Ученици су говорили Господу да отпусти народ како би купили хлеб у селима. Међутим, Господ им је рекао: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу (Мт.14,16). То је било пред чудо насићења пет хиљада људи, осим жена и деце, са пет хлебова и две рибе. Тај догађај, који има посебно значење у животу Господњем, садржи још једну поуку. Народ је образ човечанства које је гладно и жедно истине. Рекавши апостолима: Подајте им ви нека једу, Господ је предсказао њихово служење људском роду, тј. њихову службу питања [храњења] истином. У своје време апостоли су је остварили. За каснија, пак, времена ту службу су предали пастирима, својим прејемницима. И садашњем пастирству Господ упућује реч: „Дајте вашем народу да једе“. И пастирство је дужно да на својој савести држи обавезу да народ храни истином. У Цркви је неопходно да стално тече проповед речи Божије. Пастирство које ћути зар се може назвати пастирством? А оно много ћути, преко мере ћути. Али, не треба рећи да је то због тога што нема вере у срцу. Ради се само о неспоразуму и неприкладном обичају. Ипак, то не оправдава ћутање.

Јудејци су се због изобличења разгневили на Господа и узели камење да баце на њега. Но, Господ је прошао између њих и отишао (Јн.8,59). Господу нису ништа учинили, већ су само себе погубили. Јер, последица њиховог неверја био је страшан приговор Господњи: Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста (Мт.23, 38), и још: Хајдемо одавде. И Господ је отишао другде и, уместо љубљеног Израиља, изабрао друге народе за своје станиште. Па и сада ништавни људи у самопрелести гордог ума који не прима Христову истину узимају камење противљења Господу и бацају га на Њега. Међутим, Њему они не могу ништа, будући да Он остаје Господ и да Његова истина пребива као неизмењива истина. Напротив, они себе погубљују. Господ пролази поред њих и препушта их њиховом сујетном мудровању, које их носи као вихор прашину. Дешава се да се цео народ окрене ка лажном мудровању. Тада се и он, слично Јудејцима, оставља властитом избору. Разумите народи и покорите се Господу!

Господ је Јудејцима објашњавао због чега они не верују у Њега. И шта мислите зашто? Зато што им је говорио истину: А мени не верујете јер ја истину говорим (Јн.8,45). Код њих лаж као да се отеловила и ушла у њихову крв, због чега им истина беше неприхватљива. А зашто ни сада не верују? Разлог је исти: Господ говори истину. Због тога не верују. Како то? Па, они су сви учени. Колико је само код њих речи! И то о истини? Да ,речи је много, али нема дела. Испредање система се такође код њих може наћи. Међутим, то је као испредање паучине. Само, они не примећују ту крхкост. Почетак система им је без основе, и даљи изводи су без доказа. Ипак, они су њима сасвим задовољни. Они имају такву жеђ за претпоставкама, да се чини да оне представљају сав садржај њиховог ума. Иако имају само претпоставке, они сматрају да имају солидно образовање. Разастрли су они, тако, једну маглу маштарија по малобројним чињеницама до којих су дошли. У тој магли изгледају сасвим друкчије него што су у ствари. И поред тога, они сматрају да поседују област непромењиве истине. Тако је ум постао труо, и тако се укус изопачио! Како ће, онда, ум да прими истину? Тако они не верују Господу који једини истину говори.

Спаситељ је у граду Самарјанке провео два дана. Тада су јој њени суграђани рекли: Сад не верујемо више због твога казивања јер сами… знамо да је ово заиста Спаситељ света, Христос (Јн. 4,42). И код свих је тако. Најпре се спољашњом речју људи призивају Господу, или, како је то сада код нас (православних) – путем рођења. Међутим, када на делу окуси шта је живот у Господу, човек се већ Господа држи због унутрашњег сједињења са Њим, а не због спољашње припадности хришћанској заједници. Сви који се рађају у хришћанским заједницама управо то треба да поставе себи за закон, тј. да се не ограничавају само спољашњим припадањем Господу, него да се побрину да се унутрашње са Њим сједине, како би затим стално у себи имати осведочење да стаје у истини. А шта је за то потребно? Потребно је у себи оваплотити Христову истину. Истина Христова је обнављање палога. И тако, обнови старог човека који се распада у лажљивим похотама, и обуци се у новог, сазданог по Богу, у правди и држању истине, па ћеш сам у себи знати да је Господ Исус Христос уистину Спаситељ не само света него и тебе лично.

Господ је рекао: Ако вас Син ослободи, заиста ћете бити слободни (Јн.8,36). Ето, где је слобода! Ум је свезан везама незнања, заблуде, сујеверја, недоумица. Он се бори, али не може да се пробије и да их се ослободи. Прилепи се за Господа и Он ће просветити твоју таму и растргнути све везе у којима се мучи твој ум. Вољу вежу страсти и не дају јој места да делује. Она се трза као да је везана по рукама и ногама, и не може да се истргне. Стога се прилепи уз Господа и Он ће ти дати Сампсонову силу и растргнути све везе неправде које те везују. Срце притиска стална узнемиреност и не да му одмора. Међутим, прилепи се за Господа и Он ће те успокојити, те ћеш бити миран у себи и све ћеш око себе да гледаш светло, без саплитања и сметњи, ходећи са Господом кроз мрак и таму овог живота ка свеблаженој, потпуној радости и вечним просторима.