По крштењу, пошто је на Њега сишао Дух у виду голуба, Господ је одведен у пустињу да буде искушан. То је општи пут за све. Свети Исаак Сирин на једном месту примећује: „Чим окусиш благодатну утеху или од Господа добијеш какав дар – очекуј искушења“. Искушења прикривају светлост благодати од очију самог човека, који обично разједа свако добро самомнењем и самоузношењем. Та искушења бивају и спољашња – жалости и понижења, и унутрашња – страсне помисли које нарочито нападају као звер кад се пусти са ланца. Потребно је, дакле, да пазимо на себе и да разматрамо оно што се дешава са нама и у нама како бисмо увидели зашто је тако као што јесте и шта смо обавезни.

Тешећи своје ученике, Господ говори да је за њих боље да се Он вазнесе на небо. Јер, вазневши се, Он ће уместо себе послати Утешитеља – Духа. Дух Свети је сишао и борави у Цркви вршећи у сваком верујућем човеку дело Христово. Сваки Хришћанин је причесник Духа. То је у тој мери неопходно да се може рећи да није Христов онај ко нема Духа. Погледај и ти добро и утврди да ли је у теби Дух благодати? Јер, Он не остаје код свих. Дешава се и да Он оде. Ето види: прво долази дух покајања и Хришћанина учи обраћењу Богу и исправљењу живота. Завршивши своје дело, дух покајања Хришћанина предаје духу светлости и чистоте коме, најзад, следи дух усиновљења. Особеност првога је – трудољубива ревност; другога – топлина и сладосно горење срца; а трећег – осећање синовства, по коме из срца излазе уздаси к Богу; „Авва оче!“ Види на коме се од тих степена налазиш. Ако те нема ни на једном, побрини се и потруди око себе.

Свршила се икономија кашег спасења! Дејства свих Лица Пресвете Тројице у овом делу су од сада ступила на снагу. Што је благоволео Бог Отац, што је у себи испунио Син Божији – сада је Дух Свети сишао да удели верујућима. Јер, спасење наше је по предзнању Бога Оца, освећењем Духа за послушање и кропљење крвљу Исуса Христа (1.Пт.1,2). Тога ради се и крштавамо у име Оца и Сина и Светога Духа, обавезујући се да држимо све што нам је заповедио Господ (Мт.28,19-20). Они који не исповедају Пресвету Тројицу, не могу имати удела у спасоносним дејствима Њених Лица, и стога – ни спасење не могу стећи. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуш(т)ној и нераздељној, која нам је предала исповедање о себи! „Оче Сведржитељу, Слове и Душе, у трима Ипостасима пресуштаствено и пребожанствено сједињавајуће јестаство, у Тебе се крстисмо и Тебе благосиљамо у све векове“.

Нека се нико не разлењи да помене своје родитеље. Међутим, треба помињати и све православне Хришћане, и не само у овај дан, него у свако време и на свакој молитви. И сами ћемо тамо бити и требаће нам тада таква молитва као бедноме кора хлеба и чаша воде. Сети се да је молитва о преминулима снажна својом општошћу – тиме што се узноси од стране целе Цркве. Црква дише молитвом. У природном поретку при бременитости дише мајка, а сила дисања прелази и на дете. Тако и у благодатном поретку ствари – Црква дише општом молитвом свих, а сила молитве прелази и на усопше који се налазе у недрима Цркве. Јер, она се састоји из живих и мртвих, из оних који војују и оних који су у слави. Не олењи се да на свакој молитви помињеш све отишле оце и бpaћy нашу. Нека то буде твоја милостиња за њих…

Као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду… ја у њима и ти у мени (Јн.17,21-23). Ето златног ланца који нас везује за Божанство. Ми смо отпали, али је устао Посредник који је једно са Богом Оцем и постао једно са нама. Постајући једно с Њим, ми се сједињујемо с Њим и, кроз Њега, с Богом Оцем. Слава безграничној милости Твојој према нама Триипостасни Боже, који си благоволео да устројиш за нас тако светао пут ка обожењу! Високо нас је подигао Господ. Не одричи се тога доброчинства, исповедај милост и хвали неизрециву благост! Одричући се такве висине ти мислиш да се смираваш, а у ствари показујеш грубу неблагодарност и небригу према високом дару. Знај да средине нема: или све или ништа. Ако нећеш висину, остаћеш у горком понижењу, и времено и вечно.