Охридски Пролог и Житија Светих

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети апостол Петар. Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога" (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).



2. Свети апостол Павле. Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТИХ ПРВОВРХОВНИХ АПОСТОЛА ПЕТРА и ПАВЛА

ЖИТИЈЕ, ПОДВИЗИ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СЛАВНОГ И СВЕХВАЛНОГ ВРХОВНОГ АПОСТОЛА ПЕТРА

Свети апостол Петар, који се пре апостолства звао Симон, бејаше родом Јеврејин, син Јонин, из племена Симеонова, брат светог апостола Андреје Првозваног, из малог и незнатног галилејског градића Витсаиде у Палестини. Ожењен ћерком Аристовула, брата светог апостола Варнаве, он са њом имађаше једног сина и једну кћер. Симон беше човек неписмен, али простодушан и богобојажљив, држао је заповести Господње и ходио пред Господом без мане у свима делима својим. По занимању он беше рибар; и као човек сиромах, он трудом руку својих зарађиваше храну кући својој, хранећи жену, децу, ташту и старог оца свог Јону.
Брат Симонов Андреја, презирући таштину и вреву овога света, изабра себи безбрачни живот, и отишавши к светом Јовану Крститељу који на Јордану проповедаше покајање, постаде његов ученик. Слушајући сведочанства учитеља свог о Христу - Месији, а нарочито речи његове када прстом својим указа на Господа: "Гле, јагње Божије које узима на себе грех света..." (Јн. 1, 29-36), Андреја остави Јована, и заједно са другим учеником Крститељевим отидоше за Господом Христом, питајући Га: Учитељу, где обитаваш? - Дођите и видите, одговори им Спаситељ. И они отидоше, и видеше где Он живи; и осташе у Њега онај дан (Јн. 1, 37-39).
Сутрадан ујутро Андреја дође к своме брату Симону и рече му: Ми нађосмо Месију, Христа. - И доведе га к Исусу. А Исус погледавши на њ рече: Ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа, што значи Петар[1] (Јн. 1, 41-42). - И тог часа свети Петар би рањен љубављу ка Господу, поверовавши да је Он истинити Месија, послат од Бога на спасење света. Али он још не остављаше своју кућу и занимање, зарађујући укућанима својим оно што је потребно, у чему му понекад помагаше и брат његов Андреја због престарелог оца; и то све тако докле обојица не бише позвани од Господа на апостолство.
Једном, после затварања Јована Крститеља у тамницу, Господ Христос идући покрај мора Галилејског[2] виде Петра и Андреју, где међу мреже у море, и рече им: Хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи (Мт. 4, 18-19). А каквим је управо ловцима Господ хтео да их начини, то је Он пре тога био показао чудесним хватањем риба, када је, ушавши у Симонову лађу и наредивши му да баци мреже у море по рибе, Симон Му одговорио: "Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо; али по твојој речи бацићу мрежу". - И бацивши мреже, они ухватише велико мноштво риба, те им се и мреже продреше, што беше праслика духовног риболова апостолског: јер су апостоли имали да мрежом речи Божје улове многе народе на спасење. Видевши такво чудо, Симон Петар припаде ка коленима Исусовим говорећи: "Изиђи од мене, Господе; ја сам човек грешан". Јер ужас беше спопао њега и све што беху с њим од мноштва риба које ухватише. У одговор Петру који позива Господа да се удаљи од њега, Господ га позива да Му следује, говорећи: Хајде за мном - одсада ћеш ловити људе на живот, као што си досада ловио рибе на смрт (ср. Лк. 5, 1-11).
Од тога часа свети Петар постаде следбеник Христов, као и брат његов Андреја и остали новозвани ученици. И Господ љубљаше Петра због простосрдачности његове. И посети Господ убоги дом његов, и болесну од грознице ташту његову исцели узевши је за руку (Мк. 1, 30). И када ујутру врло рано Господ, уставши, отиде сам у пусто место, онда Петар, не могући издржати ни један час без Господа, остави своју кућу и све укућане, н отрча за Њим, брижљиво тражећи свог љубљеног Учитеља. И нашавши Га рече Му: Сви те траже, Господе (Мк. 1, 30-37).
И од тада се свети Петар не одвајаше од Господа већ неодступно бејаше уз Њега, наслађујући се гледањем лица Његова и речима његовим слађим од меда, и као очевидац посматрајући многа и велика чудеса Његова, која јасно потврђиваху да је Христос - Син Божји, у кога он верује без икакве сумње. А како је веровао срцем за правду, тако је и устима исповедао за спасење. Јер када Господ дође у крајеве Кесарије Филипове, упита ученике Своје: За кога ме људи сматрају? Они Му рекоше: Једни за Јована Крститеља, други за Илију, а неки за Јеремију, или кога од пророка. И опет их упита: А ви шта мислите ко сам ја? Тада одговори Симон Петар: Ти си Христос, Син Бога живога. - Ово Петрово истинито исповедање Господ похвали говорећи: Благо теби, Симоне сине Јонин, јер ти то не открише тело и крв, него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем: Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати; и даћу ти кључеве царства небеског; и што свежеш на земљи биће свезано на небесима, и што раздрешиш на земљи биће раздрешено на небесима (Мт. 16, 13-19).
Имајући топлу љубав према Господу, свети Петар је желео да Му се никада не деси никакво зло. Стога када Господ унапред говораше о Својим страдањима, Петар се успротиви томе, говорећи из незнања: Боже сачувај! то неће бити од тебе, Господе! - Иако ове Петрове речи не беху по вољи Господу, пошто је Он на то и дошао да Својим страдањем искупи род људски од погибли, ипак се кроз њих обелодани усрдна љубав Петрова ка Господу, а и Петрова безазленост, јер, чувши страшан укор од Господа: "Иди од мене, сатано!" Петар се не наљути на Господа свог, нити отиде од Њега, него с љубављу прими прекор, и још са већим усрђем следоваше Му (ср. Мт. 16, 21-23).
Једном многи од ученика Спасових, не могући сместити Спасове речи о светој Тајни Причешћа, говораху за њих: "Ово је тврда беседа! ко је може слушати?" и отидоше натраг, и више не иђаху с Њим. Тада Господ Исус рече дванаесторици: Да нећете и ви отићи? - На то Му Симон Петар одговори: Господе! коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога, живота. И ми поверовасмо и познасмо да си ти Христос, Син Бога живога (Јн. 6, 53-69).
Имајући такву веру и такво усрђе ка Господу, свети Петар се усуди да иште од Господа да дође к Њему по води. И Господ му дозволи. Тада свети Петар, изишавши из лађе, иђаше по води да дође к Исусу. Али пошто он, пре примања Светога Духа, још не беше савршен у тврдој вери, то, видећи јак ветар, уплаши се и почевши се топити, повика говорећи: "Господе, спаси ме!" И одмах Исус пруживши руку ухвати Петра, и рече му: маловерни, зашто се посумња? (Мт. 14, 22-31). И Господ, који избави светог апостола од топљења, избави га и од маловерја када му рече: Ја се молих за тебе, да вера твоја не осиромаши (Лк. 22, 32).
Заједно са друга два апостола, Јаковом и Јованом, свети апостол Петар се удостоји видети на Тавору откривену им славу преображења Господња и својим ушима чути глас Бога Оца који с неба дође ка Господу Исусу. О томе свети апостол овако пише у својој Посланици: Ми вам објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа, не по баснама вешто измишљеним, него смо сами били очевици величине његове. Јер Он прими од Бога Оца част и славу, када од Велељепне Славе дође к Њему такав глас: "Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи". И овај глас ми чусмо где сиђе с неба кад бејасмо с њим на гори светој (2 Петр. 1, 16-18; ср. Мт. 17, 1-8; Мк. 9, 2-9; Лк. 9, 28-36).
Када се Господ приближи добровољним страдањима Својим и крсној смрти, тада свети апостол Петар показа своју ревност за Господа не само речју, рекавши: "Господе! с тобом сам готов и у тамницу и на смрт ићи", него и делом, извукавши нож и одсекавши њиме уво првосвештениковом слузи Малху (Лк. 22, 33; Јн. 18, 10).
Премда промисао Божји допусти да апостол Петар падне у трикратно одречење од Господа, ипак он истинским покајањем и горким ридањем устаде и поправи се, и удостоји се први од свих апостола видети Господа Христа по васкрсењу Његовом, као што о томе говори свети еванђелист Лука: Ваистину васкрсе Господ, и јави се Симону (Лк. 24, 34). О томе пише и свети апостол Павле, говорећи: Христос устаде трећи дан по Писму, и јави се Кифи, потом једанаесторици (1 Кор. 15, 4-5). Видевши Господа, свети Петар се испуни радости неисказане, и доби од Њега милостиви опроштај свога греха. Своје раније трикратно одречење од Господа он потпуно изглади трикратним исповедањем своје љубави ка Господу, одговарајући Му на трикратно питање Његово: "Симоне Јонин! љубиш ли Ме?" - "Господе! ти све знаш; ти знаш да те љубим". И постављен би од Господа за пастира словесним овцама и за кључара небеског царства (Јн. 21, 15-17).
По вазнесењу Господа нашег Исуса Христа свети Петар, као врховни међу равним му апостолима, би први учитељ и проповедник, и за један час стече Цркви Христовој до три хиљаде душа (Д. А. 2, 14-41). Поред тога он се показа и као изванредан чудотворац: јер улазећи у храм са светим Јованом на молитву, угледа човека хрома од утробе матере своје, метнутог пред врата храма која се зову Красна. Видевши Петра и Јована, хроми прошаше милостињу од њих. А Петар погледавши на њ с Јованом, рече: "Погледај на нас". И он гледаше у њих мислећи да ће му они што дати. Но Петар рече: "Сребра и злата нема у мене, него што имам то ти дајем: у име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи". И узевши га за десну руку, подиже га. И одмах се утврдише његова стопала и глежњи; и он скочивши устаде, и хођаше, и уђе с њима у храм идући и скачући и хвалећи Бога. Због овог чуда и проповеди светог апостола Петра верова у Христа око пет хиљада људи (Д. А. 3, 1-26; 4, 4).
Житеље Јерусалима, Ананију и Сапфиру, свети Петар умртви речју због светотатства и лагања Светоме Духу (Д. А. 5, 1-10). У Лиди,[3] нашавши човека по имену Енеја, који већ осам година лежаше узет на одру, свети Петар исцели га речју, рекавши му: "Енеја! исцељује те Исус Христос!" (Д. А. 9, 32-34). У Јопи[4] он васкрсе умрлу девојку Тавиту (Д. А. 9, 36-42). Но не само руке и речи светог апостола Петра беху чудотворне, него и сама сенка његова даваше исцељења: тако да и по улицама изношаху болеснике, и метаху на постељама и на носилима, да би кад прође Петар барем сенка његова осенила кога од њих (Д. А. 5, 15).
А када цар Ирод подиже руке да мучи цркву верних у Јерусалиму, он, погубивши Јакова брата Јованова мачем, ухвати светог Петра, окова га у железне ланце и баци у тамницу. Но анђео Господњи ноћу му раздреши окове и изведе из тамнице (Д. А. 12, 1-10). Овај врховни апостол први отвори врата вере незнабошцима, крстивши у Кесарији римског капетана Корнилија, пошто је претходно имао виђење у коме виде небо отворено и суд где сиђе с неба, пун четвороножаца и гмизаваца, и чу глас који му наређиваше да све то покоље и поједе, и да не сматра нечистим оно што је Бог очистио. Ово виђење беше знамење обраћања незнабожаца ка Христу (Д. А. 10, 1-48).
Свети апостол Петар изобличи Симона мага, Самарјанина, који је лицемерно примио свето крштење и хтео да за новац купи дар Светога Духа, рекавши магу: Новци твоји с тобом да буду у погибао, што си помислио да се дар Божји може добити за новце. Нема теби удела и исета у овој речи, јер срце твоје није право пред Богом. Покај се дакле за овај грех свој, и моли се Богу да ти опрости помисао срца твог, јер видим да си у горкој жучи и у окову неправде (Д. А. 8, 18-23).
Ова и многа друга дела светог апостола Петра опширно су описана у Еванђељу и у Делима Апостолским, која се стално читају по црквама. Зато нема потребе да се овде излаже из Светога Писма све оно што се односи на светог апостола Петра. То треба да је добро познато свима хришћанима. О даљим пак, мало коме познатим, благовесничким подвизима и трудима светог апостола Петра свети Симеон Метафраст казује следеће.
Из Јерусалима свети Петар дође у Кесарију Стратонијску.[5] Ту постави епископа од презвитера који су га пратили. Одатле отиде у Сидон,[6] где исцели многе, и постави епископа. Онда оде у Вирит,[7] и тамо постави епископа. Затим отпутова у Вивли; одатле у Трипол Финикијски,[8] где обитаваше код једног паметног човека Марсона, кога и рукоположи за епископа вернима тога града. Из Трипола он оде у Ортосију; затим у Антарду, потом на острво Арадос, па у Валанеју, Понт и Лаодикију.[9] У Лаодикији он исцели многе болеснике, и изагна нечисте духове из људи, и сабра цркву верних, и постави им епископа. Из Лаодикије свети Петар отпутова у сиријски град Антиохију,[10] где се Симон маг скривао од војника, послатих римским царем Клаудијем,[11] да га ухвате. Дознавши за долазак светог апостола Петра, Симон побеже у градове Јудеје. У Антиохији свети Петар исцели многе болнике, и после проповеди о Једноме Богу у Три Лица постави епископе: Маркијана за Сиракузу на Сицилији[12] и Панкратија за Тавроменију.[13] Из Антиохије свети Петар отпутова у Тиану Кападокијску,[14] одатле у Анкиру Галатијску,[15] у којој молитвом васкрсе мртваца, и устроји цркву, многе огласивши и крстивши, и поставивши им епископа. Из Анкире он отиде у Синоп Понтијски,[16] а одатле у Амасију која се налази усред Понтијске земље. Затим отпутова у Гангр Пафлагонски,[17] па у Клавдиопољ Онориадиjски, одатле у Никомидију Витинијску,[18] и онда у Никеју.[19] Намеравајући да иде у Јерусалим на празник Пасхе, он из Никеје крену назад, дође у Писинунт, па одатле у Кападокију и Сирију. Посетивши поново Антиохију, он најзад стиже у Јерусалим. За време боравка у Јерусалиму њега посети свети апостол Павле, три године након свог обраћења ка Христу, као што сам каже у Посланици Галатима: После тога на три године изиђох у Јерусалим да видим Петра, и остадох у њега петнаест дана (Гал. 1, 18).
Уредивши тих дана црквене законе, блажени Павле оде на посао на који је био позван, а свети Петар опет посети Антиохију, где постави епископа Еводија. Из Антиохије отпутова у Синад, фригијски град,[20] одатле у Никомидију;[21] у њој постави епископа Прохора, који и као епископ праћаше светог Јована Богослова. Дошавши из Никомидије у Илион, хелеспонтски град, свети апостол постави ту за епископа Корнилија капетана, па се врати у Јерусалим. Ту се светом Петру јави у виђењу Господ Христос говорећи му: Устани Петре и иди на Запад, јер је потребно да Запад просветиш својом светлошћу, и ја ћу бити с тобом.
У то време Симон маг већ беше ухваћен од стране војника који су га гонили и доведен у Рим, да прими казну за своја дела. Али он тамо својом чаробњачком вештином помрачи умове многих, и тако их обману, да не само не доби казну него га штавише многи стадоше сматрати за бога. Овај претеча Сатане толико занесе својим чаробњаштвом самог ћесара Клаудија, да његова статута би извајана и постављена између два моста на Тибру са натписом: "Симону, богу светоме". О томе подробно пишу свети Јустин[22] и свети Иринеј.[23] А ми, вели свети Симеон Метафраст, вратимо се своме предмету. Велики Петар, обавестивши братију о виђењу Господа, опрости се с њима, па крену у Антиохију, посећујући цркве. У Антиохији он затече светог апостола Павла. Ту он постави епископе: Урвана Тарсу,[24] Епафродита Левкији Адријатској, Апелија, брата Поликарповог,[25] Смирни[26] и Фигела Ефесу. За Фигела кажу да је, скренувши с правога пута, пришао Симону, али се покајао. Из Антиохије Петар дође у Македонију, где такође постави епископе: Олимпа Филибљанима,[27] Јасона Солуњанима, и Силу Коринћанима, кога нађе поред светог апостола Павла. Поставивши у Патри за епископа Иродиона, свети Петар отплови на Сицилију, и дошавши у Тавроменију задржа се кратко време код Панкратија, врло красноречивог мужа. И ту огласивши и крстивши неког Максима, и поставивши га за епископа, он допутова у Рим.
У Риму свети апостол Петар на трговима и по домовима свакодневно проповедаше Једног Бога Оца свемогућег, и Једног Господа Исуса Христа Сина Божјег, Бога истинитог од Бога истинитог, и Једног Духа Светог, Господа животворног, и многе привуче Христовој вери и избави их светим крштењем од идолопоклоничке заблуде. Видећи све то, Симон маг не хте да ћути и да таји своју злобу против њега, јер сматраше за своју срамоту проповед апостолову, којом се уништаваше слава његова. И истинитом учењу апостоловом стаде маг отворено сметати својим лажним речима и делима, бестидно усред града противречећи светом Петру. И ствараше Симон маг пред народом неке привиде; и иђаху пред њим и за њим привиђења, за која он говораше народу да су то душе умрлих; и показиваше васкрсле из мртвих где му се клањају као богу; и чињаше да хроми ходе и скачу. Но све то не беше стварно већ привидно, слично митолошком Протеју који је узимао на себе разне облике: некад се јављао са два лица, затим, после кратког времена, претварао се у козу и у змију и у птицу, па се онда уподобљавао огњу; једном речју, узимао је на себе сваковрсне облике, обмањујући будале. Међутим, доста је било да велики апостол Господњи само погледа на чини Симонове, па да сви привиди његови одмах ишчезну.
О борби светог апостола Петра са Симоном врачарем, поред Метафраста, казују следеће Пролог и Велики Минеји - Чети. Када свети Петар допутова у Рим, и дознаде да Симон назива себе Христом и чини пред људима многа чудеса, распали се ревношћу за истинитог Бога и упути се к Симоновој кући. Пред вратима његове куће он затече гомилу људи који му брањаху да уђе унутра. Тада их свети Петар упита: Зашто ми не дате да уђем код варалице врачара? Они му одговорише: Он није врачар већ моћни бог; он постави стражу на вратима својим знајући помисли људске. - Рекавши то, они указиваше апостолу на црнога пса који је лежао пред вратима и додадоше: Овај пас умртвљује све који смишљају неправду Симону. На то свети Петар рече: Ја истину говорим о њему, јер је Симон од демона. - Затим, пришавши к псу, апостол рече псу: Иди и реци Симону: Петар, апостол Христов, хоће да уђе код тебе.
Пас оде и људским говором саопшти Симону оно што му Петар беше наредио. И сви који видеше и чуше пса где људским језиком говори запрепастише се. А Симон посла тог истог пса говорећи му: Нека Петар уђе овамо.
Када свети Петар уђе, Симон стаде у присуству Петра правити чини пред народом. А свети апостол силом Христовом показа већа чудеса. Каква управо чудеса? Од многих тих чудеса једно велико чудо спомиње древни црквени историчар Грк Егезип,[28] који је живео око апостолског доба. Једној високородној удовици у Риму, која беше царскога рода, умре син у младим годинама, и мајка плакаше за њим неутешно. Они што је тешаху сетише се да су се у Риму појавили људи, Петар и Симон маг, који мртве васкрсавају; и одмах једни позваше к умрломе Петра а други Симона. На младићев погреб беше се слегло много угледних људи и народа. И свети Петар рече Симону магу који се због своје моћи гордо држаше пред целим народом: Код од нас васкрсне овог мртваца, његово се учење има признати као истинито.
Народ с похвалом прихвати Петрову реч. А Симон, уздајући се у своју чаробњачку вештину, рече к народу: Ако ја васкрснем мртваца, хоћете ли убити Петра? - Живога ћемо га спалити на твоје очи! повика народ.
Приступивши к одру умрлога, Симон стаде чинити своје чини, и садејством ђавола који му помагаху учини то да мртвац покрену своју главу. И народ одмах стаде викати да је младић жив, да је васкрсао. А светог Петра хтедоше тог часа да дохвате и одведу да спале. Но апостол даде руком знак, молећи их да се стишају. И кад се народ утиша, он рече: Ако је младић заиста жив, онда нека устане, и нека говори, и нека хода. А док то не видите, знајте насигурно да вас Симон обмањује својим чинима и привидима.
Симон пак дуго хођаше око одра, дозивајући демонску силу, али без икаквог успеха. И посрамивши се, он хтеде да бежи, али га народ задржа. Међутим свети Петар, истински чудотворац, који Тавиту васкрсе и учини многа друга славна чудеса, стојећи подаље, подиже к небу очи и руке, и мољаше се говорећи: Господе Исусе Христе, Ти си нам наредио да Твојим именом васкрсавамо мртве. Стога Те молим: оживи овог младића, да би ови људи познали да си Ти истинити Бог и да нема другог осим Тебе, који живиш и царујеш са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.
Помоливши се тако, свети Петар викну к мртвацу: Младићу, устани! васкрсава те и исцељује Господ мој Исус Христос. - И одмах мртвац отвори очи своје, устаде и стаде говорити и ходати.
Ово Егезипово казивање допуњује Маркел Римљанин, који прво беше ученик Симона мага, па потом га свети апостол Петар просвети светом вером и светим крштењем. У својој посланици светим мученицима Нериону и Архилију пишући о овом чуду Маркел додаје и ово: Васкрсли младић, припавши к ногама Петровим, клицаше: "Ја видех Господа Исуса где наређује анђелима да ме ради молитве твоје врате мојој удовујућеј матери". -Тада сав народ стаде викати: "Један је Бог, и то Бог кога Петар проповеда!" - А Симон маг, ђаволским чинима својим давши својој глави изглед пасје главе, наже бежати; међутим народ га ухвати, и једни хоћаху да га камењем заспу, а други да га сажегу. Но свети Петар им забрани, говорећи: Господ наш и Учитељ није наредио враћати зло за зло; пустите га, нека иде куда хоће; доста је њему стида и поруге, и сазнања да је његово чаробњаштво беспомоћно и немоћно.
Пошто би пуштен, Симон дође к мени, казује Маркел, претпостављајући да ја ништа не знам о том чудесном догађају. Притом Симон железним ланцима веза на капији мога дома огромног пса, и рече ми: Да видим, да ли ће Петар доћи к теби по своме обичају. - И кроз кратко време свети Петар дође код капије, одвеза пса и рече му: Иди и кажи Симону магу: престани да ђаволском силом обмањујеш људе, за које Христос проли Своју Крв.
Пас оде и као човек говорећи каза Симону оно што му апостол нареди. Чувши и видевши то, вели Маркел, ја похитах у сусрет светом Петру и чесно га примих у дом свој, а Симона мага и онога пса истерах напоље. Пас пак, не нападајући никог другог, јурну на самог Симона, зграби га зубима и обори на земљу. Угледавши то са прозора, свети Петар именом Христовим нареди псу да не повреди Симону тело. И пас, не дирајући магово тело, покида му сво одело тако да он остаде потпуно наг. Видећи то, народ викаше на Симона исмевајући га и грдећи га, па га заједно са псом истераше из града. Од такве срамоте и стида Симон се целу годину не појави у Риму, док последник Клаудија Нерон,[29] зли цар, не чу од злих људи похвале о поквареном магу. И пронашавши Симона, Нерон га силно заволе и спријатељи се с њим.
Пролог и Велики Минеји - Чети говоре још и следеће о Симону магу. Симон нареди да му мачем одсеку главу, обећавајући да ће васкрснути у трећи дан; и уместо себе он постави под мач овна, давши му изглед човека; и тако ован би посечен место њега. А свети Петар, отеравши са овна ђаволски привид, обелодани Симонову лаж: и сви видеше да је глава одсечена не Симону него овну.
О коначној пак победи светога Петра над Симоном магом, и о маговој погибији, сви сложно саопштавају следеће. Пошто Симон маг није могао ни у чему победити светог апостола Петра, и пошто није могао више подносити стид свој и срамоту своју, он обећа да ће се узнети на небо. И сабравши све ђаволе који му служаху, Симон са ловоровим венцем на глави дође усред града Рима, попе се на једну високу зграду, и стаде са врха те зграде љутито говорити народу: Пошто ви, о Римљани! све до сада остајете при своме безумљу, и оставивши мене следујете Петру, то и ја остављам вас; и више нећу штитити град ваш, него ћу наредити анђелима својим да ме на ваше очи узму на своје руке, и ја ћу се узнети к Оцу своме на небо, одакле ћу велике казне послати на вас, зато што не послушасте речи моје и не веровасте делима мојим.
Рекавши то, маг пљесну рукама и баци се у ваздух; подржаван ђаволима он стаде летети по ваздуху подижући се увис. А људи, веома задивљени, говораху један другоме: "Ово је дело Божије - летети по ваздуху са телом". Велики пак апостол Петар стаде се громко, да сви чују, молити к Богу, говорећи: "Господе Исусе Христе Боже мој! обелодани превару овога мага, да не би саблазнио људе који верују у Тебе!" Па потом узвикну говорећи: "Вама, о ђаволи! наређујем именом Бога мог: не носите га више, него га оставите тамо, где се он сада налази у ваздуху!"
И тог тренутка ђаволи, покоравајући се апостоловом запрећењу, оставише Симона у ваздуху, и бедни маг полете наниже, као некада збачени с неба ђаво, и павши на земљу сав се разби. А присутни народ видевши то, дуго клицаше: Велики је Бог кога Петар проповеда, и заиста нема другог Бога сем Њега! - Пали пак маг, иако се беше страшно разбио, по Божјем промислу беше још жив, да би увидео немоћ и беду ђавола као и своју немоћ и беду, и да би, постиђен, позвао силу свемоћнога Бога. И разбијен он лежаше на земљи, осећајући љуте болове по целоме телу, док га сав народ исмеваше. А сутрадан изјутра он у страшним мукама изврже гадну душу своју, предавши је ђаволима у руке, да је однесу у пакао к Сатани, оцу свом. А свети Петар после Симоновог пада из ваздуха стаде на повисоко место и, давши руком знак народу да ућуте, стаде их учити познању истинитог Бога; и својом дугом беседом он врло многе од њих обрати хришћанској вери.
Цар Нерон, дознавши за тако срамну смрт свога пријатеља, силно се разгневи на светог Петра и хтеде га убити. Али, како казује свети Метафраст, разјарени цар не изврши одмах на светом апостолу ту своју злу намеру већ после неколико година. Јер по смрти Симона мага свети Петар не остаде дуго у Риму; обративши многе и просветивши их светим крштењем, утврдивши цркву и поставивши Лина за епископа, он отпутова у Таракину,[30] где постави за епископа Епафродита (другог, не оног гореспоменутог). Затим оде у Сирмију, град Шпаније, и ту рукоположи за епископа Епенета. Одатле отпутова у афрички град Картагену, где Крискента посвети за епископа. Дошавши у Египат, он у њему постави епископе: седмовратној Тиви Руфа, Александрији - евангелиста Марка. Затим, по откровењу, он би у Јерусалиму ради Успења Пречисте Дјеве Марије Богородице, па се поново врати у Египат. Прешавши Африку он дође у Рим, одатле у Медиолан, па у Фотикин, свуда поставивши епископе и презвитере. Отпутовавши у Британију,[31] он проживе тамо дуго време, привукавши многе народе к вери Христовој. У Британији светом Петру се јави анђео и рече му: Петре, приближи се време твога одласка из овог живота. Стога ти ваља ићи у Рим; тамо ћеш поднети крсну смрт, и добићеш праведну награду од Христа Господа.
Благодаривши Богу за то, свети Петар се задржа још нешто мало дана у Британији, утврђујући цркве, и постављајући епископе, презвитере и ђаконе. У дванаестој години Неронове владавине он допутова у Рим и постави, као помоћника у црквеној управи, Климента за епископа, ма да се овај отказивао, не желећи такав јарам. Али, усаветован светим апостолом, Климент, као послушан син, преклони главу своју под јарам Христов, и заједно са учитељем својим и осталим свештеним мужевима вуцијаше колесницу речи Божје. И многи у Риму високородни и знатни људи и жене просвећиваху се вером и светим крштењем. У цара пак Нерона беху две жене, изванредне лепотице, које је он волео више од свих осталих наложница својих. Примивши свету веру, оне решише да живе целомудреним животом и не хтедоше се покорити царевим похотним жељама. А он, најбестиднији и ненасит похотљивац и блудник, разгневи се због тога на сву цркву верних, нарочито на апостола Петра, виновника обраћења тих жена ка Христу и целомудреном животу, (опомену се притом цар и смрти свог љубљеног пријатеља Симона мага), и стаде тражити светог Петра да га убије.
Гореспоменути историчар Егезип пише да када светог Петра тражаху да убију, верни га молише да се сакрије и склони се из Рима ради користи многих. Свети апостол никако не пристајаше на то, желећи боље да пострада и умре за Христа; но верни с плачем мољаху апостола да сачува свој живот, толико потребан светој Цркви, угроженој таласима опасности усред неверника. Привољен сузама васцелог словесног стада свог, свети Петар даде обећање да ће се удаљити из града и сакрити се. И идуће ноћи, опростивши се са свима после саборне молитве, он крену сам из града. И када беше код градске капије он угледа Господа Христа где према њему иде у град, и поклонивши Му се упита Га: "Господе, куда идеш?" - "Идем у Рим, да поново будем распет", одговори му Господ.
Поражен, апостол разумеде да Господ Христос, страдајући у слугама Својим као у правим удима Својим, хоће да и у његовом телу пострада у Риму. Стога се он поврати к вернима, и би од војника ухваћен на смрт. Свети Метафраст каже да свети Петар би ухваћен не сам него са мноштвом верних, међу којима беху: Климент, Иродион, Олимп; њих све мучитељ осуди на посечење мачем, а светог апостола Петра на распеће. Узевши осуђене, војници их изведоше на губилиште; но Климента, као царевог сродника, они поштедеше и пустише на слободу, а Иродиона и Олимпа, који заједно са апостолом Петром беху дошли у Рим, убише мачем, и с њима посекоше и мноштво верних. Свети пак Петар моли своје распинатеље, да га распну главачке, одајући тиме поштовање Господу свом, добровољно распетом на крсту, јер није желео да распећем својим личи на Господа, него да под ногама Његовим преклони главу своју. Тако сконча велики апостол Господњи свети Петар прославивши Бога крсном смрћу: трпећи велике болове од клинаца у рукама и ногама, он предаде своју непорочну душу у руке Божије 29. јуна.[32] Ученик његов, свети Климент, измоливши тело светог апостола, скиде га са крста, припреми за укоп и, сазвавши верне и епископе, погребе га чесно. Тако исто предадоше чесном погребу и тела пострадалих са њим светих: Иродиона, Олимпа и осталих верних, славећи Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом. Амин.



ЖИТИЈЕ, ПОДВИЗИ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СЛАВНОГ И СВЕХВАЛНОГ ВРХОВНОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

Свети апостол Павле, који се пре апостолства звао Савле,[33] беше по рођењу Јеврејин, из племена Венијаминова. Родио се у Тарсу киликијском од знатних родитеља који су најпре живели у Риму, па се затим преселили у Тарс киликијски[34] са почасним звањем римских грађана, због чега се и Павле назива римским грађанином. Он беше сродник светог првомученика Стефана, и би од родитеља послан у Јерусалим ради изучавања Мојсијевог закона. У Јерусалиму он постаде ученик славног учитеља Гамалила. Његов друг по учењу и пријатељ беше Варнава, који потом постаде апостол Христов. Савле темељно изучи отачки закон, и постаде велики ревнитељ његов, и ступи у партију фарисеја.
У то време у Јерусалиму и у околним градовима и крајевима свети апостоли шираху благовешће Христово. При томе они често вођаху дуге препирке са фарисејима и садукејима и са свима књижевницима и законицима јеврејским, који ненавиђаху и гоњаху проповеднике Христове. Ненавиђаше свете апостоле и Савле, па чак није хтео ни да слуша њихову проповед о Христу; а Варнаву који већ беше апостол Христов он исмеваше, и говораше хуле на Господа Христа. Када пак Јевреји засипаху камењем његовог сродника, светог првомученика Стефана, Савле не само не жаљаше што се невино пролива крв његовог рођака, него и одобраваше убиство и чуваше хаљине Јевреја који убијаху Стефана (Д. А. 7, 58).
После тога, измоливши од првосвештеника и старешина јеврејских пуномоћије, Савле силно кињаше цркву, јер улажаше у куће верних, и вуцијаше људе и жене те предаваше у тамницу. Но не задовољавајући се гоњењем верних у Јерусалиму, а дишући претњом и смрћу на ученике Господње, Савле пође у Дамаск[35] са посланицом првосвештеника тамошњим зборницама, да и тамо, ако кога нађе од верујућих у Христа, похвата и људе и жене, па свезане доведе у Јерусалим. То би за царовања Тиберија.[36]
Када Савле на путу већ беше близу Дамаска, одједанпут га обасја светлост с неба, и паднувши на земљу он чу глас где му говори: Савле, Савле, зашто ме гониш? - А он запрепашћен упита: Ко си ти, Господе? - А Господ рече: Ја сам Исус, кога ти гониш; тешко ти је противу бодила праћати се. - А он дршћући од страха, упита: Господе, шта хоћеш да чиним? - И Господ му рече: Устани и уђи у град, па ће ти се казати шта ти треба чинити (Д. А. 9, 3-6). А и војници који иђаху са Савлом беху запрепашћени, и стајаху чудећи се, јер чујаху глас који говораше Савлу а никога не виђаху. А Савле устаде са земље, и отвореним очима својим никога не виђаше: јер телесне очи његове ослепише, али духовне очи његове стадоше прогледати. Водиоци његови узеше га за руку и уведоше у Дамаск. Ту он проведе три дана слеп, и не једе, нити пи, него се непрестано мољаше (Д. А. 9, 7-9). У Дамаску пак бејаше свети апостол Ананија;[37] њему се Господ јави у виђењу, и нареди му да потражи Савла који настава у дому неког човека Јуде, да му телесне очи просвети додиром, а душевне - светим крштењем. Ананија одговори: Господе, ја чух од многих за тога човека колика зла почини светима твојим[38] у Јерусалиму; и овде има власт од главара свештеничких да веже све који призивају име твоје. А Господ му рече: Иди без страха, јер ми је он сасуд изабрани да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве. А ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје (Д. А. 9, 10-16).
По наређењу Господњем свети Ананије оде и, нашавши Савла, метну руке на њега. И тог часа отпаде од очију његових као крљушт, и он одмах прогледа, и уставши крсти се и испуни се Духа Светога који га посвети на апостолску службу, и промењено му би име из Савла у Павла. И одмах стаде проповедати по зборницама Исуса, да је Он Син Божји. И сви који слушаху дивљаху се и говораху: Није ли ово онај што гоњаше у Јерусалиму оне који спомињу име ово, и овде за то дође да такве свезане води главарима свештеничким? - А Савле се већма сиљаше и збуњиваше Јевреје који живе у Дамаску, доказујући да Исус и јесте Христос, тојест обећани Месија. Најзад се Јевреји испунише гнева на њега и договорише се да га убију. И чуваху капије градске дан и ноћ, да им не би умакао. А ученици Христови, који беху с Ананијом у Дамаску, дознавши за договор Јевреја о убијању Павла, узеше га ноћу, и спустише преко градског зида у котарици (Д. А. 9, 17-25). Изишавши из Дамаска, свети Павле се не упути одмах у Јерусалим, него најпре пође у Арабију, као што сам о томе пише у Посланици Галатима: Не питах тела и крви, нити изиђох у Јерусалим к старијим апостолима од себе, него отидох у Арабију, па се опет вратих у Дамаск. А после тога на три године изиђох у Јерусалим да видим Петра (Гал. 1, 16-18).
Дошавши у Јерусалим, свети Павле покушаваше да се придружи ученицима Господњим, али се они бојаху њега, не верујући да је и он ученик Господњи. А свети апостол Варнава, видевши га и убедивши се да се обратио ка Христу, обрадова се и приведе га апостолима, и Павле им исприча како на путу виде Господа, и шта му Господ рече, и како у Дамаску смело проповедаше име Исусово. Ово испуни великом радошћу свете апостоле, и слављаху Христа Господа. А свети Павле се и у Јерусалиму препираше са Јеврејима и Грцима око имена Господа Исуса. Једном пак, стојећи у цркви и молећи се, он постаде изван себе, и виде Господа који му рече: Похитај те изиђи из Јерусалима, јер неће примити сведочанства твога о мени. - А Павле рече Господу: Господе, сами Јевреји знаду да сам ја метао у тамнице и био по зборницама оне који верују у Тебе. И кад се проливаше крв Стефана, сведока твога, и ја стајах и пристајах на смрт његову, и чувах хаљине оних који га убијаху. - И Господ му рече: Иди, јер ћу ја далеко да те пошљем у незнабошце (Д. А. 22, 17-21).
После овог виђења свети Павле, иако је желео да још неколико дана остане у Јерусалиму наслађујући се састанцима и разговорима са апостолима, није могао, јер се Јевреји, с којима се он препирао о Христу, разјарише и искаху да га убију. Дознавши за то, јерусалимски хришћани отпратише Павла у Кесарију,[39] и одатле га отпремише у Тарс, где он проведе неко време проповедајући реч Божју својим земљацима, док тамо не дође апостол Варнава и одведе Павла у Антиохију Сиријску, јер је знао да је Павле одређен за апостола незнабошцима.
У Антиохији они целу годину проповедаху Еванђеље и многи народ обратише ка Христу, и назваше их хришћанима (Д. А. 11, 25-26). По истеку године оба света апостола, Варнава и Павле, вратише се у Јерусалим и обавестише свете апостоле шта благодат Божја учини у Антиохији, и тиме веома обрадоваше Цркву Христову у Јерусалиму. Поред тога они донеше обилну милостињу од добровољних дародаваца из Антиохије као помоћ сиромашној и убогој братији у Јудеји, пошто у то време, за царовања Клаудија,[40] беше велика глад, предсказана светим Агавом, једним од седамдесеторице апостола.
Изишав из Јерусалима, Варнава и Павле опет дођоше у Антиохију. Када они проведоше ту неко време у посту и молитвама, у служењу божанствене Литургије и у проповедању речи Божје, би угодно Светоме Духу да их пошаље међу незнабошце на проповед. Дух Свети рече старешинама у Антиохијској цркви: "Одвојте ми Варнаву и Савла на дело на које их позвах". Тада постивши и помоливши се Богу метнуше руке на њих, и отпустише их (Д. А. 13, 2-3).
Тако послани од Духа Светога, Варнава и Павле сиђоше у Селевкију,[41] и оданде отпловише на острво Кипар, постојбину апостола Варнаве. Ту, бавећи се у Саламини,[42] они проповедаху реч Божју у зборницама јеврејским. И прошавши цело острво све до Пафа,[43] они у Пафу нађоше некаквог човека врача и лажног пророка, Јеврејина, коме беше име Варисус или Елима (Елима на арапском значи: маг, врач, чаробњак), који се налажаше при тамошњем проконзулу Сергију Павлу, човеку разумном. Овај проконзул дозвавши Варнаву и Савла заиска да чује од њих реч Божију, и верова ономе што они говораху. А Елима врачар стаде им се супротити, гледајући да одврати проконзула од вере. Свети Павле, испунивши се Духа Светога, и погледавши на врача, рече: "О, напуњени свакога лукавства и свакога неваљалства, сине ђавољи! непријатељу сваке правде! нећеш ли престати кварити праве путеве Господње? И сад ето руке Господње на те, и бићеш слеп не видећи сунца за неко време". И уједанпут нападе на врача мрак и тама, и пипајући тражаше вођа. Тада намесник, кад виде шта би, верова, дивећи се науци Господњој (Д. А. 13, 4-12). А верова са њим и многи народ, и множаше се Христова црква.
Отпловивши из Пафа, Павле и његово друштво дођоше у Пергу Памфилијску, оданде у Антиохију Писидијску.[44] Ту они проповедаше Христа, и када већ многе приведоше к вери, онда завидљиви Јевреји подговорише старешине градске, који беху незнабошци, те истераше свете апостоле из града и околине његове. А они отресавши на њих прах са ногу својих дођоше у Иконију.[45] Ту се доста времена задржаше, смело проповедајући реч Божију, и приведоше к вери велико мноштво Јевреја и незнабожаца, не само проповеђу него и знамењима и чудесима која биваху рукама њиховим. Ту они обратише и свету девојку Теклу,[46] и уневестише је Христу. А неверујући Јевреји подговорише незнабошце и њихове поглаваре да противстану апостолима и да их камењем побију. Дознавши за то, апостоли избегоше у градове Ликаонске: Листру и Дерву, и у околину њихову. Проповедајући Еванђеље у Листри, они исцелише неког човека, хромог од рођења, који никада не беше ходио; именом Христовим они га подигоше на ноге, и он одмах скочивши хођаше. А кад народ виде ово чудо, подигоше глас свој говорећи ликаонски: "Богови се начинише као људи, и сиђоше к нама". И називаху Варнаву Зевсом, а Павла Хермесом;[47] и доведоше јунце, и донесоше венце, хотећи да им принесу жртве. А Варнава и Павле раздераше хаљине своје, и скочише међу народ вичући и говорећи: "Људи! шта то чините? И ми смо као и ви смртни њуди". И дуго им говорише о једном Богу, који створи небо и земљу и море и све што је у њима, и даје с неба дажд и родне године, и пуни срца људска храном и весељем. И ово говорећи једва уставише народ да им не принесе жртве (Д. А. 14, 1-18).
Док свети апостоли борављаху у Листри и учаху, дођоше из Антиохије и Иконије неки Јевреји, и подговорише народ да одустану од апостола, говорећи да ништа право не говоре, него све лажу. Притом на нешто горе подговорише људе: светог Павла као главног говорника засуше камењем и извукоше изван града мислећи да је мртав. А он уставши, уђе поново у град, па сутрадан изиђе с Варнавом у Дерву. И проповедавши Еванђеље граду томе и научивши многе вратише се у Листру и Иконију и Антиохију Писидијску, утврђујући душе ученика и молећи их да остану у вери. И рукоположивши им презвитере по свима црквама, и помоливши се Богу с постом, предадоше их Господу у кога вероваше. И прошавши Писидију дођоше у Памфилију. И говоривши реч Господњу у Перги сиђоше у Аталију.[48] И из ње отпловише у Антиохију, одакле спочетка беху послани Духом Светим да проповедају реч Божију незнабошцима. И кад стигоше у Антиохију, они сабраше цркву, и казаше свима све што учини Бог с њима, и колико народа незнабожачког би приведено Христу (Д. А. 14, 19-27).
После неког времена, у Антиохији међу вернима из Јевреја и из незнабожаца настаде распра односно обрезања, једни говораху да је немогуће спасти се без обрезања, а други сматраху да је обрезање тешко за њих. Због тога се појави потреба да свети апостоли Павле и Варнава иду у Јерусалим к апостолима и презвитерима да их питају односно обрезања, и усто да их обавесте да је Бог отворио врата вере незнабошцима. Овој вести о обраћању незнабожаца обрадоваше се веома сва браћа у Јерусалиму.
У Јерусалиму, свети апостоли и презвитери на саборном већању потпуно одбацише старозаветно обрезање као непотребно новој благодати, а заповедише: чувати се од идоложртвене хране, од блуда, и ничим не вређати ближњега (Д. А. 15, 1-29). Са оваквом одлуком они отпремише из Јерусалима Павла и Варнаву, а са њима и Јуду и Силу.
Дошавши у Антиохију, они проведоше тамо доста времена, па опет кренуше међу незнабошце, раздвојивши се један од другога: Варнава, узевши са собом свог сродника Марка, отплови на Кипар; а Павле, изабравши Силу, оде у Сирију и Киликију, и проходећи тамошње градове, утврђиваше цркве. Дошавши у Дерву и Листру, он обреза у Листри ученика свог Тимотеја, да би одстранио роптање јудејствујућих хришћана.[49] Одатле он отпутова у Фригију и Галатијску покрајину; затим дође у Мисију, и намераваше да иде у Витинију,[50] али му не даде Дух Свети. Јер када се Павле са својим сапутницима налажаше у Троади,[51] он имаде овакво виђење ноћу: неки човек, по изгледу Македонац, стаде пред њим и мољаше га говорећи: "Дођи у Македонију и помози нам" (Д. А. 15, 36-16, 9).
По овом виђењу Павле познаде да га Господ позива у Македонију на проповед Еванђеља. И отпловивши из Троаде дође на острво Самотрак, и сутрадан у Неапољ,[52] а оданде у Филибу, најближи град Македоније, насеље римско. У Филиби он научи Христовој вери и крсти неку жену Лидију која беше скерлетопродавачица; она га умоли да са ученицима својим живи у њеној кући. Једном када Павле са ученицима својим иђаше у црквени скуп на молитву, срете га нека служавка која имађаше у себи нечистог духа погађачког и врачајући доношаше велики доходак својим господарима. Идући за Павлом и његовим ученицима она викаше говорећи: "Ови су људи слуге Бога вишњега, који јављају нама пут спасења". И тако чињаше она много дана. А кад се Павлу досади, окрену се к њој и, запретивши духу именом Исуса Христа, изагна га из ње. А кад њезини господари видеше да пропаде нада њиховог дохотка, дохватише Павла и Силу и одведоше их ка кнезовима и војводама, говорећи: Ови су људи Јевреји, и муте по нашем граду, и проповедају обичаје, које нама не ваља примати ни творити, јер смо Римљани.
Војводе, подеравши апостолима хаљине, заповедише да их моткама бију. И пошто их здраво избише, вргоше их у тамницу. А у поноћи, када Павле и Сила беху на молитви, затресе се тамница, отворише се сва тамничка врата и свима спадоше окови. Видевши то, тамничар поверова у Христа, доведе апостоле у свој дом, опра им ране, и крсти се са целим домом својим, и постави им трпезу, па се апостоли опет вратише у тамницу. А кад свану, војводе се покајаше што жестоко казнише невине људе, па послаше пандуре у тамницу с наређењем: да се апостоли пусте на слободу, и да иду куда хоће. А Павле им рече: Избивши нас пред народом без суда, људе Римљане, бацише у тамницу; и сад хоће тајно да нас пусте? Није тако, него сами нека дођу и изведу нас. - Пандури се онда вратише и казаше војводама ове речи Павлове. И уплашише се војводе кад чуше да су сужњи, које они избише, Римљани; и дошавши умолише их да изиђу из тамнице и из града. А они, изишавши из тамнице, дођоше у дом Лидије, код које су раније живели, и утешише тамо скупљену браћу. И опростивши се са њима, они отпутоваше у Амфипољ и Аполонију, па оданде у Солун[53] (Д. А. 16, 10-40).
У Солуну, пошто они многе придобијаху Еванђељем, завидљиви Јевреји, покупивши неке зле људе, нападоше на кућу Јасонову, где апостоли становаху. А кад тамо не нађоше апостоле, дохватише Јасона и неке од браће и повукоше их пред старешине градске, клеветајући их као противнике ћесареве који говоре да има други цар, звани Исус. И једва се Јасон ослободи те напасти (Д. А. 17, 1-9).
А свети апостоли, сакривши се од тих злих људи, ноћу изиђоше из Солуна и одоше у Верију.[54] Али и тамо злобна завист јеврејска не даде мира светоме Павлу. Јер када солунски Јевреји разабраше да Павле у Верији проповеда реч Божију, дођоше и тамо, те подигоше и побунише народ против Павла. И свети апостол би приморан да и одатле отпутује, не зато што се бојао смрти, него на наваљивање браће, да сачува живот свој ради спасења многих. И браћа отправише Павла да иде у приморје. Сапутнике пак своје Силу и Тимотеја свети апостол остави у Верији, да утврде у вери новообраћене, пошто је знао да Јевреји само његову главу траже. Сам пак седе на лађу и отплови у Атину[55] (Д. А. 17, 10-14).
У Атини, гледајући град пун идола, свети Павле се узрујаваше духом, жалећи због погибије толиких душа. И свакодневно се препираше по зборницама са Јеврејима, и по трговима са Грцима и њиховим философима. А неки од философа одведоше га на Ареопаг, место где су поред идолског храма вршена јавна суђења. Одведоше га тамо, једно због тога што су хтели да чују што ново, а друго због тога што су, по мишљењу светог Златоуста, хтели да га предаду суду, мукама и смрти, ако буде говорио нешто што заслужује казну. А свети Павле, који раније беше видео у граду неки жртвеник на коме је писало: "непознатоме богу", тим поводом отпоче своју реч, и стаде им проповедатп истинитог Бога, говорећи: "Бога, кога не знајући поштујете, тога вам ја проповедам". И продужи им казивати о Богу - Творцу целога света, и о покајању, и о суду, и о васкрсењу мртвих. А кад чуше о васкрсењу мртвих, једни му се слушаоци ругаху, а други изјавише жељу да им опет говори о томе. - И Павле отиде са тог скупа неосуђен, као потпуно невин. А реч Божја, проповедана њиме, беше не без користи за придобијање душа. Јер неки људи, приставши уза њ, вероваше у Христа; међу њима беше и Дионисије Ареопагит,[56] и нека знатна жена по имену Дамара, и многи други с њима, и крстише се (Д. А. 17, 16-34).
Отпутовавши из Атине, свети Павле дође у Коринт[57] и настани се тамо код неког Јеврејина коме беше име Акила. Ту к њему дођоше из Македоније Сила и Тимотеј, и заједно проповедаху реч Божју. Акила са женом својом Прискилом беше по занату ћилимар; Павле се научи њиховом занату, и рађаше заједно са њима, трудом руку својих зарађујући храну себи и сапутницима својим, као што о томе говори у Посланици Солуњанима: Нити забадава хлеб једосмо у кога, него у труду и послу, дан и ноћ радећи, да не будемо на терету никоме од вас (2 Сол. 3, 8). И опет: Потреби мојој и оних који беху са мном послужише ове руке моје (Д. А. 20, 34). И сваке суботе свети Павле се препираше са Јеврејима у зборницама, доказујући да Исус и јесте Христос, истинити Месија. Али пошто се Јевреји упорно противљаху и хуљаху, он отресе хаљине своје и рече им: Крв ваша на главе ваше; ја сам чист, од сада идем међу незнабошце (Д. А. 18, 1-6). И када он намераваше да напусти Коринт, ноћу му се јави Господ у виђењу, и рече: "Не бој се, него говори, и да не ућутиш, јер сам ја с тобом, и нико се неће усудити да ти што учини, пошто ја имам велики народ у овоме граду". - И остаде Павле у Коринту годину и шест месеци, учећи речи Божјој Јевреје и Грке. И многи вероваше и крстише се; па и сам старешина зборнице Крисп верова и крсти се са целим домом својим (Д. А. 18, 7-11).
Неки пак од непријатељски расположених Јевреја нападоше једнодушно на Павла и доведоше га на суд код проконзула Галиона, брата философа Сенеке. Али Галион одби да суди Павлу, говорећи: Да је он учинио какву неправду или зло дело, ја бих вас послушао и судио му; али у вашем спору око речи и закона вашег, ја нећу да будем судија. - И изагна их из суднице (Д. А. 18, 12-16).
После тога свети Павле остаде тамо још позадуго, па опростивши се с братијом отплови са сапутницима својим у Сирију, међу којима беху Акила и Прискила. И сви се зауставише у Ефесу.[58] Проповедајући реч Божју у Ефесу, свети апостол Павле чињаше многа чудеса; и не само руке његове беху чудотворне, исцељујући додиром сваку болест, него и убрушчићи његови и чалме, наквашени знојем тела његова, имађаху ту исту чудотворну силу: јер стављани на болеснике, одмах их исцељиваху, и изгоњаху зле духове из људи. Видећи то, неки од скитајућих Јевреја, заклињача ђавола, дрзнуше се призивати име Господа Исуса над онима у којима беху зли дуси, говорећи: "Заклињемо вас Исусом кога Павле проповеда". Но зли дух одговори: "Исуса знам, и Павла познајем; али ко сте ви?" И скочивши на њих човек у коме беше зли дух надвлада их, и притиште их пода се тако да они једва голи утекоше из руку бесомучника. И ово дознадоше сви у Ефесу, и Јевреји и незнабошци, и страх их спопаде све, и величаху име Господа Исуса, и многи вероваше у Њега. Па чак и многи од оних који се бављаху чинима примише свету веру, и онда сабраше своје чаробњачке књиге и спалише их пред свима; и прорачунаше и нађоше да су вределе педест хиљада динара. Тако силно растијаше и надвлађиваше реч Господња (Д. А. 18, 18-19; 19, 9-20).
Онда свети Павле намисли да иде у Јерусалим, и говораше: Пошто будем тамо, ваља ми и Рим видети (Д. А. 19, 21). Али у то време подиже се у Ефесу не мала буна од златара који прављаху мале сребрне моделе Дијаниног храма. Пошто се утиша буна свети Павле, након трогодишњег боравка свог у Ефесу, отпутова у Македонију. Одатле оде у Троаду, где проведе седам дана. А у први дан недеље, када се верни сабраше да ломе хлеб, тј. на Свету Евхаристију (Литургију, причешће), Павле, пошто намераваше да сутрадан отпутује, протеже беседу своју до поноћи, у соби у којој гораху многе свеће. Међу слушаоцима бејаше једно момче, по имену Евтих; он сеђаше на прозору, и надвладан тврдим сном омаче се и паде доле с трећега спрата, и дигоше га мртва. А свети Павле сишавши паде на њ, и загрливши га рече: "Не грајите, јер је душа његова у њему". И Павле опет изиђе горе, а доведоше и момче живо, и утешише се не мало. И Павле говораше још дуго, све до зоре, па опростивши се са вернима отпутова (Д. А. 19, 23-20, 12).
Дошавши у Милит,[59] свети Павле посла у Ефес и дозва к себи презвитере црквене, пошто сам није хтео тамо ићи, да не би задоцнио бити о Педесетници у Јерусалиму. И кад презвитери ефески дођоше к њему, он им одржа поуку и између осталог рече им: "Пазите на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави владикама да пасете цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом". И предсказа им да ће по доласку његовом ући међу њих тешки вуци који неће штедети стада. А каза им и о намераваном путу свом, говорећи: "Ево ја свезан Духом идем у Јерусалим не знајући шта ће ми се у њему догодити; осим да Дух Свети по свима градовима сведочи, говорећи да ме окови и невоље чекају. Али се ни за шта не бринем, нити марим за свој живот, него да с радошћу свршим течење своје и службу своју коју примих од Господа". И кад им рече: "Сад знам да више нећете видети лица мога", настаде велики плач свију, и грлећи Павла целиваху га, ожалошћени нарочито тиме што им рече да више неће видети лица његова. И отпратише светог апостола у лађу. И он давши свима последњи целив отпутова лађом (Д. А. 20, 17-38).
Прошавши многе градове и крајеве, како на приморјима тако и на острвима, и свуда посетивши и утврдивши верне, свети апостол Павле пристаде у Птолемаиди;[60] одатле оде у Кесарију Стратонову, и тамо одседе у дому светог апостола Филипа, једнога од седморице ђакона. Ту к светоме Павлу дође пророк, по имену Агав, и узевши појас Павлов свеза своје руке и ноге, и рече: Тако вели Дух Свети: човека којега је овај појас, овако ће га свезати у Јерусалиму Јевреји, и предати га у руке незнабожаца. - Када то чуше браћа, са сузама молише Павла да не иде у Јерусалим. А Павле им одговори на то: Шта чините те плачете и цепате ми срце? Јер ја не само свезан бити хоћу, него сам готов и умрети у Јерусалиму за име Господа Исуса. - И умукоше браћа, рекавши: Нека буде воља Божја! (Д. А. 21, 1-14).
После тога свети апостол Павле отпутова у Јерусалим са ученицима својим, међу којима беше и Трофим Ефешанин, незнабожац обраћен Христу. И с љубављу би примљен свети Павле од светог апостола Јакова, брата Господња, и од васцеле цркве верних. У то време дођоше из Асије[61] у Јерусалим на празник Педесетнице Јевреји који беху Павлови непријатељи и свуда изазиваху буне против њега. Угледавши Павла у граду, и са њим Трофима Ефешанина, они се пожалише на Павла првосвештеницима јеврејским и књижевницима и старцима, како он разорава закон Мојсијев, забрањује обрезање, и свуда проповеда распетога Исуса. И наоштрише се сви против Павла, желећи да га ухвате. И када они, ти Јевреји из Асије, угледаше светога Павла о празнику у храму Соломоновом, одмах га оклеветаше, те побунише сав народ, и устремивши се метнуше руке своје на њега, вичући: "Помагајте, људи Израиљци! ово је човек који свуда говори хуле на народ, на закон и на ово место; па још и незнабошце уведе у храм и опогани ово свето место", - јер мишљаху да је Павле и Трофима увео у храм. И сав се град подиже, и навали народ са свију страна, и ухвативши Павла вуцијаху га напоље из храма; и одмах се затворише врата. И хтедоше да убију Павла, али не у храму, да не би оскврнавили свето место (Д. А. 21, 27-30).
У то време стиже вест до војводе војничког стражарског пука да се цео Јерусалим побунио. И он одмах узевши војнике и капетане дотрча храму. Побуњеници видевши војводу и војнике престаше бити Павла. Војвода онда узе Павла и заповеди да га окују у двоје железне вериге, па стаде испитивати ко је и какво је зло учинио. А народ викаше ка војводи, да убије Павла. И кад војвода не могаде од вике народне да разуме у чему је Павлова кривица, он заповеди да Павла одведу у пук.
Мноштво пак народа иђаше за војводом и војницима вичући да Павле буде убијен. А кад дођоше до узвишења што води у тврђаву пука, Павле замоли војводу да му допусти да каже народу неколико речи. И војвода му допусти. И Павле стојећи на степеницама, обрати се народу на јеврејском језику, громко говорећи: "Људи, браћо и оци! чујте сад мој одговор к вама". И стаде им причати о својој пређашњој ревности за закон Мојсијев, и како на путу за Дамаск он би обасјан небеском светлошћу, и како виде Господа који га шаље међу незнабошце. А народ, не хотећи више да га слуша, стаде викати к војводи: "Узми са земље таквога, јер не треба да живи!" - Вичући тако, они збациваху хаљине и, бесни од једа, бацаху прах у небо, и настојаваху да Павле буде убијен.
Војвода заповеди да Павла одведу у тврђаву пука, и да батинама дознаду од њега за какву кривицу тако виче народ на њега. И кад Павла притегоше конопцима, он рече капетану који стајаше поред њега: Зар ви можете бити човека Римљанина, и још без суда? - Чувши то, капетан приступи к војводи и рече: Гледај шта ћеш чинити; јер је овај човек Римљанин. - Тада војвода приђе Павлу и упита га: Кажи ми, јеси ли ти Римљанин? А он рече: Да. Војвода на то одговори: Ја сам за велике новце име овога грађанства добио. - И одмах пусти Павла из окова (Д. А. 21, 31-22, 29).
Сутрадан војвода заповеди да дођу првосвештеници и сав сабор њихов, и постави пред њима апостола Павла. А Павле погледавши на скупштину рече: Људи браћо! ја са свом добром савешћу живљах пред Богом до данашњега дана. - А првосвештеник Ананија заповеди онима што стајаху код њега да га бију по устима. Тада му Павле рече: Тебе ће Бог бити, зиде окречени! јер хотећи да ми судиш по закону, ти преступаш закон наређујући да ме невиног бију. - И приметивши да је на том сабору један део садукеја а други фарисеја, Павле повика говорећи: Људи браћо! ја сам фарисеј и син фарисејев: за наду и за васкрсење из мртвих доведен сам на суд. - Када он ово рече, настаде распра међу садукејима и фарисејима, и раздели се народ. Јер садукеји говоре да нема васкрсења мртвих, ни анђела, ни духова; а фарисеји признају обоје. И постаде велика вика; фарисеји говораху: "Никакво зло не налазимо на овоме човеку"; а садукеји тврђаху супротно. И велика распра се продужаваше. Војвода, побојавши се да Павла не раскину, заповеди војницима да га отму између њих, и да га одведу у пук. А идуће ноћи светоме Павлу јави се Господ и рече му: Не бој се, Павле, јер као што си сведочио за мене у Јерусалиму, тако ти ваља сведочити и у Риму (Д. А. 22, 30-23, 11).
А када освану дан, неки од Јевреја начинише веће и заклеше се говорећи да неће ни јести ни пити док не убију Павла. И беше их више од четрдесет који такву заклетву положише. Дознавши за ово, војвода посла Павла, са великим одредом наоружаних војника, у Кесарију, к Филиксу игемону (Д. А. 23, 12-35).
Сазнавши за ово, првосвештеник Ананија са најстаријим члановима синедриона, отидоше и они у Кесарију, и клеветаху Павла код игемона Филикса, и препираху се с Павлом пред игемоном и тражаху смрт његову. Али ни најмање не успеше, јер се у њему не нађе никаква кривица која заслужује смрт. Ипак игемон, желећи да Јеврејима учини по вољи, остави Павла у сужањству (Д. А. 24, 1-27).
Када минуше две године, место Филикса дође за игемона Фист. Првосвештеници јеврејски молише игемона Фиста да пошаље Павла у Јерусалим. А ово они подмуклице чињаху злоумишљено: хотећи да на путу убију апостола Христова. И кад Фист упита Павла, хоће ли да иде у Јерусалим на суд, Павле одговори: "Ја стојим овде на суду ћесареву, овде треба да ми се суди. Јеврејима ништа скривио нисам, као што и ти најбоље знаш. Ако ли сам скривио, или учинио нешто што заслужује смрт, не марим умрети; ако ли пак ништа нема на мени од онога што ови на мене клевећу, нико ме не може њима предати. Ћесару идем". Тада Фист, поговоривши са саветницима, одговори Павлу: Ћесару рече да хоћеш, ћесару ћеш поћи (Д. А. 25, 1-12).
После неколико дана у Кесарију допутова цар Агрипа[62] да походи Фиста, и дознавши за Павла он пожеле да га види. И када Павле, представши цару Агрипи и игемону Фисту, опширно им говори о Христу Господу и о својој вери у Њега, цар Агрипа му рече: Још мало па ћеш ме наговорити да постанем хришћанин. А Павле му на то одговори: Молио бих Бога и за мало и за много да би не само ти него и сви који ме слушају данас били такви као и ја што сам, осим окова ових. - После ових речи, цар, игемон и њихова свита устадоше, и повукавши се разговараху се међу собом говорећи: Овај човек није учинио ништа што заслужује смрт или окове. А Агрипа рече Фисту: Овај човек могаше бити пуштен да не рече да хоће к ћесару. - И тако решише да Павла пошљу у Рим к ћесару (Д. А. 25, 13-26, 32).
И предадоше Павла и друге неке сужње капетану ћесареве чете, по имену Јулију. Овај, примивши сужње и Павла, уведе их у лађу, и отиснуше се. Пловидба њихова по мору беше не без опасности због супротних ветрова. И када допловише под Крит, и дођоше на место звано Добро Пристаниште, свети Павле, провидећи будућност, саветоваше да ту презиме са лађом. Али капетан послуша већма крманоша и господара од лађе него Павла. Када они испловише на пучину, дуну супротан буран ветар, и настаде силна бура, и паде таква магла, да четрнаест дана они не видеше ни сунца дању ни звезда ноћу, нити знађаху где се налазе, јер их валови ношаху, и они у очајању не једоше свих тих дана и већ очекиваху смрт. На лађи пак бејаше двеста седамдесет и шест душа. Павле ставши усред њих, тешаше их, говорећи: "Требаше дакле, о људи! послушати мене, и не отискивати се од Крита, и не имати ове муке и штете. И ево сад вас молим да будете добре воље: јер ни један од вас неће пропасти осим лађе. Јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога којега сам ја и коме служим, говорећи: Не бој се, Павле! ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом. Зато, не бојте се, људи; јер верујем Богу да ће тако бити као што би речено". И Павле мољаше све да једу, говорећи: Не бојте се, јер ни једноме од вас длака с главе неће спасти. - И рекавши то, узе хлеб, заблагодари Богу пред свима, и преломивши стаде јести. Тада се сви охрабрише, те и они једоше. А кад се раздани, угледаше земљу, али не познаше која је, и окренуше лађу ка обали. И кад беху близу обале наиђоше на спруд, и лађа се насуче; кљун се зари и остаде непомичан а крма се разбијаше од силе валова. Војници пак договорише се да побију сужње, да који не исплива и не утече. Али капетан, желећи сачувати Павла, забрани њихов договор, и заповеди онима који знаду пливати да први искоче и испливају на обалу. Гледајући на њих, и други стадоше пливати, једни на даскама а једни на чем другом од лађе, те тако сви изиђоше живи на земљу (Д. А. 27, 1-44).
Тада дознадоше да се острво зове Мелит.[63] А житељи тога острва, дивљаци, указаше им не малу љубав, јер наложише огањ због дажда и зиме, да би се покисли загрејали. А Павле, зграбивши гомилу грања, наложи на огањ, и изишавши змија од врућине скочи му на руку. И кад видеше дивљаци змију где виси о руци његовој, говораху један другоме: "Свакако је овај човек убица, када га, спасеног од мора, суд Божји не оставља да живи". А Павле отресавши змију у огањ не би му ништа зло. Они пак очекиваху да он отече или да одједанпут падне мртав. А кад задуго чекаше, и видеше да му ништа зло не би, променише мишљење и говораху да је он бог (Д. А. 28, 1-6).
Поглавар тог острва Публије прими у свој дом спасене од мора и три дана их пријатељски гошћаше. У то време отац његов лежаше од грознице и од срдобоље. Павле уђе код њега, помоли се Господу, и метнувши руке своје на болесника исцели га. После овог догађаја, долажаху к светоме Павлу и други који беху болесни на том острву, и исцељиваху се (Д. А. 28 7-9).
Након три месеца сви спасени бродоломци с апостолом отпловише одатле другом лађом, и допловише у Сиракузу,[64] оданде у Ригију,[65] затим у Путеоле,[66] и најзад стигоше у Рим. И када браћа, који живљаху у Риму, дознадоше за Павлов долазак, изиђоше му у сусрет чак до Апијевог трга и Три Крчме.[67] Угледавши их, Павле се утеши духом и узнесе благодарност Богу. У Риму пак капетан, који беше спровео сужње из Јерусалима, предаде их војводи, а Павлу допусти да живи где год хоће с војником који га чуваше. И остаде Павле у Риму две године, и примаше све који му долажаху, проповедајући царство Божије и слободно учећи о Господу нашем Исусу Христу, и нико му не брањаше (Д. А. 28, 11-31).
Довде о Животу и трудовима Павловим из књиге "Дела Апостолска", написане светим Луком. О осталим пак трудовима и страдањима својим он сам казује у Другој Посланици Коринћанима, када упоређујуђи себе са другим апостолима пише овако: Више сам се трудио, више сам рана поднео, више пута сам био у тамници, често пута у смртима; од Јевреја примио сам пет пута четрдесет мање један ударац; трипут сам моткама бијен; једном су камење бацали на ме; три пута се лађа са мном разбијала; ноћ и дан провео сам у дубини морској; много пута сам путовао; био сам у опасностима на водама, у опасностима од разбојника, у опасностима од родбине, у опасностима од незнабожаца, у опасностима по градовима, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом; у труду и послу, у многом неспавању, у гладовању и жеђовању, у многом пошћењу, у зими и голотињи; и брига за све цркве (2 Кор. 11, 23-28).
Као што свети апостол Павле измери ширину и дужину земље хођењем а мора пловљењем, тако и висину небеса познаде на тај начин што би узнесен до трећег неба. Јер Господ, тешећи свога апостола у многонапаћеничким трудовима, које је узимао на себе ради светог имена Његовог, показа му небеска блага, која око не виде, и он чу неисказане речи које човеку није слободно говорити (ср. 2 Кор. 12, 2-4).
Како пак овај свети апостол изврши остале подвиге и делатности живота свог казује црквени историчар Јевсевије Памфил,[68] епископ Кесарије Палестинске. Након две године сужањства у Риму свети Павле би пуштен на слободу као невин, и проповедаше реч Божју то у Риму, то по другим западним земљама. А свети Симеон Метафраст[69] пише, да се свети апостол после римског сужањства трудио још неколико година у благовешћу Христовом: изишавши из Рима, он пропутова Шпанију, Галију и сву Италију, просвећујући незнабошце светлошћу вере и обраћајући их од идолопоклоничке заблуде ка Христу. Када се свети апостол налажаше у Шпанији, једна високородна и богата жена, чувши за апостолову проповед о Христу, жељаше да види самог апостола Павла, и наговори свога мужа Прова да умоли светог апостола да посети њихов дом, да би га с љубављу угостили. И када свети Павле уђе у дом њихов, она погледа у лице његово и виде на челу његовом исписане златним словима ове речи: "Павле Христов апостол". Угледавши то што нико други не могаше видети, жена припаде к ногама апостолу са радошћу и страхом, исповедајући да је Христос истинити Бог, и просећи свето крштење. И најпре она прими крштење; а име јој беше Ксантипа; затим и муж њен Пров, и сав дом њихов, и градоначелник Филотеј, и многи други крстише се.
Прошавши све те земље на Западу, и просветивши их светлошћу свете вере, и провидевши страдалнички крај свој, свети апостол Павле се опет врати у Рим. И одатле он писа свом ученику светом Тимотеју, говорећи: Ја се већ жртвујем, и време мога одласка наста. Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах. Даље дакле мени је приправљен венац правде, који ће ми дати Господ у дан онај (2 Тм. 4, 6-8).
Односно времена мученичке кончине светог апостола Павла црквени историчари се не слажу. Никифор Калист[70] у другој књизи своје Црквене Историје, у 36. глави, пише да је свети Павле пострадао једне исте године и у један исти дан са светим апостолом Петром, због Симона мага, зато што је помогао Петру да победи Симона мага. Други пак кажу да је Павле пострадао након годину дана од смрти апостола Петра, и то у исти дан - 29. јуна. А повод томе било је то, што је апостол Павле у својој проповеди Еванђеља Христова препоручивао девојкама и женама чист целомудрен живот. Уосталом, међу овим казивањима нема великог неслагања: јер се у Житију светога Петра, од Симеона Метафраста, вели да свети Петар пострада не одмах после погибије Симона мага него након неколико година, и то поводом двеју омиљених наложница Неронових, које апостол Петар беше обратио Христу и научио их целомудреном животу. А пошто је и свети Павле у то исто време, када и свети Петар, живео у Риму и околним покрајинама, то је лако могло бити и једно и друго, тојест: свети Павле је помагао светоме Петру противу Симона мага за време свог првог боравка у Риму, и дошавши по други пут у Рим, опет са светим Петром једнодушно служио спасењу људи, упућујући и људе и жене на целомудрени живот у чистоти. На тај начин свети апостоли разјарише незнабожног и развратног цара Нерона, који, осудивши обојицу на смрт, Петра као иностранца казни распећем, а Павла као римског грађанина, кога је немогуће било предати срамној смрти, казни посечењем мачем, и то ако не једне исте године, оно у један исти дан. Када чесна глава Павлова би одсечена, из ране истече крв са млеком. А верни узеше свето тело његово и положише у једном месту са светим Петром.
Тако сконча изабрани сасуд Христов, учитељ народа, васељенски проповедник, очевидац небеских висина и рајских милина, гледање и удивљење анђела и људи, велики подвижник и страдалник, који ране Господа свог на телу свом претрпе, - свети врховни апостол Павле; и би по други пут, сада без тела, узнесен до трећега неба и предстаде Тројичној Светлости, заједно са својим пријатељем и сатрудником светим врховним апостолом Петром, и славе Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме и од нас грешних нека је част, слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове. Амин.



БЕСЕДА О СВЕТОМ АПОСТОЛУ ПАВЛУ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА[71]

Шта је човек, и каквог је племенитог рода наша природа, и за какве је добродетељи способно ово биће, показао је боље од свих људи апостол Павле. Откако је постао апостол, па све до сада, он громким гласом правда Господа пред свима који Га окривљују због оваквог устројства људског бића; потстиче на врлину, затвара уста бестидним хулитељима и показује да између анђела и људи не постоји велико растојање, ако зажелимо да обратимо на себе велику пажњу. Апостол Павле није добио другачију природу (φύσιν), нити је имао другачију душу, нити је живео у неком другом свету, већ је, одгајен на истој земљи и на истом простору и по истим законима и обичајима, превазишао све људе који су постојали откако постоји свет. Где су дакле они што говоре да је врлина тешка а порок лак? Павле им неда за право, говорећи: Наша лака садашња невоља доноси нам вечну и од свега претежнију славу (2 Кор. 4, 17). А када су невоље лаке, онда су то утолико више - унутрашња задовољства.
И није само то код апостола Павла достојно дивљења што од многе ревности није ни осећао напоре које је узимао на себе ради врлине, него што је и врлини био одан не ради награде. Ми и при очигледности награде не подносимо напоре ради врлине, а он ју је и без награде волео и љубио и врло лако савлађивао препреке к њој, не жалећи се ни на немоћ тела, ни на мноштво послова, ни на силовитост природе, нити на ишта друго. Иако је био оптерећен већим бригама него све војсковође и цареви на земљи, он је ипак сваким даном напредовао, и са увећавањем опасности он је стицао нову ревност, што и изражава говорећи: Што је за мном заборављам, а за оним што је преда мном сежем се (Флб. 3, 13). И када је очекивао смрт, он је призивао на учествовање у тој радости, говорећи: Радујте се, и радујте се са мном (Флб. 2, 18). И када га салеташе опасности и увреде и сваковрсне погрде, он је и тада ликовао, и пишући Коринћанима говорио: Зато уживам у слабостима, у ружењима, у гоњењима (2 Кор. 12, 10). Све то он је називао оружјем правде, показујући да је и из тога извлачио највећу корист, и непријатељи га ни с које стране нису могли ухватити. Са свих страна ударан, вређан, опадан, он се, као вршећи триумфални поход и подижући победничке споменике по целој земљи, тиме китио, и узносио захвалност Богу, говорећи: Хвала Богу који нам свагда даје победу (2 Кор. 2, 14).
За погрдама и увредама ради проповедања Еванђеља он је јурио више него ми за почастима; за смрћу више неголи за животом; за сиромаштвом више неголи за богатством; за напорима више него други за одмором, и не само више него далеко више; за тугом више него други за радошћу; за молитвом за непријатеље више него други за молитвом против непријатеља. Тако је он пребринуо поредак ствари, или, боље речено, ми смо га преобрнули, а он га је сачувао онаквим каквим га је Бог установио. Јер је све првобитно - природно (χατά φύσιν), а потоње је - напротив. Ко је доказ тога? Павле који је, будући човек, више искао оно што је првобитно неголи потоње.
За њега је било страшно и опасно само једно: увредити Бога, и ништа друго. Исто тако, више него ишта друго он је желео: угодити Богу. Не велим да је то више волео него ишта у овом свету, већ више него ишта и у ономе свету. Немој ми говорити о градовима, народима, царевима, војскама, оружју, богатству, сили, власти, јер све то он није сматрао ни за паучину, него замисли оно што је на небесима и тада ћеш сагледати јачину љубави његове према Христу. Опијен овом љубављу, он се није дивио достојанству ни анђела, ни арханђела, нити ичега сличног, јер је у себи имао нешто веће од свега тога: љубав Христову, и са њом је сматрао себе блаженијим од свих, а без ње није желео да буде ни са господствима, ни са поглаварствима, ни са властима. Са овом љубављу он је више желео да буде међу последњима и кажњаванима, него без ње међу највишима и слављенима. За њега је једина казна: лишити се ове љубави. То је за њега пакао, то - мучење, то - врхунац зала; као што је за њега опет наслада: стећи ту љубав. То је за њега живот, то - врхунац добара. Све остало што се не односи на ово, он није сматрао ни жалосним ни пријатним, већ је све видљиво презирао као трулу траву.
Владари и народи који су дисали гневом, личили су му на комарце, а смрт, казне и безбројне муке на - дечје играчке, када их је подносио ради Христа. Тада се њима и усхићавао, и дичио се оковима тако како се Нерон није дичио са својом круном на глави. У тамници је живео као на самом небу, а ране и ударце примао је радосније него други награде. Он је волео напоре не мање него награде, сматрајући саме напоре и трудове као награду, због чега их је и називао благодаћу (χάρις). Погледај: за њега је било награда - ослободити се тела и бити са Христом, а подвиг - остати у телу. Па ипак, он изабира ово друго радије него оно прво, и вели да је то за њега неопходније. Бити одлучен за Христа, за њега је био напор и мука, или боље речено, више и од напора и од муке, а бити са Христом - награда. Па ипак, ради Христа он радије бира оно прво него ово друго. Но, можда ће неко рећи да је њему то пријатно због Христа. То и ја велим, да је њему велику пријатност причињавало оно што нама причињава тугу.
Али, зашто говорим о опасностима и о другим невољама? Он је непрестано туговао, због тога је говорио: Ко ослаби, и ја да не ослабим? Ко се саблазни, и ја да не горим? (2 Кор. 11, 29). Неко ће рећи да и у тузи има пријатности. Многи, на пример, изгубивши децу и имајући слободу да плачу, у томе налазе утеху; спрече ли их у томе, они пате. Тако је и Павле, проливајући сузе дан и ноћ, налазио утеху у њима, јер нико није тако јадиковао због својих недаћа колико је он због туђих. Шта мислиш, како се осећао он када је, видећи Јевреје где се не спасавају, молио да сам буде лишен вишње славе, да би се они спасли? Отуда је очигледно да је њихово неспасавање за њега било далеко теже, јер да није било теже он се не би молио о томе. Он је изабрао да буде лишен небеске славе као нешто лакше и утешније; и не само да је то желео, него је и вапио говорећи: Врло ми је жао и срце ме боли (Рм. 9, 2). Онога дакле, који је такорећи плакао за све који живе у васељени, и за све уопште народе и градове, и за сваког појединца, са чим можемо упоредити, са каквим железом, са каквим дијамантом? Каквом можемо назвати такву душу ? Златном или дијамантском? Она је била тврђа од сваког дијаманта, скупоценија од злата и драгог камења. Дијамант је превазилазила својом чврстином, а злато - својом скупоценошћу. Са чим је, дакле, можемо сравнити? Ни са чим од постојећих ствари.
Када би дијамант постао злато и злато дијамант, онда би се добило нешто што би личило на Павлову душу. Али чему је упоређивати са дијамантом и златом? Сав свет стави насупрот њој, и тада ћеш видети да је Павлова душа важнија од њега. Јер када он вели за оне који су се у кожусима и козјим кожама потуцали по пећинама и рупама земаљским, да их није био достојан свет (Јевр. 11, 37- 38), онда утолико пре ми можемо рећи за њега да је он вредео колико сви они.
Али, ако свет не вреди колико он, ко онда вреди? Можда небо? Не, и оно је мало, јер када је он сам небу и ономе што је на небу претпоставио љубав Господњу, онда ће утолико више Господ, који је толико бољи од Павла колико доброта од порочности, претпоставити Павла мноштву небеса. Господ нас љуби не онако како ми Њега, већ толико више да се то никаквим речима изразити не може. Погледај само чега је Он удостојио Павла још пре будућег васкрсења: узнео га је у рај, уздигао га на треће небо, открио му такве тајне које није слободно говорити никоме од оних који имају људску природу. И сасвим разумљиво, јер је он, још по земљи ходећи, све радио тако да је живео са анђелима; спутан смртним телом, он је показивао анђелску чистоту; подвргнут толиким невољама, он се старао да нимало не буде нижи од виших Сила. Као птица он је летео по васељени, и као бестелесан презирао напоре и опасности, и као онај који је већ достигао небо презирао је све земаљско, и као онај који општи са бестелесним Силама био је непрестано бодар.
Мада су и анђелима често пута били поверавани различни народи, али ниједан од њих није тако уредио поверени му народ као Павле целу васељену. Немој ми говорити да Павле није био њен устројитељ, јер и ја сам то признајем. Јер ако није сам извршио све то, ипак га је и у том случају немогуће лишити похвале за то, пошто је себе учинио достојним такве благодати. Арханђелу Михаилу је био поверен народ јудејски, а Павлу - земља и море, насељени крајеви и ненасељени. Говорим ово не да вређам анђеле (далеко од тога!), него да покажем да човек, будући човек, може бити заједно са њима и стајати упоредо с њима. И зашто то није било поверено анђелима? Зато да ти не би имао никаквог изговора за овај нехат и да се за оправдање свога нерада не би позивао на разлику природе. Међутим, десило се нешто још чудесније. У самој ствари, зар није чудесно и необично да реч, изговорена земљаним језиком, одгони смрт, отпушта грехе, исправља повређену природу и прерађује земљу у небо? Ради тога се дивим сили Божјој, ради тога хвалим ревност Павлову, што је примио такву благодат, што је тако припремио себе. И вас молим, не да се само дивите, него и да подражавате овај образац врлине, јер ћемо тако моћи постати са њим заједничари истих венаца.
Ако се ти чудиш чујући да, учинивши то исто, добићеш и ти исте награде, онда чуј шта сам Павле каже: Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах; сад ме чека венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија; али не само мени, него и свима који се радују Његовом доласку (2 Тим. 4, 7 - 8). Видиш ли како он све позива да заједничаре у томе? Пошто дакле пред свима стоји то исто, постарајмо се сви да постанемо достојни обећаних добара; гледајмо не само на величину и превасходност његових дела, него и на силу његове ревности којом је он стекао такву благодат, и на сродност природе, по којој је он имао исто што и ми. На тај начин ће се и оно тешко извршиво - показати за нас лако и згодно и помучивши се за ово кратко време, ми ћемо се удостојити да добијемо непролазни и бесмртни венац, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, коме слава и власт сада и увек, и кроза све векове. Амин.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Кифа је сиријска реч и значи камен; тако и грчка реч Петар (πετρα) значи камен.
2. Галилејско Море познато је још под именом Тиверијадског Мора или Генисаретског Језера.
3. Лида - град у Палестини, близу садашње Рамле, некадашње Ариматеје.
4. Јопа - један од најстаријих градова Палестине, на североисточној обали Средоземног Мора између Кесарије и Газе.
5. Кесарија Стратонијска је исто што и Кесарија Палестинска.
6. Сидон - град финикијски на обали Средозменог Мора.
7. Вирит или Берит - финикијски град, у старини чувен као средиште просвете и образованости: данас - Бејрут, важан трговачки центар.
8. Вивлос, Трипол - градови у Финикији.
9. Лаодикија - главни град малоазијске области Фригије.
10. Антиохија - главни град области Сирије, на источној обали Средоземног Мора.
11. Клаудије царовао од 41. до 54. године.
12. Сицилија - велико острво у Средоземном Мору, саставни део Италије.
13. Тавроменија - важан град на источној обали Сицилије.
14. Кападокија - малоазијска област на граници Јерменије и Киликије.
15. Галатија, покрајина у Малој Азији, граничила се са запада Фригијом, са југа Ликаонијом и Кападокијом, са истока Понтом, са севера Витинијом и Пафлагонијом.
16. Понт - североисточна област Мале Азије.
17. Пафлагонија - дивља планинска област у северном делу Мале Азије.
18. Витинија - област у Малој Азији, граничи са севера Мраморним Морем.
19. Никеја - град у Витинији; једно време напредан трговачки град, па чак и резиденција царева; у историји Цркве чувен, што су у њему одржани: Први (325. год.) и Седми Васељенски Сабор (787. год.).
20. Фригија - област Мале Азије; просвећена светим Павлом.
21. Никомидија - град у Витинији.
22. Свети мученик Јустин Философ празнује се 1. јуна.
23. Свети Иринеј Лионски празнује се 23. августа.
24. Тарс - град у малоазијској области Киликији.
25. Свети Поликарп - епископ Смирнски, празнује се 23. фебруара.
26. Смирна - град малоазијски у Лидији, на речици Мелеси.
27. Град Филиба - у Македонији, поред реке Стримоне, недалеко од Јегејског Мора; био један од најзначајнијих градова Македоније, због чега га писац Дела Апостолских назива првим (πρωτη: гл. 16, ст. 12); Цркву у Филибама основао свети апостол Павле за време другог путовања свог; упутио и нарочиту Посланицу Филибљанима.
28. Егезип је написао дело: Споменице (= Υπομνηματα), у пет књига, које није дошло до нас. Податке о његовом животу и спису, врло непотпуне, даје отац црквене историје Евсевије, епископ кесариjски. Он саопштава да је Егезип био хришћанин од Јевреја, да је живео у другом веку, да је путовао у Коринт и Рим, и врло дуго живео тамо, састајући се са многам епископима и разговарајући са њима о догматским питањима. Егезип је умро за царовања Комода (180-192. год.).
29. Нерон царовао од 54. до 68. године.
30. Таракина или Таракон - древно иберијско насеље на источном приморју Шпаније.
31. Под именом Британије првобитно су се разумевала сва острва на северу од Галије између Немачког Мора и Атлантског Океана. Британијом се првенствено називало највеће од тих острва, које су домородци називали Албион.
32. Свети апостол Петар пострада 67. год. после Рождества Христова у исто време са св. ап. Павлом. Свети Петар би погребен на Ватиканском брежуљку, а свети Павле близу Остијског пута недалеко од Рима. По предању Римске цркве, главе обојице апостола чуваху се у Латеранском храму у Риму; тело пак светог Петра почива у Ватиканском храму, а светог Павла у цркви његовог имена на Остијском путу изван града.
33. Савле - јеврејско име, значи: жељени, измољени. Павле је римско име, и значи: мали. По мишљењу светих отаца: Златоуста, Амвросија, Димитрија Ростовског и других, Савлу је при крштењу промењено име у Павле.
34. Тарс - некада велики и многољудни град у малоазијској области Киликији, на реци Кидни. И сада је важан и трговачки град са четрдесет хиљада становника.
35. Дамаск - један од најстаријих градова света. Пре Христова Рођења потпао под власт Римљана. Веру Христову у Дамаску утврдише ученици Господњи, расејани после убиства светога архиђакона Стефана. Зборнице (= синагоге) Дамаске биле су под влашћу Јерусалимског првосвештеника; у верске ствари Јевреја грађанске се власти нису мешале. Године 1516. Дамаск је присаједињен Турској царевини. И данас је то велики трговачки град и веома богат, са преко двеста хиљада становника. Налази се у Сирији, на подножју Антиливана; од Јерусалима удаљен преко 200 км.
36. Тиберије - цар римски, од 14. до 37. године после Христа. Под њиме био распет Господ Христос.
37. Ананија био хришћанин од Јевреја; потом постављен за епископа у Дамаску, и скончао мученички - засут камењем у Елевтеропољу (између Јерусалима и Газе). Спомен његов 1. октобра.
38. У прво време светима су се називали хришћани, због свог освећења Христом и због свог чистог и непорочног живота.
39. Подразумева се Кесарија Палестинска, подигнута Стратоном у част ћесара Октавија Августа, поред Средоземног Мора, на стотину километара северозападно од Јерусалима; била је седиште римских управитеља Јудеје; Ирод је утврдио и украсио; некада је имала изванредно пристаниште; данас је Кесарија - такође леп град. У Палестини је постојала и друга Кесарија, на подножју горе Ливана, подигнута галилејским четверовласником Филипом у част ћесара Тиберија, и звала се Кесарија Филипова.
40. Клаудије ћесар, наследник Калигуле, био на римском престолу од 41. до 54. године.
41. Селевкија - невелики приморски град на реци Оронти, код њеног увора у Средоземно море.
42. Саламина - приморски град, где су се апостоли искрцали.
43. Паф - главни град острва Кипра, седиште проконзула.
44. Град у малоазијској области Писидији, римска колонија; ту апостоли Павле и Варнава најпре проповедаше Еванђеље незнабошцима.
45. Иконија - на југоистоку од Антиохије Писидијске, у Малој Азији; некада главни град у Ликаонској области.
46. Спомен свете Текле празнује се 24. септембра.
47. Зевс и Хермес (= Јупитер и Меркурије) - имена незнабожачких богова; Зевс - главни бог, Хермес - његов гласник, понекад и пратилац, покровитељ трговине, посредник између људи и богова.
48. Сада Адалија, приморски град у Памфилији, југоисточно од Перге.
49. Тимотеј је био син Јеврејке која је примила хришћанство и оца незнабошца; и сам беше хришћанин, цењен од браће по вери; са његовим пристанком свети Павле га обреза "Јевреја ради", пошто они нису нипошто хтели слушати реч Божју од необрезаног.
50. Фригија и Галатија - унутрашње области Мале Азије; Мисија и Витинија - северозападне области у њој.
51. Троада - приморски град, одакле је било недалеко пребацити се морем у Европу.
52. Неапољ - приморски град Тракије; сада Кавала.
53. Амфипољ - главни град у једном округу Македоније, југозападно од Филибе; Аполонија - (сада варошица Јерисо) на југозападу од Амфипоља, у северном делу Атонског полуострва; Солун - главни град у другом округу Македоније, поред залива Јегејског Мора, важно трговачко средиште.
54. Верија - Берија, град на југозападу од Солуна.
55. Атина - главни град Грчке, средиште ондашње грчке науке, уметности и трговине. По предању, основан око 1550. године пре Христа.
56. Спомен светог Дионисија Ареопагита празнује се 3. октобра.
57. Коринт - град на западу од Атине, на земљоузу, врло познат у старини по својој развијеној трговини; тада седиште римског управљача.
58. Ефес - приморски трговачки и главни град малоазијске покрајине Јоније; потом био средиште еванђелске делатности светог Јована Богослова; у њему одржан Трећи Васељенски Сабор; сада Ефес - једно турско место звано Ајасалук.
59. Милит - приморски град, јужно од Ефеса, некада веома напредан, сада просто село.
60. Птолемаида - древни приморски град, на југу Финикије.
61. Асија - тако се називале западне покрајине Мале Азије: Мисија, Лидија, Карија, тојест сво западно приморје Средоземног Мора, које је стајало под управом проконзула.
62. Цар Агрипа - син Ирода Агрипе I, последњи цар из фамилије Ирода, владар над неким областима Сирије.
63. Мелит - садашња Малта, острво на југу од Сицилије; на Малти данас постоји предање о тамошњем боравку апостола Павла.
64. Сиракуза - приморски град на југоисточној обали Сицилије.
65. Ригија - сада Реџио, у јужној Италији, на североисточној обали Сицилије.
66. Путеоле - сада Пуцоло, приморски град близу Неапоља.
67. Апијев трг - мали градић, око 60 км. од Рима; Три Крчме - месташце на 15 км. од Рима.
68. Јевсевије Памфил живео од 268 - 340. године; био очевидац многих великих догађаја свога времена.
69. Скупљач и састављач житија светих; био секретар цара Константина VII; скончао око 940. године.
70. Грчки црквени историчар; нарочито је важна његова "Црквена Историја" у 23 књиге, од којих су до данас дошле првих 18, а од осталих само одломци; скончао 1350. године.
71. Беседа 2. (P. G. 50, 478-482).

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог николаја Охридског и Жичког


1. Сабор светих славних и свехвалних апостола. Мада сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је црква одредила овај дан као саборни празник свих укупно, и уз њих Павла. Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице: Петар - 29. јуна и 16. јануара; Андреј - 30. новембра; Јаков Зеведејев - 30. априла; Јован Богослов - 26. септембра и 8. маја; Филип -14. новембра; Вартоломеј - 11. јуна и 25. августа; Тома - 6. октобра; Матеј Јеванђелист - 16. новембра; Јаков Алфејев - 9. октобра; Тадеј (или Јуда Јаковљев) - 19. јуна; Симон Зилот - 10. маја; Матија - 9. августа; Павле - 29. јуна; Да поменемо још овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот: Петар - распет наопако; Андреј - распет; Јаков Зеведејев - посечен; Јован Богослов - упокојио се чудесно; Филип - распет; Вартоломеј - распет, па одеран и посечен; Тома - избоден са пет копља; Матеј - огњем сажежен; Јаков Алфејев - распет; Тадеј - распет; Симон Зилот - распет; Матеј - каменован, па мртав посечен секиром; Павле - посечен.



2. Блажени Петар царевић. Пореклом Татарин, и синовац татарског цара Беркаја. Чу речи о спасењу од епископа Ростовског Кирила, и те речи му се прилепише за срце. А када још виде чудесно исцељење сина Беркајевог помоћу молитве епископа Кирила, он остави потајно Златну Орду и добеже у Ростов, где се крсти, и где свом душом и срцем предаде себе подвигу и изучавању вере благочестиве. Једном заноћи на обали језера, и у сну му се јавише апостоли Петар и Павле и наредише му, да сагради цркву у њихово име на самом том месту; још уз то добије од њих и потребан новац за ту сврху. Петар, заиста, сагради ту прекрасан храм, у коме се и сам под старост, после смрти своје супруге, замонаши. Мирно сконча у дубокој старости 29. јуна 1290. године а црква његова постане и остане манастиром, такозваним Петровским.

3. Преподобни Георгије Иверски. Рођен у Иверији или Грузији 1014. године као сродник царева грузијских. Добио добро класично образовање у детињству, но срце га повукло духовном животу. Подвизавао се код чувеног духовника Георгија у гори Црној. Одбегао у Свету Гору, и наставио подвиг у манастиру Иверу. Постао игуманом иверским. Помоћу цара Константина Мономаха обновио Ивер и покрио цркву оловом. Тај оловни кров и до данас стоји. Превео на грузински језик Свето Писмо, Пролог и богослужбене књиге. Цар Баграт позове га у Грузију, да учи народ. Царски буде дочекан у својој домовини. Свуда је ходио и поучавао клир и народ. У старости пожели да сконча у Светој Гори, куда се и крене, но смрт га стигне у Цариграду 1067. године. Мошти му пренете у Ивер. Иако је умро 24. маја, Иверци празнују спомен његов 30. јуна сматрајући га равноапостолним.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


САБОР СВЕТИХ СЛАВНИХ И СВЕХВАЛНИХ ДВАНАЕСТОРИЦЕ АПОСТОЛА

Када сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је Црква одредила овај дан као саборни празник свих Светих Апостола укупно, и уз њих Павла. Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице:

Петар - 29. јуна и 16. јануара;.
Андреј - 30. новембра;
Јаков Заведејев - 30. априла;
Јован Богослов - 26. септембра и 8. маја;
Филип - 14. новембра;
Вартоломеј - 11. јуна и 25. августа;
Тома - 6. октобра;
Матеј Еванђелист - 16. новембра;
Јаков Алфејев - 9. октобра;
Тадеј (или Јуда Јаковљев) - 19. јуна;
Симон Зилот - 10. маја;
Матија - 9. августа;
Павле - 29. јуна.
Треба још споменути овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот:
Петар - распет главачке; Андреј - распет; Јаков Заведејев - посечен; Јован Богослов - упокојио се чудесно; Филип - распет; Вартоломеј - распет, па одеран и посечен; Тома - избоден са пет копаља; Матеј - огњем сажежен; Јаков Алфејев - распет; Тадеј - распет; Симон Зилот- распет; Матија - каменован, па мртав посечен секиром; Павле - посечен.
У синаксару Цариградске Цркве данас се празнује не само сабор Свете Дванаесторице, него и Свете Седамдесеторице Апостола (који се иначе празнује 4. јануара).

СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА ФИГЕЛА ИЗ СЕДАМДЕСЕТОРИЦЕ

У синаксару Цариградске Цркве, где се под данашњим даном празнује сабор Светих Дванаесторице и Седамдесеторице Апостола, спомиње се и апостол Фигел из Седамдесеторице, који беше епископ у Ефесу.

СПОМЕН СВЕТИХ ХИЉАДУ И ЧЕТРДЕСЕТ МУЧЕНИКА

Спомен њихов наводи се у Јерусалимском Канонарију под 30. јуном, заједно са мученицима: Фоном, Каноном, Симеоном и Исаком.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА ИВЕРСКОГ

Рођен у Иверији или Грузији 1014. године као сродник царева Грузијских. Добио добро класично образовање у детињству, но срце га повукло духовном животу. Подвизавао се код чувеног духовника Георгија у гори Црној. Овај духовник препоручи му, да преведе Свето Писмо на грузински језик. Одбегао у Свету Гору, и наставио подвиг у манастиру Иверу. Постао игуманом Иверским. С помоћу цара Константина Мономаха обновио Ивер и покрио цркву оловом. Тај оловни кров и до данас стоји. Превео на грузински језик Свето Писмо, Пролог и богослужбене књиге. Цар Баграт позове га у Грузију, да учи народ. Царски буде дочекан у својој домовини. Свуда је ходио и поучавао клир и народ. У старости пожели да сконча у Светој Гори, куда и крене, но смрт га стигне у Цариграду, 1067. године. Мошти му пренете у Ивер. Иако је умро 24. маја, Иверци празнују спомен његов тридесетог јуна сматрајући га равноапостолним.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА МИХАИЛА ЂУБРЕТАРА (ВРТАРА)

Овај блажени мученик Христов Михаило роди се у Атини од побожних и веома сиромашних родитеља. Због велике сиротиње својих родитеља он се није могао учити књизи, и тако остаде неписмен. Зарађивао је за живот скупљајући ђубре по градинама и разносећи га на свом магаренцету сељацима у околини Атине и продавајући га. Једнога дана при повратку са села њега на улазу у град срете капетан са својом четом, заустави га и злонамерно оклевета како је Михаило ишао у шуму и носио барут хајдуцима. Са таквом клеветом он ухвати Михаила, изби га и баци у тамницу. И сваког дана одлажаше он и други Турци у тамницу, и на све могуће начине наговараху Михаила да се потурчи. При томе га застрашиваху и примораваху, и прећаху му да ће га предати на смрт ако се не потурчи.
Сазнавши за то, један побожан хришћанин по имену Георгије, ношен божанском ревношћу, побоја се да се млади и прости младић Михаило, коме беше осамнаест година, не превари и одрекне своје хришћанске вере. Зато кришом оде к њему у тамницу, утеши га и укрепи у вери, и осоколи га на мучеништво, па се онда опрости с њим.
Тридесет дана Турци мучитељи мучише у тамници младог Михаила, трудећи се да га или приволе или принуде да прими њихову веру. Али у томе ни најмање не успеше. Затим га изведоше пред капетана. Капетан му стаде нудити разноврсне дарове, и новац и одело, и имање, само да се потурчи. У противном, он ће га погубити. Но мученик Христов остаде чврст у својој вери, и ништа друго не говораше сем: "Не турчим се". Тада капетан посла Михаила паши да му он суди. Паша му стаде обећавати много више него капетан; али му предочи и страшна мучења на која ће га ставити. Но све то ни најмање не поколеба младог мученика, који у простоти својој не престајаше говорити једно исто: "Не турчим се! не турчим се!" Најзад му паша рече: Лудо једна, одреци се своје вере привремено, да би остао у овом слатком животу, па онда отиди у друго место и држи опет своју веру. - Међутим мученик не пристаде на то ни по коју цену, и непрестано викаше: "Не турчим се! не турчим се!" Паша га онда предаде судији. Судија покуша на разне начине да га придобије и приволи на потурчење. Али ни он ништа не успе, јер ангелоимени Михаило непрекидно понављаше једно те исто: "Не турчим се! не турчим се!" Судија најзад изрече пресуду: да се Михаилу одсече глава.
Слуге узеше сужња Михаила и поведоше на губилиште. А Михаило, без трунке страха, с радошћу хиташе путем ка месту погубљења, и које год хришћане среташе на путу говораше им: "Опростите ми, браћо! и Бог нека вама опрости!" Када стигоше на губилиште, Михаило клече, и приклонивши главу радосно очекиваше смрт као живот. Међутим џелат га удари по врату тупом страном мача, еда би мученика уплашио и он се одрекао Христа. Но храбри војник Христов неустрашиво рече џелату: "Одруби је за веру!" Џелат замахну мачем и засече му мало врат, тек да мученик осети бол, и причека да се мученик предомисли. Али се неустрашиви мученик ни најмање не уплаши, него на сав глас довикну џелату по други пут: "Одруби је за веру!" Џелат се силно разјари, свом снагом замахну мачем, и одруби чесну главу светом мученику. Тако блажени Михаило доби венац мучеништва у Христу Исусу, коме слава и моћ кроза све векове. Амин.[1]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МЕЛИТОНА

Пострадао за Господа мачем посечен.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ ПЕТРА ЦАРЕВИЋА

Пореклом Татарин, и синовац татарског цара Беркаја. Чу речи о спасењу од епископа Ростовског Кирила, и те речи му се прилепише за срце. А када још виде чудесно исцељење сина Беркајевог помоћу молитве епископа Кирила, он остави потајно Златну Орду и добеже у Ростов, где се крсти, и где свом душом и срцем предаде себе подвигу и изучавању вере благочестиве. Једном заноћи на обали језера, и у сну му се јавише апостоли Петар и Павле и наредише му, да сагради цркву у њихово име на самом томе месту; још уз то добије од њих и потребан новац за ту сврху. Петар заиста сагради ту прекрасан храм, у коме се и сам под старост, после смрти своје супруге, замонаши. Мирно сконча у дубокој старости 29. јуна 1290. године, а црква његова постане и остане манастиром, такозваним Петровским.

СПОМЕН СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ КНЕЗА АНДРЕЈА БОГОЉУБСКОГ

Син великог кнеза Јурија Долгорукова; био први великоруски кнез, са престолом у Владимиру. У том граду подигао велељепну Успенску цркву, и раскошно је украсио. Поред тога: подигао многе манастире, украсио многе цркве, био хранитељ сиротиње, монаха и монахиња. Строги ревнитељ правде, он сам вођаше живот чист, врлински, узоран. Зато што беше веома правдољубив, праведан и правичан, он би издајнички убијен од блиских му људи у селу Богољубову, 30. јуна 1174. године. Његове свете мошти обретене нетљене 1702. године; оне почивају у Владимирској саборној цркви.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПЕТРА из Синопе

Вучен по оштром камењу - пострадао за Господа.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Свети Михаило пострадао у Атини 1770. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Свети мученици Кир и Јован. Ови свети мученици празнују се (31. јануара). Под тим датумом и описано је њихово житије и страдање. А 28. јуна празнује се пренос њихових моштију из Канопоса у Манутин и многобројна чудеса, која се догодише од њихових моштију. Свети Кирил, патријарх александријски, мољаше се приљежно Богу, да уништи идолско нечестије у месту Манутину, где беше идолски храм и где владаше сила демонска. Тада се јави патријарху ангел Божји и рече му, да ће Манутин бити очишћен од нечистија, ако он пренесе на то место мошти светих Кира и Јована. Патријарх то одмах и учини: пренесе чесне мошти мученика у Манутин и сагради тамо цркву у име светих Кира и Јована. Од моштију ових мученика исцели се од шкрофула Амоније, син александријског градоначелника Јулијана; неки Теодор од слепила; Исидор од Мајума излечи се од труљења црне џигерице; жена Теодора од отрованости; неки Евгеније од водене болести, као и многи други од других болести и мука. Све се ово догодило 412. године.



2. Преподобни Сенуфије Заставоносац. Велики испосник и чудотворац из Мисирске пустиње; савременик патријарха Теофила и цара Теодосија Великог. Назван Заставоносац зато што молитвама својим поможе једанпут цару Теодосију да одржи победу над непријатељском војском. Када га цар позва да дође у Цариград, он одговори да не може доћи, али му посла једну своју худу расу и штап. Пошавши у рат, цар обуче расу Сенуфијеву и узе штап. И врати се из рата победоносан.

3. Преподобни Павле Лекар. Родом Коринћанин. После школовања повуче се у манастир и постане инок. Велику борбу имаше с нечистим духом блуда. Па када га силом крсном отера од себе, али дух му устроји пакост на тај начин што напусти неку развратну жену да каже, да је родила дете с Павлом. Тада га јеретици извукоше из манастира, дадоше му дете у руке и тераху га по граду, да га свет пљује. А детету беше само неколико дана. Помоли се свети Павле приљежно Богу и рече народу: "Ево, нека само дете каже, ко му је отац!" И дете пружи руку из пелена, показа на неког ковача и рече: "Овај је мој отац, а не Павле монах!" Постидеше се противници Павлови, и Павлу Бог даде лечебну моћ велику, тако да кад стављаше руке своје на болеснике, болесници оздрављаху. У старости мирно се упокоји угодивши Богу животом својим на земљи. Живео у VIII веку.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ПРЕНОС ЧЕСНИХ МОШТИЈУ СВЕТИХ МУЧЕНИКА КИРА И ЈОВАНА, бесплатних лекара

Ови свети страдалници, Кир и Јован, пострадаше за Христа тридесет првог јануара,[1] за царовања Диоклецијанова,[2] у граду Конопу, удаљеном од великог града Александрије дванаест потркалишта. После њихове мученичке кончине хришћани тајом узеше њихова света тела и чесно их погребоше. Целебне мошти ових светих мученика бише обретене после дуго времена; управо онда, када правоверни хришћани, победивши идолослужитеље незнабошце, стадоше свуда несметано подизати цркве, нарочито за царовања Теодосија Великог.
Цар Теодосије Велики[3] победи западног цара Максима[4] са целокупном његовом војском молитвама преподобних отаца који се подвизаваху у пустињама египатским, јер к овим оцима он беше послао нарочите изасланике иштући себи у помоћ њихове молитве. Од ових светих отаца треба поменути једнога, по имену Сенуфија, који се прославио чудесима и обитавао у Скиту. Односно овог оца цар написа александријском патријарху Теофилу, молећи га да му пошаље у Цариград Сенуфија, да се његовим благословом и молитвама наоружа против непријатеља. Вољан да испуни цареву жељу, патријарх Теофил сам отпутова у Скит к преподобном оцу Сенуфију да га умоли, да иде у Цариград к цару Теодосију. Али Сенуфије ни у ком случају не хте да напусти своју келију. Најзад, када му патријархове дуге и упорне молбе додијаше, он узе своју худу расу и штап, подиже их увис окренут истоку, па подигавши очи своје к небу рече: "Господе Боже сила! смирено Ти се молим, дај овој раси и овом штапу ону силу, коју би Ти по милосрђу Свом дао мени када бих отишао тамо".
Пошто се помоли тако, преподобни Сенуфије предаде патријарху расу и штап, рекавши: "Пошљи ово цару уместо мене и напиши му, да у време битке обуче на себе расу и узме штап у руке, па на челу своје војске неустрашиво крене против непријатеља; и видеће славу Божију".
Патријарх посла цару расу и штап, и достави му поруку преподобнога. Цар то прими са вером, поступи по речима преподобнога, и однесе сјајну победу над непријатељима. У спомен те победе, а и ради сећања на преподобног Сенуфија, житељи града Александрије извајаше цареву статуу, постављену на високом стубу: Цар је био извајан са монашком расом на себи и са штапом у руци. И сваке године житељи града Александрије свечано прослављаху дан те победе, узносећи благодарност Богу.
Од тога времена, благодарећи све већем и већем ширењу хришћанства, верници стадоше подизати храмове Божје у Алекснадрији и по целом Египту. И када патријарх Теофил узажеле да у Конопу подигне велику цркву у име светих апостола, у то време бише пронађене мошти ових светих чудотвораца Кира и Јована. То се догоди после Теодосијеве смрти, за царовања његовог сина Аркадија. О преносу пак тих моштију пише у житију светог Кирила, патријарха александријског,[5] следеће:
Близу Конопа бејаше место, звано Манутин. Тамо се налажаше стародревно идолиште - обиталиште демона. То место беше страшно, пошто тамо живљаху многи нечисти дуси. Још и патријарх Теофил, док беше у животу, желео је да то место очисти од демона и да га освети за слављење Бога. Али, заузет другим пословима, он не успе да намеру своју приведе у дело. Свети Кирил пак, наследник Теофилов на александријском престолу, реши се да то учини, па се усрдно мољаше Богу да му подари вишњу помоћ и силу за победу и прогнање нечистих духова из Манутина. И јави се светом Кирилу у виђењу анђео Господњи, налажући му да у Манутин пренесе чесне мошти светих мученика Кира и Јована, да би прогнао демонску силу одатле. Свети Кирил то учини убрзо: пренесе мошти светих у Манутин,[6] и подиже тамо цркву у име њихово. И нечисти дуси одмах бише прогнани одатле, и то место постаде извор исцељења од моштију мученичких.
Треба овде укратко споменути и нека чудеса ових светих мученика Кира и Јована.
У дане свјатјејшег Евлогија, патријарха александријског,[7] син градоначелника Јулијана, по имену Амоније, имађаше по врату страшне шкрофуле, које су с дана на дан опасно расле и претиле му смрћу. Позивани су многи искусни лекари, али му ништа не могоше помоћи. Утучени због тога, отац и син се мануше лекара и прибегоше к светим чудотворцима Киру и Јовану; и отац се крај чесних моштију њихових са сузама мољаше да сину његовом подаре исцељење. Свети мученици, јавивши се у виђењу, наредише младићу, који је био горд на богатство и знатност, да пре свега одбаци гордост своју и да, у знак смирења, помете храм њихов, па да затим начине фластер од воска измешаног са хлебом, и тиме обложе болеснику сав врат и гушу. Чим то би урађено, гуке провалише, и Амоније доби исцељење молитвама ових светих бесплатних лекара.
Но после неког времена овај Амоније, заборавивши на савет светих, поново се стаде гордити, те се опет разболе од друге болести, која га снађе као казна за непослушност. Ова болест беше стомачна, и то тако тешка, да му стомак не могаше уопште примати ни храну ни пиће, те што год је у уста метао, све је одмах повраћао. Стога он поново прибеже к познатим лекарима својим, светим страдалцима Киру и Јовану, молећи се са сузама. А они, јавивши му се у виђењу, најпре га прекорише због гордости његове, па му онда наредише: да скине своје скупоцене хаљине и обуче врећу, и да узме крчаге и носи хладну воду болесној сабраћи и ништима ради утољења жеђи њихове. Када све то Амоније уради савесно, светитељи му се поново јавише и наредише да узме уље из њиховог кандила и восак од свећа што горе код њиховог кивота, па да од тога начини фластер и стави на свој стомак. Поступивши тако, Амоније оздрави.
Неки Александријац Теодор, дуго време слеп на оба ока, би доведен у Манутин к цркви и к целебним моштима светих страдалаца; и ту се усрдно мољаше да се исцели од слепила. Светитељи му се јавише у виђењу и наредише му да иде и умије се на извору који бејаше близу њихове цркве. Он оде, уми се, и када убрусом обриса лице, одмах прогледа, и виде на убрусу као неку крљушт која му беше спала с очију. Он се онда с радошћу врати к цркви, показујући свима на убрусу трагове свога слепила.
Други човек, по имену Калос, који, сагласно своме имену, беше и по животу красан,[8] случајно паде с лествице и сломи голеницу своје ноге на неколико места, и имађаше силне болове. Он призиваше многе лекаре, али никакву помоћ не могаде добити од њих. Стога он са чврстом вером прибеже к овим бесплатним лекарима, Киру и Јовану, и помазавши ногу уљем из њиховог кандила, он тог часа доби исцељење.
Неки Исидор из Мајума[9] боловаше од труљења црне џигерице, због чега и крв испљуваваше. Пошто се никаквим лековима не могаше излечити, он прибеже к целебним моштима ових светих страдалаца. И ови светитељи му се јавише, и то не у саном виђењу него на јави, и дадоше му да поједе парче лимуна. Примајући лимун из њихових руку, он није знао од кога прима, јер је држао да су они од људи који беху дошли на поклоњење чесним моштима мученичким. Када он поједе дато му парче лимуна, одмах му се стомак узмути и он избљува великог црва који му је нагризао црну џигерицу; а свети бесплатни лекари постадоше невидљиви. Исидор, поставши здрав од тога часа, узнесе благодарност Богу и Божјим угодницима.
Неки Мина, начелник града Филопона,[10] разболе се од страшне грознице; усто доби силан затвор, те не могаше обављати природне потребе. Сви лекови, које лекари даваху болеснику, беху без икаквог дејства, штавише оптерећиваху му стомак. И тако се паћаше тај човек две седмице, трпећи љуте болове, и изгуби сваку наду у лекаре. Но сетивши се светих бесплатних лекара, Кира и Јована, Мина нареди да га на постељи носе у Манутин к целебним моштима њиховим. И кад се он са сузама мољаше крај моштију њихових, и мало задрема и заспа, светитељи му се јавише и дадоше једну смокву да поједе. Пробудивши се из сна, он нађе смокву на постељи поред себе, узе је и поједе, и тог часа би исцељен и постаде здрав.
Други Мина, који као древни Асаил беше лак и брз на ногу као срна у пољу (ср. 2 Цар. 2, 18), тако се тешко разболе у ногама, да уопште није могао ходити него је дуго време лежао у постељи са силно отеченим ногама. Онда он нареди да га у постељи носе к светим чудотворцима Киру и Јовану. И када ноге своје помаза јелејем из кандила које је горело код њихових светих моштију, он одмах устаде здрав и хођаше добро исцељеним ногама, благодарећи Бога и свете угоднике Његове.
Жена нека по имену Теодора, једном пијући воду, прогута малу жабицу не приметивши то. И та жабица стаде расти у њеном стомаку. Испрва, док беше малена, жабица јој причињаваше мале болове; а када порасте и постаде велика, жаба је стаде тако страшно мучити да она од силних болова немађаше мира ни дању ни ноћу. Она горко јаукаше и по земљи се ваљаше, али јој нико не могаше помоћи нити пронаћи каква је то болест у ње. Многи мишљаху да њу мучи бес. Најзад је доведоше к овим светим исцелитељима, Киру и Јовану. Они јој се јавише ноћу и наредише јој да наштину попије много воде. И када жена уради то, одмах јој се узбурка стомак, и она избљува велику жабу, и постаде здрава. Сви који то видеше, задивљени слављаху Бога и Његове угоднике.
После жене Теодоре к светом Киру и Јовану прибеже неки човек Теодор. Он не знајући беше попио отров, који му беху дали неки покварени људи, и љуто паћаше од тога, а лекари му ништа не могаху помоћи. Када се Теодор са сузама мољаше за своје здравље, њему се у виђењу јавише свети лекари Кир и Јован и наредише да поједе неку животињицу, која се на грчком зове сколопендра, што значи стонога. Пренувши се од виђења, Теодор се прекрсти, јер сматраше да је то било демонско привиђење. И опет се мољаше светом Киру и Јовану, просећи од њих здравља. Следеће ноћи њему се поново јавише свети бесребрници наређујући му оно исто. Али он и овога пута не поверова, пошто је та животињица пуна отрова а не лека. И по трећи пут би Теодору тако исто јављење светих лекара, али он ни тада не послуша њих, држећи то за ђаволски привид. Најзад, четврте ноћи светитељи се јавише Теодору не у сну него на јави; и сажаљевајући га због тешке болести, они му рекоше: "Зашто не верујеш нашим речима? Устани рано и иди на наш извор, и поједи што тамо нађеш за јело, па ће те то стварно излечити".
Поверовавши у истинитост овог виђења, Теодор се у свитање упути на извор, и тамо нађе мали краставац на земљи, узе га и стаде га слатко јести. И када последње парче краставца хтеде да метне у уста, он примети да је то задњи део животињице стоноге, јер ту животињицу он беше скоро целу појео у том краставцу. Уплашивши се силно од тога, он баци на земљу то последње парче, па стаде бљувати, и избљува заједно са краставцем и оном животињицом сав отров који беше у њему. И одмах потпуно оздрави и, вративши се у цркву, он се с благодарношћу поклони чесним моштима својих исцелитеља.
Из Вавилона Египатског дође у Манутин к светим чудотворцима нека жена Марија. Она доведе са собом осмогодишњег сина, коме, по дејству ђавола, би извучен језик из уста, и висијаше читав пед. Језик је био већи од обичног људског језика, и имао неки необичан изглед: био је дебео, црн, смрдљив, гадан и непрестано пуштао црне бале. Тај дечко случајно паде на земљу код гроба светих лекара и удари се језиком о мермер који се тамо налазио; и тог часа језик његов, ослободивши се ђаволског ропства, поврати се на своје место и доби обичну величину; и тако постаде здрав тај дечко.
К моштима светих бесребрника би донесен из Египта неки Евгеније, који је патио од водене болести, сав отечен по целоме телу и са стомаком веома надувеним. Њему се свети лекари јавише у виђењу, додирнуше му стомак рукама, и рекоше: "Евгеније! устани и врати се здрав дому свом". - Пренувши се, Евгеније се одмах ослободи болести, јер сав оток спласну пошто истече вода, и тог часа потпуно оздрави.
Споменувши ово неколико, од многобројних, чудеса светих бесребрника Кира и Јована, прославимо Христа Бога нашег, који им даде такву благодат, слављеног вечито са Оцем и Светим Духом. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ДОНАГА, епископа Либије

Пострадао за господа Христа сагорен у огњу.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАПИЈА

Овај свети мученик пострада за Христа 301. године, у време цара Диоклецијана и Максимијана. Син родитеља хришћана, човек велике вере и веома побожан, он и другима проповедаше Христову веру. Због тога он би оптужен кнезу. Када га изведоше пред кнеза, овај га стаде наговарати да принесе жртву идолима. Али исповедник Христов не само то одби него и изружи кнеза. То веома разјари кнеза, и он тог часа нареди, те мученика истегоше по земљи на четири стране и дуго га тукоше; затим га положише у огроман ужарени тигањ, пун кипећег уља и оцта. Тада се догоди поражавајуће чудо: сви присутни видеше мученика окруженог ватром и обученог у огањ као у хаљину, и тако остаде у том мучењу читавих седам дана.
Овим чудом свети мученик привуче многе незнабошце к вери Христовој. А када мученика извадише из тигања, они га вукоше голог по гвозденим гребенима. Затим га везаше за бесне коње; и гоњаху коње по кршевитим и непроходним местима, те тако размрскаше светитеља. После тога обесише мученика главачке о једну греду, па му конопцима везаше о врат тежак камен; и он тако висијаше три дана; а кад прођоше три дана, пресекоше конопце, те светитељ тресну о земљу. Након тога засуше му цело тело жеравицом, па га камењем затрпаше. Но Анђео Господњи се јави, извуче мученика испод камења, и учини га здрава. Овим чудом свети мученик приведе вери Христовој џелате који га мучаху и много народа. Сви они бише посечени, и примише венце мучеништва. Најпосле и светом мученику би одсечена глава, и тако победоносац узиђе на небо.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ПАВЛА ЛЕКАРА

Преподобни Павле беше родом из града Коринта,[11] од родитеља хришћана. Васпитан у побожности, он измлада заволе Бога, па се после школовања повуче у један манастир и постаде монах. Он се много труђаше у постничким подвизима и постаде искусан подвижник. Но на њега се окоми демон блуда. И једне ноћи, када преподобни Павле стајаше на молитви, пред њега ступи у видљивом облику демон блуда и рече му: Ако бар једанпут не задовољиш своју телесну похоту, ја ћу жестоко заратити на тебе. - Павле му запрети именом Христовим, и отера га крсним знаком.
После тога демон наговори неку развратну жену, која недавно беше родила дете, те однесе своје дете преподобном Павлу, спусти му га у крило говорећи: "Од тебе зачех и родих ово дете". - Старац с радошћу прими дете. Тада јеретици дођоше к старцу, везаше му руке остраг, па, привезавши му дете о врату, вођаху га по граду исмевајући га. А Павле, ставши усред народа и давши знак руком, рече: Чујте, браћо! да упитамо ово дете, нека нам каже, ко му је отац. - (Детету пак беше само неколико дана од рођења). - И рече Павле детету: Кажи нам, ко ти је отац? - А дете, подеравши своје пелене, показа руком на неког ковача и рече: Овај је мој отац, а не Павле монах.
Чувши то, људи се поклонише старцу, молећи опроштај од њега. Од тога времена Бог дарова преподобном Павлу дар исцељивања. И Павле полагаше руке своје на болеснике и они оздрављаху.
Поживевши седамдесет и неколико година, преподобни отиде ка Господу,[12] коме усрдно послужи, и, увршћен међу светитеље, он заједно с њима слави Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДВОЈЕ ДЕЧИЦЕ

За своју веру у Господа распета на крсту ова света дечица скончаше.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ УЛКИЈАНА

У миру се преставио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СЕНУФИЈА ЗАСТАВОНОСЦА

Велики испосник и чудотворац из Мисирске пустиње; савременик патријарха александријског Теофила и цара Теодосија Великог. Назват Заставоносац зато што молитвама својим поможе једанпут цару Теодосију да одржи победу над непријатељском војском. Када га цар позва да дође у Цариград, он одговори да не може доћи, али му посла једну своју худу расу и штап. Пошавши у рат цар обуче расу Сенуфијеву и узе штап. И врати се из рата победоносан. Преподобни Сенуфије спомиње се и 25. марта.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАКЕДОНИЈА

Одсекоше му прсте на рукама и ногама, и свети мученик тако сконча за Господа.

СПОМЕН СВЕТИХ СЕДАМДЕСЕТ МУЧЕНИКА

Ових светих седамдесет мученика у Скитопољу пострадаше за веру Христову мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТИХ ТРОЈИЦЕ ГАЛАТИЈСКИХ МУЧЕНИКА

Мачем посечени скончаше за Господа.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ И ПРАВЕДНОГ СЕРГИЈА МАГИСТРА, ктитора Никитијатског манастира Пресв. Богородице

Свети слуга Божји Сергије би родом из села Никитиа у Пафлагонији, близу града Амастриде на обали Црног мора. Беше из побожне породице, сродник царева Теодоре и Михаила (842 - 867. г.), и велики ревнитељ васпостављења православног поштовања светих икона. Од цара Михаила и Синклита би послан за војног заповедника на Крит, што једва прихвати, и тамо се мирно упокоји у Господу. Би најпре погребен у манастиру Магистра на Криту, а потом му свете мошти бише пренешене у њиме подигнути манастир Пресвете Богородице у Никомидијском заливу звани Никитијатски.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА СЕРГИЈА И ГЕРМАНА, Валаамских чудотвораца

Ови свети оци ревносно се подвизавали у првој половини четрнаестог столећа и упокојили се око 1353. године. Основали Валаамски манастир на језеру Ладоги (Финска).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАГНА

Преставио се у миру на молитви.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МОЈСИЈА ОТШЕЛНИКА

У миру се упокојио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КСЕНОФОНТА РОБЕЈСКОГ

Ученик светог Варлама Хутинског и оснивач Тројицког манастира на обали Робејке, на 25 врста од Новгорода; преставио се 1262. године; свете мошти његове почивају у цркви његове обитељи.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Под тим датумом налази се и житије њихово.
2. Владао источном половином Римске царевине од 284. до 305. године.
3. Царовао од 379. до 395. године.
4. Управо, Максим је био претендент на царски престо.
5. Житије светог Кирила под 9. јуном.
6. То је било око 412. године.
7. Патријарховао од 579. до 607. године.
8. Грчка реч калос (=καλος) значи: красан, добар, диван.
9. Мајум - приморски град у Палестини.
10. Град у Египту.
11. Коринт - стародревни град Грчке, на обали Коринтског Залива.
12. Преподобни Павле живео у седмом веку.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Свети Сампсон Странопримац. Овај светитељ рођен би од богатих и знаменитих родитеља у староме Риму, где изучи све светско знање тога времена, а посвети се нарочито науци лекарској. Беше Сампсон лекар милосрдан и безмездан, и даваше болесницима лекове и за тело и за душу, саветујући свакога да испуњава прописе вере хришћанске. Потом се пресели у Цариград, где живљаше у једном маленом дому, из кога расипаше на све стране, као сунце зраке светлости, милостињу, утеху, савет, наду, лек и, уопште, помоћ беспомоћним, и духовну и телесну. Чу патријарх за високе врлине овога човека и рукоположи га за свештеника. У то време разболи се цар Јустинијан Велики, и болест његова, по уверавању свих лекара, беше неисцелива. Тада се цар помоли Богу, с великим усрђем, и Бог му откри у сну, да ће га Сампсон исцелити. И заиста, када цар сазнаде за Сампсона, дозва га у свој двор, и само што старац стави своју руку на болно место, цар оздрави. Па кад му цар нуђаше големо благо за то, Сампсон се захвали и не хте ништа примити говорећи цару: "О царе, имадох ја и злата и сребра и осталог имања, но све оставих ради Христа, да бих добио вечна блага небеска". Но кад цар настојаваше да му нешто учини, Сампсон свети замоли цара, да му сазида један дом за убоге. У томе дому Сампсон је служио убогим као родитељ деци својој. Милост према убогим и немоћним била му је као природна. Најзад овај свети човек, сав испуњен силом и добротом небеском, упокоји се мирно 27. јуна 530. године и би сахрањен у цркви светог мученика Мокија, његовог сродника. По упокојењу своме Сампсон се више пута јављао онима који су га на помоћ призивали.



2. Свети Севир, презвитер. Живео у средњој Италији. Муж необичне светости. Једном позван беше да исповеди и причести самртника, но он задоцни радећи у винограду. У томе стиже му вест, да је болесник умро. Сав устрашен, као да је он убица онога човека, поче горко плакати над мртвацем. И по његовој усрдној молитви Бог оживе мртваца. Тада га Север исповеди и причести и приготови за хришћански растанак с овим светом. Осмога дана онај човек поново умре.

3. Света Јоана Мироносица. Жена Хузе, дворјанина Иродова. Када Ирод посече Јована Крститеља, он му баци главу на нечисто место. Јоана узе главу Крститељеву и погребе је чесно на Јелеонској гори, на имању Иродову. Тек у време Константина Великог та је глава обретена. Света Јоана спомиње се као присутна и при страдању и при васкрсењу Господа. Упокојила се мирно.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ САМПСОНА СТРАНОПРИМЦА

Велики Сампсон, чија слава брујаше свуда, роди се у славном граду - древном Риму. Родитељи му беху богати и високородни; пореклом беху од царске крви. Одлично изучивши сву световну науку, Сампсон изучи и лекарску уметност, не од нужде, нити ради неке зараде, - јер му његовог властитог богаства беше доста и доста -, него да не остане незапослен и да би својим лекарским знањем Бога ради послужио ништима. И исцељиваше Сампсон неизлечиво болесне: јер се лекарској вештини његовој додаде благодат Господња, која исцељује, а која му би дата због врлина његових и због вере његове у Бога. Поред световне учености Сампсон располагаше и разумевањем Светога Писма, јер много читаше свете књиге, и вером и надом подстицаше себе на љубав Христову.
Када се Сампсонови родитељи преставише и њему велика имања оставише, Сампсон не само продужи чинити што треба, него и одмах стаде пролазна и привремена богатства замењивати непролазним и вечним богатствима, следећи еванђелску реч (Мт. 6, 20). Обилно делећи милостињу, он је врло брижљиво збрињавао ниште и гладне, и на тај начин помоћу трулежног стицао себи нетрулежно благо. Тако је он радио у све дане живота свога, јер му милосрђе беше својствено и по рођењу и по васпитању. Желећи да води скроман и прост живот, он мноштво робова својих пусти на слободу, оставивши себи једнога за најнеопходније услуге. И у самој ствари, нашто би му било потребно толико слугу, кад је он сам постао истински и искрени слуга Господњи? И тако, одрешивши себе од својих богатстава, којима је био свезан као узама, он беше задовољан једном хаљином и једном узицом којом се опасивао. Желећи да душу своју обогати духовним богатством, он презре свет и све у свету, и, подражавајући Христа, он постаде скитач: јер, оставивши своје сроднике и познанике, он оде из древнога Рима и настани се у једној пустињи, као некада пророк Илија.
Но Бог, желећи да многи имају користи од слуге Његовог Сампсона, доведе Сампсона у нови Рим, тојест у Цариград. Ту, нашавши себи неку кућу, Сампсон се настани у њој, збрињавајући путнике и ниште и служећи им на све могуће начине. При томе свети Сампсон је примао и болеснике, и служио им не само својим лекарским знањем него их је и потпуно збрињавао у погледу хране и постеље. Све то он је чинио са толиком усрдношћу, да је изгледало да му је милосрђе саприродно. Јер као што је сунцу својствено да обасјава, и огњу природно да опаљује, тако и Сампсону као од природе беше својствена љубав и збрињавање ништих, болних и путника. И Бог, који благосиља љубавна дела милосрђа ближњима чињена Њега ради, и оно што се чини ништима прима као да се чини Њему, удостоји велике чудесне силе труде слуге Свога Сампсона око болесника: јер свети Сампсон чудесно исцељиваше све неизлечиве болеснике које примаше у свој дом. Но дану му од Бога благодат и дар чудотворства свети Сампсон скриваше плаштом лекарске вештине, да се светост његова не би обелоданила. Смирен срцем, он није желео да га људи цене и славе. Али се не могаше сакрити светионик под поклопац и град који на гори стоји: јер свети Сампсон, сијајући светлошћу добрих дела и узишавши на гору савршеног богоугодништва, постаде познат свима. За њега сазнаде и патријарх цариградски, који га призва к себи и рукоположи за презвитера, иако светитељ то није хтео.
Слава врлина светитељевих допре и до царских палата. И то на овај начин: цар Јустинијан[1] паде у тешку и неизлечиву болест. Позвани бише многи лекари. Прегледавши цара, они по обичају свом стадоше спорити међу собом, и дуго време само речима храбраху цара, а уствари га не могаху излечити нити му болове олакшати. Тада бише позвани најчувенији лекари из целе грчкоримске царевине, али ни један не могаде излечити цара од опаке бољке. Разљутивши се на лекаре, цар нареди да се сви они макну с његових очију, па се сам обрати к Извору свих исцељења и Творцу свеколике твари - Господу Богу: Њему јединоме он повери свој живот, и од Њега стаде са сузама искати помоћ себи. И Бог се не оглуши о цареву усрдну и сузну молитву: јер заспавши на кратко време, цар угледа у виђењу мноштво лекара пред собом, обучених у светле хаљине. И неки лучезарни младић, пришавши к њему, стаде му показивати сваког од тих лекара, говорећи ко је каквог чина и колико му је година; међу њима он показа цару једнога, смерна лица и седих власи, обученог у свештеничке хаљине. Хвалећи њега, светозарни младић говораше цару: "Овај те може, царе, а не неко други, исцелити од твоје смртоносне болести".
Пренувши се од сна, цар се обрадова томе виђењу које му ули наду на оздрављење, и заблагодари Богу. Држећи пак у памети лик виђеног у сну мужа, цар нареди да поново дозову к њему све лекаре. Када они изађоше пред њега, он их дуго посматраше тражећи међу њима онога кога виде у сну, али га не нађе, те опет паде у тугу и стаде тужити. Но не губећи наду у Бога, он поново нареди да марљивије потраже онаког лекара каквог он у сну виде. При томе, описавши какав изгледа по лицу човек кога у сну виде, цар обећа огромну награду ономе који га пронађе. Онда се многи дадоше у тражење таквога човека, али га не налажаху. Најзад један од царских слугу, који беше и цару познат и светом Сампсону пријатељ, чувши царево казивање о изгледу човека кога у сну виде, сети се да такав изгледа блажени Сампсон који лечи болне, и извести о томе цара. Цар нареди да му са чешћу доведу светитеља.
Када свети Сампсон уђе к цару, цар, чим га угледа, одмах познаде да је то човек кога он виде у сну. И испунивши се радости, цар брзо устаде са свога места, приђе к светоме старцу, загрли га и целива му не само уста него и главу и руке, говорећи при томе: "Оче, ти си заиста онај кога ми Бог показа у сну и обећа да ми преко тебе подари здравље". - Рекавши то, цар га одведе у своју ложницу, и севши поред њега наслађиваше се његовим лицегледањем; при томе он светитељеве руке стављаше на очи своје, и свесрдно их целиваше, и сузама их орошаваше, просећи исцељење од њих.
Видећи тако велико понижавање царево, блажени Сампсон се ожалости и кротко му рече: Немој то чинити, царе! немој тако неизмерно понижавати себе, да ме не би увео у гордост и ти био крив за моју осуду. Јер чиме то превазилазим остале људе ја, убог и грешан, који требам милостиво снисхођење Христово ради исцељења од грехова мојих? Једино превелика вера твоја у Бога и топла нада склониће Христа Цара на милост, и Он ће те исцелити: јер може учинити све што хоће.
Рекавши то, Сампсон руком додирну болесно место на царевом телу, као да неке лекове ставља, желећи на тај начин сакрити дани му с неба дар исцељивања. И чим само додирну руком болесно место, цару одмах престадоше болови и он брзо потпуно оздрави.
Оздравевши потпуно, цар се силно радоваше не само због свога исцељења него и због тога што се удостоји видети тако богоугодног човека. Затим, желећи да достојно заблагодари светитељу, он му понуди много злата и сребра. Но светац рече цару: Имао сам ја, о царе, много злата и сребра и других имовина, али сам све то оставио ради Христа, да бих добио вечна небеска блага. Но ако хоћеш да ми укажеш своју благодарност, онда Бога ради и спасења свога ради учини ово: поред моје куће сагради дом, у коме бих могао према својим моћима неговати болесне и странце, којима навикох служити. Тиме ћеш ти и себи вечну награду од Бога издејствовати, и моју старост утешити.
Чувши овакве речи, цар ту молбу прими као велики дар себи а не као тражење, и нареди да се подигне странопримница и болница, као што преподобни жељаше. Када здање би готово, цар подари томе дому велика имања ради потреба странцима и болесницима који тамо буду збрињавани.
После тога, свети Сампсон проведе још много година у служењу странцима и у неговању болесника. У таквом пословању он достиже дубоку старост, па изнеможе телом и занемоћа мало. А када му се душа разлучиваше од тела, лице му бејаше светло, и он ни најмање не туговаше што умире, као што обично тугују душе оптерећене гресима и житејским бригама, због чега се и плаше смрти. Светитељ је знао ко га позива, од каквих трудова и ка каквом одмору, и какво благовање очекује његову блажену душу, јер је сваки посланик достојан своје плате (ср. Лк. 10, 7). И тако, богоугодна душа светог Сампсона оде у небеске светове, године 530, а тело његово би чесно сахрањено у цркви светог мученика Мокија, из чијег племена беше по телесном рођењу овај велики угодник Божји Сампсон, и чијих духовних врлина он беше наследник.
Као диван угодник Божји, свети Сампсон се прослави великим чудесима, не само за живота него и после смрти. Од посмртних чудеса његових ми ћемо споменути неколико.
Једном се у Цагрираду догоди пожар, који поче од цркве свете Софије.[2] Пожар беше тако силан, да га нико од људи не могаше угасити. Ватра се брзо шираше, и већ гораху многе раскошне палате и изврсне грађевине, које беху украс града. Неугасиви пламен стиже и до странопримнице преподобног Сампсона. Окруживши је са свих страна, пламен је уопште не могаше додирнути, и она стајаше усред толике ватре као купина неопаљива. Том приликом многи видеше преподобног Сампсона како журно обилази ограду странопримнице и љутито одстрањује од ње пламен пожара; и огањ, као стидећи се светог лица његовог и повинујући се наређењу његовом, одбијаше се од странопримнице на другу страну. Затим изненада страховито загрме, навукоше се облаци и проли се силна киша која, молитвама светога, угаси сав пожар.
Преподобни Сампсон даваше исцељења од сваковрсних болести и по престављењу свом, као што их је давао за живота свог. Тако, једном знатном човеку Теодориту, царском оруженосцу, догоди се да, када је због нечега журно силазио низ степенице свога дома, повреди своју ногу. Од силних болова он леже у постељу, и три дана нити могаше што окусити, нити заспати, нити што проговорити, и беше безгласан као нем. Но при свим тим боловима својим он се усрдно мољаше угоднику Божјем светом Сампсону, призивајући га у помоћ. По истеку три дана, када се спусти ноћ, Теодорит угледа светог Сампсона где стоји крај његових ногу, и додирујући глежањ повређене ноге говори: "Устани, јер ти више нећеш боловати". - Рекавши то, светац постаде невидљив. Теодорит пак одмах се осети потпуно здравим, и радосно стаде громко благодарити Бога и говорити: "Свети Сампсон је заиста велики угодник Божји;" - Затим, опипавши своју ногу и видевши да је потпуно исцељена, он устаде и стаде ходити. А када свану, он хитно оде на гроб преподобнога и благодарно му се поклони. И причаше свима на који се начин исцели.
Други велможа у Цриграду, по имену Лав, јашући на коњу, пригњечи своју ногу уз камени зид и повреди. Од тога му се отвори рана, и он се тешко разболе; и из дана у дан болест му се све јаче и јаче погоршаваше. Домаћи његови саветоваху му да позове лекара, да му на повређеном месту пусти крв. И када се већ приближавало наступање четвртог дана, у који је лекар имао бити позван, те ноћи би виђење гореспоменутом Теодориту, који пре тога доби исцељење. Виде он три човека где улазе у дом болесног велможе Лава; у једноме од њих он распознаде светог Сампсона, кога виде у време своје болести, а за другу двојицу мишљаше да су бесребреници лекари, Козма и Дамјан. Теодорит их упита: Куда идете? - Они, с љубављу погледавши на њега, одговорише: Идемо к Лаву велможи. - На то им Теодорит рече: Не знате ли, господо моја, да је он тешко болестан, и да ће му сутра доћи лекари да му лече повређену ногу? - Светитељи одгворише: Нека то не буде, јер ћемо ми поново доћи к њему у петак, и исцелићемо га. - Пренувши се од виђења, Теодорит отрча к болноме Лаву и исприча му што виде и чу. Болник поверова његовим речима и не прими лекаре, него, ослонивши се на Бога, очекиваше петак молећи се. И када дође петак, болесна нога његова доби потпуно исцељење и постаде здрава, као и друга, не требајући никакво лечење. Осетивши се здравим, Лав одмах похита на гроб преподобног Сампсона, и узнесе благодарност њему и онима што се беху јавили с њим.
Многобројним чудесима прослављајући угодника Свог Сампсона, Бог га прослави и тиме што учини да из његовог гроба тече целебно миро, при чему се сваковрсни болесници исцељиваху који се њиме са вером помазиваху. Целебну силу тога мира искуси на себе гореспоменути велможа Лав. Њему се догоди да се поново разболи целим телом, и лежаше као раслабљен, не будући у стању да покрене ни један део свога тела. Но када му цело тело помазаше миром што тече из гроба светог Сампсона, он одмах оздрави. Такође, када се исти велможа једном разболе од очију, исцели се тим истим целебним миром. И велможа Лав, одајући благодарност своме бесплатном лекару - светом Сампсону, узе на себе издржавање његове странопримнице, која тада већ оскудеваше, и даваше све што је потребно за њено одржавање.
Неће бити на одмет споменути овде и то, да у тој странопримници беше тада управник неки Енесије, човек лењ и на послу нехатан, који све послове вођаше немарно. Но једне ноћи њему се преподобни Сампсон јави не као у сну него као на јави, и изби га штапом, говорећи му са гневом: "Зашто си немаран на служби својој и не задовољаваш потребе путника и болесника?"
Од тог бијења Енесије се толико разболе, да му се одузе глас и он онеме, и тело му сво помодре од задобијених рана. А када му сутрадан многи стадоше долазити, он им не могаше ништа проговорити, већ само показиваше на помодрело тело своје. Затим, узевши хартију и перо, он написа како га свети Сампсон казни за његов нехат и немар. Дознавши за то, гореспоменути велможа Лав дође у посету болесном Енесију. А када угледа како му је цело тело модро од батина и како не може да говори, Лав се стаде усрдно молити светоме Сампсону, говорећи: "Свети угодниче Божји; ти знаш моју веру и усрђе к теби, стога испуни молитву моју: исцели Енесија кога си казнио и који на хартији исписа кривицу своју, да би он језиком својим испричао све то, и тако се што више разгласило то чудо у славу имена Божјег". - Док се велможа Лав мољаше тако, Енесију се одреши језик и отворише уста, и он исприча подробно све што му се догодило. И од тога времена он се сасвим поправи.
После тога неки богобојажљиви људи, договорише се међу собом, умолише патријарха да странопримницу преподобног Сампсона освети у цркву. Тако и би урађено. А за збрињавање путника и неговање болесника, бише при тој цркви подигнути дом и болница.
Након доста времена после тога управником странопримнице беше Евстратије, који се такође не стараше о болесницима и путницима, па усто беше и тврдица. Једном, у току много дана он не даде болесницима уља, због чега и би кажњен Богом, те се разболе од очију. Један пријатељ његов, по имену Лав, који служаше у странопримници, рече Евстратију: "Дај потребну количину уља за болеснике и путнике, па ће ти очи оздравити. Ако пак не верујеш мојим речима, ја ћу ти о томе дати своје написмено". Рекавши то, Лав седе и написа Евстратију ово: "Ја, Лав, уздајући се у светог чудотворца Сампсона и утврђујући се несумњивом вером према њему, јамчим ти да ће ти се очи исцелити, ако даш потребну количину уља за ниште и путнике, јер ће ти свети Сампсон измолити од Бога здравље".
Добивши овакво написмено, Евстратије обећа да ће дати потребно уље, и тог дана очи му оздравише. Али, пошто он по нарави беше тврдица, поново престаде давати уље. И гле, једне ноћи њему се јави преподобни Сампсон и са гневом му рече: "Мени ли се ругаш?" - Уплашен овим виђењем, Евстратије чим свану дозва свог пријатеља Лава и даде му мноштво уља, молећи га да се помоли за њега светом Сампсону, да му опрости грех његов.
Један саветник царски, по имену Варда, човек знатан, разболе се од болести, зване карбункул, и на грудима му се отворише велике и неизлечиве ране. Дуго он паћаше од те болести. Међутим, кад наступи дан светог мученика Мокија,[3] лекари који беху поред болесника и сви домаћи његови одоше у цркву светог мученика на свеноћно бденије; а болесник лежаше на одру и веома туговаше што не може да иде у цркву на празник и да се поклони чудотворном гробу преподобног Сампсона, који се налазио у тој цркви светог мученика Мокија. Док он тако туговаше, њему се јави један стар човек и рече му: "Устани!" - Болесник му на то одговори: Како могу устати, када сам целим телом изнемогао од тешке болести? - Но старац му поново рече: , Ја ти говорим, устани и иди у цркву светог мученика Мокија, чији је данас празник, и помоли се код гроба светог Сампсона". - Рекавши то, старац постаде невидљив. А болесник, осетивши у себи снагу, стаде се полако подизати са свога одра, и не осећаше болове од својих рана. Када пак одвеза завоје и скиде лекарске фластере са својих рана, он виде да су му ране потпуно одзравиле. Препун радости, велможа се обуче у празнично рухо и оде у цркву. А када га тамо неочекивано угледаше оздравела, сви се удивише и прославише Бога.
У то време код многих беше обичај да, када се разболи ко, однесу га у болницу светог Сампсона, и тамо је по вери својој добијао исцељење. Тако, када се неком презвитеру Ефедиму разболе од водене болести слуга Георгије, он га упути у болницу светог Сампсона. Провевши тамо неколико дана и не добивши олакшања, Георгије се врати у дом свога господара. Угледавши га, презвитер се стаде љутити на њега због неверја његова, па га поново посла у болницу, наредивши му да измоли себи мира што тече из чудотворчева гроба и да се помаже њиме. Слуга оде, преноћи у болници светог Сампсона, и изјутра се врати здрав. О свом оздрављењу он исприча следеће: Прошлу ноћ ја видех у сну јавившег ми се светог Сампсона, који ми руком својом додирну стомак и рече: "Иди одавде, ти си већ здрав". Ја се пробудих и осетих се здрав.
Од такве болести паћаше жена црквеног служитеља Ирина. Она у саном виђењу виде светог Сампсона, који дође к њој са светим бесребреницима Козмом и Дамјаном, и додирну је. Од тога виђења она доби здравље.
Та и многа друга биваху чудеса и даваху се исцељења, молитвама преподобног Сампсона, због чега сви слављаху Бога, дивног у Светима Својим, коме и од нас нека је част и слава и поклоњење и благодарење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СЕВИРА ПРЕЗВИТЕРА

У околини града Тудера[4] између двеју гора у долини, званој Интероклеа, бејаше црква Пресвете Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије. Презвитер при тој цркви беше Севир, човек веома диван по своме богоугодном животу. Један од тамошњих житеља, разболевши се и приближивши се к смрти, посла хитно по презвитера Севира, молећи га да што пре дође к њему, да га исповешћу и покајањем очисти од учињених грехова, и разреши од њих пред одлазак његов из тела. У то време презвитер се налажаше у винограду и обрезиваше лозе. Саслушавши болесникову поруку, он рече доносиоцима поруке: Идите ви напред, а ја ћу вас стићи.
Но потом, видевши да му је мало остало посла у винограду, он одлучи да и то сврши, па да онда крене. Када заврши посао, он крену к болеснику. На путу га сретоше неки што су били код болесника, и рекоше му: Зашто си задоцнио, оче? Немој се више трудити, јер онај човек већ умре.
Чувши то, презвитер задрхта од ужаса и стаде горко плакати називајући себе убицом умрлога. Непрестано плачући, он стиже дому у коме лежаше тело умрлога; и са сузама павши на земљу пред одром, он горко ридаше и главом о земљу удараше, окривљујући себе за смрт тога човека. Док он тако ридаше, покојник изненада оживе. Када присутни то видеше, удивише се веома томе чуду, и обрадоваше се због васкрсења умрлога и од радости плакаху. И распитиваху васкрслога: Где си био? И на који се начин душа твоја поврати у тело? - А он одговори: Неки страшни и веома горди демони, из чијих уста и ноздрва излажаше огањ, узеше ме и поведоше у нека тамна места, пуна страха и ужаса. Но одједном се појави један пресветли младић, који нам иђаше у сусрет са другим светлоносцима, и властно рече онима што ме вођаху: Вратите овога, пошто презвитер Севир плаче за њим, и ради његових суза Господ му дарује овога.
Чувши то, презвитер Севир устаде са земље неисказано радостан и узнесе благодарност Богу. Затим поучивши васкрслога о покајању, и саслушавши исповест његову, и разрешивши га од грехова, он га причести Божанским Тајнама Тела и Крви Христове... После тога тај васкрсли човек поживе још седам дана, непрестано се молећи Богу, па се осмога дана с радошћу престави.
Тако дакле, ми треба да схватимо, колико Господ љубљаше презвитера Севира, јер не хте да га ожалости, него му брзо услиши молитву и учини по вољи. Из тога се јасно познаје, да и презвитер Севир од све душе љубљаше Бога и целог живота свог служаше Му усрдно. Угодивши Господу до краја, он отиде к Њему и предстаде престолу Божанствене славе са ликовима светих.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АНЕКТА

Овај свети мученик пострада за Господа Христа 298. године у Кесарији Кападокијској, за царовања Диоклецијана, када у Кесарији беше обласним управитељем Урбан. Он би оптужен пред управитељем Урбаном зато што поучаваше хришћане, што их сокољаше да се не боје мука, него да се, истине ради, супроте незнабошцима и да умиру за веру Христову. Када мученика ухватише, најпре га у тамницу бацише, па потом пред обласног управитеља изведоше. Овај га стаде приморавати да принесе жртву идолима. Но светитељ молитвом својом пообара идоле на земљу. Због тога повалише мученика на земљу, и десет војника тукоше га моткама. Затим га обесише о мучилишно дрво, па му бријачем одсекоше прсте на рукама и ногама, и цело му тело гвозденим канџама искидаше. Али анђео Господњи се јави, ослободи га мука и учини здрава. После тога мучитељи му гвозденим сврдлима пробушише глежње, па му на прса ставише ужарен тигањ; потом га бацише у силно усијану пећ. После тога ужареним скарама пекоше му ноге, па га у тамницу вргоше. И опет му дође анђео Господњи, скиде му окове и учини га здрава. Тада многи незнабошци, видећи мученика здрава, стадоше долазити к њему и крштавати се, и исцељивати се од најразноврснијих болести.
После тога опет обесише светог мученика за ноге о једно право дрво, па му за руке обесише веома тешко камење. Затим га моткама тукоше по стомаку, и бакљама га палише; онда му врело олово у уста сипаше, па усијани гвоздени шлем на главу ставише, и тако у зажарену пећ вргоше. Али божанска благодат Христова сачува га неповређеног у свим тим мукама. То привуче вери Христовој многе незнабошце, који сви бише посечени, и добише венце мучеништва. Тада блаженом мученику одсекоше главу, и из врата његовог место крви изиђе млеко. А догоди се и друго, језиво чудо: мученик, узевши у своје руке свету главу своју, пређе два потркалишта, па тако победоносац узиђе на небо.

ПОВЕСТ ЕПИСКОПА КИРИНИСКОГ СИНЕСИЈА О ЗЛАТУ ФИЛОСОФА ЕВАГРИЈА

У дане патријарха александријског Теофила, године 411, философ Синесије постаде епископом Кириниским. Дошавши у своју епархију, епископ Синесије нађе тамо свог омиљеног пријатеља и школског друга, философа Евагрија. Но Евагрије беше врло сујеверан и ревностан идолопоклоник. А Синесије, силно желећи да свог пријатеља одврати од идолопоклоничке заблуде и начини хришћанином, веома се око тога труђаше и на томе рађаше, и покушаваше на све могуће начине да га приведе Христовој вери. Али Евагрије не хте ни да чује, нити примаше Синесијеве разлоге. Но и поред свега тога Синесије, ношен великим пријатељством које имађаху међу собом, не престајаше сваки дан убеђивати и подстицати Евагрија да приђе к познању истине. И једнога дана, када Синесије изговори много Евагрију, Евагрије му одговори: Истину рећи, господине епископе, између осталога мени се у хришћанству не допада и то што ви хришћани говорите, да ће настати смак света и да ће при томе сви људи, који год су живели на земљи васкрснути сваки са својим властитим телом, које ће бити нетрулежно и бесмртно, и да ће тада сваки примити награду по делима својим. А не допада ми се још и то што ви говорите, да ко сиромаху даје - Богу позајмљује, и ко расипа новац на сиромахе - сабира себи благо на небу, и примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни. Све ми то изгледа басна, и варка, и изругивање.
На то га блажени Синесије стаде уверавати да је све истина што хришћани говоре и да у њиховом учењу нема ни трунке лажи. И то му показа помоћу многах доказа. И тако га после мало времена убеди, и Евагрије постаде хришћанин. И епископ Синесије крсти њега, и децу његову, и све домаће његове. После свог крштења Евагрије даде епископу Синесију триста литре злата, да их раздели сиромасима. При томе му рече: "Узми ово и подели сиромасима, и напиши ми својом руком дужничку обвезницу да ће ми то вратити Исус Христос". - Синесије прими злато, и радо написа задужницу коју му Евагрије потражи, и даде му је.
После дуго времена Евагрије се разболе, и кад беше на самрти предаде деци својој запечаћено епископово написмено, не говорећи никоме шта је у том написмену. При томе он нареди деци својој, да му то написмено ставе у руке кад га буду сахрањивали. Деца тако и поступише. Након три дана после сахране, Евагрије се ноћу јави епископу Синесију и рече му: "Отвори мој гроб и узми твоје својеручно написмено, јер примих дуг и немам више да га тражим од тебе. А знај још и то, да ја својом руком ставих свој потпис на твоје написмено".
Међутим, епископ није знао да је покојни Евагрије сахрањен заједно са његовим својеручним написменом. Стога он изјутра позва к себи Евагријеву децу и упита их, да ли су какву ствар ставили у гроб свога оца. Деца му одговорише да нису ставили ништа сем очева тела и одела што је било на њему. На то их епископ упита: Нисте ли никакву хартију сахранили са очевим телом? - Тада се деца сетише и рекоше: Јесмо, владико, јер наш отац, кад беше на самрти, даде нам једну хартију, и нареди нам ово: Када ме будете сахрањивали, ставите ми у руке ту хартију, али да нико не зна.
Када то чу епископ Синесије, њему би јасно виђење које имађаше те ноћи. И онда он узе Евагријеву децу, своје клирике и многе друге хришћане, па одоше на Евагријев гроб. Када отворише гроб, они нађоше покојника где у руци својој држи епископово написмено. Узевши му га из руке, они га отворише и - о чуда! - угледаше испод својеручног епископовог писма друга писмена, својеручно написана Евагријем. Та писмена гласила су овако: "Ја философ Евагрије поздрављам тебе, преосвећеног епископа господина Синесија: радуј се! Од Господа нашег Исуса Христа примих дуг, који је записан у овој задужници твојој, и добих сто пута онолико блага на небу, и живот вечни, као што си ми обећао. Зато славим Бога и благодарим твојој светости, јер си ме привео к светлости".
Чувши то и видевши писмена још свежа, написана властитом руком Евагријевом, усто обавештени и уверени од Евагријеве деце да је при сахрани тела њиховог оца на хартији била само својеручна обавеза епископова, присутни се запрепастише, и сви дуго време викаху: "Господе, помилуј!" и слављаху Бога који чини таква чудеса и свагда даје слугама Својим таква добра.

СПОМЕН СВЕТЕ ЈОАНЕ МИРОНОСИЦЕ

Света Јоана бејаше жена Хузе, дворјанина Иродова (Лк. 8, 1). Када Ирод посече Јована Крститеља, он му баци главу на нечисто место. Јоана узе главу Крститељеву и погребе је чесно на Јелеонској Гори, на имању Иродову. Тек у време Константина Великог та је глава обретена. Света Јоана спомиње се као присутна и при страдању и при васкрсењу Христовом. Упокојила се мирно.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛУКЕ ПУСТИЊАКА

У миру се упокојио.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАРКИЈА И МАРКИЈЕ

Пострадали за Христа мачем посечени. Свети Маркије још млад би приведен кнезу Перинију у граду Иконију у Малој Азији, мучен стругањем и печен на огњу за Христа, престави се у Њему за Њега мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПИЕРИЈА

Презвитер Антиохијски; пострадао за Господа спаљен.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ ОЦА НАШЕГ МАРТИНА

Живео у дванаестом столећу у граду Турову, при манастиру светих кнезова Бориса и Гљеба, и служио код епископа као кувар. У старијим годинама примио монаштво и проводио живот у усамљености и молитвеним подвизима. У болести јавили му се свети кнезови Борис и Гљеб и чудесно га исцелили. После тога блажени поживе још годину дана, па онда мирно отиде ка Господу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СЕРАПИОНА КОЖЕЈЕЗЕРСКОГ

Казански Татарин; још у младости крстио се, и тако силно заволео свету веру да је донео одлуку: оставити свет и примити монаштво. И он одмах приведе у дело своју одлуку: оде на пусто острво Кожејезеро, постаде ученик пустињака Нифонта, и заједно с њим стаде узимати удела у свима подвизима његовог суровог пустињачког живота. А када се почеше стицати туда ревнитељи духовног живота, онда би основан Богојављенски манастир, у коме се преподобни Серапион подвизавао све до своје кончине, 1611. године.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Грчко-римски цар Јустинијан царовао од 527. до 565. године.
2. Саборна црква у Цариграду; при цару Јустинијану била је изнова президана. По изврсности архитектуре и раскошности израде она спада у најлепше грађевине света.
3. Спомен његов празнује се 11. маја.
4. То се место налазило у средњој Италији, у покрајини Валерија, између двеју гора: Реате и Аметеријума.

 

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Преподобни Давид. Родом Солуњанин. Најпре се подвизавао близу Солуна у једној колиби, направљеној под бадемовим дрветом. Доцније продужио подвиг свој у Тесалији. Толико се очистио постом, молитвом и бдењем, да се удостојио примити велику благодат од Бога. Једном је узео жара на руку, метнуо тамјан, и окадио цара, без икакве повреде руке своје. Видећи то, цар му се поклони до земље. Многобројним чудесима својим задивио је људе. Упокојио се мирно, и преселио у блажену вечност 540. године.



2. Празник иконе Тихфинске. Ова икона Пресвете Богородице била је најпре у Цариграду, но на седамдесет година пред пад Цариграда, 1383. године, она се изненадно појави на ваздуху близу града Тихфина у северној Русији. Ту где се спустила на земљу, буде постројена црква и обитељ. А по граду Тихфину прозове се Тихфинска. Безбројна чудеса десила су се од ове чудотворне иконе; нарочито многи болесници добили су од ње исцељење.

3. Празник иконе Одигитрије. Ову је икону радио на дрвету сам јеванђелист Лука. Њу је видела Пресвета Богородица и благословила је. Ту икону свети Лука подарио је державном Теофилу, за кога је писао Дела светих апостола. Из Антиохије икона се доцније пренесе у Јерусалим, а из Јерусалима узме је царица Евдокија и пошаље у Цариград царевој сестри, побожној Пулхерији, на дар. Пулхерија је положи у Влахерну цркву, своју сопствену задужбину. Једанпут се јави Пресвета Богородица двојици слепаца и доведе их у цркву Влахерну, пред Своју икону, и ту им обојици поврати вид. Због тога ту икону прозваше Одигитрија - Путевођа. Када војске персијског цара Хозроја и скитског Кагана ударише на Цариград, патријарх Сергије изнесе ову икону на бедеме градске, и ношаше је по бедему. И Пресвета Богородица тада спасе хришћане од нехришћана. Збунише се војске непријатељске, море се усколеба, лађе се потопише, преостали у животу непријатељи дадоше се у бекство. Од тада је установљен спомен овога чуда Пресвете Богородице у суботу пете недеље Часног Поста са читањем Акатиста. У време иконоборства ова икона би пренета у обитељ Пантократора и тамо зазидана у зид, и би остављено кандило пред њом да гори. Како је зазидана, онако је после и нађена.

4. Празник Богородичине иконе Лидске, или Римљанке. Патријарх Генадије пошаље ову икону у Рим за време иконоборства. Она доплови ту сама брже од било код брода, и кад се иконоборци уморише од свог прогона она доплови назад у Цариград истим путем.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДАВИДА СОЛУНСКОГ

Овај блажени отац роди се на Истоку,[1] и као пресјајна звезда засија на Западу. Он за младости напусти свет, сроднике, пријатеље и све богатство, и са љубављу пође за Господом својим. Силним уздржањем он покори телесне страсти, и јави се као неки анђео у телу. А беше осим уздржања још и веома смиреноуман. Читајући Свето Писмо и житија светих мужева он се труђаше да им подражава, а особито светим столпницима. Настанивши се близу града Солуна, он се подвизаваше на једном бадемовом дрвету седећи без ичега на његовим гранама. Ту он као милогласна птица, утешаваше корисним саветима све оне који прибегаваху њему. Његов ум беше устремљен свагда ка божанској висини, зато га Бог обогати даром чудотворства, и он постаде светозарни стуб Цркве, који својим чудесима просвећиваше све.
Он имађаше и неке ученике саподвижнике, који га молише да сиђе са дрвета и да живи у келији коју ће му они направити. Но свети Давид остаде на дрвету док не напуни три године. Тада му се јави анђео Господњи и рече му да је Господ испунио његове молитве и подарио му смиреноумље и побожност коју је од Бога тражио. Затим сиђе са дрвета и подвизаваше се у келији коју му начинише под бадемовим дрветом. Јуначки подносећи сваку оскудицу, зиму и врућину, он достиже бестрашће. А од његових чудеса, којима га Бог обдари за то, да споменемо само ова два. Једног ђавоиманог младића беху довели преподобноме. Ђаво из младића страшно викаше како га опаљује огањ који излази из келије преподобнога. На то преподобни пружи руку кроз прозорче своје келије, и благословивши дечка изагна демона из њега. Тако и једну слепу жену, коју доведоше преподобноме, он, помоливши се Богу, благослови је знаком крста, и она одмах прогледа.
Митрополит Солунски Аристид и сви великаши и грађани умолише једном преподобнога да отиде у Цариград цару Јустинијану (527-565. г.) ради свршавања неких градских послова. Преподобни крете на пут са своја два ученика, Теодором и Димитријем, али прорече да им се неће вратити жив у град. Кад стиже пред цара у Цариград он узе у руке жар, метну на њега тамјан и окади цара, а огањ му ни најмање не опржи руке нити повреди. Видевши то цар се удиви, поклони се до земље угоднику Божјем, и испуни му молбу народну ради које беше дошао.
При повратку натраг у Солун преподобни се, по претсказању, упокоји на домаку града Солуна 548. године. Његово свето тело би пренето у град и погребено у манастиру мученика Теодора и Меркурија. Мошти му се касније открише целосне и нетљене.
Својим анђелским животом и надприродним чудесима овај блажени отац превазиђе границе људске природе - ύπερβάς τά όρια της άνδρωπίνης φύσεως отиде ка Господу своме, Кога је измлада заволео.

СПОМЕН ЧУДА СВ. ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ ПАРАСКЕВЕ на острву Хијосу

Овога дана врши се спомен чуда које учини света преподобномученица Параскева (Петка) на острву Хијосу 1442. године.[2] О светој Параскеви видети опширно под 26. јулом.

О ЧУДОТВОРНОЈ ИКОНИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, ЗВАНОЈ ОДИГИТРИЈА

Неко време по вазнесењу Господа нашег Исуса Христа и по силаску Светога Духа на апостоле, божанствени апостол и еванђелист Лука, који беше вешт иконописац, намала на дасци икону Пресвете Владичице наше Богородице и донесе је к самој Пречистој Дјеви. Угледавши свој лик на икони, Пречиста се опомену свог некадашњег пророчанства о себи и рече: Од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји (Лк. 1, 48). Затим изговори и ово: "Благодат моја нека буде са овом иконом". - И ова пресвета реч Богородице заиста постаде дело: јер благодаћу Божје Матере стадоше од те свете иконе бивати неисказана чудеса.
Касније свети еванђелист Лука посла ту икону у Антиохију[3] к велможи Теофилу, који беше примио веру Христову, и коме свети Лука написа своје Еванђеље и Књигу Дела Апостолских. И та чудотворна икона, налазећи се у Антиохији, беше побожно и молитвено поштована не само од Теофила него и од свију тамошњих хришћана.
Много година после тога та света икона би пренета најпре у Јерусалим, па затим у Цариград. И то на овакав начин. Царица Евдокија, супруга благочестивог цара Теодосија Млађег,[4] бавећи се у Јерусалиму, узе ту чесну икону и посла је на поклон царевој сестри, светој Пулхерији, као што о томе пише у њеном житију.[5] Света Пулхерија с радошћу и љубављу прими чудотворну икону и постави је у цркви Пресвете Богородице, званој Влахернска.[6] И та чесна икона постаде не мали украс царскога града, јер од ње се изливаху разна чудеса и исцељења. Након доста година та икона би названа Одигитрија, што значи Путоводитељка. Она би названа тако зато што Пресвета Богородица, јавивши се двојици слепаца, сама их доведе у своју Влахернску цркву к чудотворној икони Својој, где се они помолише и потпуно прогледаше.
У време цара Ираклија[7] на грчку царевину једновремено нападоше Персијанци и Скити. Сарвар, војвода персијског цара Хозроја,[8] и скитски кнез, са огромном војском допреше до Цариграда, опседоше га и дуго време мучаху одсекавши га од осталога света. Тада патријарх Сергије, узевши чесне крстове и свете иконе, нарочито чудотворну икону "Одигитрију", као и ризу Пречисте Богоматере, стаде обилазити градске бедеме, са сузама вршећи литије и молепствија. И по милости Божјој, посредовањем Пресвете Богородице, престоница би на чудесан начин спасена од варвара и Грцима дата славна победа над Персијанцима и Скитима. Јер када патријарх и духовништво, после усрдних молепствија пред иконом Пречисте Богоматере, спустише Њену ризу у воду, море се усколеба и потопи непријатељске лађе; у исто време пометоше се и непријатељи који беху на копну, те их грчка војска без велике муке разби. У спомен овог дивног чуда Пресвете Богородице би установљено да се сваке године у пету суботу Великога Поста чита благодарни акатист Пречистој Богоматери.
Када се након много година појави у Цариграду иконоборска јерес, тада неки православни свештеници ноћу узеше кришом из Влахернске цркве чесну икону "Одигитрију" и однеше је у манастир Пантократора.[9] Ту је они сакрише у црквеном зиду, упалише кандило пред њом, са сузама се помолише, па је онда зазидаше, да јој се иконоборци не би наругали. И чудотворна икона остаде ту у току многих година, док не изгибоше покровитељи иконоборачке јереси. А када у Цркви наступи мир и свете иконе заузеше своје пређашње место, тада дуго трагаху за чудотворном иконом Пресвете Богородице, званом Одигитрија. Напослетку је, по Божјем откривењу, пронађоше сакривену у црквеном зиду Пантократорова манастира; при томе нађоше где и кандило гори пред њом, које некада беху упалили свештеници што је ту сакрише. Сазнавши да је чудотворна икона Одигитрија пронађена, верни се испунише великом радошћу, па је свечано уз песмопјеније пренесоше на њено пређашње место у Влахернској цркви.

ПРАЗНИК ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ТИХВИНСКЕ"

Године 1382, за царовања великога кнеза Димитрија Јовановича,[10] при свјатјејшем митрополиту целе Русије Пимену[11] и при новгородском архиепископу Алексију, појави се у Русији пречесна икона Пресвете Богородице, која на левој руци Својој држи Предвечног Младенца - Господа нашег Исуса Христа. Ово јављење догоди се на следећи начин.
У околини Великог Новгорода, недалеко од Варјажкога Мора,[12] на водама великог језера Нево[13] рибари ловљаху рибу. За време лова њих изненада обасја пресјајни зрак с неба. Погледавши увис, они угледаше дивно чудо: по ваздуху иђаше, ношена невидљивом руком, икона Пречисте Дјеве Богородице. Запањени тиме, рибари се и препадоше и обрадоваше, па оставише свој посао и уперише очи своје у то прекрасно чудо, желећи да сазнаду куда то света икона иде и где ће се зауставити. Али им Бог не испуни жељу, и света икона се сакри од њихових очију и постаде невидљива.
После тога та се икона Пресвете Богородице јави у новгородском крају, у селу Вимоченици, на реци Ојати, на сто потркалишта од Тихвина. Ту се она јави стојећи у ваздуху и сијајући неисказаном светлошћу. Угледавши тако необичну појаву, сви се житељи тога села сабраше, и престрављени дивљаху се томе чуду, па се потом стадоше усрдно молити Пречистој Богоматери. Тада се чудесна икона Владичице Небесне спусти с ваздушних висина к људима на земљу. Они је са неизрецивом радошћу примише, па се одмах потрудише и црквицу подигоше, у којој свету икону сместише. Доцније на том месту би саграђена црква у част чесног и славног Рођења Пресвете Богородице. И многа исцељења биваху од те свете иконе.
После не много времена та света икона би узета одатле невидљивом руком и, ношена по ваздуху, појави се на месту, званом Кожела, на гори, близу реке Паше, на двадесет потркалишта од Тихвина. Појави се на исти начин као и у првом селу. Угледавши је где сија чудесном светлошћу, сви се житељи тога места слегоше и, задивљени и запањени, усрдно се мољаху Богоматери да остане с њима у њиховом месту. И молитва им би испуњена: света икона Њена спусти се са висине на земљу. Они Јој онда сазидаше црквицу, где касније би подигнута црква у част чесног Покрова Пресвете Богородице. Али Пресвета Богородица не благоволи да и у том месту Њена икона остане дуго: јер после неког времена она би и одатле невидљиво узета, и ношена на лаком облаку по ваздуху она се заустави близу града Тихвина на реци Тихвинки.[14]
То се догоди на исти начин као и раније. Чесна икона ношаше се, као облак, по ваздуху. Такво беше чудесно и надприродно путовање Богоматере! Привучено тим великим чудом, мноштво народа се слеже тамо из града Тихвина и околних села. Дођоше с народом и свештеници са крстовима и иконама, и дуге молитве вршаху, појући псалме и свештене песме. И сви са сузама вапијаху: Дођи к нама, Царице! дођи к нама, Владичице! погледај на нас, недостојне слуге Твоје! ниспошљи нам доброту човекољубља Твог! посети нас одозго, и Твојим светозарним доласком просвети помрачене гресима!
Док се они тако усрдно мољаху и многе сузе проливаху, света икона се спусти из ваздуха у њихове руке. И они, радосно је грлећи и с љубављу је целивајући, сатворише пред њом многа метанија и молитве. И одмах стадоше сећи дрвеће за грађење црквице. И тог истог дана поставише као темељ три реда дрвене грађе, оградивши чудотворну икону. А када наступи ноћ, народ се разиђе својим кућама, оставивши код чудотворне иконе неколико људи, да сву ноћ недремљиво проведу у молитви. Ови људи стварно проведоше сву ноћ молећи се, али у свитање задремаше од умора. И док они спаваху догоди се овакво необично чудо: чудотворна икона Пресвете Богородице, заједно са темељем црквице, би, по наређењу Божјем, пренета одатле на друго место. Поред тога и сва припремљена за црквицу дрвена грађа би, заједно са иконом и темељем, невидљивим рукама пренесена на то друго место. И не само грађа него чак и иверје, до оног најситнијег, би невидљиво пренесено, а да нико од оних што стражаху то не виде нити чу. А када се ти људи пробудише, и не нађоше на свом месту ни икону Пресвете Богородице, ни темељ црквице, ни грађу, њих спопаде велики страх и ужас и недоумица.
Сутрадан се околни житељи поново слегоше ради поклоњења пречесној икони Пресвете Богородице и ради грађења нове црквице. Но не нашавши ништа на том месту, где беху оставили чудотворну икону и почели зидати црквицу, њих спопаде ужас и питаху оне што тамо преноћише: Шта ово значи? - Они им испричаше како сву ноћ проведоше на молитви, како у зору задремаше, и како, када се пробудише, не нађоше ни икону, ни грађу, па ни иверје, узетих ко зна од кога и однетих ко зна куда. То све људе веома ожалости и растужи, јер се лишише тако чудесног богатства духовног. И они стадоше плакати и ридати, и молитве узносити Богу вапијући: О, Владико Човекољупче! јави нам опет божанствени дар Твој, који си Ти човекољубиво и преславно послао Руској земљи! не скриј од нас то неоцењиво богатство, којим се ми надамо обогатити душевну убогост нашу. О, Владичице Мајко милосрђа! куда си отишла од нас, недостојне деце Твоје? Јуче Својим доласком к нама Ти нас испуни великом радошћу, а сада одласком Својим Ти нас баци у велику тугу, сузе и ридање. Но јави нам се опет, светлости наша, и жалост нашу претвори у радост.
Ридајући тако, они се разиђоше на разне стране по тој гори и по целој дубрави, уплаканих очију загледајући и по ваздуху и по земљи, не би ли пронашли икону. И усрдно трагање њихово не остаде узалуд. Они ускоро угледаше необичну светлост на истоку, с друге стране реке Тихвинке, у пустој мочвари шумској, удаљеној од горе око две стадије. Угледавши светлост, сав народ полете к њој и нађе тамо икону Пресвете Богородице, заједно са темељем црквице и целокупном грађом и иверјем. Дрвени темељ стајаше потпуно читав, као што беше и на гори постављен, а света икона налажаше се на источној страни његовој, висећи у ваздуху и блистајући као сунце. Тада сви, са сузама радосницама припадајући к светој икони, клицаху: Слава Теби, Христе Боже! Слава Теби, Мати Божија, што ниси оставила нас, слуге Твоје! Молимо Те, не остављај нас никада, него свагда пребивај с нама, спасавајући и чувајући словесно стадо Сина Твога.
Помоливши се довољно, сав се народ даде на посао и доврши грађење капеле. Затим изабраше чесне људе и послаше их у Велики Новгород к преосвећеном архиепископу Алексију и ка градоначелнику, обавештавајући их о преславном јављењу чудотворне иконе, која, невидљиво ангелима ношена по ваздуху, дође к њима не зна се откуда. Чувши то, архиепископ и градоначелник се удивише и, испуњени духовном радошћу, они благодарно прославише Бога и Божију Матер. А известише о томе и самодршца, великог кнеза московског Димитрија Јовановича, те и њега испунише духовном радошћу. Затим преосвећени архиепископ хиротониса неколико презвитера и ђакона за Тихвин, па их заједно са дошавшим к њему изасланицима посла, давши им антиминс и благослов за грађење и освећење цркве на реци Тихвинки, у име чесног и славног Успенија Пречисте Богородице.
Дошавши на реку Тихвинку, они сатворише молитве пред чудотворном иконом, па се с усрђем латише зидања цркве, коју довршише пред Успеније Пресвете Богородице. Имајући намеру да се на тај празник изврши освећење храма, они послаше црквењака у околна села да обавести хришћане о дану освећења цркве и да их упозори да се постом и молитвом припреме за ту свечаност.
Тај црквењак, по имену Георгије, бејаше по животу човек праведан, богобојажљив и богоугодан. Када се он, извршивши што му беше наређено, у дан предпразништва Успенија враћаше к цркви и налажаше на три потркалишта далеко од ње, у пустој шуми, он осети неки неисказан миомир, као од мноштва тамјана и дивних мириса: јер благодат Светога Духа својим присуством омиомири то место, на коме се имала јавити сама Пречиста Богородица. Идући, Георгије размишљаше у себи, откуда такав миомир у пустињи. Одједном он угледа Пречисту Матер Божију која сеђаше на боровој клади, блистајући неисказаном светлошћу, и држаше у Својој десној руци пурпуран жезал, на који Она као да се ослањаше. Пред њом стајаше светао муж у архијерејском одјејању, седином украшен, који целокупним својим изгледом подсећаше на светог Николаја Мирликијског.
Угледавши ову необичну појаву, црквењака спопаде страх и ужас, и он паде на земљу као мртав. А светитељ који стајаше поред Богородице приђе к њему, додирну га и рече му: Устани, не бој се! - Георгије се подиже са трепетом и радошћу, стаде на колена и, прекрстивши руке на грудима, посматраше дивно виђење. Тада му Пречиста Дјева рече: Георгије! иди к мојој цркви и реци свештеницима и свима људима, да на моју цркву не стављају гвоздени крст који они хоће да поставе, него нека ставе дрвени крст, јер је таква воља моја. - Георгије, прибравши се мало, са страхом рече Пречистој: Госпођо Владичице! неће ми поверовати! - На то му присутни светитељ рече: Ако ти не поверују, онда ће се дати знак да би поверовали.
После ових речи Пречиста Дјева и светитељ што беше са њом постадоше невидљиви. Тада се црквењак потпуно убеди да му се заиста јавила Пресвета Богородица и велики чудотворац свети Николај. И припавши на земљу он узнесе молитве и благодарност Богу што га удостоји таквог преславног виђења. Дошавши к цркви, црквењак исприча свештеницима и народу шта он виде и шта чу. Али му они не повероваше, већ наредише радницима да на цркву ставе гвоздени крст. Но када један од радника, по наређењу свештеника, узе крст, попе се на црквени кров и стаде намештати крст, изненада настаде силан ветар и велика олуја, која тог радника са гвозденим крстом дохвати са црквеног крова и као рукама га постави на земљу без икакве повреде, као да није пао с висине него као да је сам својим ногама сишао на земљу. Видевши то страшно чудо, свештеници и сав присутни народ веома се уплашише и, поверовавши црквењаковим речима, прославише Бога и Пречисту Богоматер Његову и узвеличаше великог чудотворца светитеља Николаја. Онда одмах направише дрвени крст, поставише га на цркви, и с великом радошћу прославише освећење цркве и уједно празник Успенија Пресвете Богородице. Тада се од чудотворне иконе Пречисте Богоматере догађаху премнога чудеса и даваху се разна исцељења сваковрсним болесницима; како тада тако и после тога.
По освећењу цркве Пресвете Богородице на реци Тихвинки, сав народ крену на оно место где богоугодни муж Георгије црквењак виде Пресвету Богородицу и чудотворца Николаја. Помоливши се на том месту, они подигоше ту капелу у име светог Николаја Чудотворца; а од борове кладе на којој је седела Пречиста Богородица начинише крст и поставише га на капели ради свенародног поклоњења и незаборавног сећања на јављење Пресвете Богородице са светитељем Николајем. И у тој капели, као и у споменутој цркви Пресвете Богородице, биваху чудеса у славу Божију а на корист вернима.
Седам година након тога нехатом црквењака, а по Божјем попуштењу, ноћу се од неугашене свеће догоди пожар у Тихвинској цркви Богоматере. Сва се црква претвори у пепео, а чудотворна икона Пречисте Богородице, невидљивом силом Божјом изнесена из огња, обрете се где стоји међу смрекама, на пола потркалишта од тог места. У исто време изгоре у пустињи и капела светог Николаја, а онај крст, који беше начињен од кладе на којој је седела Богородица, би такође невидљивом силом изнесен из огња, и обрете се где читав стоји у смречјем шумарку недалеко од капеле.
На месту изгореле цркве би подигнута друга црква од дрвета; такође и у пустињи би начињена на пређашњем месту нова капела. И у новоподигнутој цркви би чесно постављена на своје место чудотворна икона Пречисте Богоматере; тако исто и онај крст заузе своје место у новој капели. Но након пет година црква се опет запали ноћу и изгоре до темеља, а чудотворна икона Пресвете Владичице наше, као неопаљива купина, би нађена у пепелу читава, без икакве повреде од огња. Исто тако у то исто време изгоре и капела у пустињи, не зна се како, а онај крст би нађен у пепелу неповређен. Таквим чудесима сви се дивљаху и прослављаху Бога и Богородицу. Затим се потрудише, те и по трећи пут подигоше цркву од дрвета, само већу и лепшу од оних двеју претходних; исто тако начинише по трећи пут и капелу у пустињи. Ова трећа црква трајала је више од сто година, све до царовања благоверног сверуског великог кнеза Василија Јовановича.[15]
Покренут нарочитом ревношћу и усрђем према Пречистој Дјеви Богородици, и љубављу према чудотворној икони Њеној, Велики кнез Василије нареди да се о његовом трошку подигне на Тихвинки уместо дрвене камена црква. Ускоро би црква готова са папертом. Када мајстори стадоше глачати и белити зидове у паперти, паперта се, по неиспитаном промислу Божјем, сруши, и својим камењем затрпа двадесет радника. Свештенике, радничке надзорнике и сав народ обузе силна туга због затрпаних камењем радника, јер сматраху да су сви погинули под рушевинама. И одмах се дадоше на раскопавање рушевина. После тродневног рада они раскопаше рушевине, и све раднике нађоше живе и неповређене, сачуване милосрђем Божјим и помоћју Пречисте Богоматере. Овоме преславноме чуду сви се присутни веома обрадоваше и узнесоше благодарност Христу Богу и Његовој Пречистој Матери. Затим изнова приступише радовима и убрзо сазидаше прекрасну паперту. И када цео храм би потпуно довршен и украшен, на његово освећење дође, по жељи великога кнеза, преосвећени Серапион, архиепископ новгородски. Осветивши цркву, он унесе у њу чудотворну икону Пресвете Богородице.
Неко време после освећења цркве Пресвете Богородице дође на Тихвинку сам велики кнез Василије Јованович. Вучен љубављу к Пресветој Богородици, он је желео да види и целива Њену чудотворну икону, и да јој се усрдно помоли, а и да разгледа новоподигнуту цркву. У то време архиепископ Великог Новгорода беше преосвећени Макарије, који потом по вољи Божјој постаде митрополит московски.[16] Он дође заједно са великим кнезом на Тихвинку. Ту они пред чудотворном иконом са сузама сатворише дуге молитве, па се затим вратише: архиепископ у Новгород, а велики кнез у Москву.
По престављењу благочестивог великог кнеза Василија Јовановича на великокнежевски престо московски ступи његов син Јован Васиљевич,[17] који се први круниса за цара. Слично оцу свом, и он имађаше велику веру и усрђе к Пресветој Богородици и к чудотворној икони њеној на Тихвинки. И као некада отац његов, тако и он сам дође тамо на поклоњење. Видевши да црквом на Тихвинки управљају мирски свештеници и ђакони, то се њему не допаде, и он намисли да ту оснује манастир. Пошто се посаветова са митрополитом московским Макаријем, са новгородским архиепископом Пименом, и са кнежевима и бојарима својим, он нареди да се сва околна села и мирски свештеници који беху при цркви преселе на друго место, далеко од цркве, а да се код цркве доведу монаси и да се приступи зидању манастира. И за кратко време на Тихвинки би подигнут о царском трошку диван манастир, сав од камена, и ограђен каменим зидовима; и у њему би заведено општежиће, као и у другим великим обитељима. Први игуман овог манастира би Кирил. И многи врлински монаси, привлачени чудесима од иконе Пресвете Богородице, стадоше напуштати своја пустињска обиталишта и долазити у Тихвинску обитељ.
Један од првих који тамо дође још док се манастир грађаше, беше инок Аврамије. Он се дотле подвизавао у Сергијевом манастиру на Великим Лукама, удаљеном од Тихвинске обитељи око пет стотина потркалишта.[18] Овај Аврамије, као што сам причаше, био је дуго времена болестан у своме манастиру, и већ се стао припремати за смрт. А богоугодни наставник његов Мартирије, који је слушао много о чудотворној Тихвинској икони Пречисте Богородице, и о разноврсним исцељењима која она даје болесницима, посаветова Аврамију да се заветује да ће ићи на Тихвинку и помолити се Пречистој Божјој Матери. Болесни Аврамије се одмах заветова да ће ићи тамо и помолити се Богородици; и тог часа се исцели од своје дуге и тешке болести. Вративши се на тај начин од врата смрти, он одмах устаде са болесничког одра потпуно здрав, радујући се и славећи Бога. Обрадова се и наставник његов Мартирије због тако брзог исцељења свога ученика, и дивљаше се овом чуду Пресвете Богоматере. И нареди ученику да без одлагања иде на Тихвинку и испуни своје обећање.
Аврамије одмах крену на пут, и, стигавши у Тихвинску обитељ, он богобојажљиво испуни своје обећање. Са сузама радосницама припадајући к светој икони Богоматере, он је устима и срцем целиваше, и узношаше јој благодарност од све душе. И свима присутнима он исприча о милости којом га обасу Пресвета Богомати. То дође до ушију новгородског архиепископа Пимена, који се у то време налазио на реци Тихвинки надгледајући ударање темеља манастиру, и испуни се духовне радости, и прослави Господа и Његову Пречисту Матер. Аврамију он не допусти да се врати к своме старцу Мартирију, већ му предаде кључеве од цркве, да би он, у знак благодарности за неисказану милост Божје Матере према њему, први долазио у њен храм и последњи одлазио, отварајући га пред почетак богослужења и затварајући га по завршетку богослужења.
Међутим старац Мартирије, по Аврамијевом одласку, стаде жалити што и он сам не пође с учеником својим да се поклони чудотворној икони Пресвете Дјеве. И донесе одлуку да иде на Тихвинку чим се његов ученик врати. Пошто је дуго чекао ученика, старац се забрину због његовог невраћања, и виде у сну овакво виђење: огроман огњени стуб стајаше на оној страни где се налазио Тихвин; на врху стуба бејаше икона Пресвете Богородице, као она Тихвинска, и сијаше као сунце; Мартирија обузе силна жеља да ту икону целива, али се у таквом расположењу он пробуди. И тада га обузе двоструко јача жеља, да на јави види ту свету икону и целива је. И он одмах остави све и хитно крену к Тихвину. Стигавши тамо и угледавши икону Богоматере, он припаде к њој са неизразивом радошћу, лијући силне сузе од радости. Притом он виде и ученика свога потпуно здрава, и не хтеде да се врати у свој манастир, већ и сам остаде у Тихвинској обитељи, да би могао свакодневно гледати чудотворну икону Богоматере.
Но после неког времена Мартирије, по Божјем благоволењу, би пресељен на друго пустињско место, удаљено четрдесет потркалишта од Тихвинске обитељи, над којим једне вечери Аврамије виде крст на небу, састављен од звезда, који обасјаваше сав тај крај. Пресељујући се на то место, блажени старац Мартирије узе са собом копију чудотворне иконе Пресвете Дјеве, и борављаше у тој пустињи у безмолвију, у молитвеном тиховању и богоразмишљању, дан и ноћ служећи Богу. А копију чудотворне иконе Пресвете Богородице он свагда ношаше са собом, куда би год ишао. И догоди му се једном да буде у граду Тверу, у коме по наређењу цара и великог кнеза Јована Васиљевича живљаше тада казански цар Симеон.[19] У време боравка старца Мартирија у том граду, цару Симеону умре син Јован, који пре тога беше дуго боловао. Старац Мартирије положи на мртваца икону Богоматере коју ношаше са собом, и мртвац тог часа васкрсе. Симеон се веома обрадова и узнесе велику благодарност Господу Богу и Пречистој Богоматери. Потом, у знак благодарности блаженом старцу Мартирију, он сазида у Мартиријевој пустињи цркву од камена у име Пресвете Богородице, и крај ње подиже манастир.
А сада ћемо се опет вратити на Тихвинску обитељ, или боље - на Тихвинску чудотворну икону Пресвете Богородице, да бисмо бар делимично испричали њена чудеса.
Од дана јављања свете иконе на Тихвинки до устројења манастира прошло је сто седамдесет седам година. За то време цркву држаху мирски свештеници, и многа чудеса биваху од чудотворне иконе Пресвете Богородице, и разна се исцељења даваху од ње, али та чудеса нико не записа за поуку каснијим поколењима. Тако смо због простоте ондашњих црквених свештенослужитеља ми лишени велике духовне користи. Но и када манастир би устројен не записиваху се многа чудеса, или из простоте или из нехата. И то мало што је дошло до нас ми и сабирамо, као после жетве преостало класје, или као после бербе винограда случајно необране гроздиће.
Човек неки по имену Теофил, који је четири и по године био слеп, прогледа молећи се пред иконом Пречисте Богоматере. То се збило 1581. године.
Те исте године један дечак, по имену Харалампије, који беше бесомучан, када га приведоше к чудотворној икони Пресвете Дјеве, ослободи се нечистога духа.
Слепац Захарија, који пет година не беше видео светлости, чим га доведоше пред свету икону, прогледа.
Једноме човеку, коме беше име Климент, и живљаше у царском граду Москви, занеможе жена која се зваше Параскева. Читаву годину она лежаше на постељи, целим телом силно патећи од болести. Од страховитих болова она полуде и изгуби вид. Муж употреби сва средства, да би је излечио; али све беше узалуд, и он стаде очајавати за њен живот. Утом он чу да у Тихвину постоји чудотворна икона Пресвете Богородице, која дарује милост и брзо исцелење свима који јој са вером прибегавају. Испуњен надом, он стаде убеђивати жену да да обећање Пречистој Богоматери, да ће ићи на поклоњење Њеној чудотворној икони Тихвинској. Жена даде такво обећање. И чим изговори то обећање, она тог тренутка устаде потпуно здрава са болесничке постеље, као да се пробудила од сна. При томе цело јој тело постаде здраво, само очи њене не добише вид. Тада они обоје одмах пођоше у Тихвин, заједнички испуњујући дато обећање. Стигавши у Тихвинску обитељ Богоматере у прву суботу Великог Поста, они право с пута уђоше у цркву к светој икони Пречисте, помолише се пред Њом и сатворише молебно пјеније. И када тог истог дана беху на свеноћном недељном бденију, милосрђем Пресвете Богородице жена доби вид. И сви који беху у цркви, видевши то чудо, прославише Бога и Богородицу. А исцељена жена и њен муж велику благодарност узнесоше Господу и Пречистој матери Његовој, па се с радошћу вратише своме дому. То се догодило 1583. године.
У години 1586. о празнику Покрова Пресвете Богородице би доведен у Тихвинску обитељ неки слепац Георгије, и кад се мољаше пред чудотворном иконом Пречисте, он прогледа на десно око. И никим не вођен, он отиде кући својој, славећи Христа Бога и Његову Пречисту Матер што прогледа на једно око.
На неколико дана после тога донесоше у обитељ к чудотворној икони Владичице човека, који се звао Андреј: петнаест година он беше узет, глув и нем. Када пред иконом Пречисте очиташе молитве за његово исцелење, он се одмах исцели од својих недуга: поврати му се слух, одреши му се језик, и ослободи се узетости, те му цело тело оздрави, и он стаде на ноге као потпуно здрав човек.
Жена нека Мавра, која је живела на реци Усћи, беше седамнаест година потпуно слепа. Приведена к чудотворној икони Пресвете Богоматере, она сасвим прогледа. То је било у 1587. години.
Те исте године 4. марта доведоше у Тихвинску обитељ из Великог Новгорода неког дечка, по имену Георгија. Он беше овладан нечистим духом, који га шест година љуто мучаше. Када га приведоше пред свету икону Богоматере, то мрачни дух, не подносећи светлост благодати која се лила из чудотворне иконе, одмах изиђе из болесног дечка, ишчезнувши као тама пред сунцем, и дечак постаде потпуно здрав.
Нека удовица Јулијана тако се тешко разболе од очију да потпуно изгуби вид, и беше слепа две године. Чувши за многочудотворну Тихвинску икону Пресвете Богородице, и за неисказана исцељења која бивају од ње, Јулијана се запали пламеном вером к Богоматери и даде обећање да ће отпутовати к Њеној икони на поклоњење. И одмах, тог часа Пресвета Владичица јој у кући њеној даде очни вид, и она прогледа. И Јулијана, горећи од жеље да што пре принесе благодарност Пречистој, одмах крену, никим не вођена, у Тихвинску обитељ Њену. Стигавши тамо, она испуни своје обећање, и исприча свима о чудесној милости коју јој указа Богоматер. То се догодило у 1589. години.
Једновремено са тим неки богаљ Акиндин, коме ноге беху згрчене и две године није могао уопште ходити ногама, пузећи на коленима дође пред многочудотворну икону Владичице наше Богородице, и чим се помоли пред њом, ноге му се одмах исправише, и уставши стаде ходити здрав пред свима, благодарећи Христа Бога и Његову Пречисту Матер.
Те исте године, 10. августа, доведоше у свету обитељ Тихвинску из Великог Новгорода слепог младића Јону. И он доби вид од чудотворне иконе Пресвете Богородице.
Други младић, по имену Максим, у коме беше нечисти дух, би поведен од својих родитеља к чудотворној икони Пречисте; и док још беху на путу младић доби небеску помоћ од Преблагословене Мајке Божије: силом Божјом нечисти дух би изгнан нз њега. Стигавши у манастир, они испричаше о том чуду. И сви узнесоше благодарност Богу и Богородици. То се збило у 1591. години, шестог септембра.
Жена, по имену Јелена, која две ипо године беше потпуно слепа, прогледа пред чудотворном иконом Богоматере у дан недељни на Литургији, за време певања: Достојно јест...
У 1593. години на празник Успења Пресвете Богородице, друга слепа жена, Марија, доведена к чудотворној икони Пречисте, прогледа благодаћу њеном.
Такође човек неки, по имену Климент, по занату кујунџија, разболе се од очију и изгуби вид. Молећи се пред чудотворном иконом Пресвете Богородице, он оздрави и прогледа.
Други слепац, по имену Филип, пет година не виде бело видело. Њега доведоше у Тихвинску обитељ у Недељу Православља. Стојећи и молећи се пред чудотворном иконом Пречисте Богородице, он у време свете Литургије, при преношењу Чесних Дарова, прогледа потпуно и стаде све видети јасно. То се десило 1596. године.
Те године дође из царског града Москве неки човек Кирил, слеп на једно око. Молећи се пред иконом Пресвете Богородице, он прогледа на то око. При томе ево шта он исприча о себи. Разболевши се од тешке главобоље, он од силних болова ослепе на оба ока. Пола године он нити светлости виде, нити му се болови умањише, ма да се његови необично много брињаху око њега. Тада његова супруга виде у сну неко виђење, при чему она чу овакве речи: "Нека муж твој оде у Тихвин к чудотворној икони Пресвете Богородице, и тамо ће бити исцељен. Не буде ли отишао, настрадаће још страшније". Пробудивши се од сна, жена одмах исприча то мужу. И он се одмах стаде усрдно молити к Пречистој Богородици и давати обећање да ће ићи у Тихвин на поклоњење Њеној икони. И тог часа престадоше му болови, и прогледа на оба ока, и би потпуно здрав. Али одлажући с дана на дан испуњење свога обећања, он најзад потпуно заборави на њега, и тако не испуни дато обећање. Због тога после неког времена поново наиђе на њега пређашња болест, и он опет ослепе на оба ока. Тада опоменувши се неиспуњеног обећања и увидевши свој грех, он стаде плакати, ридати и кајати се, и поново се молитвом обрати Пресветој Богородици заветујући се да ће испунити своје раније обећање. И милосрђем Пресвете Владичице он опет доби исцељење, и прогледа, али само на једно око, а друго му остаде слепо. Он онда, не одлажући више испуњење свога обећања, одмах крену у Тихвин, и угледавши тамо једним оком чудотворну икону Пречисте, њему се отвори и друго око.
Деветог децембра те исте 1596. године допутоваше у манастир двадесет и три човека, предвођени својим старешинама, Григоријем и Михаилом. Пошто извршише благодарно молепствије пред чудотворном иконом Пречисте Богородице, они испричаше о себи следеће. Налазили су се далеко на Северном Мору у лову на морске звери, али их морска бура задржа много дана на једном пустом месту. Оставши без хране, они стадоше гладовати, и од дугог неједења њима прећаше смрт. И тако, у очекивању смрти сваки се мољаше Богу за опроштај грехова својих. При томе они се сетише Тихвинске чудотворне иконе Пресвете Богородице, па јој се стадоше усрдно молити. И прве ноћи једноме од њих, када га усред молитве мало ухвати сан, јави се брза Помоћница - Пресвета Дјева Марија, и нареди му да каже свима да се хране неком травом која је расла тамо, док се време не пролепша, да би се морем вратили својим кућама. Ово виђење он исприча својим друговима. И када они пробаше траву, нађоше да има изврстан укус и да је ситовна као хлеб. И та трава беше њима оно што и Израиљцима мана у пустињи, и они се храњаху њоме двадесет дана, све док не престаде бура.
Након мало времена у Тихвинску обитељ дође жена, по имену Јелена, и исприча о себи следеће. Три године она беше слепа. Али, покренута вером, она нареди да је повезу к Тихвинској икони Богоматере. И када беше на путу, она изненада прогледа, и до манастира дође без ичије помоћи. Ту она и одаде благодарно поклоњење Божјој Матери пред чудотворном иконом њеном.
Тако исто и човек неки, по имену Мамант, допутова из Бјелојезерских крајева и исприча о себи како је дуго време био слеп, но чим даде обећање да ће ићи у Тихвин на поклоњење чудотворној икони Пречисте Владичице, он тог часа потпуно прогледа. То је било у 1597. години.
Те исте године из тих истих крајева дође један други човек, по имену Диомид, и такође исприча о себи како је целе године лежао узет, па сетивши се Тихвинске чудотворне иконе Пресвете Богородице, стаде јој се молити и обећавати да ће отићи и поклонити јој се; и тог часа устаде здрав, и одмах испуни своје обећање.
Те исте године неки Пимен, овладан љутим демоном, би од својих сродника, окован у вериге, поведен ка Тихвинској чудотворној икони Пресвете Владичице. И кад они још беху на половини пута, болесник доби исцељење милосрђем Пречисте: демон изађе из њега, и он потпуно здрав дође у манастир и поклони се брзој исцелитељки својој. То је било 9. децембра.
Један човек, по имену Кодрат, разболевши се од главобоље, ослепе, и не виде сунца годину и по дана. Чувши за Тихвинску чудотворну икону Богоматере, он се с умилењем помоли и даде обећање да ће ићи к њој на поклоњење, и - одмах прогледа. Али одложивши пут за друго време, он потпуно заборави своје обећање, и не оде да принесе благодарност својој Исцелитељки - Пречистој Дјеви Богородици. Но након десет година пошто је прогледао, он поново ослепе на исти начин као и први пут. Али поред свега тога он се не сети свога обећања док у сну не би опоменут. Јер у сну он виде једног човека који му говораше: "Иди к Пречистој Богородици у Тихвин, и испуни своје обећање. Ако пак не пођеш и обећање не испуниш, нећеш прогледати". Пробудивши се од сна, он се опомену свога обећања и увиде свој грех, па одмах крену у Тихвинску обитељ вођен пратиоцем. Стигавши тамо, он би приведен к чудотворној икони Пречисте. Усрдно се молећи пред њом, он прогледа милосрђем Пресвете Богородице.
Некоме човеку Јовану, који је дуго време тешко боловао и био близу смрти, јави се у сну светитељ Христов Николај и рече му: "Ако хоћеш да будеш жив и здрав, дај обећање Пресветој Богородици да ћеш ићи и поклонити се чудотворној икони Њеној на Тихвинки". - Пробудивши се из сна, Јован се одмах стаде са сузама молити и давати обећање Пречистој Богоматери, да ће ићи и поклонити се Њеној светој икони, - и тог часа устаде потпуно здрав, и отпутова у Тихвинску обитељ, с благодарношћу испуњујући своје обећање. То се збило августа месеца 1599. године.
Те исте године доведена би у Тихвинску обитељ слепа жена, по имену Марија, која десет година не беше видела белог видела. Помоливши се пред чудотворном иконом Пречисте, она прогледа.
Друга жена, по имену Евдокија, из околине језера Оњеге, бесомучна и узета, притом са сувом руком, чим даде обећање да ће отићи к Тихвинској чудотворној икони Пречисте, одмах се исцели у дому свом од бесомучности и узетости: јер дух нечисти побеже из ње, и одузети делови тела оздравише; једино јој рука остаде неисцељена, да она не би заборавила на своје обећање. А када она дође у Тихвинску обитељ, и помоли се Божјој Матери пред Њеном иконом, тада јој и рука постаде здрава. То се збило 1603. године.
Хроми и слепи човек Јован даде обећање да ће ићи на поклоњење чудотворној икони Пречисте, и милосрђем Богоматере доби исцељење у кући својој: очима прогледа и ноге му се исправише. И он омдах отпутова у Тихвинску обитељ, и првог марта 1606. године принесе благодарност Пречистој Исцелитељки својој.
Исто тако и многи други људи, болесни од разних болести, у ово време и у потоња времена, одмах добијаху исцељења чим би дали обећање да ће ићи на поклоњење Тихвинској чудотворној икони Пресвете Богородице. "Ми знамо, каже Тихвински летописац, да од ове свете иконе никада нису престајала предивна чудеса; она су се изливала из ње, као жива вода из извора, на све који јој са вером приступају. Тако, многи слепци добише вид, бесомучни се ослободише бесова, глуви прочуше, узети оздравише, неми проговорише, болесни у ногама скочише као јелени, болесни од главобоље се исцелише. Чак и по далеким покрајинама разни болесници, чим би се заветовали чудесној икони, убрзо су добијали од ње помоћ. Једном речју, који год се с вером обратио заштити Богоматере, ускоро је добијао потребну помоћ".
За царовања благочестивог цара и великог кнеза Василија Јовановича Шујског[20] настаде, по попуштењу Божјем због грехова наших, велика пометња у Руској земљи, једно од унутарњих међусобица, друго од спољних непријатеља. И проливаше се крв православних хришћана. Царски град Москву заузеше погранични иноверни људи, а Велики Новгород са целом његовом облашћу освојише Варјаги.[21] У то време и обитељ Тихвинска налажаше се под влашћу Варјага, и трпљаше од њих многа угњетавања. Но милошћу Божјом и Његовом свемогућном помоћу, растурена руска војска се сабра, одузе од иновераца царски град Москву, и у њему се зацари благоверни цар и велики кнез Михаил Теодорович.[22] Он посла своју војску и у пределе Великог Новгорода против Варјага, и тамо, код реке Усће, Варјаги бише побеђени и ударише у бекство; царска војска их сустиже на реци Тихвинки, па једне поби, а друге зароби живе.
Чувши за такав пораз, војвода варјажки, који господараше Великим Новгородом и имађаше у њему велику војску варјажку, испуни се страховите јарости и гнева. Желећи да одмазди Русима за тај пораз, он посла своје пукове да мачем и огњем потпуно опустоше и разоре Тихвинску обитељ са свима околним насељима. Дознавши о томе, сви се житељи околних насеља слегоше са женама и децом у обитељ, ограђену тврдим каменим зидовима. Ту се они заједно са монасима и немногобројним царским војницима затворише, уздајући се не толико у јакоћу зидова, колико у помоћ и заштиту Пресвете Дјеве Богородице, те необориве тврђаве. Када Варјаги стигоше, они са свих страна опседоше манастир и стадоше страховито ударати на њега. Они пак у манастиру беху у великом страху. Док се једни налажаху на зидовима и бијаху са непријатељима, дотле се други заједно са монасима, сабрани у цркви, са сузама мољаху Богу и Пресветој Богородици пред чудотворном иконом Њеном, вршећи свеноћно бденије и просећи од Пречисте помоћ православним хришћанима. И та помоћ не изостаде. Те ноћи једној жени Марији, која сва уплакана задрема у току бденија, јави се у сну Пречиста Дјева Богородица и рече јој: "Кажи свима што су у манастиру: нека узму икону моју и са њоме прођу по зидовима око манастира, па ће тада угледати милост Божју". - Тргнувши се из сна, жена одмах исприча то виђење свима што беху у цркви. Чувши то, они се испунише радости и наде, па узевши чудотворну икону Пресвете Богородице, они се уз појање црквених песама попеше на манастирске бедеме. И ту, вршећи литију око манастира, они плакаху и вапијаху к Пресветој Богомајци: "Царице Небеска, погледај на невоље слугу Твојих! избави нас од непријатеља који су нас опколили! јави силу Своју! да би сви непријатељи наши сазнали, да си са нама Ти, Заштитница наша". - И тог часа велики страх спопаде Варјаге, и они се пометоше, и сви побегоше од манастира, иако их нико није гонио.
Но после извесног времена Варјаги опет дођоше на манастир са још већом силом, опседоше га, и много дана држаху опсаду тукући га непрестано. За време опсаде у манастиру се налажаше не мало људи обојега пола и разног узраста: при тескоби и заједничком борављењу мушких и женских, нису се сви држали како доликује светињи у којој су се налазили, него су се распаљивали страшћу. Због тога их постиже гнев Божји, и Господ их остави без Своје помоћи. Тада непријатељи, по попуштењу Божјем, стадоше разноврсним довијањима све страшније и страшније додијавати опседнутима. И све који беху у манастиру обузе велики страх; и изнемогавајући од непрекидне борбе, сматраху да им је близу крај. Стога почеше с горким плачем прибегавати к чудотворној икони Пречисте Дјеве и с умилењем вапити: Ти видиш, Богородице Дјево, смирење наше! Не остави, Пречиста, обитељ Своју, коју си Ти сама доласком свете иконе Твоје благоизволела саздати! Смилуј се на стадо Твоје, Пресвета! Ти видиш, Владичице, љуту навалу непријатеља наших на нас! Стога, не остави нас слуге Твоје, који ниоткуда немамо помоћи, осим Тебе, Владичице!
За време опсаде у манастиру се налазио слуга Соловецког манастира Мартинијан, човек побожан и богобојажљив. Њему се у виђењу јави Пречиста Богородица са светим Николајем, преподобним Варламом Хутинским и Зосимом Соловецким, и рече му: "Моја је помоћ одступила од овог светог места, зато што га многи оскврнавише својим нечистим делима".
Ужаснут, Мартинијан се трже од виђења, и са многим сузама исприча своје виђење старешинама у обитељи. Када то чуше, старешине одмах пронађоше све оскврнитеље и истераше их из манастира; затим и притвор црквени очистише, па стадоше многим сузним молитвама умилостивљавати Бога и Богородицу да их не предаду у руке непријатељима њиховим. И човекољубиви Господ, на заузимање Пречисте Матере Своје, Свој праведни гнев претвори у милосрђе, и од тога дана опсађени стадоше јачати, а непријатељи слабити. Најзад се опсађени посаветоваше и учинише ово: ограђени милошћу Пречисте Дјеве, они изненада изађоше из манастирских зидина и, јурнувши на непријатеље, стадоше се јуначки борити с њима. Божја помоћ им, молитвама Богоматере, сарађиваше, и Господ им даде славну победу над непријатељима. Јер, ма да их не беше много, они многе хиљаде непријатеља победише, и у бекство натераше, а неке живе заробише и у манастир доведоше.
Међутим Варјаги и после тога не оставише свету обитељ на миру. Да би осветили свој срамни пораз, они са огромном војном силом дођоше под манастир и опседоше га. И бесно јуришаху на њега са свих страна. Затим почеше копати тајне подземне прилазе испод манастирске капије и испод зидина. Тада се Пречиста Богородица опет јави у ноћном виђењу гореспоменутом Мартинијану и рече му: "Кажи старешинама да изиђу и отерају свиње од мога дома, јер свуда унаоколо изрише, и већ сам праг капије поткопаше". - У то исто време тако исто јављање и наређење Пречисте би и другоме човеку, који се зваше Григорије. И они обојица, Мартинијан и Григорије, известише о томе све у манастиру.
Те исте ноћи Господ посла Варјагима - непријатељима страшно виђење: они угледаше са оне стране на којој се налази Москва где к манастиру иду многи пукови наоружаних војника, са многим светлим крстоносним барјацима. Мислећи да то царска војска долази у помоћ опсађенима у манастиру, они се уплашише и хтедоше да беже. Али се задржаше, уздајући се у своје поткопе, да ће помоћу њих разрушити капију и зидове.
Међутим опсађеници, чувши од Мартинијана и Григорија за наређење Пресвете Богоматере, окрепише се добром надом, и сатворивши са сузама молитве пред чудотворном иконом Њеном, изађоше из манастира, као и први пут, наоружани и јурнуше на своје непријатеље. Помажући православнима, Господ помете пукове варјажке, и њих спопаде страх и трепет. Пометени и поколебани, они ударише у бекство, бијући један другог у тој изгубљености и престрављености. При томе њих гоњаху не толико малобројни видљиви војници колико безбројни невидљиви ратници. Видећи непријатеље како беже, православни се још више охрабрише и гоњаху их још жешће, секући их као грање, а неке заробљујући живе. Оне пак Варјаге који се налажаху у поткопима, војска што изађе из манастира једне поби а друге затрпа земљом. Када се заврши битка, заробљени Варјага причаху у манастиру, како прошле ноћи видеше огромну војску наоружану где дође у манастир, и како ту исту војску видеше где изађе из манастира и јурну на њих, сатирући их и гонећи их. Слушајући то казивање Варјага, православни са сузама узношаху велику благодарност Богу и Пречистој Божјој Матери. Ова славна победа догоди се у месецу септембру, на сам Крстовдан, 1614. године.
Идуће године варјажки војвода, који је седео у Великом Новгороду, бесан од једа на Тихвинску обитељ, под којом му толико војске изгибе, поново посла врло велику војску, са наређењем: да манастир потпуно разоре до темеља, да чудотворну икону Пресвете Богородице исеку на комаде, и да цркву Њену разметну камен по камен и униште. Када варјажка војна сила крену са таквим наређењем на Тихвин, вест о томе стиже у Тихвинску обитељ. Сви што беху у обитељи веома се уплашише, и хтедоше да узму чудотворну икону Пречисте, па да с њом беже у Москву. Но икона се не даде покренути са свог места: јер колико год пута свештеници, појући молебне песме, покушаваху да је узму у руке са њеног места, никако то не могоше учинити. Онда они разумеше да Пречиста Дјева Богородица не одобрава њихово бекство из манастира. Стога, положивши сву своју наду на свемоћну помоћ Царице Небеске, затворише се у манастиру и стадоше чекати долазак непријатеља. Но брза Помоћница православних и будна Чуварка Своје обитељи не допусти Варјагима ни да дођу до Њене обитељи, него им препречи пут чудесним виђењем: Она показа Варјагима где велика и страшно наоружана војска иде на њих јурећи; не надајући се да се могу одупрети таквој непобедивој сили, они од силног страха ударише у бекство, при чему један другог гажаху и уништаваху. И од тога времена Варјаги се више не усуђиваху да долазе к Тихвинској Обитељи. Тако Пречиста Дјева неколико пута одбрани обитељ Своју од непријатеља. И не само обитељ Своју избави из њихових руку, него и Велики Новгород са целокупном облашћу његовом Она убрзо ослободи од варјажког ропства и предаде православном цару руском. И молитвама Њеним настаде мир и спокојство за цело руско царство.
Не много година након минулих, гореспоменутих невоља и опасности, када се Тихвинска обитељ са целом Руском земљом наслађивала миром, Богу би угодно, по неисказаном промислу Његовом, да обитељ, коју сачува читавом од Варјага, посети огњем, да би житеље њене уразумио и очистио од сваке нечистоте. Та страшна посета Божја би на чудесан начин предсказана братији манастира. То је било овако. У Тихвину живљаше један убог човек, по имену Никита, који се прављаше луд Бога ради, јуродиви Бога ради. Њему се, не у сну него на јави, јави преподобни Макарије Желтоводски и рече му: "Иди и кажи игуману и братији, да строго чувају уздржање, а нарочито да никакво алкохолно пиће не држе у манастиру, јер пијанство бива узрок свију зала. Осим тога, нека не пуштају у манастир, сем на црквена богослужења, лица, нарочито женскога пола, која могу изазвати саблазан код братије. Још им кажи, да се непрестано моле Богу и Пречистој Богоматери, да би отклонили од манастира казну Божју: пожар". - А Никита, не познавајући светитеља седином украшена, упита га, ко је он. Светитељ му одговори: , Ја сам Макарије Желтоводски; дошао сам да се поклоним чудотворној икони Пречисте Богородице". - Рекавши то, он постаде невидљив. Никита онда оде и исприча своје виђење игуману и братији. Али му они не повероваше, него га чак и исмејаше као јуродивог.
После неколико дана, од неке ситнице запали се једна келија, и пламен се од ње брзо рашири на сва здања, те цео манастир стаде горети. Пожар беше тако силан, да се не само дрвена здања претворише у пепео, него и многе камене зграде распадоше се од огња. Тада познаше монаси, да се преподобни Макарије Желтоводски заиста јавио јуродивом Никити и упозорио их преко њега на гнев Божји који им прети пожаром. Покајавши се, они стадоше држати све што им преподобни нареди. И усрдно се мољаху Богу и Пречистој Богоматери, просећи опроштај гресима својим. И милосрђем Царице Небеске обитељ се за кратко време опет изванредно обнови, те и сада стоји читава, цветајући као крин и прослављајући се чудесима која бивају од чудотворне иконе Пресвете Богородице. Јер и сада они који са вером долазе у манастир, добијају оно што ишту и сваковрсни недузи људски примају на чудесан начин исцељења.[23]
Откуда ова чудотворна икона Пресвете Богородице непознатим ваздушним путем би пренесена у Тихвин, о томе нема потпуно јасних података. Али у древним рукописним књигама пише, да је она, по благоволењу Божјем, дошла у Русију из Грчке, из Цариграда, у време царовања грчког цара Јована Палеолога,[24] на 70 година пре заузећа Цариграда од стране Турака (1453. године). То се види из следећег казивања.
У време, када се та чудотворна икона Пресвете Богородице стаде на Тихвину прослављати многим и великим чудесима, догоди се да неки новгородски трговци, људи побожни, буду у Цариграду. Разговарајући са њима, цариградски патријарх се сети чудотворне иконе што је код њих била, па на неки тајанствени начин отишла из Цариграда, и упита их да нису они што чули о тој икони. Они му онда испричаше следеће, и то заклетвом потврдише. Једна чудотворна икона Богоматере, казиваху они, дође по ваздуху на чудесан начин у Велику Русију, - Бог зна откуда, - и јављаше се тамо по разним местима, у крајевима Великог Новгорода, прелазећи из места у место; најзад се она појави славно на реци Тихвинки, где сатвори дивна и неисказана чудеса; па се и сада налази тамо у цркви.
Чувши ово казивање, и разумевши да је то та икона о којој он распитује, патријарх стаде из дубине душе уздисати и подробније о њој распитивати. Потом и сам исприча, како та иста икона Богоматере једном преславно оде из Цариграда по мору некуда, куда је Божји промисао вођаше, и како се, после извесног времена, поново врати у Цариград, како она чињаше многа чудеса и добра верним људима, и као моћна Помоћница даваше надмоћ и победу над непријатељима. "А сада, говораше патријарх, услед гордости наше, братомржње и других неправда, она сасвим оде од нас и више се неће вратити".
Рекавши све то са великом потресеношћу, патријарх пође заједно са новгородским трговцима у цркву и показа им место и кивот где је стајала та чудотворна икона Пресвете Богородице. То се место налазило, када се уђе у цркву на западна врата, крај деснога стуба; но сада на то место беше постављена друга икона Пречисте Богородице, само мања од оне, и пред овом гораше неугасиво кандило.
Све то чувши и видевши, новгородски се људи веома удивише и прославише Господа Бога и Његову Пречисту Матер, која Својом чудотворном иконом твори надприродна чудеса по разним земљама. Дуго они разговараху са патријархом о икони: патријарх - о чудесима почињеним Њоме у Грчкој земљи, а они - о чудесима Њеним која задивише Руску земљу. И руски се људи веома обрадоваше, добивши таква обавештења о чудотворној икони Пречисте.
Када они отпутоваше из Цариграда и стигоше у Руску земљу, онда се од њих по целој Русији разнесе то што они чуше у Цариграду од патријарха о чудотворној икони Богоматере. Све што им васељенски патријарх исприча о тој светој икони би записано. Од тога доба сви се уверише, да је Тихвинска чудотворна икона Пречисте Богоматере баш она икона која је тајанствено отишла из Цариграда. Стога, по угледу на место које је ова икона имала у Цариграду, би начињено за њу и у Тихвинској обитељи у цркви место крај деснога стуба при улазу у цркву кроз западна врата. Она се ту и сада налази, творећи многа и неизрецива чудеса.
А пошто се ова чудотворна икона Пресвете Богородице у Тихвину, од многих назива још и Одигитријом, и Римском или Лидском, то ће умесно бити да овде споменемо, да су у Цариграду постојале две, нарочито прослављене чудесима иконе Пресвете Богородице: једна се од њих звала Одигитрија, а друга - Римљанка или Лидска. Тако дакле, Одигитрија је једна икона, а Римљанка је друга. О овим двема чудотворним иконама ми ћемо овде рећи по нешто, да би то сваки знао о њима.

О ЧУДОТВОРНОЈ ИКОНИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, ЗВАНОЈ ЛИДСКА ИЛИ РИМСКА

Свети врховни апостол Петар и свети апостол Јован Богослов, пре но што кренуше, као и остали апостоли, у разне крајеве земље на проповед Еванђеља, они најпре проповедаху Христа по градовима у близини Јерусалима. И када беху у граду Лиди,[25] који потом би прозван Диоспол, они многе људе приведоше Христу Богу, и подигоше тамо цркву у име Пречисте Богоматере. У то време за хришћане беше настало затишје, пошто после убиства првомученика Стефана престаде за неко време гоњење на хришћане. Томе је допринела та околност што цар Тиберије,[26] који беше слушао много о Христу Господу нашем и о Његовим неисказаним чудесима, нареди да хришћане не гоне. О том, за Христову Цркву мирном времену, у Делима Апостолским говори се овако: "Цркве по свој Јудеји и Галилеји и Самарији бејаху на миру, и напредоваху, и хођаху у страху Господњем" (Д. А. 9, 31). Подигавши цркву у Лиди за време тог мира, свети апостоли Петар и Јован отпутоваше у Јерусалим и молише Пречисту Дјеву Богородицу да дође у Лиду да види храм подигнут у Њено име, да га благослови и освети Својим доласком, да би молитве оних који се у њему буду молили биле благопријатне Богу, рођеноме од Ње. На такву молбу светих апостола Пречиста им рече: "С радошћу се вратите у Лиду; тамо ћу и ја бити с вама".
Дошавши поново у Лиду, они угледаше у цркви на једном од камених стубова што су држали грађевину, не руком рађену већ Богом уписану икону Пречисте, која је верно изражавала изглед светог лица Њеног и чесних хаљина Њених које је Она обично носила. Угледавши то, апостоли се поклонише тој чудотворној и нерукописаној икони Пресвете Богородице и узнеше благодарност Богу Логосу (Речи) који се оваплотио од Ње. Потом и сама Владичица дође у Лиду, и, угледавши икону Своју и мноштво људи верујућих у Христа, Она се обрадова духом и даде тој икони Својој благодат и силу чудотворства.
Од тога доба прође много година када на престо грчко-римских царева ступи Јулијан Богоодступник,[27] који подиже жестоко гоњење на Цркву Христову. Знајући да у Лиди постоји чудотворна икона Пречисте, он посла тамо свога сродника, по имену такође Јулијана, са наређењем да помоћу каменосечних справа избрише ту чудотворну икону Мајке Божије. И тада се догоди дивно чудо: уколико се каменоресци труђаху да разним каменосечним справама истружу ту нерукописану икону, утолико боје и црте на чудесан начин све дубље продираху у камени стуб, и икона остајаше нетакнута. Пошто се дуго мучише и ништа не успеше, они беспомоћни отидоше. И шираше се глас о овој икони Пречисте Богородице по свима крајевима света, због превеликих и безбројних чудеса њених, и са свих страна непрестано се стицаху у Лиду мноштво верних ради поклоњења чудотворној икони Пречисте.
Након много и много година отпутова у Палестину ради поклоњења тамошњим светињама блажени Герман, потоњи патријарх цариградски.[28] Пошто се поклони гробу Господњем и осталим светим местима, он оде и у Лиду. Ту се поклони чудотворној икони Пресвете Богородице, и наручи једном иконописцу да му на дасци изради копију ове иконе. Када копија би готова, блажени Герман је однесе у Цариград, и чуваше је као неоцењиво благо, молећи се пред њом сваки дан. Затим у време цара Артемија, прозваног Анастасије,[29] он би, по вољи Божјој, изабран за патријарха цариградског. Но Лав Исавријанац,[30] ступивши после Анастасија на царски престо и показавши се ревностан иконоборац, подиже љуто гоњење на православне и протера са патријаршијског престола свјатјејшег патријарха Германа, бешчестећи га и злостављајући га. Изгоњен из цркве и патријаршије, свети Герман узе са собом две свете иконе: икону Христа Спаситеља и икону Пресвете Богородице, и то ону копију чудотворне иконе Лидске. Затим, пре но што седе у лађу и отплови у прогонство, он написа посланицу папи римском, свјатјејшем Григорију,[31] обавештавајући га о своме невином прогонству и о гоњењу православних од стране иконоборачког цара. Написавши ту посланицу, он на дебелој дасци Спаситељеве иконе издуби место и стави тамо запечећену посланицу, пошто претходно означи датум и час кад је написана. Затим, затворивши добро издубљено место, он са сузама целива свету икону Спаситељеву, и при том рече двапут: Наставниче, Наставниче! спасавај Себе и нас!
Рекавши то, он спусти икону у море. И света икона, пловећи морем дан и ноћ, стиже у древни Рим. А те ноћи свјатјејшем папи би откривено Богом о доласку Спаситељеве иконе у Рим. Стога папа, чим сунце грану, узе са собом свој клир, па са свећама и кадионицама кренуше лађом низ Тибар ка мору у сусрет Спаситељевој икони. Када стигоше на ушће Тибра у море, они угледаше икону где усправно иде по води. Пренеражени и у исто време веома обрадовани, они јој се побожно поклонише. При томе папа Григорије, обраћајући се чесној икони, са сузама говораше: Ако си, Господе, дошао к нама недостојнима, онда Те молимо: као што си преславно ишао по води, тако узиђи и на наше руке, јер ми недстојни не смемо да Те се дотакнемо.
Чим он то изговори, икона се одмах подиже увис, и летећи по ваздуху као птица, спусти се на руке архијереју. А он, са сузама радосницама целивавши је и одавши јој дужно поштовање, праћен клиром са псалмопјенијем понесе је у Рим и пронесе је по целом граду, да би сви могли видети ту божанствену икону. Затим је он постави у великој цркви светог врховног апостола Петра. Ту он извади из иконе патријархову посланицу, потпуно суву и недарнуту водом, прочита је, и дознаде шта злочестиви цар иконоборац почини у Цариграду. Из посланице свјатјејши папа дознаде још и то, да је та Спаситељева икона стигла к њима из Цариграда за један дан и ноћ. И сви величаху непостижну силу Божију. Тугујући због појаве иконоборачке јереси на Истоку и због прогонства свјатјејшег Германа, папа написа смелу посланицу непобожном цару, изобличавајући његову непобожност. А од Спаситељеве иконе у Риму биваху многа чудеса и исцељења људи од разноврсних болести.
Међутим свјатјејши Герман, видећи да иконоборци не престају са бешчешћењем и изругивањем светих икона, које они пљуваху, ломљаху, у блато бацаху, ногама гажаху, огњем спаљиваху, и осећајући да му се приближује крај, написа из свог заточења другу посланицу првопрестолнику римском, обавестивши га о безакоњима која се чињаху на Истоку. Онда на дасци иконе Пресвете Богородице, копије Лидске, издуби место, и брижљиво сакри у њему своју посланицу, ставивши претходно датум кад је посланица писана. Загрливши икону, и плакавши много, он рече: "Иди, Владичице, иди, и спасавај се бежећи сада не од Ирода у Египат него од звероподобних иконобораца у Рим; тамо ће благочестиви сачувати икону Твоју од гадних руку иконоборачких. Пређи ово велико и пространо море безбедно пловећи, јер носиш на рукама својим Створитеља неба и земље и мора. Путуј и спаси себе у рукама угодника Твог Григорија; а нас, који се злопатимо због чествовања светих икона, упокој у насељима праведних, и помени у небеским дворима Твојим".
Тако говорећи, и сузама квасећи свету икону, свети Герман је с љубављу целива, па је спусти у море. Икона заплови по мору брже од орловског лета, и стиже у Рим за један дан и ноћ. Те Ноћи папа би извештен Богом о доласку у Рим иконе Небеске Царице. Стога, уставши од сна, он са целокупним клиром крену светој икони Богоматере у сусрет као раније икони Спаситељевој, пловећи реком Тибар, са свећама и кадионицама. Када стигоше на ушће Тибра, они сви угледаше икону Божје Матере где стојећи усправно иде к њима по води. Папа пружи к њој руке своје, и икона се сама подиже и спусти на његове руке. Папа је с великом радошћу прими, поклони јој се и целива је, па се врати у Рим, дивећи се великим чудесним делима Божјим. Затим он отвори на икони удубљење, нађе у њему посланицу свјатјејшег патријарха Германа, прочита је, и дознаде да је икона јуче била спуштена у море. А жаљаше због светог Германа што тако велики светилник Цркве чами у заточењу, и плака много за њим. Свечесну пак икону Богоматере папа свечано пронесе по целоме граду, као раније и икону Спаситељеву, па је онда унесе у цркву светог апостола Петра и постави у олтару. И од тога доба биваху од те свете иконе разна чудеса и исцељења.
После тога прође још неколико година, у току којих у Цариграду беснијаху иконоборачки цареви и патријарси. Но сви они са срамом нестадоше, и на византијски престо ступи благоверни цар Михаило.[32] Пошто он беше малолетан, то царевином управљаше његова благочестива мајка, царица Теодора.[33] За њихова царовања иконоборска јерес би потпуно искорењена. (О овоме видети под 11. фебруаром, када се слави Св. Теодора).
У то време у Риму она икона Пресвете Богородице, коју свети Герман спусти у море и посла папи у Рим и која се налажаше у олтару цркве светога Петра, стаде се на очиглед свију сама од себе покретати и љуљати. То се понављало много дана, некада у време вечерњег богослужења, некада у време јутарњег, а некада у време Литургије. Због таквог чуда житеље Рима обузе и дивљење и страх, јер сматраху да је то предзнак неког гнева Божјег који иде на њих. У то време римским папом беше свјатјејши Сергије.[34] И једном, када он саборно вршаше богослужење у цркви светог апостола Петра, стаде се икона Пресвете Богородице силно покретати и њихати. Видећи то, сви се присутни препадоше, па громко вапијаху дуго: Господе, помилуј! - И пошто милост Божја би призивана дуго, икона престаде да се њиха. Али ускоро затим икона се поново стаде покретати, стварајући при томе шум, па се са свога места подиже у ваздух. Тада сви који беху у цркви, повикавши, слегоше се у олтар, и стадоше пружати руке своје ка икони, желећи да је прихвате, да не би пала на земљу и разбила се. Али је нико не могаше дохватити, пошто се она ношаше високо по ваздуху. Лагано, као ходајући кроз цркву, она се креташе ка излазу из цркве, ношена невидљивим анђелским рукама. Свјатјејши папа, са свим клиром и народом, у страху и трепету праћаше икону куда она иђаше. Дошавши на реку Тибар, икона се спусти на воду и заплови ка мору. Сав народ и папа кренуше обалом реке и, посматрајући одлазак иконе, сузних очију је праћаху. При томе папа, ронећи сузе, говораше: Авај нама, Царице! Авај нама, Госпођо! Куда одлазиш од нас, Божанствени Кивоте? Као што си некада дошла к нама по води, тако сада тим истим путем одлазиш од нас. Страх и трепет спопада нас због Твог одласка од нас: јер се бојимо да и нас у Риму не постигне гоњење од иконобораца, као што је постигло оне у Цариграду, те си и Ти отишла отуда. Када ће, о свемоћна Владичице, престати јеретичке буре и немири који смућују Цркву Христову?
То и много друго говораше папа ридајући и заједно с народом пратећи чудотворну икону, док се она не сакри од њихових очију, захваћена током брзе морске струје. После тога свјатјејши папа нареди да се ово славно чудо запише у црквеним летописима, да би спомен о њему остао за будућа поколења.
Међутим, света икона Пречисте Богоматере пловећи морем стиже сутрадан у Цариград и пристаде у пристаништу близу царских палата. Благоверни људи који се тамо десише, узеше је и однеше благочестивој царици Теодори. Примивши свету икону и дознавши да је нађена у морском пристаништу, Теодора рече да је то, вероватно, једна од оних икона које иконоборци, везавши их за тешко камење, беху побацали у море: сада пак, пошто су се врпце, којима је икона била привезана, одвезале или иструлеле, икона је испливала на површину. Тако заједно с царицом мишљаху и други.
Ускоро после тога благоверни цар Михаило и свјатјејши патријарх Методије упутише у Рим нарочите изасланике духовног и световног звања са писмима папи, у којима га позиваху у Цариград на сабор ради расматрања и осуде иконоборске јереси. Стигавши у Рим и предавши писма папи, они веома обрадоваше папу и све православне хришћане вешћу да је престала владавина иконоборске јереси. Потом и сами изасланици се испунише радошћу када дознадоше за велика чудеса која су се збила од чудотворних икона Спаситеља и Пресвете Богородице: како оне у дане свјатјејшег папе Григорија, најпре једна па потом друга, допловише морем у Рим, пуштене у море свјатјејшим патријархом Германом, и како недавно икона Пресвете Богородице сама се крену са места на коме беше утврђена и поново отплови из Рима. Записавши сва та чудесна збивања, изасланици означише дан одласка иконе Пречисте Богородице из Рима. А када се вратише у Цариград, они све то испричаше цару, матери његовој царици Теодори и патријарху Методију. Они се онда опоменуше иконе, нађене на морском пристаништу, и помислише: Није ли та икона допловила к нама из Рима?
Убрзо затим у Цариград допутоваше нарочити изасланици папини да на сабору буду представници римског епископа. Њима показаше икону Пресвете Богородице, нађену на морској обали, и они одмах познаше у њој ону чудотворну икону која недавно отплови из Рима. И са сузама припадајући к светој икони, они казиваху свима да је то та икона што отиде од њих из Рима. После тога изасланици погледаше у забелешке дан и час њеног одласка из Рима, и видеше да је света икона допловила у Цариград за један дан и ноћ. И сви прославише свемогућу Силу Божју. Тада свјатјејши патријарх Методије са целокупним клиром, у присуству цара и сената, узеше ту свету икону из царских палата и, праћени народом, свечано је пренесоше у Халкопратију,[35] и чесно је поставише у цркви Пресвете Богородице, радујући се тако чудесном дару Божјем. Од тога времена та чудотворна икона Мајке Божје би прозвана Римском, пошто из Рима доплови у Цариград. И биваху од ње чудеса премнога.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ДИОНИСИЈА, архиепископа суздаљског

Пострижник Кијево-Печерског манастира; затим отшелник, настанио се у пећини недалеко од Нижњег Новгорода, на обали Волге, основао половином четрнаестог века Нижегородски Печерски манастир. Огромним познавањем правила вере и строгим подвижничким животом, свети Дионисије стекао свеопште уважење. Он се много потрудио око искорењивања јереси стригољника. Године 1374. свети Дионисије би рукоположен светим митрополитом Алексијем за епископа Суздаљског; а затим произведен за архиепископа. Касније, изабран за митрополита целе Русије, он при повратку из Цариграда би задржан у Кијеву од стране кнеза Литовског. Налазећи се у затвору, он провођаше у молитви и срдачној скрушености све време до саме кончине своје, 15. октобра 1385. године. Свете мошти његове почивају у Кијеву у Антонијевим пештерама.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ДАВИДА

Преподобни Давид роди се у месту Ајвали у кидонијској области Мале Азије. Отуда дође у Свету Гору и постаде монах у скиту свете Богопраматере Ане. Затим га оци послаше у град Смирну да од хришћана скупи милостињу ради обнове храмова Преображења и Пресвете Богородице на Светој Гори. Са прикупљеним новцем врати се на Атон и обнови споменуте свете храмове. Но преподобног Давида беше захватила велика жеља да мученички пострада за Господа Христа и зато отиде сам у Магнезију (М. Азија) и пред Турцима на разне начине са смелошћу исповедаше своју веру у Христа. Турци га на то изудараше, разбише му главу и прогнаше га из свога места. Он се тада врати у Свету Гору и о свему исприча своме старцу, но овај му не даде дозволу за мучеништво "због непознатог исхода", како му рече. Преподобни тада отиде у Кареју да пита за савет епископа Панкратија (бившег Христупољског). Епископ му даде благослов и он отиде у Солун. У Солуну дознаде да се ту налази један бивши светогорски монах, који прелашћен беше примио Мухамедову веру, и пожури да га посаветује да се покаје и поврати у истиниту веру хришћанску. Када за то дознаше Турци одмах га ухватише и изведоше пред судију. Судија се уплаши да Давид заиста не обрати споменутог одступника, и зато брзо издаде заповест да се мученик погуби вешањем. Ово и учинише џелати турски и ноћу 26. јуна 1813. године обесише овог исповедника и мученика наше свете вере хришћанске. Његов спомен прослављају светогорски оци у скиту Свете Ане, а такође га прославља и митрополија у Солуну.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНТИОНА

У миру се упокојио.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕРАПОНТА И МАКАРИЈА

У синаксару Цариградске Цркве ова два света мученика спомињу се заједно са светим мученицима Маркијем и Маркијом (о којима видети под 27. јуном).
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. По некима преподобни Давид је рођен и одрастао у Солуну. Али Јосиф Песмописац, који је најпре монаховао у Солуну и добро знао живот преподобнога, па му и Службу написао, ништа такво не говори.
2. Ово чудо описа Атанасије Париос; штампано са службом 1792., 1817. и 1842. године. Такође и у "Неон Лимонарион".
3. Антиохија - град у Сирији, на реци Оронти.
4. Цар Теодосије II Млађи - царовао од 408. до 450. године.
5. Спомен свете царице Пулхерије празнује се 10. септембра.
6. Влахерна - крај у Цариграду, у западном делу града. У време процвата Византијске империје Влахерна је била чувена на целом Истоку својим светињама; нарочито је Влахерна била позната по Богородичиној цркви, подигнутој Лавом Великим (457-474. год.); у његово време у ту цркву била је положена чесна риза Пресвете Богородице, пренета из Палестине; ту су још чувани у златном ковчегу омофор Пречисте Богоматере и део Њеног појаса.
7. Цар Ираклије - царовао од 610. до 641. године.
8. Подразумева се Хозрој II, из династије Сосанида; царовао од 590. до 621. године.
9. Овај се манастир налазио на периферији Цариграда.
10. Димитрије III Јованович владао као велики кнез у Москви од 1363. до 1388. године.
11. Митрополитовао руском митрополијом од 1382. до 1389. годнне, са прекидом од 1385. до 1388. године.
12. Варјашким Морем називало се тада Балтичко Море.
13. Језеро Нево - сада Ладошко Језеро.
14. Тихвинка је притока реке Сјас, која се улива у Ладошко Језеро с југоисточне стране; Тихвин је град у Новгородској губернији.
15. Василије IV Јованович, отац Јована Грозног, кнезовао од 1505- 1533. год.
16. Московску митрополитску столицу држао од 1542. до 1564. године.
17. Цар Јован IV Васиљевич, прозван Грозни, први се прогласио за руског цара и узео назив цара; царовао од 1533. до 1584. године.
18. Потркалиште (грчки: μίλιον; црквенословенски: поприште) износи хиљаду корачаја.
19. Подразумева се Симеон Бекбулатович, казански хан, крштени Татарин. Једно време (1574. год.) Грозни га посади на царски престо уместо себе, ма да је, разуме се, Симеон био само цар по имену. Кроз четири године он би прогнан из Москве и дат му на управу Твер и Торжок.
20. Василије Шујски, изабран од стране бојара после збацивања лажног Димитрија I, царовао од 1606. до 1610. године.
21. Варјаги = Швеђани.
22. Михаил Фјодорович Романов, изабран за цара сабором земства из целе Русије, ступио на престо 1613. године и царовао до 1645. године.
23. Тихвинска икона Богоматере је једна од најпознатијих и најпоштованијих икона Њених у Русији. Хиљаде и хиљаде поклоника стичу се сваке године к њој. Руски кнежеви и цареви су давали огромне прилоге Тихвинској обитељи. У обе престонице, у многим градовима и манастирима, па чак и сеоским парохијским црквама, налазе се копије ове иконе, прослављене такође чудесима. У Тихвинском манастиру врше се годишње двадесет и четири литије по околини са чудотворном иконом.
24. Јован VII Палеолог, царовао од 1379. до 1391. године.
25. Град у Палестини, на северозападу од Јерусалима, на путу за Јафу.
26. Тиберије царовао од 14. до 37. године после Христа.
27. Јулијан Одступник царовао од 361. до 363. године.
28. Свети Герман био патријархом цариградским од 713. до 730. године.
29. Подразумева се император Анастасије II, који је царовао од 713 - 715.
30. Лав III Исавријанац - царовао од 716. до 741. год.
31. Свети Григорије био на папском престолу у Риму од 715. до 731 г.
32. Цар Михаило III ступио на престо 842. године, но почео управљати царевином самостално од 855. године; царовао до 867. године.
33. Супруга цара Теофила (824 - 842. год.); управљала царевином за малолетства сина свог Михаила: од 842. до 855. године.
34. Подразумева се папа Сергије II (од 844. до 847. год.).
35. Халкопратија - крај у Цариграду.