Симон (врач) и сам поверова и крстивши се остаде код Филипа (Дап.8,13). И веровао је и крстио се, а ништа од њега није испало. Треба разумети да у устројству његове вере нешто није било у реду. Искрена вера је одрицање од свога ума. Ум треба да се оголи и да се као чиста табла принесе вери. Она ће се тада на њему уписати онаква каква јесте, без икаквих примеса страних мисли и утицаја. Међутим, када у уму остају његови ставови, по утиснућу вере појављује се мешавина утицаја: сазнање се ремети, налазећи се између утицаја вере и мудровања ума. Такав је био и Симон – образац свих јеретика; такви су и сви који са својим мудровањем ступају у област вере, како раније, тако и сада. Они се уплићу у веру, при чему од њих не излази ништа осим штете – за њих саме, ако пребивају у ћутању, или за друге – ако се та збрка не задржава само у њима, него излази на видело услед њихове жеђи да буду учитељи. Одатле увек произилази одређена група људи која мање или више греши у односу на веру, и која пројављује несрећну увереност у непогрешивост и бедно призивање свих да стану у ред за њом.

Свети Стефан говори: Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима… Какав ћете ми дом сазидати, говори Господ, или које је место за почивање моје? (Дап.7,48-49). Само нерукотворени храм срца може Бога да прими, као што је рекао Господ: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн.14,23). Ми не можемо да схватимо како се то дешава. Ипак, то је тако, јер је очигледно да тада Бог чини у нама да хоћемо и да творимо по Његовом благовољењу (Фил.2,13). И зато не расуђуј о томе, него само дај Господу срце своје, и при томе – дај без деобе. Он сам ће од њега себи да направи храм. Ако нешто не буде предато, неће моћи да се направи целовит храм. Јер, нешто ће бити трошно, нешто разбијено. И испашће, ако уопште нешто испадне, храм са развалинама, или без крова, или без врата. У таквом се, пак, храму не може живети. Ни Господ неће у њему пребивати. То ће бити храм само по имену, док ће на делу представљати само гомилу камења.

Неуморне жене! Оне нису дале сна очима, ни трепавицама дремања све док нису нашле Љубљенога! А мушкарци као да траже чврсто тло: иду на гроб, виде га празна и остају у недоумици шта би значило то што га нису нашли. Значи ли то да је код њих било мање љубави него код жена? Не, ту је била љубав која расуђује, која се боји погрешке, будући да се ради о љубави високе вредности и с обзиром на [природу] Онога на кога се односи. Међутим, када су сазнали и опипали, и они су, не језиком као Тома, него срцем исповедали: „Господ мој и Бог мој“. Тада их већ ништа није могло одвојити од Господа. Мироносице и апостоли су обрасци две стране нашег живота: осећања и расуђивања. Без осећања живот није живот; без расуђивања живот је слеп – много се троши а произилази мало здравог плода. Зато треба стећи и једно и друго. Осећање нека иде напред и нека побуђује; расуђивање нека одређује време, место, начин и, уопште, устројство бићa онога што срце наговести да треба остварити. Унутра – срце иде напред, а у пракси – расуђивање. Но, кад осећања постану извежбана у расуђивању о добру и злу, можемо се ослонити и на само срце. Јер, као што из живог дрвета сами од себе иду најпре пупољци, па цветови и плодови, тако и из срца почиње да истиче само добро које се разумно таложило у току живота.

Оно што су раније Петар и Јован говорили властодршцима, касније рекоше и сви апостоли: Богу се треба покоравати више него људима. Бог отаца наших васкрсе Исуса кога ви убисте обесивши на дрво. Њeгa Бог узвиси десницом својом за Начелника и Спаситеља, да даде Израиљу покајање и опроштење грехова. И ми смо Његови сведоци ових речи, и Дух Свети којега Бог даде онима који се њему покоравају (Дап.5,29-32). Каква искреност, пунота, одређеност и јасноћа исповедања! Бог је тако уредио да Распети буде Спаситељ наш кроз остављење грехова у покајању. А сведоци су – апостоли очевидци и Дух Свети који очевидно делује у њима и у свима који су поверовали. Ти сведоци и данас сведоче. Говор апостола [нас обавезује] једнако као да смо ми сами све видели и слушали. И Дух благодати непрестано делује у светој Цркви преко чуда, обраћења грешника и, нарочито, преко обновљења оних који марљиво служе Господу, кроз њихово освећење и испуњење очевидним благодатним даровима. Последње даје већу силу првоме, и оба заједно довољно су снажни да изазову снажно убеђење у истину Христову у свим душама које су истинољубиве. Нека је благодарност Богу истине који нам своју истину тако очигледно јавља!..

Због чега су сагрешили Ананија и Сапфира? Због тога што су заборавили да Бог све види – и њихова дела и помисли. Да су се сећали тога да Бог све види, и споља и изнутра, и то јасније него сви људи, па и они сами, никад им не би пало на памет да згреше пред апостолима. Од тога потичу и сви наши греси и грешне замисли. Ми се трудимо да наше грехе сакријемо од људских погледа и сматрамо да смо тиме нешто учинили. Људи нам, не видећи наша дела, одају поштовање као праведницима, премда се суштина наше ништавности ниуколико не мења. Знајући то, нека се свако пита: „Зашто сатана у срце моје ставља да лажем Богу у лице?“ Очи Његове, светлије од сунца, виде и најскривеније тајне срца: ни нoћ, ни море, ни подземље не могу се сакрити од Њега. Ceћaj се тога и према томе управљај своје спољашње и унутрашње понашање, макар те и нико не видео. Када би Свевидећи био неко нама стран – још бисмо се и могли равнодушно односити према Његовом свезнању. Међутим, пошто је Он и Судија, и пошто суд свој, по своме свезнању, некад извршује и пре него што то ми очекујемо, бити равнодушан – није безопасно. Може бити да је код Њега већ решено да се над нама изврши суд онога часа кад помислимо да се са својим гресима још можемо скривати у тамној лажи: „Не види Бог“.