали. Истицали су, где је било могуће, своје врлине. Молили су се у присуству људи. Господ каже: «Ако желиш да се помолиш, уђи у свој клет, односно у своју собу или своју душу и тамо се моли тајно Оцу твом и Отац твој Који види тајно, узвратиће ти јавно.» А фарисеји су стајали и молили се на раскрсницама улица – не само на улици, већ на раскрсницама, да би се боље видели са свих страна.

Тако су заједно с неким спољашњим добродетељима њихове душе биле пуне сваке нечистоте, аони нису били свесни ове нечистоте, нису се због ње кајали, напротив, сматрали су себе праведницима и високо подигнуте главе су се обраћали Господу: «Благодарим Ти, Господе, што нисам као други људи.» Њима су и данас слични они хришћани који се такође ослањају на своја добра дела, набрајају своје добродетељи пред Богом и људима и надају се да ће се уз њихову помоћ спасити. То је велика заблуда.

И кад бисмо испунили и све заповести Божије не бисмо имали права да показујемо своја добра дела пред Богом, јер Господ каже: «Ако учините све што вам је заповеђено, односно ако извршите све заповести, реците себи да сте слуге неваљале, које су учиниле оно што су морале учинити.» Творац света Господ од Својих створења, од Својих слугу захтева испуњење заповести. А чиме да се поносимо и ако их и испунимо? Узмимо пример из живота. Човек негде ради. Шеф му каже: иди тамо, спреми то, препиши ово итд. и т.сл. Потчињени испуњава. Да ли може да се хвали тиме што је обавио свој посао? Не, јер је дужан да учини оно што је учинио. Тако смо и ми дужни да испуњавамо све заповести Божије и немамо разлога да се хвалимо неким појединим добрим делима, тим пре што ова поједина добра дела уопште не доказују да је наша душа чиста. Постоје добра дела, али у нама постоји и бесконачно мноштво разних пакости, свакаквих прекршаја заповести Божијих. Већ то што стално осуђујемо једни друге, упркос директној забрани Господа: Не судите, не осуђујте, иначе ћете и сами бити осуђени, – сведочи против нас. Ми не обраћамо пажњу на речи Господа, и судимо, осуђујемо, празнословимо, размећемо се једни пред другима и др. и др.

Тако да чак и онај човек који би све испунио не може да се горди пред Господом, не може да захтева да га Господ прими у Царство Божије. Сваки човек је дужан да колико може испуњава све заповести Божије. И ако би их испунио требало би да преклиње Господа: «Господе, уз Твоју помоћ сам учинио ово или оно, али од Тебе зависи да примиш ова моја дела, да ми опростиш, да се смилујеш и уведеш ме у Царство Божије.» «Помиловаћу,» каже Господ, «кога будем помиловао. Смиловаћу се коме се смилујем.» Односно помиловање, милосрђе Божије према нама не зависи просто од наших дела, већ од Бога.

С каквим расположењем треба да се обраћамо Господу? Очигледно је да је фарисеј био осуђен, његова молитва није могла бити примљена. И ево, Господ показује други пример молитве: грешника – митара. Митар је ушао у храм и није смео да стане напред, већ је остао на вратима. Није се усудио да подигне, како је речено у причи, поглед на небо, спустио га је у земљу, ударао себе у груди и говорио само: «Боже, милостив буди мени грешнику.»

Није изговарао никакве дугачке молитве, само је плакао, вапио је у својој души: «Боже, буди милостив мени грешном. Нема ми оправдања, немам дела у која бих могао да се поуздам, а и не желим да се ослањам на њих, већ само преклињем Твоју благост, Господе, буди милостив мени грешном.» И ево, Господ изговара Свој праведни суд: «Овај митар, грешник и по суду људском и по суду Божијем изашао је из храма оправдан.»

Ево два сата смо стајали у цркви. Да ли ће многи од нас ће изаћи оправдани за своје грехове, или ће обрнуто, још много додати ономе што је било до доласка у цркву?

Кад бисмо у току богослужења вапили Богу из све душе, не обраћајући пажњу ни на кога и ни на шта: «Боже, милостив буди мени грешном,» поверујте, реч Божија је истинита, изашли бисмо оправдани. Митар је био грешник, али кад се из све душе, са скрушеношћу срца обратио Господу својом кратком молитвом, која је изашла из дубине душе – изашао је као очишћен.

Кад бисмо од свег срца вапили: «Боже, милостив буди мени грешном,» или «Господе Исусе Христе Сине Божји, смилуј се мени грешном,» и ми бисмо могли да изађемо из храма оправдани. Господ би нам опростио све прошле грехове које смо учинили до сада. Наша душа би изашла из храма као чиста, као Анђео. Сад проверите себе, свако од вас, како се понашамо у храму. Да ли смо се много пута од све душе обраћали Господу с молитвом: «Боже, буди милостив, спаси ме»? Авај, не. Стојимо и гледамо ко је како обучен, какви су нам послови код куће, ко је шта причао и препричавао – стојимо у храму, а лутамо и пред нама, пред нашим очима пролази на десетине различитих филмова. Само се ретко сетимо и кажемо: «Господе, смилуј се.» Управо због тога излазимо из храма обремењени, па и осуђени, ако смо у њему набрајали своја добра дела.

Дакле, Света Црква нас још пре Великог поста припрема, навикава нас на молитву и на покајање, показује и Милосрђе Божије и истинити пут спасења – покајање, да би сваки човек осетио своје грехове, оплакао их, као митар, завапио за помиловање Господу, Који је увек спреман да опрости све наше грехове. Искористимо Милост Божију, заблагодаримо Му за љубав према нама грешнима, за то што нас стално на сваки начин поучава, учи нас, како да живимо и да се спасавамо. Прибегнимо свемогућем покајању. Никакве посебне молитве нису потребне, ништа не треба да знамо, треба само од све душе да завапимо: «Боже, милостив буди мени грешном,» и Господ ће нам се смиловати и спасити нас. Амин.

* * *

1963. година

Извор Манастир Ваведење (Београд)