Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам (Јн.16,23), рекао је Господ. Он је то нагласио: Заиста, заиста вам кажем. Како треба да се стидимо што не умемо да користимо такво нелажно обећање! Но, кад бисмо се само стидели. Напротив, сенка се надноси и над само обећање: оно изгледа сувише велико и неиспуњиво. Не, узрок је у нама, и углавном у томе што се не осећамо верним слугама Христовим, те нам савест не даје да очекујемо било какву милост од Господа. Бива чак и да понеко двоједушно прибегава молитви. Тражећи нешто од Бога, он успут у својој молитви помене жељено једном или двапут, и затим одустаје, говорећи: „Бог не слуша“. Тражећи, међутим, нешто посебно у молитви, треба да смо упорни и неуморни, слично удовици која је својим досађивањем и неправедног судију натерала да поступи по њеном тражењу. Тражећи нешто у молитви, прави молитвеници са молитвом сједињују пост, бдење, лишавања сваке врсте и свако добро дело. При томе, они траже месецима, па и годинама, а не један дан или два. Стога и добијају. Ако желите да имате успех у молитви, њима подражавајте.

Господ је пред страдање говорио светим апостолима: Још мало и нећете ме видети, и oпeт мало и угледаћете ме (Јн.16,19). Страдања Господња и Његова смрт тако су поразили свете апостоле да су се очи њиховог ума помрачиле и они престали да Господа гледају као Господа. Светлост се сакрила и они су седели у горкој и мучној тами. Но, ту таму је развејала светлост Васкрсења Христовог, и они су опет угледали Господа. Тако је своје речи објаснио сам Господ: Ви ћeтe заплакати, говорио је Он, и заридати, а свет ће се радовати, и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост (Јн.16,20). Говоре да и свака душа на путу ка савршенству доживљава сличну тешкоћу. Тама је са свих страна окружује и она не зна где да се дене. Међутим, долази Господ и жалост се претвара у радост. Слично томе – и жена мора да се помучи пре него што донесе на свет новог човека. Зар одатле не треба извести закључак: ко то није искусио, још се није родио као прави Хришћанин!

А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину (Јн.16, 13). Зашто се у логикама не спомиње овај извор сазнања? Не треба се чудити што се он не спомиње у незнабожачким логикама. Међутим, зашто га нема ни у хришћанским? Зар Хришћанин треба да престане да буде Хришћанин и да заборави на сва верна и несумњива обећања која су му дата кад почне да се служи својим умом? О гледању и слушању се много пише. Довољно се објашњава и поступак уопштавања и закључивања из виђеног и слушаног. Међутим, како одгонетнути значење свега остављено је на вољу досетљивости ученика логике. Зашто да му се не скрене пажња: „Имаш обећања Духа истине; Њему следи; Њиме се решава значење свега постојећег, јер је Бог извор његовог бића“? Зар се због тог заборава нису све данашње књиге напуниле досеткама (о свету Божијем) и претпоставке се тако расплодиле? Није тешко видети да су оне плод дечје уобразиље.

Господ Исус Христос је винова лоза, а Хришћани су гране и изданци. Ми се на Њега накалемљујемо вером и плод приносимо животом по вери. Отац Небесни је виноградар, који води бригy о лози. Он одсеца грану која не доноси плода, тј. верује, али не живи по вери. Ону, пак, која доноси плод, тј. која не само верује, него се труди по вери и да живи – Он одржава. Њој Бог на сваки начин помаже да се богати добрим делима, која су плодови вере. Нека по том закону Божијег деловања на нас свако уреди свој живот, увек се сећајући да без Господа ништа не можемо чинити. Њему припадај у свакој тешкоћи. Име Његово пресвето и пресладосно нека се неодступно налази у твом уму, срцу и на твом језику.

Арије је почео да пориче Божанску природу Сина Божијег и Његову једносуш(т)ност са Богом Оцем. И на њега се одмах подигла сва Црква, са свих страна света, једним устима исповедајући да је Господ Исус Христос – Син Божији јединородни, Бог од Бога, рођен, не створен, јединосуш(т)ан Оцу. Неко би могао да помисли да се ради о случајном одушевљењу за једномисленост. Међутим, та вера је потом прошла кроз огњено испитивање када се на страну аријанаца преклонила власт и сила. Ни огањ, ни мач, ни гоњења нису могли да је истребе. Она се одмах свагде пројавила, чим је престао притисак спољашње силе. То значи да она саставља срце Цркве и суштину њеног исповедања. Слава Господу који у нама чува ту веру! Јер, док је ње, ми смо још Хришћани, макар и рђаво живели. Нестане ли она – и Хришћанству је крај.