И пешице из свих градова хитаху онамо… и скупише се око њега (Мк.6,33) у пустињи Витсаидској, где је учињено чудо насићења пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе. Шта је вукло народ ка Господу? Осећање за Божанско. Сакривено под покровом људске природе, Божанство Господа се пројављивало у речи, делу, погледу, у свему што је било видљиво на Њему. Пројављивања Божанства будила су у срцу скривено осећање за Божанствено, и њиме вукла ка Господу. Нико није у могућности да спречи такво приближавање, не само са стране, него ни сам човек који га осећа у себи, будући да је оно дубље и јаче од свих других осећања. То Божанско у Господу Спаситељу привлачило је Њему касније људе свих народа под небом. Исто се дешавало током историје Цркве, а и до сада тако бива. И мали траг Божанског привлачи ка себи. Шта следи из таквог искуства стремљења нашег духа ка Божанском на свим местима и у свим временима? Оно сведочи о натприродном, о Божанству, које је његов извор. То стремљење лежи у основи нашег духа и чини његову природу, што се може видети из наших умних, естетских н делатних занимања. У природи не може постојати обмана и лаж. Дакле, њих нема ни у том стремљењу ка Божанском. Одатле проистиче да Бог и Божанско постоје, и да научници, који одричу натприродно, иду против природе духа људског.

Шаљући на проповед свете апостоле, Господ је заповедио да са собом ништа не носе. Једна одећа на раменима, сандале на ногама, штап у рукама – и, ништа више. Наложио је да, приступајући томе труду, немају никакве бриге, јер ће бити свестрано обезбеђени. И стварно, апостоли су били у потпуности збринути, иако нису имали никакву спољашњу обезбеђеност. Како се то остваривало? Њиховом савршеном преданошћу вољи Божијој. Због тога је Господ промишљао да они ни у чему не оскудевају. Он је покретао срца оних који су слушали проповед, те су обезбеђивали храну и покој проповедника. Међутим, апостоли нису на то рачунали и нису ништа очекивали, све препуштајући Господу. Због тога су трпељиво сносили ако се и нешто непријатно дешавало. Они су имали само једну бригу – да проповедају, и само једну жалост – када не слушају проповед. Отуда чистота, независност и многоплодност проповеди. И сада би тако требало да буде. Међутим, наша немоћ захтева спољашњу опскрбљеност, без које ми ни корак не правимо. Међутим, није ту прекор нашим садашњим апостолима. У почетку се они ослањају на опскрбљеност, а затим им она ишчезава из главе, те се они својим трудом узводе у стање богопреданости. Од тог момента, може се сматрати, и почиње права плодоносност проповеди. Богопреданост је виши степен наравственог савршенства, и до ње се не долази одмах чим се спозна њена вредност. Она сама долази после труда над самим собом.

Откуд овоме то? И каква му је премудрост дана? (Мк.6,2). Тако су о Господу говорили Назарећани који су познавали Његов пређашњи, скромни живот. Исто бива и са свима који истински следе Господа. Онај ко се строго држи пута Господњег, после труда и пошто у себи победи неисправност, у читавом свом саставу доживљава промену: у погледу, у ходу, у речи, у држању. Све од тада носи печат особене уређености и достојанства, па макар он водио порекло из најнижег слоја и био сасвим необразован. И, може се чути: „Одакле њему то?“. Када се телесно и видљиво тако преображава, шта да се каже о унутрашњем и душевном, које непосредније и лакше подлеже дејству преображавајуће благодати, и у односу на које спољашње служи као израз и последица? Како су тада о свему светле мисли, како тачне и одређене! Како је исправно просуђивање о свему што постоји и што се дешава! Тада је поглед на све – виши од философског! А намере, а дејства, а подухвати? Све је чисто, све је обасјано светом небеском светлошћу. То је заиста нови човек! Образовање није стекао, није слушао предавања на академији, васпитање није имао никакво, а показује се као добро васпитан и премудар. Пажња према себи, труд над собом, молитва и приближавање ка Богу – све су прерадили благодаћу Божијом. Начин, пак, нико није видео. Одатле и проистиче питање: Откуд овоме то?

Код крвоточиве жене одмах пресахну извор крви, чим се само дотаче са вером Господа, и чим јој приђе сила од Господа (Мк. 5,29). Течење крви је слика страсних мисли и замисли које непрестано истичу из срца које се још није очистило од сваког саосећања према греху. То је наша греховна болест. Њу oceћajy они који су се покајали и решили да држе себе у чистоти, и то не само споља, него и унутра. Они виде да из срца непрестано излазе зле помисли, и због тога пате и траже себи лека. Међутим, тај лек се не може наћи ни код себе, ни код других. Он долази само од Господа, и то кад га се душа косне и кад од Њега изиђе сила у њу. Другим речима, када произађе осетно општење са Господом, које се осведочује особитом топлотом и унутрашњим горењем. Уколико се то деси, душа ћe одмах осетити да је оздравила од болести. То је велико блaгo. Међутим, како га достићи? Крвоточива се пробијала ка Господу и добила исцељење. И ми треба да се пробијамо ка Господу, да без лењости идемо кроз теснаце унутрашњих и спољашњих подвига. У почетку све изгледа тескобно и Господ се не види. Међутим, одједном ћe се и Господ појавити, а са Њим и радост! Царство Божије не долази на видљив начин…

Цар начини свадбу за свога сина и посла по званице. Посла једном, па други пут. Међутим, званице не долазе због житејских брига: један је отишао у поље своје, други у трговину. Упућен је нов позив у другим сферама и брачна палата се напунила. Међу осталима, нашао се један који није био одевен у свадбено рухо. Због тога је избачен (Мт.22,2-14). Смисао приче је јасан. Свадба је – Царство небеско, позив – проповед Јеванђеља, они који су одбили позив – неверујући, а без свадбеног руха – верујући, али без живота по вери. Ко којој групи људи припада, нека сам просуди. Да смо звани – јасно је. Међутим, да ли верујемо? Опет, могуће је, као под општим именом, бити и међу верујућима, а у ствари бити без вере. Један уопште не мисли о вери, те је код њега уопште и нема, а други нешто и зна о вери и из вере, и тиме је задовољан; један криво тумачи веру, а други се сасвим непријатељски односи према њој. Па ипак, сви се убрајају у Хришћане, премда код њих нема ничег хришћанског. Уколико ти верујеш, испитај да ли су са твојом вером саобразна твоја oceћaњa и дела – тј. рухо душевно – због којих те Бог види одевеним или неодевеним за свадбу. Moгyћe је чак и добро познавати веру и ревновати за њу, а у животу служити страстима, тј. одевати се у срамну одећу грехољубиве душе. Код таквих је једно на речима, а друго у срцу. На језику је: „Господе, Господе! „, а унутра: „Изговори ме“. Размислите да ли сте у вери, и посебно, да ли сте у свадбеном руху врлина или у срамним дроњцима грехова и страсти.