Питали су Господa зашто Његови ученици не посте? Он је одговорио да за њих још није дошло време да посте. Затим је причом показао да, уопште, строгост спољашњег подвижништва треба да одговара обновљењу унутрашњих сила духа. Прво загреј дух ревности, а затим налажи на себе и строгост. Јер, у таквом случају у теби је унутрашња нова сила, која је способна да строгост са коришћу издржи. Немајући, пак, ту ревност и узимајући на себе строгост живота, услед повођења за примером других или ради показивања подвижништва, нећеш стећи корист. Нешто мало времена ћеш се држати такве строгости, а затим ћеш да ослабиш и да је напустиш. И биће ти још горе него што је било раније. Строгост без унутрашњег духа исто је што и нова закрпа на старој одећи, или ново вино у старим меховима. Закрпа ћe да отпадне и рупа ћe да постане још већа. Стога ћe вино да продере мехове и да се пролије, а мех ће постати неупотребљив. Не значи да строгост није потребна, већ се само напомиње да треба сачувати правилан поредак. Потребно је радити на јављању унутрашње потребе за њом. Она треба да буде потреба срца, а не спољашњи терет.

Пловили су на другу страну мора. Господ је спавао. Подигла се бура и сви су се престрашили, заборавивши на чињеницу да је Господ с њима и да због тога не треба ничег да се боје (Мт.8, 23). Тако бива и у обичном и у духовном животу. Дигне се бура тешкоћа или страсти, и ми се узнемиримо до раслабљености, сматрајући да је то сасвим нормално. Међутим, Господ нам шаље укор: „Маловерни!“ И правично је! Наравно, не може а да се не обрати пажња на оно што се догађа, али је могуће увек сачувати разумно спокојство. Пре свега, погледај на то шта Господ xoћe од тебе, и смирено се покори под Његову силну руку. Не смућуј се и не узбуђуј се. Затим уздигни веру своју ка мисли да је Господ с тобом, и припадни ка Његовим стопама са молитвом. Ипак, не вичи: „Господе, гинем!“, него са преданошћу узвикни: „Господе, ако хоћеш – можеш! Но, опет, не моја, него Твоја воља нека буде“. Веруј да ћеш таквим начином безопасно да пребродиш буру која се подигла.

Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, yћи у Царство небеско; но који твори вољу Оца мога који је на небесима (Мт.7,21). Човек се не може спасти једино молитвом. Са молитвом треба да се сједини и испуњавање воље Божије, тј. свега што је човек дужан да чини по своме звању и уређењу свога живота. И молитва треба првенствено да има за свој предмет прозбу да нас Бог удостоји да ни у чему не одступамо од Његове свете воље. И обратно, молитва онога ко има ревност да у свему испуњава вољу Божију биће смелија пред Господом и ближа Његовом престолу. Јер, молитва није истинска, трезвоумна и срдачна уколико је не прати хођење у вољи Божијој. Тада је она спољашња, гласна, при чему се неисправност нарави као маглом покрива многим речима, док мисли лутају у неповезаности. И једно и друго треба засладити благочашћем. Тек ћe онда бити плода.

Чувајте се од лажних пророка (Мт.7,15). Од почетка Хришћанства па до данас није било периода када ова предострожност није имала своју примену. Господ није указао од каквих лажљивих пророка да се чувамо. Јер, како их све одредити? Они се мењају, и свако време порађа своје. Они увек наступају у овчијој одећи, са изгледом добрих намера у својим поступцима, и са призраком истине у речима. У наше време одећа им је сашивена од прогреса, цивилизације, просвећења, слободе мисли и дела, личног убеђења које не прихвата веру, и томе слично. Све је то лажно покривало. Срећући појаву такве одеће, не жури да отвараш дух свој речима пророка који су одевени у њу. Погледај добро да ли се можда не крије вук под овчијом кожом. Знај да је Господ једини покретач ка истинском савршенству, једини умекшитељ људских срдаца и нарави, једини просветитељ, једини давалац слободе и испунитељ људских срдаца осећањима истине, која пружају убеђење које ништа на свету нe може поколебати. Због тога, чим само у речима нових пророка приметиш макар сенку противречности са Господњим учењем, буди сигуран да се ради о грабљивим вуцима, и одвој се од њих.

Не брините се (Мт.6,32). Али, како онда да се живи? Треба да се једе, пије, одева. Међутим, Спаситељ не говори: „Не радите ништа“, него – „Не брините се. Не морите себе бригом која вас једе дан и ноћ и не даје вам мира ни на трен“. Таква брига је греховна болест. Она показује да се човек ослања на себе, и да је заборавио на Бога, да је уздање на промисао Божији изгубио и да све у вези са собом хоће да уреди једино на основу свога труда, да све што му треба хоће да добије и да га затим очува својим способностима. Он се ухватио срцем својим за оно што има, и мисли да на њему може почивати као на чврстој основи. Љубав према имању га је везала и он само мисли о томе како да што више згрне у своје руке. Тај мамон је њему заменио Бога. Ти, међутим, ако је до труда – труди се, али немој да те мори зла брига. Очекуј сваки успех од Бога и у Његове руке се предај. Све што доживиш примај као дар из Господње руке и у чврстој нади очекуј продужење Његове милости. Ако Бог xoћe од свег богаташевог имања у једној минути може да не остане ништа. Све је пролазно као прах. Зар онда због тога мучити себе? Не брините се!