Шта да радимо? Овај човек чини многа чудеса (Јн.11,47). Једино у томе је јеврејска ученост нашла Спаситеља кривим. И у данашње дане немачка ученост у Јеванђељу Христовом налази да је неумесно оно што је натприродно: све је добро, само то не иде. И у решењу се обе учености слажу. Јудејска је решила: Боље да један човек умре, да не би сви погинули; а немачка је поставила: одстранимо натприродно, да би се сачувале све остале истине Јеванђеља. Међутим, шта је следило? Они су погубили народ, а ови су одбацили све хришћанске истине и остали готово без ичега. Господ је крајеугаони камен зграде спасења. И вера у натприродно јесте крајеугаони камен целе зграде богонадахнутих истина. Сам Спаситељ, у Личности својој, јесте венац натприродности. И у Цркви Он је њихов неисцрпан извор. Ко се дотиче те тачке, дотиче се зенице ока Божијег.

Спори се простота вере са лукавим неверјем (Јн.9). Пришавши слепцу који је прогледао, вера је просветила и његове умне очи, те је он јасно угледао истину. Гледајте како је код њега све логично. Питају га: „Шта ти кажеш о ономе који ти је дао вид?“ „Пророк је,- одговорио је он,- тј. посланик Божији, испуњен чудотворном силом“. Непротивречан и исправан закључак. Међутим, књишка образованост неће да види ту исправност и xoћe да се уклони од њених последица. Пошто јој то није успело, она се обраћа некњишкој простоти својим предлогом: Подај славу Богу. Ми знамо да је онај човек грешан. Али, простота вере не уме да повеже грешност и чудотворство, те отворено изражава: Је ли грешан не знам; једно знам, да ја бејах слеп а сада видим. Шта је могуће peћи против такве речи? Међутим, логика неверника је упорна и при свој очевидности се не стиди да тврди да не зна одакле је Онај који је отворио очи слепоме. У томе и јесте чудо, говори им здрава логика вере, што ви не знате откуда је, а Он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша. Откако је века није се чуло да ико отвори очи рођеноме слепцу. Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Рекло би се, после овога ништа друго није остајало него да се преклони глава под силом исправног закључка. Међутим, књишка ученост не може да трпи здраву логику вере, и зато га истераше… Па, пођи онда да доказујеш истину вере онима код којих се ум искварио од упорности неверја. Неверници свих времена су људи истог кроја.

Ако мени не верујете, делима верујте (Јн.10,33). Дела Господња су била свима позната и Он је могао на њих гласно да укаже: исцељења разних болести, истеривање бесова, власт над природом, виђење помисли у срцима, прорицање будућности, сила речи и господство над душама. Сва она су јасно доказивала да је Исус Христос од Бога и да је реч Његова истина. За нас верујуће тим делима су се присајединили: чудесна смрт, Васкрсење, Вазнесење, силазак Светога Духа, оснивање Цркве, дивни духовни дарови, победа над незнабоштвом и благодатне силе које до сада не престају да делују у Цркви Божијој. Све су то дела Господња. Сваком невернику је могуће казати: „Ако не верујеш речима, поверуј делима која громко сведоче о Божанској природи Господа нашег Исуса Христа и, поверовавши, прими сву Његову истину“. Међутим, чиме су Јудејци одговорили Господу? Тада опет тражаху да га ухвате (Јн.10,39). А садашњи неверници? Заседају и плету лаж за лажју како би „ухватили“ – ако не Господа (што нису у могућности), а оно просте у вери и оне који не могу да размрсе њихове лукаве замке.

Ви не верујете јер нисте од оваца мојих, говори Господ Јудејцима који не верују. Овце моје слушају мој глас, и ја њих знам и за мном иду (Јн.10,26-27). Који не верују нису из стада Христовог. Тада су неверујући били они који још нису ушли у стадо, а сада су међу нама неверујући сви оно који су отпали од вере и иступили од стада Христовог. Господ је Пастир: све Његове овце иду за Њим, следећи Његово учење и испуњавајући Његове свете заповести. Грешници су болесне и слабе овце, које међутим, ипак иду са стадом. Они, пак, који изгубише веру сасвим отпадају и остају храна зверима. То су они који су заостали. Они нису у стаду Христовом и Његов глас не слушају. Ни Он њих не зна због тога што не дају да се за њих зна. [Они се не угледаше на] крвоточиву која је знала да да на знање да је присутна. И на Суду ћe им бити речено: Не знам вас, идите!

За суд ја дoђox на овај свет, говори Господ, да виде који не виде и који виде да постану слепи (Јн.9,39). Оне који не виде – представља прост народ који је у простоти срца поверовао Господу, а они који виде су тадашњи књижевници, учени људи који, због гордости ума, сами не повероваше, па и народу забрањиваху. И наши образовани људи сматрају да добро виде. Због таквог мњења они се удаљују од вере у Господа, које се чврсто држе прости срцем и умом. Тако је, по истини Господњој, дошло до тога да су они слепи а да народ види. Они су слични птицама које виде ноћу али не и дању. Истина Христова им је тамна, лаж која јој је противна им се чини светлом: ту су они код своје куће. Ма како да је то очигледно, они су ипак готови да питају: Еда ли смо и ми слепи? И зашто крити: „Да, слепи“. И пошто сте слепи по својој вољи, грех слепоће и непримећивања светлости лежи на вама. Можете да видите, али нећете, јер заволесте обмањиву, прелестну лаж.