Дап. 51 зач. (XXVIII, 1-31).

У дане оне, кад се избавише с лађе који бијаху с Павлом, тада сазнадоше да се острво зове Малта. А мјештани нам указиваху не мало човјекољубље, јер наложивши ватру све нас примише због кише која падаше и због зиме. И када Павле скупи гомилу грања и наложи на ватру, изиђе змија од врућине и уједе га за руку. А када видјеше мјештани змију гдје виси о руци његовој, говораху један другоме: Свакако је овај човјек убица, јер га избављеног од мора Правда не остави да живи. А он отресе змију у ватру, и не претрпје никакво зло. А они очекиваху да ће он отећи или одједном пасти мртав. Но кад задуго чекаше, и видјеше да му ништа зло не би, промијенише се и говораху да је он бог. Око мјеста пак онога бијаху имања поглавара од острва, по имену Публија, који нас прими и љубазно угости три дана. А догоди се да отац Публијев имаше грозницу и срдобољу и лежаше. Њему Павле уђе, па помоливши се Богу и положивши руке на њега, исцијели га. Када се пак то догоди, и други на острву који бијаху болесни долажаху, и исцјељиваху се. И они нам указиваху велике почасти, а кад пођосмо спремише што нам је било потребно. А послије три мјесеца одвезосмо се на лађи александријској, која је била презимила на острву, и имаше ознаку Диоскура. И допловивши у Сиракусу, остасмо ондје три дана. А оданде обилазно приспјесмо у Ригију; и после једнога дана, када дуну југо дођосмо други дан у Потиоле. Ондје нађемо браћу и они нас замоле те останемо код њих седам дана, и тако дођосмо у Рим. И тамошња браћа, начувши за нас, изиђоше нам у сусрет до Апијева трга и Три крчме. И кад их видје Павле, заблагодари Богу и охрабри се. А кад дођосмо у Рим, капетан предаде сужње војводи. Али Павлу се допусти да живи засебно с војником који га чуваше. Послије пак три дана сазва Павле прваке јудејске. И кад се они скупише, говораше им: Људи браћо, ја ништа не учиних против народа или обичаја отачких, а предан сам из Јерусалима као сужањ у руке Римљанима. Они пак испитавши ме, хтједоше да ме пусте, јер се не нађе на мени ни једна смртна кривица. Али кад се Јудејци успротивише, био сам принуђен да се позовем на ћесара, не као да бих имао свој народ за нешто оптужити. Из тога разлога затражих да вас видим и поразговарам; јер због наде Израиљеве окован сам у ове ланце. А они му рекоше: Ми нити примисмо писма за тебе из Јудеје, нити дође ко од браће да јави или каже нешто зло о теби. Уосталом, желимо да чујемо од тебе шта мислиш; јер нам је познато за ову јерес да се свуда говори против ње. И одредивши му дан, дођоше многи код њега у стан; њима је излагао свједочећи о Царству Божијем од јутра до мрака и увјеравајући их о Исусу из Закона Мојсејева и из Пророка. И једни вјероваху ономе што он говораше, а други не вјероваху. А будући несагласни међу собом, почеше да се разилазе, док Павле рече једну ријеч: Добро је казао Дух Свети преко пророка Исаије оцима нашим, говорећи: Иди народу овоме и реци: Ушима ћете чути и нећете разумјети, и очима ћете гледати и нећете видјети. Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим. Нека вам је, дакле, на знање да се незнабошцима посла ово спасење Божије; они ће и чути. И кад он ово рече, отидоше Јудејци препирући се много међу собом. А Павле остаде пуне двије године у своме изнајмљеном стану, и примаше све који му долажаху, проповиједајући Царство Божије, и учећи о Господу Исусу Христу са сваком смјелошћу и неометано.

Јн. 67 зач. (XXI, 15-25).

У време оно, јави се Исус ученицима Својим уставши из мртвих, и рече Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Напасај јагањце моје. Рече му опет по други пут: Симоне Јонин, љубиш ли ме? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Чувај овце моје. Рече му трећи пут: Симоне Јонин, волиш ли ме? Петар се ожалости што му рече трећи пут: волиш ли ме? И рече му: Господе, ти све знаш, ти знаш да те волим. Рече му Исус: Напасај овце моје. Заиста, заиста ти кажем: Када си био млађи, опасивао си се сам и ходио си куда си хтио; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не желиш. А ово рече указујући каквом ће смрћу прославити Бога. И казавши ово, рече му: Хајде за мном! А Петар осврнувши се видје гдје за њима иде ученик кога Исус љубљаше, који се и на вечери наслони на прса његова и рече: Господе, ко је тај који ће те издати? Видјевши Петар овога, рече Исусу: Господе, а шта ће овај? Исус му рече: Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога? Ти хајде за мном. Онда изиђе ова ријеч међу браћом да онај ученик неће умријети; али Исус му не рече да неће умријети, него: Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога? Ово је онај ученик који свједочи о овоме, и написа ово, и знамо да је истинито свједочанство његово. А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге. Амин.

За упокој:

1 Кор. 163 зач. (XV, 47-57).

Браћо, први човјек је од земље, земљан; други човјек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески. И као што носисмо слику земљанога, тако ћемо носити и слику небескога. А ово кажем, браћо, да тијело и крв не могу наслиједити Царства Божијега, нити распадљивост насљеђује нераспадљивост. Ево вам казујем тајну: Сви нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити, уједанпут, у трену ока, при посљедњој труби; јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нераспадљиви, и ми ћемо се промијенити. Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност. А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она ријеч што је написана: Побједа прождрије смрт. Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, пакле, побједа? А жалац је смрти гријех, а сила је гријеха закон. А Богу хвала који нам даде побједу кроз Господа нашега Исуса Христа.

Јн. 21 зач. (VI, 35-39).

Рече Господ дошавшим Му Јудејима: Ја сам хљеб живота: који мени долази неће огладњети, и који у мене вјерује неће никад ожедњети. Него вам рекох: и видјели сте ме, и не вјерујете. Све што ми даје Отац мени ће доћи; и онога који долази мени нећу истјерати напоље. Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла. А ово је воља Оца који ме посла, да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у посљедњи дан.

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Дап. 50 зач. (XXVII, 1-44).

У дане оне, како би одлучено да отпловимо у Италију, предадоше и Павла и неке друге сужње капетану ћесареве чете, по имену Јулије. А кад уђосмо у лађу адрамитску с намјером да пловимо у азијска мјеста, отиснусмо се; с нама бјеше Аристарх, Македонац из Солуна. Други дан пристадосмо у Сидон. А Јулије човјекољубиво поступајући према Павлу допусти му да одлази пријатељима да би се старали о њему. И оданде кренувши пловисмо испод Кипра, пошто вјетрови бијаху супротни. И препловивши пучину киликијску и памфилијску, дођосмо у Миру Ликијску. И ондје нашавши капетан лађу александријску која плови у Италију, укрца нас у њу. Пловивши пак много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам вјетар не дадијаше, допловисмо под Крит код Салмоне. И с муком пловећи поред обале приспјесмо у неко мјесто које се зове Добра пристаништа, близу којега бјеше град Ласеја. Па како прође доста времена и већ пловљење не бјеше без опасности, јер и пост већ бјеше прошао, савјетоваше Павле, говорећи им: Људи, видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом, не само за товар и лађу, него и за животе наше. Али капетан више вјерова кормилару и власнику лађе, неголи Павловим ријечима. А пошто пристаниште не бјеше згодно за зимовник, савјетоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, да зимују у том пристаништу критском које гледа према југозападу и сјеверозападу. И кад дуну југ, мишљаху да им се жеља испуни, па подигнувши котву пловљаху покрај Крита. Али не задуго по том дуну насупрот њему буран вјетар који се зове сјевероисточњак. И кад захвати лађу и она се не могаше вјетру противити, препустисмо се валовима да нас носе. А кад прођосмо мимо једног острва које се зове Клауда, једва могосмо уздржати чамац, који извукавши, употријебише помоћна средства и подвезаше лађу, па бојећи се да не ударе на спруд, спустише једра и тако даље пловљаху. А кад нам веома досађиваше бура, сутрадан избациваху товаре. И трећег дана својим рукама избацисмо алат лађарски. А кад се ни сунце ни звјезде за много дана не појавише, и бура не мала навали, бијаше најзад изгубљена свака нада да ћемо се спасти. Пошто се дуго није јело, то Павле стаде међу њих и рече: Требаше, дакле, о људи, послушати мене, и не отискивати се од Крита, па избегнути ову муку и штету. И ево сада вам савјетујем да будете расположени, јер ни једна душа од вас неће пропасти, осим лађе. Јер ове ноћи стаде преда ме анђео Бога чији јесам и коме служим, говорећи: Не бој се, Павле! Ти мораш изићи пред ћесара; и ево, Бог ти је даровао све који плове са тобом. Зато, људи, будите расположени, јер вјерујем Богу да ће тако бити као што ми би речено. Ми ћемо, дакле, бити избачени на неко острво. А кад би четрнаеста ноћ и ми пловљасмо по Адрији, око поноћи помислише лађари да се приближавају некој земљи. И измјеривши дубину нађоше двадесет хвати. И мало прошавши, опет измјерише и нађоше петнаест хвати. Онда бојећи се да како не ударе на подводне стијене, бацише са крме четири котве, па се мољаху да сване дан. А кад лађари гледаху да побјегну са лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће са прамца да спусте котве, рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану на лађи, ви се не можете спасти. Тада војници одрезаше конопе на чамцу и пустише га те паде. А још прије свитања дана, мољаше Павле све да једу говорећи: Данас је четрнаести дан како чекате, и без јела проводите, ништа не окусивши. Зато вас молим да узмете хране, јер је то за ваше спасење. А ни једноме од вас неће пасти длака с главе. И рекавши ово, узе хљеб, и заблагодари Богу пред свима и преломивши, стаде јести. Онда се сви орасположише, па и сами узеше храну. А у лађи бијаше нас душа свега двјеста седамдесет и шест. Пошто се пак наситише јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море. А кад настаде дан, не препознаше земљу, али угледаше неки залив са пјесковитом обалом, на коју ријешише, ако буде могуће, да извуку лађу. И одвезавши котве пустише у море, и одријешише уједно и ужад на крмама, па раширивши мало једро према вјетру управише обали. А када наиђоше на морски спруд, насукаше лађу; и прамац се зари и остаде непомичан, а крма се разбијаше од силе таласа. Војници се тада договорише да побију сужње, да који не исплива и не утекне. Али капетан желећи сачувати Павла, спречи њихову намјеру и заповједи онима који могу пливати да први искоче и изиђу на земљу, а остали, једни на даскама, а други на нечем од лађе. И тако сви изиђоше живи на земљу. 

Јн. 57 зач. (XVII, 18-26).

У време оно, узведе Исус очи Своје на небо и рече: као што Ти мене, Оче, посла у свијет, и Ја њих послах у свијет. Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином. Не молим пак само за њих, него и за оне који због ријечи њихове повјерују у Мене: да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду да свијет вјерује да си Ме Ти послао. И славу коју си ми дао Ја сам дао њима, да буду једно као што смо Ми једно. Ја у њима и Ти у Мени, да буду усавршени у једно, и да позна свијет да си Ме Ти послао и да љубиш њих као што Мене љубиш. Оче, хоћу да и они које си Ми дао буду са мном гдје сам Ја, да гледају славу Моју коју си ми дао, јер си Ме љубио прије постања свијета. Оче праведни, свијет Тебе не позна, а ја Те познах, и ови познаше да си Ме Ти послао. И ја им објавих Име Твоје и објавићу: да љубав којом Ме љубиш у њима буде, и Ја у њима.

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Дап. 48 зач. (XXV, 13-19).

У дане оне, Агрипа цар и Верникија сиђоше у Кесарију да поздраве Феста. И будући да ондје боравише много дана, изложи Фест цару Павлову ствар говорећи: Једнога човјека оставио је Феликс као сужња, поводом којега, кад ја бијах у Јерусалиму, појавише се првосвештеници и старјешине јудејске захтјевајући да се он осуди. Ја им одговорих да није обичај у Римљана да се преда неки човјек на смрт прије него се оптужени суочи са онима који га туже и не добије прилику за одбрану од оптужбе. А када се они овдје састадоше, никаква одлагања не учиних, но сутрадан сједох на судијску столицу и заповједих да доведу човјека. Око њега стадоше тужиоци и ниједне кривице које ја претпостављах не изнесоше. Него имаху против њега некаква питања о својем вјероисповједању, и о некоме Исусу који је умро, за којега Павле тврђаше да је жив.

Јн. 55 зач. (XVI, 23-33).

Рече Господ Својим ученицима: заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам. До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена. Ово сам вам говорио у причама; али долази час кад вам више нећу говорити у причама, него ћу вам отворено јавити о Оцу. У онај дан ћете у име моје заискати, и не кажем вам да ћу ја умолити Оца за вас: јер сам Отац љуби вас, зато што сте ви љубили мене, и вјеровали да ја од Бога изиђох. Изиђох од Оца, и дошао сам на свијет; опет остављам свијет, и идем Оцу. Рекоше му ученици његови: Ето сад отворено говориш, и причу никакву не говориш. Сада знамо да све знаш, и не треба да те ко пита. По томе вјерујемо да ти од Бога изиђе. Исус им одговори: Сада ли вјерујете? Ево долази час, и већ је дошао, да се разбјегнете сваки на своју страну, а мене сама оставите: али нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао, да у мени мир имате.

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Дап. 47 зач. (XXIII, 1-11).

У дане оне, Павле упери поглед на Синедрион и рече: Људи браћо, ја сам са свом добром савјести живио пред Богом до самога овога дана. А првосвештеник Ананија заповједи онима што стајаху до њега да га бију по устима. Тада му рече Павле: Тебе ће Бог бити, зиде окречени! И ти сједиш те ми судиш по закону, а насупрот закону заповједаш да ме бију! А они што стајаху унаоколо рекоше: Зар првосвештеника Божијега вријеђаш? А Павле рече: Не знадох. браћо, да је првосвештеник; јер је писано: Не говори зло старјешини народа твојега. А Павле схвативши да је један дио садукеја а други фарисеја, повика у Синедриону: Људи браћо, ја сам фарисеј, син фарисејев, за наду и за васкрсење мртвих мени се суди. А кад он ово рече настаде распра међу фарисејима и садукејима, и раздијели се народ. Јер садукеји говоре да нема васкрсења, ни анђела, ни духа, а фарисеји признају обоје. И настаде велика вика и уставши књижевници од стране фарисеја препираху се говорећи: Никакво зло не налазимо на овоме човјеку; ако ли му пак говори дух или анђео, не ратујмо против Бога. А када настаде велика свађа, побојавши се заповједник да Павла не растргну, заповједи да сиђу војници и да га отргну од њих и одведу у логор. А идуће ноћи стаде Господ пред њега и рече: Буди храбар, Павле, јер као што си свједочио за мене у Јерусалиму, тако ти ваља и у Риму свједочити.

Јн. 54 зач. (XVI, 15-23).

Рече Господ Својим ученицима: све што има Отац моје је, зато рекох да ће од мојега узети, и јавити вам. Још мало, и нећете ме видјети, и опет мало и угледаћете ме, јер ја идем Оцу. Тада неки од ученика његових рекоше међу собом: Шта је то што нам каже: Још мало, и нећете ме видјети, и опет мало и угледаћете ме; и: Ја идем Оцу? Говораху, дакле: Шта је то што каже: мало? Не знамо шта говори. А Исус разумије да хтједоше да га питају, па им рече: Зато ли се запиткујете међу собом, што рекох: Још мало, и нећете ме видјети, и опет мало, и угледаћете ме. Заиста, заиста вам кажем да ћете ви заплакати и заридати, а свијет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост. Жена кад рађа трпи муку, јер дође час њезин; а када роди дијете, више се не опомиње жалости, због радости што се роди човјек на свијет. И ви, дакле, имате сада жалост; али ћу вас опет видјети, и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас. И у онај дан нећете ме питати ништа. Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам.

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Дап. 46 зач. (XXI, 26-32).

У дане оне, узе Павле оне људе, и сутрадан очистивши се с њима, уђе у храм, најављујући кад ће се испунити дани очишћења да би се принијела жртва за свакога од њих. А кад је требало да се наврши седам дана, видјевши га у храму они Јудејци што бијаху из Азије, побунише сав народ и ставише руке на њега, вичући: Људи Израиљци, помагајте! Ово је човјек који све учи свуда против народа и Закона и мјеста овога; па још и Јелине уведе у храм и опогани свето мјесто ово. Јер бијаху видјели с њим у граду Трофима из Ефеса, и мишљаху да га је Павле увео у храм. И сав се град подиже, и слеже се народ, и ухвативши Павла, извукоше га напоље из храма; и одмах се затворише врата. И док тражаху да га убију, дође глас горе до заповједника одреда да се узбуни сав Јерусалим. А он одмах узевши војнике и капетане, појури на њих. Они пак видјевши заповједника и војнике, престаше тући Павла.

Јн. 53 зач. (XVI, 2-13).

Рече Господ Својим ученицима: долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси. И то ће чинити, јер не познаше Оца ни мене. Али ово сам вам казао да се, када дође час, сјећате овога да вам ја казах; а испочетка не казах вам ово, јер бијах с вама. А сада идем Ономе који ме посла, и нико ме од вас не пита: куда идеш? Али зато што сам вам ово казао, жалост је испунила срце ваше. Но ја вам истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама. И кад Он дође, покараће свијет за гријех, и за правду, и за суд. За гријех, дакле, што не вјерују у мене; за правду пак, што идем Оцу својему, и више ме нећете видјети; а за суд, што је кнез овога свијета осуђен. Још вам имам много говорити, али сада не можете носити. А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину.

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години