ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети пророк Амос. Рођен у селу Текуји близу Витлејема. Прост пореклом и животом, Амос је био чувар свиња богаташа јерусалимских. Но Бог који не гледа ко је ко по спољашњости него по чистоти срца, и који је и Мојсеја и Давида узео од оваца и поставио их за вође народа, изабрао је овога Амоса за свог пророка. Он је изобличавао цара Озију и његове жречеве за идолопоклонство, и одвраћао је народ од клањања златним јуницама у Ветиљу учећи га да се клања Богу јединоме и живоме. Кад га је главни жрец Амасија гонио, он прорекне, да ће Асирци покорити Израиљ, да ће посећи цара и синове Амасијине, и да ће Амасијину жену на очи његове војници асирски блудом оскврнити зато што је и Амасија завео народ на блуђење с идолима. Све се ово потом и збило. Син жречев удари пророка штапом по челу тако силно, да он падне. Једва жив буде донесен у своје село Текују, где испусти своју свету душу. Живео је у VIII веку пре Христа. (Видети Стари Завет, Књига пророка Амоса.)

2. Свети мученици Вит, Модест и Крискентија. Свети Вит рођен је у Сицилији, од славних но неверних родитеља. Модест му је био учитељ а Крискентија дадиља. Свети Вит рано се крстио и већ у дванаестој години пошао на подвиг велики. Ангели му се јављали, и руководили га и крепили у подвигу, а и сам он био је светао и красан као ангел Божји. Судији, који га је тукао, осуши се рука, и он му молитвом руку исцели. Отац му ослепи видећи у његовој соби дванаест светих ангела "којима очи беху као звезде, а лица као муње". Но Вит му молитвом поврати вид. Када га отац хтеде убити, ангел му се јави и преведе га, заједно са Модестом и Крискентијом у Ликанију, на обалу реке Силар. И ту свети Вит показа многа чудеса над болним и сумашедшим. На позив цара Диоклецијана оде у Рим где изгна злог духа из сина царева, за што га цар не награди него, напротив, љуто намучи, јер се не хте поклонити глупим идолима. Но од свих мука избави га Господ и Својом невидљивом руком пренесе поново у Луканију, где се и он и Модест и Крискентија представише Господу. Мошти светог Вита налазе се у Прагу.

3. Преподобни мученик Дула. Живео светим животом у једном манастиру у Мисиру. Неки његов сабрат из зависти оклевета га за светотатство, крађу црквених ствари. Невином Дули свуку расу и предаду га кнезу на осуду. Кнез нареди те га шибаху, и хтеде му руке одсећи, сходно закону за таква недела, но у том се онај сабрат раскаје и објави невиност Дулину. Повраћен у манастир после двадесет година изгнања и унижења, он трећег дана упокоји се у Господу. Тело његово чудесно ишчезне.

4. Свети мученик Лазар, кнез српски. Један од великаша српских, који су владали царством српским после цара Душана. По смрти цара Уроша Лазар би крунисан од патријарха Јефрема за цара српског. Слао изасланство у Цариград, са монахом Исаијом да моли да се скине анатема са народа српског. Борио се против силе турске у неколико махова. Најзад сукоби се на Косову пољу 1389. године 15. јуна са турским царем Амуратом, где буде посечен. Тело му пренето и сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје, а доцније пренето одатле у Раваницу Сремску, одакле је за време Другог светског рата (1942. године.) пренето у Београд и положено у Саборну цркву, где и данас нетљено почива и пружа утехе и исцелење свима онима који му се молитвом обраћају. Обновио Хиландар и Горњак; подигао Раваницу и Лазарицу; био ктитором манастира руског Пантелејмона као и многих других цркава и манастира. (Сада његове свете мошти почивају у манастиру Раваници).

5. Свети Јефрем, патријарх српски. Као син једнога свештеника одмалена тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао у Свету Гору, када су родитељи хтели да га жене. Доцније се вратио и подвизавао се у Ибарској клисури и Дечанима. Када наста многоначелије и борба о првенство у држави, па нажалост и у цркви, Сабор изабра Јефрема за патријарха на место упокојеног Саве 1375. године. Када му је саопштен избор, он се горко заплакао, но није се могао отказати. Он је венчао кнеза Лазара за цара 1382. године, отказао се престола и предао га Спиридону, а он се опет повукао у пустињу; но по смрти Спиридоновој, 1388. године, умоли га цар Лазар те се поново прими дужности. Управљао Српском црквом у тешко време Косовске пропасти и доцније до 1400. године, када сконча, у осамдесет осмој години свога живота, и пресели се ка Господу, кога је љубио. Мошти му почивају у манастиру у Пећи.

6. Блажени Августин, епископ ипонски. Благодарећи саветима, сузама и молитвама мајке му Монике обраћен из незнабоштва у Хришћанство. Велики учитељ цркве и утицајан писац, с извесним неодобреним крајностима у учењу. Тридесет пет година прослављао Господа као епископ ипонски, и свега на земљи поживео седамдесет шест година (354-430).

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ЛАЗАРА, цара српског

Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта", нико није у такој потпуности остварио као свети Великомученик Цар Лазар. Он је то свенародно остварио определивши се за Царство Небеско и приневши себе на Косовску жртву, и са собом сав народ Српски. И то учинио са чисто еванђелских разлога, изложених у народној песми:
Земаљско је за малена царство,
А Небеско увек и довека.
Ево укратко изложеног његовог житија и мученичког подвига.
Када у Српској земљи цароваше силни цар Стефан Душан (1331-1355. г.) он око себе имађаше многе благороднике и великаше; међу њима беше и знаменити великаш Лазар Прибац Хребељановић. Прибац беше из града Прилепца крај Новог Брда и имађаше троје деце, две кћери и једног сина - овога блаженог и славног Лазара, чије житије и страдање желимо овде да изложимо.
Лазар се родио око 1329. године[1] у споменутом граду Прилепцу код Новог Брда. Још из детињства он беше благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитан би он од родитеља у хришћанској вери и побожности. Чисте нарави, кроткога ума, храброг и племенитог срца и душе, он брзо напредоваше у сваком добру и мудрости. Подарене му од Бога дарове он богато умножаваше и ревносном побожношћу свог подвижничког живота дивно увеличаваше. Тако даровит, он не само што брзо претече своје вршњаке, него и привуче на себе пажњу цареву и стече његову благонаклоност, због чега би узет на царски двор у Скопљу, и убрзо затим уведен у државне послове.
Лазарева старија сестра би удата за челника (војсковођу) Мусу, чија област беше на горњем Ибру (у Звечану). Драгиња и Муса родише синове: Стефана и Лазара (браћа Мусићи), а по смрти мужа Драгиња се замонаши и доби монашко име Теодосија. Са својим синовима, Лазаревим сестрићима, она је подигла манастир Пресвете Богородице код Брвеника, где по смрти би сахрањена и она и њени синови. Млађа Лазарева сестра би удата за војводу хвостанског[2] Алтомана, по коме бише названи познати Алтомановићи. Са Алтоманом она доби сина Иваниша, који по смрти својој би сахрањен у манастиру Дечанима.
На двору цара српског Стефана Душана млади Лазар постаде убрзо веома славан и од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и искрене побожности. Ускоро он постаде и зет царски, јер му цар Душан даде за супругу своју племениту рођаку Милицу, ћерку великог кнеза Вратка, од лозе Немањића.[3] Лазар се вери са Милицом, по народном казивању, у манастиру Јошаници, и по женидби би убрзо узведен у достојанство кнеза ("ставилца"). Ово би око 1353. године. Лазар постаде и војвода у Душановој војсци, јер беше веома вичан у војној вештини и војевању, као некада славни краљ српски свети Јован Владимир (празнује се 22. маја).
Лазар и Милица се веома вољаху и једно друго у честитости и побожности подстицаху. Бог им даде најпре пет кћери: Мару, Драгану (или Марију), Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добровоја (који умре веома млад). Колико то беше честита породица најбоље се види по томе што отац, мајка и најстарији син бише од Бога прослављени као Његови Светитељи.[4]
Душан беше моћан владар који Српску државу прошири на многе области грчке земље, и зато се прогласи за цара у својој новој престоници Скопљу 1346. године. Том приликом он уздиже Српску архиепископију на степен патријаршије. Са тим се сагласише многи епископи и светогорски монаси, али не и Цариградски патријарх. Због овога касније настадоше не мале невоље, које ће тек овај блажени и свети Лазар, када постане српски владар, потпуно отклонити. Цар Душан беше ожењен Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра (1331-1371. год.), и са њом имађаше сина који се зваше Стефан Урош. У то време беше запретила свим хришћанима и владарима на Балкану велика опасност од најезде иноверних хорди Турака, који све чешће упадаху у Европу из Мале Азије. Душан крете на њих са својом војском, али се на путу изненада разболе и напрасно умре, 20. децембра 1355. године. Тада нејаки цар Урош прими у наслеђе очево царство (1355-1371. г.), али се неки од српских великаша не хтедоше њему покорити него стадоше међу собом делити и цепати велику Душанову царевину. Први се од Уроша одвоји његов стриц Симеон - Синиша и узе под своју самосталну власт области у Грчкој Епир и Тесалију.[5] Затим се нејаком цару Урошу поче насилно наметати моћни великаш Вукашин Мрњавчевић, који ускоро постаде и најмоћнији човек на српском двору. У његове руке ускоро пређе потпуна власт над једним делом царства. Јер Вукашин се 1365. године прогласи за краља и владаше у крајевима од Вардара са престоницом у граду Прилепу. Око тога настаде не мали метеж и несугласице у земљи.
Да би помогла своме нејаком сину Урошу мајка му Јелена узе да управља Серском облашћу у Македонији, али тако да признаваше врховну царску власт свога сина. Она мудро управљаше овим крајевима царства, но ускоро се замонаши и доби име Јелисавета.[6] Као монахиња и царица она настојаваше да помири Српску Цркву и државу са Цариградском патријаршијом и зато с љубављу и поштовањем прими на свој двор у Серу цариградског патријарха Калиста,[7] који лично беше дошао у Сер ради мира и јединства, јер добро схваташе каква велика опасност прети свим хришћанима од Агарјана. Но свети патријарх Калист убрзо се разболе и умре ту у Серу (20. јуна 1363. године), као што њему беше прорекао преподобни Максим Капсокаливит. Но измирење Српске и Цариградске патријаршије остаде неизвршено. Царица Јелена-Јелисавета ускоро узе себи за савладара деспота Јована Угљешу Мрњавчевића, кога ожени чесном девојком Јеленом, ћерком ћесара Војихне, господара Драме, касније познатом као монахиња Ефимија.[8] Ускоро затим царица-монахиња повуче се сасвим са власти из Сера и отиде на двор сина свог цара Уроша, а власт у тим крајевима преузе деспот Угљеша. Он беше веома благочестив и мудар владар и прва му брига беше да измири две патријаршије. То он одмах и постиже (1368. године), али се ово измирење односило само на пределе Серске области којом је он тада управљао. Угљеша беше богољубив и човекољубив и помагаше многе људе, а особито свете цркве и манастире, и то не само у својој области већ нарочито на Светој Гори Атонској. За његово време и његовим настојањем бише обновљени многи манастири у Светој Гори. Тако, "благочестиви деспот Јован Угљеша" обнови и изгради манастир Симонопетру на високој стени југозападне обале Свете Горе, а затим и манастир Светог Павла.[9] Манастиру Ватопеду он поклони манастир Спилеотисе у области Мелника.
Посебну бригу улагаше деспот Угљеша да хришћане у својој земљи и на читавом Балкану заштити од најезде нечестивих Агарјана, и зато се поче припремати за одлучну борбу са њима.[10] На ту борбу за одбрану хришћана он призиваше и многе друге великаше и владаре, али се нико не одазва осим његовог брата Вукашина Мрњавчевића. Но по несрећи и гресима српским Турци изненада разбише њихову војску код места Черномена на реци Марици (26. септембра 1371. године), где оба ова српска великаша погибоше. Тада настаде тешко стање за све хришћане тих крајева, које овако описује тадашњи светогорски монах Исаија: "Толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне (тј. српске), колико ни уши слушаше, ни очи видеше. А по убијању овог храброг мужа деспота Угљеше просуше се Исмаилћани, полетеше по свој земљи као птице по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали смрт прерано поже. Они који су од смрти остали глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постања света, ни потом таква, Христе милостиви, да буде. А оне које глад не погуби, ове допуштењем Божјим вуци ноћу и дању нападајући ждераху. Авај, јадан призор би да се види! Оста земља од свих добара пуста: и људи, и стоке, и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника међу људима ни да их избавља ни да спасава, но сви се испунише страхом исмаиљћанским, а срца храбра јуначких људи у најслабија срца претворише се. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли".
Док се све ово збивало на југу бивше Душанове царевине, у северним крајевима њеним владаше цар Урош Нејаки (1355-1371. г.). Њему тада беше тек 19 година. Због обести појединих српских великаша, цар Урош, иначе по природи сувише милостив и кротак, не беше у стању да под својим жезлом чврсто држи јединство осталих српских области. Једини који уз њега беше и у томе му помагаше беше честити и способни Лазар, који остаде на царском двору и беше највернији и најоданији човек цара Уроша, због чега од њега и доби титулу кнеза, и то најпре новобрдског и топличко-полимског, а затим и рудничког и моравског. Лазар беше мирољубац и стално размишљаше како да уједини разбијено царство, и на тај начин да све Србе и све хришћане окупи и припреми за борбу против Турака. Када ускоро затим умре блажени цар Урош (4. децембра 1371. г.),[11] Лазар од тада још више настојаваше да ову племениту намеру оствари, ради добра свога народа и свега рода хришћанскога. Добивши под своју владавину Ново Брдо, Топлицу и Рудник, а затим и области Браничево и Мачву са Београдом, он ускоро премести своје седиште у Моравску област, у град Крушевац на реци Расини, кога притом сам изгради и утврди. Честитоме кнезу велике невоље причињаваше непокорни и подмукли великаш Никола Алтомановић. Он нападаше на Лазареве области и штету им причињаваше, па зажеле, шта више, да на превару ухвати и самога Лазара, убије га и његове земље неправедно потчини себи. У том циљу он позва Лазара као на разговор и то без оружја, а када му свети кнез на веру Божју дође на разговор онда га један од Николиних слугу потајно удари скривеним оружјем у груди, и Лазар паде као мртав. Међутим, промислом Божјим и силом Крста Христова, којега Лазар свагда ношаше на грудима, он би спашен од сигурне смрти. Јер златни Крст, који свети кнез имаше свагда о врату, спречи железно оружје да му не зада смртоносну рану. Тако будући мученик Христов не пострада овога пута, јер њему би одређено да за Христа пострада од неверника Исмаилћана (Турака). После овога догађаја, благоверни кнез склопи братски савез са српским босанским краљем Твртком I (1353-1391. г.) и победи Алтомановића. Ускоро он под своју власт укључи и области Херцеговине и Баната, те тако постаде "у Христу Богу благоверни и самодржавни господар Србљем и Приморју - Стефан велики кнез Лазар", а од свег српског народа прозван славни цар Лазар. Честити Лазар, иако на царску власт имађаше законито право, преко своје супруге Милице која беше од владарске лозе Немањића, ипак није се хтео наметати, као што то беше учинио дрски краљ Вукашин, него све српске кнезове братски поштоваше и братски их умољаваше.
У то време благочестиви супрузи Лазар и Милица чесно поудаваше своје прве четири кћери за знамените краљеве и великаше, те и тиме утврдише мир и јединство хришћанских владара и народа. Каква пак беше судбина њихове најмлађе кћери Оливере о томе ћемо видети мало касније. Најстарију своју кћер Мару они удадоше за велможу Вука Бранковића (сина севастократора Бранка Младеновића), који владаше на Косову.[12] Другу кћер Драгану (или Марију) удадоше у кућу Шишмана, бугарског цара у Трнову. Трећа кћи Јелена би дата за Ђурђа II Стратимировића-Балшића, господара све зетске и приморске земље.[13] Четврта, Теодора, удаде се у Угарску за Николу Гаровића, бана Мачванског (касније је постала баница хрватско-далматинска).
Благочестиви господар српски Лазар беше веома христољубив, и ту љубав своју особито испољаваше према Цркви Божјој, како у својој земљи, тако и свуда где живљаху православни. Најважнија његова брига беше да одмах измири Српску и Цариградску патријаршију, које, као што рекосмо, од времена цара Душана беху у неслози и подвојености. Цариградски патријарх беше одлучио Српског патријарха и међу њима не беше општења и јединства. Зато прва брига Лазарева беше да исправи оно што се тиче неба и спасења душе његовог народа, јер виде и сагледа да црквено раздељење јесте ствар штетна и пагубна. Као веома мудар и богобојажљив он о тој ствари ништа не пренебрегну, и очима својим не даде сна док тај велики подвиг не оствари. Јер он говораше: Има ли за земаљског владара ишта веће него да чини оно што је Богу угодно? На то га потстицаху и светогорски монаси, јер они најбоље осећаху како Цркве Божје тугују кад нису у миру и љубави. Они отидоше у Пећ патријарху Сави IV (1354-1375. г.) и о измирењу му говорише, а он их упути у Крушевац честитоме кнезу. На челу ових монаха беше преподобни старац Исаија, родом са Косова, који се раније подвизаваше у манастиру светог Јоакима Осоговског, а сада беше хиландарски монах. Он уживаше поверење Лазарево и зато, чим он стиже, Лазар сазва велики црквено-народни сабор у Крушевцу, на који би позвана и стара царица Јелена, монахиња Јелисавета. Сабор, са патријархом и кнезом на челу (1375. г.), одмах реши да се у Цариград пошаље старац Исаија да од патријарха Цариградског измоли скидање проклетства са дотле умрлих и свих живих Срба. И чесни старац Исаија пође са неколико монаха пратилаца у Цариград код свјатјејшег патријарха Филотеја (1364-1376. г.), и благополучно сврши ову богоугодну ствар измирења, као што то жељаше благоверни самодржац Лазар. О том важном догађају ево шта пишу мудри стари животописци, архиепископ Данило II и његов ученик (у својој књизи "Животи Краљева и Архиепископа Српских"):
"Када тадашњи патријарх царствујућег града (Цариграда) васељенски кир Калист посла и одлучи цара (Стефана Душана) са патријархом, тада покаја се цар и заиска разрешење за ово зло, и није га могао наћи ради достојанства (тј. титуле царске) и ради градова. И после овога разреши се он од овога живота и предаде се гробу, оставивши ово зло непогребено. После овога прими царство његов син Урош, и благоденствовавши дочека велику беду од своје властеле, и мало година царствова, и престави се из овога живота ништа не учинивши о напред реченом злу. Царство његово узе један део кнез Лазар, а други део Вукашин, који, дрзнувши се на краљевство, није се ништа бринуо о проклетству светога Саве. А грчке крајеве и градове узе Угљеша. И после овога, сакупивши се изиђоше у Македонију, и од Турака бише побијени (на реци Марици 1371. г.), и тако скончаше. А најчаснији старац кир Исаија, видевши ово неразрешено зло, распаљен божанственом ревношћу, дође кнезу Лазару и исприча му о тој ствари. А кнез Лазар, богољубив и украшен многим врлинама, чувши све ово о споменутом злу, паде у велику жалост. Он посла старца Исаију патријарху српском Сави, и овај дошавши једва га умоли за ово разрешење. И патријарх се преклони и замоли старца Исаију да пође у Цариград и затражи разрешење о овоме. Старац се покори овоме и пође, и дошавши кнезу узе од њега довољно што је на потребу, и тако пође на пут. А узе са собом и часнога у врлинама прота Свете Горе кир Теофана, и два његова ученика Силвестра и Нифона, и са њима и Никодима тумача речи, и о свему објавише целом сабору и старој царици кир Јелисавети и свој властели. Затим дошавши на Свету Гору, и одатле укрцавши се на лађу, стиже у царствујући град, доживевши успут страх и многе беде. А тада је царствовао Калојован Палеолог и његов син кир Манојло, а патријарх је био кир Филотеј, муж пун врлине и премудар. Одмах се сазнало за долазак старца Исаије и за узрок ради кога је дошао. И прими га патријарх и цео сабор са многом чашћу као што приличи. Затим, учинивши савет о овоме, опростише од пређашњег запрећења и одлучења и цара и патријарха и све живе и умрле, и примише све архијереје и јереје у заједницу и саслуживање. И догоди се овде оно што је боље за ове који су дошли, а нарочито за кир Исаију, јер беше веома возљубљен патријарху. Ради тога дароваше да Срби немају више архиепископа него самовласног патријарха којим нико не господари. А издадоше и једну заповест о овоме: да ако Срби ојачају и опет заузму грчке крајеве, да у њима не мењају митрополите и његово спомињање, тј. патријархово (на Литургијама), као што то заповедају и саборна правила. Када је ово све учињено онда написаше за потврду једну синђелију, и отпустише га са љубављу и чашћу. Ради боље сигурности послаше с њима два изабрана човека између свештеноинока, кир Матеја и кир Мојсеја, који дошавши у Призрен, као од лица патријархова, и ушавши у цркву служише заједно и причестише се са светитељем (тј. српским патријархом) и са српским свештеницима који раније беху одлучени. А у то време престави се Сава патријарх, који пребиваше на престолу Светога Саве двадесет година и пет месеци, и сконча месеца априла 29. дан на Антипасху (Томину недељу), у трећи час дана. А ови дошавши из Цариграда опростише цара Стефана (Душана), Јоаникија патријарха и Саву патријарха и цара Уроша, и све мале и велике, јер се сјединише удови глави и Црква опет доби своје благољепије". Толико о томе пише архиепископ Данило II и његов настављач.
Како се у то време помирења престави у Господу свјатјејши патријарх српски Сава IV, свети кнез Лазар окупи сабор епископа и српске господе у Пећкој патријаршији ради избора новог патријарха. И по промислу Божјем би изабран преподобни подвижник старац Јефрем,[14] кога одмах митрополити и епископи рукоположише и на престо Светога Саве посадише. Онда сви заједно отслужише службу Божју и заједно се са дошавшима из Цариграда причестише. Тако се утиша бура у Цркви и разреши се свака свеза, благодаћу Божјом и старањем честитог и мирољубивог кнеза. Од овога дивног и богоугодног дела њему веома порасте углед у свему народу српском и хришћанском.
Љубав светог кнеза Лазара према божанској Цркви Христовој огледала се и у љубави и усрђу које имађаше према светим храмовима и манастирима. Он постаде ктитор и добротвор многих цркава и манастира, и то не само у својој држави него и далеко ван њених граница. Као прво славно дело које учини, после измирења Цркава, беше подизање дивне цркве Светог Стефана у славном граду Крушевцу, познате и до данас под именом Лазарица. Затим, као што пише за њега патријарх Данило III, овај христољубиви владар "горе и хумове своје државе испуни обитељима монашких жилишта", где се настанише у живљаху монаси, "који себе Богу ородише усамљеношћу и сваким молитвеним тиховањем". Ово је било после 1371. године, када су, бежећи испред Турака, многи монаси из освојених крајева Балканског полуострва и Свете Горе дошли у слободну Лазареву државу, и овај монахољубиви владар дао им је да се настане у његовим моравским крајевима, особито око Крушевца и Сталаћа (где још и данас има многих цркава, црквишта и манастиришта из тога доба). Особито су код светог кнеза долазили познати монаси звани "Синаити", названи тако по свом великом учитељу преподобном Григорију Синаиту.[15] Ови подвижници и молитвени тиховалници, на челу којих беше монах кир Григорије Синаит, ученик оног великог Григорија, дођоше честитоме кнезу и замолише га да им подари неко усамљеничко место, где ће моћи богоугодно се подвизивати у миру и неузнемирености од света. Свети кнез сазида тада у тихом и скровитом месту у браничевском Ждрелу на реци Млави цркву Пресвете Богоматере и око ње основа манастир, а својом владарском повељом од 1379. године утврди га и снабде имањем, па га подари овим чесним синајским монасима и кир Григорију Синаиту. Све ово потврди и свјатјејши патријарх српски Спиридон,[16] заједно са црквеним сабором у Пећкој патријаршији. Овај манастир и до данас постоји и назива се Горњак, а посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. У то време допутова у Крушевац старатељ монашке болнице у светој лаври Хиландарској монах кир Герасим (иначе брат Лазаревог зета Вука Бранковића). Он се јави честитоме кнезу и изнесе му да оболели и стари монаси у светој обитељи Светога Саве и Симеона очекују кнежеву утеху и помоћ. Кнез одмах издаде повељу о томе (1380. г.), у којој заповеди "да се у болницу хиландарску даје сваке године по стотину онгија (златника)", а ради исхране и неге болесних монаха завешта још и два села: , Јелашницу с међама и Јелашницу с црквом", што све опет потврди патријарх Спиридон својом патријарашком граматом. Монах кир Герасим исприча кнезу како се многи и многи посвећују иночком образу у Хиландару, па је црква скоро недовољна да све њих у себе смести. Тада свети кнез, по угледу на велике задужбине Немањића, посла неимаре и све остало што требаше, те у Хиландару, уз главну хиландарску цркву храља Милутина, сагради дивни и пространи пронаос (припрату), те се на тај начин и он уврсти у ред великих и светих задужбинара Немањића. Руском пак манастиру Св. Панталејмона у Светој Гори кнез повељом својом од 1381. године приложи цркву Спасову у Хвосну, уз још нека села и потребне привилегије. Истом манастиру приложише тада челник Муса и синови му Стефан и Лазар село Уларе и цркву Св. Николе на Лабу, за спомен покојне супруге и мајке њихове Драгиње, рођене сестре кнежеве, што кнез такође потврди нарочитом повељом. Својом повељом он потврди и дарове војводе црничког Црепа село Мутницу и Паракинов Брод, које овај завешта лаври Св. Атанасија у Светој Гори.[17] Честити кнез брињаше и о српским монасима у Светој Земљи. Јер на молбу Јерусалимског патријарха Михаила он писаше (31. августа 1388. г.) кнезу Дубровачке републике да се српским монасима у Јерусалиму, настањеним у манастиру Св. Архангела Михаила, задужбини Светог Саве и краља Милутина, исплати заостали стонски доходак. Свети кнез је слао прилоге чак и манастиру на Синају, и манастирима у Влашкој.
Но највећа задужбина светог кнеза Лазара би његов манастир Раваница, који би основан 1381. године и посвећен Вазнесењу Господњем (Спасовдану). Градњу ове дивне задужбине повери свети кнез главном неимару Раду Боровићу, који сазида величанствену цркву у најлепшем српско-византијском стилу. Очевидац свега тога, српски патријарх Данило III, у свом "Слову о кнезу Лазару", овако описује кнежево украшавање манастира Раванице: "Божанску је цркву прекрасним мраморјем украсио, златом и сребром је божанствене иконе изобразио. И не само иконе, него је и зидове златом просветлио. Манастир је оградио високим пирговима (кулама) и чврстим зидовима, и утврдио сваком оградом, какве до тада нигде није било". Исте 1381. године честити кнез издаде своју владарску повељу овоме светом манастиру и обдари га великим добрима у Поморављу, Подунављу и Посавини. Та кнежева повеља овако гласи: "Аз, ва Христа Бога благоверни кнез Лазар, ревније иже прежде мене бившим благочестивим царем, на ихже престол Богу ме вознесшу и царствија саном украсившу, и славоју от многих јего дарованиј јеже на мње, мало тому васхотех принети, јелико по силе, благовољенијем Оца, поспешенијем Сина, савршенијем Светога Духа, воздвигох от основанија монастир в славу Светаго Вазнесенија, мње же в ктиторију, јегоже по сиље мојеј украсив, иже в њем житељство в саједињеније братијем изволих, јакоже Апостоли уставише и правили Светих Отец утврдише. Приложих же к потребам вса изобилне, доходке и села, винограде насадих и друге купих у Црепа и Југа... И саставих општежитије, да се држи у манастиру... И вса јелика приложих, не узех ничију баштину, не сатворих по силе, но вса са искупом и с заменоју, јакоже кто хотеше". За првог игумана новосабраној братији у Раваници кнез постави кир Арсенија, "мужа обдарена врлинама, украшена разумом, који имађаше дар Светога Духа да учи многе". У то време у Раваници се подвизавао и свети Ромило Раванички, који се ту и упокоји и би погребен с јужне стране припрате раваничког храма.[18] После мученичке кончине светога кнеза и његове ће свете мошти бити пренете у свету обитељ Раваничку, као што ће се даље видети.
Еванђелско христољубље и човекољубље светога кнеза није се огледало само у томе што је окупљао у својој земљи монахе подвижнике и исихасте (= молитвене тиховалнике), и обнављао им или оснивао нове обитељи, него и у томе што је подизао и обнављао и многе парохијске цркве за христоименити народ свој, и што је родитељски збрињавао сиротињу и болеснике, подижући и издржавајући сиротишта и болнице. Уз то још он је при црквама и манастирима отварао народне школе, ради просвећивања свога народа. Школу је отворио и у престолном граду Крушевцу, где су се учили његови синови и кћери и остала српска деца у престоници. На његов царски двор су се окупили многи учени и мудри људи, уметници зографи и златари, особито из јужних српских и грчких крајева, бежећи испред најезде злих Исмаилћана. О томе бекству хришћана испред Турака овако говори мудри Константин Философ у свом опису живота кнеза Лазара и сина му деспота Стефана. "Када свети кнез, вели он, утврди оно прво добро (тј. измирење Цркава), он одмах пређе на друге ствари: где год је видео ма које врсте градове и области и обитељи и цркве благочестивих, где су (од Турака) једне огњем попаљене, а друге порушене, и многа убиства и реке крви које су текле, и друго томе слично, он је све то поправљао, у ред доводио и успокојавао. Јер одавно већ грчка држава опадаше, а Исмаилћани се умножаваху; и разлише се чак и узападне крајеве... Исмаилћански род се све више изливаше као неки скакавци: једнс су од хришћана одводили, друге заробљавали, треће пленили, четврте клали, као огањ ломећи и све сатирући где год се појављиваху, и увек се наметаху; ишли су да и оно што је остало поједу и немилостиво погубе. И безнадежан је био изглед да се ово измени за нас који грешимо и који се не обраћамо Јединоме који мења све".
Цар Лазар се у неколико махова борио против ове турске најезде. Јер "он није трпео да више чека и да пренебрегне своје удове, и уз то још Христове удове, да се секу и кидају, него одлучи или да уклони стид њихов од свију, или сам да умре и да то још посведочи мучеништвом".[19] Јер Турци су стално напредовали, и огњем и мачем, неправдом и насиљем крчили су себи пут све даље и даље на запад. Они се нису задовољавали чак ни плаћањем данка и пореза од стране хришћана, него су тежили да све хришћанске народе себи потпуно покоре и поробе. Тако су за неколико година освојили велике и тврде градове Сер, Софију и Солун,[20] а 1386. године освојише и српски град Ниш. На челу велике турске војске беше султан Мурат I (1362-1389. г.); његов први сукоб са војском Лазаревом би код места Плочника на Топлици 1387. године (сада село Плочник код Прокупља), где Мурат утече испред кнез Лазара.[21] Следеће године Муратова војска продре и у Босну, али је тамо сусрете храбри војвода краља Твртка, Влатко Вуковић, и јуначки победи код града Билећа. Све ово међутим не заустави Турке, него само подстакну Амурата да се још више и бројније припреми за одсудну битку са кнез Лазаром и његовом храбром војском. И султан се стаде силно оружати и велику војску прикупљати. Али као предзнаци скоре несреће српске беху се опет појавили унутрашњи раздори, свађе и издајства, и властољубље старешина српских. Не беше једнодушности и оданости кнезу, те зато он мораше са молбама и преклињањима да позива Србе у бој на Косово. Кнез је, наиме, одржао државни сабор у Крушевцу, са својим војводама и велможама, и одатле је упутио општу поруку свеколиком Српству: "Ко не дош'о на бој на Косово, од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бјела"... Но и поред кнежевог позива многи се великаши не одазваше, а западни хришћани своју помоћ не упутише. Лазар је на двору одржао своју кнежевску вечеру, на којој је мирољубиво позвао све присутне војводе и великаше на мир и слогу против некрста. Затим се српска војска поче окупљати око града Крушевца и, на челу са честитим кнезом и високим војводама, кретала се на југ у правцу Косова. Своју војску је припремио и Лазарев зет Вук Бранковић, господар Косова и Приштине, јер Муратова војска управо беше кренула северно од Скопља најпре на његове крајеве на Косову Пољу. Кнезу у помоћ крете и војвода босанског краља Твртка Влатко Вуковић, а са њим и бан Иваниш Хорват из Хрватске.
Дан пре битке кнез је војску своју окупио око беле Самодреже цркве, где би отслужена служба Божја и сва војска редом причешћена. Јер је свети великомученик Христов предосећао да њему и њима предстоји испити чашу страдања Христових, "за крст часни и слободу златну".
За то време војска султана Мурата, са синовима му Јакобом и Бајазитом и војсковођама Евреносом, Сариџем и Балабаном, и многим трупама турских емира из Мале Азије и Персије, беше се већ слегла на Косово Поље, између града Приштине и река Лаба и Ситнице. На дан боја на Видовдан,[22] у уторак 15. јуна 1389. године, на Светог пророка Божјег Амоса, свечарску славу кнеза Лазара, честити кнез Лазар још једном се помоли Богу и изговори охрабрујућу беседу својој војсци пре самог боја, што све лепо описа потоњи патријарх српски Данило III. "Када се Мурат, вели патријарх Данило, устреми као велики лав са великом силом, он сакупи безбројно и неизрециво мноштво војске многе себи у помоћ и приближи се земљама српским. А благочестиви и свехвални кнез Лазар, увидевши свирепи наилазак овог гордог и охолог, најпре Бога из дубине срца у помоћ себи призва, говорећи: Боже, законопреступници устадоше на ме, и судиште крепких заиска душу моју. Мржњом неправедном омрзнуше на нас, и оружје извукоше и напрегоше лукове своје, да нас устрељају, закољу и усмрте. А Ти нас, Господе, не остави, већ нам помози; и да уђе оружје њихово у срца њихова, и лукови њихови да се сломе. Нека разумеју да си Ти Бог, једини творитељ преславних чудеса (ср. Пс. 85, 14. 10; 24, 19). Затим посла по благороднике своје, велможе и војводе и војнике, велике и мале. Призвавши их себи, рече им о наиласку безбројних иноплеменика. Када се сви утишаше, он им тихим и спокојним гласом свима скупа говораше: Ви, о другови и браћо моја, велможе и благородни, војници, војводе, велики и мали, сами сте знали и видели колика нам је добра Бог у животу овом даровао, и ничега красног и слатког овога света, славе и богатства и свега што је људима потребно - не лиши нас; него, штавише, Он нам и умножи. Зато ако нам што невољно и болно буде, да не будемо недобротворни и неблагодарни Њему за ово. Ако нам мач, или рана, или хиљаде смрти догоди се нама, поднесимо то слатко за Христа и за благочестиву веру нашег отачаства. Бољи нам је подвиг смрти, неголи стидан и ропски живот; боље нам је у боју од мача смрт поднети, неголи плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, постарајмо се дакле да ускоро подвиг страдалачки примимо, да бисмо поживели вечно на небесима; именујмо себе војницима Христовим, страдалцима за веру, како бисмо се уписали у књигу живота. Не поштедимо тела наша у борењу, да од Подвигоположника светле венце примимо. Страдања рађају славу, а трудови посредују за починак. - Тим и другим речима кнез наоружа војнике и на подвиг многи страдалце припреми. А свехвални, мужаствени и благородни, које роди и подиже Српска земља као прекрасне младице и изабране кедре Ливанове, милом и љубљеном своме господару овако одговараху: Ми, господине наш, откако заједничком природом од оца и мајке рођени бисмо, Бога и тебе познасмо. Бог нас подиже, а ти васпита, као чеда одхрани и као синове дарова, као браћу заволе и као другове узпоштова. Сви ми заједничари и пријемници бисмо славе, богатства и свих красота света, весеља и радости и војинства. Љубав и част, све обилно од тебе примисмо, да радо за тебе, за веру и за отачаство умремо. Нећемо поштедети себе, знајући да после овога имамо отићи и са прахом смешати се. Умримо да свагда живи будемо, принесимо Богу себе жртву живу, не као негда привременим и преварним гошћењем за насладу нашу, већ у подвигу крви своје. Не поштедимо живот наш, да живописан углед после овога другима будемо; не бојмо се страха надошлог на нас, ни устремљења нечастивих противника насрнулих на нас. Ако на страх и губитак будемо мислили, нећемо се добра удостојити; ако бисмо о неком таштом делу мислили, ништа од часних подвига остварили не би. Ми се имамо борити са Исмаилћанима као са нашим непријатељима, макар нам мач главу, копље ребра и смрт живот узели. Ми, о садругови и саборци, узмимо тегобу негдашњих војника који су сада код Христа, да бисмо се с Христом прославили. Ми смо једна природа људска подвргнута истим страстима, и један гроб да нам буде, и једно поље нека прихвати тела наша са костима, еда би нас прихватила светла едемска (рајска) насеља".[23]
Када затим отпоче крвави бој између крста и некрста, између хришћана и мухамеданаца, тада један од Лазаревих војвода, по имену Милош Обилић, успе да се пробије до самог шатора султана Мурата и да овога распори ножем и убије. Ово учини војвода Милош и због тога што су га многи завидљивци опадали код кнеза да ће он бити српски издајник. Муратово убиство спрва унесе велику пометњу у турску војску, и тада је Лазарева војска нагло напредовала. Сам кнез се јуначки борио и, како за њега каже Троношки летописац, "имађаше на себи шеснаест рана када је усео на трећег коња, пошто два под њим већ беху убијена". Но промисао Божји беше кнезу и Србима назначио други исход из ове борбе. Јер после првог српског налета и погибије султана Мурата, његов син Бајазит прикри смрт турскога цара и силним налетом и лукавим замкама ухвати и погуби честитога кнеза и многе његове војводе. О томе овако пише Константин Философ, кога смо већ напред споменули: "Када кнез устаде и крете на Исмаилћане, сукоб би на пољу Косову. И у први мах одолеваху Лазареви људи и побеђиваху. Али већ не беше време за избављење. Стога син турскога цара (Бајазит) ојача опет у тој самој битци и победи, јер је Бог тако допустио да се овај велики Лазар и они који су са њим увенчају венцем мучеништва. И шта би после овога? Лазар достиже блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да буду погубљени пре њега, да не виде смрт његову. Ова битка би године 1389, месеца јуна 15. дан, када Лазар прими мученичку смрт".
По свеопштем народном и древном предању, Светом кнезу Лазару се пред ову битку јавио Анђео Господњи и питао га којем се жели приволети царству, да ли царству земаљском или Царству Небеском? Помоливши се најпре у себи небочежњиви кнез је одговорио Анђелу Божјем: Ако ћу се приволети царству земаљскоме, оно је за малена, тренутно и пролазно; а Небеско Царство је увек и до века. И тако се богољубиви владар српски свецело определио за Царство Христа Цара на небесима и са свим својим христоименитим народом смирено покорио свесавршеној вољи Божјој, која је врховни закон неба и земље. Зато је и сада, пред џелатом Бајазитом, мирно и спокојно стајао, очекујући да прими мученичку смрт за веру Христову и за отачаство народа свога хришћанскога. Он није тражио слободу "по сваку цену", тј. слободу од Бога и без Бога, него слободу у Богу и са Богом, и зато је мирно приклонио главу под мач нехришћанинов, молећи се у себи Богу овако: Створитељу мој, Који судиш знане и незнане грехе наше, Теби вапијем и Теби се молим: опрости ми све што сам пропустио учинити по светој вољи Твојој, и спаси овај народ мој, или боље рећи не мој него Твој народ, Господе.[24] Затим предаде душу своју у руке Подвигоположника Христа. Раставши се од тела земљаног и царства земаљског ради Христа, он спасе душу своју и душу народа својега, задоби бесмртно Царство Небеско и Богу приведе мноштво Мученика. А и свето тело његово Господ не предаде распадљивости, него га прослави нетрулежношћу и многим даровима чудотворства.
Наиме, када Бајазит виде са каквим достојанством прими смрт овај хришћански кнез, он после битке допусти монасима који искаху тело Лазарево те га они узеше и честно погребоше у цркви Светог Вазнесења у Приштини. После пак годину дана Лазареви синови Стефан и Вук, по савету свјатјејшег патријарха и заједно са клиром и народом, открише мошти светог Великомученика и нађоше тело његово нетљено и читаво, које испушташе многи и благоухани мирис (као што то сведочи Пећски летопис из тога доба). Јер Господ даде нетљеност светом телу његовом као несумњиви доказ мучеништва његовог за Христа и богоугодног живота и светости његове. Узевши свето тело, сви скупа кретоше у литији ка задужбини његовој манастиру Раваници. Успут свратише у манастир Нову Павлицу, задужбину Лазаревих сестрића браће Мусића, који такође изгибоше на Косову. На том путу литију срете чесна удовица Лазарева, кнегиња Милица. Ту свечану али и тужну литију овако описује српски патријарх Данило III: "Благочестива и достојна хвале кнегиња Милица, са прељубазна два сина њена и са свима благородницима, изишавши у сретање и близу бивши моштију новомученика Лазара, на њих је пала и загрлила их. Изван себе је била, као да је постала полумртва. А затим, тргнувши се као од сна, вапајима великим уздисаше: Авај мени, што ми се деси! Изненада ми љуто оружје прође кроз душу моју. Слично Јеремији и мени ово дође. Послушај ме како уздишем, како тужим, а нема никога да ме утеши. Девојке моје и младићи моји одведени су у ропство. Обешчади ме мач као смрт у дому. И сви непријатељи моји чуше за зло моје и зарадоваше се. Тако примих изненада. Ово ли ја чеках: пасти и лишити се супружанства и милог ми и љубазног господина кнеза, са светлим и изабраним и мужаственим и храбрим оружницима. Плачите са мном: поља и долине, што бисте заједничари тела и крви ових. Ридајте са мном и тужите ви мајке прељубазне деце, жене добропобедних мужева, рођаци љубазних својих... И сви остали ово слушаху, и вапајима и гласовима и уздасима све место оно испуњаваху. А мноштво људи благородних и народа стече се, и сви саставише плач и ридање неутешно. Од болова и уздаха срца као лавови да ноктима утробе раздираху. Синови оца зваху, и потчињени господара свога. Сви скупа заједно страдаху и трпљаху болове, страдајући као да су ван себе". Толико о томе патријарх Данило. А о тој свеопштој и свенародној тузи и болу за светим кнезом, пише и споменути Константин Философ: "А тада не беше места у целој земљи тој где се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити; толики беше да се свим овим ваздух испуни, тако да је у свим овим пределима Рахила плакала и није хтела да се утеши, не само због побијене деце своје, него и због богоизбраног господина Лазара, јер ни њега ни њих више нема на земљи".
Свето тело Светог новомученика и великомученика Лазара би свечано пренето у његову задужбину Раваницу код Ћуприје (1391. године) и положено у цркви Св. Вазнесења Спасовог. Ту оно почиваше и чудотворства чињаше све до године 1690, када, при општој сеоби Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, и раванички монаси напустише свој манастир испред турске освете, и са телом светог Кнеза пређоше најпре у Сент-Андреју повише Будима, а затим (1697. г.) одатле у Фрушку Гору у Срему, где обновише манастир Врдник и назваше га новом Раваницом. У овој новој Раваници тело светог великомученика цара Лазара почивало је све до II Светског рата, када га је (14. априла 1942. г.) испред усташког пустошења фрушкогорских манастира пренео у Саборну цркву у Београд прота Радослав Грујић, где оно и данас почива на утеху, помоћ и духовно руководство православног народа Лазаревог и свих православних хришћана, а на славу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа.
Благоверна пак супруга Лазарева Милица с муком управљаше тешко пораженом српском земљом, јер њен син Стефан беше дете од тек напуњених дванаест година. У стварима овога света, "у којима је се тешко снаћи", и у разбијеном и поробљеном царству, она је мушки храбро и мудро руководила народним и државним пословима. Њој у Крушевац стиже Бајазитово посланство са понудом за мир, али под једним условом - да кнегиња пошаље Бајазиту своју кћер најмлађу Оливеру. Да Србију заштити од даљег страдања кнегиња на то мораде пристати, мада се томе противио и српски патријарх Спиридон. Но она сматраше да кћи њена може послужити као нека нова Јестира на добро свога народа, само под условом да веру своју хришћанску никада не промени, у чему ју је Оливера и послушала. Са својом рођаком и садругом у болу и монашком подвигу, монахињом Ефимијом, Милица је мудро водила свој народ, док није 1393. године предала власт своме сину Стефану, а сама се повукла у свој новоподигнути манастир Љубостињу и замонашила се са именом Евгенија.[25] А благоверни и христољубиви деспот Стефан мудро управљаше земљом оца свога Лазара, у свему се угледајући на њега.[26] Колико он уважаваше свога светог оца и њему свако своје добро приписиваше, види се најбоље из ових његових речи, написаних у повељи манастиру Хиландару 1405. године:
"Ја од младићког ми узраста и младих ноктију, када је Бог у старању све на корист мени чинио, у многа злољута и неподношљива искушења, штавише и смртна допуштен бих, којима су сведоци и слушаоци небесне стихије и скоро сва васељена, и од свих избави ме Господ, а и још ме избавља. А у овоме што имађаше бити и што имах пострадати, да се рече, у тамним овим облацима ја ка сунчаним најсветлијим зрацима, врлином кажем оца мога и господина светог ми Кнеза, једва и с муком упирах очи, ја и они који су у власти мојој. И ако што и ревновасмо бити налик њему, то с муком и изван благости и таштине, јер Бог љуби тихог даваоца, као што рече божански Апостол (2 Кор. 9, 7). А сада скровишта велика благости Божје отворише нам се, и смирисмо се и починусмо, и облаци тамни разиђоше се, и засија нам сунце, и да речемо с Апостолом: Ово је време благопријатно, ово је данас дан спасења (2 Кор. 6, 2). И обновише се острва и ново небо и нова земља мени, по Исаији (Ис. 65, 17). И ја сам благодаран Богу, и бих и још ћу бити, благодаћу Светога Духа која ми потпомаже. Јер самодржац и владар очевом наслеђу и ширинама српске земље од Бога поверен венчах се, и очевим врлинама ревнујући устројих се..."
Владајући тако земљом свога оца Стефан дође једном (године 1403. или 4.) на славно и тужно поље Косово. И у спомен на свога оца и погибију Срба Мученика он изради и постави ту велики камени стуб од мрамора, на коме бише написане следеће дирљиве и поучне речи: "Човече који ступиш на српску земљу, био придошлица или си овдашњи, ма ко да си и ма шта да си, када дођеш на поље ово, које се зове Косово, и видиш да је сво пуно костију мртвих, а са њима и камену природу, мене (тј. камен) у облику и са знаком Крста кад видиш поред њих како усправно стојим, да не прођеш, да не превидиш, као нешто узалудно и ништавно, но те молим, приђи и приближи се мени, о љубљени, и размотри речи које ти преносим, и из тога ћеш разумети због кога узрока и како и зашто стојим ја овде; јер истину ти говорим, не мање од живога у коме је душа, да хоћу да вас у суштини известим о свему ономе што се збило.
Овде је негда био велики самодржац, чудо земаљско и цар српски, који се звао Лазар, кнез велики, побожности непоколебљиви стуб, пучина богопознања и мудрости дубина, пламени ум, туђинима заштитник, хранитељ гладних и сиромашних заштита, невољним милосрђе и утешитељ. Све љубећи колико Христос хоће, дошао је овамо по својој вољи сам он, и са свим својим безбројним мноштвом, колико је под руком његовом. Били су то мужеви добри, мужеви храбри, људи заиста у речи и делу, који су се блистали као звезде светле, као земља окићена цветовима, у оделу златом и камењем драгим украшени. Било је много коња изабраних и са златним седлима, сви дивни и красни јахачи њихови. Као неки добри пастир и заштитник веома племенитих и славних, он мудро приводи јагањце разумне да у Христу добро скончају и венац страдања добију, и учесници вишње славе буду. И тако сложно много и безбројно мноштво заједно са добрим и великим господином, с храбром душом и вером најтврђом, као на ложницу красну и на многомирисно јело, на непријатеља се устремише, и сушту змију згазише, и умртвише звера дивљега, и великога противника, и неситога ада прождрљивца, то јест Амурата и сина његова, аспидин и гујин пород, штене лавово и василисково, а с њима и не мало других. О чудеса Божјих судбо! ухваћен би племенити страдалац рукама безаконим агарјанским, и крај страдању добро прими, и мученик Христов постаде велики кнез Лазар. Не посече га нико други, о љубими, до сама рука убице тога, сина Амуратова (Бајазита).
И све ово што је речено сврши се године 6897. (тј. 1389.), индикта 12, месеца јуна 15. дан, у дан уторак, а час је био или шести или седми, не знам - Бог зна".
Овакве и сличне похвале честитоме кнезу, Светом Великомученику Лазару, написа не само син његов деспот Стефан, него и многи други тадашњи и каснији Срби, клирици и световњаци. Јер сав народ сматраше цара Лазара за светитеља и великомученика Христовог. Дивну похвалу написа светом кнезу и захвална монахиња Ефимија, извезавши исту златним и сребреним концима на свиленом покривачу Великомучениковог кивота. Та Похвала гласи овако:
"Међу лепотама овога света васпитао си се од младости своје, о! нови Мучениче, кнеже Лазаре, и крепка рука Господња показа те крепким и славним међу свом земаљском господом. Господовао си земљом отачаства свога, и у свим добрима узвеселио си поверене ти хришћане, и мужаственим срцем и жељом побожности изишао си на змију (тј. турског цар Мурата) и на непријатеља божанских Цркава, расудивши да твоје срце не може трпети да гледа где хришћанима отачаства твога владају Исмаилћани. Ако пак ово не постигнеш, одлучио си онда да оставиш трошну висину земаљског господства и обагрити се крвљу својом и сјединити се са војницима Цара Небескога. И тако две жеље постигао јеси: и змију си убио и примио си од Бога венац мучеништва. И сада не заборави возљубљена твоја чеда која си пресељењем својим оставио сирота. Јер када си отишао у вечна насеља небеска многе туге и боли обузеше возљубљена ти чеда, и она у многим жалостима живот проводе, јер њима владају Исмаилћани, и сви потребују твоју помоћ. Зато се молимо, моли се општем Господару за возљубљена чеда твоја и за све оне који им с љубављу и вером служе. Јер су многим жалостима спутана возљубљена ти чеда, јер они који једоше хлеб њихов подигоше на њих буну велику, и твоја добра бацише у заборав, о! Мучениче. Но ако и јеси прешао из овога живота, ти знаш туге и боле чеда твојих, и као Мученик имаш слободу пред Господом, преклони колена пред Владиком Који те је увенчао, моли да возљубљена ти чеда богоугодно проведу многолетни живот у добру, моли се да православна хришћанска вера пребива неповређена у твоме отачаству, моли се да Бог Победник даде победу возљубљеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, над видљивим и невидљивим непријатељима. Јер ако помоћ примимо од Бога, одаћемо ти похвалу и благодарење. Сабери збор твојих сабеседника, светих Мученика, и са овима се помоли Богу Који те је прославио: јави Георгију, покрени Димитрија, убеди Теодоре, узми са собом Меркурија и Прокопија, и не остави Четрдесет Севастијских Мученика, у чијем месту мучеништва војују сада возљубљена ти чеда кнезови Стефан и Вук[27] моли да им се даде од Бога помоћ. Дођи, дакле, нама у помоћ, ма где да си. Погледај на ове моје мале приносе и урачунај их у многе; јер ти не принесох достојне похвале, но по сили малога ми разума, зато и очекујем мале награде. Но ти, о! мили мој господине и свети Мучениче, ниси био тако малоподатљив у пропадљивим и пролазним стварима, колико си сада далеко више у непролазним и великим које си примио од Бога. Јер си телесно мене странкињу обилно исхрањивао у туђини. А сада те обострано молим: да ме исхраниш, и да утишаш љуту буру душе и тела мога. Јефимија усрдно приноси теби ово, Светитељу".
Косовски плач кнез Лазареве супруге и сина, монахиње Ефимије и осталих Срба и Српкиња, па чак и Грка и осталих православних, није остајао без наде и утехе. Јер се силом и благодаћу Божјом тај плач одмах претварао у похвале и у богослужбене химне и славопоје светом Великомученику и његовом Подвигоположнику Христу Богочовеку, Победитељу смрти и Васкрситељу живота. Тако су за патријархом српским Данилом III три равничка монаха написали Похвале и Службу светоме Мученику и кнезу Лазару, у којима се заувек слави у Цркви Божјој његов богугодни подвиг мученичког страдања за Христа и за свој христоименити народ. А православни народ српски, целокупни подвиг и дело Светог цара и Мученика Лазара и осталих: Косовских Мученика, изразио је у овим кратким и надахнутим речима: "Све је свето и честито било, и миломе Богу приступачно", Којему слава у све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА АМОСА

Свети пророк Амос родио се у Јудеји у граду Текуји, недалеко од Витлејема. Из просте и небогате породице, он је проводио дане своје као пастир чувајући стада. Но Господ који гледа не на богате и силне него на смирене и ниште, узе га, као и Мојсија и Давида, од оваца на пророчку службу. И нареди му да иде из земље Јудине у земљу Израиљеву, да тамо пророчком проповеђу приведе к покајању људе, искварене идолопоклонством. Треба приметити, да се по смрти Соломоновој[28] Јеровоам[29] са десет племена израиљских одвоји од Соломонова сина Ровоама[30] који цароваше у Јерусалиму, образова засебно царство израиљско од тих десет племена и би првим његовим царем. Од дана тог Јеровоама Израиљци отпадоше од истинског богопоштовања и клањаху се идолима. Јеровоам, желећи да утврди своју власт над Израиљцима, и бојећи се да се они, одлазећи о празницима у Јерусалим ради поклоњења у храму, не поврате к цару јудејском, а њега свргну и убију, начини два телета од злата. Јер он знађаше наклоност својих поданика према идолопоклонству; још преци њихови, прешавши из Египта кроз Црвено море у пустињу, салише себи од златних обоца златно теле. Начинивши дакле два златна телета, Јеровоам намести једно у Дану а друго у Ветиљу, градовима свога царства. Уједно с тим он нареди свима Израиљцима да не одлазе у Јерусалим, него да се поклањају и приносе жртве овим златним телцима. Ради тога цар установи свечане празнике, и говораше народу: Ево богова твојих, Израиљу, који су те извели из Египта! (3. Цар. 12, 26-33).
Тако Јеровоам разврати Израиљце. И мада од тога времена Господ шиљаше Израиљцима Своје свете пророке, да изобличе њихову заблуду и врате их на прави пут, ипак се мало ко од њих исправљаше и враћаше истинитоме Богу; а неки се клањаху и истинитоме Богу и златним телцима. Између осталих пророка Господ посла к њима и овог слугу Свог, светог пророка Амоса, са страшним претњама. Овај пророк Божји беше прост и неук у беседи, али не разумом: јер у њему дејствоваше и устима његовим говораше онај исти Дух Свети који дејствоваше и у свима пророцима. Почетак пророчке службе његове пада у дане дара јудејског Озије,[31] коме престоница беше Јерусалим, и цара израиљског Јеровоама, коме престоница беше Самарија; али ово није онај Јеровоам што се одвоји од скиптра Јудина и начини златне телце, него други, каснијих година[32]; уосталом и он, слично своме имењаку и претходнику, беше идолопоклоник и служаше златним телцима. Свети Амос и поче пророковати у дане ових царева, на две године пре страшног земљотреса у Палестини. По казивању старих писаца, тај земљотрес би на овај начин: цар јудејски Озија, прозван Азарија,[33] погордивши се, дрзну се ући у храму у Светињу над светињама и на жртвенику кадионом принети тамјан по чину свештеничком; а кад се свештеници противљаху томе, он им прећаше смрћу, и у том тренутку настаде страховит земљотрес у Јерусалиму и у целој Палестини; тада се не само многе зграде срушише, него се и неке горе са својих места покренуше,[34] кров храма препуче и кроз ту пукотину сунчев зрак паде на царево лице, и тог часа се на царевом челу појави губа, и он одмах сав постаде губав. - Тако Господ тада не отрпе насиље чињено Његовом жртвенику и бешчешће наношено Његовим свештеницима.
У својим пророчким речима, подробно изложеним у његовој књизи, свети Амос прећаше страшним казнама Божјим које су имале доћи од Бога не само на Израиљ, него и на околне земље, градове и народе: Сирију, Филистимљане, Тир, Идумеју, Амонићане и Моавце, а нарочито Израиљце, јер они, познавши истинитог Бога, одступише од Њега. Бога не разгневљују толико греси незнабожаца који Га не знају, као што Га гресима својим разгневљују људи који су Га познали и уживали Његова доброчинства. Јер каква све доброчинства не учини Бог неблагодарном народу израиљском?! Он га ослободи из египатског ропства, проведе га кроз море као по суху, огладнелог у пустињи нахрани маном, ожеднелом изведе воду из камена, прогна народе испред њега, и уведе га у обећану земљу којом тече мед и млеко. А они златним идолима, извајаним у облику телаца, приређујући свечане празнике, клицаху: "Ево богова твојих, Израиљу!" Такве богомрске празнике они особито приређиваху у граду Ветиљу, на високој гори, где стајаше златно тело. Стога тамо свети Амос најчешће долажаше, и громко викаше на народ, молећи их и саветујући их, и плашећи их љутим казнама Божјим што иду на њих, да престану са безбожјем. Али мало ко слушаше пророка.
Беше тада у Ветиљу жрец тамошњег телца, по имену Амасија. Он видећи пророка Божјег Амоса, како хули њиховог идола - златно тело, како пљује њихове жртве, како одвраћа људе од поганих празника њихових и прети казнама, он га оклевета пред царем израиљским Јеровоамом, говорећи: Амос диже буну на те усред дома Израиљева; земља не може поднети све речи његове. Још и оваква зла пророкује о теби: Јеровоам ће погинути од мача, а Израиљ ће се одвести из земље своје у ропство (Амос, 7, 10-11).
Таком клеветом жрец Амасија је желео да у цару изазове гнев противу Амоса, али цар мало обраћаше пажње на речи жречеве; иако идолопоклоник, цар је ипак поштовао пророка Божјег и није му хтео досађивати. Када се жрец увери да не може нахушкати цара против Божјег човека, сам га стаде насилно гонити: много пута га је љуто био и прогонио из Ветиља, забрањујући му да долази на празнике, приређиване у част златног телета, и да одвраћа народ од празничних жртава и весеља. Али, свети пророк се не обазираше на његове забране и на ране које му задаваше, него понова долажаше у Ветиљ и понова упућиваше народу пророчке поуке и савете, а жрец га понова хваташе и батинама подвргаваше. Једном лукави жрец с молбом рече светом Амосу: Видиоче, удаљи се одавде, и иди у земљу Јудину; и тамо живи и тамо пророкуј; а у Ветиљ више не долази, јер је светиња царева и дом је царски. - А свети Амос одговори Амасији: Ја не бејах пророк, нити сам син пророчки, него бејах сиромашан пастир и брах дудове. А ти ми кажеш: не пророкуј у Израиљу и не изговарај речи на дом Исаков. Због тога ово вели против тебе Господ: Када Асирци дођу на земљу Израиљеву, и поробе је, и опустоше, и градове њене разоре, и град овај узму, тада ће бестидни војници асирски пред твојим очима жену твоју оскврнити блудом, јер си и ти допринео да заблуди Израиљ пред свевидећим очима Божјим и учио си ове људе да творе нечиста дела у поганом храму златног телца - бога твог; а синови твоји и кћери твоје погинуће од мача пред тобом, и ти ћеш сам умрети у земљи нечистој, и Израиљ ће се одвести из своје земље у ропство (ср. Амос. 7, 12-17).
Ове речи светог пророка Божјег Амоса силно разјарише жреца Амасија, и он га стаде немилице тући; најзад жречев син, свирепи Озија, бесан од гнева, из све снаге удари дебелом мотком светог Амоса посред чела и смртно га рани. Али пророк Божји не умре одмах, него га једва живог одвезоше у земљу Јудину, где после неколико дана он од тешких рана предаде дух свој, у постојбини својој, у граду Текуји.[35] Ту он би и погребен крај отаца својих.
Ко жели да зна каква беху пророштва светог пророка Божјег Амоса, нека чита Књигу пророка Амоса. А Бога, који га је надахнуо, ми славимо сада и увек и кроза све векове. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВИТА, МОДЕСТА И КРИСКЕНТИЈЕ

За царовања Диоклецијанова,[36] када обласни управитељ Валеријан гоњаше хришћане, у Сицилији живљаше дванаестогодишњи дечак, по имену Вит, син високородног и богатог грађанина Гиласа. Гилас беше незнабожац; а његов син, блажени Вит, у детињству свом просвећен с неба чудесном благодаћу Светога Духа, познаде јединог истинитог Бога који је створио небо и земљу. Верујући у Њега, он Му се, обучен у кострет, непрестано мољаше дању и ноћу. И удостоји се чути божанствени глас који му рече с неба: Услишена је молитва твоја! Ја ћу показати на теби милост Своју.
После овога гласа, дечку би дарована од Бога чудотворна сила. И он исцељиваше недуге људске, учаше неверне познању истинитог Бога, упућиваше многе на прави пут. Јер свемогући Бог узажеле да устима и делима овога дечка начини себи хвалу, на посрамљење идолопоклоничке заблуде. И Господ дарова Виту надприродни разум и дар чудотворства, да би блажени Вит још у дечјим годинама био муж силан у речи и делу, како би се тиме прославио Бог, диван у светима Својим.
Када обласни управитељ Валеријан сазнаде за овог светог дечака, који беше на језику толиких људи, он позва к себи Витовог оца и упита га: Шта то чујем, твој се син клања ономе Богу, кога хришћани почитују? Ако дакле хоћеш да га имаш здрава и читава, ти се онда постарај да га одвратиш од тог безумља.
Вративши се кући, Гилас стаде саветовати сина да не оставља древне јелинске службе које се врше боговима њиховим. А блажени дечко Вит одговори оцу: Ја не знам другог Бога осим Јединог, од увек постојећег, којега се Дух ношаше над водама и одвоји светлост од таме. Ја служим томе Богу који сатвори небо и земљу; Он јесте свети Господ Исус Христос, Цар анђела. Њега ја исповедам, и исповедаћу Га у све дане живота свога.
На овакве речи сина свог отац се веома разгневи и нареди да га прутем бију; при томе му отац говораше: Ко те научи да тако говориш? Не знаш ли да ћеш погинути, ако за то дозна кнез. - А дечко, бијен, одговараше: Христос ме научи, коме сам ја слуга, а гнева се кнежевог не бојим.
Тада Гилас дозва Витовог васпитача, који се звао Модест, и рече му. Пази да овај дечко никада не спомиње Христа у речима својим. - Али свети Вит не хајаше за очеву забрану и стално ношаше име Христово и у срцу свом и у устима својим, и Господ Христос га утеши јављењем анђела. Јер њему се у виђењу јави анђео Господњи, и рече му: Не бој се, него буди храбар ради имена Исуса Христа. А ја сам ти дат као хранитељ, да те чувам до саме смрти твоје. Знај насигурно за ову милост Господњу: што год заиштеш од Господа, даће ти се.
Обрадован и укрепљен овим виђењем анђела, свети дечак Вит стаде још са већом ревношћу исповедати и прослављати име Господње. А отац његов веома туговаше због тога, јер му беше јединац, и стараше се да га ласкавим речима придобије за служење демонима. Свети Вит му на то рече: Оче, којим боговима ти ми налажеш да служим? Отац му одговори: Зар не знаш, сине мој, наше богове: Зевса, Херкула, Јунону, Минерву, Весту, Аполона и остале, којима се клањају цареви и кнезови? Свети дечак одговори оцу: Те које називаш боговима- идоли су бездушни, рукама људским направљени; они уста имају, али су неми; очи имају, али су слепи; руке и ноге имају, али су непокретни. Ја пак знам да постоји један живи и свемогући Бог, кроз кога ми живимо и крећемо се (Д. А. 17, 28), Творац и Промислитељ целокупне твари, Отац и Син и Свети Дух; исповедам једног Искупитеља и Спаситеља рода људског, Сина Божјег, који због грехова наших би мучен, чијом крвљу ми добисмо спасење.
Отац му на то са сузама рече: Преслатко чедо моје, послушај користан и здрав савет родитеља твог и одустани од те безумне вере, по којој ти узалуд поштујеш некаквог мртвог човека; одустани, да те кнез у гневу своме не би погубио, и тиме увећао патње срца мог. - Блажени Вит одговори: О, када би и ти, оче, познао ко је и какав је Онај кога ти са потцењивањем називаш мртвим човеком! О, када би се и ти, оче, заједно са мном поклонио Њему! Јер Он и јесте Христос, Син Бога живога, Јагње Божије које узима на себе грехе света. - Гилас на то рече: Ја знам да је тај Христос, кога ти називаш Богом, по наредби Пилата у Јудеји био бијен, и на крсну смрт осуђен и распет на крсту од Јевреја и Пилатових слугу. - Свети дечак одговори: Тако је, оче, као што кажеш; али у тој ствари има једна велика и предивна и света тајна. Гилас рече: Истински расуђујући, тачније би било назвати ту ствар казном а не тајном. Блажени одговори: Оче, саслушај ме кротко и познај истину: предавање на смрт и распеће Господа нашег Исуса Христа јесте наше спасење; и знај, да ме од љубави к Њему нико никада никаквим мукама раставити не може. - После ових речи Гилас прекиде разговор, патећи у срцу свом због сина.
Благодаћу Божјом, која живљаше у блаженом дечаку, чињаху се многа чудеса: слепи добијаху вид, болесни се исцељиваху, и демони, изгоњени из људи, исповедаху јавно велику светост младога дечака. А све то не могаше се сакрити од кнеза Валеријана. И он, седећи на судишту, рече пред свима оцу Витову: Благородни Гиласе, сада ми је већ поуздано познато да твој син свим срцем поштује тако званог Христа, распетог у Јудеји, и Њему се клања, а богове отачке ниподаштава. Зато он мора предстати нама на суд; доведи га овамо.
Када свети дечак би приведен овом нечестивом суду, кнез га упита: Зашто ти не приносиш жртве нашим бесмртним боговима? Зар не знаш за царске наредбе: разним мукама уморити свакога који поштује Распетога? - Блажени дечак, пун Духа Светога, нимало се не уплаши кнеза, него се прекрсти и одговори: Ја нећу да се клањам демонима, нити да поштујем камене и дрвене идоле, јер имам живога Бога коме служи душа моја.
Тада Гилас, отац светога дечака, са великим плачем завапи к рођацима и познаницима својим, говорећи: Ридајте самном, пријатељи моји, молим вас, јер син мој јединац пропада! - А свети Вит громко узвикну насупрот оцу свом: Не пропадам ја, него се удостојавам да будем прибројан к лику праведних угодника Божјих! - Тада Валеријан рече светоме: До сада сам се уздржавао због твог високородног порекла и због свог пријатељства према оцу твом, те нисам примењивао на тебе царска наређења, издата противу законопреступника; али сада, пошто се уверих да си врло упоран у своме противљењу, ја ћу почети да те по закону мучим, не би ли се ти, поучен мукама, оставио свога упорства.
Рекавши то, кнез нареди да блаженог дечка бију гвозденим штаповима. Пошто дуго би бијен, мучитељ му рече: Послушај ме сада и принеси жртву боговима. Мученик одговори: Једном ти већ рекох, кнеже, ја се клањам Христу, Сину Божјем.
Разбесневши се од гнева, кнез нареди да дечака мученика бију железним веригама. И када се слуге спремише да то ураде, тог часа им се руке осушише; исто тако и кнежева рука, којом он при издавању наређења слугама показиваше, изненада оболе и постаде сува. И јаучући од бола, кнез завапи: Тешко мени! изгубих руку и сада љуто патим. - А оцу светога Вита рече: Ти имаш не сина него врачара. - На то му свети Вит громко довикну: Нисам ја врачар, него слуга Господа мог Исуса Христа свемоћног, који за време Свог боравка на земљи с људима, мртве васкрсаваше, по води као по суву иђаше, узбуркано море утишаваше, и разноврсне неизлечиве болести међу људима исцељиваше; и сада то исто Он чини Својом свемоћном силом. Његов сам ја слуга, и старам се да заповести Његове испуним. А твоји богови, којима ти служиш, реци ми, какву силу имају? Нека они исцеле руку твоју, ако могу да је исцеле. - Кнез га упита: А ти, можеш ли исцелити моју руку? Свети одговори: Могу именом Господа мог Исуса Христа. - Онда ме исцели, рече кнез, да бих се уверио да ти ниси врачар, него слуга истинитога Бога, као што кажеш.
Тада свети мученик, подигавши очи своје к небу, рече: Боже, Оче небески! Послушај мене, недостојног слугу Твог, ради присутних овде, да виде и поверују у Господа нашег Исуса Христа, Сина Твог, истинитог и свемоћног Бога, који сацарује Теби заједно са Светим Духом. Дај, да се именом Јединородног Сина Твог исцели рука кнежева. - Чим се свети тако помоли, одмах се Валеријанова рука исцели, и постаде здрава као и раније. Тада кнез предаде дечака оцу његовом, рекавши му: Узми сина свог и води дома, и усаветуј га да боговима принесе жртву, да не би погинуо.
Одвевши сина свог дома, Гилас га многим ласкама мамљаше у своје безбожје: приређиваше гозбе, довођаше певачке хорове; пред Витом свираху на милозвучним музичким инструментима; пред његовим очима играху дивне девојке и младићи; певаху се световне љубавне песме, говораху се многе заводљиве речи, - да би на тај начин било уловљено у сујету срце младога Вита. Но дијамантска душа блаженога дечка не могаше се ничим поколебати, јер он у срцу свом имађаше љубав Божију која побеђиваше сваку световну љубав; он не обраћаше пажњу нинашта што се пред његовим очима певало и чинило; само с очима непрестано упереним к небу, он из дна срца уздисаше и говораше: Боже мој, не презри срце скрушено и смирено!
Потом Гилас нареди да се за његовог сина спреми ложница; он је најбогатије удеси: зидове окити златотканим засторима, под застре дивним ћилимима, прозоре украси бисерним завесама, постељу уреди најраскошније, и сву дворницу испуни сваковрсном лепотом. И ту затвори свога сина, одредивши најлепше девице да му прислужују, еда би га некако завеле. А целомудрени и свети дечко, преклонивши колена, мољаше се к Богу, говорећи: Боже Аврамов, Боже Исаков, Боже Јаковљев, Боже Оче возљубљеног Сина Твог, Господа Исуса Христа мог! погледај на мене, и помилуј ме, и укрепи ме силом Твојом, да злобна и безакона змија не би могла остварити жељу своју на мени, слузи Твоме, и да се незнабошци не би наругали верним слугама Твојим и рекли: где је Бог њихов?
Док се свети дечак тако мољаше, изненада засија у ложници неисказана светлост и указаше се лица светлоносна, пламенолика, као буктиње, њих дванаест на броју; а осети се и неизразив миомир, који од оних лица излажаше и толико се по ваздуху разливаше да испуни сву кућу ону, те отац светога Вита, са свима укућанима, удивљен и запрепашћен, повика: Какво је ово велико чудо! Откуда излази такав миомир, какав ни у храмовима богова наших никада не осетисмо? Затим рече: Богови дођоше у кућу моју к сину моме. И стаде радознало испитивати, откуда долази тај миомир. И пришавши к вратима синовље ложнице, и завиривши унутра, он угледа анђелска лица, крилата као орлови, која блистаху неизрецивом лепотом и певаху: Свјат, свјат, свјат Господ! - Од тог силног блеска Гилас одмах ослепе, јер имађаше нечисте очи, недостојне да гледају анђелску светлост, скривену на небесима. Јер ову светлост могу гледати само они који имају чисте душевне очи.
Блажени Вит, видевши да му отац ослепи, би тронут природном љубављу према њему, и стаде се молити за њега Богу да се смилује на њега. Завршавајући своју молитву он додаде: Ипак, Господе, нека се изврши не моја воља него Твоја; и нека буде онако како је угодно Теби!
А Гилас од силних болова у очима запомагаше на сав глас: Авај мени! изгубих светлост очију мојих, и силни ме болови муче! - Сви укућани његови, робови и робиње, видећи господара свог где веома пати од очију, плакаху тако, да се кукњава њихова чула по суседним кућама, те на тај начин цео град убрзо сазнаде шта се догодило Гиласу. И одмах почеше долазити многа дому његовом; хитно дође и сам кнез Валеријан. Угледавши Гиласа слепа где га слуге придржавају а он јауче од бола, Валеријан упита како је ослепео. Гилас му одговори: У ложници сина мог видех богове крилате; очи им беху као звезде, а изглед као муња; не подневши блесак њихов, очи ми оболеше, и ја изгубих вид. - Валеријан на то рече: Несумњиво да су ти богови, које си видео, веома моћни; стога треба да им се помолиш, да те исцеле. - И узевши слепог Гиласа Валеријан га одведе у Зевсов храм. И Гилас се тамо мољаше говорећи: О Зевсе, свемоћни боже! Ако исцелиш очи моје, принећу ти безбројне жртве, принећу ти на жртву златорогог телца; тако исто и теби, о богиња Веста, привешћу чисте девице, ако ми укажеш помоћ.
Тако се мољаше Гилас ништавним боговима својим; и не само не доби од њих исцељење, него још јаче болове осећаше. А свети Вит, преклонивши колена своја ка Господу, мољаше се за оца свог у ложници својој, говорећи: Господе, Ти си слепог Товити просветио; укажи милост оцу моме, ако он позна Тебе. - Затим се Гилас, вођен својим слугама, неисцељен врати из идолског храма кући својој, јаучући. Дошавши кући, он уђе у собу, у којој свети Вит узношаше Богу жртву хвале, припаде к ногама његовим и рече: Мили сине, исцели ме! - Свети Вит га упита: Хоћеш ли, оче да будеш здрав? Гилас одговори: Хоћу, чедо, и веома желим. Свети му рече: Ако хоћеш да добијеш исцељење, онда се одреци Зевса, Херкула, Јуноне, Минерве, Весте, Аполона. Гилас одговори: На који их се начин могу одрећи? Свети Вит му рече: Не називај их боговима него демонима; и идоле које си досад поштовао, немој више поштовати, него их сматрај низашта, јер су то ствари бездушне и непотребне. Обећаш ли да ћеш тако поступити искрена срца, онда ће ти се очи одмах исцелити и просветити. - Гилас рече: Одричем се богова, и обећавам да ћу учинити све што ми наређујеш.
Свети Вит рече: Знам да је срце твоје окорело и да су речи твоје неистините; али, иако си недостојан, ја ћу показати на теби силу Господа мог ради ових присутних, да би они поверовали и прославили име Господа мог Исуса Христа. - Рекавши то, свети метну руку своју на болесне очи оца свог и помоли се к Богу овако: Господе Исусе Христе, Ти си надприродно просветио очи слепоме од рођења, просвети очи и оцу моме, иако је недостојан због неверја свог. Учини ово ради славе светог имена Твог, да би непријатељи Твоји видели и постидели се, и да би се обрадовали сви који знају и љубе име Твоје.
Док се светац тако мољаше, гле, са очију слепога спадоше красте као крљушт; он постаде здрав и гледаше јасно очима. Али ускоро, уместо да позна истинитог Бога и узнесе Му благодарност за добијено исцељење, Гилас стаде хулити Добротвора свог, овако говорећи сину: Није ме твој Бог исцелио, него моји богови којима служим и којима сам обећао принети жртве. - И величаше богове своје нечастиве, на сав глас говорећи пред свима: Благодарим богове моје који ме исцелише. - И отишавши у идолиште, он им по обећању приношаше погане жртве благодарности. А ђаво толико освирепи његово срце и заслепи злобом, да он природну љубав коју имађаше према сину претвори у мржњу, и намераваше да сина свог, светог и невиног дечака, убије. Но Господ, чувајући слугу Свога, посла анђела Свог да га сачува, Јер анђео Господњи у облику прекрасног и светозарног младића јави се ноћу на јави гореспоменутом Модесту, васпитачу Витовом, човеку старом, који вероваше у Христа, и рече му: Узми дечка па отиди с њим до мора; тамо ћете на обалн наћи лађицу; уђите у њу, и отићи ћете у земљу коју ћу вам ја показати. - Модест рече анђелу: Господе, ја не знам пута куда да идем. Анђео одговори: Ја ћу вас повести.
Модест одмах устаде, узе светог дечка Вита, а узе још н његову дадиљу Крискентију, верну слушкињу Христову, и упути се с њима ка мору, идући за анђелом који их је водио. Када стигоше на морску обалу, они нађоше лађицу, спремљену им од Господа. И рече анђео светоме Виту, као кушајући га: У коју ћеш земљу ићи? - Свети Вит одговори: Куда нас Господ поведе, тамо ћемо свим срцем ићи. Анђео упита: Имаш ли чиме да платиш? Дечко одговори: Онај коме служимо платиће ти. - Онда уђоше у лађицу, и отпловише од Сицилије. После кратке пловидбе они се обретоше у једној италијанској покрајини, званој Луканија, у месту Алекторија. И када пристадоше уз обалу и изиђоше из лађе, одмах постаде невидљив анђео Господњи који беше с њима у облику младића. Они онда кренуше и дођоше до реке, зване Силар, која се уливала у море из Луканијске области. Ту се крај реке одморише под једним дивним лиснатим дрветом. То им се место веома допаде, и они се ту настанише, а Бог им шиљаше храну. Као што у старо време по заповести Божјој гавран храњаше у пустињи светог пророка Илију (3 Цар. 17, 4), тако и ове свете храњаше орао доносећи им храну сваког дана. И стаде свети Вит творити многа чудеса, јер име његово постаде славно у целом крају оном благодарећи Богу који прославља слуге Своје. При томе и демони, које свети Вит изгоњаше из људи силом Божјом, запомагаху: "Шта је теби до нас, Вите? Дошао си пре времена да нас погубиш!" - И стицаху се људи к светоме Виту са болесницима својим. А он, исцељујући их све молитвом и крсним знаком, учаше их познању истинитог Бога и држању заповести Његових. И многи неверни, обраћајући се Христу Богу, примаху свето крштење.
У то време син цара Диоклецијана паћаше од беснила, и бес викаше на његова уста говорећи: Нећу изићи одавде док не дође овамо Вит луканијски! А цар упита: Где можемо пронаћи тога човека? Демон одговори: Пронаћи ћете га крај реке Силара. - Цар онда одмах посла у Луканију наоружане војнике, да му брзо доведу Вита. Стигавши на указано место, војници обретоше Христовог војника где се крај реке моли Богу, и упиташе га: Јеси ли ти Вит? Свети одговори: Да, ја сам. Војници му рекоше: Зове те цар Диоклецијан. На то свети Вит рече: Ја сам мали и бедни дечак; због чега сам потребан цару? Војници одговорише: Његовог сина мучи демон, и зато те зове. А свети Вит рече: Онда хајдемо у име Господње.
И крену с војницима на пут у Рим; с њим пође и свети Модест, а блажена Крискентија им следоваше издалека. Када стигоше у, Рим, војници известише цара о доласку Вита. Диоклецијан нареди да га уведу код њега. Када свети ступи пред цара, цар се зачуди његовој лепоти: јер свети Вит заиста беше диван младић; лице му беше као лице анђела, очи - као сунчани зраци, пошто беше пун благодати Христове. И Диоклецијан га упита: Јеси ли ти Вит? Но свети му не даде одговора. Тада цар стаде распитивати Модеста, желећи да од њега сазна о њима. Али Модест, будући стар и прост, не могаше одговорити цару како треба. Цар изгрди Модеста ружним речима, и хтеде га отерати испред себе. Тада свети Вит отвори уста своја и упита цара: Зашто тако грозно распитујеш старца, као младића? Требало би да га поштујеш бар ради седих власи његових. Цар на то рече светоме Виту: Откуда теби смелост да тако љутито и гневно говориш нама, унижујући наше достојанство? Свети одговори: Ми немамо гнева, јер примисмо дух благости од Христа Господа нашег, и подражаваоци смо голубије кротости. Јер Учитељ наш је по природи добар, по власти велик, по нарави благ, смирен и кротак; стога и ученици његови треба да су кротки и смирени срцем, а не јаросни и гневљиви, како нас ти називаш.
Док светац то говораше, бес изненада сраховито повика устима царевог сина говорећи: О, Вите! Зашто ме пре времена тако љуто мучиш? - Но светац не одговори бесу. А Диоклецијан упита светог Вита: Можеш ли исцелити сина мога? Свети одговори: Син твој може оздравити, али му ја не могу дати здравље: Христос, Син Божји, чији сам слуга, ако узажели, може га лако преко мене, слуге Свога, избавити од насиља демонског, јер је свемоћан.
Тада Диоклецијан стаде молити светога Вита да му исцели сина. Пришавши бесомучнику, свети метну руку на главу његову и рече: У име Господа нашег Исуса Христа, душе нечисти, изиђи из створења Божјег! - И одмах изиђе бес из царевог сина, али не без штете по присутне: јер, по попуштењу Божјем, ђаво изненада уби многе неверне, који се светом Виту подсмеваху речју или у мислима својим, и гадне душе њихове однесе као свој плен у ад.
Угледавши сина свога здравим и многе од присутних мртвима, цар се и дивљаше и ужасаваше. И уместо да позна силу имена Христова и прослави јединог истинитог Бога, он смишљаше у себи како да Вита приволи на своје безбожје. Поганог безаконика Диоклецијана прелашћаваше и лепота светога младића, и он му стаде ласкаво зборити говорећи: Послушај ме, премили Вите, и заједно са мном принеси боговима жртве, па ћу ти дати пола царства мога, и обдарићу те мноштвом злата, сребра и скупоцених ствари, и обући ћу те и царску ризу, и бићеш ми најприснији пријатељ. - Свети Вит одговори: Царство твоје и богатства твоја нису ми потребни, јер имам Господа Бога мог; ако Му верно будем служио, Он ће ме обући у нераспадљиву и пресветлу одећу бесмрћа у царству небеском. - Не говори тако, Вите, рече Диоклецијан, него се сажали на живот свој и принеси боговима жртву, да не би, после разноврсних мука, погинуо горком смрћу. - Свети одговори: Ја неисказано жудим за мукама којима ми ти претиш, да бих могао прићи к венцу који Господ обећа избранима Својим.
Тада Диоклецијан нареди да светог Вита и Модеста вргну у најмрачнију и најсмрдљивију тамницу, да на сваког посебно ставе окове тешке по десет пуда,[37] и да царским прстеном његовим запечате врата и прозор, како им нико не би могао дотурити хлеба или воде, јер је мучитељ желео да их умори глађу и жеђу.
Када свети бише затворени у тамници, тамо их изненада обасја светлост, коју и стражари видеше завиривши кроз рупицу. А свети Вит громко викаше к Богу, говорећи: Дођи нам у помоћ, Боже! Похитај и избави нас од ових уза, као што си избавио три младића из ужарене пећи и Сузану од безаконих лажних сведока (Дан. гл. 3 и 13).
Док се свети тако мољаше, затресе се земља у тамници, и превелика светлост засија, и неисказани миомир разли се по ваздуху. И јави му се Господ наш Исус Христос, и рече: Устани, Вите! држи се и буди јак, јер сам ја свагда с тобом. - Рекавши то, Господ постаде невидљив, а окови спадоше са светих сужања Вита и Модеста, и постадоше као прах. И устадоше свети и стадоше певати: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави људе Своје (Лк. 1, 68). А чујаху се и анђелски гласови који им припеваху. Стражари пак, видећи неисказану светлост и чујући анђелске гласове, препадоше се и постадоше као мртви. Затим, када дођоше к себи, отрчаше цару с трепетом и обавестише га о свему што видеше и чуше. А цар, приписујући све то мађијама хришћанским, позва к себи управитеља позоришта и нареди му да за сутрадан спреми гледалиште на коме је желео бацити сужње зверовима да их поједу. При томе говораше: Видећу, да ли ће Христос моћи да их избави из мојих руку.
Сутрадан свете слуге Христове бише изведени на гледалиште. Свети Вит сокољаше блаженог Модеста, васпитача свог, говорећи: Не плаши се, оче, буди јуначан, и не бој се оружја ђавољег, јер нам се приближава венац наш. - Народа на гледалишту беше врло много: око пет хиљада људи, осим жена и деце, којих бејаше безброј. И Диоклецијан упита светога Вита: Вите, где се налазиш сада? - Не одговарајући ништа мучитељу, свети Вит подиже очи своје на небо. Цар га понова упита: Где се сада налазиш, Вите? Светац одговори: Налазим се на гледалишту; а ти чини брзо што желиш чинити. Диоклецијан му рече: Сажали се на душу своју, Вите, и принеси жртву великим боговима. Свети одговори: Не било добра теби, ђаволе, вуче грабљиви, заводниче душа! Ја се дивим твоме безумљу, јер ти, видећи чудеса Божја, ниси познао Бога, и не стидиш се да ме речима својим одвраћаш од Бога мог. Ја сам ти већ не једанпут рекао, да нећу принети жртве боговима твојим који су уствари демони, а ти ми опет бестидно предлажеш своје безбожне савете. Псу говоре: иди напоље! - и он, стидећи се, одлази; а ти не знаш за стид. Ја имам Христа, Бога мог, коме досад служим и приносим жртву хвале од срца свог; а одсад ми остаје само једно: да сав постанем жртва жива Њему.
Неизмерно разјарен цар, уместо да зверове пусти на мученике, нареди да се одмах ужари пећ и велики казан, и да се у њему растопи олово, сумпор и смола. Затим нареди да у тај кључали и клокоћући казан баце самога Вита, рекавши: Сада ћемо видети, да ли ће му помоћи Бог његов. - Свети пак Вит, оградивши себе крсним знаком, уђе усред казана који је бучао као море. И тог часа сиђе анђео Господњи, одузе силу огњу и расхлади жар и врелину казана; и стајаше мученик као усред купељи и појаше ка Господу, говорећи: Ти си, Господе, преко слугу Твојих Мојсија и Арона избавио Израиљце из тешког ропства египатског, јави милост Своју и нама, ради славе светог имена Твог. - Потом, погледавши у цара, рече: Диоклецијане, благодарим теби и твојим слугама што ми начинисте удобно купатило; само недостаје сапуна.
Сав пак народ, видевши шта се догађа, громогласно повика: Ми никада не видесмо такво чудо! Заиста је истинит и велик Бог овога дечка! - И изиђе свети из казана без икакве повреде на телу свом; штавише, тело његово бело као снег, светљаше се још јаче; и свети певаше, говорећи: Испитао си ме, Господе, као злато огњем, опробао си ме, и у мени се не нађе неправда (ср. Пс. 16, 3).
Затим стаде корити цара: Застиди се, ђаволе, са оцем твојим Сатаном, видећи колику силу Господ мој јавља на мени, слузи Своме! - А цар, пламтећи још већом јарошћу, нареди да доведу страшног, великог и љутог лава, чију ни саму рику људи не могаху поднети. И рече цар светом Виту: Зар ће и овога мађије твоје победити? Мученик одговори: Безумниче и неразумниче, зар још ниси познао силу Христа који је са мном, чији ће ме анђео ускоро узети из твојих крвничких руку? - И када лав иђаше ка светитељу, светитељ се прекрсти светим крстом, и лав паде пред ноге његове и лизаше му стопала. И рече свети Вит цару: Ево чак и звер одаје част Богу мом, а ти не желиш да познаш Творца свог; но и сада када би хтео поверовати у Њега, ти би добио спасење. Цар одговори: Веруј у Њега ти и род твој. А светитељ, осмехнувши се, рече: Право си рекао, јер ја и сав род мој, препорођени бањом светог крштења, надамо се добити венац живота у царству Бога нашег.
У то време поверова у Христа много народа, око хиљаду људи. А цар упита мученика: Шта је то, Вите, те ти ни огањ ни звер не могу нашкодити? Каквим их то враџбинама укроћујеш, и изазиваш код народа дивљење, те многи верују твојим враџбинама? Мученик одговори: Ја никаквим враџбинама не укроћујем ни огањ ни звера, него све то чини сила Христа Бога мог. И огањ и звер, као саздања Божја, покоравају се вољи Саздатеља свога а не мени, и поштују Творца свог а теби наносе велику срамоту: јер огањ, иако бездушна твар, и звер, иако бесловесно створење, знају Бога који их је саздао; а ти иако имаш разумну душу, не желиш да познаш Бога, те се показујеш гори од бесловесне и бездушне твари.
Тада нареди цар да на мучилишно дрво обесе свете мученике, Вита и Модеста, а са њима и свету Крискентију, дојиљу Витову, која дошавши тамо, изјави да је хришћанка и изружи цара због његовог безбожја и нечовештва. Потом заповеди цар да гвозденим ноктима стружу обнажена тела светих мученика. И рече свети Вит цару: Ти показујеш да је твоја сила немоћна и достојна подсмеха, када мучиш жену.
И свети мученици бише мучени тако бездушно, да им од стругања месо поотпада и виђаху им се голе кости и сва изнутрица. И завапи свети Вит ка Господу: Боже, у име Твоје спаси нас, и силом Твојом избави нас! - И одмах се страховито затресе земља, и ударише громови и муње, те попадаше идолски храмови и изгинуше многи од присутних неверника: неки бише затрпани порушеним зградама, а неки муњама и громовима побијени. И сам цар се препаде од страха, па побеже са гледалишта бијући се по лицу и вичући: Тешко мени, јер ме победи један тако мали дечак! - Утом анђео Господњи, одрешивши свете мученике од мучилишног дрвета, пренесе их у Луканију на њихово место крај реке Силар, и тамо их стави под дрветом, под којим се они и пре беху зауставили када дођоше из Сицилије.
Док се свети налажаху под тим дрветом, к њима се слегоше тамошњи хришћани. Потом се свети Вит помоли Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, прими у миру душе наше к Себи; а оне који узажеле поштовати спомен страдања нашег у славу Твоју, њих сачувај од свакога зла овога света и несметано их преведи у небеско царство Твоје.
Када се светац тако мољаше, чу се глас с неба који му говораше: Услишена је молитва твоја! - Онда се свети обрати присутним хришћанима и рече: Браћо, тела наша сахраните овде, а ми ћемо, по одласку нашем, молити за вас Господа да добијете све што иштете за ваше спасење, и да вас Христос избави од непријатељства ђавољег.
После ових речи свети мученици с радошћу заједно предадоше једновремено душе своје у руке Божије. А верници узеше чесна тела њихова, обавише их плаштаницама са мирисима и чесно погребоше на том истом месту званом Марјане. Свети Вит пострада са светим Модестом и Крискентијом петнаестог јуна[38] за време римског цара Диоклецијана, док међу нама царује Господ наш Исус Христос, коме част и слава кроз све векове. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДУЛЕ

У време оно у које ђаволови угодници служаху ђаволу, и идолопоклоничко мађиоништво и заблуда јачаху, а за управљања Киликијом[39] игемона Максима, оптужен би Максиму слуга Христов Дула,[40] човек из те Киликијске области, праведан и богобојажљив, за кога сав народ сведочаше да води врлински живот и да се у свему држи правде. Игемону би достављено да Дула исповеда веру Христову. Због тога Дула би вргнут у тамницу; при томе писар рече игемону: Управитељу, према твоме наређењу војеначалници обиђоше сву Киликијску област све до самог града Зефира, и за то време ухватише неког следбеника безбожне вере хришћанске, и њега изводимо на твој пресветли суд. - На то игемон рече: Када сам будем обилазио те градове, наредићу да сужње што су по тамницама воде за мном, да би их путем мучио по нарочитим местима.
Ускоро после тога игемон крену у град Зефирског краја Преториаду. Тамо, севши на судишту, игемон нареди да пред њега најпре изведу блаженога Дулу. А слуга Христов, идући на муке, мољаше се ка Господу овако: Господе Исусе Христе, Сине Божји, изворе милости, Ти си преко пророка Свог Давида рекао: отвори уста своја, и ја ћу их напунити (Пс. 80, 11); а и у Еванђељу Свом Ти си рекао: не брините се како ћете или шта ћете говорити (Мт. 10, 19); - Ти и сада пошљи светог анђела Твог, и дај ми реч којом ћу изобличити безбожје поганог Максима, када будем ступио пред њега; а падне ли ми у део да страдам, нећу се устрашити мука, јер ћу Тебе имати пред својим очима и радо ћу тело своје предати игемону на мучење. Јер ако тело своје не предам да га огњем пале, каквих се онда блага могу удостојити? какав ћу венац примити? какве ћу ране показати Теби, Господу моме, да би Ти, видећи их, показао милост Своју на мени и подарио опроштај гресима мојим?
Док се Дула тако мољаше, војници му свукоше горњу хаљину и изведоше везана пред игемона. Игемон Максим га упита: Реци ми, како се зовеш? Свети Дула одговри: Ја сам слуга Христов. На то Максим рече блаженоме: Кажи нам своје право име и не хришћанско, јер ти ово име не може ништа користити. Блажени Дула одговори: Зар ти не казах јасно име своје? Моје право име је хришћанин; а име којим ме људи назваше јесте Дула, и ја се тако зовем, јер сам ваистину слуга Христов. На то игемон рече: Ти још ниси искусио страх од суда и мука, зато тако дрско и говориш с нама. Дакле, реци нам: из кога си краја, из кога места и каквог си рода? Свети одговори: Родом сам из ове Киликијске области, из града Преториаде, високог сам рода, и хришћанин од детињства.
Тада управитељ обласни Максим рече: Ако си се родио од високог рода, онда си дужан покоравати се непобедивим царевима; стога иди сада у храм и од свег срца принеси жртву боговима, да би и од нас доживео поштовање и од великих царева добио велике и сјајне почасти. - Светац одговори на то: Ваше почасти и сва власт коју цареви додељују, нека остану код вас и код свих оних који не знају истинитог Бога; а од мене нека све то одврати Господ Бог мој, да бих ја успевао у другој ствари: у вери Господа нашег Исуса Христа.
Чувши ове речи од блаженога, игемон нареди да га положе на земљу и бију гвозденим штаповима. Притом рече слугама: Уразумите га да се окане свога безумља. - Бијен гвозденим штаповима, свети страдалац говораше ка Господу: Благодарим Ти, Христе, што си ме удостојио да трпим ово ради светог имена Твог. - Чувши ове мученикове речи, Максим стаде ружити светог Дулу, и говораше му: Како ће ти сада помоћи Христос, када си сав изранављен? Зар још то не можеш да схватиш, безумни човече? Мученик одговори: Не каже ли учитељ вере наше, свети апостол Павле: нико не добија венац, ако не буде законито мучен? (2 Тм. 2, 5). Тада га игемон упита: Значи, мучен сада, ти ћеш се после удостојити венца? Свети одговори: Ја сада ратујем против оца твог ђавола, и ако победим Сатанину војску, тојест тебе, слугу демонског, добићу на небу венац.
Мучитељ га онда упита: Зашто си тако луд, те верујеш у човека, распетог на крсту? Свети Дула одговори: Је ли боље веровати у камене и дрвене идоле, који су дело руку људских, или у живог Богочовека и истинитог Господа који по Својој вољи би распет за нас? Тада Максим рече: О, безакониче! зар ти мислиш да је велики бог Аполон[41] дело руку људских? На то свети одговори: С правом си таким именом назвао Аполона, јер то име значи погубитељ:[42] приљубљујући срце своје к њему, ти си погубио душу своју, и не само своју него и оних које примораваш да му се клањају. Али знај, да ће истинити Бог који обитава на небу тражити од руку твојих душе оних људи које си упропастио приморавајући их на идолопоклонство. А какав је био нечестиви Аполон, рећи ћу ти сада: он је био као и ти сада, неуздржљив и обузет нечистом љубављу према једној жени, званој Дафна;[43] он јој даде много злата, али не доби од ње што му беше обећала. Питам ја сада тебе: реци ми, какав је он бог, када обузет телесном љубављу, не могаде задобити љубав жене коју веома љубљаше? Како се онда ти можеш ма чему надати од њега? Све оно што се међу вама прича о њему, заиста је достојно смеха, а много шта је достојно и плача. Та реци ми, молим те, зар се ти клањаш као богу ономе Аполону, кога одвратна и пуна сваке нечистоте блудница ни у шта не сматраше и у лице му пљуваше? Видиш ли, колико су достојна плача ваша безбожна дела?
Чувши то, Максим рече слугама који бијаху мученика: Окрените га на леђа и бијте га по стомаку. - Тада командир војничке страже Атанасије рече светоме: Послушај игемона, зар не видиш да ти се утроба кида? Свети мученик одговори: Боље ти послушај мене, саветниче ђавола и слуго његов, па посаветуј себе и свога игемона, како да наговорите блудницу Дафну да пристане живети блудно са богом вашим Аполоном и испуни његову жељу, да не би он, распаљен љубављу према њој и не добијајући остварење своје жеље, погинуо злом смрћу. Што се мене тиче, ја имам свог саветника - Господа Исуса Христа.
Тада мучитељ нареди да донесу железну решетку, и рече слугама: Ужежите што јаче ову решетку и положите на њу овог хулитеља наших богова. Блажени страдалник рече на то: Захваљује ти твој Аполон који се налази у паклу, што му увећаваш неугасиви огањ; и он ће ти за то узвратити тиме што ћеш и ти заједно са њим бити бачен у таму најкрајњу. Тада ћу се и ја подсмехнути теби, безбожни добротвору Аполонов.
Када они што мучаху тело блаженога мученика, и скоро га сасвим испекоше, ипак ништа не постигоше, јер не могоше слугу Божјег ни ласкавим предлозима намамити ни мукама приморати да напусти веру у Христа, тада игемон нареди војницима да толико намученог страдалца одведу у најмрачнију тамницу, и тамо га оставе потпуно сама, не водећи никакву бригу о њему. При томе он додаде: Нека нико од безбожних хришћана не назива овога блаженим, јер је подвргнут великим мукама зато што се безаконо ругао нашим боговима.
Свети Дула борављаше у тој тамници, непрестано славословећи Бога и молећи се, да му Бог да да добро оконча подвиг мучеништва. Пошто прође пет дана, игемон Максим понова седе на судишту и упита: Је ли жив свеневаљали следбеник безбожног хришћанског мудровања? Доведите га овамо! - Војеначалник Атанасије одговори: Он је тако непоколебљив и готов на заштиту своје вере, и тако је здрав, као да ни једну рану није имао на телу свом. - И нареди да га доведу. А када виде да је тело светога мученика потпуно здраво и лице светло, игемон рече војницима: О, бедни стражари! не заповедих ли вам, да се ни најмање не старате о њему? На то одговори старешина писара Пигасије: Кунемо се величанством твојим, да смо га по наређењу твом држали у најмрачнијој одаји тамнице и да је о врату његовом висио гвоздени лик Херкула,[44] тежак триста литри;[45] а на који се начин он исцели, то нико од нас не зна.
Тада свети мученик рече: Безумни игемоне! ето, мене исцели Христос мој и даде моме телу здравље и снагу, да би поднело и оне муке којима ћеш ме ти поново подвргнути. Он то учини, да би ти познао да је Бог наш - Лекар, који на чудесан начин исцељује људе који се уздају у Њега; а још и зато, да бих и ја примио двоструки венац мучеништва, а ти допао двоструких вечних мука. Но када би нешто ти претрпео такве муке ради твог Аполона, зар би те могао тај бог твој исцелити овако као што мене исцели Христос мој?
Тада игемон разјаривши се рече: Пошто овај човек не престаје злобно хулити наше богове, излијте му уље на главу, па запалите. Мученик му на то рече: Ако ми мозак сагориш, шта ћеш тиме постићи, безбожниче? Боље измисли друге муке. Игемон онда нареди: Ставите му у нос много горушичног семена. Свети мученик одговори: Смешне су ми све ове муке на које ме стављаш. Тада игемон нареди слугама да мученику што јаче стружу леђа железним ноктима, заливају ране жестоким сирћетом и растрљавају оштром ћерамидом.
Док се све ово, по наређењу игемоновом, чињаше, свети паћеник се мољаше говорећи: Господе Исусе Христе, предстани мени, слузи Твоме, јер ево: на леђима мојим ору грешници, продужујући безакоња своја (Пс. 128, 3). Тада му рече игемон: Бар се сада уразуми, па признај богове наше. Свети Дула одговори: Богови твоји, особито Афродита[46] и Артемида,[47] нека помогну теби и злоби твојој. А ако желиш, испричаћу ти и о другим богињама твојим и о њиховој бестидности.
Тада игемон нареди слугама: Разбите му вилице, да не би хулио богове; и, преломивши му голени, оставите га тако, да не би могао ни реч изговорити! На то свети мученик рече: О, свебезакони игемоне! зашто ме бијеш када ти говорим истину, да су твоја Афродита и остале богиње проводиле живот свој у гадним пожудама и блудочинствима, па су чак у спору свом око тога која је од њих сладостраснија поставиле за судију међу њима неког чобанина Париса?[48] и зашто се љутиш када ти се говори о одвратним делима поганих богиња твојих? Само је Бог мој истинит, који добровољно постаде човек, и би распет на крсту, и би погребен, и васкрсе у трећи дан, и седе с десне стране Бога Оца; Он ће доћи са огњем, да уништи богове твоје.
Чувши то, игемон рече светоме: Видиш ли, кукавче, да и ти имаш два бога? На то блажени одговори: Не греши и не варај себе, говорећи о два Бога, јер Тројица је Божанство које ми поштујемо. Тада игемон рече: Значи, ти имаш три бога? Мученик одговори: Ја исповедам и поштујем Тројицу: верујем у Оца, исповедам Сина, клањам се Светоме Духу. Тада игемон рече: Објасни ми, како ти верујеш у једнога Бога и исповедаш три? Свети мученик одговори: Ма да си телесни човек и не разумеш оно што је од Духа Божјег (1 Кор. 2, 14), ипак ћу ти одговорити ради ових присутних људи. Као што ти, човек, имаш реч и дисање, тако и свемоћни Бог Отац има Своју Реч и Свесветог Духа Свог. Овај Бог наш у почетку створи човека и почаствова га Својим ликом, удахнувши у њега дух живота, и настани га у рају. Но када Сатана, који сада преко тебе спроводи вољу своју, наведе човека на преступање заповести Божје, као што он и сада чини то преко тебе, и отрже га од заповести Божјих, тада Бог, желећи да пало и заблудело створење руку Својих подигне и на пут истине изведе, посла на земљу Сина Свог, тојест Реч. И ова се Реч Божја усели у Пречисту Дјеву, и роди се од Ње; преко Њега Бог Отац и даде спасење свету.
Игемон онда упита: Еда ли каква реч рађа човека? Светитељ одговори: Не разумеш ти Божје тајне. Али када би ти познао силу свемоћнога Бога, онда би разумео да управо Христос и јесте Тај који саздаде човека од праха, и основа земљу на води, и утврди небеса, и сатвори сву природу. Но пошто природа људска не могаше видети Божанство, то милосрдни Господ, из љубави према роду људском, постаде човек и узе на Себе природу човечанску, да, као што једним првозданим човеком смрт уђе у свет, тако једним Човеком Господом нашим Исусом Христом уђе васкрсење мртвих.
Игемон упита: Шта говориш? Зар ће бити васкрсење мртвих? Свети мученик одговори: Да, биће. Јер како ће Бог судити свету, ако мртви не устану? На то игемон рече: Не желим да ми говориш лажљиве речи: него веруј: како умремо, тако ћемо мртви и лежати. Мученик одговори: Истину си рекао да сте ви мртви, јер верујете у мртве идоле, и зато никада нећете доћи у васкрсење живота, него ћете изићи у васкрсење суда и вечне муке; а свима људима ваља предстати на суд Христов и дати одговор за све што су учинили. - Тада мучитељ нареди војницима да синџирима вежу мученика и држе га закључана у тамници.
Сутрадан рано изјутра игемон Максим опет нареди да слугу Божијег Дулу изведу пред њега на суд. Када га изведоше, игемон га упита: Каква ли је, бедниче, корист - бестидно хулити богове наше? Блажени одговори: Примићу велику награду од Бога мог, када ружим ваше богове који нису богови; а тебе још жива постићи ће казна Божја. - Тада Максим, желећи да светог мученика оскврни идолском жртвом, рече слугама: Метните му у уста жртвено месо и вино. Блажени одговори: Макар ти цео твој богомрски жртвеник излио и све то у уста моја улио, ни тиме нећеш ни најмање оскврнити слугу Божјег. На то мучитељ узвикну: Та погледај, бедни човече, ти си већ окусио од приноса са наших жртвеника! А свети мученик одговори: То ми ништа не шкоди, одвратни и безумни игемоне.
Тада игемон нареди да светог мученика обесе на дрво, да му тело стружу све до изнутрице, и да му ишчупају вилице са подбратком. А свети мученик рече: Безумниче, не знаш ли да те отац твој Сатана наговори да то учиниш? - И пошто тело мучениково би остругано до костију и вилице ишчупане, игемон нареди да мученика понова вргну у тамницу. Потом, полазећи у Тарс, град Киликијски,[49] игемон Максим заповеди да за њим воде и сужња Дулу. Када пређоше око двадесет потркалишта, свети мученик Дула огради себе светим крсним знаком и предаде Богу своју паћеничку душу. И повезоше га мртва. А када беху на четрнаест потркалишта од Тарса, старешина тамнички извести игемона да је Дула, који срамно хуљаше богове, већ умро и да сада возе његово мртво тело, - и шта с њим да раде? Игемон нареди да се тело његово баци у дубоку јаму, да би остало несахрањено. А војници узеше тело светитељево и бацише га у реку која тече у Зефирски крај. И када тело доплови до једног села, близу града Преториаде, и лежаше тамо при обали, пси тамошњих чобана намирисаше тело светог мученика, и један од паса, чувајући га, не допушташе ни једној птици да додирне тело мучениково; а други пас, узевши зубима чобанску кабаницу, однесе је и покри њоме мошти светог мученика. Угледавши то, чобани испричаше све у селу и у граду, и одмах се мноштво верних слеже код моштију светог мученика, и побожно их узеше, благодарећи Богу што их није лишио тако драгоценог бисера. Богобојажљиво узевши тело светог мученика, они га чесно погребоше, славећи Господа нашег Исуса Христа, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДУЛЕ ПАПЕНИКА

Блажени слуга Божји Дула бејаше монах у једној киновији[50] Египатске земље. Смирен и кротак, он умом беше велики и славан. Понижаван, ружен и пљуван од свију, овај се угодник Божји свагда радоваше и весељаше духом. Оне који га понижаваху он сматраше невинима, и мољаше се за њих Богу да им то не стави у грех. Бацајући сву кривицу на ђавола, јер он смућује братију, и снажно се наоружавајући против њега, блажени Дула трпљењем, незлобивошћу и молитвом побеђиваше сва лукавства његова. У таком трпљењу проведе овај подвижник Божји двадесет година, гајећи непоколебљиву кротост и смиреност у срцу свом.
А ђаво, не знајући како да нашкоди кротком подвижнику, измисли тако лукаву сплетку, да њоме не само преподобном Дули напакости, него и сву братију ожалости, и безмолвнике смути. Наиме: ђаво наговори једнога брата, који не имађаше страха Божја, да се ноћу тајно увуче у цркву и покраде све свете сасуде. Урадивши то, тај монах сакри украдене ствари, па се затвори у својој келији као да никуда није излазио. А када настаде време за јутарње богослужење, пареклисиарх[51] уђе у цркву да упали кандила, и виде да су сви црквени сасуди украдени. Он одмах оде и извести о томе аву.[52] Затим по обичају он удари у клепало, и сва се братија сабраше у цркву на јутарње богослужење.
По завршетку јутрења ава и пареклисиарх обавестише братију да су сасуди украдени, што сву братију веома узнемири. А деси се да тог дана због болести блажени Дула не беше дошао у цркву на јутарње правило. И рекоше неки од братије: Нико није украо сасуде осим брата Дуле, који због тога и у цркву не дође; јер да није извршио ту крађу, он би дошао на полуноћницу пре свију, као што је увек имао обичај. - И послаше по њега да га доведу у храм. Послани га затекоше, ма да болесног, где ипак стоји на молитви; и дохвативши га, они га силом повукоше у цркву. А он питаше, говорећи: У чему је ствар, братијо? Зашто ме вучете силом, када ја желим и добровољно отићи к светим оцима? А они, грдећи га ружним и погрдним речима, говораху: Недостојни живота богохулниче, не беше ли ти доста што си нас толико година узнемиравао, него си се сада и душама нашим наругао. - А он говораше на то: Простите ми, браћо, јер сагреших. - И приведоше га к ави и к сабору отаца, остарелих у подвижништву, и рекоше: Ево човека који нас он самог почетка узнемирава и разорава наше општежиће.
И стадоше га један за другим клеветати. Један говораше: Ја га видех где тајно једе зеље. А други: Ја га видех где краде хлеб и раздаје га ван манастира. Трећи додаваше: Ја га видех где кришом пије добро вино. Тако и остали испричаше против њега неке рђаве ствари, лажући.
Чувши све то, ава и оци с њим, повероваше клеветама и питаху невиног Дулу, је ли истина то што говоре о њему, а нарочито га распитиваху о крађи црквених сасуда, и где их је сакрио. Свети Дула у почетку, правдајући се, тврђаше да он у томе ни најмање није крив. А затим, увидевши да му не верују, умуче и говораше само ово: Простите ми, оци свети, грешан сам.
Тада ава нареди да му свуку монашко одело и обуку га у световно, говорећи: Таква дела нису достојна монашкога чина. - А када с блаженога Дуле скинуше иночки чин, он горко заплака и, погледавши у небо, громко рече: Господе Исусе Христе, Сине Божји, ради светога имена Твог ја се обукох у овај лик, а сада је због грехова мојих он свучен с мене.
После тога ава нареди да Дулу метну у окове и предаду економу. А економ, обнаживши тело његово, стаде га силно тући воловским жилама, питајући га да ли је истина оно што говоре за њега о крађи. Дула, ма да са сузама у очима, осмехујући се у невиности својој, говораше: Простите, сагреших. - А економ, видећи га да се осмехује и говори такве речи, још више се расрди на њега, па га врже у тамницу и ноге му метну у кладе; и написа писмо градском кнезу, извештавајући га о крађи и о брату Дули; и одмах му посла то писмо.
Прочитавши писмо, кнез сместа посла сурове слуге да му доведу Дулу као лопова. И ови, ухвативши слугу Божјег, посадише га на неоседлано кљусе и, метнувши му тешке синџире око врата, вуцијаху га кроз град ругајући му се. А кад блаженога Дулу приведоше на суд, кнез га упита: Откуда си? како се зовеш? зашто си постао монах? како си украо црквене сасуде и где си их сакрио? - А паћеник Христов на сва та питања ништа не одговараше кнезу сем ово: Сагреших, простите!
Разгневивши се, кнез нареди да светог Дулу нагог простру по земљи и да га четири слуге непоштедно бију воловским жилама. И пошто га дуго без милости бише, блажени Дула најзад са осмехом рече кнезу: Биј ме, биј, сребро ћеш моје учинити још чистијим. Кнез му на то одврати: Безумниче, ја ћу на телу твом и на ребрима твојим начинити теби сребро чистије од снега. - И одмах нареди кнез да му под стомак гомилају жар, а на ране лију сирће помешано са сољу. Толиком трпљењу блаженога Дуле дивљаху се чак и присутни, и говораху му: Кажи где си сакрио свештене сасуде, па ћеш бити пуштен на слободу. На то им мученик Христов одговараше: Немам ни сребра, нити каквих сасуда. - Затим кнез, ослободивши светог Дулу мучења, нареди да га одведу у тамницу.
Сутрадан посла кнез у лавру, наређујући да к њему дође настојатељ са монасима. И сабравши се, они сви заједно дођоше кнезу. И рече им кнез: Многим и разним и тешким мукама подвргох вашег брата, кога окривљујете за крађу, и ничег рђавог не нађох у њему. Монаси му на то рекоше: Господине кнеже, сем крађе овај бедник сатвори још и многа друга зла, и ми га досад трпесмо Бога ради, очекујући да се одврати од зла, али он паде у још горе. - Кнез их онда упита: Па шта да урадим с њим? Монаси одговорише: Уради што ти закони налажу. - Закон наш налаже, рече кнез, да се крадљивцу светих ствари одсеку руке. Монаси на то рекоше: Нека пострада по закону и нека добије казну по делима својим.
Тада кнез нареди да доведу паћеника, па га стаде пред свима испитивати, говорећи: Упорни кукавче, кажи нам истину о крађи за коју те оптужују, па ћеш бити ослобођен смрти. На то невини Дула одговори: Хоћеш ли, кнеже да рекнем против себе оно што нисам урадио? Не желим да говорим лаж о себи, јер је свака лаж од ђавола. - Затим додаде: Ништа нисам учинио од онога, о чему ме сада испитујеш. - Видећи да блажени Дула не признаје себе ни у чему кривим, а монаси захтевају да му се суди по закону, кнез пресуди да му се одсеку руке. И невиног старца Дулу поведоше на место, где су над осуђеницима извршиване казне.
У то време онај монах, који украде свештене сасуде и беше стварни творац зла, дође у умилење и говораше сам себи: Да се на неки начин сада, или касније, не пронађу ствари које сам покрао? Но, ако се сада и утаји ово зло дело моје, оно ће се сигурно објавити у дан праведнога суда Божјег; шта ћу онда радити ја бедник? какав ћу одговор дати за овакав двоструки грех: јер сам и сасуде украо и невиног брата на муке предао? - И хитно оде настојатељу лавре и рече: Аво, пошаљи брзо у град код кнеза, да не одсече руке брату и да га не умори мукама, јер се пронађоше свештени сасуди.
И ава одмах посла код кнеза, и паћеник Дула би пуштен пре но што му руке одсекоше. А када га доведоше у лавру, потпуно се обелодани његова невиност и свима постаде јасно да је крађа - дело другога монаха. И стадоше братија падати пред ноге преподобном Дули, молећи га: Опрости, јер сагрешисмо теби! - А он им плачући говораше: Простите ми, оци и браћо; велику вам благодарност приносим што ћу се, због краткотрајних страдања која ми приредисте, избавити вечних мука, и по милосрђу Божјем удостојити великих блага. Но и свагда, слушајући ваше излишне и прекорне речи против мене, ја сам се радовао духом, надајући се да се тиме избавим од великог стида за грехе моје, када Господ дође у слави Својој и објави помисли срца. Више свега сада се радујем томе што невино пострадах, јер знам каква је блага уготовио Бог онима који претрпе муке ради Њега. Само ме једна ствар тишти поводом вас: да вам Господ не постави у грех то што неправедно поступисте са мном; и ја молим милосрдног Бога да вам дарује опроштај.
После тога преподобни Дула поживе још три дана, па отиде ка Господу, и нико не знађаше за његов одлазак. Но брат један, који беше одређен да буди братију на полуноћну молитву, дошавши келији преподобног и куцнувши, не доби одговор. Куцнувши други пут и трећи пут, и опет не добивши рдговор, он оде и позва другога брата. Доневши свећу, они отворише врата, уђоше у келију и нађоше преподобног где на коленима стоји усред келије: јер творећи поклоне он душом отиде к Богу, јер у молитви и коленопреклонењу предаде дух свој Господу. Не усуђујући се да га додирну, они га оставише тако, па отидоше те известише оца лавре да се брат Дула преставио.
По завршетку јутарњег богослужења дође сам отац настојатељ и, видевши блаженог мртвим, нареди да се тело његово припреми за укоп и донесе у цркву ради сахране. Када чесно тело његово би спремљено за укоп и у цркву донесено, клепаше у клепало, да би сва братија сазнала о кончини њиховог брата. И слегоше се сви иноци, и дотицаху се чесног тела његовог као мученичког. За то време настојатељ, ава, посла у другу суседну лавру, да њен ава са братијом дође, да би свечано сахранили брата који је невино пострадао.
Тискајући се ка покојнику, иноци сметаху и гураху се, стога ава нареди да се тело блаженога унесе у храм и закључају врата храма, очекујући док из друге лавре не дође ава са својим иноцима, и тако се саберу монаси обеју лаври. Око три сата по подне, пошто ава суседног манастира већ беше дошао са својим иноцима, и сви се беху сабрали, наредише да се отвори храм и тело постави усред сабора, да би га сви видели и да би га чесно погребли уз прописно богослужење. Но када приђоше к телу, не нађоше га, него нађоше само одело и сандале, и сви се веома зачудише и препадоше. Затим настојатељи обеју лаври рекоше братији: Видите, браћо, шта може да учини дуготрпељиво страдање, кротост, незлобивост и смирење. Ето сада брат наш не само душом него и телом отиде од нас, анђелским рукама невидљиво пренесен на друго место, пошто смо се показали недостојни да се дотакнемо светог тела његовог. А ове се части он удостоји од Бога због дуготрпељивог страдања свог, које је са кротошћу и незлобивошћу подносио у смирености срца. Ми смо га сматрали за грешника и за недостојног живота на земљи, а он се показа свет и достојан небеског живота са анђелима. И сада ми смо постиђени, а он се прослави; ми смо сада понижени, а он крунисан од Христа Господа. Зато се постарајмо да се научимо трпљењу и смирењу, кротости и незлобивости, имајући за пример овог дуготрпељивог страдалца.
Када оци настојатељи обеју лаври говораху ово, сви иноци плакаху горко, и одлучише да сваке године врше спомен светом преподобном оцу Дули паћенику, на корист душама својим, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕФРЕМА, патријарха српског

Свети Јефрем би рођен од оца свештеника у близини бугарског града Трнова, у време владавине српског краља Милутина (око 311. године). Још од малена тежио је за духовним и подвижничким животом. Родитељи су хтели да га жене, али Бог осујети њихово телесно мудровање. И то на овај начин: млади Јефрем усни сан у коме му Бог указа како ће остварити своју жељу о монаштву. И Јефрем поступи како му у сну би речено: оде на означено место и нађе старца пустињака по имену Василија, остаде код њега и предаде се подвигу поста и молитве. А беше му тада 23 године. Растући духовно, Јефрем после извесног времена прими монашки, анђелски чин. Но родитељи његови дознадоше где се он налази и хтедоше да га отргну од пустињака и врате дома. Али он побеже у Свету Гору, и тамо се сакри у једном од скитова служећи Богу духом и истином. Но када агарјани нападоше на Свету Гору, пустошећи је, преподобни Јефрем се са неким својим ученицима врати у Србију и настани у Ибарској клисури, где се подвизаваше, али не задуго. Одатле он отиде и, поклонивши се светињама Пећке патријаршије и добивши благослов од патријарха Јоаникија (1346-1354. г.), оде у манастир Дечане, изабра једно пусто и усамљено место, па се ту као строги пустињак подвизаваше, служећи Богу молитвом и постом. И просија у монашком живљењу и врлини.
После смрти цара Душана (1355. г.) настадоше нереди, међусобне борбе, безвлашће, па и разбојништва. У то време пострада од разбојника и пустињак Јефрем, кога ови избише намртво, приморавајући га да им да новац који он није имао. Чувши за то, блажени патријарх Сава IV, наследник светог Јоаникија, првог патријарха српског,[53] узе старца Јефрема себи у патријаршију. Затим му припреми у клисури пештерну келију, где се христољубиви подвижник с радошћу подвизаваше. Но патријарх Сава убрзо умре (на Томину недељу 1375. године). Благочестиви кнез Лазар (1371-1389. г.) посла изасланство у Цариград к васељенском патријарху Филотеју (1354-5. и 1364-76. год.) с молбом да скине анатему са Српске патријаршије, што би учињено.[54] Тада сабор српских архијереја, у присуству и грчких клирика из Цариграда, изабра у Пећи 3. октобра 1375. године за патријарха "преподобног пустињака Јефрема", старца украшеног не само седином него и високим врлинама. Извештен о томе, блажени Јефрем горко заплака и упорно одбијаше да то прими. Али сабор остаде при својој одлуци и одговори преподобном Јефрему, да онај који је указан Богом има бити посвећен. Немајући куд, свети подвижник пристаде, и прими се патријарашког звања, које је захтевало нове подвиге. Ево како о том његовом избору пишу стари мудри животописци, архиепископ Данило II и његов ученик (у својем делу "Животи Краљева и Архиепископа Српских"):
"После овога дођоше (сав сабор српских епископа и они који са старцем Исаијом дођоше из Цариграда од васељенског патријарха Филотеја) да са благословом и проштењем и великом радошћу хиротонишу новога патријарха. Али траженога по достојанству не могоше лако наћи, пошто многи беху свету и владаоцу порабоћени и беху обузети славољубљем и осталим трима главним страстима: најпре среброљубљем, којим хоћаху да купе високи свештени и недостижни чин, као што то чињаше раније Кајафа; друго, самољубљем и страстољубљем; и треће, суд Божји не сматраху за ништа, и зато затражише да разбојнички и насилно уграбе свети престо и апостолско достојанство, због чега би не мала беда. Када се по заповести кнеза Лазара и Ђурђа, који тада владаху, сабра сабор и дођоше митрополити и епископи и часни игумани, и када се сабра цео тај сабор у велику цркву патријаршије звану Пећ, пошто бејаху у недоумици помолише се Богу због овога да Бог утиша буру и покаже пастира и учитеља разумном стаду Христових оваца, и да спречи оне који се неразумно и бестидно на ово дрско усуђују. Сведобри и милостиви и човекољубиви Бог не презре молитве слугу Својих, но по Својему благовољењу и промислу показа часнога и изабранога и изврснога и незлобивога мужа, тихог и просијавшег доброразумним сединама, седа и умом достојанствена и достохвална, тј. овога часнога и преподобнога старца кир Јефрема. Овај од младости беше Бога заволео и свесрдачном љубављу Њему прионуо, пустињачки живот беше заволео, а трудом и постом тело своје измучио. Све оне који овом преподобном долажаху из оближњих и даљних места, многочасне зборове црноризаца и шта више свештене митрополите и часне игумане, овај преподобни вођаше и учаше и на спасење их уразумљиваше. Уз то их поучаваше на душевну корист: да се одричу свих красота овога света и да их сматрају као ништа, а да се држе само јединога Христа и само за Њиме да иду. Тако преподобни (Јефрем) све напајаше духовним речима као медоточним капљама меда. Бог, не хотећи утајити овога преподобнога, у последња времена га показа као пастира и учитеља и свештеника разумноме стаду Христову. И приведоше га посред сабора, и објавише му шта је о њему одлучено. А он чувши ово, спопаде га запрепашћење, и дивљаше се ствари коју никако и никада не пожеле. Зато и поче тужити и усрдно молити са сузама овај свети и многочасни сабор да другога узведу на његово место. Али они на то не пристадоше, већ овога, прстом Божјим показана, посветише и хиротонисаше, и уручише му цркву патријаршију и бригу о њима самима; и посадише га на престо Светога Саве, коме уручење Цркве не би толико од људи колико од Бога. И чим постаде патријарх овај преосвећени и богоносни патријарх кир Јефрем, одмах се утиша бура за Цркву и разреши се свака свеза, тако да је патријаршија Константинова града (тј. Цариградска) била са Српском патријаршијом у љубави и миру и јединству, као што пише заповест Христова: "По томе ће вас познати да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом (Јн. 13, 35). Овај свети и часни и свештени сабор би у Пећи у патријаршији, године 1375, месеца октобра у 3. дан, на дан успомене светог свештеномученика Дионисија Ареопагита".
Времена су тада била тешка; размирице у држави одражавале су се и у Цркви. Као што се неки великаши нису радо покоравали цару Лазару, тако се и неки архијереји и духовна лица нису повињавали патријарху Јефрему, без обзира на његов узвишени подвижнички живот. Притешњен разним тешкоћама, а навикнут на тих усамљенички живот, свети Јефрем се отказа престола око 1380. године и предаде га новоизабраном патријарху Спиридону (1380-1389. г.), па се повуче у манастир светог Архангела Михаила у Призрену, задужбину цара Душана. Но по смрти патријарха Спиридона, како се због Косовске погибије (1389. године) није могао одмах састати сабор за избор новог патријарха, буде умољен свети Јефрем да понова преузме управљање Српском Црквом, те се он поново прими те тешке и одговорне дужности. И свети Јефрем је управљао Српском Црквом у тешко време Косовске пропасти, све док није изабран нови патријарх Данило III (1392-1398. г.). Тада се свети старац Јефрем поново повукао у пусто место близу Пећи, где се затим и упокојио на данашњи дан 1399. године, и преселио се ка Господу, Кога је љубио. Мошти му почиваху у манастиру Пећке патријаршије и седам година по смрти бише откривене нетљене. Патријарх Сава V подиже му лепу гробницу. И за живота и по смрти сматран је од свих за светитеља, а житије и службу написа му пећки епископ Марко.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СПИРИДОНА, патријарха српског

После повлачења светог патријарха Јефрема у самоћу, саборски је изабран за четвртог патријарха српског овај свети Спиридон, године 1380. Он мудро управљаше Српском Црквом и у свему помагаше благочестивом кнезу Лазару. Године 1380. он "са целим сабором свете и велике наше Цркве" потврди дарове кнеза Лазара манастиру Ждрелу, као и повељу Лазареву цркви Ваведења Пресвете Богородице на Ибру. 2. марта 1382. године одобрио је са кнезом Лазаром оснивање киновитског манастира Дренче, задужбине монаха Доротеја и сина његовог Данила (потоњег патријарха српског Данила III). Повеља је издата у Жичи, где је тада опет било седиште патријархово. После погибије Лазареве и осталих Срба на Косову, и патријарх Спиридон се ускоро престави, 11. августа 1389. године, и отиде ка Господу Коме је служио.

СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА ФОРТУНАТА[55]

Ученик светог Апостола Павла, спомиње се у 1. посланици Коринћанима (16, 17). Он и Ахаик и Стефан однели су прву Апостолову посланицу у Коринт. Проповедао Еванђеље и скончао од мача (по другима скончао мирно).

СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА АХАИКА

И он био ученик светог Апостола Павла у Коринту (ср. 1 Кор. 16, 17). Проповедао Еванђеље и пострадао за Господа уморен глађу и жеђу.

СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА СТЕФАНА

Такође био ученик светог Апостола Павла у Коринту (ср. 1 Кор. 16, 15. 17). Проповедао Еванђеље и у миру се преставио.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОНЕ,[56] митрополита московског и целе Русије

Свети Јона родио се око Солигалича, и у својих дванаест година отишао у један манастир. Одатле прешао у Симонов манастир, у Москву. Ту се он показао као строги чувар монашких правила, због чега је био гоњен. Године 1431. за добродетељни живот и одлично познавање учења Цркве он би постављен за епископа Рјазанског. А већ 1433. године свети Јона би изабран за митрополита целе Русије, но због читавог низа сметњи он тек 1443. године би узведен на тај престо од стране руских архипастира. Свети Јона би ревностан и мудар пастир. Он је богомудро руководио своју паству учећи је вери и побожности, и много је допринео ширењу учења Христова међу невернима. Многа је добра свети митрополит учинио Русији и Руском народу, у борби против видљивих и невидљивих непријатеља њихових. Еванђелски брижна и милостива срца, свети првосвештеник је храмове украшавао, манастире помагао, сиротињу збрињавао. За своје свето живљење он доби од Господа дар прозорљивости и дар исцељивања тешких болесника. Престави се овај свети богоугодник 31. марта 1461. године. Свете мошти његове, обретене нетљене 27. маја 1472. године, почивају у северозападном углу Московске Успенске саборне цркве.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ОРТИСИЈА ТАВЕНИСИОТСКОГ

Најревноснији ученик светог Пахомија Великог. Због монашких подвига својих добио од светог Пахомија на управу Хеновско општежиће; а по смрти свога наставника био настојатељ Тавенисиотских монаха. После дугог и мудрог руковођења монаха он се мирно преставио 380. године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГРАУСА

Мачем посечен за Господа Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НЕРСА

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ БЛАЖЕНОГ ЈЕРОНИМА

Јероним би рођен (око 347. г.) у Стридону у Далмацији беше веома суров према себи подвижник, необично учен и трудољубив писац, пун љубави према Господу Христу у свим бурама и олујама свога живота. Живео је најпре у Риму, Галији и Аквилеји, а затим у Палестини крај Витлејемске пећине. Стално је био заузет читањем или писањем књига, и скоро се никако није одмарао не само дању него и ноћу. Упокојио се 30. септембра 420. године.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ БЛАЖЕНОГ АВГУСТИНА, епископа ипонског

Родио се у Нумидији Афричкој, у граду Тагасту 354. године. Благодарећи саветима, сузама и молитвама мајке му Монике обраћен из незнабоштва у хришћанство. Велики учитељ Цркве на Западу и утицајан писац, с извесним неодобреним крајностима у учењу. Епископовао тридесет и пет година као епископ Ипонски (близу Картагене) и упокојио се мирно 430. године. Иза себе оставио многобројне списе различите садржине.

СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ГРИГОРИЈА И КАСИЈАНА АВНЕЖСКИХ

Преподобни Григорије, заједно са својим учитељем преподобним Стефаном,[57] основали Авнежски манастир близу реке Сухоне, у Вологодској губернији. А по удаљењу преподобног Стефана био игуман у њему. Богати земљопоседник Константин, који је обилно помагао манастир, после свог замонашења, добивши име Касијан, беше економ у њему. Године 1392. Авнежски манастир порушише Вјатски Татари, а преподобног Григорија и Касијана убише. Свете мошти њихове обретене 1524. године, и почивају у манастирском храму.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Пуно име св. Лазара било је: Стефан Лазар Хребељановић - по тадашњем краљу Стефану Дечанском и по Лазаревом оцу.
2. Српска област Хвосно простирала се око Пећи и Дечана.
3. Војвода топлички и полимски Вратко, иначе познат као стари Југ-Богдан, беше пореклом од Вукана, најстаријег Немањиног сина.
4. Св. Царица Милица, у монаштву преподобна мати Евгенија-Ефросинија празнује се 19. јула, заједно са својим сином Св. Стефаном деспотом Српским.
5. Од овога Синише роди се благочестиви царевић Јован Урош, у монаштву преподобни Јоасаф, који се слави 20. априла. Тамо видети његово опширно житије.
6. Царица-монахиња Јелена-Јелисавета подиже манастир Матејић као своју задужбину. Упокојила се 7. новембра 1376. године и спомиње се као блажена.
7. Св. патријарх Калист (1350-4 г.) и 1355-63 г.) празнује се 20. јуна. О овоме његовом путу у Српску земљу видети и у Житију преп. Максима Капсокаливита (под 13. јануаром) и код историчара Јована Кантакузена.
8. Њихово једино дете мали Угљеша умре у младости и би погребен у манастиру Хиландару. После погибије деспота Јована Угљеше "његова супруга Јелена се замонаши и као монахиња Ефимија живљаше најпре на двору цара Лазара у Крушевцу, а после Косовске погибије заједно са царицом Милицом у манастиру Љубостињи. Ефимија и Милица биле су сроднице и по крви.
9. На обнови манастира Св. Павла и Симонопетре у Светој Гори (после 1360. г.) заједно са деспотом Угљешом радили су још два српска великаша: Никола Радохна (или Радоња), зет Угљешин и Вукашинов а брат Вука Бранковића, и Арсеније Пагаси. Они откупе од монаха манастира Ксиропотама опустели манастир Св. Павла и са Угљешом га обнове и изграде. Радохна и Арсеније постали су светогорски монаси, са именима: Герасим и Антоније. Герасим је затим био монах и старатељ болнице у манастиру Хиландару, и као такав долазио код кнеза Лазара у Крушевац (где је Лазар дао Хиландару један метох) и од њега добијао помоћ за болницу хиландарску.
10. Турци већ беху заузели на Балкану градове: Димотику (1361. г.), Једрене (1362. г.) и Пловдив (1363. г.)
11. Урош је оставио овај свет имајући једва око 35 година. Његов свети спомен празнује се 2. децембра.
12. Мара и Вук Бранковић имађаху три сина: Ђурђа, Гргура и Лазара. Најстарији син Ђурађ Бранковић беше последњи деспот српски као наследник свог ујака деспота Стефана Лазаревића.
13. Са њим је имала сина Балшу. По смрти мужа преудала се за босанског војводу Сандаља Хранића.
14. Живот и подвиге Св. патријарха Јефрема (1375-80. и 1389-92. г.) видети под данашњим датумом, јер се и његов спомен празнује данас 15. јуна.
15. Св. Григорије Синаит празнује се 6. априла, где видети његово опширно житије.
16. О Св. патријарху Спиридону видети даље под данашњим датумом.
17. Исто тако, Свети кнез Лазар и патријарх Спиридон, својим повељама од 1382. године, дозволише монаху Доротеју и његовом сину Данилу (потоњем српском патријарху Данилу III, 1392-98. г.) подизање манастира Св. Ваведења у Дренчи код Александровца крушевачког.
18. Преподобни Ромило Раванички празнује се 16. јануара, где видети његово опширно житије.
19. Овако о кнежевој одлуци за борбу са незнабожним Турцима пише Константин Философ у Житију деспота Стефана.
20. Град Сер је пао под Турке 19. септембра 1383, Софија 1385, а Солун 1387. године.
21. О томе говоре стари српски летописи. Види Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд - Сремски Карловци 1927, стр. 215.
22. Дан 15. јуна назива се Видовдан по Св. мученику Виту (Витовдан), који се овога дана слави. Свети Вит пострада за Христа у време Диоклецијана; његов живот и страдање видети под данашњим датумом.
23. Говор кнеза Лазара својим војницима пред Косовски бој доноси и историчар Мавро Орбина (поч. 17. века), али нешто измењен (в. Краљевство Словена, изд. СКЗ Београд 1968, стр. 98-100).
24. Види: Епископ жички Николај, Царев завет, 1933, стр. 27.
25. Преподобна мати Евгенија (царица Милица) празнује се 19. јула заједно са својим сином Св. Стефаном Високим. Пред смрт је примила и велику схиму са именом Ефросинија.
26. Свети Стефан деспот празнује се 19. јула, где видети опширније о њему.
27. У време кад је монахиња Ефимија везла ову похвалу Св. великомученику кнезу Лазару, синови његови Стефан и Вук учествовали су, као вазали султана Бајазита, у битци код Ангоре у Малој Азији (28. јула 1402. г.), а баш у малоазијском граду Севастији пострадали су Св. Четрдесет Мученика (празнују се 9. марта).
28. Соломон умро 953. године пре Христа.
29. Царовао од 953. до 931. год. пре Христа.
30. Царовао од 954. до 937. год. пре Христа.
31. Царовао од 809. до 758. год пре Христа.
32. Царовао од 789. до 737. год. пре Христа.
33. Азарија значи губав, прокажен.
34. Јеврејски историчар Јосиф Флавије (умро у другом веку по Христу) између осталог саопштава да је земљотресом на западу од храма била одваљена половина горе, која суљајући се ка истоку на дужини 4 стадије, затрпа на своме путу царске вртове.
35. Свети пророк Амос преставио се око 783. године пре Христа.
36. Диоклецијан царовао од 284. до 305. године.
37. Пуд - мера за тежину, износи 16 кгр. и 38 грама.
38. Око 303. године. Мошти св. муч. Вита једно време налазиле су се у Паризу, затим су пренете у Корвеј, у Вестфалију; сада се налазе у Прагу.
39. Киликија - у старини југоисточна област Мале Азије, која је такав назив добила, вероватно, због семитског племена Килика; својом плодношћу она је стала рано привлачити грчке досељенике.
40. Дула је грчка реч (δονλος) и значи слуга.
41. Аполон, по грчкој митологији, био је бог светлости, сунца, просвете.
42. Реч Аполон долази од грчке речи ´απολλυμι, што значи: убијати, упропашћивати, уништавати.
43. Дафна је, у грчкој митологији, кћи речнога бога Ладона и Гее (Земље), коју су једновремено волели и Аполон и Левкип. Преобучен у девојку, Левкип је био у пратњи Дафне са осталим њеним другарицама, али га Аполон уби. Тада Дафнина мајка Геа претвори своју кћер Дафну у ловорово дрво.
44. Херкул - национални јунак грчки, сматран као идеал физичке снаге и моћи.
45. Око осамдесет килограма.
46. Афродита или Венера - богиња љубави; празници у њену част називали су се афродизије.
47. Артемида - кћер Зевса и Лете, богиња светлости и месеца; као богиња светлости изображавана је са луком и стрелом, а као богиња ноћи - са буктињом.
48. По казивању грчке митологије, Парисови родитељи оставише Париса још као дете његовој судбини. Но њега узеше чобани и одгајише га у својој средини. Једном дођоше к њему три богиње: Афродита, Хера и Атина, и замолише га да им реши спор, која је од њих најлепша. Парис нађе да је Афродита најлепша међу њима.
49. Тарс - главни град малоазијске области Киликије; познат као родно место светог апостола Павла (Д. А. 22, 3).
50. Киновија (= општежиће, од грчке речи κοινός = општи, и βίος = живот) је назив за све општежићне манастире, тојест манастире, у којима братија добијају од манастира храну, одело и све што им је потребно за живот, а са своје стране сав свој труд и зараду од њега предостављају на опште потребе манастира.
51. Пареклисиарх - црквењак који пали свеће и кандила у цркви.
52. Ава значи отац; тако су на Истоку називали настојатеље општежићних манастира.
53. Свети патријарх Сава IV патријарховао од 1354-1375. године.
54. О свему овоме видети опширније у житију Св. кнеза Лазара под данашњим датумом.
55. Свети апостол Фортунат, као и следећа двојица: Ахаик и Стефан, празнују се још и 4. јануара.
56. Свети Јона, митрополит Кијевски, Московски и целе Русије, осим данас слави се још и 31. марта (где видети опширније житије), а такође и 27. маја и 5. октобра.
57. Његов спомен Црква празнује 14. јула.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети пророк Јелисеј. Живео на девет стотина година пре Христа. Када је Господ хтео узети к Себи престарелог пророка Илију, открије овоме, да му је за наследника у пророчкој служби одредио Јелисеја, сина Сафатова, од племена Рувимова, из града Авелмаула. Илија каза Јелисеју вољу Господњу и огрну га својим огртачем и испроси од Бога двогубу пророчку благодат за њега. Јелисеј одмах остави дом свој и род свој и пође за Илијом. А када Господ узе Илију на огњеним колима, Јелисеј оста да продужи пророчку службу са још већом силом од Илије. По чистоти и ревности он је био раван највећим пророцима, а по чудесној сили, која му се даде од Бога, превазилазио их је све. Раздвојио је воду у Јордану као негда Мојсеј у Црвеном мору; горку воду у Јерихону учинио питком; низвео воду у ископане ровове за време рата с Моавићанима; умножио уље у лонцима бедне удовице; жени Соманићанки васкрсао умрлог сина; са двадесет хлепчића нахранио сто људи; исцелио од проказе војводу Немана; низвео проказу на слугу свога Гиезија због среброљубља; ослепио целу једну војску сиријску, а другу, опет, нагнао у бекство; предсказао многе догађаје, како народу, тако и појединцима. Представио се у дубокој старости.

2. Свети Методије, патријарх цариградски. Родом из града Сиракузе у Сицилији. По свршетку светског школовања замонаши се и почне се подвизавати у манастиру. Патријарх Никифор узме га к себи на службу. У време иконоборачких царева прочуо се свуда као одлучни бранилац иконопоштовања. Опаки цар Теофило заточи га због тога на једно острво, у тамницу, са два обична разбојника, где проведе пуних седам година, у влази, без светлости и без довољно хране, као у гробу. У време благочестиве царице Теодоре и сина јој Михаила, ослобођен и изабран за патријарха (по ранијем пророчанству светог Јоаникија Великог). Прве недеље Великог поста Методије свечано унесе иконе у цркву, и написа канон у част иконе. Не могући му никако доскочити, скверни јеретици најмише неку жену, која изјави, да патријарх с њом има нечисте телесне односе. Цео се Цариград узбуни од те клевете. Не знајући како иначе да докаже своју невиност, патријарх пређе преко стида и свуче се наг пред судом, који је сам тражио, и показа своје сухо и од поста измождено тело. Суд се очигледно увери, да је патријарх оклеветан. Народ чувши за ово, обрадује се, а јеретици постиде. Тада и она жена призна, да је наговорена и плаћена, да ту клевету изнесе на светитеља Божјег. И тако они који су мислили нанети срам Методију, и нехотице му повећају славу. Овај велики исповедник вере мирно је скончао 846. године и преселио се у Царство Божје.

3. Свети Јован, митрополит евхаитски. Прозван Маврон. Врло образован но у исто време и духован муж. Тек у старости при цару Алексију Комнену, постане митрополитом евхаитским. Прослављен нарочито тиме, што су му се јавили свети Василије, Григорије Богослов и Јован Златоуст (в. 30. јануар) и објаснили му, како су они сва тројица подједнако прослављени на небу. После тог виђења утиша се препирка у народу око тога, ко је од та три светитеља већи, а ко мањи. Још је свети Јован саставио познати канон Исусу Сладчајшем, и канон Ангелу Хранитељу, а поред тога оставио је и друге корисне списе. Скончао мирно 1100. године.

4. Преподобни Нифонт. Рођен у области Аргирокастра у селу Лукову од оца свештеника. Од младости вукла га жеља самоћи и молитви. Та га жеља најзад доведе и у Свету Гору, где се подвизавао најпре у пештери светог Петра Атонског а потом у пустињи свете Ане. Није хтео ни хлеб јести, него се хранио травом и корењем. Неки завидљивци оптуже га као да се он гнуша хлеба, од чега се он лако и брзо оправда. Најзад се здружи са светим Максимом на Капсокаливи. Због своје искрене љубави према Богу Нифонт буде обдарен од Бога даром чудотворства и прозорљивости. Исцељивао је болесне молитвом и помазањем уљем, а прозирао је у догађаје који се се збили и који ће се збити. Прорекао за себе да ће умрети уз Петров пост. И кад је освануо дан његовог упокојења, он рекне братији око себе: "Не плачите него радујте се, јер ћете у мени имати молитвеника пред Богом за спасење ваше". Најзад рече: "Време је да идем!" И предаде свету душу своју Богу 14. јуна 1330. године.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И ЧУДЕСА СВЕТОГ ПРОРОКА ЈЕЛИСЕЈА

Свети пророк Јелисеј беше син Сафата из племена Рувимова. Родио се у граду Авелмеолу, и био велики чудотворац. Само рођење његово би пропраћено чудесним појавама. У граду Силому, далеко од Јерусалима, бејаше златна јуница, којој Израиљци, залутали у идолопоклонство, приношаху жртве и клањаху јој се као богу. У часу рођења Јелисеја та бездушна јуница тако силно зарика, да се рикање њено чу чак у Јерусалим. Док се сви веома чуђаху томе, један свештеник, пун Светога Духа, рече: Данас се роди велики пророк Божји, који ће порушити идоле и сатрти силне.
Када Јелисеј постаде пунолетан, проводећи живот у девственој чистоти, ради што већег угађања Богу, Бог га позва на пророчку службу. И то на следећи начин. Једном Јелисеј ораше земљу са дванаест јармова волова. У то време свети пророк Илија беше на гори Хориву у разговору са Богом, и Бог нареди Илији да иде и помаже Јелисеја за пророка место себе. Отишавши, свети Илија нађе Јелисеја где оре, огрну га својим огртачем, каза му вољу Господњу, одреди га да буде пророк и нареди му да иде за њим. Јелисеј одмах остави све и беше готов да свим срцем следује светом пророку Божјем Илији, само га замоли за дозволу да отиде до дома свог и опрости се са оцем и мајком. И дозволи му свети Илија. Отишавши дома, Јелисеј узе један пар волова, са којима је орао, закла их, и на дрвима од плуга испече месо, и угости присутне људе и суседе. После тога целива оца и матер, па отиде за Илијом, и служаше му, учећи се од њега познању многих тајана Божјих (3 Цар. 19, 15-21).
Благодаћу Божјом Јелисеј постаде пророк, не мањи од учитеља и наставника свог, Илије светог. А када Бог хоћаше да слугу свог Илију узме у вихору на небо, и да га пресели у рај, Илија упита Јелисеја, какав дар жели од Бога да му он молитвом својом измоли. "Ишти, рече Илија Јелисеју, шта хоћеш да ти учиним, докле се нисам узео од тебе". Јелисеј не заиска себи нешто временско земаљско, јер ништа не требаше на земљи он који ради Бога беше оставио све и беше сиромашан духом и стварима; не заиска он од Илије ни здравља телу свом ни дуг живот, јер, очекујући наследити живот вечни, он не жељаше дуговечност у овом временском животу; него заиска двоструку благодат Светога Духа што беше у светом Илији. Нека буде, рече Јелисеј, тај дар пророштва и дар чудотворства, што је у теби, двоструко већи у мени, да бих људе, који су оставили Бога и залутали у служење Ваалу, могао речју пророчком учити, и учење своје чудотворством потврђивати, и тиме их опет обратити к једином истинитом Богу. - Илија пристаде условно на Јелисејево тражење, рекавши му: "Ако ме видиш кад се узмем од тебе, биће ти тако". - И кад иђаху даље разговарајући се, појавише се пред њима огњена кола и огњени коњи, који их разделише, и Илија би узет вихором на небо. А Јелисеј гледајући то викаше: Оче мој! оче мој! кола Израиљева и коњици његови!
И кад, напослетку, Јелисеј престаде већ видети та огњена кола, која заједно са Илијом ишчезоше у небеским висинама, он стаде плакати за њим као за оцем својим, раздирући хаљине своје. И угледа где светим Илијом спуштен с висине паде на њега огртач, и узе га на утеху своју, и као знак добијеног двоструког духа Илијиног. И чуваше огртач као најскупоценије благо, или као драгоцену царску порфиру, и њиме учини исто чудо као и Илија раније: желећи да пређе реку Јордан, он удари огртачем по води, и раступи се вода тамо и амо, и пређе Јелисеј по суху. Видевши то чудо синови пророчки који живљаху у Јерихону, рекоше: "Почину дух Илијин на Јелисеју". И дошавши к њему поклонише му се до земље (4 Цар. 2, 1-15).
Дошавши у Јерихон свети Јелисеј остаде неко време у њему. Житељи града дођоше к њему и рекоше: Гле, добро је живети у нашем граду, као што видиш господине; али је вода рђава и земља неродна. А Јелисеј им рече: Донесите ми водонос, и метните у њега соли. Када они то урадише, он узе водонос, изиђе на извор, баци се у њега и рече: Овако вели Господ: исцелих ову воду, и неће бити више од ње смрти и неродности. - И поста вода здрава по речи Јелисејевој.
После тога свети Јелисеј отиде из Јерихона у град Ветиљ, чији житељи - Израиљци, одступивши од Бога, клањаху се идолима. Кад се приближи граду, мала деца која се играху на путу, видећи светог пророка да је ћелав, стадоше му се ругати вичући: ходи, ћело! ходи ћело! - А свети Јелисеј, прошавши поред њих, обазре се и, видећи где трче за њим и ругају му се, прокле их именом Господњим. И гле, истрчаше две медведице из шуме, и растргоше четрдесет и двоје деце, а остала деца једва утекоше у град. Ову казну пророк Божји наведе на ту децу по праведном суду и пресече им живот, да не би, пошто одрасту, постали гори по нарави; и да би њихове родитеље казнио за њихово идолопоклонство и дао им наук да децу своју васпитавају у страху Божјем и чесном поштовању слугу Божјих. - Из Ветиља Јелисеј оде на гору Кармил, и отуда се врати у Самарију.
У то време Израиљци заратише на Моавце, и то са овог разлога. Цар Моавски, чија земља веома изобиловаше стоком, сваке године даваше као данак цару Израиљеву сто тисућа јагањаца и сто тисућа оваца под руном. Али кад цар Израиљски Ахав умре, одметну се цар Моавски од цара Израиљева, и престаде давати уобичајени данак. Тада Јорам, син Ахавов, који цароваше над Израиљем у Самарији и држаше се безбожја очева, сабра своју војну силу. Усто позва у помоћ Јосафата, богоугодног цара Јудејског из Јерусалима, и потчињеног му цара Едомског. И крену на Моав преко пустиње Едомске. А по промислу Божјем у пуковима се налажаше и свети пророк Јелисеј. Седам дана путоваху ова три цара са својом војском, и не беше воде ни за људе ни за стоку; и већ сви изнемогаваху од жеђи. И Јорам, цар Израиљев, рече са уздахом: Сабра Господ нас три цара, да нас преда у руке Моавцима. А цар Јудејски Јосафат упита: Нема ли ту при пуковима који пророк Господњи, да упитамо Господа преко њега? А један између слугу цара Израиљева одговори и рече: Овде је Јелисеј, син Сафатов, који служаше пророку Илији, поливајући му водом руке. А цар Јосафат рече о Јелисеју: У њега је реч Господња.
Тада сва три цара отидоше к светом Јелисеју и молише га да се помоли Господу за њих, да му Он открије шта њих очекује. Но свети Јелисеј рече Јораму, цару Израиљеву: Шта је мени до тебе? Ти иди ка пророцима оца свога Ахава и ка пророцима матере своје Језавеље, па њих питај да кажу шта ће вас снаћи. А Јорам, цар Израиљев, рече му са смирењем: Ради тога ли Господ сабра нас три цара, да нас преда у руке Моавцима? Јелисеј му одговори: Тако да је жив Господ сила, пред којим стојим, када не бих поштовао богоугодног цара Јосафата, не бих марио за тебе идолопоклоника, нити бих те погледао; него доведите ми гудача. И би доведен к њему гудач - левит, који је дивно умео певати псалме Давидове. И кад гудач певаше, сиђе Дух Свети на Јелисеја, и он пророкујући рече: Начините дубоке јаме по овој долини, јер овако вели Господ: нећете видети ни дажда ни ветра, а јаме ће се напунити воде, те ћете пити и ви и људи ваши и стока ваша, па ће чак и Моавце Господ предати у руке ваше, и победићете сву силу њихову, и раскопаћете све утврђене градове њихове, и посећи ћете сва доброродна дрвета њихова, и затрпаћете камењем и земљом све изворе водене, и опустошићете сву земљу Моавску.
И збише се све ове речи пророкове. Јер сутрадан, када благочестиви цар јерусалимски Јосафат приношаше Богу жртву рукама свештеничким, сви људи угледаше где Едомским путем тече вода, која најпре достиже до места где беше Јосафатова војска, па затим, разливајући се по околини, испуни све јаме по долина и јаруге, и сва се земља натопи и накваси. И пошто се сви домила напише воде и окрепише, ударише на Моавце, разбише их до ногу, и сву земљу Моавску опустошише, по речи пророка Божјег, па се победнички свечано вратише у своју земљу (4 Цар. 3, 5-27).
Једном нека удовица, супруга једног од синова пророчких, са болом говораше пророку Јелисеју: Слуга твој, муж мој, умре; а ти знаш да се он бојао Господа. Сада пак дође зајмодавац, код кога се мој муж задужно много, и не нашавши код мене ништа што би могао узети, јер сам убога, он хоће да узме у робље два сина моја, који су ми утеха у удовиштву мом и зенице су очију мојих.
Сажаливши се на удовицу и њену децу, свети пророк Јелисеј упита је: Шта желиш да ти учиним? Кажи ми, шта имаш сада у кући својој? Она му одговори: Слушкиња твоја нема у кући ништа до судић уља. Тада јој свети пророк рече: Иди, ишти од својих суседа што већи број празних судова, па се затвори у кућу са синовима својим, и налевај од свога уља у све те судове, и они ће се напунити.
Удовица учини како јој рече пророк: потражи од суседа празне судове, донесе их у кућу, затвори за собом врата, и налеваше уље из свога суда у празне судове; при томе јој синови помагаху: додаваху јој судове и налеваху их, и у њеном суду уље не нестаде него течаше као из извора. А кад се судови напунише, она рече синовима својим: Дајте ми још судова. Синови јој одговорише: Нема више празних. Тада престаде тећи уље и из удовичина суда. Удовица с великом радошћу похита к Божјем човеку и обавести га о том чуду. Свети Јелисеј јој онда рече: Иди, продај уље, и одужи се; а што претече, оним се храни са својим синовима.
После тога једном пролажаше свети пророк Јелисеј кроз град Сунам. Ту га једна богата жена устави да једе хлеба, и угости човека Божјег с радошћу. А кроз тај град пророк Јелисеј је често пролазио: и кад је са Кармила ишао на Јордан, или у Галгал, или у Јерихон, и кад се отуда враћао на Кармил; и после овог позива жениног кад год кроз град пролажаше, он увраћаше у кућу њену да једе хлеба, пошто она беше побожна и добродетељна. И та жена рече своме мужу: Уверила сам се да је свет овај човек Божји што често пролази кроз овај град. Зато да му начинимо малу клијет, и да му наместимо постељу и сто и столицу и свећњак, па кад с пута сврати к нама, нека се има где одморити.
Тако и урадише. И свети пророк кад год биваше у том граду, увек становаше у тој клијети. Једном одмарајући се у тој клијети, ради њега начињеној, човек Божји размишљаше на који начин да се одужи овој гостољубивој и добродетељној жени. И рече момку своме Гијезију: Зови ову Сунамку. И он је дозва. Када она уђе, човек Божји јој рече: Ето ти се стараш о нама; чиме да ти узвратимо за то? имаш ли што да говорим цару, или кнезу, или војводи? Она одговори: Немам никакве молбе за њих, јер живим усред свога народа.
Када жена оде, свети пророк упита Гијезија, чиме да узврати тој жени за њена доброчинства. Гијезије му одговори: Ова жена нема деце, а муж јој је стар, зато умоли Бога да јој да наследника - сина. Угодник Божји учини тако: узнесе Богу топлу молитву за жену ту. И обавештен од Бога да му је молитва услишена, он понова позва Сунамку преко момка. И рече јој: До године у ово доба грлићеш сина. А она, поклонивши му се, рече: Молим те, човече Божји, немој варати слушкиње своје. Светитељ је онда убеди да верује његовој нелажној речи. Потом затрудне жена, и роди сина друге године у исто доба, као што јој рече свети пророк. И дете одрасте. И кад једном у време жетве изиде к оцу своме и к жетеоцима, он после кратког времена рече оцу: Глава ме боли. Отац нареди слузи да га однесе матери. Слуга га узме и однесе матери. И лежаше на крилу њезину до подне, па умре. Она онда узе мртвог сина, однесе га у пророкову клијет, положи га у његову постељу, па изиђе и затвори врата. Потом зовну свог мужа, али му ништа не каза о смрти сина, него га замоли говорећи: Пошљи ми једнога момка и једну магарицу да отрчим до човека Божјег, и брзо ћу се вратити. Муж је упита: Зашто данас хоћеш да идеш к њему? нити је младина ни субота. (Јер у те дане код светог пророка Јелисеја, који је живео на гори Кармилу, сабираху се људи ради славословљења Бога, и ради поуке). А жена му одговори: Иако није ни субота ни младина, ипак ћу ићи.
И она хитно отпутова к светоме. Када се пак приближаваше гори Кармилској, човек Божји, провидећи њен долазак, рече слузи своме Гијезију: Ето Сунамка долази. Трчи јој у сусрет, и реци јој: Мир теби! - Изишавши јој у сусрет, Гијезије јој рече: Мир теби! мир мужу твоме! мир детету твоме! А она рече: Мир. Но када дође к светом Јелисеју на гору, она паде пред њим и загрли му ноге. Гијезије приступи, желећи да је одгурне, али му свети Јелисеј рече: Остави је, јер јој је сада душа уцвељена, а Господ сакри од мене жалост њену и не откри ми. - А жена рече: Еда ли сам искала сина од господара свога? ниси ли га ти сам, господару мој, измолио мени од Бога? не говорах ли ја теби: немој ме варати? И ето, син мој сада умре.
Сажали се човек Божји на жену и, давши свој штап Гијезију, нареди му да брзо иде и метне тај штап на умрло дете. Но мати умрлог детета, не задовољивши се тиме, припаде к светом пророку и рече: Тако да је жив Господ, и тако да је жива душа твоја, нећу те се оставити. - Тада свети Јелисеј устаде и пође заједно са њом. Међутим Гијезије отиде напред и метну штап на лице детету, али дете не показа знаке живота. И вративши се, срете човека Божјег и каза му да дете не васкрсе. Када свети пророк Јелисеј отиде у град и у женину кућу, он се попе у ону клијет где на његовој постељи лежаше умрло дете. Онда затвори врата и помоли се Господу. Потом стаде, и леже на дете метнув уста своја на уста његова, и очи своје на очи његове, и руке своје на руке његове, и колена своја на колена његова, и дуну на њега, те се загреја тело детету. Онда пророк устаде, похода по соби, па се опет пружи над дететом. Тако би до седам пута. После тога дете отвори очи своје. Тада свети Јелисеј дозва Гијезија и нареди му да зове дететову мајку. Када она уђе, он јој рече: Узми сина свог! - И паде жена к ногама његовим, клањајући му се до земље; и узе сина свог, радујући се и хвалећи Бога.
После тога пророк Божји Јелисеј отиде у Галгал, место где некада Израиљци, улазећи у обећану земљу пређоше реку Јордан. У Галгалу се свети Јелисеј задржа дуже. И наступи глад у тој земљи. Са пророком беху и ученици његови, подражавајући његов богоугодни живот у чистоти и сиромаштву, слично монасима у новој благодати. Борављење човека Божјег са ученицима беше на усамљеном тихом месту. Свети Јелисеј рече једном момку свом: Пристави велики котао и скувај зеље синовима пророчким. - А њих беше око сто душа. Један ученик отиде у поље да набере зеља, и нађе неки дивљи плод сличан грожђу, зван коликинтида, врло горак, због чега су га неки називали и жуч земље. Плод тај врло је штетан по здравље, мада се употребљава у лековима; но употреба у већој количини изазива смрт. Не знајући све то, ученик набра пун плашт тога плода, и метну у котао да се скува. Кад вариво би готово, усуше ученицима да једу. Једући, они осетише горчину а уједно и болове, и у страху повикаше к светом Јелисеју: Смрт је у котлу, човече Божји! - И престадоше јести, јер беше немогуће. Свети Јелисеј нареди да саспу мало брашна у котао; не зато да би брашном одстранио шкодљивост јела, него да би сакрио своје чудотворство. И вариво постаде пријатно, и шкодљивост се претвори у лек, и сви се наједоше и исцелише (4 Цар. 4, 38-41).
У то време дође к светом пророку Божјем неки богољубиви човек из града Вал-Салисе, и донесе му двадесет малих хлебова јечмених од првопожњевеног јечма. Човек Божји нареди да се ти хлебови разделе његовим ученицима. А слуга му рече да ти мали хлебови неће бити доста на сто људи. На то му свети пророк рече: Ти раздели свима, нека једу; јер тако вели Господ: сви ће се они најести, и претећи ће им. И би тако: сто људи једоше досита и, по речи Господњој изреченој устима пророка, претече много парчади (4 Цар. 4, 42-44).
У те дане разболе се од губе[1] чувени војвода цара Сирскога Нееман; он беше врло храбар и срећан у биткама, зато беше у великој части у господара свог, цара Сирског. Болујући дуго, Нееман не налажаше лекаре који би га могли излечити. Једном изиђе из Сирије једна чета војника и зароби у земљи Израиљској малу девојку, и предаде је жени војводе свога Неемана. Та девојка беше слушала од својих родитеља о светом пророку Јелисеју, и о великим чудесима која бивају молитвама његовим. И она рече својој госпођи, којој служаше: Када би господин наш отишао к пророку Божјем у Самарију, он би га ослободио од губе.
Жена Нееманова обавести о томе Неемана. Нееман отиде к своме господару, цару, исприча му све, и замоли га да га пусти у земљу Израиљску, у Самарију, к пророку Божјем ради исцељења. Цар га не само пусти него му и писмо даде за цара израиљског Јорама, сина Ахавова. Нееман, поневши са собом даре за човека Божјег: десет таланата сребра и шест хиљада златника и десеторе дивне стајаће хаљине, отпутова у земљу Израиљску, и предаде цару Јораму писмо од свога цара. У писму је било написано: Ето, кад ти дође ово писмо, знај да послах к теби Неемана, слугу мога, да га ослободиш од губе.
Прочитавши писмо цара сиријског, цар израиљски Јорам се веома снужди и, раздравши хаљине на себи, рече: Зар сам ја Бог који може усмрћивати и оживљавати, те шаље к мени губава човека да га ослободим од губе? Погледајте и видите како само тражи повод да би заратио на мене. - Сазнавши да цар, веома потресен, раздра хаљине своје, свети пророк Јелисеј посла к цару и поручи: Што се потресаш, и зашто си раздро хаљине своје? Нека Нееман одмах дође к мени, да позна да има пророк Божји у Израиљу.
Нееман дође са коњима и колима својим, и стаде на вратима дома Јелисејева. Свети Јелисеј посла к њему слугу свога са поруком: Иди, окупај се седам пута у Јордану, и оздравиће тело твоје, и очистићеш се. - Нееман се расрди на пророка и пође говорећи: Ја мишљах, он ће изаћи к мени, и стаће, и призваће име Господа Бога свог, и метнуће руку своју на губава места тела мог, и очистити губу, а он ми наређује да идем на Јордан. Зар реке у Дамаску Авана и Фарфар нису боље од Јордана и свих вода Израиљских? Зар се не би могао у њима окупати и очистити?
Рекавши то, Нееман крену гневан из Самарије. Но слуге његове саветоваху му путем да се не оглуши о наређење пророка Божјег, и говораху му: Да ти је пророк наредио да урадиш нешто врло тешко, зар ти не би извршио његово наређење? а он ти нареди једну ситницу: да се окупаш у Јордану, па ћеш се очистити. А ти ни то нећеш да учиниш.
Нееман прими савет својих слугу, упути се на Јордан, сиђе с кола, и зарони у Јордан седам пута, као што му беше наредио човек Божји, и тог часа се тело његово очисти од губе, и он изиђе из реке свеж и здрав као младић. Онда се он са целом пратњом својом поврати к светом Јелисеју и, ставши пред њим, рече: Ево сада познах да нема Бога нигде на земљи до у Израиљу; стога прими од слуге свога ове дарове које ти донесох. - И Нееман понуди човеку Божјем злато, сребро и хаљине. Али свети Јелисеј му рече: Тако да је жив Господ, пред којим стојим, нећу примити ништа. - И наваљиваше Нееман на пророка да узме донесене дарове, али он остаде неумољив, и не узе. Тада се Нееман обрати светоме са молбом, рекавши: Допусти слузи твоме да узме са собом од ове земље колико могу понети две мазге; одневши ту земљу дома, ја ћу подићи жртвеник Господу Богу Израиљеву, јер од сада слуга твој неће више приносити жртава другим боговима него само Једном Истинитом Богу. - Свети Јелисеј му допусти да узме што иште, и отпусти га с миром.
Када Нееман оде од човека Божија Јелнсеја, слуга светог пророка Гијезије рече у себи: Ето, господар мој учини велику доброту Нееману Сирјанину, а не хте да прими од њега дарове. Тако да је жив Господ, потрчаћу за њим и узећу што од њега. - И Гијезије отрча за Нееманом. А кад га Нееман угледа где трчи за њим, скочи с кола својих и пође му у сусрет. Пошто се поздравише, Гијезије рече Нееману: Господар мој посла ме да ти кажем: ево, баш сад дођоше к мени два младића из горе Јефремове, пророчки ученици, стога дај за њих талант сребра и две стајаће хаљине. А Нееман рече: Узми два таланта, и хаљине. - И сложи Нееман два таланта сребра у две вреће, и даде Гијезију два момка своја да му понесу сребро, и усто две стајаће хаљине.
Гијезије стиже у сумрак кући са два момка, узе дарове, момке одасла натраг, а дарове сакри. Онда отиде и јави се господару своме. Свети Јелисеј га упита: Откуда долазиш, Гијезије? Гијезије одговори: Никуда није ишао слуга твој. На то му свети Јелисеј рече: Зар срце моје није ишло с тобом и није видело, како онај човек сиђе с кола и изиђе ти у сусрет, и како ти узе од њега сребро и хаљине: и зар ја не знам да си ти намеран да за то сребро купиш себи градине, маслињаке, винограде, овце, говеда, робове и робиње? Зато губа Нееманова нека прионе за те и за семе твоје до века. - И отиде Гијезије од Јелијсеја губав и бео од губе као снег (4 Цар. 5, 1-27).
Једном ученици пророчки рекоше светом Јелисеју: Гле, обиталиште у коме живимо око тебе тесно нам је; него да отидемо на Јордан, па да узмемо сваки по брвно и начинимо онде себи обиталишта где ћемо боравити. Свети им рече: идите. А један од ученика кротко позва и њега да пође с њима, рекавши му: Пођи и ти, оче, са слугама твојим. И човек Божји пође с њима. И дошавши на Јордан, они стадоше сећи дрва. При томе, једноме док сецијаше дрво, спаде секира са држаље и паде у воду; а он повика говорећи: авај господару мој, ову секиру ја узех на послугу од пријатеља. А човек Божји упита: Где је пала секира? Онај му показа место. Светитељ одсече дрво и баци га онамо, и секира исплива на површину воде. И рече светитељ дрвосечцу: узми је. И овај пружи руку своју, те је узе (4 Цар. 6, 1-7). У овог светог човека бејаше тако велика сила по Богу, да је чак и природну тежину железа могао толико умањити да је железна секира пловила поврх воде као опали лист с дрвета.
Свети пророк Јелисеј видео је оно што се дешава на великој даљини као да се дешава ту, пред његовим очима. Тако, цар Сирски кад војеваше на Израиља, много пута се саветовао са доглавницима својим како да направи заседу за цара Израиљског, и одређивао је једно или друго место, где је одред војске имао да буде у заседи. Но свети Јелисеј, провидећи то, слао је к цару Израиљском и предупређивао га, говорећи: Чувај се да не идеш онуда, јер су тамо Сирци у заседи. - Цар је слао тамо да се провери је ли то истина; и уверивши се да је тако, добро се чувао и није прилазио томе месту, већ је слао своје војнике који су изненада нападали на Сирце и разбијали их. А то се дешавало не једанпут, и не двапут.
Сазнавши за то, смути се срце цару Сирском, и он сазва своје доглавнике, и упита их: Зашто ми не кажете, ко доставља моје тајне цару Израиљском, и предаје ме у руке његове? А један од њих одговори му: Нико, царе, господару мој; и то бива не од нас; него у Израиљу има пророк Јелисеј који доставља цару Израиљеву све речи које проговориш и у тајној ложници својој. Тада цар рече: Идите, дознајте где је тај пророк, да пошљем војнике да га ухвате и доведу к мени.
Они дознадоше да се пророк Јелисеј налази у Дотаиму, и обавестише о томе цара. Цар посла тамо коњицу, кола и велики одред војске; и они дошавши ноћу опколише град. Сутрадан зором слуга Јелисејев изиђе, а то војска сиријска опколила град са мноштво коња и кола, и он, утрчавши к светом Јелисеју, повика: Јаох господару, шта ћемо радити? Свети Јелисеј му одговори. Не бој се, јер је више наших него њихових.
И помоли се Јелисеј Богу, говорећи: Господе, отвори сада очи слузи твоме, да види силу Твоју. - И Бог отвори очи момку Јелисејевом, и он виде, а то гора пуна коња и кола огњених око Јелисеја. И изиђе свети Јелисеј са слугом својим из града ка Сирцима, а и они пођоше ка њему. И помоли се Јелисеј ка Господу, говорећи: Господе, ослепи овај народ! - И ослепи их Господ на молбу Јелисејеву. Тада им рече Јелисеј: Није ово пут и није ово град, куда треба да идете; него хајдете за мном, и ја ћу вас одвести к човеку кога тражите. И одведе их у Самарију. А кад дођоше у Самарију, помоли се Јелисеј Богу, говорећи: Господе, отвори им очи да виде где се налазе. - И Господ им отвори очи, и они угледаше да се налазе усред Самарије. А цар израиљски, сазнавши за њихов долазак, и видевши их, упита светог Јелисеја: Наређујеш ли, оче, да их уништим? Но свети одговори: Не, немој их уништавати, јер их ти ниси довео овамо, нити си их својим оружје.м заробио; него им изнеси јело и пиће нека једу и пију, па их онда пусти да иду своме господару. - И цар им уготови гозбу велику, те једоше и пише; па их отпусти, и они отидоше к цару своме; и од тада престадоше најезде из Сирије у земљу Израиљеву (4 Цар. 6, 8-23).
Пошто прође много времена после овога, цар сирски Венадад скупи сву војску своју, крену у рат против цара израиљског Јорама, и дошавши опколи Самарију, престоницу царева израиљских, где се тада налажаше и свети пророк Јелисеј. У граду настаде велика глад, те су убоги људи и децу своју јели. А кад једном цар израиљски хођаше по бедемима градским, једна жена повика к њему говорећи: Помагај, царе господару! - Цар јој одговори: Ако ти Господ не помаже, како ћу ти ја помоћи? с гумна ли, или из пивнице, да ти дам неку прехрану? Уосталом, реци шта хоћеш. - Жена се онда стаде жалити на другу жену, говорећи: Ова жена рече ми: дај сина свога да га поједемо данас, а сутра ћемо појести мога сина. И скувасмо сина мога и поједосмо га. А сутрадан рекох јој: дај сина свога да га поједемо. Али она сакри свога сина.
Кад цар израиљски чу речи женине, раздра хаљине своје, и страшно се разгневи на пророка Божјег Јелисеја, што га овај саветом својим задржаваше да се не покори цару сирском и да му не преда град у руке него да чека помоћ Божју. И рече цар у гневу: Тако да ми учини Бог и тако да дода мени казну, ако глава Јелисејева остане данас на њему! - И одмах посла џелата да одсече главу пророку. А човек Божји сеђаше у својој кући, и старци израиљски сеђаху код њега. И рече свети Јелисеј присутним старцима: Знате ли да цар Јорам, син убице Ахава који уби невиног Навутеја, посла џелата да ми овде одсече главу? Но ви добро закључајте врата и не пуштајте га овамо док сам господар његов, који га је послао, не дође овамо; ето чује се и бахат ногу господара његова за њим.
Док свети говораше ово, цар сустиже послатог џелата и обустави извршење казне; јер се цар после своје зле одлуке раскаја, и сам лично похита за посланим џелатом, да овај не би извршио зло наређење. Знао је цар да је пророк Јелисеј свет и невин, и да је врло потребан израиљском царству, јер многима чини добра. И дошавши к пророку Божјем, цар рече: Гле, колико зло посла на нас Господ! Чему ћу се још надати од Њега? Предаћу град цару сирском и поклонићу му се, да не бисмо сви помрли од глади; јер је боље да останемо живи потчинивши му се, него да, противећи му се, помремо од глади.
Но свети пророк Јелисеј рече цару и свима присутнима: Чујте реч Господњу! Овако вели Господ: сутра у ово доба на вратима Самарије биће мера белога брашна за сикал, и две мере јечма за један сикал. - А великаш, на којега се руку цар наслањаше, одговори човеку Божјем и рече: Када би Господ и небо отворио, па неће бити тако како ти говориш. Свети Јелисеј му на то рече: Ево, ти ћеш то својим очима видети, али нећеш од тога хлеба јести.
Умиривши се мало, цар оде у своју палату. И те ноћи, када се свети Јелисеј мољаше ка Господу Богу за ослобођење града, Бог посла велику пометњу у војску сирску: јер Господ учини те се у околу сирском чу звека оружја, лупа кола, рзање коња и вика неке огромне војске, те Сирци рекоше један другоме: ето, цар израиљски најмио је против нас цареве Хетејске и цареве Мисирске, и они му дођоше у помоћ са својим војскама. - Страховито уплашени, Сирци повикаше: Бежимо одавде! бежимо! - И ноћу по мраку заједно са својим царем они побегоше, оставивши шаторе своје и коње своје и магарце своје и све што беше у логору њиховом, спасавајући голе животе своје.
А те ноћи око градских врата сеђаху четири губава човека, и рекоше један другоме: Што ми седимо овде, очекујући смрт? Ако уђемо у град, у граду је глад, и ми ћемо умрети од глади; ако и овде останемо, опет ћемо умрети; него хајде да ускочимо у сирски логор, па ако нас поштеде, остаћемо у животу, ако ли нас погубе, погинућемо; боље је да умремо од мача него од глади овако се страшно злопатећи. - Тако се договоривши, они устадоше и ноћу пођоше у сирски логор. Ушавши у логор, они не нађоше ниједног човека; прошавши до средине логора, такође никога не видеше; и много се томе чуђаху. Онда уђоше у један шатор, и наједоше се и напише се, и покупише из њега сребро и злато и хаљине, и отидоше те сакрише. Па се вратише и уђоше у други шатор, те покупише и из њега што могаху понети, и сакрише. Затим рекоше међу собом: Нерадимо добро; данашњи дан је дан радосних вести, а ми ћутимо; ако ушчекамо до зоре, бићемо криви за велики грех; зато похитајмо у град да известимо царев дом.
Дошавши до градских врата, они дозваше вратаре градске, и рекоше им: Ми идосмо у сирски логор, и не видесмо тамо ниједног човека, и не чусмо гласа човечијег: само су остали коњи повезани и магарци, и шатори на својим местима, препуни богатства. - Вратари градски известише о томе царев дом. Цар устаде по ноћи, сазва дворјане и стаде се с њима саветовати; па посумњавши, рече: Казаћу вам у чему је ово лукавство Сираца. Они знају да ми гладујемо, зато отидоше из логора да се сакрију у пољу говорећи: кад изиђу из града, похватаћемо их живе и ући ћемо у град. - Дворјани саветоваше цару да се пошаље извидница која би то извидела. И посла цар два коњаника. Они одоше у логор сирски и никог не нађоше, па одјурише пут Сираца све до Јордана; и гле, по свему путу бејаше пуно хаљина и оружја, које Сирци побацаше бежећи у великом страху. Тада се вратише извидници и обавестише цара и народ. Народ онда појури из града и разграби сав логор сирски; и продаваше се мера белога брашна за сикал, и две мере јечма за сикал, по речи Господњој. И цар постави на градска врата онога доглавника, на којега се руку наслањаше, да одржава ред. И кад он хтеде да уреди да се народ не тиска на вратима, изгази га народ, те умре, као што човек Божји Јелисеј рече, када овај доглавник, не верујући рече Господњој, изреченој устима пророка, о изобиљу хлеба, противречаше, говорећи: Када би Господ и небо отворио, неће бити тако како ти говориш (4 Цар. 6, 24-7, 20).
Чудесан беше овај велики угодник Божји и у другим пророчким дарима и делима, као што о томе опширно пише у Књигама о Царевима. Он предсказа седмогодишњу глад у земљи Израиљској (4 Цар. 8, 10). Предузнавши смрт сирског цара Венадада, он предсказа да ће Азаил постати цар сирски (4 Цар. 8, 13). Помазавши за цара Јуја, једнога од кнезова израиљских, он га подстаче да истреби богомрски идолопоклонички дом Ахавов (4 Цар. 9, 3). И Јуј уби два идолопоклоничка цара: Јорама израиљског, и Охозију јудејског, унука побожног цара Јосафата, који не угледајући се на деда свог скрену у безбожје. Он уби и покварену Језавељу, жену Ахавову а мајку Јорамову, и поби све жречеве и маге Ваалове. У свему томе њему су помагали благослов и молитве светог пророка Јелисеја.
По смрти Јуја царова у Израиљу син његов Јоахаз, затим унук његов Јоас. За царовања Јоасова разболе се у Самарији на смрт човек Божји Јелисеј, који већ беше у дубокој старости. Цар израиљски Јоас дође да га посети и, плачући за њим, говораше: Оче мој, оче мој, кола Израиљева и коњици његови! А Јелисеј му рече: Узми лук и стреле, отвори прозор с истока, у правцу Сирије, и натегни лук са стрелом. - Цар учини тако. Онда пророк Божји, метнувши руке своје цару на руке, рече му: Стрељај ка Сирији. И цар пусти стрелу. А пророк рече: Ова стрела је стрела избављења Господњега, стрела избављења од Сираца, и ти ћеш победити Сирију. - И опет нареди цару да узме у руке лук и стреле. Цар узе. А пророк му рече: Удари стрелом у земљу. Цар удари три пута, па стаде. Тада се расрди на њ човек Божји и рече: Да си ударио пет пута или шест пута, ти би победио Сирију сасвим; а сада ћеш их само три пута разбити (4 Цар. 13, 14-19). Пошто тако пророкова цару, свети Јелисеј умре, и би погребен чесно.[2]
Пророк Јелисеј чињаше чудеса не само за живота, него се и по смрти својој показа чудотворац. Годину дана после његове смрти догоди се ово: једнога мртваца ношаху из Самарије ван града да га сахране. Али како се у то време изненада појавише Моавићани, чинећи пљачкашки налет на земљу Израиљску, то они што ношаху мртваца, када угледаше непријатеље, бацише мртваца у најближу пећину, па побегоше у град. А та пећина беше она, у којој је почивало тело светог пророка Јелисеја. Чим се мртвац дотаче пророкових костију, он одмах оживе и, изишавши из пећине, оде у град.
Тако Бог и по смрти прослави Свога угодника. За све то нека је Богу нашем слава, част и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МЕТОДИЈА, патријарха цариградског

Светитељ Христов Методије беше родом са Сицилије. Још у младости он прими монашки образ, и веома напредоваше у многим врлинама. За царовања Лава Јерменина,[3] иконоборца, он беше у звању апокрисијарија[4] код свјатјејшег Никифора, патријарха цариградског. Патријарх Никифор посла светог Методија к папи у Рим поводом неких црквених послова. Свети Методије се намерно задржа дуго у Риму, пошто злочестиви цар Лав отера свјатјејшег Никифора са патријаршијског престола и место њега постави свог једномишљеника јеретика иконоборца Теодота Милисијског, названог Каситер.[5] А кад погибоше цар Лав и лжепатријарх Теодот, свети Методије се врати из Старог Рима у Нови. У чину презвитера он служаше Господу у светости и правди, и стално се бораше против иконоборачке јереси, која у то време беше веома јака: јер после Лава Јерменина на царски престо ступи, такође јеретик иконоборац, Михаило Валвос или Травлос,[6] а патријаршијски престо држаху људи непобожни. И блажени Методије узе на себе велики подвиг, препирући се са јеретицима и посрамљујући их. Због такве делатности његове, злочестиви цар мучаше у оковима и тамници светог Методија, као што о томе тврди Зонара.[7] Он каже да се Михаило Травлос у почетку свога царовања показа добар, јер многе свете оце, које Лав Јерменин беше због иконопоштовања послао у заточење, он ослободи заточења и окова; али после доста времена он одбаци то лицемерно добротворство и, не скривајући своје злобно зловерје, стаде гонити православне. Поред многих других који љуто пострадаше од њега, он се са нарочитим бесом окоми на светог Методија и на епископа сардијског Јевтимија. Због поштовања икона он Јевтимија посла у прогонство, а светог Методија затвори у тамницу у Акрити. Исти Зонара овако описује зловерје цара Михаила Травлоса: он у свему подражаваше цара Копронима;[8] благонаклоњен Јеврејима, он наређиваше да се пости субота; не верујући у васкрсење мртвих, он исмеваше наду на блажени живот за гробом; подсмеваше се светим пророцима; говораше да ђавола нема; прљаве телесне грехе не сматраше за грех; држаше да ће Јуда Издајник бити спасен, и поштоваше га као светог; мудрост књижну веома ненавиђаше, и не допушташе родитељима да децу своју дају у школу, да не би, изучивши тајне Светога Писма, изобличили његово безумље, него да као незналице и неучени следују његовој јеретичкој заблуди.
Тако говори Зонара. Свети Методије се јуначки супротстављао зловерном цару, као мудар и вичан зналац Светога Писма, православних догмата и предања светих Отаца. Због тога је као исповедник истине подносио не само окове и тамнице него и ране.
После смрти Михаила Травлоса зацари се његов син Теофил[9] наследник не само престола него и зловерја свога оца. Теофил многе умори за побожно поштовање светих икона. Но пошто је волео књижну мудрост, он обнови запустеле у Цариграду школе и нареди да се у њима ради. Он и светог Методија пусти из заточења на слободу, као што о томе пише грчки историчар Михаило Гликас: На нов и чудесан начин Бог изведе Методија из мрачне тамнице. Из љубави према знању, Теофил је често проводио време у читању књига. Једном му дође до руку књига, чија му садржина беше мало разумљива; неко му од блиских рече да нико не уме тако зналачки објашњавати тешка места у књигама као Методије, затвореник у тамници у Акрити. Цар одмах посла наређење да му из тамнице доведу светог Методија. Пошто се виде са светим Методијем и поразговара с њим, цар се увери да је Методије заиста мудар човек, и пусти га на слободу из уважења према њему.
Добивши слободу, свети Методије се опет стаде препирати са јеретицима, учећи да светим иконама треба одавати достојно поштовање и поклоњење. Тиме он понова навлачаше на себе гнев иконобораца. За ову делатност светог Методија дознаде и цар, и веома се гневљаше на њега, али скриваше своје незадовољство до згоднијег времена. У те дане Грци беху у рату са Сараценима, и појави се потреба да сам цар отиде међу војску на ратиште. Полазећи ка војсци, цар поведе са собом и светог Методија, једно као ради молитве, друго ради честих разговора о Светом Писму и решавању тешких питања из њега, пошто се цар беше уверио да их свети Методије мудро решава. У самој пак ствари, цар поведе са собом угодника Божјег бојећи се да у престоници, ако у њој остане свети Меотдије, не букне народна побуна против иконобораца: јер преподобни беше омиљен у народу као човек свет и учен, који се изврсно разуме не само у духовним стварима него и у грађанској управи. Зато га цар и не остави у престоници за време свога одсуства, него га поведе са собом.
Али, по попуштењу Божјем, Измаиљћани победише Грке и уништише сву војску Теофилову, тако да он сам једва утече са нешто мало преостале војске. Тада злочестиви цар јавно показа свој гнев против светог Методија, који је дотле скривао у срцу, рекавши: Бог зато и дарова победу непријатељима нашим што се међу нама налазе идолопоклоници. - Говорећи тако, овај бедник свете иконе називаше идолима. Против тога устаде свети Методије и рече: Господ допусти непријатељима победу над хришћанима, јер се разгневи на хришћане зато што Га бешчесте на светим иконама Његовим.
Бесан од гнева, цар наложи тешке ране на светог Методија,[10] па га онда посла у заточење на једно острво. Тамо нареди да га са два разбојника затворе у гробној пећини, дубоко под земљом ископаној, куда ни сунчев зрак није допирао. Тако свети Методије постаде живи мртвац, боравећи у недрима земље и благодарећи Бога, као Јона у китовом трбуху. А једноме рибару беше наложено да му доноси храну, и то врло оскудну, тек да не умре од глади; јер су мучитељи желели да му се продужава живот, како би се што дуже злопатио у том гробу.
У то време цар Теофил подвргну мукама због поштовања светих икона још два света исповедника: Теодора и Теофана;[11] на њиховим лицима бише усијаним гвожђем урезане речи о њиховом поштовању светих икона, после чега их цар посла у заточење. Пут их је водио поред оног острва, на коме је свети Методије тамновао у гробној пећини. Сревши се случајно на путу са оним рибаром који храњаше сужња, свети исповедници сазнадоше од њега све подробно о светом Методију. Али пошто им беше немогуће да се виде с њим, јер људи што их вођаху у заточење беху веома строги, то свети Теодор и Теофан написаше по овом рибару поздрав светом Методију у кратким стиховима: "К живоме, који као мртав седи у гробу; к земноме, који обилази небеске крајеве; к ономе који окове носи пишу оковани који имају лица нацртана".
Прочитавши овај поздрав, и сазнавши од рибара о подвизима светих страдалника, свети Методије се утеши духом, и заблагодари Богу што их укрепи на такав подвиг. Па им и он отписа у сличним стиховима овако: "Оне који су уписани у књнгу незаборава на небу, " од којих сваки има лице исцртано; те сужње поздравља онај који је пре смрти погребен и окован".
У тој гробној тамници свети Методије проведе све до смрти цара Теофила; и када њега истински мртвога прими гроб у себе, тада овог живог мртваца гроб изригну из себе, као некада кит Јону из утробе своје, и дарова га свету. Када смрт покри очи Теофилу гробним прахом, и када гробом затвори његова погана уста и ћутање наложи на његов богохулни језик, тада славни исповедник понова угледа светлост дана и понова отвори уста своја за проповедање побожности.
После Теофилове смрти зацари се његов син Михаило III, са својом мајком Теодором, која и управљаше царевином због Михаилова малолетства.[12] Примивши управу над царством, царици Теодори беше прва брига мир Цркве Христове, који беше силно нарушен иконоборством. Од дана првог цара иконоборца, Лава Исавријанца,[13] па све до смрти Теофилове, прође сто и двадесет година; за то време икона Христова била је срамоћена од хришћана; и Христос Бог, разгневљен и срдит, допуштао је не мала зла на хришћанско царство. У те године Сарацени заузимаху многе хришћанске покрајине, пљачкаху их, и многе житеље у ропство одвођаху. Тих година се и грчкоримско царство раздели на два царства; а раније је цар Новога Рима, или грчки, владао и Старим Римом, те Исток и Запад беху уједињени под скиптром грчкога цара. Али услед јачања иконоборске јереси, и услед љутог мучења и убијања безбројних исповедника побожност од стране иконобораца, Запад се отрже испод власти грчких царева, поставивши себи свог сопственог цара. Стога грчки цар би принуђен владати само Грчком, и то не целом, пошто Сарацени беху заузели Палестину са светим градом Јерусалимом, Сирију, Арабију, и Египат са припадајућим му областима. Све то Бог допусти због грехова хришћана, који отпадоше од истинске побожности и у јерес залуташе, те свете иконе наружише. Имајући то у виду, побожна и пуна богонадахнутог разума царица Теодора приону свим срцем да у хришћанском царству истреби проклету јерес иконоборску и да правоверје утврди, повративши светој Цркви побожно поштовање светих икона као најлепши украс невесте Христове. Стога она нареди одмах да се пусте из окова и тамница и врате из прогонства сви исповедници побожности, да дођу у Цариград на Сабор, који би са доличном чешћу вратио свете иконе у храмове Божје. Тада и свети Методије би изведен из гробног затвора. На патријаршиском пак престолу још сеђаше, као мрзост опустошења на месту светом, лжепатријарх Јован, звани Аније,[14] јеретик и врачар, доведен царем Теофилом на престо. Пошто свети оци не жељаху да опште с њим, то благочестива царица Теодора лиши престола тог лжепатријарха и одагна га из Цркве као дивљег вепра из винограда. Тада по благовољењу Божјем би изабран за патријарха свети исповедник и мученик Методије и узведен на престо уз неописану радост свих православних (843. године).
Ово постављење светог Методија за патријарха, које би више по Божјем него по људском избору, било је још раније предсказано пророштвом преподобног Јоаникија Великог,[15] о чему у његовом житију пише овако: Једном игуман манастира Агавронског Евстратије упита преподобног Јоаникија: Оче, докле ће свете иконе бити гажене? и докле ће трајати то да се оне не враћају Цркви, да се гонитељи повећавају, и да Христово стадо дивље звери разграбљују? - Свети отац Јоаникије одговори: Почекај још мало, брате, па ћеш видети силу Божију: црквену управу примиће неко по имену Методије; он ће Божанственим Духом управљати Црквом, и јереси истребити, и православним догматима Цркву утврдити, и тишину и једномисленост завести; а оне који се противе, смириће десница Вишњега.
Ово пророштво преподобног Јоаникија очигледно се зби на светом Методију. Јер по смрти цара Теофила он би постављен за патријарха цариградског, као достојан таквог великог чина, као чврсти стуб правоверја и непоколебљива тврђава побожности, као мучеништвом украшен војник Христов, од Бога предназначен и од прозорљивог мужа предсказан за велику архијерејску службу. Свети Методије са благоверном царицом Теодором сазва у Цариграду помесни сабор светих отаца, који потврди православне догмате светог Седмог Васељенског Сабора, сазваног против иконобораца у Никеји за царовања Константина и Ирине.[16] Оне пак који не примају догмате тог Васељенског Сабора помесни сабор предаде по други пут анатеми. Обрадовавши православне, преобративши црквену смутњу у мир, буру и узнемиреност - у тишину, оци сабора веома свечано унеше чесне иконе у Цркву у прву недељу Свете Четрдесетнице. И би велика радост не само у Цариграду него и у свима местима поднебесја где се налажаху православни хришћани. То би 843. године.
Док су се православни хришћани свуда радовали и духовно ликовали, завист кидаше срца оних у чијим душама беше укорењена иконоборска јерес; такви беху: гореспоменути, с престола збачени, лжепатријарх Аније; брат његов Арсабар, патриције по звању, и још неки други од великаша и нижих чиновника. Не знајући шта да раде, они у злоби својој смишљаху како да оклеветају свјатјејшег Методија. У том циљу ови јеретици великим златом поткупише једну јеретикињу, великашку жену, којој син беше обласни начелник у Смирни, да иде к царици и к васпитачима младога цара и да им каже како је новопостављени патријарх Методије, тобож, блудодејствовао са њом. Ови бедни јеретици то предузеше, рачунајући да ће лакше моћи нагрдити и учење сетог Методија и свете иконе, ако обрукају патријарха распространивши у народу овако гадну клевету. Поткупљена жена оде царици и васпитачима младога цара и безочно оклевета пред њима светог Методија, оптужујући њега светог и невиног. Да би њену лаж примили као истину, она лијаше сузе, као да је насилно настрадала од новопостављеног патријарха. Они се зачудише овој ствари и веома саблазнише. И одмах се овај глас пронесе по целом граду, смућујући православне а веселећи зловерне. Јеретици исмеваху православне, говорећи им: Ето каквог патријарха имате; ето коме следујете!
Чу о томе и сам свјатјејши Методије, и чуђаше се откуда та напаст произиђе. Но имајући чисту савест, он се у души радоваше овако незаслуженој напасти. Али му и много беше жао што се толики народ саблажњава и што зловерни јеретици исмевају православне. Како дакле поступа овај велики архијереј, човек невиних руку и чиста срца, који је од утробе матере своје сачувао чедну чистоту тела свога? Желећи не толико да себе опере од лажне оптужбе, колико да отклони од Цркве саблазан и запуши лажљива уста јеретицима, патријарх одлучи, ма да са стидом, да обелодани потајну болест тела свога, за коју дотада нико није знао, да би на тај начин показао да је неспособан за телесни грех. Стога посла у царев двор и замоли да се одреди праведни суд, који би иследио ствар између њега и споменуте жене. И представши суду чесних лица, патријарх, не хотећи да се расправља са бестидном женом и желећи да непобитно докаже своју невиност, он, приморан тежином клевете, одбаци природан и таквом човеку доличан стид, обнажи се и показа тајне делове тела свог, од болести потпуно спарушене, као да су умртвљени. И сви увидеше колико је лажна клевета оне жене, јер видеше да је тако болестан човек неспособан за телесни грех. И обрадоваше се православни што се уклони саблазан од Цркве и што се скину срам са синова побожности. А зловерне јеретике обузе стид и запушише им се нечестива уста; и гадост њихова окрену се на главу њихову, и исмевање њихово би њима самима на срамоту и понижење.
Када судије упиташе свјатјејшег Методија, на који се начин разболео од те болести, он не сакри ствар коју дотле никоме казивао није, него обелодани и болест своју и њен узрок. И исприча им ово: Када ме свјатјејши патријарх Никифор посла к папи у Рим, ја се тамо задржах. У то време, по дејству пакосника тела, ангела Сатанина, нападе ме силна телесна пожуда, сједињена са страсном распаљеношћу удова. Многе дане и ноћи ја се дуго борах са том похотљивошћу, мучећи себе постом и бдењем, и умртвљујући себе сваковрсним трудовима. Но пошто пожуда не одступаше од мене, и изгледаше ми да сам близу пада, ја са сузама вргох себе пред светим врховним апостолом Петром, предајући се његовој помоћи и просећи од њега олакшање; ја му се мољах да ме он, дарованом му од Бога благодатном силом, избави од ове телесне пожуде, и да не допусти да се оскврни моје тело, освећено на чистоту. А када у тој тузи утонух у лак кратак сан, мени се јави свети апостол Петар и десницом својом косну се тајних делова тела мог; од тог додира ја осетих силан бол, као да ми неко огњем опече то место, и ја страшно зајечах. А апостол ми рече: "Од сада ти нећеш више осећати телесну греховну пожуду". Ја се одмах тргох из сна и нађох себе са онаквом повредом какву ви видесте.
Ова повест светога Методија дирну судије; они изрекоше пресуду да је он невин, а наредише да се она жена стави на муке, да би казала ко је наговори да оклевета невиног и чистог архијереја Божјег. И одмах се појавише мучитељи, да је узму на муке. А она, угледавши го мач, припремљен огањ и оштре трнове штапове, силно се уплаши, и пре но што је почеше мучити, каза истину: назва по имену све који је наговорише и великим златом поткупише, и указа на место у њеном дому где то злато беше метнуто. Судије онда послаше њеном дому поверљиве слуге; они одоше, и стварно нађоше злато на оном месту које она означи, и донеше га судијама. Тада судије изрекоше пресуду: осудише на смрт ту жену и оне који је наговорише и поткупише да оклевета светог Методија. Но свјатјејши патријарх, незлобив, веран и прави следбеник Господа Христа, не само не допусти да се смртна пресуда приведе у дело, него своје непријатеље ослободи и од сваке друге мање казне, само им наложи ову казну: да они о великим празницима у реду са запаљеним свећама долазе из Влахернске цркве Пречисте Богородице у саборну цркву Свете Софије, и тамо код врата саслушају анатему, што се и вршаше. Тада умукоше богохулна уста јеретичка, и иконоборска јерес се у Цариграду потпуно истреби благодаћу Божјом, молитвама и неуморним трудом угодника Божјег, свјатјејшег патријарха Методија, који из нанете му незаслужене клевете изиђе још светлији и славнији.
Но противницима светог Методија не би дано оно што Давид моли од Бога грешницима: Покриј лице њихово срамотом, да би тражили име твоје, Господе! (Пс. 82, 17). Ослепљени злобом и окамењена срца, они ранијим злим делима својим додадоше друга зла дела, не мање зла од ранијих. Гореспоменути лжепатријарх Јован - Аније, виновник свих зала, беше послат на покајање у један манастир. А када за боравка свог тамо виде где се после иконоборске пустоши свете иконе Христа Спаситеља, Пречисте Богородице и светих Анђела обнављају од стране побожних ревнитеља, он нареди своме ђакону да тим светим иконома избоде очи. Ђакон поступи по наређењу. О томе би обавештена благоверна царица Теодора. Ревнујући по Христу Богу, она нареди да самом лжепатријарху избоду очи. Али, умољена од неких сенатора, она ту казну замени бичевањем: нареди да се лжепатријарху даду двеста удараца јаким бичевима, ма да заслужује безбројне муке и многе смрти. Утолико пре што је он за време своје насилничке власти многе православне смрћу уморио, па чак и у заточењу налазећи се не престаје бешче стити свете иконе.
Свјатјејши патријарх Методије, после свих црквених смута и после многих невоља својих које претрпе ради иконе Христове, остало време живота свога у миру и тишини управљаше црквеном крмом, украшавајући патријаршијски престо цариградски својим ангелоликим лицем и ангелоподобним животом, и стадо словесних оваца Христових мудро напасајући и пашом богонадахнутих учења насићујући. Под његовим утицајем растијаше из дана у дан поштовање светих икона, којим се у самој ствари указивало побожно поштовање оним лицима која су изображена на иконама. Уједно са тим свети патријарх се стараше да се у Цариграду понова одаје достојно поштовање и чесним моштима светих угодника Божјих, као што је раније било. Јер у дане иконоборачке власти, заједно са светим иконама и чесне мошти светаца беху бешчешћене, пљуване, ногама гажене, по трговима вучене и исмеване, у блато и ђубре бацане, огњем спаљиване и у воду потапане. Једино се читаве сачуваше оне мошти, које рука благочестивих брзо сакри од руку злочестивих закопавши их у земљу. Све је то довело дотле да се у Цариграду није могло ни чути о моштима светих угодника Божјих. Стога се светитељ Христов Методије постара да Цариград понова обогати чесним моштима и да православне научи достојном поштовању светих моштију. Пре свега он свечано пренесе у престоницу мошти преподобног Теодора Студита, које осамнаест година после његовог престављења беху целе и нетљене. Затим пренесе у Цариград чесне мошти господина свог, светог патријарха Никифора, које дотле почиваху у месту заточења његовог.
Најзад, свети Методије као скупоцено благо припремаше цариградској цркви и своје многорадно и многострадално, чистотом освећено тело у нетљене мошти, јер се већ приближи к блаженој кончини својој, коју и сам предвиде и коју му пророчки предсказа преподобни Јоаникије. Предсказавши му најпре патријараштво, свети Јоаникије му затим предсказа и кончину. Пошто обојица беху прозорљиви Духом Светим, они један другоме предвидеше чесно престављење, о чему се у житију преподобног Јоаникија говори овако: У петој години царовања Михаилова, свети отац Методије патријарх, провидећи блиски одлазак ка Господу преподобног Јоаникија, дође к њему са својим клиром, просећи од њега благослов и молитве. Преподобни Јоаникије, после дугог разговора са светим Методијем, и пошто поучи православној вери оне што беху дошли с њим, пророкова патријарху Методију да ће и он ускоро после његове кончине прећи из временског у вечни живот. Затим, сатворивши молитву и давши један другоме последњи целив, они се растадоше. Патријарх се врати дома, а преподобни отац Јоаникије остаде у својој келији молећи се и спремајући се за своју кончину. А у трећи дан по одласку патријарховом, преподобни и богоносни отац наш Јоаникије пређе ка Господу четвртог новембра. У осми пак месец по његовом престављењу, и свјатјејши патријарх Методије се упокоји у Господу четрнаестог јуна 847. године. И тако се зби пророштво преподобног Јоаникија, којим прорече да ће после његове кончине и сам патријарх ускоро отићи у вечност.
Када се свети Методије пресели ка Господу, у цариградској цркви би велики плач и ридање за њим, јер се лиши тако великог оца и васељенског светилника. И би погребен чесно, као што и приличи тако великом по животу и служењу архијереју.
Свети Методије пасао је Цркву Христову четири године и три месеца, и затим прешао у бесконачни живот; и увршћен у лик светих јерараха, он предстаде Пастиреначалнику и Великом Архијереју, прошавшему небеса, Господу нашем Исусу Христу, од свих светих слављеном Богу, коме и од нас грешника нека је част и слава, заједно са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА, митрополита евхаитског

Свети Јован би прозван Мавропус (Црноноги). Беше родом из Пафлагоније, од оца Клавдија досељеног у Цариград. Био је врло образован и као такав био професор у Цариграду. Но у исто време био и духован муж. Најпре био ђакон и патријархов сингел. Монаховао је у манастиру светог Претече званом Петра. У време цара Константина Мономаха (1042-54 г.) и патријарха Михаила Керуларија (1047-58 г.) био изабран за митрополита Евхаитског у Понту, иако већ зашао у године. Прослављен нарочито тиме, што су му се јавили свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст (види 30. јануар) и објаснили му како су они сва тројица подједнако прослављени пред Богом на небу. После тог виђења утиша се препирка у народу око тога, ко је од та света Три Јерарха већи а ко мањи. У спомен тога он установи празник Света Три Јерарха, 30. јануара, и написа им службу. Још је свети Јован саставио познати канон Исусу Сладчајшем, канон Ангелу Хранитељу, неколико канона Светом Претечи, два канона Светом Теодору Тирону, и друге корисне списе. Тешко болестан вратио се у Цариград и скончао мирно у Господу у другој половини 11. века (упокојио се 5. октобра). Службу му је написао нећак Теодор Китонитис.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИФОНТА

Преподобни отац наш Нифонт родио се у области Аргирокастра у селу Лукову од оца свештеника. Када напуни десет година, Нифонта узе к себи да га учи правилима строге хришћанске наравствености његов стриц, који беше еклесиарх у манастиру светог Николаја. Манастир светог Николаја основао је Константин Мономах на месту које се сада назива Месопотам. Довевши дечка у манастир, стриц се најпре постара да га научи читању и писању, па га онда обуче у иночки образ. У изучавању почетних ствари из Светога Писма дечко показа тако велики успех, и његова беспрекорна послушност и скромност беху тако узорни, да он убрзо би произведен за чтеца. А кад постаде пунолетан, он би удостојен и свештеничког чина.
Са таким божанственим особинама, притом стално се бавећи читањем Светог Писма и житија светих, Нифонт се толико загреја љубављу к Богу и жељом да беспрекорно држи свете заповести Његове, да он реши: оставити све, повући се дубоко у пустињу, и тамо у потпуном безмолвију, у потпуном молитвеном тиховању потпуно се посветити само Богу. И стварно, Нифонт се удаљи из манастира светог Николаја на гору Херомерион, где се тада усамљено подвизавао један старац који беше дошао са Синајске Горе. Тамо, под руководством и поукама опитног синаита, млади Нифонт, пењући се из силе у силу, осети свим бићем да и планинска пустиња Херомериона не задовољава чежње његове пламене душе која је жудела за савршеним безмолвијем и пустињачким подвизима. Стога, угушујући у себи осећања везаности за завичај и сроднике, за пријатеље и све што задржава у вези са светом, он крену у Свету Гору Атон. И тајно вођен промислом Божјим, он стиже до пећине светог Петра Атонског, у области лавре светог Атанасија, где је тада безмолствовао, молитвено самовао и тиховао, чудесни отшелник Теогност. Овоме отшелнику Нифонт повери себе, као чедо оцу и роб господару, скривајући од њега свој свештенички чин. На тај начин Нифонт се као почетник три године безусловно потчињаваше своме стрицу. Најзад, по истеку тога времена, Теогност случајно дознаде да његов послушник има свештенички чин, и не хтеде га више ни по коју цену држати као свог послушника, утолико пре што су му Нифонтови подвизи и трудови изгледали дивни и узорни. Иако је Нифонт молио и преклињао старца да му и надаље буде руководилац, пошто је још несавршен у искуствима отшелничког живота, Теогност, због крајњег смирења свог, не пристаде на то. Зато се преподобни Нифонт удаљи од њега у суседни скит светог Василија Великог. Ту проведе четрнаест година у крајњем безмолвију, само једанпут недељно поткрепљујући своје силе малом количином сувога хлеба.
У то време у лаври се појави куга, и мноштво братије постаде њена жртва, те игуман би принуђен да позове светог Нифонта у лавру, да врши божанствена богослужења. И он проведе три године у овом светом послу. Али, иако ово послушање беше од огромне важности, преподобног Нифонта је срце неодољиво вукло ка савршеном безмолвију и није му давало мира. Пошто не беше у стању да угуши у себе то осећање и ту жељу, он оде у Вулевтирије,[17] где је сада скит Свете Ане. И ту, у пустињској тишини, он проведе много година скитачки, без куће и крова, хранећи се једино травом и корењем.
Иако живот преподобног Нифонта бејаше веома узвишен, веома бестрастан, веома поучан за све, ипак се нађоше завидљивци који га преставише игуману свештене лавре као прелашћеног. Да би доказали своју клевету, они тврђаху како се преподобни, тобож, гнуша хлеба као грешне и недозвољене хране, па се зато храни пустињским зељем. Да би то проверио, игуман призва к себи преподобног Нифонта и упита га, због чега он води тако строг живот, гнушајући се чак хране која је својствена човеку. Притом игуман говораше преподобном Нифонту: "Древни оци хранили су се у пустињама зељем, јер тамо није било хлеба; а овде има и хлеба, и других јестива, која треба употребљавати у славу Божију, умерено, избегавајући на тај начин сатанску охолост од неуморног и строгог поста".
Као истински послушник, преподобни смирено прими старчев савет. Али, да би избегао нове непријатности, он се уклони из скита свете Ане. Касније, он се зближи са преподобним Максимом Капсокаливом. И свети Максим, после дугогодишњег саподвижништва са чудесним Нифонтом, у знак своје искрене оданости према њему и пријатељства, уступи му своју властиту колибу, а себи направи другу близу њега.
Но пошто су к светом Максиму долазили многи ради чудеса која он чињаше и ради његове пророчке прозорљивости, то свети Нифонт, не подносећи вреву, а са пристанком и по савету светог Максима, удаљи се у пештеру наспрам места "свети Христофор", и тамо молитвено самоваше и тиховаше. Након мало времена к њему дође из његовог завичаја инок Марко, који имађаше брата, да себе потчини његовом старачком руководству.

Свети га с љубављу прими, и нареди му да начини колибу и себи и брату. - Шта је теби, оче? одврати зачуђено Марко, брат је мој световњак и живи у кругу своје родбине. - Опрости, одговори му смирени Нифонт, ја сам луд и не знам шта говорим. Не слушај мене, него ради што ти је по вољи.
Међутим, настаде празник светог Атанасија. Шаљући Марка у лавру на празник, преподобни Нифонт му рече: При повратку са празника, доведи са собом и брата твог. - Марко на то рече светом Нифонту исто што и раније. Но, приближујући се лаври, он одједном угледа свог брата крај манастирских врата. Поражен пророштвом светог Нифонта, он радосно загрли брата, па се по завршетку лаврског празника заједно врати с њим к своме старцу, паде му пред ноге, просећи опроштај због свог маловерја. Убрзо затим Марко се тешко разболе. Свети Нифонт, укоривши га за маловерје. и сумњу у чудотворну силу Божју, помаза га јелејем из неугасивог кандила, и Марко устаде са болесничког одра. При томе свети Нифонт му рече: Ето си здрав, више не греши, да ти не буде горе.
Након извесног времена после овога, Марко стаде молити преподобног Нифонта да му допусти да мало полови рибе у мору. Свети Нифонт му на то рече: Научи се најпре примећивати и ловити нечисте помисли, а мани се мора и ловљења риба, да не би утонуо у море искушења. - Марко не обрати пажњу на старчев савет, и под изговором да опере упрљане хаљине, он се спусти до мора. Тамо баци удицу, и уживаше у пуној мери. Али непослушање не прође бесплатно. Јер док Марко беше сав занет својим послом, одједном искочи из мора и баци се на њега једна огромна животиња. Марко се препаде и, молитвено призвавши у помоћ свога старца, једва се некако спасе од те животиње. Сав ван себе од страха, и у исто време држећи у рукама уловљену рибу, он дотрча к светом Нифонту. Овај му са очинским саучешћем рече: Непослушко! онај који се претвори у змију да би преварио наше прародитеље, и сада узе на себе облик морскога пса, на твоју погибао, и само Христос, који дође у свет ради уништења вражје силе, по неизмерној доброти Својој поможе ти, очекујући твоје покајање. Што се пак тиче рибе коју си уловно, пошто је плод непослушности, ја је се ни по коју цену нећу коснути.
Тронут старчевим прекором, Марко паде к ногама његовим, лијући сузе покајања. Од тога времена он се поправи, и указиваше потпуну послушност светом старцу све до саме смрти своје, која не закасни да га посети. После Маркове смрти, светом старцу остаде да служи његов синовац Гаврило.
Шест месеци унапред преподобни Нифонт провиде да је свети Максим Капсокалива већ близу одласка у вечност, и рече ученицима својим: Хајдемо к светом Максиму, да узмемо од њега последњи благослов, јер се више нећемо видети с њим у овом животу. - И они одоше к њему. После поздрава, свети Максим рече: Радујте се, љубљена браћо! ово је опроштајни поздрав; од сада се више нећемо видети. - Како предвиде преподобни Нифонт кончину преподобног Максима, тако и би.
Након много година после тога, У Светој Гори се опет појави куга, и послушник преподобног Нифонта Гаврило смртно се разболе. Тада још беше у животу Гаврилов отац Доситеј, који неутешно плакаше за њим. Свети Нифонт га тешаше и говораше: Не плачи, брате, син твој, због послушања мојој недостојности, неће сада умрети. - Потом, окренувши се на исток, помоли се тајно к свемилостивом Богу, и болник устаде са самртног одра славећи Бога. Затим, разговарајући са присутнима, рече: Ето, брат наш, помоћу Божјом, оздрави, а ја ћу у току Петрова поста умрети.
Најзад настаде пост светих апостола Петра и Павла. У суботу прве недеље уставши изјутра, преподобни се помоли Богу, потом се причести Божанственим Тајнама, па онда рече својим ученицима: Чеда возљубљена у Господу! дође време мога одласка ка Господу, кога од младости своје љубљах свом душом својом. - Ученици се узнемирише од старчевих речи. - Не треба да се узнемирујете и плачете, рече им он приметивши њихову узнемиреност, него треба да се радујете, јер ћете у мени имати молитвеника пред Богом за спасење ваше, само да и ви са своје стране испуњујете заповести Његове. - Сутрадан, у недељу, преподобни им нареди да се најпре поткрепе храном, па да му затим ископају гроб и спреме све што је потребно за погреб. Онда рече: Време је да идем у земљу, од које сам и узет.
Када све то би урађено, преподобни устаде са одра и дуго се мољаше са подигнутим к небу очима и рукама. Најзад, по завршеној молитви, он благослови све и од свих узе опроштај, леже на свој смртни одар, прекрсти руке на грудима, и мирно испусти и предаде дух свој Богу. Тада лице праведника, у знак његове небеске славе и слободе пред Богом, засија као сунце.
Тако се преподобни Нифонт упокоји четрнаестог јуна око 1400. године, пошто поживе на земљи 96 година. За време живота он сатвори многа чудеса, од којих ћемо, сем споменутих, поменути још нека.
Духовни и врлински старац Теодул пожеле једном да се види с преподобним Нифонтом ради душевне користи: устаде и крену ка њему. Али путем, на једној низбрдици, он се оклизну и тако повреди ногу о камен да му много истече крви, и он сав изнеможе, и очекиваше смрт. Најзад, у духу вере, он горко зајеча пред Господом и рече: Господе Исусе Христе, Сине Божји, ако Нифонт стварно има слободу пред Тобом и благодат, избави ме, ради његових молитава, од неминовне смрти и страдања. - Чим то старац изговори, крв му престаде тећи, болови потпуно уминуше и старац, славећи Бога и Његовог угодника, оздрави.
Један инок из лавре преподобног Атанасија, гајећи осећање љубави према светом Нифонту, посла му по пријатељу свом суд са уљем. Деси се да овај што ношаше тај дар преподобном спотаче се путем и паде, и све друго што је носио разби се, а суд са уљем остаде читав. Када брат донесе и предаде тај суд преподобном оцу, он са осмехом рече: Видиш, како је силна вера брата који посла уље. Вера његова и тебе избави од опасности, и суд са уљем очува читавим, иако се све остало изразбија.
Прозорљивост старца Нифонта запрепасти брата, коме он исприча све што га снађе на путу, и брат прослави Бога.
Други монах, који је много година патио од главобоље, уместо да иште помоћ с неба, он се обрати лекарима, и све што имађаше истраћи на њих, али помоћи не доби. Најзад он дође к преподобном Нифонту и паде му пред ноге, молећи га за исцељење. - Верујем, свече, говораше он, да ће ти Бог дати што год заиштеш у Њега. - Напротив, брате, одговори преподобни, ја сам човек грешан, а грешника Бог неће послушати. - Међутим, болесник, ронећи сузе, не престајаше припадати к ногама његовим и молити га за исцељење. Тада блажени Нифонт, дирнут патњом брата, прочита молитву над главом болесниковом, и он осети као да му неки шум и силни вихор излете из главе. И одмах се исцели и, славећи Бога, врати се у своје обиталиште, пун дивљења и захвалности према своме лекару.
Стражар свештене лавре би истеран из ње због неке погрешке. Он дође к светом Нифонту, пожали му се да је неправедно истеран из лавре, и замоли га да остане код њега на послушању. Свети му одговори: Врати се у лавру, падни пред игуманом, смирено признај своју кривицу, па ће те он опет примити. Ако не послушаш мој савет, веруј ми, ти нећеш моћи овде издржати пустињске тегобе; а што је најважније, лишићеш се части и удела светих отаца обитељи. Будеш ли се вратио, ти ћеш кроз неко време бити произведен за еклесиарха, а потом за игумана лавре. Изнад свега: смиравај се. - Затим свети Нифонт са осмехом настави: Када, по вољи Божјој, будеш постао игуман, помени и нас. - Брат поступи по савету божанственог Нифонта, и стварно би примљен у лавру. Затим, кроз неко време, по пророштву преподобног, би изабран за еклесиарха, и најзад за игумана. Захвалан преподобном Нифонту за савет, он му је слао све потребно за келејни живот. Богу нашем, који славно прославља Своје свете, слава и моћ кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КИРИЛА, епископа гортинског на Криту[18]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ЈУЛИТЕ

Упокојила се у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕЛИСЕЈА СУМСКОГ

Подвижник Соловецке обитељи у петнаестом веку.

СПОМЕН СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ КНЕЗА МСТИСЛАВА-ГЕОРГИЈА

Син великога кнеза Ростислава. Године 1179. Једнодушно изабран од Новгородаца за кнеза; вољен од свих због своје самопрегорне храбрости и дивног благородства. Мирно се преставио 14. јуна 1180. године. Свете мошти његове покоје се у Новгородској саборној цркви свете Софије.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Губа је најстрашнија и најодвратнија, заразна болест; има је првенствено у земљама са жарком климом, нарочито у Египту, Палестини, Сирији, Арабији, Индији, и уопште на Истоку. Од ове болести кожа побели, отиче, рашчиња се, суши се, покрива се ранама са одвратним смрадом; затим отпадају делови тела и, најзад, болесници обично умиру у срашним мукама.
2. Свети пророк Јелисеј умро је у дубокој старости, кад му је било око сто година. Ступио је на пророчку службу при Ахаву (3 Цар. 19, 19), око 900. год. пре Христа, а скончао при Јоасу, тридесетих година деветога века. По блаженом Јерониму, могилу светог пророка Јелисеја, показивали су близу Самарије (ср. 4 Цар. 5, 9; 6, 32). Свете мошти пророка Јелисеја, у време блаженог Јеронима, заједно са моштима светог пророка Авдије и Јована Крститеља у Севастији или Самарији изгоњаху демоне, а у време Јулијана Одступника су спаљене; но остатке од огња верни сачуваше, и нешто од њих би пренето у Александрију. У Цариграду светом пророку би посвећен храм, а у Палестини му свети Дамаскин написа канон.
3. Иконоборац Лав V Јерменин царовао од 813. до 820. године.
4. Апокрисијаријем се називао привремени или стални представник епископа најважнијих цркава код цара; они су водили послове своје цркве и њених представника у односу на државне власти.
5. Теодор I Каситер био патријархом од 815. до 821. године.
6. Михаил II Муцавко царовао од 820. до 829. године.
7. Јован Зонара - византијски историчар и каноничар, савременик цара Алексија Комнена (1080-1118 г.). Његово најглавније књижевно дело односи се на тумачење свих црквених канона. Друго по важности дело његово јесте Έπιτομη ιστοριων у коме се по хронолошком реду излажу догађаји свемирне историје од постанка света до ступања на престо цара Јована Комнена (1118. г.). Осим тога од Зонаре су остала писма, житија светих, песме.
8. Константин Копроним царовао од 741. до 755. год.
9. Теофил царовао од 829. до 842. год.
10. Теофил нареди да светог Методија бију по лицу, при чему му толико разбише вилице, да св. Методију целог живота остаде на лицу велик и ружни ожиљак. Будући патријархом, свети Методије расече крајеве панакамилавке и њима превезиваше вилице, да би сакрио ожиљак. Из поштовања према светом исповеднику сви монаси, по угледу на њега, стадоше носити панакамилавке са расечцима.
11. Спомен њихов празнује се 27. децембра.
12. Теодора управљала од 842. до 855. год.: Михаило III - од 855. до 867. г.
13. Лав III Исавријанац царовао од 716. до 741. год.
14. Би патријархом од 832. до 842. г.
15. Спомен његов 4. новембра. Преподобни Јоаникије упокојио се 846. год.
16. Сабор одржан 787. године.
17. У области лавре светог Атанасија.
18. Његов спомен слави се 6. септембра, где видети опширније о њему.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Света мученица Аквилина. Рођена у палестинском граду Вивлосу, од чесних хришћанских родитеља. У својој седмој години мала Аквилина већ је била потпуно упућена у прави живот хришћански, а у десетој години она је толико била пуна божественог разума и благодати Светога Духа, да је с великом силом и ревношћу проповедала Христа својим другарицама. Када наста Диоклецијаново гоњење, неко достави Аквилину царском намеснику Волусијану, звероподобном човеку. Волусијан нареди најпре да је шибају, потом да јој усијану шипку прободу кроз уши и мозак. До последњег часа девица Аквилина слободно и јавно исповедаше Христа Господа; а када јој мозак и крв почеше тећи из главе, она паде као мртва. Намесник, мислећи да је Аквилина уистини мртва, нареди те је изнесоше ван града и бацише на ђубриште, да јој тело пси изеду. Но ноћу јави јој се ангел Божји и рече јој: "Устани, буди здрава!" И девица устаде, и би здрава, и дуго уздизаше благодарствену хвалу Богу, молећи Га, да јој не ускрати довршити мученички подвиг. "Иди, биће ти, како молиш!" чу се глас с неба. И Аквилина пође у град. Капија градска сама се пред њом отвори, и она дође и уђе, слично духу, у двор намесников и јави се намеснику пред постељом његовом. Намесник беше обузет неисказаним ужасом, видећи живу девицу, за коју држаше да је мртва. Сутрадан по његовој наредби џелати изведу Аквилину, да је посеку мачем. Пред посечење девица се на коленима помоли Богу и предаде дух свој. Џелат јој мртвој одсече главу. Њене мошти даваху исцељење многим болесницима. Беше светој Аквилини дванаест година од рођења када пострада за Господа. А пострада и увенча се венцем мученичким 293. године.

2. Свети Трифилије, епископ Леквусије Кипарске. Ученик светог Спиридона, и доцније његов саслужитељ на острву Кипарском. Беше човек милостив, чист мислима, девствен целога живота, "живи извор суза" и велики испосник. Добро управљаше стадом Христовим, и упокојивши се прими венац међу великим јерарсима на небесима. Упокојио се мирно 370. године.

3. Света Ана и син јој Јован. Као сироче узета у кућу некога великаша, и као подсвојкиња однегована и васпитана у тој кући. Као ваљану девојку тај великаш венча је са својим сином. Када старац великаш умре, навали родбина на његовог сина, да отпусти своју жену, због ниског јој рода, и да се ожени другом, која би по роду и богатству више доликовала њему. Великашев син бојао се Бога и није хтео то учинити. Видећи свога мужа у опреци са његовом родбином, Ана га тајно остави и одбегне на неко далеко острво, где није било живе душе. Но дође на то острво бременита и ускоро роди сина. На овом острву она се подвизавала тридесет година постом и молитвом. Тада, по Промислу Божјем, искрца се на то острво неки јеромонах, који јој крсти сина и да му име Јован. Подвизавала се ова света душа у V веку и мирно скончала.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког 

1. Преподобни Онуфрије Велики. Пуних шездесет година беше проживео овај свети подвижник у пустињи када га посети монах Пафнутије. Коса и брада досезале су му до земље, а тело му је било обрасло дугом длаком због дуговремене наготе. Све власи на њему биле су беле као снег, и цео изглед његов блештећи, узвишен и страшан. Видећи Пафнутија он га ослови именом, па му по том исприча житије своје у пустињи. Његов ангел хранитељ јавио му се и довео га на то место у пустињи. Дуго времена хранио се само земљом, које се ретко находило у пустињи, а после тога, када је издржао љуту борбу с искушењима демонским и када му се срце сасвим укрепило у љубави к Богу, ангел Божји доносио му је хлеб за исхрану. А осим тога по благом Промислу Божјем порасте крај његове ћелије и једна палма, која је доносила добар плод урме, и отвори се извор живе воде. "А највише", рече Онуфрије, "храним се и појим слатко речима Божјим". На питање Пафнутијево, како се причешћује, одговори пустињак, да му ангел Божји сваке суботе доноси причешће и причешћује га. Други дан старац рече Пафнутију, да је то дан његовог одласка из овога света, преклони колена, помоли се Богу и предаде свој дух Богу. У том виде Пафнутије небесну светлост како осветли тело упокојеног свеца и чу појање ангелских сила. Сахранивши чесно Онуфријево тело, Пафнутије се врати у свој манастир, да као живи сведок прича другима на корист чудно житије човека Божјега и величину Божјег промишљања о онима, који се свецело предаду Богу на службу. Онуфрије сконча 400. године.

2. Преподобни Петар Атонски. Родом Грк, и војник по занимању. Војујући једном против Арапа, буде заробљен, окован у вериге и бачен у тамницу. Тамноваше Петар дуго у граду Амари на реци Еуфрату, и све мољаше Бога да га ослободи тамнице и одведе у неку пустињу, где би се сав посветио молитвеном подвигу. Јави му се свети Симеон Богопримац са светим Николом у тамници, додирну му жезлом својим окове, и ови се истопише као восак, а Петар се наједанпут обрете у пољу ван града. Одмах крене на пут за Рим, где на гробу апостола Петра буде од самог папе пострижен за монаха. Затим крене лађом опет за Исток. У сну му се јави пресвета Богородица са светим Николом; и рече Богородица светом Николи, да је одредила Петру Гору Атонску за подвизавање. Петар дотле није био ни чуо за Гору Атонску. Искрцавши се, дакле, у Свету Гору Петар се усели у једну пећину, где проведе педесет три године у тешким подвизима, у борби са глађу и жеђу, са жегом и мразом, а највише са силама демонским, докле све не савлада с помоћу Божјом. Пошто је издржао прва искушења и положио добро прве тешке испите пред Богом, ангел Божји почео му је доносити хлеб сваких четрдесет дана. Неколико пута јављао му се искушитељ ђаво у виду ангела светла, но Петар га је одагнао крсним знаком и именом Пресвете Богородице. На годину дана пред смрт пронашао га неки ловац, који је ловио јелене по Атону, и из уста светитељевих чуо житије његово. Скончао 374. године. Мошти му пренете у Македонију.

3. Преподобни Тимотеј, пустињак мисирски. Подвизивао се најпре у Тиваиди, а потом удаљио се у пустињу, где је провео тридесет година. Угодивши Богу, скончао мирно.

4. Преподобни Васијан и Јона. Монаси Соловецког манастира. Утопили се и били избачени на обалу 1651. године. Над њиховим гробом показало се неко знамење, и због тога црква сазидана. Доцније ту је постројен манастир Петромински. Једном цар Петар Велики, спасавши се од буре, проведе ту три дана и направи крст и пободе на обали.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ОНУФРИЈА ВЕЛИКОГ

Преподобни инок Пафнутије, који се подвизавао у једном од пустињожитељних манастира египатских, оставио нам је повест о томе како је пронашао у пустињи преподобног Онуфрија Великог и друге пустињаке. Своју повест он овако почиње:
Боравећи и побожно тихујући у моме манастиру, у мени се једнога дана појави жеља да одем у унутрашњу пустињу[1] и видим, има ли тамо неки инок који више од мене служи Господу. Уставши, ја узех мало хлеба и воде, и кренух на пут. Изађох из свог манастира, не рекавши ништа никоме, и упутих се у најдубљу пустињу. Путовао сам четири дана, не окусивши ни хлеба ни воде, и дођох до једне затворене пећине која је имала само једно мало прозорче. Ја проведох код прозорчета читав сат куцајући, и очекујући да ће неко по обичају монашком изаћи из пећине и дати ми поздрав у Христу. Али пошто не добих одговора, нити ми ко отвори, ја сам отворих врата и уђох говорећи: благослови! И угледах у пећини некаквог старца који је седео и као спавао. Ја поново рекох: благослови! и додирнух његово раме с намером да га пробудим, но оно беше као прах; и опипавши тело његово, ја нађох да је умро пре много година. Угледавши хаљину где виси на зиду, ја је додирнух, и она се у мојој руци претвори у прашину. Ја онда скидох са себе мантију, покрих њоме тело умрлога и, ископавши рукама раку у пешчаној земљи, погребох тело подвижниково са уобичајеним псалмопјенијем и молитвом, и са сузама. Затим, прихвативши се мало хлеба и воде, ја се окрепих, и преноћих крај гроба тога старца.
Сутрадан изјутра, сатворивши молитву, ја кренух у најунутрашњију пустињу. Путујући неколико дана ја наиђох на другу пећину, и угледах пред њом трагове ногу људских, и помислих да неко живи у тој пећини. Закуцах на врата, и пошто не добих одговора ја уђох у пећину. Но не нашавши тамо никога, изиђох напоље, помишљајући у себи да ту вероватно живи неки слуга Божји који је у то време отишао мало у пустињу. И ја реших да ту причекам тог слугу Божјег, пошто сам желео да га видим и поздравим у Господу. И проведох цео дан у очекивању, непрестано појући псалме Давидове. А то место беше врло лепо; ту се налажаше урмина палма са родом и мали извор воде живе; и ја се веома дивљах лепоти тога места, желећи да и сам ту живим, када би то било могуће.
Када се дан стаде клонити к вечеру, ја угледах стадо бивола које иђаше к мени, и усред стада - слугу Божјег (то беше Тимотеј Пустињак).[2] Када се стадо приближи мени, угледах човека без одела, који наготу тела свог покриваше власима. Пришавши месту где сам ја стајао, он ме загледа, па мислећи да сам дух и привиђење он стаде на молитву, јер су га на том месту многи нечисти дуси кушали привиђењима, као што ми после он сам исприча о томе. А ја му рекох: Што се плашиш, слуго Исуса Христа, Бога нашег? Погледај и види стопе моје, и знај да сам ја такав човек као и ти; опипај ме и увери се да сам ја тело и крв.
Пошто ме је неко време посматрао и уверио се да сам стварно човек, он се успокоји, па заблагодари Богу и рече: Амин. Затим ми приђе, загрли ме и уведе ме у своју пећину, и понуди ми урме и чисту воду са извора, и сам се прихвати због мене. И упита ме: Како си овамо дошао, брате? - А ја, излажући му своје мисли и намере, одговорих: Желећи да видим Христове слуге што се у овој пустињи подвизавају, ја изиђох из свог манастира и допутовах овамо; и Бог ми испуни жељу, јер ме удостоји видети твоју светост. - Затим га ја упитах, рекавши: Како си ти, оче, дошао овамо? колико се година подвизаваш у овој пустињи? чиме се храниш и зашто идеш наг, не одевајући се ничим?
Онда ми он стаде казивати следеће: Најпре сам живео у једној од тиваидских киновија,[3] проводећи монашки живот и усрдно служећи Богу. Рукодеље ми беше ткање. Али се у мени појави помисао који ми говораше: изађи из општежића и живи сам, и труди се подвизавајући се, да би примио од Бога велику награду; јер ти можеш од труда руку твојих не само хранити себе, него и ниште хранити и странствујућу братију збрињавати. - С љубављу послушавши овај мој помисао, ја изиђох из братства, начиних келију себи у близини града и упражњавах моје рукодеље. И имађох довољно што ми треба за живот, јер сам зарађивао трудом руку својих. К мени долажаху много по моје рукотворине и доношаху све што ми треба; давах уточиште и путницима, а преостатке раздавах ништима и невољнима. Но моме животу позавиде непријатељ наш, ђаво, који увек војује против свију: желећи да уништи трудове моје, он стави једној жени мисао у душу, да дође к мени ради мог рукодеља; и она дође и наручи платно, које ја израдих и предадох јој. Потом ме она замоли да јој начиним и друго платно; и међу нама се развеза разговор и слободније понашање; и зачевши грех, ми родисмо безакоње; и проведох с њоме шест месеци, грешећи све време. Затим помислих у себи да ме данас или сутра може снаћи смрт, и ја ћу отићи у вечну муку. И рекох себи: Тешко мени, душо моја! Боље ти је да бежиш одавде, да би побегла од греха и уједно с тим од вечне муке! - Стога оставивши све, ја тајно побегох оданде и дођох у ову пустињу; и стигавши до овог места, ја нађох ову пећину, извор и урмину палму која има дванаест грана; и сваког месеца по једна од грана рађа ми то лико рода, да ми је то доста за исхрану у току тридесет дана. А када се заврши месец и уједно с тим род на једној грани, онда сазрева друга грана. И тако се, благодаћу Божјом, храним, и ништа друго немам у својој пећини. И одећа моја од дугог времена оветша и распаде се потпуно; и након много година (јер већ тридесет година боравим у овој пустињи) израстоше на мени длаке, као што видиш, и оне ми служе место одеће покривајући моју наготу.
Чувши ово од тог подвижника, прича Пафнутије, ја га упитах: Оче, у почетку твојих подвига на овом месту, да ли те је што ометало или не? - Он ми одговори: Претрпео сам безбројне нападаје од демона. Много пута они су ступали у борбу са мном, али ме нису могли савладати, јер ми је благодат Божја помагала; одолевао сам им крсним знаком и молитвом. Осим вражјих нападаја, мојим подвизима сметала је још телесна болест, јер сам силно патио од стомака, да сам и на земљу падао од страшних болова; и нисам могао стојећи вршити обичајне молитве, него сам, лежећи у својој пећини и ваљајући се по земљи, обављао молитвено правило са великом муком, и нисам имао снаге ни да изађем из пећине. Молио сам се милосрдном Богу, да ми због болести подари опроштај грехова мојих. Једном, када сам седео на земљи и грчио се од болова у стомаку, ја угледах пред собом чеснога мужа који је стајао и питао ме: Од чега болујеш? - Ја му једва могох одговорити: Болујем, господине, од стомака. - Он ми рече: Покажи ми где те боли. - Ја му показах. А он пружи руку своју, метну длан свој на болесно место, и ја се тог часа исцелих. Он ми онда рече: Ето си здрав, не греши више, да ти не буде горе, него служи Господу Богу свом од сада и до века. - И од тога времена, хвала Богу, ја више не болујем, благодарећи Бога и славећи милосрђе Његово.
У таквом разговору, вели Пафнутије, ја проведох са тим преподобним оцем скоро сву ноћ. Изјутра устадосмо на обичајну молитву. А кад се раздани, ја много молих тог преподобног оца, да ми допусти да живим поред њега или бар негде засебно у његовој близини. А он ми рече: Ти, брате, нећеш моћи овде поднети демонске напасти. - И са тог разлога он не пристајаше да останем код њега. Затим га молих да ми каже своје име. И он рече: Име ми је Тимотеј. Помињи ме, љубљени брате, и моли за мене Христа Бога, да до краја излива на мене Своје милосрђе, којега ме удостојава. - А ја, каже Пафнутије, припадох к ногама његовим, просећи га да се моли за мене. Он ми рече: Владика наш Исус Христос нека те благослови, и нека те заклони од сваког искушења ђавољег, и нека те води правим путевима, да би ти несметано прешао к светима Његовим.
Благословивши ме, преподобни Тимотеј ме отпусти с миром. Ја примих из његових руку урме за пут, захватих у свој суд воду са извора, па поклонивши се светом старцу том, одох од њега, славећи и благодарећи Бога што ме удостоји да видим таквог угодника Његовог, да се користим речима његовим и да добијем благослов од њега.
Враћајући се отуда, након неколико дана дођох у пустињски манастир, и задржах се у њему да се одморим и проведем неко време. Са тугом сам размишљао и говорио себи: Какав је мој живот? какви су моји подвизи? мој живот није ни сенка према животу и подвизима овог угодника Божјег кога видех. - У таквом размишљању проведох не мало дана, желећи да у богоугађању подражавам тог праведног мужа. Благодарећи милосрђу Божјем, које ме је подстицало да се бринем о души својој, ја се нисам лењио да поново кренем у унутрашњу пустињу, и то непроходним путем где живи варварски народ, звани Мазик. Ја сам свим срцем желео да дознам, има ли и други такав пустнњак који служи Богу, да га пронађем и добијем од њега оно што је корисно по моју душу.
Полазећи на предузети мноме пустињски пут, ја узех са собом мало хлеба и воде, који ми трајаху не дуго. А кад ми нестаде хлеба и воде, ја се сневеселих; но ипак сокољах себе и путовах четири дана и четири ноћи без хране и пића; онда веома изнемогох телом и, павши на земљу, очекивах смрт. Тада угледах мужа светолика, прекрасна и пресветла, где приђе к мени, метну ми руку своју на уста, и постаде невидљив. И ја тог часа осетих у себи снагу, и више нисам био ни гладан ни жедан. Уставши, ја продужих путовање у унутрашњу пустињу, и тако проведох још четири дана и четири ноћи без хране и пића; али опет стадох изнемогавати од глади и жеђи. Подигавши руке к небу, ја се помолих Господу, и понова видех онога мужа, који ми приђе, додирну руком својом уста моја, и постаде невидљив. Од тога ја опет добих велику снагу, и наставих пут. У седамнаести дан мога путовања ја стигох до неке високе горе. Уморан, ја седох у подгорју да се одморим. Утом угледах издалека мужа који је ишао к мени, изгледа врло страшног; сав је био обрастао у густе длаке као звер, и био је бео као снег, јер од старости беше оседео. Коса и брада досезаху му до земље, и као одећа покриваху му тело; бедра му беху препасана лишћем од пустињског биља. Када видех да се овај муж приближава к мени, ја се препадох и утекох на стену што беше на врху горе. А он, дошавши до тог подгорја, седе у хладу да се одмори, јер се беше уморио од силне жеге, а и од немоћи старачке. Погледавши на гору, он угледа и повика к мени говорећи: Сиђи к мени, човече Божји, јер сам и ја човек као ти; живим у овој пустињи Бога ради.
Чувши то, вели Пафнутије, ја свесрдно похитах к њему и падох му пред ноге. А он ми рече: Устани, сине мој! Та и ти си слуга Божји и пријатељ светих Његових; име ти је Пафнутије. - Ја устадох, а он ми нареди да седнем, и ја с радошћу седох близу њега. Онда га ја усрдно молих, да ми каже своје име и исприча свој живот, како у пустињи борави, и колико је времена ту. А он, видећи да га усрдно молим, стаде ми казивати о себи, говорећи овако:
Име ми је Онуфрије; у овој пустињи живим шездесет година, лутајући по горама, и не видех ни једнога човека, сем што тебе сада видим. Раније сам живео у једном чесном манастиру, званом Ерити, близу града Хермопоља у Тиваидској области. У том манастиру има стотину братије; сви су они једнодушни, проводећи заједнички живот сложно у великој љубави у Господу нашем Исусу Христу. Заједничка им је храна и одећа; проводе испоснички живот у побожном тиховању и миру, славећи доброту Господњу. У детињству свом ја сам тамо, као почетник, упућиван и поучаван од светих отаца усрдној вери и љубави према Богу и уставима монашког живота. Слушао сам их како разговарају о светом пророку Божјем Илији кога је Бог крепио да живи у пустињи постећи се, и о светом Претечи Јовану коме никада нико од људи не беше сличан, и о његовом животу у пустињи све до дана његовог јављења Израиљу.
Слушајући све то, ја сам питао свете оце: Шта, дакле, јесу ли они што се у пустињи подвизавају већи од вас у очима Божјим? - Одговарајући, они ми говораху: Да, чедо, они су већи од нас; јер ми свакодневно виђамо један другог, и саборно вршимо с радошћу црквено богослужење; ако смо гладни, имамо готов хлеб; исто тако ако смо жедни, имамо готову воду; ако се деси коме од нас да се разболи, братија га дворе, јер сви заједнички живимо, и један другог помажемо и служимо ради љубави Божје. А они што у пустињи живе, лишени су свега тога. Ако кога од пустиножитеља снађе туга, ко ће га утешити? у болести - ко ће му помоћи и послужити? ако Сатана нападне на њега, где ће он наћи човека да му ум ободри или посаветује, када је он сам самцит? и ако не буде хране у њега, где ће је лако набавити? исто тако и када ожедни, нема воде у близини. Тамо, чедо, предстоји несравњено већи труд него нама који живимо у заједници: јер који се одају пустињачком животу, ревносније служе Богу, предају се најстрожијем посту, великодушно подносе глад, жеђ, подневну жегу и ноћну хладноћу, снажно одбијају нападе невидљивог непријатеља и приморавају себе на све могуће начине да га победе, и усрдно се старају да прођу тесан и тужан пут што води у царство небеско. Због тога им Бог шаље свете анђеле, који им храну доносе, воду из камена изводе, и толико их укрепљују да се на њима збивају речи пророка Исаије који говори: Који се надају Господу, добиће нову снагу, окрилатиће као орлови, трчаће и неће сустати (Ис. 40, 31). А ако се неко од њих и не удостојава да очигледно види анђеле, он се у сваком случају не лишава њиховог невидљивог присуства, и они га чувају на свима путевима његовим, штите га од нападаја вражијих, помажу му у делањима његовим, и молитве његове приносе Богу. Ако кога од пустињака задеси нека неочекивана напаст вражија, он пружа руке своје к Богу, и одмах му се шаље помоћ с неба, и све се напасти распрштавају због чистоте срца његова. Зар ниси слушао, чедо, шта Свето Писмо говори: Бог не оставља оне који Га траже, и неће свагда бити заборављен убоги, и трпљење невољних неће нигде пропасти (Пс. 9, 19); завикаше ка Господу у тузи својој, и избави их из невоље њихове (Пс. 106, 6); јер Господ свакоме даје према труду који човек узима на себе Господа ради. Блажен је дакле човек који твори вољу Господњу на земљи; јер таквоме анђели служе, ма да невидљиво; и чине да се радује духовном радошћу, и укрепљују га сваког часа док се налази у телу.
Све то слушајући у своме манастиру од светих отаца, ја - смирени Онуфрије осетих у души и срцу сласт слађу од меда, и чињаше ми се да се налазим у неком другом свету: јер се у мени појави неодољива жеља да идем у пустињу. И ја, уставши ноћу и узевши мало хлеба за четири дана, изиђох из манастира полажући сву наду на Бога, и кренух путем што води на гору, са намером да одатле идем у пустињу. И чим стадох улазити у пустињу, угледах испред себе лучу блиставе светлости. Уплашен силно, ја стадох, и већ почех помишљати да се вратим у манастир. Међутим, луча светлости ми се приближи, и ја чух из ње глас који ми говораше: Не бој се! Ја сам анђео који ходим с тобом од рођења твог, јер сам од Бога додељен теби, да те чувам; и сада ми је наређено од Господа, да те водим у ову пустињу. Буди дакле савршен и смирен срцем пред Господом, и с радошћу Му служи, а ја нећу одступити од тебе све док ми Саздатељ не нареди да узмем душу твоју.
Рекавши то из светле луче, анђео пође испред мене, а ја му радостан следовах. Пошто прођосмо шест до седам милиарија,[4] ја угледах изврсну пећину, и луча анђелске светлости ишчезе из мојих очију. Приближивши се пећини, ја зажелех да дознам, има ли неког човека у њој. Дошавши до врата, ја по монашком обичају викнух: благослови! - И угледах старца, чесна и световидна изгледа; из његовог лица и погледа лијаше се велика благодат Божја и духовна радост, које беху у њему. Угледавши га, ја брзо падох пред ноге његове и поклоних му се. А он, подигавши ме руком својом, пољуби ме и рече: Јеси ти брат Онуфрије, мој сатрудник у Господу? Уђи, чедо, у моје обиталиште. Бог нека ти је помоћник; пребивај у звању свом, творећи добра дела у страху Божјем.
Ушавши у његову пећину, ја проведох с њим не мало дана, и труђах се да се научим од њега врлинама његовим, што и постигох, јер ме он научи уставу пустињачког живљења. Када старац увиде да је дух мој већ просвећен за појимање дела угодних Господу нашем Исусу Христу и за неустрашиво противстајање тајним војевањима врага и страшилима, које пустиња има, он ми рече: Хајде, чедо, да те водим у другу пећину, која се налази у унутрашњој пустињи, да у њој сам живиш и подвизаваш се у Господу, јер те Господ промислом Својим зато и посла овамо, да будеш житељ унутрашње пустиње.
Рекавши то, он ме узе и поведе у најдубљу пустињу; путовали смо четири дана и четири ноћи. Најзад петога дана нађосмо малу пећину. Тада ми онај свети муж рече: Ово је место које ти Бог уготови да се настаниш у њему. - И проведе старац са мном тридесет дана, поучавајући ме добрим делима. А по истеку тридесет дана, остављајући ме Богу, он отиде у своје обиталиште. И од тада он долажаше к мени једанпут годишње; и тако ме је посећивао сваке године све док се не престави к Богу. А кад последње године, по обичају свом, дође к мени, он се престави ка Господу. Ја много плаках за њим, и погребох тело његово близу мог жилишта.
После тога ја, смирени Пафнутије, упитах га: Оче свети, јеси ли многе труде узео на себе у почетку, по доласку свом у ову пустињу? - Блажени старац одговори ми: Веруј ми, возљубљени брате, ја узех на себе тако тешке труде, да сам много пута очајавао за свој живот, мислећи да сам близу смрти: изнемогавао сам од глади и жеђи, јер спочетка нисам имао ништа ни да једем ни да пијем, сем што сам налазио неко пустињско зеље и њиме се хранио, а жеђ сам своју расхлађивао само небеском росом; дању ме је пекла сунчана жега, а ноћу сам се смрзавао од хладноће, и тело ми се квасило од росе небеске. И шта све нисам претрпео? и какве све трудове нисам узимао на себе у овој непроходној пустињи? Немогуће је испричати све трудове и подвиге, а и не треба објављивати оно што је човек дужан ради љубави Божје радити насамо. Благи Бог, видећи да сам се сав предао испосничким подвизима и душу своју унео у гладовање и жеђовање, нареди анђелу Своме да се брине о мени и да ми сваки дан доноси по мало хлеба и по мало воде ради укрепљења тела мог. Тако ме је анђео хранио тридесет година. А по истеку тих тридесет година Бог ми удеси обилнију исхрану, јер близу моје пећине обрете се урмина палма са дванаест грана: свака грана одвојено од других доносила је род свој, једна једног месеца, друга другог, и тако свих дванаест редом за дванаест месеци. Када се завршавао један месец, завршавао се и род на једној грани; наступањем другог месеца, настајао је род на другој грани. Поред тога, по заповести Божјој потече у близини мојој и мали извор живе воде. И ево већ других тридесет година ја живим у таквом изобиљу, јер понекад једем хлеб што ми анђео доноси, а понекад се прихватим урми и пустињског зеља, које ми је, по устројству Божјем, слатко као мед, и пијем воду са извора, благодарећи Бога. А више свега храним се и напајам слатко речима Божјим, као што је писано: Не живи човек о самом хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4). Брате Пафнутије! ако усрдно испуњаваш вољу Божју, Бог ће ти послати све што ти треба; јер је у Светом Еванђељу казано: Не брините се говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све то незнабошци ишту; а зна то и отац ваш небески да вама треба све то. Него иштите најпре царства Божјега и правде његове, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 31-33).
Када преподобни Онуфрије говораше све ово, ја се, вели Пафнутије, дивљах његовом чудесном житију. Затим га опет упитах, говорећи: Оче, откуда се причешћујеш Пречистим Тајнама Христовим у суботу и недељу? - Он ми одговори: Анђео Господњи долази к мени и доноси Пречисте Христове Тајне и причешћује ме. И не само к мени долази анђео са Божанственим Причешћем, него и ка осталим подвижницима који Бога ради живе у пустињи и не виде лица човечјега; причешћујући их, он их испуњује неисказаним весељем. Ако пак неко од пустињака зажели да види човека, онда га анђео узима и узноси к небесима да види свете и развесели се; и просвећује се душа таквога пустињака као светлост, и радује се душом што се удостојио видети небеска блага, и заборавља све труде своје којих се подухватао у пустињи. А када се пустињак врати на своје место, онда стане још усрдније служити Богу, надајући се да на небесима добије занавек оно што се удостојио видети.
О свему овом преподобни Онуфрије разговара са мном Пафнутијем у подножју оне горе где се сретосмо. Од таквог разговора са преподобним ја се испуних велике радости, па заборавих и на све труде мучног путовања мог, праћеног глађу и жеђу. Укрепивши се духом и телом, ја рекох: ја сам блажен што се удостојих видети тебе, свети оче, и слушати дивне и слатке речи твоје. - А он ми рече: Устанимо, брате, да идемо моме обиталишту. - И уставши, кренусмо. А ја, каже Пафнутије, не престајах дивити се благодати преподобнога старца. Пошто пређосмо две или три милиарије, ми стигосмо до чесне пећине светога. У близини пећине беше изврсна палма и тецијаше мали поток живе воде. Зауставивши се код пећине, преподобни се помоли Богу. А кад заврши молитву рече: Амин. Затим седе, па понуди и мене да седнем поред њега. И разговарасмо, казујући један другоме добра Божија. А када се дан стаде клонити к вечеру и сунце нагињати западу, ја угледах између нас чист хлеб и воду. И рече ми блажени муж онај: Брате, прихвати се хлеба што је пред тобом и воде, да се поткрепиш, јер видим да си изнемогао од глади и жеђи и од путних напора. - Ја му одговорих: Жив Господ мој! нећу јести и пити сам, већ само заједно с тобом. - Но старац не пристајаше да једе; ја га дуго мољах, и једва га умолих да испуни моју молбу. Онда узесмо хлеба, преломисмо га и једосмо досита а хлеб нам и претече. Затим се написмо воде, заблагодарисмо Богу, и сву ту ноћ проведосмо у молитви.
А када свану дан, ја приметих да се лице преподобнога изменило после јутарњег молитвеног појања, и уплаших се. Схвативши то, он ми рече: Не бој се, брате Пафнутије, јер Бог, милосрдан према свима, посла те к мени да погребеш тело моје, пошто ћу ја данас завршити свој привремени живот и прећи на бесконачни живот ка Христу мом у вечни покој. - А беше тај дан дванаести јуни; и завешта преподобни Онуфрије мени, Пафнутију, говорећи: Возљубљени брате, када се вратиш у Египат спомињи ме пред братијом и пред свима хришћанима.
А ја му, вели Пафнутије, рекох: Оче свети, ја бих желео да по твом одласку из тела обитавам овде на твом месту. - Преподобни ми на то одговори: Чедо, није те Бог послао у ову пустињу ради тога да се у њој подвизаваш, него да видиш слуге Божије, па да се онда вратиш натраг и причаш о врлинском животу њиховом братији, ради душевне користи слушалаца а у славу Христа Бога нашег. Стога иди, чедо, у Египат, к своме манастиру и ка другим манастирима, и причај шта си у пустињи видео и чуо; и причај такође и оно што ћеш тек видети и чути; сам пак подвизавај се у добрим делима, служећи Христу Богу.
Када преподобни то рече, ја падох к чесним ногама његовим говорећи: Благослови ме, свечесни оче, и помоли се за мене да стекнем милост пред Богом; помоли се за мене, да ме Спаситељ удостоји видети твоју светост и у будућем веку као што ме удостоји видети те у овом животу. - Преподобни Онуфрије ме подиже са земље и рече ми: Чедо Пафнутије, Бог те неће ожалостити него ће испунити молбу твоју; и благословиће те, и утврдиће те у љубави Својој, и просветиће умне очи твоје ка боговиђењу, и избавиће те од сваког пада и лукавства ђавољег, и довршиће у теби почето добро дело; крилиће те анђели Његови на свима путевима твојим и чуваће те од невидљивих непријатеља, да они не би нашли ништа због чега би те оптужили пред Богом у часу грозног испитивања.
После тога преподобни отац ми даде последњи целив у Господу; па се стаде молити Богу са многим сузама и уздасима. Преклонивши колена и дуго се помоливши, он леже на земљу и изговори последњу реч своју: У руке Твоје, Боже, предајем дух мој! - И кад изговараше ове речи, њега обасја с неба дивна светлост; и при сијању ове светлости, преподобни весела лица испусти дух свој.[5] И одмах се чу у ваздуху глас анђела који су певали и благосиљали Бога; јер они, узевши душу преподобнога, с радошћу је узношаху ка Господу.
А ја, вели Пафнутије, стадох плакати и ридати над чесним телом оца, кога недавно обретох и тако га се брзо лиших. Затим свукох са себе мантију, скидох поставу с ње, и поставом покрих светитељево тело, а мантију обукох, да се не бих наг вратио к братији. Нађох и камен велики који беше издубљен као гроб, не рукама људским него промислом Божјим, и у њега положих свето тело великог угодника Божјег уз прописано псалмопјеније. Затим накупих много ситног камења и њиме покрих свето тело.
После свега ја се стадох молити Богу, да ми допусти да живим на том месту. И хтедох да уђем у ту пећину, но тог часа пећина се на моје очи сруши, палма која је хранила светитеља, ишчупа се из корена, и извор живе воде пресуши. Видевши све то, ја разумех да Богу није по вољи да ја живим тамо.
Намеравајући да кренем на пут, ја поједох парчад хлеба, преосталу од јуче; исто тако попих и воду што беше остала у суду; па опет подигавшн руке и очи к небу, ја се помолих Богу. Потом угледах оног истог мужа, кога сам раније видео путујући по пустињи; то беше онај исти муж који је, укрепивши ме, ишао испред мене. Одлазећи са тог места, ја сам веома туговао што се нисам удостојио да светог Онуфрија дуже гледам међу живима. Но потом размисливши, ја се опет обрадовах душом што се удостојих насладити се светом беседом његовом и добити благослов из уста његових. И тако путовах славећи Бога.
После четири дана хода ја наиђох на једну келију која је била високо на подгорју са пећином. Ушавши у њу, ја никога не нађох; и поседех мало размишљајући у себи: да ли ко живи у овој келији, ка којој ме доведе Бог? Док ја тако размишљах, уђе свети муж, сав сед, изгледа необичног и дивног, обучен у одећу од палмовог лишћа. Угледавши ме, он ме одмах упита: Јеси ли ти брат Пафнутије што погребе тело преподобног Онуфрија? - А ја разумевши да је то њему Богом откривено о мени, припадох к ногама његовим. Он, тешећи ме, рече ми: Устани, брате! Бог те удостоји да будеш пријатељ светима Његовим; јер ја од промисла Божјег сазнадох за твој долазак к мени. Ја ћу ти, возљубљени брате, открити о себи да сам у овој пустињи ево шездесет година, и за то време не видех човека који би дошао к мени, сем братије која овде са мном обитава.
Док ми тако разговарасмо, уђоше три друга света старца, слична првоме, и одмах ми рекоше: Благослови, брате! Ти си брат Пафнутије, наш сатрудник у Господу. Ти си погребао тело светог Онуфрија. Радуј се, брате, што се удостоји видети велику благодат Божју. Господ нас обавести о теби да ћеш данас доћи к нама, и нареди ти да један дан проведеш с нама. Ево ми већ шездесет година боравимо у овој пустињи, живећи сваки одвојено; а у суботу према недељи сабирамо се овде. Ми нисмо видели човека, сем што тебе сада видимо.
Пошто поразговарасмо о преподобном оцу Онуфрију и о другим светима, након два часа ти ми старци рекоше: Узми, брате, мало хлеба и поткрепи се, јер си дошао издалека, и треба да се узрадујемо с тобом. - И уставши, једнодушно сатворисмо молитву к Богу, и угледасмо пред собом пет чистих хлебова, веома укусних, меких и врућих, као да су тог часа испечени. Потом ти оци принесоше још штошта од плодова земаљских. И севши заједно, стадосмо јести. И рекоше ми старци: Ето ми, као што ти казасмо, боравимо шездесет година у овој пустињи, и свагда нам се по наређењу Божјем невидљиво доносе само четири хлеба; а сада, зато што си ти дошао к нама, би послан и пети хлеб. Непознато нам је откуда се доносе ови хлебови, но сваки од нас, улазећи у своју пећину, сваки дан налази у њој по један хлеб. А када се сабирамо овде уочи недеље, то налазимо овде четири хлеба, свакоме по један.
Пошто једосмо, ми устадосмо и заблагодарисмо Богу. Међутим, сутон се стаде хватати и приближаваше се ноћ. Ми онда, ставши на молитву у суботу вече, проведосмо сву ноћ без спавања, молећи се до сванућа у недељу. А када се раздани, ја стадох усрдно молити те свете оце да ми допусте да останем с њима до смрти своје. Но они ми рекоше: Није воља Божја да ти обитаваш с нама у овој пустињи, него је потребно да идеш у Египат, да би обавестио христољубиву братију о свему што си видео, у спомен наш и на корист слушаоцима.
Када ми они то рекоше, ја их молих да ми кажу своја имена. Али они не хтедоше да ми их кажу. Ја их и после тога опет врло дуго и веома усрдно мољах, али моја молба остаде без успеха. Они ми само ово рекоше: Бог који све зна, зна и наша имена. А ти нас, брате, помињи, и моли се за нас, да се удостојимо видети један другог у вишњим насељима Божјим. Старај се, возљубљени, што више можеш да избегаваш искушења и саблазни света, да не будеш посрамљен од њих, јер су многе одвукли у погибао. - Саслушавши ове речи од тих преподобних отаца, ја падох к ногама њиховим и, добивши благослов од њих, кренух с миром Божјим на пут свој. Ти ми оци прорекоше неке ствари, које се стварно и збише.
Изишавши отуда, ја путовах један дан у правцу најунутрашњије пустиње. Дошавши до неке пећине, крај које беше извор живе воде, ја седох да се одморим и насладим лепотом тога места. Јер то место беше веома лепо; около извора било је много воћки, препуних родом. Пошто се мало одморих, ја устадох и прошетах између тих воћки, дивећи се изобилном роду њиховом и питајући се, ко ли је то дрвеће засадио овде. Било је ту разних воћки: палми, лимунова, јабука великих и дивних, смокава, бресака, винове лозе начичкане изврсним гроздовима, и других разних плодородних дрвета; ово воће било је слађе од меда, и мирисало је као најлепши мирис, а извор који је туда протицао, заливао је воћке. Гледајући све то, мени се чинило да је то рај Божји.
Док сам се ја тако дивио чудесној красоти тога места. угледах четири благовидна младића који су ишли к мени далеко из пустиње, и беху препасани овчијим кожама. Када ми се приближише, они рекоше: Радуј се, брате Пафнутије! - А ја, павши лицем на земљу, поклоних им се. Они ме подигоше, седоше са мном и стадосмо разговарати. Лица ових младића сијаху толико благодаћу Божјом, да ми се чинило да то нису људи него анђели који су сишли с неба. Они ми се веома обрадоваше, и узабравши воће, понудише ми да једем. И обрадова се срце моје због љубави њихове. И проведох код њих седам дана, хранећи се плодовима са оних дрвета. Између осталог ја их упитах: Како доспесте овде, и откуда сте? - Они ми одговорише: Брате, пошто те сам Бог посла к нама, то ћемо ти испричати наш живот. Ми смо из града Оксиринха;[6] родитељи наши беху начелници тога града; желећи да нас науче књизи, они нас дадоше у једно училиште, и ми се брзо научисмо читању и писању. А када стадосмо изучавати више науке, код нас свију појави се заједничка и једнодушна мисао, јер нам је Господ помогао ка бољем: ми решисмо да изучавамо духовну мудрост. Од тога дакле времена, ми се сваки дан састајасмо и побуђивасмо један другог на усрђе ка служењу Богу. Имајући добру намеру у срцима својим, ми смислисмо да потражимо неко тихо усамљено место, па да тамо проведемо неколико дана у молитви, да бисмо дознали Божју намеру о нама. Стога сваки од нас узе мало хлеба и воде, колико би нам било доста за седам дана, и изиђосмо из града. После неколико дана путовања ми стигосмо до пустиње, и када уђосмо у њу, спопаде нас ужас, јер угледасмо пред собом неког светлог мужа, који је блистао небеском славом. Он нас узе за руке, доведе нас овде на ово место, које видиш, и предаде нас врло старом мужу који служаше Богу, и већ је шеста година како ми живимо овде. Са тим старцем проведосмо годину дана, и он нас учаше и упућиваше како да служимо Богу. По истеку године престави се ка Господу отац наш, и од тога времена ми смо овде сами. Ето, брате мили, ми ти испричасмо ко смо и откуда смо. У току ових шест година ми не окусисмо хлеба нити какве друге хране, сем воћа са ових воћки. Сваки од нас живи одвојено у безмолвију, у молитвеном самовању и тиховању. А када дође субота, ми се састајемо на овом месту, видимо се и тешимо у Господу. И пошто проведемо заједно два дана, суботу и недељу, опет се разилазимо сваки на своје место.
Чувши то од њих, каже Пафнутије, ја смирени упитах их: Где се причешћујете у суботу и недељу Божанским Тајнама пречистога Тела и Крви Христа, Спаситеља нашег? - Они ми одговорише: Ради тога се ми и сабирамо овде сваке суботе и недеље, јер свети пресветли анђео, шиљан Богом долази к нама и даје нам Свето Причешће.
Ја се веома обрадовах, чувши то, и одлучих да останем код њих до суботе, да бих се и ја удостојио видети анђела светог и примити из његових руку Божанствено Причешће. И остадох тамо до суботе. А остадоше и они због мене на том месту, не разилазећи се у своја одвојена пребивалишта. И провођасмо ми те дане у славословљу Божјем и у молитвама, хранећи се воћем из врта и пијући воду са извора. А када стиже субота, рекоше ми те слуге Христове: Спреми се, љубљени брате, јер ће сада доћи анђео Божји и донети нам Божанствено Причешће. Ко се удостоји примити из његових руку Свето Причешће, томе се отпуштају сви греси и он постаје страшан демонима, и к њему се не може приближити сатанско искушење.
Док ми они то говораху ја осетих диван мирис, као од изврсног тамјана и најскупоценијих миомира, и чуђах се, јер никада нигде такав мирис нисам осетио. И упитах младиће: Откуда долази такав неисказан миомир? - Они ми одговорише: Приближава се анђео Господњи са Пречистим Тајнама Христовим.
И одмах ставши на молитву, стадосмо певати и славословити Христа Цара, Бога нашег. И гле, чудесна светлост обасја нас с неба, и ми угледасмо анђела Господња где силази с висине, блистајући као муња. И ја падох ничице на земљу од страха; и младићи ме подигоше, говорећи ми да се не бојим. И ја угледах где пред нама стоји анђео Божји у облику прекрасног младића, чију је лепоту немогуће описати; он држаше у руци свети путир са Божанственим Причешћем. Оне свете слуге Божје приступаху к њему један по један и причешћиваху се. После њих приступих и ја грешни и недостојни, са великим трепетом и ужасом, а уједно с тим и са неизрецивом радошћу, и удостојих се причестити се Пречистих Тајни Христових из руку анђела. За време причешћивања ја чух анђела где говори: Тело и Крв Господа Исуса Христа, Бога нашег, нека вам буде храном непролазном, весељем бескрајним и животом вечним. - А ми одговарасмо: Амин.
После светог причешћа ми добисмо благослов од тог преславног анђела. Затим он на наше очи узиђе на небеса, а ми, павши на земљу, поклонисмо се Богу, благодарећи Му за толику милост. У нашим срцима беше велика радост, те ми изгледаше да сам не на земљи него на небу; и од велике радости духовне бејах као у заносу. Потом оне свете слуге Божје донесоше воће и поставише, и ми, седавши, прихватисмо се.
А кад субота прође и наступи ноћ, ми ту ноћ проведосмо без сна у псалмопојању и славословљењу Бога. У недељу пак опет се удостојисмо оне исте благодати Божје као и у суботу: јер к нама дође на исти начин и у истом облику анђео Божји, и причести нас, и испуни срца наша превеликом радошћу. А ја, осмеливши се мало, молих анђела Божјег да ми дозволи остати до краја живота мог на том месту са светим слугама Божјим. Но он ми рече: Није воља Божја да ти живиш овде; него Ти Бог наређује да одмах идеш у Египат и испричаш свој братији шта си видео и чуо у пустињи, да би се и они потрудили проводити добар живот и угодити Господу Христу. Нарочито причај свима подробно о светом животу и блаженој кончини преподобног Онуфрија, кога си сахранио у камену. И кажи братији све што си чуо из његових уста. А благо и теби што си се удостојио видети тако чудесна и дивна велика дела Божија, која се збивају на светима Његовим. Уздај се у Господа да ће и тебе уврстити у будућем животу међу оне свете које си видео и са којима си разговарао. Стога крени сада на свој пут, и мир Божји нека је с тобом!
Рекавши то, анђео узиђе на небо. А ја, вели Пафнутије, толико се испуних ужаса и уједно радости, да сав малаксах и падох на земљу као онесвешћен. Свете слуге Божје подигоше ме и утешише; затим принесоше воће које заједно једосмо, и заблагодарисмо Богу. После тога, опростивши се са светима, ја кренух на пут. Младићи чесни дадоше ми воће за пут и испратише ме око пет милиарија. Ја их молих да ми кажу имена своја. И казаше ми: први се звао Јован, други Андреј, трећи Иракламвон, четврти Теофил; и наложише ми да имена њихова кажем братији ради спомињања у молитвама. И ја их молих да ме помињу у молитвама својим. Онда понова давши један другоме целив у Господу, ми се растадосмо; они одоше у своје место, а ја продужих пут у правцу Египта.
Путујући пустињом ја бејах у исто време и жалостан и радостан: жалостан, јер се лиших лицегледања и слатког разговора са тако великим угодницима Божјим, којих није достојан сав свет; а радостан, јер се удостојих благослова њиховог и виђења анђела и божанственог причешћа из руку анђелских. Након путовања од три дана, ја наиђох на скит, у коме нађох два брата који се подвизаваху у отшелништву. И проведох код њих десет дана, и испричах им све што видех и чух у пустињи. Они ме слушаху са великим умилењем и радошћу, и рекоше ми: Заиста си се, оче Пафнутије, удостојио велике милости Божије, јер ти Господ даде да видиш толике слуге Његове.
А и та два брата беху врлински и љубљаху Бога свим срцем. И они записаше све што чуше из мојих уста. Онда, поздравивши се са њима, ја отпутовах у свој манастир, а они записавши повест моју однесоше свима светим оцима и братији који живљаху у скиту. И сви, читајући и слушајући, велику корист добијаху по душу, и благосиљаху Бога који излива милост Своју на слуге Своје. Затим положише у цркви записану повест моју, да би је могли читати сви који желе, јер беше пуна духовне поуке и богомислија. А ја, најмањи слуга Пафнутије, удостојен такве милости Божје, иако недостојан, објављујем свима и усмено и писмено оно што ми би наређено да објавим у славу Божију, и у спомен Божјих светитеља, и на корист онима који траже спасење души својој. Нека благодат и мир Господа нашег Исуса Христа буде с вама, молитвама светих и преподобних отаца наших који су Му угодили, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА АТОНСКОГ

Преподобни Петар беше пореклом Грк, из Цариграда, по позиву војник а по чину војвода. Пошто беше искусан и вичан војник, цар га је много пута слао у рат. У једном од таквих похода на Сирију[7] грчка војска претрпе пораз. Војвода Петар би заробљен са многим другим војницима и одведен у ропство у Арабију,[8] у град Самару, који се налазио на обалама реке Еуфрата. У Самари он би окован у тешке железне окове и посађен у тамницу. Налазећи се у тамници, он брижљиво испитиваше своју савест, и сети се да је много пута помишљао да се одрекне света и обећавао Богу да ће постати монах. И би му тада јасно да је Бог допустио да он буде заробљен и допадне оваквих мука зато што се није постарао да добру намеру своју приведе у дело. Стога плакаше и ридаше много, кајући се за свој нехат и смиравајући себе, јер беше свестан да по заслузи страда.
Пошто дуго време проведе у тамници он, немајући никакву наду да ће га људи избавити тамнице, стаде се топло молити свемоћном Богу, који га може Својим недокучивим путевима извести из тамнице, као што је Адама извео из ада (1 Петр. 3, 18-19) и апостола Петра из Иродове тамнице. А призиваше у помоћ и на многомоћно посредовање пред Богом великог чудотворца светитеља Николаја, јер одавна имађаше к њему велику по Богу веру и љубав и често му се мољаше са надом. И са многим сузама он вапијаше к брзом помоћнику, светитељу Николају, и говораше: Знам добро, свети Чудотворче, да нисам достојан добити од Бога опроштај и ослобођење из овог горког ропства, јер сам се много пута показао пред Њим лажов. Знам да се по правди налазим у овој смрдљивој тамници, и зато се не усуђујем молити Њега непосредно за своје ослобођење, да Га не бих још више разгневио; него светост твоју призивам, оче свети, јер ти имаш свети обичај да утешаваш оне који су у великим невољама и да им олакшаваш муке и патње, када те они свом душом призивају. К теби, свесвети Николаје, сада прибегавам и ја са горким сузама и молбом; тебе од данашњега дана сматрам за свога посредника и заступника пред милосрдним Господом, да ми ради твоје молитве подари, ако хоће, ослобођење, па ћу оставити све световне бриге и паштења; чак ни у отаџбину своју нећу свратити, него ћу право отићи у велики Рим, и тамо, у цркви врховног апостола Петра примити монашки лик, и у монаштву провести све остало време живота свог, да бих према својим силама служио Саздатељу мом и свемилостивом Добротвору - Богу, и творио вољу Његову.
К оваквим усрдним молитвама Петар сужањ прилагаше пост, те сваког другог или трећег дана узимаше по мало хране. А једном читаву недељу дана он не окуси никакву храну. На крају те недеље њему се јави у сну светитељ Христов Николај и рече му: Молбу твоју, брате Петре, услиших, и уздисање срца твог примих, и молих за тебе благосрдног и човекољубивог Бога. Али пошто си ти сам био спор у испуњавању заповести Његових, то и Он неће да те брзо ослободи окова, припремајући оно што је најбоље по твоје спасење. Но пошто је милосрдни Господ наш, рекавши у Светом Еванђељу Свом: Иштите, и даће вам се; куцајте, и отвориће вам се (Мт. 7, 7) дао тиме наду свима, то не престај узносити Му молитве и уздасима куцати у врата милосрђа Његова, да би се смиловао на тебе и подарио ти ослобођење од окова и тамнице. Само буди стрпељив у молитви, очекујући милост Божју.
Рекавши то, свети Николај нареди сужњу Петру да се поткрепи храном, и постаде невидљив. Уставши од сна и узевши храну, Петар опет прибеже молитви, и још усрдније се мољаше и дању и ноћу са благом надом на избављење, и непрестано призиваше помоћника свог - Николаја светог. После неког времена понова се Петру јави у сну свети Николај, некако тужна изгледа. И рече му тихим и кротким гласом: Веруј ми, брате, ја нисам престао молити за тебе благост Божију, али не знам због каквих намера Својих и због каквог промишљања Свог Бог одлаже твоје избављење. Ипак не губи наду у Његово милосрђе: јер милостиви Господ има обичај да одлаже испуњење наше молбе, имајући у виду оно што је најбоље по нас, да не би ко, брзо добивши оно што моли, лако пренебрегао благодат Његову. Осим тога Господ жели да се за тебе моле и други који су Му благоугодили. Ево, ја ћу ти указати на једног многомоћног молитвеника к Њему. Призовеш ли њега у помоћ, нећеш се лишити наде, јер ако се он и ја заједно помолимо за тебе, верујем, да ће нас услишити човекољубиви Господ.
Тада Петар упита светог Николаја: А ко је тај светитељ владико, који може брже од тебе умолити Бога? Твојим молитвама и посредовањем спасава се цео свет, јер сви хришћани који прибегавају теби, избављају се тобом од својих невоља. - На то свети Николај упита Петра: Знаш ли, Петре, праведнога Симеона, названог Богопримац, зато што прими на руке своје Господа Христа, донесеног у храм у четрдесети дан по рођењу? - Петар одговори: Знам, свече Божји, тог праведног мужа, о коме у Светом Еванђељу пише (Лк. 2, 25-36). - Свети Николај онда рече: Њега ћемо ми обојица, ти и ја, покренути на посредовање пред Богом, и тада ће се без сумње све недовршено добро завршити; јер праведни Симеон има велику силу пред Богом, и велику слободу према Њему, близу престола Његовог предстојећи заједно са Пречистом Владичицом Дјевом Богородицом и светим Претечом Јованом.
Рекавши то, свети Николај отиде. А Петар, отресавши сан са очију, опет се предаде великим молитвама и неизмерном пошћењу, призивајући у помоћ и светог Симеона Богопримца, као и светог Николаја. И када преблаги Бог, умољаван великим угодницима својим Симеоном и Николајем, зажеле да подари слободу напаћеном сужњу, светитељ Христов Николај јави се трећи пут Петру ноћу, и то не у сну него на јави; и јави му се не сам него заједно са светим Симеоном Богопримцем. И рече му: Буди смео, брате Петре, и, одбацивши тугу, испричај о својим заветима општем посреднику и моме самолитвенику, и после благодарности Богу узнеси благодарност њему.
Петар, подигавши очи, угледа светог Симеона, дивног изгледа, чесна лика, зрачећа светлошћу, обучена у старозаветно првосвештеничко одјејање, и са златним жезлом у руци. Угледавши га, Петар се препаде. А свети Симеон га упита: Јеси ли то ти који молиш брата Николаја да те ослободи уза и ове тамнице? - Петар једва отвори уста од престрављености, и одговори: Ја, угодниче Божји; ја и твоју светост стекох за свог посредника к Богу. - Хоћеш ли, упита га свети Симеон, испунити завет свој: да постанеш инок и да водиш врлински живот? - Да, владико, с помоћу Божјом испунићу, одговори Петар. - Светитељ рече: Ако дајеш реч да ћеш то учинити, онда можеш несметано изићи одавде и ићи куда желиш, јер те никаква препрека не може задржати овде.
Тада Петар показа светоме ноге своје, оковане у гвожђе. Свети Симеон златним жезлом својим додирну железо на ногама Петровим, и оно се одмах истопи као восак од огња. И Петар устаде на ноге своје, и виде тамницу отворену, и изиђе из тамнице за светим Симеоном, идући за њим са светим Николајем. Обревши се ван града, Петар помисли у себи, говорећи: Није ли ово сан што видим? - Свети Симеон се тог часа окрете к њему и рече: Зашто сматраш за сан милост Божју која ти се на јави чини? Зар ти не видиш јасно где си и за ким идеш?
Рекавши то, свети Симеон повери Петра светом Николају, и оде. Петар следоваше светом Николају. А када се раздани, свети Николај упита Петра: Јеси ли узео ишта чиме ћеш се хранити на путу? - Не, господине, нисам имао ништа узети, одговори Петар. - Тада му свети Николај нареди да оде у оближњу градину, рекавши: Тамо ћеш наћи човека који ће ти дати воћа. Узми колико хоћеш за пут, па хајде за мном. - Петар стварно нађе у градини човека који га снабде воћем. Онда понова продужи путем за светим Николајем, и за кратко време стигоше до Грчке земље. Свети Николај рече Петру: Ето, брате, ти си већ у својој земљи, и имаш слободно време за испуњење свога обета. Изврши дакле ускоро што си обећао, да не би понова допао у самарску тамницу. - Рекавши то, светитељ Христов Николај постаде невидљив.
Узневши велику благодарност Богу и својим светим заступницима, Симеону и Николају, Петар стаде одмах остваривати своју намеру. Он не пође своме дому, нити се јави својим познаницима, већ крену у Рим да изврши Вишњему завете своје и испуни све што уста његова изговорише у дане невоље његове. А светитељ Христов Николај, узевши га једном под своје окриље, више га никад није остављао: јер као што је раније видљиво путовао с њим водећи га из Арабије у Грчку, тако је и сада при путовању његовом из Грчке у Рим невидљиво путовао с њим, свуда га пазећи и збрињавајући као чедољубиви отац, или као милостиви васпитач и будни и неодступни чувар.
Када се Петар приближи граду Риму, свети Николај се јави папи у саном виђењу, држећи за руку мужа и, показујући га папи, исприча све по реду како га је ослободио из Самарске тамнице и како је овај обећао да ће се пострићи на гробу светог врховног апостола Петра. Светитељ каза и име тога мужа, и нареди папи да га прими и његову жељу испуни што пре. Тргнувши се из сна, папа стаде размишљати о виђењу. А кад се раздани и наступи време божанствене Литургије, папа пође цркви светог врховног апостола Петра, желећи да на јави види онога човека кога у сну виде. Пошто тај дан беше недеља, и много народа у цркви, то папа не могаше очима угледати и препознати онога кога је желео. Стога папа викну громко: Петре, који си дошао из Грчке земље, а кога свети Николај ослободи у Самари из тамнице, приђи к мени.
Петар одмах изиђе из гомиле, приђе папи и, припавши к ногама његовим, рече: Ја сам слуга твој, владико. - Петар изрази своје чуђење папи о томе, како га призва по имену када га никада није познавао нити видео, нити је он сам икоме причао о своме ослобођењу од уза. Папа му на то рече: Не чуди се томе, брате, јер ми велики светитељ Николај исприча све о теби. - Примивши Петра с љубављу, папа га постриже на гробу светог апостола, као што се Петар беше заветовао. После пострига папа задржа код себе Петра не мало времена, учећи га и упућујући га на пут спасења. Затим, по наређењу Божјем, папа га отпусти из Рима, рекавши му: Иди, чедо, куда те Бог упућује. Нека милост његова буде с тобом, упућујући те на пут и чувајући те од лукавстава ђаволских.
Блажени Петар, припавши папи к ногама, рече: Спасавај се, чесни оче! спасавај се учениче Христов и сасведоче мога покровитеља светога Николаја, и моли се за мене грешног. - Примивши од папе благослов, и опростивши се са свим клиром, Петар изиђе из Рима препустивши себе Богу, и желећи да се врати у Грчку земљу. А када дође на обалу морску, нађе лађу која је пловила на исток, укрца се у њу и отплови. Ветар беше погодан и пловидба благополучна.
Пошто су дуго пловили без заустављања, они због недостатка хлеба пристадоше у близини једнога села. Морнари се искрцаше и одоше у једну од сеоских кућа да тамо испеку хлеба. И затекоше у тој кући болесне и домаћина, и његовог сина, и све његове укућане. Ту они испекоше хлебове и, пробајући их, рекоше једноме између себе: Узми врућ хлеб и носи на лађу крманошу и оцу. - Домаћин куће, чувши за оца, упита морнаре какав то отац плови са њима. Они му казаше да с њима плови из Рима монах Петар. Тада се домаћин куће обрати морнарима са оваквом молбом: Молим вас, господо моја, умолите тог оца да дође у кућу моју да се помоли за нас болесне и да нас благослови. Јер, као што видите, ми од ове љуте болести скоро умиремо.
Морнари одоше и обавестише о томе оца. А он, смирен, и не желећи да се показује, одбијаше да иде к томе човеку. Али, дуго мољен од морнара и побуђен човекољубљем, најзад пође с морнарима, јер је знао да смрт стварно није далеко од онога човека. Улазећи на врата, он рече: Мир дому овом и онима што живе у њему! - Домаћин куће се тог часа исцели од тешке болести, и осетивши се потпуно здрав, брзо устаде са болесничког одра као од сна, и са сузама благодарности припаде к ногама преподобноме, и целива их. И сви присутни, видевши ово чудесно исцељење, удивише се и прославише Бога. Исцељени пак домаћин куће, узевши светога за руку обиђе са њим све постеље на којима лежаху болесници: преподобни закрстивши сваког крсним знаком, све их исцели од болести и здраве сатвори. И пошто исцели све болеснике у том дому, преподобни Петар се брзо врати на лађу, где му се сви на лађи поклонише као великом угоднику Божјем. А исцељени човек са свима укућанима својим, узевши хлеба, вина и зејтина, дође на лађу да заблагодари преподобноме за исцељење. Светитељ похвали његово усрђе, али му нареди да благодари Богу а не њему; и донесене дарове не хте да прими. Тада човек онај, са сузама припавши к ногама преподобнога, говораше: Блиски слуго Христов, ако овај мали принос не примиш из наших руку, онда неће бити радости у нашем дому. - Усто и морнари мољаху преподобнога да прими донесене дарове. И једва најзад пристаде преподобни да их прими. Потом, благословивши оног човека и дошавше с њим, отпусти их. А принесене дарове даде морнарима, сам не окусивши ништа од њих. И наставише своју пловидбу. За време пловидбе преподобноме беше храна: једна унција[9] хлеба, и то од вечера до вечера; а пиће: једна мала чаша морске воде, коју Господ претвараше за њега у слатку.
Једном преподобни Петар задрема тананим сном, и у саном виђењу угледа Пречисту Владичицу Дјеву Богородицу, која је јаче од сунца неисказано сијала светлошћу небеске славе, и поред ње светитеља Николаја који је са страхом стајао пред Њом. Светитељ Николај, показујући на Петра, говораше Богородици: Владичице! Пошто си благоволела ослободити овог слугу Твог из оног љутог ропства и тешких окова, Ти му сама укажи место где би он провео остало време живота свог. - Она одговори: На Атонској Гори[10] биће покој његов. То место је удео мој, дани ми од Сина мог и Бога, да би ту они који се одричу светске вреве и по сили својој подухватају се духовних подвига, са вером и љубављу призивајући име моје, без жалости проводили овај временски живот, и ради богоугодних дела својих добили живот вечни. Ја веома волим то место и желим да се на њему умножи монашки ред, и милост Сина мог и Бога неће никада одступити од тамошњих инока, ако буду држали спасоносне заповести. Ја ћу раширити монашке обитељи на тој Гори на југ и на север, и монаси ће поседовати ту Гору од мора до мора, и име ће се њихово прославити по свој васељени. И ја ћу штитити оне који се тамо буду стрпељиво подвизавали у испосништву.
Видевши такво виђење и тргнувши се из сна, преподобни Петар узнесе велику благодарност и хвалу Христу Богу, Пречистој Богоматери Његовој и великом оцу Николају. При повољном ветру лађа пловљаше брзо. Но чим се приближи крају Атонске Горе, лађа изненада стаде као укопана, иако је ветар дувао у једрила и вода била дубока. Уплашени, морнари се у чуду питаху: Шта је ово? - Видећи њихову збуњеност, преподобни Петар их упита: Децо, реците ми, како се зове ово место? - Они му рекоше: То је гора Атон. - Онда им светитељ рече: Мислим да је лађа због мене стала као укопана; изведите ме, дакле, на обалу и оставите тамо. Ако то не учините, нећете моћи отпловити одавде. - Морнари стадоше плакати, не желећи да се лише таквог оца. Али, не могући се противити вољи Божјој, они спустише једра, допловише до обале, изведоше светога из лађе, и оставише га тамо, говорећи с плачем и ридањем: Ми се данас лишавамо велике заштите и помоћи. - А светитељ им говораше: Човекољубиви Бог, који је свуда и све испуњује, нека вам буде сапутник и нека вас сачува од свакога зла.
Рекавши то, преподобни им даде последњи поздрав у Господу, огради лађу знаком чеснога крста, благослови их све и отпусти с миром на пут. А сам крену у врлетна места, пролазећи кроз многе долине, провалије и густе шуме, док не пронађе једну врло мрачну пећину, у којој беше мноштво гмизаваца, а са њима и демона, и ту се настани. Какве тамо напасти претрпе преподобни од демона, и какве невоље поднесе, немогуће је исказати. Но поуке ради ми ћемо поменути нешто од тога.
Настанивши се у поменутој пештери, преподобни Петар се дан и ноћ усрдно мољаше Богу, и проведе две недеље не окусивши хране. Не могући подносити такво испосничко испаштање, ђаво сабра све своје чете, наоружа их као за рат стрелама и луковима, мачевима и копљима, и уђе у пећину са страшном буком и великом виком, беснећи и изгонећи отуда светитеља. Једни демони затегоше лукове и уперише стреле у светитеља, други потегоше копља, трећи исукаше мачеве, неки тако огромно камење ваљаху да се земља тресла и пећина могла срушити. Преподобни, не надајући се да ће остати жив, говораше у себи: Нека умрем овде, ако је тако угодно Богу мом. - Затим, подигавши очи горе и уздигавши руке, он громко завапи: Пресвета Богородице Дјево Марија, помози мени, слузи Твоме!
Чим беси чуше за њих страшно и ужасно, а за нас слатко и премило име Богородице, одмах са шумом ишчезоше; а светитељ још и име Господа Христа громко призивајући, као бичем или праћком прогоњаше бежеће бесове. Јер он громко викаше: Господе Исусе Христе, Боже мој, не остави ме!
И од тога доба хучни нападаји демона престадоше за неко време, и преподобни борављаше у спокојству, славећи Бога и Пречисту Богородицу. У прво време боравка у Светој Гори преподобноме беше храна хлеб, који у малој количини беше узео са лађе. А када му тај хлеб нестаде, он се храњаше пустињским зељем и плодом дивљих дрвета која растијаху на тој гори. Тако се преподобни Петар храњаше све до оног времена када му анђео рукама својим стаде доносити с неба ману, о чему ће касније бити речи. А сада ћемо казивати по реду.
Пошто прође педесет дана од првог вражијег разбојничког напада, ђаво са огромном силом бесова, као и први пут, крену против непобедивог војника Христовог. И у том циљу он покрену сваког звера и сваког гмизавца, који се налажаху на тој гори, и доведе их к пећини преподобнога; а заједно с њима дође он сам и другови његови, који се исто тако беху преобратили у различне зверове и гадове. И тада једни стадоше пузити крај светитељевих ногу, други шиштаху ужасним гласом, трећи разјапљиваху чељусти да га жива прогутају, и на лице његово налетаху. Са свих страна призор беше страшан и грозан. Но преподобни, оградивши себе знаком светог крста и призвавши име Христа Бога и Пречисте Богоматере, опет уништи њихову силу и далеко их одагна од себе, ликујући и веселећи се у Богу, Спаситељу свом.
Пошто преподобни заврши прву годину свога пустињаштва у честим борбама са бесима, ђаво узе на себе облик једнога од Петрових слугу, који му је служио док Петар беше војвода у свету. И у таком облику ђаво дође и усрдно припаде к преподобноме, желећи да га пољуби, сав пун гадости. Затим севши, стаде плакати и говорити овако: Ми чусмо, господине наш, како си у рату био заробљен, и у Самару одведен, и у зломрачну тамницу закључан, и како те Бог молитвама светог оца нашег Николаја избави отуда и доведе у Грчку земљу. Дознавши за то, сви ми - твоји домаћи, плачући и ридајући, тражасмо те свуда, и обиђосмо градове и села распитујући за тебе. Пошто те не могасмо наћи ни сазнати где си, ми се дадосмо на усрдне молитве са сузама светом Николају да нам открије где боравиш ти, сакривено благо наше. И брзи свима помоћник, свети Николај, не презре молитве наше, него нам откри све односно тебе, те се ми, слуге твоје, веома обрадовасмо томе. А ја, предухитрујући све, похитах к теби, господину мом; стога хајде одавде кући својој, да би те видели сви који желе видети лице твоје и прославили због тебе Бога, који те чудесно избави из ропства и тамнице. А за безмолвије, за усамљенпчко молитвено тиховање немој да жалиш, јер и тамо има манастира и безмолвних места за пустињаке; и ти можеш изабрати за своје безмолвије коју ти драго обитељ. Осим тога и сам расуди по правди, шта Бог више воли од ових двеју ствари: да ли отшелништво у пустињи, по кршевитим раселинама и горама, које доноси корист једино отшелнику, или богоугодног и богонадахнутог човека који многима доноси користи, учењем својим обраћајући многе к Богу и изводећи их на пут спасења. Нема сумње, ово друго је боље, као што сам Бог сведочи у Светом Писму, говорећи: Који одвоји драгоцено од рђавога, биће као уста моја (Јерем. 15, 19). А ти знаш да су многи у нашем граду огрезли у безброј страсти и требају човека који их може побудити на покајање. Теби дакле, господине мој, предстоји велика награда од Бога, ако дођеш и обратиш их к Богу. Поред тога и нас, слуге твоје, који те љубе свим срцем, зашто презиреш, уклањајући се од нас и кријући се у овој пустињи?
Ово и много шта слично томе ђаво дуго говораше са сузама, те се свети стаде смућивати и, заплакавши, рече му: На ово место не доведе ме ни анђео ни човек него сам Бог и Пречиста Богородица, и ако не буде њихова воља и заповест да ја отидем одавде, ја нећу отићи. - Ђаво, чим чу име Божје и Богородичино, одмах ишчезе. И удиви се свети лукавству ђавољем, и оградивши себе крсним знаком предаде се молитвеном тиховању, уперивши ум свој к Богу.
Након седам година препредени враг се понова преобрази у ангела светла и са исуканим мачем у руци ставши близу пећине викну: Петре, слуго Христов, изиђи к мени, и ја ћу ти саопштити добру вест. - А ко си ти, упита светитељ, што желиш да ми саопштиш добру вест? - Ја сам архистратиг Господњи, одговори лукави, саблазнитељ, послан к теби. Буди истрајан! буди јак! радуј се и весели се, јер ти је од Бога спремљен престо славан и венац неувенљиви. Зато сада остави ово место и иди у свет, да би многима донео корист; јер и извор воде што је у твојој близини пресуши, по наређењу Божјем, да би изумрле без воде звери које наилазе на тебе.
Говорећи то, лукави враг беше послао другога демона да, по попуштењу Божјем, задржи течење воде. А свети Петар, будући смиреноуман, одговори на ласкаве речи ђаволове овако: Ко сам ја да к мени, смрдљивом псу, дође архистратиг Господњи? - Не чуди се томе, слуго Господњи! одговори бес. Јер у ова времена ти си превазишао Мојсија и Илију и Данила и Јова: Мојсија и Илију превазишао си постом; Данила - гмизавцима и зверима, којима си уста затворио; а Јова - трпљењем својим; и због тога ћеш се велики назвати на небесима. Устани и види, вода је већ пресахла, и брзо напусти ово место и иди у манастире што су у свету, а ја ћу бити с тобом и многе ћу спасти преко тебе, говори Господ сведржитељ. - На то светитељ одговори бесу: Нека ти је на знање, ја нећу отићи одавде док не дође овамо свагдашња помоћница моја, Пресвета Богородица, и усрдни помоћник мој у свима бедама мојим, светитељ Николај.
Чувши име Пресвете Богородице и светитеља Николаја, ђаво одмах ишчезе. А свети, познавши лукавство ђавола, а уједно схвативши и потпуну немоћ његову, помоли се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Боже мој! ево враг мој ричући ходи и тражи да ме прогута, но Ти моћном руком Својом ограђуј мене, слугу Твога. Благодарим Ти што ниси одступио од мене; молим Ти се, преблаги Владико, не остави ме до краја.
Пошто прође тај дан и наступи ноћ, преподобни заспа мало, и у саном виђењу јави му се брза помоћница хришћана, човекољубива Владичица, Пречиста Дјева Богородица, заједно са светим великим Николајем, и рече му: Од сада се више не бој, јер је Господ с тобом, и сутра ће те посетити истински анђео Господњи и донеће ти с неба ману за храну, пошто му је наређено од Бога да ти од овога дана сваких четрдесет дана у току целог живота твог доноси ману за твоју исхрану. - Показујући ману светом Петру, Пречиста Богородица му рече: Ето овакву храну доносиће ти анђео сваких четрдесет дана.
Рекавши то и давши светом Петру мир, Владичица отиде од њега. А свети Петар, павши ничице поклони се и пољуби место где стајаху ноге Пресвете Богородице и светитеља Николаја. Сутрадан, као што рече Пресвета Богородица, дође анђео Божји носећи небеску храну, предаде је светом Петру и оде. Заблагодаривши Богу и Пречистој Богоматери, преподобни Петар окуси од мане донесене му анђелским рукама, и толико се поткрепи њоме, да је могао четрдесет дана провести без хране. После тога, по истеку сваких четрдесет дана анђео доношаше светом Петру ману, и он се укрепљаваше њоме на четрдесет дана. И тако преподобни проведе у побожном самовању, посту и молитви педесет и три године. А престадоше и сва ђаволска привиђења, утваре и страшила, који спочетка узнемираваху Петра; и све замке ђавоље бише далеко прогнане од њега невидљивом силом Божјом. Проживевши на гори толико година, преподобни не виде лица човечијег, нити имађаше одеће да покрије наготу тела свог; нити имађаше ишта што је потребно људској природи, него му само небо беше покривач а земља постеља. Зато га је лети пекла сунчана жега, а зими се смрзавао од хладноће. И све то он трпљаше ради љубави Божје и ради будуће награде.
А када Господу би угодно да открије људима слугу Свога, Он то промислом Својим удеси на следећи начин. Ловац, неки, узевши лук свој и тоболац за стреле, крену у лов по Атонској Гори. Прошавши многа кршевита места и дубоке долине и шумовита брда, он стиже до места где преподобни Петар провођаше равноангелни живот. Када се ловац приближи томе месту, он угледа огромног јелена где истрча из луга и као некако играјући бежаше далеко испред њега. Угледавши дивног јелена, ловац га јураше цео дан, довијајући се како да га устрели. А јелен, руковођен Божјим промислом, стигавши над пећину преподобнога, стаде. Ловац пак, гонећи јелена, угледа где с десне стране јелена стоји наг човек, са густом брадом и косом која му је досезала до бедара, и телом обраслим у длаке као у звера. Угледавши преподобног, ловац се страховито препаде и наже бежати натраг. А свети Петар, видевши да се ловац даде у бекство, повика к њему громким гласом, говорећи: Зашто ме се плашиш, брате, и зашто бежиш од мене? Та и ја сам човек као ти, а не демонско привиђење, као што ти мислиш. Врати се и ходи к мени, па ћу ти испричати све о себи, јер те ради тога Господ посла овамо.
Чувши ово дозивање, ловац стаде, и са страхом приђе преподобном оцу. Светитељ ободри ловца, загрли га и пољуби у Господу, па севши с њим, стаде разговарати, подробно му причајући све о себи: како је као војвода био заробљен у рату, како је у граду Самари држан у тамници, како су га свети Николај и свети Симеон Богопримац избавили из тамнице, како је ишао у Рим и вратио се отуда, како се настанио на овој гори и како се борио са демонима, чиме се хранио и колико је година провео у усамљеништву; једном речју: исприча ловцу сав свој живот.
Слушајући светитељево причање, ловац се дивљаше и у исто време ужасаваше, па с умилењем рече: Сада разумех да ме Господ посети добротом Својом: Он мене недостојног удостоји да видим тајног угодника Његовог - тебе, оче. Од данас ја ћу заувек остати овде с тобом, слуго Божји. - Нека не буде тако, чедо! одговори му на то преподобни. Ти се најпре врати кући својој и испробај себе, да ли си у стању узети на себе испосничке и пустињачке подвиге. А испробај себе на овај начин: уздржи се од меса, вина, сира и зејтина, а пре свега уздржи се од жене своје, раздај имање своје убогима, усрдно се одај посту и молитвама, и испитај себе скрушеном душом. Тако проведи целу ову годину, а по истеку године дођи к мени, и што буде угодно Богу, то ће ти бити заповеђено.
Рекавши то, светитељ даде као залог ловцу благослов и молитву, и при испраћају рече му: Чедо, иди с миром, и тајну која ти је казана чувај и никоме не откривај: јер ризница која је позната многима, може бити покрадена. - Ловац се поклони светитељу и отпутова, славећи и благодарећи Бога што се удостоји видети тако великог угодника Божјег у телу и разговарати с њим. И када дође кући, ловац учини све како му наложи свети.
По истеку године, ловац узе са собом два инока и свога брата, и лађицом отпловише до обале, према којој се налажаше обиталиште светога Петра у пустињи. Изишавши на обалу, они се упутише право у ту пустињу. На путу ка пећини у којој обитаваше угодник Божји, ловац побуђен пламеном љубављу, похита испред осталих у пећину. Ушавши у њу, он нађе преподобног оца где лежи мртав на земљи: руке му беху прекрштене на грудима, очи лепо затворене, и остали делови тела чесно опремљени.[11] Угледавши то, ловац се уплаши и, павши пред телом преподобнога, стаде силно плакати. А кад затим сапутници његови стигоше и угледаше тако дивног мртваца и друга свог где плаче над њим, упиташе друга: Ко је овај мртвац, и зашто ти тако горко плачеш за њим?
Тада им ловац са многим сузама и ридањем подробно исприча сав живот преподобног Петра, како је сам прошле године чуо из уста преподобног. Ова повест о чудесним делима преминулог оца испуни умилењем срца слушалаца, и они плакаху горко што се не удостојише видети жива тако великог слугу Божјег и поразговарати с њим. А брат тога ловца, у коме беше нечисти дух, чим се дотаче моштију светитеља Божјег, одмах се исцели. Оборивши га на земљу, демон громко повика: О Петре! зар ти није доста што си ме истерао из моје пећине? А сада ме изгониш и из овог обиталишта мог!
Рекавши то, он као дим изиђе из уста човека који лежаше као мртав. А после кратког времена човек устаде здрав и паметан, и рече своме брату: Благодарим ти, брате, што си ме довео овде на добро. - Затим исцељени понова припаде к моштима преподобнога са захвалношћу и целиваше их с радошћу. После тога сви заједно узеше чесне мошти угодника Божјег, снесоше их на обалу, положише у своју лађицу, и одвезоше их у једно доста познато насеље у Македонији. Ту се многи исцељиваху од моштију светитељевих. Чувши за то, епископ града дође са целокупним клиром, узе целебне мошти преподобног Петра, чесно их пренесе у своју епископију и, положивши их са мирисима у скупоцени кивот, погребе их у цркви, после тридневних и триноћних свенародних славословља Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, Богу - од целокупне творевине слављеном свагда, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АРСЕНИЈА КОНЕВСКОГ

Блажени Арсеније беше родом из Великог Новгорода. Разгоревајући се Христовом љубављу, срце његово побуди га да остави свет и тражи безмолвни живот. У том циљу он се најпре удаљи у оближњи манастир на Лисјој Гори. Ту прође монашко искушеништво, постриже власи своје и постаде савршен инок: сва братија гледаху на њега као на дани им с неба образац монашког живота.
У души преподобног Арсенија одавна је живела жеља да посети свету гору Атон, и он искористи у том погледу долазак у Новгород неколицине атонских инока. Када ти монаси стигоше, он са сузама припаде игуману к ногама да га пусти у Свету Гору. Игуман дуго одбијаше његову молбу, знајући да би његовим одласком њихова обитељ изгубила много. Али напослетку не могаде не изаћи у сусрет сузној молби ревносног инока. Са благословом отачким Арсеније радосно пође на пут, и срећно стиже у Свету Гору, где би с љубављу примљен од игумана Јована. Настојатељ наложи дошљаку да се подвизава с братијом у општим трудовима. Стога Арсеније прође редом сва манастирска послушања, почевши од сечења дрва и печења хлеба. И свако послушање он извршаваше са необичним смирењем и послушношћу, сматрајући себе за најгорег међу братијом. А када игуман дознаде да руски дошљак зна правити бакарне судове, запосли га преимућствено тим рукодељем. И у дубоком безмолвију он прављаше судове за манастирске потребе. Томе је посвећивао цео дан, а ноћ је проводио у молитви, једва допуштајући себи мало одмора, пошто беше снажан и храбар. Он је бесплатно радио не само за своју обитељ него и за друге светогорске манастире; јер су му одасвуд доносили бакар за прављење судова, чим се само беше рашчуло за његов занат. Не зна се у којој се управо обитељи подвизавао преподобни Арсеније, али је највероватније у Русику, пошто је то било опште уточиште за све руске дошљаке.
Бојећи се да мноштво оних који су долазили к њему не оптерети братију његове обитељи, он доби благослов од свога игумана да обиђе све манастире Свете Горе, да би се потрудио на корист свакога од њих, не ради злата и сребра него ради спасења душе. И у таком подвигу он проведе још три године. Тада га обузе жеља да се врати у своју рођену земљу, да би тамо основао манастир у славу Мајке Божје, ка којој је имао усрдну веру. Арсеније стаде молити игумана да га пусти у отаџбину. Игуман, пун духа прозорљивости, пророчки му рече, да ће Господ преко њега подићи манастир у северној земљи, који ће се молитвама његовим спасти од многих демонских искушења и сујеверја. Настојатељ га родитељски благослови двоструком иконом: на једној страни је била икона Владичице са Предвечним Младенцем, а на другој - нерукотворни лик Спасов. Поред тога он му даде и општежићни устав Свете Горе. И отпуштајући га, овако се мољаше над њим: Боже отаца наших, погледај са престола славе Твоје на слугу Твога Арсенија, да би на њему свагда почивала благодат Духа Твог Светог и био с њим благослов Твој.
Године 1393. блажени Арсеније се врати у Велики Новгород, носећи са собом дивну икону из Свете Горе. Ту се он јави архиепископу Јовану, исприча му све шта је с њим било у Светој Гори, и замоли од њега благослов да на северу сагради обитељ у име Рођења Богородице. Владика га отпусти с миром, и Арсеније са иконом Богоматере отплови у Ладошко Језеро. Пошто проведе неко време у Валаамском манастиру, он реши да иде у још усамљеније и безмолвније место, и промислом Божјим стиже на пусто острво Коневско. Ту основа Коневски манастир, одакле претходно прогна нечисте духове из старог идолишта.
Пошто устроји манастир и напуни га братијом, преподобни Арсеније опет крену у Свету Гору Атон. - То би при новгородском архиепископу Симеону -, и задржа се у своме странствовању. У то пак време настаде велика оскудица у његовој обитељи, те братија, притешњени глађу, хтедоше да се разиђу. Но један од стараца, по имену Јоаким, украшен побожношћу и седином, узиђе на оближњу гору, где се најпре подвизавао преподобни, и мољаше Небеску Хранитељку - Мајку Божију, да им пошаље насушни хлеб. После дуге молитве старац задрема, и у лаком сну јави му се Мати Божја у небеској слави, и рече му тихим гласом: Не тугуј, старче, него кажи братији да се не разилазе из обитељи, јер ће убрзо стићи к вама сам Арсеније са изобиљем свега што је потребно обитељи.
И стварно, сутрадан доплови Арсеније са две велике лађе и довезе мноштво намирница. После дугогодишњих подвига, преподобни Арсеније у дубокој старости предаде Господу чисту душу своју 12. јуна 1447, на дан преподобних: Онуфрија и Петра Атонског, чијем је примеру следио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ: ЈОВАНА, АНДРЕЈА, ИРАКЛАМВОНА И ТЕОФИЛА

Ови свети оци подвизавали су се у Египатској пустињи једновремено са преподобним Онуфријем Великим.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ВОЈНИКА

Египатски подвижник крајем шестог или почетком седмога века; упокојио се у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТИМОТЕЈА, пустињака мисирског

Подвизавао се најпре у Тиваиди у киновијском манастиру, а потом се удаљио у пустињу, где је провео тридесет година. Пошто му се раса поцепа, остао наг и обрастао власима и длакама. Хранио се само плодовима палме. Угодивши Богу скончао мирно.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АНТОНИНЕ[12]

Ова света мученица пострада 302. године од намесника Прискилијана у време царева Диоклецијана и Макси мијана (285 - 305. г.). Она беше из витинијског града Никеје. Изведена пред намесника Прискилијана због вере у Христа, она смело исповеди своју веру, те јој одраше груди. Онда је бацише у тамницу. Потом би понова изведена пред намесника, обешена на једно дрво, и ту јој ребра палише, па је на ужарени роштиљ положише. Доцније пак буктињама јој руке пекоше, и из њих изиђе предиван мирис. Онда јој буктињама и ноге палише, па опет у тамницу бацише. И тамо проведе мучена читаве две године. Онда је изведоше из тамнице и бацише у море. И тако ова блажена доби неувенљиви венац мучеништва.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈУЛИЈАНА

Из Дагаза; преставио се у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЗИНОНА

У миру се упокојио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ОНУФРИЈА МАЉСКОГ

Чудотворац; основао манастир Рождества Богороди це у Маљу, у Псковској губернији; упокојио се у миру 12. јуна 1592. године. Свете мошти његове почивају у манастирској цркви.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА ОНУФРИЈА И АВКСЕНТИЈА ВОЛОГОДСКИХ

Оснивачи Перцеве пустиње у 1499. години, на 35 врста од града Вологде; упокојили се 1521. године. Свете мошти њихове почивају у храму Свете Тројице њиховог манастира.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СТЕФАНА ОЗЕРСКОГ ИЛИ КОМЕЉСКОГ

Родом из Вологде; син побожних и угледних родитеља; добио одлично образовање; у младости тајно оставио родитељски дом и примио монаштво у Глушицком манастиру. Волећи самоћу повукао се на обалу Комељског језера, и тамо у густом шумском честару начинио себи келију. Затим, по дозволи Московског митрополита основао манастир у име светог Николаја, 1534. године, назван Озерски или Комељски. Упокојио се преподобни у дубокој старости, 12. јуна 1542. године. Убрзо после његовог престављења Светост његова би посведочена чудесима. Свете мошти његове почивају у цркви, њему посвећеној.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ВАСИЈАНА И ЈОНЕ СОЛОВЕЦКИХ

Ученици игумана Соловецког, светог Филипа, потоњег митрополита Московског. Послани 1561. године на копно по креч, они били захваћени буром и потонули крај обале Северне Двине. Тела њихова, избачена таласима на источну обалу Унског залива, сахрањена од сељака. Због чудеса на њиховом гробу, а по једном виђењу, би подигнут манастир Петермински. Свете мошти њихове почивају у том манастиру.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Египат је био омиљено место боравка многих подвижника. Манастири су се налазили како у Доњем тако и у Средњем Египту. Нарочито се славила у Египту пустиња Нитријска, која се налазила у Доњем Египту, и то дубоко иза реке Нила. - Унутрашња или Скитска пустиња лежала је на неколико дана хода даље од општежићних манастира. То је била дивља пешчана пустиња, у којој се ретко наилазило на изворе са водом; туда није било ни прокрченог пута, - путовало се према звездама.
2. Спомен његов празнује се овог истог дана.
3. Киновија значи општежиће (грчка реч: κοινος; = општи, и βιος = живот). Киновијама се називају општежићни манастири, у којима се братија издржавају од манастира, а зато сваки улаже свој труд у разна манастирска послушања, радове, послове.
4. Милиарија - римска миља, нешто око километра и по.
5. Преподобни Онуфрије упокојио се 400. године.
6. Град Оксиринх налазио се у Горњој Тиваиди. Био је чувен по побожности својих житеља; по сведочанству историчара Руфина (живео у IV веку) он је имао у својим границама до десет хиљада девственика и до двадесет хиљада девственица. Данас је то насеље Бенезех.
7. Сирија - област на источној обали Средоземног Мора; поход учињен против Арапа.
8. Арабија - пространо југозападно полуострво Азије, одвојено од азијског копна Персијским Заливом и везано са копном на северној и западној страни равницама Сиријско-арабијске пустиње.
9. Унција има 70 грама.
10. Атонска Гора = Атон, грчки: Άγιον Όρος = Света Гора, - уско брдовито полуострво које дубоко залази у Јегејско Море; познато као центар монашког живота за православни Исток. Монашки живот отпочео тамо у старо време, ма да унеколико касније него у Сирији и Палестини.
11. Преподобни Петар упокојио се око 734. године.
12. Ова света мученица спомиње се још и 1. марта.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Вартоломеј апостол. Један од дванаест великих апостола. По свему изгледа, да је Вартоломеј и Натанаил једно исто лице. Удружен са апостолом Филипом и сестром Филиповом, девицом Маријамом - а за неко време и са светим Јованом Богословом - проповедао Јеванђеље најпре по Азији, потом у Индији и, најзад, у Јерменији, где је и скончао мученички. У Јерапољу ови свети апостоли молитвом умртвили су велику змију, коју су назнабошци у храму држали и обожавали. У истом том граду молитвом су дали вид Стахију, који је четрдесет година био слеп. Ту се дигне на њих светина, те и Филипа и Вартоломеја распну на крст (Вартоломеја наопако). Утом се догоди земљотрес, од кога погину зле судије и многи народ. Осетивши то као казну Божју, многи притрче да скину апостоле с крстова, но Филип беше већ издахнуо, док Вартоломеј беше још у животу. После тога Вартоломеј оде у Индију, где је проповедао и на индијском језику Јеванђеље Матејево превео. Затим пређе у Јерменију, где исцели кћер цареву од лудила. Но завидљиви брат царев Астијаг ухвати Божјег апостола и распне на крст, па му онда кожу одера и најзад главу посече у Албанопољу Јерменском. Тело његово хришћани чесно сахранише у оловни сандук. Како се над моштима његовим дешаваху многа чудеса, незнабошци узму сандук и баце у море. Но вода донесе сандук до острва Липарских, где га епископ Агатон, по откровењу у сну, дочека и сахрани у храму. Свети Вартоломеј јавио се у цркви преподобном Јосифу Песмописцу, одевен у беле ризе, и благословио га Јеванђељем, да би могао певати песме духовне: "Нека с језика твога потеку воде небесне мудрости!" Још се јавио и цару Анастасију (491-518) и рекао му, да ће му чувати новосазидани град Дари. Доцније су мошти овог великог апостола преношене у Беневент па у Рим. Над њима су се дешавала велика и страшна чудеса.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2021, 

2. Свети Варнава апостол. Један од Седамдесеторице. Рођен на Кипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф, но апостоли су га прозвали Варнавом, Сином Утехе, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Кипру од Јевреја, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту, то се оно прозвало "место здравља". У време цара Зинона и Халкидонског сабора апостол се јави архиепископу кипарском Антиму, и то трипут у три ноћи, и објави му свој гроб. То јављање апостола догодило се баш у оно време, када је властољубиви патријарх антиохијски Петар тражио да Кипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после Варнаве, би установљено, да Кипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Кипарске цркве.

3. Празновање иконе "Достојно јест" и чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996). То чудо састоји се у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао, Честњејшују у келији манастира Пантократора званој сада "Достојно јест". Старац његов беше отишао на Кареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати: Достојно јест. Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму, буде сав узбуђен, како због садржаја, тако и због дивног небесног појања. "Код нас овако певају," рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград, а песма и до данас остала у цркви.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ, ПОДВИЗИ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ВАРТОЛОМЕЈА

Свети Вартоломеј беше један од дванаест великих апостола Христових. По пријему Светога Духа у виду огњених језика, светом Вартоломеју паде у део да заједно са светим апостолом Филипом иде на проповед Еванђеља у Сирију и у Малу Азију. Они оба отидоше тамо; час проповедајући заједно, час разилазећи се одвојено по градовима, час понова се састајући, они мрежом учења ловљаху људе у мору света на спасење.
Проповедајући Еванђеље у Малој Азији, свети Филип се на неко време одвоји од светог Вартоломеја и обраћаше ка Христу дивље и непокорне житеље Лидије и Мизије.[1] V то време светоме Вартоломеју, који је проповедао Христа у суседним градовима, би наређено од Господа да иде у помоћ светоме Филипу. Дошавши к њему, свети Вартоломеј се једнодушно подвизаваше с њим у апостолским трудовима и подвизима. Филипу следоваше још и сестра његова, девица Маријамна, и сви они заједно служаху спасењу људи. Пролазећи све градове Лидије и Мизије и благовестећи, они подношаху од неверних многе напасти и невоље и бијења; по тамницама их затвараху и камењем затрпаваху. Но у свима тим напастима и мукама они, благодаћу Божјом, остадоше живи, подухватајући се нових трудова у проповедању Еванђеља Христова.
У једном лидијском месту они сретоше возљубљеног ученика Христовог, светог Јована Богослова, који тамо проповедаше Христа. Пошто се утешише духовном утехом, они заједно кренуше у Фригијску покрајину. И дошавши у фригијски град Јерапољ, они тамо проповедаху Христа. А град тај беше пун идола, којима се клањаху људи заслепљени демонском обманом. Међу другим лажним божанствима бејаше тамо и једна огромна змија, коју житељи Јерапоља поштоваху као бога. Они јој беху подигли засебан храм, и држаху је у њему затворену; и приношаху јој многе и разноврсне жртве. Ти безумни људи обожаваху и друге неке змије и гадове. Свети Филип се, најпре, са својом дружином наоружа молитвом против те змије; у томе им поможе и свети Јован Богослов; и они молитвом, као копљем, победише змију и силом Христовом је умртвише. После тога свети Богослов се растаде с њима, препустивши њима Јерапољ за проповедање речи Божје, а сам крену у друге градове, носећи свуда свету благовест. Свети пак Филип са Вартоломејем и Маријамном остадоше у Јерапољу, и усрдно се стараху да одатле отерају таму идолопоклонства разливајући велику светлост познања истине. И труђаху се дан и ноћ у проповедању: учећи обмануте, уразумљујући неразумне и изводећи на пут заблуделе.
У том граду живљаше један човек, по имену Стахије, који беше слеп четрдесет година. Њему свети апостоли молитвом отворише телесне очи, а проповеђу Христовом просветише му душевне очи. И пошто га крстише, они борављаху у његовом дому. И пронесе се по целом граду глас, да је слепи Стахије прогледао. И стаде се народ стицати у Стахијев дом. И све те долазнике свети апостоли учаху вери у Христа Исуса. Доношаху тамо и многе болеснике, и свети апостоли их исцељиваху молитвом, и изгоњаху ђавола из људи. Због тога мноштво људи вероваху у Христа, и крштаваху се од светих апостола.
Жену јерапољског градоначелника Никанора беше ујела змија, и она лежаше болесна, на самрти. Чувши за свете апостоле, који се налажаху у Стахијевом дому, да речју исцељују сваку болест, ова болесна жена, у одсуству свога мужа, нареди својим слугама да је однесу к њима. И она доби двоструко исцељење: телесно, од уједа змије, и душевно - од демонске заблуде, јер, научена од светих апостола, она поверова у Христа. А када се градоначелник врати својој кући, слуге му казаше да жена његова поверова у Христа, научена од неких странаца који бораве у Стахијевом дому. Разљутивши се страховито, градоначелник нареди да одмах апостоле ухвате а дом Стахијев спале. И поступи се по наређењу. Стече се много народа, па дохвативши свете апостоле, Филипа и Вартоломеја, и свету девицу Маријамну, вукоше их по улицама градским бијући их и ругајући им се, и затим их вргоше у тамницу.
После тога градоначелник седе на судишту да суди Христовим проповедницима. И сабраше се к њему сви жреци идолски, и жреци погинуле змије, жалећи се на свете апостоле и говорећи: Градоначелниче! одмазди за бешчешћење богова иаших; јер откако у град наш дођоше ти странци, опустеше олтари великих богова наших, народ заборави да им приноси уобичајене жртве, погибе и чувена богиња наша - змија, и сав се град испуни безакоњем. Стога, не дај тим чаробњацима да живе!
Тада градоначелник нареди да са светог Филипа свуку хаљине, говорећи: Можда су чини у хаљинама његовим. - И свукавши хаљине, не нађоше у њима ништа. Исто тако поступише и са светим Вартоломејем; али и у његовим хаљинама не нађоше ништа. А када приступише к Маријамни са намером да је свуку и обнаже девичанско тело њено, она се изненада на очи њихове претвори у пламен огњени, те незнабошци пренеражени побегоше од ње. Градоначелник онда осуди свете апостоле на распеће.
Први пострада свети апостол Филип. Њему провртеше пете на ногама, па му кроз њих провукоше конопце, и онда га распеше главачке на крсту пред вратима змијиног идолишта, и камењем се бацаху на њега. Затим распеше светог Вартоломеја уза зид идолишта. Утом изненада настаде страховит земљотрес: земља се отвори и прогута градоначелника са свима жрецима и мноштвом незнабожног народа. А сви који остадоше живи, и верни и незнабошци, препадоше се од страха и ужаса, па завапише ка светим апостолима да се сажале на њих и умоле јединог истинитог Бога свог, да земља не прогута и њих као што је прогутала оне. И одмах стадоше хитно скидати са крстова распете апостоле. Светог Вартоломеја скинуше брзо, јер не беше високо уздигнут. Али светог Филипа не могаху скинути брзо, зато што беше високо подигнут; и још више зато што таква беше воља Божја, да Његов апостол кроз то страдање и крсну смрт пређе од земље на небо, ка коме је целог живота стремио. Висећи тако на крсту, свети Филип мољаше Господа за непријатеље своје, да им отпусти грехе њихове и да просвети очи ума њиховог, да би угледали и познали истину. И Господ уступи на молитву његову: и одмах нареди земљи те поврати живе све људе што беше прогутала, сем градоначелника и змијиних жречева. Тада сви они громким гласом исповедаху и слављаху силу Христову, изјављујући жељу да се крсте. И кад већ хтедоше скинути с крста светога Филипа, он предаде свету душу своју у руке Христове, те га они скинуше мртва. А рођена сестра његова, света Маријамна, која је све време посматрала страдање и смрт свог светог брата Филипа, с љубављу грљаше и целиваше скинуто с крста тело његово, и радоваше се што се Филип удостоји пострадати за Господа Христа.
Свети Вартоломеј крсти све који вероваше у Господа Христа, и постави им Стахија за епископа. Затим они чесно погребоше тело светог апостола Филипа. А на оном месту где истече крв светог апостола, после три дана израсте винова лоза као сведочанство, да се свети апостол Филип, за проливену крв своју за Христа, наслађује вечним блаженством са Господом својим у Царству Његовом.
После погреба апостола Филипа, свети Вартоломеј са блаженом девицом Маријамном проведоше још неколико дана у Јерапољу, утврђујући добро у вери Христовој новоосновану цркву, па се онда растадоше и сваки оде својим путем. Света Маријамна отпутова у Ликаонију;[2] и ту се, после успешног проповедања речи Божје, престави ка Господу.[3] А свети апостол Вартоломеј отпутова у Индију. Тамо он остаде дуго времена трудећи се у Еванђељу Господа Христа, по градовима и селима ходећи и благовестећи, и Христовим именом болеснике исцељујући. Проповеђу својом просветивши многе незнабошце и устројивши цркве, он преведе на њихов језик Еванђеље од Матеја, које је са собом носио, и предаде им га. Код њих он остави и Еванђеље, написано на јеврејском језику, које после сто година би пренето у Александрију Пантеном, хришћанским философом.[4]
Из Индије свети Вартоломеј отпутова у Велику Јерменију.[5] Када се он тамо појави, идоли, или боље рећи беси који обитаваху у идолима, умукоше, громко изговоривши своје последње речи: да их Вартоломеј мучи и прогони. Па не само из идола, него и из људи прогоњаху се нечисти дуси самим доласком апостоловим; и због тога се многи обраћаху ка Христу. Цар те земље Полимије имађаше бесомучну кћер; на њена уста бес викаше: О, Вартоломеје! и одавде нас ти изгониш! - Чувши то, цар нареди да се одмах нађе Вартоломеј. И када апостол Христов дође к бесомучној, одмах побеже бес од ње, и царевићка постаде здрава. После тога цар, желећи да заблагодари светоме, посла му камиле натоварене даровима: златом, сребром, бисерима и другим скупоценим предметима. А апостол, будући сиромашан духом, ништа од послатих дарова не задржа за себе, већ их све одасла натраг цару, са поруком: Ја не тргујем оваквим стварима, него душе људске иштем; и ако их стекнем и у небеске обитељи уведем, онда ћу се показати као велики трговац пред Господом.
Дарнут овим апостоловим речима, цар Полимије поверова у Христа са целим домом својим. И рукама светог апостола би крштен цар Полимије, и царица његова, и исцељена кћер његова, и мноштво велможа, и врло много људи из народа: јер до десет градова и више, угледајући се на цара, примише свето крштење.
Видећи то, идолски жреци силно негодоваху на светог апостола и тешко им падаше то што се богови њихови уништавају, идолослужење истребљује, идолишта опустошавају од којих су се они хранили. Зато одоше к царевом брату Астиагу, и наговорише га да погуби Вартоломеја и одмазди му за увреду богова. Улучивши згодну прилику, Астиаг ухвати светог апостола у граду Албани,[6] у Великој Јерменији, и распе га на крсту главачке. А свети апостол с радошћу страдаше за Господа Христа и, висећи на крсту стрмоглавце, не престајаше проповедати реч Божију: верне утврђиваше у вери, а неверне саветоваше да познаду истину и да се од таме демонске обрате к светлости Христовој. Не могући то слушати, мучитељ нареди да апостолу одеру кожу. Но он, подносећи и то мучење као у туђем телу, неућутно проповедаше и славословљаше Бога и Господа Христа. Најзад мучитељ нареди да му и главу одсеку. И тек тада, када му глава би одвојена од тела, умукоше његова богоглагољива уста; а тело остаде висећи на крсту, са ногама окренутим горе, као показујући апостолово путовање к небу.
Тако сконча апостол Христов свети Вартоломеј, после многих страдања и трудова прешавши у безболни покој, у радост Господа свог.[7] Верни који беху присутни при његовој кончини, скинуше са крста чесно тело његово, па га заједно са главом и кожом положише у оловни сандук и погребоше у том истом граду Велике Јерменије Албани. И од моштију светог апостола даваху се чудесна исцељења болесницима, због чега многи од неверних приступаху Христовој Цркви.
После много времена сурови гонитељи, помрачени идолодемонством, слушајући од других и сами видећи чудеса која бивају од апостолових моштију, а не желећи да познаду силу Божију, узеше те свете мошти са оловним сандуком и бацише у море. А оловни сандук, пловећи по води као лаки чун, пристаде уз острво Липар. Тамошњем пак епископу Агатону би откривено од Бога да су мошти светог апостола допловиле до њиховог острва. Епископ онда са клиром и целим народом изађе на морску обалу и, угледавши мошти, сви се веома удивише како оловни сандук са моштима не потону у води него лакше од чуна преплови тако дуг морски пут. И сви прославише Бога због тако великих и чудних дела Његових. Онда узеше сандук са светим моштима и радосно их са псалмопојањем однеше у своју цркву.[8]
Овде не треба прећутати оно што је о светом апостолу Вартоломеју казано у житију преподобног Јосифа Песмописца.[9] Налазећи се једном у Тесалији, преподобни Јосиф доби од једног врлинског мужа део моштију светог апостола Вартоломеја. Одневши то у своју обитељ, у близини Цариграда, он подиже засебну цркву у име светог апостола Вартоломеја, и чесно положи у њој део светих моштију његових. Гајећи велику љубав и веру према светом апостолу, преподобни Јосиф се често удостојаваше да га у сну види. Нарочито пак желео је да празник светог апостола украси похвалним песмама, али се није на то усуђивао, не знајући да ли ће то дело његово бити угодно светом апостолу или не. И преподобни усрдно мољаше Бога и апостола Божјег да му то на неки начин открију, и да му подаре премудрост вишњу да би могао написати похвалне стихове, достојне светог Вартоломеја. Са пошћењем и сузама мољаше се преподобни о томе четрдесет дана. И када се приближи дан празника апостолова, преподобни уочи празника виде где се у олтару појави свети апостол Вартоломеј, обучен у белу ризу, свуче олтарску завесу, и позва га к себи. Када преподобни Јосиф приђе близу, свети апостол узе са престола свето Еванђеље, и положи га на груди Јосифу говорећи: Нека те благослови десница свемоћног Бога, и нека се на језик твој излију воде небеске премудрости! нека срце твоје буде храм Духа Светога, и нека песме твоје насладе васељену!
Рекавши то, свети апостол Вартоломеј постаде невидљив. А преподобни Јосиф, осетивши у себи благодат премудрости, испуни се неисказане радости и благодарности. И од тога времена он поче писати црквене химне и каноне, којима украси празник не само светог апостола Вартоломеја, него и многих светих, а нарочито многим канонима узвелича Пречисту Богоматер и светитеља Николаја. И испуни свету Цркву дивним песмама, због чега и доби назив: Песмописац. За све то ми славимо Христа Спаса нашег, са Оцем и Светим Духом, од целокупне творевине слављеног вавек. Амин.
Неки мисле да је Вартоломеј једно и исто лице са Натанаилом, кога Филип приведе Христу (Јн. 1, 45-51). Наиме, они држе да је име овоме апостолу било Натанаил, а по презимену, или боље рећи по оцу, он се називао Вартоломеј, тојест: син Толомејев. Јер реч "вар" на јеврејском значи син; као што се то види и из речи упућених Господом Христом апостолу Петру: "Благо теби, Симоне, вар Јона", тојест: сине Јонин (Мт. 16, 17). И слепац јерихонски звао се Вартимеј, тојест: син Тимејев. Тако објашњавају и о Вартоломеју, да се он по оцу називао Вартоломеј - син Толомејев; јер то име Толомеј беше код Јевреја старо и често се употребљавало, а право име Вартоломеју, држе, беше Натанаил. А тако држе са ових разлога: пре свега, у Еванђељу се нигде не говори о позивању Вартоломеја на апостолство, сем ако се под тим именом не разуме Натанаил; затим, прва три еванђелиста, спомињући Вартоломеја, не спомињу Натанаила; а еванђелист Јован, спомињући Натанаила, не спомиње Вартоломеја, и говорећи о ловљењу рибе при јављењу васкрслог Спаситеља спомиње Натанаила као друга апостола у ловљењу рибе, јер каже: "Беху заједно Симон Петар, и Тома, и Натанаил, и синови Заведејеви" (Јн. 21, 2). Но други тумачи се не слажу са тим, и сагласно с Прологом (10. мај) сматрају да је Симон Зилот једно исто лице са Натанаилом; а неки држе да је Натанаил један од Седамдесеторице ученика Христових.

ЖИТИЈЕ, ПОДВИЗИ И СТРАДАЊА СВЕТОГ АПОСТОЛА ВАРНАВЕ

Свети апостол Варнава бејаше један од седамдесеторице светих апостола. Пре апостолства звао се Јосиф, а потом је назван Варнава, као што ће се касније објаснити. Он се родио на острву Кипру[10] од родитеља Јевреја, из Левитског племена, из кога су произашли и древни велики пророци Божји: Мојсије, Арон и Самуило. Прародитељи Варнавини преселише се из Палестине на Кипар због ратова који су беснели у Палестини. Родитељи Варнавини беху веома богати и имађаху имање близу Јерусалима, које изобиловаше баштама и разним усевима и воћкама, и на коме беше и кућа њихова. Јер од онога времена када свети пророк Исаија написа: Блажен који има семе своје у Сиону, и кућу себи у Јерусалиму (Ис. 65, 21 и 23), Јевреји који обитаваху у далеким земљама, не знајући духовни смисао ових речи, стараху се да имају своје куће у Јерусалиму. Са тог разлога и Варнавини родитељи имађаху своју кућу и своје имање крај Јерусалима.
Родивши овога о коме је реч, они му дадоше име Јосиф. Још измалена они га учаху књизи. А кад постаде пунолетан, послаше га у Јерусалим код најчувенијег у то доба учитеља Гамалила, да га он потпуно научи појимању јеврејских књига и целокупног закона Божјег. Ту Јосифу беше вршњак и саученик Савле, који касније би назван Павле. Обојица се они заједно учаху код једног учитеља - Гамалила, напредујући у разуму, и у мудрости књижној, и у врлини. Јосиф свакога дана јутром и вечером одлажаше у храм Соломонов и усрдно се мољаше Богу, проводећи дане младости своје у честим постовима и у великом уздржању. Врло брижљиво чувајући целомудреност своје девствености, он је избегавао дружење са непристојним младићима и није хтео ни да слуша речи које развраћају умове младих људи, него је свагда будно пазио на себе, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ.
У то време Господ наш Исус Христос, након тридесет година Свога учовечења, почевши откривати Себе свету дође из Галилеје у Јерусалим. Ту Он учаше у храму, и чињаше преславна чудеса, те Му се сви дивљаху, и стицаху се к Њему са свих страна, да гледају свето лице Његово и слушају божанске речи Његове, слађе од меда и саћа. Виде Га и јуноша Јосиф и, слушајући поуке које излажаху из пресветих уста Његових, њему се срце растапаше од милине, и он се веома дивљаше чудесима која Господ чињаше. Видевши како Господ речју исцели раслабљеног у бањи Витезди; исто тако видевши и друга чудесна дела Христова, Јосифу се запали срце љубављу према Господу и он приступи к Њему, и паде ничице пред ноге Његове, молећи Га да га благослови и прими међу Своје ученике. А Господ који прозире тајне срца људских, видећи да срце Јосифово гори божанском љубављу, љупко га благослови и не забрани му да иде за Њим. Јосиф онда најпре похита дому тетке своје Марије, мајке Јована који доцније би прозван Марко, и рече јој: Хајде да видиш што оци наши желеше видети; јер неки пророк Исус из Назарета галилејског учи у храму и чини велика чудеса, те многи сматрају да је Он очекивани Месија.
Чувши то, жена та одмах остави све и хитно оде храму; и угледавши Господа Исуса, паде ничице пред ноге Његове и мољаше Га говорећи: Господе, ако сам нашла милост пред Тобом, дођи у кућу слушкиње Твоје, да би доласком својим благословио укућане моје. - Видећи веру њену, Господ оде кући њеној, и благослови њу и све који беху у кући њеној. Марија дочека и прими Господа веома чесно, са великом радошћу и богобојажљивошћу. И од тога времена Господ је са ученицима Својим свагда свраћао у кућу Маријину, кад год је долазио у Јерусалим.
При повратку Господњем из Јерусалима у Галилеју, за Њим пође и Јосиф са осталим ученицима. И када Господ узажеле послати дванаест апостола Својих на проповед к изгубљеним овцама дома Израиљева, виде да их је мало, па рече: Жетве је много, а посленика мало (Мт. 10, 6; 9, 37). Због тога Господ јави свету и других седамдесет ученика, које посла по два и два пред лицем Својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). У броју тих седамдесет ученика Господњих један од првих беше овај свети Јосиф, кога свети апостоли прозваше Варнавом, тојест сином утехе, јер проповеђу својом о дошавшем у свет Месији он тешаше људе који су жељно очекивали долазак Месије. И као што синови Заведејеви бише названи синови громови (Мк. 3, 17), пошто су имали да као гром одгрме у васељени проповед еванђелску, тако и овај свети Јосиф би назван сином утехе, пошто су апостолски трудови његови имали донети велику радост избраницима Божјим. И свети Златоуст, тако објашњавајући промену имена његовог, каже: Изгледа ми да је он добио име по заслузи, јер је био способан и изврстан да теши.
По вазнесењу Господњем на небо, свети апостоли живљаху сви заједно у Јерусалиму, као што о томе пише у Делима Апостолским: А у народа који верова беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко. И колико их год бејаше који имађаху њиве и куће, продаваху и доношаху новце што узимаху за то, и метаху пред ноге апостолима (Д. А. 4, 32. 34-35). Тада и свети Јосиф, прозвани од апостола Варнава, продаде гореспоменуто имање, које се налажаше близу Јерусалима и које му остаде у наслеђе од родитеља; и добијене новце донесе и метну апостолима пред ноге, не оставивши ништа за себе (Д. А. 4, 36-37). Јер он жељаше да се богати у Бога, у кога се стварно и обогати, као што се сведочи о томе за њега: Беше човек благ, и пун Духа Светога и вере (Д. А. 11, 24).
Варнава се често виђао са Савлом и препирао с њим из Светога Писма о Господу Христу, желећи да га приведе светој вери. Али Савле беше веома велики ревнитељ отачких предања, и подсмеваше се светом Варнави као обманутом човеку, а на Христа говораше хуле, називајући га сином дрводеље, простом незналицом, преданим на срамну смрт. А када после убиства светог првомученика Стефана од стране Јевреја, Савле поче гонити Цркву, улазећи у куће верних, вукући људе и жене и затварајући их у тамнице (Д. А. 8, 3), тада свети Варнава плакаше за Савла, и мољаше се Богу подижући чисте руке своје, да просвети душевне очи Савлу, да би познао истину. Јер је веома желео да му Савле буде друг по вери хришћанској, као што му је био друг у Гамалиловој школи.
И не бише узалуд молитве и сузе светога Варнаве, јер када дође време милосрђа Божјег, Савле се обрати ка Христу, призван гласом Господњим с висине, на путу за Дамаск (Д. А. 9, 4). И преобрати се вук у овцу, и хулитељ имена Христова стаде прослављати Господа Христа, и дотадањи гонитељ постаде заштитник Цркве, јер пошто прими свето крштење, Савле одмах стаде обилазити зборнице јеврејске и проповедати Исуса, да је Он Син Божји, и изобличаваше Јевреје који живљаху у Дамаску. А кад се врати у Јерусалим, Савле покушаваше да се прибије уз ученике Христове; и сви га се бојаху, јер не вероваху да је и он ученик Христов (Д. А. 9, 26). Тада свети Варнава, сревши га, рече: Када ћеш, о Савле, престати бити хулитељ великог имена Христовог и гонитељ верних слугу Његових? Докле ћеш се противити страшном тајанству, које је одавна предсказано од пророка, а у садашње време се збило ради спасења нашег? - А Савле припаде к ногама његовим са сузама, говорећи: Опрости ми, учитељу истине, Варнаво! Сада се уверих да је све истина што си ми ти о Христу говорио; и Онога кога раније хулећи називах сином дрводељиним, сада исповедам да је Син Божји јединородни, савечан Оцу и сабеспочетан, Сијање славе Очеве и Обличје бића Његова;[11] Он умањи себе узевши облик слуге,[12] постаде савршен човек родивши се од Пресвете Дјеве Богородице Марије, и добровољно претрпе крст и смрт, и, васкрснувши из мртвих у трећи дан, јави се вама, апостолима Својим, и узнесе се на небо, и седи с десне стране Бога Оца, и опет ће доћи у слави да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја.
Чувши овакве речи од ранијег хулитеља и гонитеља, свети Варнава се удиви и заплака од радости; па загрливши и пољубивши Савла, упита га: Ко те, о Савле, научи да збориш такве богонадахнуте речи? Ко те убеди да исповедаш да је Исус Назарећанин Син Божји? Откуда се ти научи тако савршеном познању догмата небеских?
Тада Савле, сав у сузама, рече скрушена срца: Сам Господ Исус Христос, кога ја грешни хуљах и гоњах, Он ме научи свему овоме, јер се Он јави и мени, као изроду, и Његов божанствени глас још ми силно бруји у ушима. Када ме необична светлост обасја с неба, и ја падох од страха на земљу, к мени дође глас који ми говораше: Савле, Савле, зашто ме гониш? А ја у страху и ужасу рекох: Ко си ти, Господе? Он ми на то одговори кротко и благо: Ја сам Исус, кога ти гониш? Удививши се веома Његовој дуготрпељивости, ја молећиво рекох: Господе, шта хоћеш да чиним? Тада ме Он научи свему овоме што ти рекох.[13]
Свети Варнава онда узе Савла за руку и приведе га апостолима, говорећи: Ево, онај који нас гоњаше, сада је наш; онај који нам се противљаше, сада исто мисли с нама о Господу нашем; онај који нам беше непријатељ, сада је наш пријатељ и сатрудбеник у винограду Христовом. Ево представљам вам кротко јагње, које раније беше свирепа звер. - При томе Савле исприча апостолима, како на путу виде Господа и шта му Господ рече, и како у Дамаску смело проповедаше име Исусово.
Чувши све то, апостоли се дивљаху и радоваху и слављаху Бога. И Савле беше заједно са њима, долазећи и одлазећи из Јерусалима, и неустрашиво проповедајући име Господа Исуса, и изобличавајући Јевреје и јелине. А ови се чуђаху њему, како он, који је до недавно гонио оне који исповедају име Исусово, сада сам проповеда Исуса; и тражаху да га убију. Када то сазнадоше братија, они одведоше Савла из Јерусалима у Кесарију и отпустише га у Тарс,[14] у постојбину његову, да тамо проповеда Господа Христа.
У то време стаде се у великом и славном граду, Антиохији Сиријској, ширити света вера у Господа нашег Исуса Христа. Јер када би убијен свети првомученик Стефан, и тог дана настаде велико гоњење на цркву јерусалимску, сви се верни, осим апостола, расејаше по крајевима јудејским и самаријским. Тада неки од оних што се расејаше, прођоше до Феникије и Кипра и Антиохије, говорећи реч спасења најпре само Јеврејима; затим почеше и јелинима благовестити Господа Исуса, и беше рука Господња с њима, и много њих вероваше и обратише се ка Господу.[15]
То дође до ушију цркве јерусалимске; и свети апостоли послаше светог Варнаву у Антиохију Сиријску да види шта се тамо збива, и да утврди новообраћене. Дошавши тамо и видевши благодат Божју, он се обрадова, и утврди их да неодступно бораве при Господу. Доста времена проповедаше тамо свети Варнава и врло много народа присаједини Господу. Но видевши да се сваким даном умножавају ученици а да је учитеља мало, и да је жетва велика а посленика не много, свети Варнава остави на неко време Антиохију и отпутова у Тарс да потражи свога пријатеља Савла. Нашавши га, он га доведе у Антиохију. И труђаху се обојица на обраћању душа људских ка Христу Богу, приводећи вери у Христа Јевреје и јелине. И проведоше у Антиохији читаву годину, сабирајући се у храму и учећи народ. И тамо се најпре ученици назваше хришћанима.
Пошто мину година, Варнава и Савле решише да се врате у Јерусалим, да обавесте свете апостоле о томе шта благодат Божја чини у Антиохији. Том приликом Антиохијци, сваки колико је ко имао, послаше што треба својој сиромашној и убогој браћи у Јудеји, пошто тада беше тамо велика глад, сагласно пророштву светога Агава који беше један од седамдесеторице апостола (Д. А. 11, 28). Сабравши доста милостиње, антиохијски верници послаше је старцима по Варнави и Савлу. Када свети апостоли Варнава и Савле, сада прозван Павле, стигоше у Јерусалим, они веома обрадоваше Цркву, обавестивши је о умножењу верних у Антиохији и доневши обилну милостињу од њих. У то време у цркви јерусалимској изненада настаде велика смутња, јер цар Ирод подиже руке да мучи неке од Цркве, и погуби Јакова брата Јованова мачем (Д. А. 12, 1-2). Видевши да је то по вољи Јеврејима, он нареди да ухвате и Петра, и затвори га у тамницу, из које Петра изведе свети анђео. Док у Јерусалиму не престаде та смутња, изазвана у Цркви од гонитеља, Варнава и Савле се кријаху у дому гореспоменуте Варнавине тетке Марије, куда и свети Петар дође ноћу када га анђео изведе из тамнице. Потом Варнава и Савле, свршивши свој посао у Јерусалиму, вратише се понова у Антиохију, повевши са собом и сина Маријиног Јована, прозваног Марко. Пошто они проведоше у Антиохији неко време у пошћењу, и у молитвама, и у служењу божанствене Литургије, и у проповедању речи Божје, нађе за сходно Дух Свети да их пошаље к незнабошцима на проповед. И рече Дух Свети пророцима и учитељима који беху у антиохијској цркви: Одвојте ми Варнаву и Савла на дело на које их позвах. Тада постивши се и помоливши се Богу, и метнувши руке на њих, отпустише их (Д. А. 13, 2-3).
Они најпре сиђоше у Селевкију;[16] оданде отпловише на Кипар, и задржаше се у Саламини.[17] Свуда где пролажаху, они јављаху реч Божију; а слуга им беше гореспоменути син Маријин Јован, назван Марко. А кад прођоше острво до Пафа,[18] нађоше некаквога врачара и лажног пророка, Јеврејина, по имену Елима, који беше поред намесника Сергија, човека разумна. Они ту просветише намесника светом вером, а врачара Елиму, који им се супроћаше, ослепише речју. Одвезавши се из Пафа, они дођоше у Пергу Памфилијску. А слуга њихов Јован, односно Марко, видећи како велике невоље они подносе ради Еванђеља Христова, па се ни смрти не страше, уплаши се, као млад, да путује с њима, и, одвојивши се од њих, поврати се у Јерусалим к мајци својој. Варнава пак с Павлом, отишавши из Перге дођоше у Антиохију Писидијску. Пошто их отуда изгнаше, они отресоше на њих прах са ногу својих и дођоше у Иконију.[19] Но и ту Јевреји и незнабошци намераваху да их камењем побију. Дознавши за то, они побегоше у градове Ликаонске:[20] у Листру и у Дерву и у околину њихову. И тамо проповедаху Еванђеље. Ту они исцелише једног човека који беше хром од утробе матере своје, и не беше никада ходио. Апостоли га дигоше на ноге, и он стаде сасвим добро ходити. А народ, сматрајући их за богове, хтеде им принети жртве; при томе народ називаше Варнаву Зевсом,[21] а Павла Хермесом;[22] и свети апостоли једва уставише народ да им не приносе жртве. Потом тај исти народ, подговорен од Јевреја, устаде на њих и засуше Павла камењем, и извукоше га из града мислећи да је мртав. А он уставши уђе у град, и сутрадан изиђе с Варнавом у Дерву. И проповедавши Еванђеље граду том и обративши многе ка Христу, кренуше натраг за Антиохију Сиријску идући истим путем. Свуда на том путу свети апостоли утврђиваху душе ученика, молећи их да остану у вери и убеђујући их, да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје. И рукоположивши им презвитере по свима црквама, и помоливши се Богу с постом, оставише их Господу у кога вероваше. И зауставивши се у Перги, и објавивши тамо реч Господњу, сиђоше у Аталију. Затим отпловише у Антиохију Сиријску, одакле беху послани Духом Светим да проповедају незнабошцима реч Господњу. Стигавши у град, и сабравши верне, они им испричаше све што Бог учини с њима, и како многе незнабошце они приведоше Христу. И остадоше свети апостоли у Антиохији не мало времена.
Потом међу вернима од Јевреја и јелина настаде распра поводом обрезања, јер неки, дошавши из Јудеје, учаху браћу: ако се не обрежете по обичају Мојсијеву, не можете се спасти. Верни из незнабожаца сматраху обрезање великим теретом за себе. Варнава и Павле супроћаху се Јеврејима и штићаху од обрезања јелине. Али пошто спор и препирање око тога не престајаху, то се појави у антиохијској цркви потреба да понова пошаље свете апостоле Варнаву и Павла у Јерусалим к апостолима и презвитерима, да их упитају поводом обрезања. Осим тога било је потребно да их Варнава и Павле известе о томе "како Бог отвори незнабошцима врата вере" (Д. А. 15, 4). Послани од цркве антиохијске, Варнава и Павле, пролазећи Феникију и Самарију, обавештаваху верне о обраћању незнабожаца, чему се сва браћа веома радоваху. А кад дођоше у Јерусалим, с љубављу их прими Црква, и свети апостоли, и старци; и сви с радошћу саслушаше казивање Варнавино и Павлово о знамењима и чудесима која учини Бог преко њих међу незнабошцима. Односно пак обрезања свети апостоли, саборно испитавши и посаветовавши се, одлучише да се потпуно укине за верне, не само за оне из незнабожаца него и за оне из Јевреја, као непотребно новој благодати. Притом свети апостоли нађоше за потребно да од своје стране пошаљу неке хришћане са Варнавом и Павлом у Антиохију ка тамошњим хришћанима из незнабожаца, и изабраше за то Јуду, прозваног Варсава, и Силу, људе знамените међу браћом, и написаше овако:
Апостоли и презвитери и браћа поздрављају браћу која су по Антиохији и Сирији и Киликији што су од незнабожаца. Пошто ми чусмо да неки, изишавши од нас, сметоше вас речима и раслабише душе ваше говорећи да треба да се обрезујете и да држите закон, а на што они не имађаху од нас заповест; то ми сабрани једнодушно, нађосмо за добро да вам пошаљемо изабране људе са љубљеним нашим Варнавом и Павлом, с људима који су предали душе своје за име Господа нашег Исуса Христа. Посласмо дакле Јуду и Силу, који ће вам то и усмено изложити. Јер нађе за добро Свети Дух и ми да никаквих тегоба више не мећемо на вас осим ових потребних: да се чувате од идолских жртава и од крви и од удављенога и од блуда, и да не чините другима оно што себи не желите. Ако се држите тога, добро ћете учинити. Будите здрави (Д. А. 15, 23-29).
Са таквом посланицом кренуше на пут из Јерусалима у Антиохију свети апостоли Варнава и Павле, а с њима и Јуда и Сила. У то време споменути Јован, звани Марко, син Варнавине тетке Марије, не усуђујући се да приђе светом Павлу, приступи своме рођаку, светом Варнави, са покајањем и сузама, жалећи што се беше одвојио од њих када они проповедаху Еванђеље међу незнабошцима, и мољаше светог Варнаву да га опет поведе са собом, обећавајући да ће неустрашиво ићи на сва страдања и на смрт за Господа. Варнава га поведе као свог нећака; и тако сви заједно допутоваше у Антиохију. Сабравши верне, апостоли им уручише посланицу. Прочитавши је, сви се веома обрадоваше. А Јуда и Сила обилном речју утешише браћу и утврдише. Након извесног времена Јуда се врати у Јерусалим, а Сила остаде тамо. Павле пак и Варнава живљаху у Антиохији, учећи и благовестећи реч Господњу.
После неког времена Павле рече Варнави: Треба да посетимо браћу нашу по свима градовима у којима проповедасмо реч Господњу, да видимо како живе. - Свети Варнава пристаде на то. Притом Варнава хтеде да поведе са собом свога нећака Јована - Марка, али Павле беше против тога, говорећи: Зашто да водимо са собом плашљивог младића, који нас раније остави у Памфилији, не хтевши да иде с нама на дело на које смо били послани, и одвојивши се од нас врати се својој кући?
Тако постаде распра међу њима, пошто је Варнава хтео да узме са собом Јована, а Павле није хтео. Стога се они раздвојише, са намером да сваки иде својим путем одвојено. А ово би по промислу Божјем, да би они, идући одвојено, привели спасењу велики број душа. Јер је сасвим било доста да један велики учитељ проповеда онде, где су намеравали да иду заједно два велика учитеља; проповедајући пак одвојено, они би Цркви донели двоструку добит, обративши вери Христовој разне народе, један на једној, други на другој страни. Свети Павле, узевши са собом светог Силу, отпутова у Дерву и Листру, а свети Варнава отплови на Кипар са својим нећаком Јованом (Д. А. 15, 36-41; 16, 1).
Стигавши на острво Кипар, постојбину своју, свети Варнава узе на себе не мале трудове, јер ту много народа обрати Христу. Пошто умножи на Кипру број верних, Варнава отпутова у Рим и, како неки казују, први проповеда Христа у Риму.
Затим основавши и утврдивши епископски престо у граду Медиолану,[23] Варнава се понова врати на Кипар. И када он ту, у граду Саламини, учаше о Христу, дођоше из Сирије неки Јевреји и стадоше му се противити и бунити народ, говорећи да све што Варнава проповеда противно је Богу и закону Мојсијеву, и многим клеветама каљаху чесно име Варнавино и рађаху му о глави, подбадајући многе против њега. А свети апостол, провидећи свој мученички крај, сазва све верне тога града и, пошто их довољно поучи да буду јаки у вери и у добрим делима, он одслужи божанствену Литургију и све причести Пречистим Тајнама Христовим. Затим, узевши насамо свога сапутника Марка, рече му: Данас ћу скончати од руку неверних Јевреја, као што ми каза Господ; а ти, узевши тело моје које ћеш наћи ван града на западној страни, погреби га, па иди к другу моме апостолу Павлу и обавести га о свему односно мене.
Свети Варнава имађаше код себе еванђеље од Матеја, које беше преписао својом руком; и завешта светом Марку да га сахрани са тим еванђељем. Затим давши последњи целив свом рођаку светоме Марку, сам оде у зборницу јеврејску. И када им тамо стаде из пророчких књига говорити о Христу, устадоше против њега Јевреји што беху дошли из Сирије, а побунише и друге Јевреје, па, метнувши на њега своје убилачке руке, изведоше га ван града на западну страну и засуше камењем; онда наложише ватру и бацише у њу тело светог апостола да се сажеже. Но када потом дође тамо свети Марко са неколицином браће, он нађе тело светог апостола Варнаве потпуно целим, нимало од огња повређеним. Узевши свето тело, он га сахрани у једној пећини, удаљеној од града пет попришта, и на груди стави му еванђеље, сагласно завештању светог апостола.[24] Затим свети Марко пође да тражи светог апостола Павла; и нашавши га у Ефесу исприча му све о кончини светог апостола Варнаве; свети Павле оплака светог Варнаву, а Марка задржа код себе.
После убиства светог Варнаве настаде у граду Саламини велико гоњење од Јевреја на верне, те се сви разбегоше из града куда је ко могао. Од тога времена паде у заборав место где беху сахрањене чесне мошти светог апостола Варнаве. Након много година, када се вера Христова беше раширила по свима крајевима земље, и када грчкоримским царством управљаху хришћански цареви, и када цело острво Кипар сијаше побожношћу и правоверјем, Господу би угодно да прослави оно место где почиваху мошти светог апостола Варнаве. На том месту почеше се збивати дивна чудеса. Тако, најпре један болесник, који случајно преноћи на том месту, доби здравље. То се исто догоди и са другим болесником. Када то дознадоше верни, они нарочито долажаху тамо, преноћиваху, и добијаху исцељење од својих недуга. На тај начин то се место прочу свуда, те доношаху многе болеснике и раслабљене, и сви се потпуно исцељиваху, и враћаху се здрави домовима својим. Довођаху тамо и бесомучне, и одмах духови нечисти излажаху из људи са великом кукњавом. Тамо хроми добијаху ход, слепи - вид, и уопште сваки, ма од какве болести боловао, добијаше исцељење. Радоваше се томе град Саламина, ма да знао није због чега се на том месту збивају таква чудеса, јер нико знао није о моштима светог апостола Варнаве. И називаху то место: Место здравља. Но треба знати на који начин бише пронађене чесне мошти светог апостола.
Неки зли јеретик, Петар белитељ, звани Кнафеј, противник Четвртог Васељенског Сабора светих отаца,[25] одржаног у Халкидону,[26] и заштитник јереси Евтихијеве, и помагач зловерја Аполинаријева, за царовања Зенонова,[27] лукавошћу се докопа патријаршијског престола антиохијског и наношаше Цркви Христовој велику штету својим погрешним учењем. Притом се он не задовољаваше епархијом антиохијског престола, у којој гоњаше и злостављаше правоверне, предавајући их на многа мучења, него зажеле да захвати под своју власт и острво Кипар, које издавна беше слободно, да би и на њему сејао лажно учење и гонио оне који би му се супротили. Јер Кипарци, као правоверни хришћани, одбациваху његово погрешно умовање да је на крсту, тобож, пострадало Божанство. Али он, желећи да их на сваки начин привуче к себи, говораше: Пошто реч Божја дође на Кипар из Антиохије, због тога Кипарска црква треба да буде под антиохијским патријархом.
Због свега тога архиепископ кипарски Антимије паде у велику тугу, јер је знао да Петар, уживајући велико благовољење царево, може лако добити што хоће и учинити по својој вољи. И стварно, убрзо стиже на Кипар царево наређење да архиепископ кипарски отпутује у Цариград, и да на сабору пред патријархом да одговор Антиохијанима, који траже да се острво Кипар потчини антиохијској епархији. Архиепископ беше у недоумици шта да ради: јер не смеђаше да се оглуши о царево наређење, и бојаше се не ићи у Цариград. Иако беше светог живота, али не беше вичан препиркама, па се бојаше да ће бити побеђен у спору са противницима. Зато он стаде усрдно постити и молити се, са сузама иштући од самога Бога помоћ, заштиту и користан савет. И једне ноћи када архиепископ задрема од великог молитвеног труда, пред њим стаде неки божанствени муж у светлој свештеној ризи, обасјан небеским лучама, и рече: Зашто, архиепископе, тако много тугујеш и жалостиш се? Не бој се, јер нећеш ни најмање пострадати од својих противника. - Рекавши то, јавивши се муж постаде невидљив. Пробудивши се из сна, архиепископа спопаде ужасан страх, и он се крстолико простре на земљи за молитву, и са многим сузама мољаше се, говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, не остави ову Цркву Твоју, него јој помози ради славе светог имена Твог. И ако је ово виђење од Тебе, онда учини, молим Те, да се оно понови и други пут, и трећи пут, да би се ја грешни уверио да си Ти помоћник мој са мном.
Следеће ноћи архиепископ имаде исто виђење; онај пресветли муж јави му се и рече: Ја ти већ казах да ни најмање нећеш пострадати од својих хвалисавих противника. Ничега дакле не бојећи се, иди у Цариград. - Рекавши то, јавивши се муж постаде невидљив. А архиепископ Антимије, заблагодаривши Богу и никоме не казавши за виђење, присаједини молитву молитви и сузе сузама, да се и трећи пут удостоји истог виђења и да му буде откривено ко је тај што му се јавља.
И треће ноћи јави се архиепископу исти муж и рече: До када ти нећеш веровати мојим речима, које ће се збити ових дана? Иди без страха у царствујући град, јер ћеш се отуда вратити са славом, не претрпевши ништа од својих противника; сам Бог биће ти заштитник ради мене, слуге Свога. - Тада се архиепископ усуди да упита јавившег се: Молим те, господине мој, кажи ми ко си ти што ми ово говориш?
Он одговори: Ја сам Варнава, ученик Господа нашег Исуса Христа, кога је Дух Свети послао заједно са изабраним сасудом светим апостолом Павлом на проповедање речи Божје незнабошцима. Да би се уверио у истинитост мојих речи, ево ти знака: изађи ван града на западну страну пет попришта, и на оном месту које називате Место здравља (јер тамо ради мене Бог чудесно даје здравље болеснима), раскопај земљу под дрветом што рађа рошчиће, па ћеш наћи пећину и раку, у којој су положене мошти моје, и Еванђеље од светог апостола и еванђелиста Матеја које преписах својом властитом руком. И када противници твоји, који хоће ову цркву да потчине себи, стану говорити да је Антиохија апостолски престо, ти им онда одговори и реци: и мој град је апостолски престо, јер имам апостола који почива у моме граду.
Изговоривши то архиепископу, свети Варнава постаде невидљив. А архиепископ, препун радости свесрдно заблагодари Богу, па сазва клир и све градоначелнике и народ и исприча свима о трикратном јављању и речима светог апостола Варнаве, и крену на оно место са псалмопојањем и чесним крстом напред. Када стигоше на место које у виђењу беше означио свети апостол, стадоше раскопавати земљу под дрветом; и када мало откопаше, нађоше пећину, камењем затворену. Пошто уклонише камење, утледаше ковчег и осетише силан и неисказано диван мирис. А када отворише ковчег, видеше у њему чесне мошти светог апостола Варнаве читаве и неповређене, и Еванђеље на његовим грудима.[28] Тада сви, радосни и весели, громко узношаху славу Богу, и побожно се клањајући чесним моштима додириваху их с вером и љубављу. И збише се том приликом многа чудеса: јер додиривањем чесних моштију добијаху здравље сви болесници, ма каква болест да беше на њима.
После тога архиепископ Антимије, не усуђујући се да покрене са тог места чесне мошти светог апостола, запечати кивот оловом и одреди да тамо бораве духовници и да даноноћно врше уобичајена псалмопојања на гробу светог апостола. Сам пак отпутова у Цариград, и представши сабору одговараше противницима онако како га беше научио у виђењу свети апостол Варнава. Притом обавести цара и патријарха и сав сабор о обретењу чесних моштију светог апостола Варнаве. Цар Зенон се веома обрадова томе, што се у дане царовања његова обрете такво прескупоцено духовно благо, и одмах издаде наредбу да острво Кипар не буде под влашћу патријарха него да кипарски архиепископ самостално управља њиме; и још издаде наредбу да кипарског архиепископа постављају кипарски епископи.
Оваква самосталност би дарована острву Кипру због моштију светог апостола Варнаве. И од тога времена стаде се престо архиепископства кипарског називати престолом апостолским, као и остали патријаршијски престоли. А блажени архиепископ кипарски Антимије доживе велике почасти од цара и од целог духовног сабора. Цар измоли за себе оно Еванђеље које беше нађено на грудима светог апостола. Добивши га, он га раскошно украси златом и драгим камењем и положи у цркви своје царске палате. Архиепископу пак даде врло много злата за зидање прекрасне цркве на оном месту где беху пронађене чесне мошти светог апостола Варнаве.
И врати се архиепископ на Кипар са славом и чешћу, и убрзо подиже велику и дивну цркву у име светог апостола Варнаве, и чесне мошти његове положи у светом олтару на десној страни. И установи да се спомен светог апостола Варнаве празнује једанаестог јуна, када чесне мошти његове беху обретене, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ПРАЗНОВАЊЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ДОСТОЈНО ЈЕСТ"

У овај дан празнује се икона "Достојно јест" због чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996). То чудо састоји се у овоме. У близини светогорског манастира Пантократора налази се велика јама и у њој разне келије. У једној од тих келија, званој Успење Пресвете Богородице, живљаше један врлински јеромонах старац са послушником својим. Пошто се у оближњем Скиту Протата, на Кареји, сваке недеље служило бденије, то једне суботе предвече старац, полазећи на бденије, рече своме ученику: Чедо, ја идем на бденије, а ти како можеш читај своје правило.
Тако старац оде. А кад ноћ поодмаче, неко закуца на врата од келије. Брат похита и отвори врата, и угледа једног непознатог монаха, који уђе и остаде у келији ону ноћ. А кад настаде време за јутрење, они обојица стадоше појати јутрење. Када дођоше на Честњејшују, монах послушник отпева до краја "Честњејшују херувим...", стари славопој Богородици од светог Козме Песника. А онај монах странац даде други почетак славопоју, и отпева овако: "Достојно јест јако воистину блажити Тја Богородицу, присноблаженују и пренепорочнују, и Матер Бога нашего"; затим присаједини: "Честњејшују херувим..." све до краја.
Чувши то, монах послушник се удиви и рече монаху странцу: Ми певамо само "Честњејшују...", а "Достојно јест" нисмо никада чули ни ми нити они пре нас. Него, молим те, учини ми љубав, па напиши за мене ту славопојку, да је и ја певам Богородици. - Монах странац му на то рече: Донеси ми мастило и хартију, да ти је напишем. - Немам ни мастило ни хартију, одговори послушник. - Онда ми донеси једну плочу, рече странац. Монах отрча, наће плочу и донесе је. Странац је узе и прстом исписа на њој песму: "Достојно јест". И гле чуда! слова се тако дубоко урезаше у тврду плочу као да су исписана по најмекшем воску. Затим странац рече брату: Од сада па убудуће тако ћете певати и ви и сви православни. - Рекавши то, странац монах постаде невидљив. А то беше свети Архангео Гаврил, послан од Бога да објави ову Анђелску песму, најдоличнију Пресветој Мајци Божијој. То се види из тога што ондашњи оци, празнујући спомен овога чуда, сваке године вршаху богослужења и свету Литургију у споменутој келији, у исто време чествујући и славећи светог Архангела Гаврила, који је, од почетка до краја, остао богонадахнути славопојац Пресвете Богородице, и Њен радосни служитељ и благовесник. Па је и овом приликом послужио као објавитељ ове небеске славопојке истинитој Богоматери.
Када се старац врати са бденија у келију, послушник му отпева "Достојно јест", као што му Анђео беше наредио, и показа старцу плочу, исписану анђелском руком. Чувши и видевши то, старац беше запрепашћен таквим чудом. Затим узе плочу, оде у Протат и показа је проту Свете Горе и осталим старцима, и исприча им све што се догодило. Они једногласно прославише Бога и заблагодарише Пресветој Богородици за ово чудо. Затим послаше плочу у Цариград патријарху и цару, са пропратним писмима, у којима подробно описаше чудесни догађај. Од тада се ова Анђелска песма разнесе по целоме свету, да је сви православни хришћани певају Пресветој Богомајци. А света икона Пречисте Богородице, која се налазила у цркви оне келије и пред којом се десило ово чудо, би од отаца Свете Горе пренета у велељепну цркву Протата, где се и данас налази. А келија она доби и сама назив "Достојно јест".

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОПЕМПТА

Са још четири мученика пострада за Христа мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АРКАДИЈА НОВОТОРЖСКОГ

Ученик светог Јефрема, архимандрита Борисогљебског манастира у Новом Торжку. Подражавајући свог наставника, он проводио свети живот, и био образац послушности. Упокојио се мирно 1077. године. Свете мошти његове почивају у Борисогљебском манастиру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАРНАВЕ ВЕТЛУЖСКОГ

Родом из Великог Устјуга; у зрелим годинама постао јереј. Повукао се у дивље место на обали реке Ветлуге, и предао се строгим подвизима отшелничким. Мирно се преставио 11. јуна 1445. године. По престављењу његовом монаси и бивши ученици његови основали манастир на месту његових подвига.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАРНАВЕ МОНАХА

Подвизавао се у селу Васа на Кипру (код Лемесоса), где се до 1897. године налазио храм подигнут у његов спомен. Мошти му чудотворне. Други Синаксари га не спомињу.[29]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Лидија и Мизија - северозападне области Мале Азије.
2. Ликаонија - област у средини Мале Азије, на граници са Фригијом.
3. Спомен свете Маријамне празнује се 17. фебруара.
4. Пантен, живео у III веку, један од најчувенијих учитеља Александријске школе.
5. Велика Јерменија - брдовита земља између реке Куре, Тигра и Еуфрата; називала се Великом Јерменијом насупрот Малој Јерменији, области између реке Еуфрата и Галаса, која је улазила у састав царства Митридата Понтијског, а од седамдесете године после Христа - у састав Римске царевине.
6. Албан, или Албанопол, - град на западној обали Каспијскога Језера; сада Баку.
7. Свети апостол Вартоломеј скончао 71. године после Христа.
8. За време цара Анастасија, око 508. године, мошти светог апостола Вартоломеја бише пренете из Албане у град Дари, у Месопотамији. Када 574. године, Персијанци заузеше овај град, онда неки дарски хришћани узеше свете мошти апостолове и уклонише се с њима ка обали Црнога Мора; ту их сустигоше непријатељи, који чесне мошти бацише у море. Али оне не потонуше, него чудесно препловише до острва Липара. Касније, острво заузеше Арапи; они растурише мошти св. апостола Вартоломеја, али се оне на чудесан начин опет сабраше уједно; свети Варто ломеј се јави једноме монаху и показа му место где ће их наћи. После тога мошти светог апостола бише пренесене у Неаполитански град Беневент (у деветом веку); одатле их (у сваком случају један део светих моштију) пренеше у десетом столећу у Рим. - Пренос моштију светог апостола на острво Липар Црква празнује 25. августа.
9. Преподобни Јосиф Песмописац живео у 9. столећу; празнује се 4. априла.
10. Острво Кипар налази се у североисточном углу Средоземног Мора.
11. Јевр. 1, 3.
12. Флб. 2, 7.
13. Д. А. 9, 36.
14. Тарс - велики у старини град, у малоазијској области Киликији. Остаци тога града постоје и сада.
15. Д. А. 11, 21.
16. Селевкија - приморски град у Сирији, на обали Средоземног Мора, недалеко од ушћа реке Оронта, на 25 километара од Антиохије. Овај град био је основан сиријским царем Селевком Никатором, на 300 год. пре Христа.
17. Град Саламина налази се на источној страни острва Кипра. Развалине његове показују у близини села Фамагуста.
18. Град Паф на супротној Саламини обали острва Кипра. Паф је био главни град острва и седиште проконзула.
19. Иконија - малоазијски град; сада Конија.
20. Ликаонија - област у Малој Азији.
21. Зевс или Јупитер - врховни бог грчкоримске религије.
22. Хермес или Меркур - сматран код старих Грка и Римљана покровитељем трговине.
23. Медиолан или Милано - италијански град, у покрајини Ломбардији.
24. Свети апостол Варнава пострадао око 62. године.
25. Четврти Васељенски Сабор држан је 451. године; сазван је био да изобличи и осуди јерес цариградског архимандрита Евтихија, који је тврдио, да је у Исусу Христу човечанска природа била потпуно прогутана божанском, па је стога признавао у Њему само једну природу: божанску.
26. Халкидон нли Колхедон - град на обали Мраморнога Мора. За време хришћанских царева Халкидон је био престоница малоазијске покрајине Витиније.
27. Зенон царовао од 474. до 491. године.
28. Чесне мошти св. апостола Варнаве пронађене су између 485. до 488. год.
29. Л. Махерас, Хроника Кипра, изд. R. N. Dawkins, "Chronicle", Oxford 1932.