Да Господ Христос није донео лек за смрт, не би нам био потребан. Шта ће овоме роду људском, шта ће човеку Бог који не може да нас спасе од смрти? Не требају нам такви богови! И заиста, да Господа Христа није у овоме свету, овај свет би био једна непрекидна пратња, пратња, а у сандуцима мртвачким: ја, ти, сваки човек, свако људско биће. Смрт, гној, змијарник… Ето судбине људи без Христа на овој планети! Шта, зар би човек могао без самоубиства завршити живот на овоме свету? Ако је смрт последња реч коју Бог даје човеку, не треба такав Бог у овоме свету. Не треба ни живот нама! Шта ће нам живот! Живот је подсмех и мучилиште.

Да, такви су сви богови, осим Господа Христа. Сви лажни богови који су били пре Њега, а ево и данас их има после Њега, и биће их до Страшнога Суда. Све су то лажни богови, они богови који не могу човека да спасу од смрти. Само је Истинити Бог онај који може да победи смрт, који теби и мени осигурава бесмртни Живот Вечни. Све је друго лаж: лажа и паралажа. Погледајте, какви се све спаситељи овом свету нуде и јављају. А све робље смрти, а све гњиде смрти, стенице смрти. И они обећавају слободу, а сами су робови смрти. Они обећавају и прокламују истину, а сами су робови лажи. Има ли веће лажи за човека него служити лажним боговима у овоме свету, служити лажној науци европској, служити лажној философији, лажној техници, лажним фабрикама, лажној цивилизацији, лажној култури? Шта је то? Шта нам ви нудите место Христа? Смрт, покољ, лаж, распећа, земљотресе! То нудите ви, лажни богови, који хоћете трулеж и гној, да замените Господа Христа у овоме свету.

А гле, само Он васкрсао и|з мртвих, само Он победио смрт. Не само то, него као Истинити Бог, Истинити Човек, осигурао Вечни Живот свакоме човеку: и мени, и теби, и сваком људском бићу. И све те силе, васкрсне силе које човека препорађају и рађају, које га васкрсавају из мртвих, васкрсавају из свих мртвих, све је то Господ Благи оставио у Цркви Својој да нас васкрсава из наших смрти, да нам осигурава Живот Вечни, да нас кроз капију смрти одводе у Царство Небеско. „Ко једе тело моје и пије крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан“, објављује Благи Спаситељ.

Гле, данашња Света Недеља и њено Свето Еванђеље, ето, казује нам ту једину потребну истину за човека и род људски у овоме свету. Казује нам то што је једино потребно човеку. Чули сте Свето Еванђеље – прича наша земаљска, прича свакодневна. Пратња, у сандуку јединац син, мајка удовица. Има ли ишта страшније за призор, за ум твој и мој, за очи моје и твоје? Јединац син, смрт га узела, мајка удовица, сама под страшним мрачним небом. Цео овај свет гробница, цео овај свет мртвачки сандук за једну мајку… Али шта је то, шта се то дешава код улаза, код капије градске? Пратња, жалост, смрт, а за Исусом маса народа, безброј људи. Благи Господ угледа пратњу, приђе и ојађеној мајци рече: „Не плачи“. Сажали му се: Шта је ово, ја сам човека створио за бесмртност, као да вели Господ Благи. Ја сам створио човека за Живот Вечни, а гле, како смрт краде јединца мајци удовици. Сажали му се. Његова Божанска уста изрекоше утеху: „Не плачи“. Приђе ковчегу, дохвати га се и рече младићу: „Теби говорим, момче, устај!“. И устаде младић. И даде га матери својој.

Шта је то? Ко се то јавио на овој несрећној земљи? Ко се јавио у нашој великој и огромној гробници земаљској? Земља, цела земља је једна огромна гробница у којој труле наши преци, у којој ћемо иструлити и ја и ти, и сви ми, да није Њега, Чудесног Господа Исуса, да нам осигура бесмртан Живот Вечни, да осигура и телу нашем васкрсење из мртвих. Читамо сваки дан „Вјерују““ Чекам васкрсење мртвих! Да, и у гробу тело моје чека васкрсење мртвих; и ја, и ти, тиме живимо у овоме свету, да чекамо васкрсење мртвих. То је радост, једина радост у овоме свету.

То је радост за мајку удовицу, којој Господ васкрсава сина, да покаже да је Он зато дошао у овај свет да победи онога кога нико победити не може – смрт! И да да лек од оне бољке од које нико не може дати лек: лек од смрти! Да, то само Он даје. И кад је васкрсао из мртвих, Он је најзад породио све Своје ученике. Сетите се, то су били прости сељаци, плашљивци, бежали од слушкиња, одрицали се Господа Христа на Велики Четвртак, бежали од Крста Његовог на Велики Петак. Крили се од страха јеврејскога. И гле, када је Господ васкрсао, одједанпут, све је то оживело, све је то кренуло. Куда? У Живот Вечни! Побеђена је смрт, шта ће нам учинити људи? Шта ђаволи? Ко је јачи од Господа Христа кад је Он јачи од смрти?! Онда, заиста само је Он Истинити Бог, и само је Он Једини Истинити Човекољубац, кад је дао роду људскоме победу над смрћу и осигурао Живот Вечни човеку.

Да, и прости и плашљиви рибари Јудејци кренули су кроз цео свет и сами васкрсавајући мртве, сами исцељујући од свих болести, и сами објављујући чудесно Еванђеље Господа Христа. Нову вест, Благу вест: Човек је рођен и створен за бесмртни Живот Вечни. Човек је јачи од смрти само са Христом и само у Њему и Њиме. Човек, човек је створен за Живот Вечни. Брате и сестро, то је Еванђеље Христово, и ништа друго. И ја и ти, и свако људско биће, створени смо за Живот Вечни. Пазимо како живимо! Шта је овај свет? Гробница без Христа.

Он је све те Божанске животворне силе оставио у Цркви Својој. Све нам је дао што нам је потребно за Живот Вечни и за спасење. Пише у Светом Еванђељу Његовоме, да нам је Он даровао све Божанске силе које су потребне нама за Живот Вечни. Живот Вечни, који почиње у овоме свету и продужују се бесконачно у ономе свету. Све Божанске силе, шта је то? Свете Тајне и свете врлине, Свето Крштење, Свето Причешће, Свето Покајање. Шта се збива онда са тобом и са мном? Свето Крштење. Ми се по Светом Еванђељу облачимо у Господа Христа, крстећи се у Њега, Победитеља смрти, у Вечног и

Истинитог Бога. Шта ће нам учинити смрт? Све што је смртно бежи од нас. Сваки ђаво бежи далеко од крштеног човека. То је Свето Крштење. Каква сила, дарована само Васкрслим Господом Христом!

А Свето Причешће? У Светом Причешћу сам Господ Христос, Истинити Бог даје Себе теби. Теби! Бог улази у тебе, све што је греховно, све што је ђавоље мора бежати из тебе, све што је смртно мора бежати из тебе. Само је грех та сила која човека претвара у мртво биће. Само је грех страшна сила која умртвљује човека. Господ васкрсао сина неке непознате Наинске удовице, да покаже да Он влада животом и смрћу, да покаже откуда смрт у овоме свету и откуда живот у овоме свету. Живот од Бога, дат људскоме бићу, а смрт од ђавола, смрт од греха. Ђаво помоћу греха, ето, убризгава серум смрти у тебе и у мене. Он непоменик, отров смрти, свеопште смрти и смртности, живи кроз грех. И када је наш прародитељ и наша прамајка, Адам и Ева, учинила грех у Рају, Рај се претворио у пакао, живот се претворио у смрт. Све што је племенито, Божанско, препало се и уплашило од греха. Какав је то незнанац, какво је то страшило, што је ушло у људски свет, што је ушло у људски Рај? Грех = чудовиште! Грех – страхота! Доказ смрт. Одмах је за грехом ушла смрт у овај свет. Одмах су људи постали смртни.

Тако је, брате и сестро, и са мном и с тобом. Чим грех уђе у моју душу, зацари се у њој, бежи из ње све што је бесмртно и вечно. Грех – ђавоља сила, грех смрди, грех разара, грех усмрћује. Ја сав мртав, ако останем у греху. Али Благи Господ је дао лек за сваки грех. Покајање – ето лека од свакога греха, ето лека од сваке смрти. А грех, сваки грех је једна кобна смрт! Кобна смрт. Јер смрт је прво смрт душе, па онда тела. Адам и Ева сагрешили су душом прво, душом се одвојили од Бога, и тада је улетела смрт у тело њихово. Улетела кроз већ умртвљену душу. Сваки грех ствара прво духовну смрт, па онда телесну. И зато је Господ Исус дошао у овај свет да спасе род људски од греха, од тог главног творца смрти у овоме свету, од тог главног непријатеља нашег. Велики и чудесни Светитељ Божји Свети Јован Златоуст, чије свете мошти имамо, писао је једном свом ученику, једној својој ученици, Светој Олимпијади: „Олимпијада, ништа није страшно у овоме свету, осим греха“. Грех јесте највећа страхота за тебе и за мене, човече. Јер њиме, само њиме ја и ти убијамо себе. Њиме ми постајемо самоубице. Када си човек под грехом, не кајеш се, знај, тај твој грех убија тебе! Душа ти пуна, рецимо, мржње према некоме и некима, и ти се не бориш против мржње, ти се не трудиш да по Еванђељу Христовом ишчупаш и избациш из себе тог убицу, ту смрт, него остављаш мржњу у својој души, гле, ти си већ самоубица! Ти си већ осуђен од себе, авај, на вечне муке! Нема пролазне муке. Грех, вечна ђавоља сила, а иза њега вечне муке. Јер грех, шта ради с тобом и са мном? Одваја те од Бога који је и живот, и радост, и блаженство, и уваљује те у смрт, у муку вечну, у пакао. Ми заваравамо себе када сматрамо: Па грех мој није тако велики: крађа – па то није тако страшно; па завист и то није тако страшно; па гњев – и то није тако страшно; па оговарање – и то није тако страшно. А то ђаво нашаптава и теби и мени. И најмањи грех је страшан, и најмањи грех је убица, и најмањи грех има толико силе да тебе одвоји од Бога.

Пази, брате, ушао грех у тебе, спасавај се од њега! Не спасавајући се, ти трпиш убицу у својој души који ће учинити да, кад-тад, одбегнеш од Бога потпуно. Украсти душу потпуно од Бога и ринути у царство зла и смрти – то је мисија греха. Зато, ми хришћани знамо шта је грех, каква је страхота грех. Он је родитељ смрти. Зато је он и најстрашније биће у овоме свету. Да, грех је као биће. Хришћанин се никад неће помирити са њим, никад помирити са грехом, никада рећи: Па ето, ја сам немоћан и слаб па не могу да се ослободим. Не, лаж је. Нема греха у човеку и у свету од кога Господ Христос није јачи. Само ти призови Господа Христа, завапи као Петар: „Помагај, Господе, тонем! Тонем! Тонем у мору мојих грехова!“ И Благи Господ који се непозван сажалио на Наинску удовицу, рећи ће и теби, рећи ће души твојој: „Теби Говорим, устани“, и устаће душа твоја из својих грехова, устаће из свих смрти пред Вечним Господом Христом. Њиме, једино Њиме, само ти не малаксавај, не очајавај, никада не дај места очајању. Ђаво хоће да ти кажеш себи: Ех, пропао сам. Свршено је. Греси су моји јачи од мене. Не, никада греси не могу бити јачи од тебе.

Док је Господа Христа, Истинитог Бога, у Цркви Његовој, над нама и око нас нема греха који је јачи од Њега, нема смрти која је јача од Њега, нема ђавола који је јачи од Њега, нема пакла који је јачи од Њега. Само имајмо веру Божју, како вели сам Спаситељ: „Имајте веру Божју“, и додаје ове чудесне речи: „Заиста вам кажем, све што у својој молитви иштете, верујте да ћете примити, и биће вам“. Ето, браћо, лека, ето скраћеног Еванђеља. Запамтите Његове речи. Оне су у Светом Еванђељу по Марку, глава једанаеста, стих двадесет трећи и двадесет четврти: „Имајте веру у Бога. Све што у својој молитви заштите, верујте да ћете примити, и биће вам“.

Тако и ти. Сковитлају те греси, салетеле те са многих страна страсти, јуришају на твоју душу ђаволи кроз безбројна искушења, а ти осећаш малаксава у теби твоје срце, твоја душа, твоје моћи, тонеш. Прени се! Тргни се! Устани ти који спаваш од грехова – вели Апостол Павле. Устани ти који спаваш у зависти, у мржњи, у пакости, у злоби, у среброљубљу. Устани! Васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос! Васкрсни из мртвих, сам Себе васкрсни. Господ ти је дао силе. Гле, ти патиш од гнева. А ко не пати од гнева? А Господ дао лек против гнева. То је, шта? Кротост, благост. Приморај себе на благост и на кротост.

Ти из неких разлога, погордио си се. Сматраш, е ја сам то, овај није то. Постао си охол и горд. То је ужасан грех. То је страшан убица. А Господ дао и за њега лек. Шта је то? Смирење, смиреност. Смири се, погледај на себе, погледај на своје грехе, уплаши се од граха и реци себи: Пази, овај мој грех, који је у мени неисповеђен, непокајан – па то је мрак, то је пакао, то је смрт моја, то је убица мој! Против њега се треба борити, не против ближњега. На грех свој треба се гњевити, не на ближњег свог. Чим се на неког гњевиш, сети се да прво треба да се гњевиш на своје грехе. А гле, који је то твој дан и мој, и да прође без греха? Који је то твој дан и мој, а да кроз њега не прошетају кроз душу безброј грехова, макар у мислима, макар у осећањима? Смеш ли ти рећи Господу Христу: Ево ме, ја сам чист пред Тобом. Најгоре је то, брате и сестро, када се узгордиш, када помислиш у себи: па ето, ја сам то, ја сам ово. Сети се, приђи Господу Христу и кад Он погледа у тебе, ти ћеш онда видети и сагледати како си бедан и ништаван пред Њим. Како требао да постанеш и порастеш духовни џин, а ти си још кепец пред Њим. Сав пливаш у гресима.

Када сунце обасја ваздух ми видимо најмању прашину, прашиницу у ваздуху. Тако и када Господ Христос баци светлост у твоју душу, ти ћеш онда угледати какве све грехе имаш и колико си грешан. И завапићеш као покајани цариник: „Боже, милостив буди мени грешном“. И ништа друго нећеш осећати у себи осим тог вапаја. Јер пред тобом је Господ Христос, зар се ти можеш ичим похвалити пред Њим? О, брате и сестро, једино што ми можемо да говоримо тада, сав речник наш је само неколико речи: „Боже, милостив буди мени грешном“.

Да, Црква Христова у овоме свету јесте небеска апотека, небеска апотека препуна свих лекова за све грехе, лекова за све смрти, лекова за сва зла. Чудесни и дивни Светитељ Божји, Свети Игњатије Богоносац, кога су незнабошци бацили лавовима и они га растргли и тако пострадао, пише хришћанима за Свету Евхаристију, Свето Причешће, и вели: „Свето Причешће је лек бесмртности“, лек бесмртности. Причешћујући се гле, ти си узео лек за бесмртност, јер тај лек уништава сваку смрт, уништава у теби сваки грех. Тако је браћо свака Света Тајна Христова, свака Света Тајна Цркве. Ето, Свето Причешће је лек бесмртности, и Свето Крштење лек од сваке смрти, и Покајање лек од сваког греха, јачи од сваке смрти, од сваког ђавола.

Вера, ето, све је то врлина, лек од свих лажних богова. Поверовао си у Истинитог Господа Христа – беже од тебе сви лажни богови. Какав диван лек! А љубав еванђелска? О, чудесан лек против твога мрачнога бића, мржње: „Који мрзи брата свога у смрти је“ пише у Светом Еванђељу. У смрти је. А ето, љубав еванђелска даје ти се као лек, да се излечиш од те страшне смрти што се зове мржња. Напрасит си, пргав си, гневљив си? О, заиста страшна болест! Лек: еванђелска кротост, еванђелска смиреност, еванђелска благост. Среброљубив си, душа ти нагиње ка непрекидном стицању имања, и сва заронила у то да ретко кад и додирне небо, ретко осети Бога. Тргни се, брате! То се отров смрти уселио у твоју душу. Та силна бољка, силно запаљење које је захватило твоју душу. Лечи се! Лечи се ванљудским леком! О, сети се благости и кротости Господње: када су Га пљували, Он Цар Неба, Истинити Бог и Господ, трпео је и трпећи победио. Јер подневши Крст за нас, и смрт, Он нас је спасао од смрти. Тако и ми треба да бежимо од сваког греха као од страшног запаљења. Чим неко од нас добије запаљење плућа ми трчимо по лекара, тражимо инјекције. А кад душа добије запаљење од гњева, од гордости, од среброљубља, од мржње, ретко се ми сећамо да треба души дати лека. А у апотеци Небеској, у Цркви Христовој, у изобиљу лекова за све болести душе људске и бића људског.

Каква је чудесна Благовест Господа Исуса Христа, Јединог Истинитог и незаменљивог Бога свих светова за нас људе? Каква Благовест кроз данашње Свето Еванђеље о Наинској удовици и њеном васкрслом сину. Ми хришћани треба да васкрсавамо себе из сваке смрти, свесни, увек свесни да је Господ Христос дао све силе нама у Цркви Својој, да васкрсавамо себе из свих грехова и свих смрти, да победимо сваки грех и сваку смрт. Зато: „Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос“. Њему, Чудесном Господу, Једином Истинитом Господу у свима световима, част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

1966. године у манастиру Ћелије

Данашња Света Недеља, пета Недеља Великог Поста, слави чудну и чудесну подвижницу, Преподобну матер Марију Египћанку. Њоме нам је Господ казао ко је велики човек. Данашње Свето Еванђеље открива нам дивну и чудесну Благовест, Благовест која чини човека (великим). Кад је човек велики? Како човек постаје велики пред Богом? Служећи другима. Тако објављује Благи Господ кроз данашње Свето Еванђеље: "Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам служи". Ето правила, небеског правила за земљу.

И још, данашње Свето Еванђеље открива и казује Благовест о првенству у овоме свету. Како се постаје први, како се стиче првенство у овоме свету? Опет служећи другима. Благи Господ вели: "Ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга". Нека свима буде слуга! Ето пута ка првенству. Како то постићи? Како постати велики пред Богом? Угледајући се на Господа Христа. Ето примера, ето свепримера. Јер Он, Син Божији, Бог, сишао је с Неба, постао човек - ради чега? Да служи људима. Зато се вели у данашњем Светом Еванђељу: "Син човечији није дошао да му служе, него да служи, и да душу своју да у откуп за многе".

И заиста, Господ (Христос) непрекидно служи људима, непрекидно служи човеку. Ради чега је дошао у овај свет? Какву то услугу Он чини нама, услугу коју нам нико учинити не може? Он служи нама непрекидно да нас спасе - од кога? Од греха! Да нас спасе од смрти, да нас спасе од ђавола, да нас спасе до пакла - то је Његова служба нама. А ко нас осим Њега може спасти тога? Ко? Нико! И Он, беспримеран пример смирења, и понижења, и служења ближњима, служења људима - сва Његова служба човеку и роду људском није ништа друго него вађење и вођење човека из блата до престола Божанског.

Какве нас је затекао Господ поставши човек на земљи? Затекао нас је као робове смрти, као смрад и гној? Шта је на земљи Он нашао? Човека иструлелог у гресима, човека иструлелог у својим залима, човека иструлелог у страстима, човека иструлелог у пороцима. И таквог човека Он је постепено оживео из мртвих, спасао га греха, васкрсењем спасао га од смрти, исчупао из страшних канџи и загрљаја ђавољег и узнео тело човечије на Небо, изнад свих небеса, и упрестолио га, устоличио га на Престолу Оца Небеског. Ето какву је службу, какав подвиг Господ учинио за нас! Из смрада, из трулежи, из пролазности, ето начинио је човека бесмртним бићем, бићем које побеђује смрт, бићем које Он узноси изнад Херувима и Серафима, и посађује на Престо Оца Небеског.

Како служити људима? То што Господ каже кроз данашње Еванђеље, како остварити? Ближњем да се служи, људима да се служи служећи њиховом спасењу. То је једини добар пут и једина служба, права служба коју можемо учинити један другоме. Служити спасењу ближњег, а то значи - шта? То значи брата свог, сестру своју, увек им помоћи да савладају свој грех, своју страст, своје зло, свог ђавола. Трудити се и служити своме брату и својој сестри, и браћи и сестрама да искорене свако зло, да ишчупају из себе грех, да ишчупају из себе оно што је смртно, да ишчупају из себе и избаце из себе оно што је од ђавола, и засаде у душу ближњих својих оно што је од Бога. Ми служимо ближњем свом само онда када му помажемо да он развије у себи оно што је божанско и добро. Служиш брату свом и сестри својој кад их учиш правој вери, правој љубави еванђелској кроз доброту, сваким добрим делом. То је служење браћи. Ако ми мислимо да служимо брату и сестри када подупиремо њихов грех и њихову страст, напротив, ми негујемо заједно са њим убицу његовог. Јер грех када порасте у човеку, он убија душу човекову; страст када се развије у човеку, разара све боголико, све христолико у њему. Служимо ли греху брата свог, служимо његовој смрти, служимо његовом највећем непријатељу, ономе који убија душу његову.

Родитељи, шта ће са својом децом? Њима је Бог дао децу да их спреме за Живот Вечни, да од њих учини Божје слуге. Често родитељи децу своју убијају сами, напуштајући их или запуштајући. Уместо да их уче добру, упућују их да чине свако зло. И често праве изговор: ма деца су, па дете је, па млад је! Уствари, ви родитељи гајите грех у својој деци, убиство васпитавате у својој деци, ђавола њиховог браните. Читамо у данашњим новинама страшне ствари о силеџијама, о деци, и о ђацима од дванаест, петнаест, осамнаест година. Чуда праве, убијају милицајце, напаствују. Сва зла и нечувена дела чине. Ко то ради? Школа без Бога, школа која учи децу да су људи постали од мајмуна, од животиње. И тако све редом, и биоскопи, и позоришта, све то чему данас несрећни човек и несрећни Србин хрли и трчи. Ето, убија се омладина, убија се сваки човек који тим путем иде.

А Господ објављује човеку да се ослободи греха, да се ослободи ђавола, да се ослободи смрти. Зато је Господ дошао у овај свет! То нам Он Једини даје, нико нам више не може дати. А ми, у шта смо претворили свој живот? Деца наша, омладина, људи наши, несретни Срби издадоше све то што Еванђеље Христово тражи од нас. Безброј мртваца и лешева око нас. А ми хришћани треба да знамо свој пут. Господ нам указује да само служећи ближњем свом, помажући му да свој грех уништи у себи, да се ослободи греха, да се ослободи од свега греховног што има, само тако радећи, ми заиста постепено и сами постајемо велики пред Богом и служимо оно што је велико пред Богом.

Пред Богом, шта је највише у овоме свету? Господ је објавио, Господ Христос, да је душа човекова највећа вредност за Бога у овоме свету. Душа људска више вреди него сви светови. Кад ти неко поклони сва сунца, душа је твоја важнија за тебе. Ето, то је вечно у теби. Ако ти је душа у гресима и у страстима, тешко теби! Вечне муке и пакао предстоје теби! Данас се помео свет, данас људи измишљају разне величине човеку. Шта смо ми прогласили за величину човека? Уствари велико је у човеку само оно што је од Бога, велико је само оно што је с Неба. То је душа. Она нам је дата за Живот Вечни, али исто тако и тело. Није нам дато тело да тоне у блату, да заврши гробом. Не, васкрсао је Господ и пропутио пут телу нашем у Живот Вечни. Васкрснуо тела наша. Зато, сав је човек од Бога, сав је човек с Неба, и тело и душа, и моја и твоја су од Бога. И са једним и са другим, и са душом и са телом, и ти и ја постајемо велики само служећи Богу. Ако не могу да служим Богу, служим ближњима.

Ко су велики људи у овоме свету? На првом месту Свети Апостоли. Нико није више служио роду људском од њих. Њих Дванаесторица и њих Седамдесеторица, све је то непрекидно целог живота свог служило Господу Христу, служило људима. Они су продужили посао, посао којим се у души убија грех. Дакле, њихов посао је спасавати људе од греха, спасавати људе од смрти, спасавати људе од ђавола, спасавати их из пакла. То је посао Господа Христа. Тај посао врше Свети Апостоли, целог живота само то и раде. Спасавају свет, спасавају и данас с Неба, толико година и година, толико векова и векова. А они, они су спуштали себе у све поре свих грехова људских, спасавајући грешнике највећих падова њихових. Као што је Господ Закхеја спасао из његовог пакла, тако су они спасавали све људе, све грешнике. И Апостоли трудили су се непрекидно да људе спасавају од греха, учећи их еванђелских врлинама, еванђелској молитви, посту. "Свима сам био све да како год спасем кога" - вели Свети Апостол Павле. Свима сам био све.

Нема већих људи, браћо и сестре, од Апостола. А они су радили посао Христов, продужили посао Христов. Нема већих људи од Светитеља Христових. Сви раде тај исти посао, раде Спаситељево спасавање људи од греха, од смрти, од ђавола, од пакла. То раде Светитељи: целог живота су служили Богу, цео живот им ]е богослужење. Служили Богу - како? Служећи ближњима! Служећи њиховом спасењу! Он (светитељ) и данас служи нама, служи нашем спасењу, с Неба нам помаже да се ослободимо греха, да се ослободимо ђавола, да се ослободимо свих зала. То је посао сваког Христовог следбеника. И ми, знајући шта је величина човека и да смо позвани на служење човеку, брату, знамо: само онда и јесмо велики пред Богом када служимо ближњем свом. Велики си онда пред Богом када служећи љубиш браћу своју. Први, први си само онда када сав живот свој проводиш у служењу другима.

Погледајте саму природу. Све што је велико служи мањем. Сунце, највећа сила у природи видљивој, оно служи свему. Њему нико није премален и незнатан. Тако исто и међу људима: што већи човек, он више служи ближњима. Ето Господа Христа! Сав живот Његов је служба, непрекидна служба човеку и роду људском! Такав је живот не само Господа Христа, не само Светих Апостола и свих Светитеља, него и сваког правог хришћанина. Велики си онда када служиш брату своме. Први си онда, први си онда кад си свима слуга, искрени слуга, свим срцем слуга.

А у свету сасвим друкчије стоје ствари. Чули сте шта је Господ рекао Апостолима, а преко њих и свим хришћанима: "Знате да владари владају народом и управљају њиме. Али међу вама да не буде тако. То јест, све то што се ради у свету често служи на погибао власти, често и на погибао и самог човека. Међу вама да пе буде тако. Ви хришћани гледајте у човеку прво душу његову, оно што је вечно у њему и то помажите у њему. Помажите да очисти душу своју од греха, од нечистоте невидљивих. Помажите му да очисти душу своју од убица својих. Сваки је грех убица у души, свака страст непокајана, неисповеђена, убица је у твојој души. Спасавајући њих од греха, спасаваш себе.

Пример: Света Марија Египћанка. Шездесет и седам година она није видела створење живо у пустињи страшној, ни човека, ни звер, ни птицу. Шездесет и седам година живела је у неисказаном посту и молитвама непрекидним. Њене подвиге нико не зна осим Анђела Божјих и Самога Господа. Ми нешто, нешто знамо од тога. Гле, како је она била велика, како је служила људима, како је била с људима кад је у пустињи живела, није видела шездесет и седам година људско биће? Да, несумњиво она је баш испунила (Еванђеље) живећи у пустињи, јер молитве њене још за живота њеног, и од тада до данашњег дана, хиљаду и (четристо) шездесет седам година, њене молитве држе васељену, њене молитве помажу свакој души такорећи, свакоме који хоће да се бори против греха, против страсти, онако како се он борила на земљи и однела победу. И ето, служи, непрекидно служи молитвама својим роду људскоме до данашњега дана.

Пустињаци служе више него они који су у градовима, служе роду људском, служе сваком човеку. Ево Пресвете Богомајке као Челника свих Светитеља, а за Њом и свих Светих Подвижница, каква је Марија Египћанка. Ето њих да нас помажу непрекидно и сваки дан. Тешко је Христа и Светитеље следити, тешко је бити слуга другима. Трновит је пут спасења, али зато на том путу имате безбројне помоћнике, имате Светитеље чудесне и дивне, и човекољубиве, увек готове да на сваки вапај твој притекну, слете с Неба и помогну ти. Ето чудесне и дивне Светитељке, Преподобне Мати Марије Египћанке, готове увек да помогне свакоме од нас, нарочито за време Великог Поста, када се ми хришћани свом душом боримо против свих непријатеља спасења свога. Она нам помаже, увек помаже, само треба свим срцем прићи, завапити.

Славећи њу данас, ми уствари славимо свакодневну, сваконоћну Помоћницу нашу, Помоћницу која нас води путем спасења, и која нам невидљиво даје силе да победимо све што је грешно у нама, све што је страшно, све што је од демона, све што је од ђавола, и да тако осигуравамо себи непрестаним молитвама спасења у Вечном Царству Небеском, у ономе свету.

Молитвама њеним, нека нас Благи Господ води кроз овај Свети Пост, и доведе до Васкрса, и преда у руке Васкрслом Господу. Да и ми, заједно са њом, славимо Њега, Чудесног Победитеља смрти и свих непријатеља нашег спасења, Васкрслог Господа Христа. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

1967. године у манастиру Ћелије

1967. године у манастиру Ћелије

Пут до спасења иде кроз пост. Зашто? Зато што је пост уствари пост …[2] истински је пост …[3] благовест. „Ко хоће за мном да иде нек се одрече себе и узме крст свој, и иде за мном“[4]. Ја или Христос? Не ја и Христос. А крст но сећи да би угодили Господу Христу, да би могли ићи за Господом Христом. Идемо ли за собом, ми не можемо ићи за Њим. Ко се не одрече себе, не може ићи за мном.[5]

Ако будеш ишао за својим умом, а не за Христовим, ако будеш ишао за својом вољом а не за Христовом вољом, како се каже у Светом Еванђељу, душа је неочишћена, неосвећена, залутала у прашуму самих заблуда, душегубних и ужасних. Зато што је грех, зло, успело да у нама, поред оне боголике душе коју смо добили од Бога при стварању,[6] створи своју душу. Грех ствара у мени и теби своју душу ако се ми навикавамо на њега; ако га чинимо, он се постепено претвара у нашу душу. Поред оне боголике душе коју ти је Бог дао, ти доводиш туђинца и странца који је овладао тобом. Он живи као самосталан, а оно што је Божје у теби као да је заспало, као да је утрнуло. Ти си то одбацио, то не живи у теби, мртвује. Ствара у нама свој свет, ствара у нама своју философију, читав поглед на свет. Он настоји да заузме место Божије у твојој души, место лика Божијег, то хоће грех да учини. Грех уствари хоће човека да лиши оне боголике духовне лепоте коју има у својој души. Да, он (=ђаво) се труди да помоћу греха и у мени и у теби створи свој лик. Јер грех увек личи на ђавола, увек осликава помало његову мрачну страну у нашој души, када га ми пригрлимо. Тако се у нама кроз грех, кроз навику на грех, образује, формира се нарочито ја, нарочито душа, нарочито себе. Оно себе, од кога тражи Господа да се одрекнемо. Хоће добро, али га не чини. ,Добро које хоћу не чиним, него зло које нећу оно чиним“[7]. Зло смо ми сами створили, а добро је од Бога, вели Апостол Павле[8]. Ја хоћу да живим добро, али силе да то чиним немам, али за то не налазим силе, не налазим моћи у себи.

Да ми, ипак, добро које желимо и остварујемо у овоме животу, ево данашње Свето Еванђеље нам открива пут ка томе. То је: отићи од себе, отићи од свога греха, изићи из те душе греховне која се у теби створила, формирала, уобличила. Ми постом, уствари, потискујемо из себе то греховно у души својој. Ми замењујемо, постепено замењујемо себе Христом, док се не дође до оног савршенства до кога је дошао Свети Апостол Павле када вели: „Ја више не живим, у мени живи Христос“[9]. Ето шта значи одрећи се себе: то значи поништити све своје жеље, све своје човечанско, људско, греховно, и заменити Христом. Заменити Христом! Ко хоће душу своју да сачува без мене, без мене Христа, изгубиће је; а ко је изгуби мене ради и Еванђеља, тај ће се спасти, тај ће је сачувати за Живот Вечни[10]. За Живот Вечни, ако се одречемо сваког греха свог, сваке страсти своје.

Ако одбацимо, и ако знамо, и осећамо, и хоћемо, да Христос буде душа у нашој души, срце у нашем срцу, да нас саме, да наше ја замени Собом – то је једини пут да ја и ти, сваки човек, сачувамо душу своју од пакла, од пропасти, од ђавола, од свакога зла, од вечних мука. Да нађемо у себи ту боголику душу, ту божанску душу, коју нам је Бог дао. Боголика душа где је? У Господу Христу! Христос је постао човек да нам покаже: Ево, овакав треба да је човек. Он Бог, постаје човек, Он Бог показао је у Себи Лик Божји. Према Божјој слици ми смо створени[11], дужни смо да живимо по њој. Шта је наш ум?

Слика ума Христовог, ума Божијег. И наша је дужност да сав наш ум саобразимо Господу Христу, да сав наш ум такорећи охристоличимо, да заједно са Апостолом Павлом можемо рећи: „Ми ум Христов имамо“[12]. И док ми не прилагодимо вољу своју Христовој вољи, Божјој вољи, наша воља увек лута, наша воља увек слаба, наша воља увек посрће и рони у грех. Ако ми гледамо Господа Христа за свој вечни пример, вечни идеал, онда ми прилагођавамо себе Његовој вољи. Онда, нећу да буде моја воља, него Твоја. Оче наш, да буде воља Твоја и на земљи и на Небу.[13]

И ми, кад хоћемо да излечимо своју вољу од свих слабости, од свих болести њених, и од свих смрти њених, творећи заповести Његове, ми уствари исцељујемо себе од свакога греха, изгонимо из себе све што је грехољубиво. Да, док (човек) сав чезне за Богом и док је при правом себи, док се он заиста труди да се одрекне себе, да иде за Господом Христом и носи крст, носи крст Христов, уствари, он добија од Господа Христа силу Божју. Јер је речено: Крст је сила Божја на спасење свима који верују[14]. И мени и теби, свима, сваком човеку. Кад се решиш да примораш себе да носиш крст свој, гле, ти у исто време примаш силу Божју. Ту силу Господ даје да би ти могао победити сваки грех у себи, да би могао победити свако зло, сваку рђаву навику, да би могао свој језик васпитати да не говори ружне речи, своје око васпитати да не гледа што не треба да гледа. Сав живот твој да буде Христов. Ради чега? Ради Господа Христа, да Господа Христа уселиш у себе! Ето, то је наш циљ, то је наш идеал, то је спокојство и мир и вечни рај наше душе, сваке људске душе. Нема мира људској души, осим Христа.

Кроз свете врлине, кроз Свете Тајне, кроз Свето Причешће, дају се Божанске силе кроз заповести. Свака света врлина: молитва – то је отимање себе из смрти, вађење себе из греха, из понора, из пакла, подвиг, крст, распињање себе, крстоношење, али онда даје Господ силе и молитва даје сав живот у овоме свету. Шта је живот Анђела? То је непрекидно творење воље Божје. Живот човека? То је непрекидно творење воље Божје. А то бива, бива када људи хоће. Пример: покајани грешник. Шта је онај цариник? „Боже, милостив буди мени грешноме“[15]. Шта је он? Он је покајани грешник. А блудни син? Пример охрабрења за свакога од нас, и за највеће грешнике. Да не говоримо о Светитељима. Ето, блудни син је пример како се постаје Божји, како човек може себе из пакла да извуче, из царства греха; како човек окован демонима помоћу свих страсти и сласти овога света, може да ишчупа себе из њихових руку, њихових чељусти, и да узлети Небу и Оцу Небескоме, вапијући: „Оче, сагреших небу и земљи, прими ме“[16]. Тако морамо да приморавамо себе на сваку врлину[17].

Неће се мени и теби да се молимо Богу. То онај (=ђаво) нама нашаптава, а наше је да приморамо себе. Онда кад нам се неће, баш (тада) да приморамо себе на молитву, да приморамо себе на сваку врлину. Увредио си ближњега свога: а(х), нећу да идем да га молим за опроштај, баш нећу! Уствари, увредио си себе. Шта треба да радиш? Да примораш себе, да наредиш себи: Иди, направи метаније, моли за опроштај. Васкрсни из своје смрти, васкрсни из свога гроба, из гроба гњила. Он најбоље осећа твоју душу онога момента када си ти решио да идеш да га молиш за опроштај. Увредио се, па не осећа, нема то хришћанско расположење да иде да моли за опроштај. Иди ти, приморај га за опроштај. Тај ћеш подвиг пренети на њега.

Наш пут кроз Светитеље и пост је приморавање себе на свако добро, непрекидно приморавање себе на свако добро. Јер неће наша природа оно што је добро, (она) нагиње ка злу[18] , а ти приморај себе да давиш свако зло што је у теби. Господ ће ти дати васкрсну силу да ти заиста чиниш свако добро. Да носимо крст свој, да ми у себи себе охристовимо, и да пазимо да пост није ништа друго него замењивање себе Христом Богом. Кроз сваку врлину човек треба себе да замени Богом, Господом Христом јер је „Бог врлина“, као што вели Свети (Максим). И та сила Божанска јача је од овога света, сила подарена над сваким злом, над сваким грехом, сваком силом ђавољом. Приморавај себе на свако добро, а Господ Благи даће ти васкрсне силе да ти идеш из веће туге у мању, из мале радости у још већу.

Да идемо сви у Царство Небеско, док не стигнемо дотле да по милости Божјој можемо и ми рећи: Господе Христе, ја не живим, ти живиш у мени, кроз Свете Тајне и свете врлине. Теби слава и хвала сада и увек и кроза све векове. Амин.

«Сабране беседе», Пасхалне беседе – том III

Преузето са – Светосавље

Напомене:

 [1] Еванђеље по Марку 8,34-9,1; Матеј 16,24-26

 [2] Пар речи нечујно на магнетофону. - Прим. препис.

 [3] Исто.

 [4] Мк. 8,34

 [5] Мт. 10,38

 [6] 1 Мојс. 1,27; 2,7

 [7] Рим. 7,19

 [8] 1 Тим. 4,4

 [9] Гал. 2,20

 [10] Мк. 8,35

 [11] 1 Мојс. 1,26-27

 [12] 1 Кор. 2,16

 [13] Лк. 11,2

 [14] 1 Кор. 2,18

 [15] Лк. 18,13

 [16] Лк. 15,11-32

 [17] Мисао Св. Макарија Египатског. - Прим. уредн.

 [18] 1 Мојс. 6,5; Рм. 3,10-12

        Недеља трећи Великог поста - Крстопоклона

        Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник

        Омилије - Свети Николај Охридски и Жички

        Протојереј Александар Шмеман: КРСТОПОКЛОНА НЕДЕЉА

        Свети Григорије Палама: О ЧАСНОМ И ЖИВОТВОРНОМ КРСТУ

        Свети Јован Дамаскин: О КРСТУ

19б5.године у манастиру Ћелије

Данас је Света Недеља Православља, света Недеља човекославља… Данас Православна Црква казује сву тајну човекову. Шта је човек, ко је човек? Шта сам ја, шта си ти, шта је сваки од нас? И одговара света Црква: Човек је божанско величанство на земљи. ЈБуди обично сматрају да је царско величанство на земљи највеће. Не! Божанско величанство човеково веће је од сваког величанства на овоме свету.

Црква данас, славећи то божанско величанство човека шта слави уствари? Слави живу икону Божју у овоме свету живу слику Божју у овоме свету, слави човека. Јер човек, душа му је од Бога, душа слика Божја у човеку, икона Божја у човеку, а тело рам око те свете иконе. То је човек. Таквог човека Црква слави и прославља. То си ти. Човек је ходећа жива икона Божја кроз овај свет. У томе је Благовест ове Велике Свете Недеље.

Данашња Света Недеља установљена је као празник Православља, знате ли због чега? Због тога што је на данашњи дан 843. године, у деветом веку, за време благочестиве и Свете царице Теодоре и њеног сина Михаила, а по одлуци Светих Отаца светог Васељенског Сабора, на данашњи дан је прослављена победа над јеретицима иконоборцима. Сто двадесет година цареви иконоборни и безбожни, гонили су иконе, уништавали, спаљивали, газили. Црква се борила преко својих православних епископа, свештеника и народа. Гинули су, тамновали, али Црква се није одрекла светих икона.

Кад је Бог сишао у овај свет, Господ Христос, Он је постао видљив за нас људе. Бог је постао видљив. И гледајући Њега ми уствари гледамо Живога Бога. Он је живи Лик Божји у свету, Икона Божја у свету[2]. И бранећи ту живу Икону Божју у овоме свету Православна Црква је одбранила човека, одбранила Христа као човека. Он Бог, постао је човек, да би у нама људима пронашао Икону Божју, живу Икону Божју, коју смо ми затрпали гресима и страстима, унаказили је, изгребали је сву својим порочним животом. Господ је сишао у овај свет, постао човек, како се вели у дивним црквеним песмама и молитвама, да обнови Свој Лик у човеку, да обнови Своју Икону у човеку, која је иструлела у страстима, иструлела у пороцима нашим, иструлела у гресима нашим, и човек је постао унакажена Икона Божја, унакажена. И Он, сишавши у овај свет као чиста, пречиста Икона Божја, као Бог, Он је показао шта је човек, шта је савршени човек, какав треба да је човек у овоме свету.

Јер шта то значи бити Икона Божја, бити Слика Божја? То значи ово, браћо: ми ум имамо – а ум јесте слика ума Божјег у нама; ми имамо вољу – воља је слика воље Божје у нама; ми имамо осећања, имамо срце – то је слика Божјих осећања у нама; ми живимо у овоме свету – то је слика живота Божјег; ми смо као иконе Божје бесмртне, то је слика бесмртности Божје. И Бог нас је створио боголикима да бисмо ми у овоме свету живели Њиме, да би ум наш увек мислио: пази од кога си, ти си од Бога, мисли чисте мисли, мисли божанске. Онда је наша воља савршена и здрава, када се управља према вољи Божјој, према оригиналу свом. Наше осећање чисто је, здраво је, божанско је, када се управља према осећању Божјем.

У овоме свету, Богом смо постављени да живимо угледајући се на Бога. Зато је створио Бог човека боголиким, зато је Бог Господ Христос и дошао у овај свет да нам покаже како треба да живимо, како треба да мислимо, како треба да осећамо, како треба да радимо у овоме свету. Он – Он је савршен образац нашег осећања. Зато се у Еванђељу наређује: Живите као што доликује Христу.[3] Хришћанин си! Хришћанин си само ако живиш као што Господ Христос хоће и како Он живи. Још се у Светом Еванђељу вели: Живите као што доликује Богу.[4] Коме Богу? Богу који се јавио у телу – Господу Христу. Ти си хришћанин, и позван си да живиш као што је Бог живео у овоме свету. Какав велики подвиг браћо, каква велика и тешка и страшна дужност, али и величанствена, божански величанствена!

Ми у овоме свету уствари стално водимо борбу, борбу за Икону Божју што је у нашој души. Ко је краде од нас? Сви иконоборци, сви противници икона, а први иконоборац је грех. Грех не трпи Бога, неће Бога ни у човеку ни у свету око човека. А кроз грех главни иконоборац јесте сатана, и анђели његови, црни ђаволи. Они су ти који краду нашу душу, који лију грехе у нашу душу и затрпавају Лик Божји што је у нама. Црним катраном греха премазују они Лик Божји што је у нашој души. И човек, када непокајан живи у гресима, када се не бори против грехова својих, када остаје у њима, када их не исповеда, шта остаје од његове душе? Остаје Лик Божји сав премазан црним гнојем порока, страсти и смрти. Страшна слика, страшна срамота!

Божански Лик у човеку који сачињава Божанско величанство свакога од нас, који доживљава божанску силу и величину свакога од нас, ето, грех уништава, ђаво уништава, а уствари ми сами уништавамо, јер ђаво нам не може наметнути грех ако га ми не примимо, ако ми не пристајемо на грех. Нико нас не може натерати у овоме свету; ђаво само предлаже грехе, баца мамце, а ти, ти имаш слободну вољу. Бирај – ђавола или Бога!

Господ је дошао у овај свет, основао Цркву – ради чега? Зашто је Господ дошао у овај свет? Није он, браћо, дошао за ситну ствар. Он је дошао да нас ослободи највећег непријатеља, несравњено јачег од нас, а тај наш непријатељ јесте грех, иза њега ђаво, иза њега сатана. Нико од људи није их могао победити. Господ се јавио у свету као човек и животом Својим на земљи, Еванђељем Својим, Крштењем, Страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем – победио је грех, победио смрт, победио ђавола, и све те Божанске силе Своје дао нам у Цркви Својој. И ми хришћани у Цркви Христовој имамо све оружје потребно да победимо сваки грех, имамо све оружје потребно да победимо свакога ђавола, имамо све оружје потребно да победимо сваку смрт, јер у овоме свету земаљском нема победитеља смрти осим Господа Христа.

Зато је Он Једини Истинити Бог. Зато Га нико не може одагнати са ове планете, нико Га не може одузети роду људскоме. Господ Христос је као Победитељ смрти и греха и ђавола, потребнији свакоме човеку од његовог оца, од његове мајке, потребнији од ваздуха, потребнији од сунца, од небеса и од свега видљивог и невидљивог. Шта ће ти живот, брате и човече, шта ће ти тело кад завршаваш живот смрћу?! Усмрди се тело. Шта ће ти душа, ако је у њој ђаво и грех?! Дошао је Господ у овај свет да душу ослободи од греха, од ђавола, и да телу да бесмртност и Живот Вечни васкрснувши га из мртвих. Нама је Господ дао и тело и душу. Није тело од ђавола, тело је од Бога. Бог је створио и тело и душу, целога човека створио за бесмртност и Живот Вечни. И Он је дошао у овај свет да нам осигура двоструку бесмртност и Живот Вечни – и за душу и за тело. На дан Страшнога Суда, када будемо васкрсли, наша тела сјединиће се са нашим душама, и онда ће сваки од нас добити оно што је заслужио својим земаљским животом, својим делима на земљи. Добиће или Царство Небеско или вечну таму и мрак.

У овоме свету, ми смо, браћо, на бојишту, стално у борби. Никада та борба не престаје. Нема примирја између човека и ђавола, нема примирја између човека и греха. Ђаво се стално шуња око свакога од нас да Икону Божју што је у нама унакази, оцрни, упропасти, уништи, да би човека могао водити по својој лудој демонској, ђавољој вољи, и сатера га у пакао. Зато се у Еванђељу безброј пута из уста Спаситељевих чује: Стражите, стражите над душом својом![5] Пазите како живите у овом свету![6] Душа је божанско величанство у теби, божанска величина. То је највећа вредност коју имаш, највећа вредност после Бога у свима световима – душа човекова. Пази шта радиш са својом душом! Она је бесмртна и вечна. Куда ће твоја душа зависи од тебе: да ли ће у вечно Царство Небеско, или ће у вечни мрак, у пакао, зависи од твоје слободне воље.

Ти си хришћанин, то значи ти живиш по Христовом Еванђељу. Твој живот треба да је вршење еванђелских заповести, твој живот треба да је сав светао, чист и безгрешан, као што је живот Господа Христа. Да, ми смо људи слаби и немоћни. Падамо често у исти грех, сваког дана по неколико пута падамо у исти грех. Али Господ је дошао у овај свет да објави велику милост Своју према човеку. Његова Божанска уста су објавила да треба опростити човеку ако и седамдесет пута на дан сагреши[7], ако се покаје пред Господом. По слабости својој ми грешимо, по милости Својој Господ опрашта, али кајање зависи од нас. Нико нам не може наметнути покајање. Ни Бог нам не може наметнути покајање. Ни Бог нам не може наметнути љубав – љубав човека према Богу, и уништити слободу коју је човеку дао.

Православна Црква, која данас слави победу над јеретицима и иконоборцима, даје нам силе и моћи да и ми данас славимо божанско величанство човека, да и ми данас покажемо силу своју према савременим новим иконоборцима. Колико је данас у Европи и широм света лажних учења о човеку? Колико лажних учења и бруји и струји и грми кроз нашу земљу, колико лажних учења да човек није Божје створење, да је човек постао од мајмуна? Какав стид, какав срам! Што нас вређате, ви лажни научници?! Што понижавате човека до скота?! Ми ~ ми смо Божанско величанство, ми смо Божја створења, ми смо живе иконе Божје. А ви, ви који тобоже волите човека, ви …[8] Европа се помами и изгуби радећи за човека, а милионе људи сатерала је у смрт. Та Европа својим лажним учењима, ето, поплавила је све континенте: Азију, Америку, Аустралију. Шта је европски човек? Европски човек без Христа то је крвава врећа пуна смрдљивог гноја. То је човек без Христа! Тело врећа, врећа пуна смрдљивог гноја! И они се усуђују да објављују: ето, ми се боримо за човека, ми му дајемо вредност. Какву вредност кад ме ти смањујеш до мајмуна? Ти велиш да сам ја мајмунов потомак? Не примам ја то – то је лаж, то је ужас за човека, највећи ужас који човек може да доживи у овоме свету. То, то је сатанска измишљотина; сатана се грохотом смеје кроз сва учења на мудрост европску, на мудрост наших универзитета, наших бедних школа.

Човече, шта је теби важно, шта теби треба у овоме свету? Погледај себе са ивице гроба, погледај себе из свог гроба. Кад-тад ти и ја морамо сићи у свој гроб. Шта вреди у гробу? Душа, тај божански Лик који нам је Господ дао. То је оно што вреди, то је вечна вредност. Господ Благи је то објавио када је рекао: „Каква је корист човеку ако сав свет добије, а души својој нашкоди“?[9] Каква је корист? Душа више вреди него сви светови, небеса, земља, ова кугла гнојавог блата око које се људи ломе и отимају, и боре и крваре, милионе људских живота жртвују, иконе Божје убијају. Шта је земља? А Спаситељ вели да душа твоја више вреди неголи сви светови, сва сунца, све васионе…

Пази, брате, како живиш! Знај ко си: ти си Божанско величанство у овоме свету. Знај ту своју вредност, живи за њу. А њу чува, увек чува само Господ Христос, Његова Света Црква и све свете силе које је дао у њој. Гле, Цркви је Господ дао сва средства и силе да ми то Божанско величанство одржимо у себи, и развијемо га до највише мере. Дао нам је Свете Тајне и свете врлине. Ето, шта је свети пост? Свети пост – то је чишћење душе, чишћење иконе у души својој од блата греха, од катрана страсти, од муља порока, кад човек свим срцем искрено пред Богом очисти душу своју, икону душе своје очисти која је сва запрљана, а често и иструлела у гресима. Господ, Црква Његова света, установила је свети пост да ми у току поста постом чистимо себе од сваке прљавштине, чистимо тај лик Божји, ту слику Божју у себи коју смо испрљали.

Па, молитва – молитва је призивање помоћи Божје, светлости небеске да се спусти у нашу помрачену душу, да мрак помрчине греха скине са иконе у нашој души. Шта је љубав еванђелска? Шта милостиња, шта кротост, шта смиреност? Све су (то) божанске силе, браћо, свете врлине еванђелске које нам је Господ Христос дао, и Црква нам препоручује и даје да ми душу своју чистимо од греха, икону своју маламо, Христову икону у души својој.

Врхунац свега сачињава Свето Причешће – Свето Причешће којим се сваки од нас причешћује, киме? Самим Господом Христом! Јер у Светом Причешћу сваки хришћанин прима васцелог Бога, прима чудесног Господа Христа, прима сву Његову Вечну Истину, сву Његову Вечну Правду, прима сав Његов Вечни Живот. Кад се причестиш, брате и сестро, пази како ћеш живети од тога дана и надаље. Примио си Господа Христа, ти кроз Свето Причешће постајеш Богоносац, постајеш Христоносац, постајеш прави човек. Уствари, Господ у твојој души …[10] Гле, Он скида сав мрак са ње, Он изгони сваки грех из ње. Зато се потруди да се грех више не врати у твоју душу. Он очисти сву душу твоју и она заблиста божанском лепотом, оном лепотом којом је Бог украсио створивши је као слику Своју, као Слику Божанску.

Зато је, браћо моја, Свето Причешће најважнији доживљај у животу сваког хришћанина, најважнији. Тиме ти примаш сву бесмртност Христову у своју душу, примаш Њега целог, све Еванђеље Његово примаш. Пази како живиш до данашњега дана. Немој опет унаказити лик Божји у души својој и Господа Христа, Који је кроз Свето Причешће ушао у тебе, немој мучити. Немој Му гресима плести трнов венац око главе у души твојој. Немој Му чудесно дивно и Свето Лице премазивати калом грехова својих, катраном страсти својих. Пази како живиш! Ако си досад и допуштао себи који грех, или крао, или прељубу чинио, или био среброљубац, или нечисте помисли имао у души својој, потруди се и све то одбаци. Ти Господа целиваш – каква одговорност, каква страхота! Сваки твој грех, нови грех, знаш ли да је то шамар у Свето Лице Његово, знаш ли да је сваки твој грех смртни ударац по живој икони твојој у души твојој. Самоубиство је то. Причестио си се, постао си христоносац, исправи се, поправи живот свој. Не допусти да те никакве жеље море. Рђаве те мисли узнемиравају: бори се против њих, не дај се од зла савладати. Надвладај зло добром! Надвладај ђавола Богом! Богом смо јаки – само Богом[11]. Иначе, без Њега људи су мољци и стенице, које ђаво сатире ноктом свога малога прста. Ми смо само Господом Христом Богом јаки. И Он влада над нашим животом, васцелим животом на земљи

Нека нас Он очисти од свакога греха.од сваке страсти, од сваке смрти, ослободи нас свакога ђавола, да бисмо ми заиста и на земљи представљали живе иконе Божје, да би божанско величанство на земљи био човек. Човече, брате! Никада не заборави да си ти мали Бог у блату! У блату тела свог ти имаш живу икону Божју. Пази како живиш, пази шта радиш са иконом Божјом што је у теби. Пази – човече! човече! човече! Јер, наш живот полази са земље и одводи пред пресветло Лице Божје, да тамо дамо одговор шта смо радили са сликом Божјом у овоме свету.

Нека Благи Господ свакоме од нас дарује у срце све небеске дарове, све еванђелске врлине: и веру и љубав и наду и молитву и пост и трпљење и кротост и смиреност све да бисмо се у овој страшној земаљској борби одржали, очували Божански лик у души својој, и кренули из овог света ка Васкрслом Господу у онај свет. А дотле, нека нас свети пост води ка Светоме Ускрсу, Светоме Васкрсу Христовом – да се поклонимо још док смо у телу Њему, Васкрслом Господу, Победитељу греха, смрти и ђавола, Њему који је осигурао Живот Вечни и нашем телу и нашој души. Њему, једино Њему, само Њему, вечна слава и част сада и увек и кроза све векове. Амин.

 Напомене:

 [1] Еванђеље по Јовану 1,43-51

 [2] Кол. 1,15

 [3] Кол. 1,10; 1 Сол. 2,12

 [4] 1 Тим. 3,16

 [5] Мт. 24,42; 26,41

 [6] Мт. 6,1; Лк. 17; 23,34

 [7] Мт. 18,21-22

 [8] Пар речи нечујно на траци. - Прим. препис.

 [9] Мт. 16,26

 [10] Исто.

 [11] Пс. 60,12

„Сабране беседе“, Пасхалне беседе – том III

Преузето са – Светосавље

 Читање из Светог Писма: Недеља прва Великог поста - Чиста - Торжество Православља

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Недеља прва Великог поста - Омилије - Свети Николај Охридски и Жички

Свети Јустин Ћелијски: БЕСЕДА ПРВА У СВЕТУ НЕДЕЉУ ПРАВОСЛАВЉА