И што год заиштете (од Оца) у име моје, то ћy учинити (Јн. 14,13). Какво утешно обећање! Но, како су малобројни они који се њиме користе! Ретко ко гa има на уму. Има и таквих који га уопште не схватају и не прихватају. Због чега је то тако? Због тога што не љубе Господа и Његове заповести не испуњавају. Та неверност срца Господу потире сваку смелост у обраћању Богу са молбом, као што и у животним стварима неисправни слуга не сме да тражи ништа од својих господара, знајући да не заслужује никакве самилости. Редовне молитве се читају по свом правилу и у њима су веома велике прозбе. Међутим, оне се само читају. То још није и сама молитва или прозба. Стати са истинском молитвом пред Господа и принети му прозбу није могуће све док се не очисти савест пред Њим.

Када бисте мене знали и Оца мога бисте знали (Јн.14,7). Према томе, доиста не знају Бога, премда и име Његово носе (Deus – Бог; одатле – деист) и много о Њему расуђују. Нема истинитог Бога без Сина, као ни без Духа Светога. Онај ко верује у Бога, а не исповеда га Оцем Сина, не верује у Бога који је истинити Бог, него у неки свој сопствени изум. Истинити Бог је дао свог Сина јединородног за спасење људи, а људима који верују у име Сина Његовог, даје власт да буду деца Божија, те их љуби и сваку њихову молитву слуша ради Сина. Стога, ко има Сина има и Оца, а ко нема Сина нема ни Оца. Нико нe прилази Оцу осим кроз Сина, и од Оца ништа не добија осим преко Сина. Без Сина нема пута ка истинитоме Богу. Ко машта да га нађе [мимо Њега] – налази се у заблуди.

Вазнесење. Силу Вазнесења Господњег свети Павле изражава овако: Узишавши на висину заплени плен и даде дарове људима (Еф.4,8). Испунивши правду Божију, Господ је за нас отворио све ризнице благости Божије. То и јесте плен или добит која је последица победе. Почетак раздавања тог плена људима је силазак Светога Духа. Сишавши једном, Он увек пребива у Цркви и сваком даје оно што му је потребно, узимајући све из једном заплењеног плена. Нека приђе свако и узме. Но, нека припреми ризницу – чуварку, тј. чисто срце, и нека спреми руке којима ће узети, тј. веру која не премишља. Нека онда приступи са прозбом пуном наде и неодступне молитве.

Господе, ко верова проповедању нашем?, жали се са чуђењем пророк Исаија (53,1). И сада се може слично узвикнути: „Ко сада искрено верује речи твојој, Господе? Скоро сви су се поколебали“. Додуше, језик многих још ћути о вери, али се ретко које срце није удаљило на нешто друго. Шта је узрок томе? Почео је да се oceћa интерес у неверју. Развила се потреба за неверјем ради прикривања интереса срца, несагласних са вером. Ту је корен зла. Није разум противник вере него – развраћено срце. Разум је само утолико крив што се покорава срцу и што прихвата да мисли по жељама срца, а не по начелима истине. При томе му силни разлози за истину изгледају ништавни, а некаква маленкост против ње му изгледа велика као гора. Уопште, у област ума се уноси смутња која га ослепљује. Он не види, и у тој смутњи и не може да види. Но, кад бар не би ништа објашњавао.

Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, многи род доноси (Јн.12,24). И тако, ако xoћeш да будеш плодан – умри. Умри на такав начин да у срцу носиш осећање као да се то заиста десило. Мртав човек се не одазива ни на шта што га окружује. Тако ради и ти: ако те хвале – ћути, ако нападају – ћути, ако си стекао добитак – ћути, ако си сит – ћути, ако си гладан – ћути. Буди такав према свему спољашњем, а унутар себе се налази тамо где је сваки умрли – у другом животу, пред лицем свеправеднога Бога, у очекивању последње одлуке. Какав је, казаћете, плод од тога кад ће онда све да замре? Не, нећe замрети, него ће се јавити енергија, и то још каква! „Остала је још једна минута“, рећи ћеш себи. „Сад ћe одлука. Дај да пожурим да урадим још нешто“. И – урадићеш. Тако поступај у сваком тренутку.