Охридски Пролог и Житија Светих

 

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Преподобна мученица Февронија. Кћи сенатора Просфора из Рима. Да би избегла брак са смртним човеком, она себе обручи Христу и замонаши се на Истоку у земљи Асирској, у манастиру, где њена тетка, Вриена, беше игуманија. Лисимах, син некога великаша, имаше жељу да се ожени Февронијом, но како цар Диоклецијан подозреваше у њему потајног хришћанина, посла га на Исток, са Селином, стрицем његовим, да хвата и убија хришћане. Суров беше Селин као звер, и свуда без поштеде истребљиваше хришћане. Лисимах, напротив, где год могаше штеђаше хришћане и склањаше их од свога звероподобног стрица. Направивши пустош од хришћана у Палмири, Селин дође у град Сивапољ, близу ког беше манастир девички са педесет испосница, међу којима и Февронија. Иако јој беше тек двадесет година, Февронију поштоваху и у манастиру и у граду због велике кротости, мудрости и уздржљивости. У том манастиру држаше се правило блажене Платониде, раније игуманије, да се сваки дан петка проводи само у молитвама и читању свештених књига, без икаква другог рада. Вриена беше одредила Февронију да чита сестрама свештене књиге, и то стојећи скривена иза завесе, да се нико не би замаивао и пленио красотом лица њенога. Чувши Селин за Февронију, нареди да му је доведу. Па кад се света девица не хте одрећи Христа и пристати на брак са смртним човеком, он нареди да је шибају, потом да јој зубе избију, потом да јој одсеку руке, па прси, па ноге, и најзад да је посеку мачем. Али мучитеља - тога истог дана снађе страшна казна Божја: бес уђе у њега, и обузе га неки самртни ужас; у том ужасу он удари главом о мермерни стуб и паде мртав. Лисимах нареди да се тело Февронијино сабере и однесе у манастир, где буде чесно сахрањено, а он се са многим другим војницима крсти. Од моштију свете Февроније биваху многа исцељења, а и она се јављаше у дан празника њеног и стајаше на свом уобичајеном месту међу сестрама, и све сестре гледаху је са страхом и радошћу. Чесно пострада света Февронија и пресели се у вечно блаженство 310. а 363. године мошти њене буду пренете у Цариград.



2. Преподобни Дионисије. Ктитор манастира Светог Јована (Дионисијата) на Атону. Родом из Корице у Албанији. Његов старији брат Теодосије удаљи се у Свету Гору, где временом постане игуманом манастира Филотеја. Када одрасте, свети Дионисије дође своме брату у Филотеј, и овај га замонаши. По Промислу Божјем Теодосије, бавећи се једном манастирским послом у Цариграду, би изабран и посвећен за митрополита у Трапезунт. Дионисију пак почне се јављати нека чудна светлост сваке ноћи на оном месту, где он доцније подигне обитељ светог Јована Претече. Објаснивши појаву те светлости као знак с неба, да ту треба да подигне манастир, Дионисије оде у Трапезунт своме брату и цару Алексију Комнену, да поиште помоћ. Цар му да и новац и повељу, која се и сад чува у манастиру. Године 1380. основа Дионисије обитељ светог Јована Претече. Но када једном разбојници морски опљачкаше обитељ, оде Дионисије поново у Трапезунт, и тамо сконча живот, у седамдесет другој години свога живота. А манастир Дионисијат и до данас напредује и цвета. У том манастиру налази се икона Пресвете Богородице, названа Похвала, коју је цар Алексије Комнен даровао Дионисију. По предању, пред том је иконом први пут читан Акатист Богородици, састављен патријархом Сергијем.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ ФЕВРОНИЈЕ

У време незнабожног цара Диоклецијана беше у Риму епарх[1] Антим, који имађаше сина Лисимаха, за кога он обручи дивну девојку, ћерку сенатора Просфора. Разболевши се смртно, епарх Антим призва свога брата Селина и рече му: Господине мој брате! ево ја одлазим из земаљског живота и теби поверавам свога сина Лисимаха; ти му буди отац уместо мене, а он нека ти буде син. После моје смрти ти што пре склопи брак између њега и његове веренице, Просфорове ћерке.
Селин обећа своме брату епарху Антиму да ће поступити по његовој жељи. Три дана након тога Антим премину. После смрти Антимове, цар Диоклецијан дозва к себи Лисимаха и његовог стрица Селина, и насамо рече Лисимаху: Младићу, памтећи љубав оца твога према мени, ја сам хтео да на његово место поставим тебе за епарха, али пошто чух да волиш хришћанску веру, ја то одложих док не проверим да ли је то истина. Ради тога ја хоћу да те сада пошаљем на Исток, да тамо искорениш хришћанску веру; и када се по извршењу тога будеш вратио, ја ћу те наградити чином епарха.
На ове цареве речи Лисимах не смеде узвратити ништа јер беше врло млад, имађаше око двадесет година. Но стриц његов Селин паде пред ноге цару и рече: Молим твоје бесмртно величанство, допусти Лисимаху да остане овде неколико дана, да би ступио у брак са ћерком Просфора. А када ступи у брак, онда ћу заједно са њим поћи и ја, и ми ћемо заједнички извршити све што нам нареди твоја божанствена власт. - Но цар рече на то обојици: Најпре идите куда вам наређујем, и истребите хришћане. И када то успешно свршите и овамо се вратите, тада ћу вам и ја помоћи да свечано обавите свадбу.
Чувши то, они се не усудише рећи ни једну реч више, и послушно се покорише царевој наредби: узеше од цара указ и са много војске кренуше на Исток. Лисимах поведе са собом свог рођака, комита[2] Прима, који беше син сестре мајке његове, и њему повери команду над војском. Када стигоше на Исток, они се зауставише у области Палмире,[3] и све тамошње хришћане стадоше таманити разним мукама: једне огњем спаљиваху, друге зверовима предаваху, а треће мачем погубљиваху и тела њихова бацаху псима. Стриц Лисимахов Селин беше веома суров и нечовечан. Велики страх обузе све покрајине на Истоку због бездушне свирепости Селинове. А Лисимах веома жаљаше хришћане, јер му мајка бејаше хришћанка, и од ње се беше научио познању Христа. Једне ноћи он призва к себи свога рођака, комита Прима, и рече му: Уважени Приме, ти знаш да је отац мој био незнабожац и у незнабоштву умро, али моја мати премину као хришћанка, и за живота свог се много стараше да ме начини хришћанином. Али ја, бојећи се цара и оца, не могох то учинити. Но од мајке имам заповест да ниједног хришћанина не убијем, и да се трудим да постанем пријатељ Христов. Сада пак гледам где стриц мој Селин бездушно мучи и убија хришћане, и због тога ми душа силно пати. Ја хоћу да тајно штедим хришћане, и да оне од њих што су по тамницама пуштам да беже и скривају се где могу.
Комит пристаде на то, и они утврдише међу собом споразум да штеде хришћане. Стога, чим би сазнали негде за цркве или манастире хришћанске, они су одмах кришом слали тамо поруке, извештавајући хришћане о доласку мучитеља и саветујући им да се крију. Осим тога комит нареди својим једномишљеницима међу војницима, да не хватају хришћане ради мучења, него да и ухваћене пуштају да беже.
Пошто проведе у Палмири дуго време и поби многе хришћане, Селин намисли да иде у град Сивапољ, који се налазио у крајевима асиријским,[4] потчињеним римској власти. У том граду бејаше женски манастир са педесет монахиња. Игуманија у њему беше Вриена, ученица блажене игуманије, ђаконисе Платониде, чије предање и правило она строго држаше. А Платонидин устав беше овакав: петком ниједна сестра није смела радити никакав посао, него су се све сабирале у цркву, и ту од јутра до вечера проводиле у молитви и у читању Божанствених књига; најпре је до девет сати пре подне сама ђакониса Платонида читала сестрама богонадахнуте речи, па је онда предавала књигу Вриени, наређујући јој да им она чита до вечера. Тако исто је потом радила и сама Вриена, која после смрти своје наставнице прими старешинство у манастиру, подражавајући је у свима врлинама њеним.
У те игуманије Вриене беху две девице, које она васпитаваше и руковођаше у монашком животу; звале су се Прокла и Февронија. Прокла имађаше двадесет и пет година, а Февронија двадесет. Февронија бејаше братаница Вриени, тојест ћерка њенога брата. Она беше толико лепа, да никакав живописац не би могао насликати лепоту цветајућег лица њеног. Таква Февронијина красота веома забрињаваше Вриену, и она много размишљаше о томе како да Февронију сачува целомудреном и читавом од саблазни овога света. Све сестре у манастиру узимаху по мало хране само једанпут дневно, и то предвече; но Вриена наређиваше Февронији да се пости до идућега дана: да цео дан остаје без хране, и да тек другога дана предвече једе по мало, јер се надала да ће због таког уздржања увенути лепота Февронијина. А и сама Февронија, желећи да умртви тело своје, усрдно се предаваше толиком пошћењу и уздржању, да никада досита ни хлеба јеђаше ни воде пијаше, него свагда глађу и жеђу, многим подвизима и трудовима изнураваше тело своје, па се и сну мало предаваше. Постеља њена састојала се из једне голе даске без икаквог намештаја, дугачке три лакта, а широке пед и по. И на тој дасци, или на голој земљи, Февронија предаваше кратком сну своје многоутруђено тело. И кад год би ђаво покушао да је у сновиђењима саблазни, она је одмах устајала, бацала се крстолико на земљу, и са многим сузама молила се Богу, да одагна од ње кушача; затим је узимала у руке Свето Писмо и усрдно читала божанствене књиге, наслађујући се духовно од њих. Февронија беше од природе оштроумна и жељна знања, и њеној се памети веома дивљаше Вриена.
Петком, када се све сестре сабираху у цркву, игуманија Вриена је налагала Февронији да чита Свето Писмо сестрама. Но пошто петком долажаху к њима у цркву и световне жене да слушају духовне поуке, то је Вриена наређивала Февронији да чита свештене књиге стојећи иза завесе, да не би видела лица и наките световних жена, које она никада није виђала раније. И шираше се добар глас о блаженој Февронији по целом граду; и свуда хваљаху њену корисну ученост, и њену лепоту, и њену доброту, јер она беше кротка, смиреноумна, целомудрена и свима врлинама украшена.
Чувши о томе нека жена сенаторског рода, по имену Јерија, веома зажеле да види Февронију и да разговара с њом. Та жена беше незнабожачке вере, млада по годинама, и удовица, јер само седам месеци поживе са својим мужем, па обудове, и живљаше у кући својих родитеља, који такође беху незнабошци. Јерија дакле дође у манастир и преко вратарке извести игуманију Вриену о својој жељи да види Февронију. А кад игуманија изађе пред њу, Јерија припаде к ногама њеним и, грлећи их, мољаше је овако: Заклињем те Богом, који је створио небо и земљу, не гнушај се мене незнабошкиње, која сам све до сада била игралиште идола и демона, - не лиши ме поучног разговора са вашом сестром Февронијом, да би ме упутила на пут спасења, и ја обретем у Христа, истинитог Бога, оно што је припремљено хришћанима. Избавите ме од таштине овога века и од нечистог идолослужења, јер ме родитељи приморавају на други брак, а ја желим да почнем нови живот, проводећи време у поучним и душекорисним разговорима са Февронијом, јер сам доста времена, из незнања, провела у незнабожју.
Говорећи то, Јерија сузама заливаше ноге игуманији Вриени, побуђујући је на сажаљење. А Вриена, саслушавши је, рече јој: Бог ми је сведок, госпођо Јерија, да сам Февронију још као двогодишњу девојчицу примила у овај манастир под своје старање, и ево сада је већ осамнаеста година откако она живи у манастиру безизлазно, и за све то време она не види ни мушкарца, ни жене световне, ни одећу њихову, ни наките њихове, нити ишта световно. Штавише, њу до сада није могла видети ни дојкиња њена, иако ме је много пута молила да је види и поразговара с њом, али ја то нисам дозволила. Сада пак, видећи твоје усрђе, и осетивши твоју љубав к Богу, и надајући се у твоје спасење, ја ћу те увести код ње, само промени своје световно одело и обуци се у монашко.
Јерија то одмах с радошћу, учини и Вриена је одведе к Февронији. Угледавши Јерију у монашкој одећи, Февронија помисли да је то дошла к њима нека монахиња са стране, па јој се стога поклони до земље и, загрливши је, пољуби се с њом као са сестром у Христу. Онда Вриена нареди обема да седну, и да се занимају поукама из божанских књига Светога Писма. Узевши Свето Писмо, Февронија стаде читати Јерији, и Јерија би толико тронута оним што је Февронија читаше и говораше, да она сву ноћ проведе без сна. Обе оне, занете речју Божјом, не заспаше; и нити се Февронија умори читајући и говорећи, нити Јерија слушајући. При томе Јерија проли толико суза, да и земљу окваси сузама својим; јер она, незнабошкиња по вери, никада не беше чула такве душекорисне поуке.
А када се раздани, игуманија Вриена једва убеди Јерију да иде кући к родитељима својим. Са сузама пољубивши Февронију и игуманију, Јерија оде кући својој. Февронија пак упита помоћницу игуманије Томаиду: Молим те, госпођо мати моја, кажи ми, која је та страна монахиња што толике сузе проли, као да никада слушала није божанске речи Светога Писма. - На то јој Томаида рече: Зар ти не знаш с ким си разговарала? - Февронија одговори: Како могу знати страну монахињу, коју никада видела нисам. - Тада јој Томаида каза: То је бојарка Јерија. - Зашто ми то не казасте раније, примети Февронија, ја сам разговарала с њом као са сестром. - Тако је била наредила госпођа наша игуманија, одговори Томаида.
После таког одговора Февронија ућута; и стаде се тајно у срцу свом молити Богу за Јерију, да је Бог обрати на пут истине и уврсти у Своје избрано стадо. А Јерија, дошавши дома, исприча све што чу од Февроније, и стаде убеђивати своје родитеље да оставе незнабожачку заблуду и познаду јединог истинитог Бога - Исуса Христа. Они послушаше душеспасоносни савет своје благоразумне кћери, повероваше у Христа, и примише свето крштење са свим домом својим. Тако утицаше на спасење њихово поуке Февронијине и све молитве њене.
Убрзо потом Февронија се тешко разболе. Јерија дође и служаше јој у време болести. Утом се пронесе градом глас да се Селин и Лисимах примичу граду да муче хришћане. Тада многи хришћани, међу њима и свештеници и клирици, па и сам епископ, оставише све и, поплашени, напустише град и кријаху се где је ко могао. Сазнавши за то, инокиње Вриениног манастира дођоше к својој игуманији и рекоше јој: Госпођо мати, шта ћемо радити? Ето приближавају се граду они зверови - безбожни мучитељи, и сви верни хришћани избегоше, бојећи се мука. - Вриена их упита: Шта ви мислите и шта намеравате? Оне јој одговорише: Нареди, мати, да се и ми сакријемо и спасемо душе своје. На то им Вриена примети: Још борбу не видесте, а већ помишљате на бекство; још не настаде час подвига, а ви се већ показујете побеђени. Не, децо, молим вас, не радите то! Боље останимо овде, поднесимо муке, и умримо за Христа који је умро за нас, да бисмо и живели с Њим вечито.
Чувши то, сестре умукоше. Но сутрадан једна сестра, по имену Етерија, рече сестрама: Знам ја да нас мати игуманија због Февроније не пушта да изађемо одавде и сакријемо се; како ми изгледа, она хоће да нас због једне Февроније све упропасти; него хајдемо понова к њој, и ја ћу јој у име свију вас рећи што треба. - Чувши то, неке се инокиње сложише са Етеријом, а неке се супроћаху; но најзад се све сложише и одоше к игуманији. Осетивши због чега су дошле, игуманија Вриена упита Етерију: Шта хоћеш, сестро? Она одговори: Молимо, да нам дозволиш да побегнемо од опасности која нам прети, јер се и епископ и презвитери и сав клир склонише. Треба да се сетиш, мати, да међу нама има девојчица, због којих се ваља бојати, да их незнабожни војници не похватају и не лише девства, и тиме их лише награде од Бога. Још се треба бојати и тога, да се и ми, не будући у стању претрпети љуте муке, не одрекнемо Христа, и тако погубимо душе своје. Такође нареди нам да са собом узмемо и болесну сестру нашу Февронију, те да и њу склонимо одавде.
Чувши то, Февронија рече: Жив ми Христос, коме се обручих и коме поверих душу своју, нећу отићи одавде, него ћу ту умрети и ту се сахранити. - Тада Вриена, обраћајући се Етерији, рече: Пази шта радиш; својим саветом ти смућујеш сестре. Ти ћеш видети, ја сам невина у ономе зашта ме ти окривљујеш. - Затим, обративши се осталим сестрама, рече им: Нека свака од вас изабере оно што хоће и што јој изгледа корисније.
Тада све сестре, бојећи се предстојећих мука, опростише се са игуманијом и Февронијом, и са великим плачем и ридањем, бијући се у прса, отидоше из манастира. А Прокла, Февронијина вршњакиња и саученица, загрливши је и љубећи је, плакаше и говораше: Помоли се за мене, госпођо и сестро моја! - Февронија, држећи је за руку и не пуштајући је да иде из манастира, говораше јој: Побој се Бога, сестро моја Прокло, бар нас ти не остављај! Ти видиш, ја сам тешко болесна и скоро ћу умрети, а мати наша Вриена неће ме моћи сама погрепсти. Стога остани овде, да би послужила погребу моме. - На то јој Прокла одговори: Нећу те оставити, сестро моја; остаћу овде по твојој жељи. - Но када се спусти ноћ, Прокла не одржа своју реч, и кришом оде из манастира. Са Февронијом остаде у манастиру само игуманија Вриена и њена помоћница Томаида.
Игуманија Вриена, видевши опустели манастир, са тугом уђе у цркву и паде на земљу, плачући и ридајући горко. Томаида је тешаше, говорећи: Престани, госпођо и мати моја, јер је Бог моћан да са тугом и искушењем учини крај (ср. 1 Кор. 10, 13), и да нам помогне да поднесемо наилазеће беде (Сирах. 2, 10). Опомени се: ко верова Господу, и би постиђен? ко борави у страху Његовом, и би остављен од Њега? - Вриена одговори: Да, госпођо моја Томаидо, тако је; но шта да радим с Февронијом? где да је сакријем и сачувам? Којим ћу очима гледати, када је варвари поведу као робињицу? - На то јој Томаида рече: Господ, који мртве васкрсава, моћан је и Февронију окрепити и сачувати је неповређеном од варвара. Стога те молим, госпођо и мати моја, престани са плачем и ридањем, па хајдмо к болесној Февронији да је поткрепимо и утешимо.
Када дођоше код Февроније, Вриена опет горко зарида. Февронија, погледавши у Томаиду, упита је: Због чега мати наша Вриена тако рида? Томаида јој одговори: Због тебе она матерински рида, јер си млада и лепа, а наићи ће мучитељи и нанети нам муке: нас ће старе одмах убити, а тебе ће, младу и лепу, сачувати, да би те преластили саблазнима света. И ми се бојимо да ласкама или насиљем они не упропасте девство твоје и лише те палате Небеског Женика.
Тада Февронија рече: Молим вас, помолите се за мене Господу, да Он погледа на смирење моје, и укрепи немоћ моју, и подари ми трпљење, као и свима слугама Својим који су Га заволели свим срцем. - На то јој одговори Томаида: Чедо моје Февронија! ево наступа време подвига. Ако те безбожни мучитељи стану мамити ласкавим речима, златом, сребром, скупоценим хаљинама, или ма каквим чарима овога света, пази да се не саблазниш, и тако изгубиш награду од Господа за пређашње трудове своје. Пази да те ђаво не исмеје, и ти постанеш игралиште идола. Пази, јер ништа није драгоценије од девства, и велика награда очекује девственице. Јер је Женик девственица бесмртан, и свима који Га љубе даје бесмртност. Зато, госпођо моја Февронијо, постарај се да видиш Њега, коме си сав живот свој посветила. Чувај себе, чедо моје, да не лишиш себе залога свога блаженства: благодати крштења и монашког завета. Јер ће Господ бити страшан у онај дан, када седне на престолу славе Своје да суди свима и свакоме да по делима његовим.
Слушајући ове речи, Февронија јачаше духом и јуначки се припремаше против ђавола. Потом рече Томаиди: Ти добро учини, госпођо моја, јер утврди слушкињу твоју и силно охрабри душу моју. Знај ово као сигурно: када не бих имала жељу да умрем за Христа - Женика свог, ја бих побегла са осталим сестрама и сакрила се од страдалничког подвига. Но пошто свим срцем љубим Небеског Женика мог, коме обручих и душу и тело своје, то се усуђујем поћи к Њему стазом мучеништва, ако ме Он удостоји да пострадам и умрем за име Његово.
Вриена, саслушавши такве речи Февронијине, рече јој: Кћери моја, Февронија! сети се мојих трудова и мојих брига око тебе; сети се да сам те као двогодишње детенце узела под окриље своје од твоје дојкиње, и да све до данашњега дана нико од световњака не виде лица твога. До сада те чувах као зеницу ока. А шта сада да радим с тобом, и како да те сачувам, чедо моје, не знам. Пази, немој ожалостити старост моју, и немој уништити трудове моје, које ја као духовна мати твоја уложих око тебе. Сети се мученика који пре тебе јуначки и славно страдаше за Христа, и добише од Њега венац победе, и то не само људи него и жене и деца. Сети се Ливије и Леониде, које јуначки положише душе своје за Господа. Јер Ливија, мачем посечена, и Леонида - у огањ бачена, обе заједно уђоше у дворе Небеског Женика. Сети се дванаестогодишње девојчице Евтропије, која заједно са својом мајком би мукама уморена. Ниси ли се ти свагда дивила њеној послушности и трпљењу? Ти знаш како судија, одрешивши јој окове, хтеде да је стрелама заплаши, мислећи да ће се она дати у бекство од њих. Али она, чувши глас своје матере: "Чедо моје, Евтропија, не бежи!" остаде јуначки, стојећи као стуб непокретна, док је сву не изрешеташе стрелама, и она телом паде на земљу а дух свој предаде Господу. Та девојчица беше проста и неука, а ти си одлично изучила Божанствене књиге, и била си учитељица другима. Помисли онда, како јуначки ти треба да стојиш за Господа свога.
Док оне једна дугој говораху то и много друго, ноћ прође и дан освану. Када сунце грану, у граду настаде велика пометња и граја: јер Селин и Лисимах већ беху ушли у град, и њихови војници почеше хватати многе хришћане и у тамницу бацати. Неки незнабошци обавестише Селина о женском манастиру у њиховом граду, и он одмах посла војнике да ухвате све монахиње. Војници одоше, опколише манастир са свих страна, и, разбивши капију, јурнуше унутра као дивље звери. Дохвативши Вриену, они хтедоше одмах мачем убити старицу. Али Февронија, видећи опасност, паде пред ноге војницима и стаде громко викати: Заклињем вас Богом небеским, убијте најпре мене, да не бих видела смрт госпође моје!
Док Февронија тако запомагаше, стиже тамо комит Прим и, разљутивши се на војнике, истера их из манастира, а Вриену упита: Где су остале монахиње што живљаху у овом манастиру? Вриена одговори: Све побегоше из страха од вас. - Тада комит рече: О, камо да сте и ви побегле! Али, ви и сада можете слободно бежати куда хоћете. То је моја милост према вама.
Рекавши то, он изиђе из манастира и одведе са собом војнике. Када дође у судницу к Лисимаху, овај га упита: Је ли истина што чусмо о том манастиру? - Истина је, одговори комит. Па издвојивши се са Лисимахом, насамо му рече: Готово све монахиње су побегле из манастира, и ја тамо нађох само две старице и једну младу монахињу. Но имам ти казати нешто необично и дивно што видех у том манастиру: видех младу монахињу такве лепоте, какву никада до сада не видех међу женама. Бог је сведок да истину говорим. Угледавши ту монахињу, ја се задивих лепоти лица њеног; и да није сирота и убога, ја бих је сматрао достојном да постане жена теби, господину мом. - На то Лисимах одговори: Пошто не желим да преступам заповест своје мајке и проливам хришћанску крв, већ желим да штедим хришћане, како онда могу бити саблазнитељ невеста Христових? Никада то учинити нећу; него те молим, господине мој, изведи из манастира те старице и ту младу монахињу, и чувај их негде, да не би пале у насилничке руке мога стрица Селина.
Док они тако разговараху међу собом, један од најопакијих војника, који је био у манастиру, чу њихов разговор, и одмах похита к мучитељу Селину, и обавести га да су у женском манастиру нашли девицу веома лепу, и да комит саветује Лисимаху да је узме себи за жену.
Испунивши се јарости, Селин одмах посла војнике у манастир, да чувају тамо нађене монахиње, да не би побегле и сакриле се. Затим посла неке од својих најприснијих и највернијих слугу, да виде ту девицу и дознаду њено име. Они то урадише; и када се вратише, рекоше Селину да у поднебесју нема жене која би се могла по лепоти упоредити са том девицом. Добивши такав извештај, мучитељ Селин одмах нареди бировима да објаве у граду, да сутра изађу на гледалиште сви житељи, обојега пола и сваког узраста, да посматрају подвиг младе девице Февроније.
Чувши то, сви житељи града и околних села слегоше се у огромном броју на гледалиште, да виде Февронијин подвиг. Када свану, мучитељ посла у манастир најсвирепије војнике са наређењем да Февронију доведу на суд. Дошавши у манастир, војници немилосрдно дохватише Февронију, оковаше је у ланце око врата, и повукоше из манастира. Вриена пак и Томаида, са сузама грлећи своју ученицу, плакаху горко и мољаху војнике да им допусте да мало поразговарају са Февронијом. Војници им допустише. Затим Вриена и Томаида стадоше молити војнике да и њих поведу на подвиг који предстоји Февронији; јер се старице бојаху да се Февронија сама, без њихове подршке, не уплаши мука. Али војници одговорише: Нама није наређено да вас водимо на суд, већ само Февронију.
Тада Вриена и Томаида стадоше утврђивати Февронију у вери. Вриена јој овако говораше: Ето, чедо моје Февронија, ти сада одлазиш на страдалачки подвиг. Знај да ће Небесни Женик посматрати твоја страдања, и Анђелске Силе већ држе припремљени ти венац победе, ако јуначки претрпиш до краја. Пази да се не уплашиш мука и демони ти се наругају. Немој жалити тело своје, када га стану кидати ранама; јер ће оно са временом, чак и ако ми не би хтели, саћи у гроб и претворити се у прах. Ево ја ћу у манастиру, ридајући, чекати о теби вест добру или рђаву. Постарај се, чедо моје, молим те, да добру вест чујемо о теби. О, ко ће ми донети ту благовест, да је Февронија мученички пострадала за Христа и ступила у ред светих мученика!
На то блажена Февронија одговори Вриени: Надам се у Господа, мати моја, да као што до сада никада не преступих заповести твоје, тако ћу и сада неизоставно одржати наређење твоје и савет. И видеће људи, и удивиће се, и похвалиће труд Вриенин, и рећи ће: ово је заиста рукосад и изданак оне велике старице Вриене! Јер ћу ја, помоћју Господа мог, у женском телу показати мушку силу духа. А ви се молите за мене и пустите ме да идем на предстојећи ми подвиг.
Тада јој Томаида рече: Жив ми Господ, сестро моја Февронијо, ја ћу одмах поћи за тобом; обући ћу се у световне хаљине и, стојећи на гледалишту међу народом, посматраћу твој подвиг.
А када војници стадоше силити Февронију да пође, и већ беху готови да је вуку, она рече тим светим старицама: Молим вас, матере моје, дајте ми благослов на пут и помолите се за мене. - Тада Вриена, подигавши руке своје к небу, стаде се громко молити Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Ти си се некада у обличју Павловом јавио Својој слушкињи Текли[5] у време страдања њеног, јави се и сада смиреној слушкињи Твојој Февронији у час подвига њеног и невидљиво је укрепи одозго, да се и преко ње прослави свето име Твоје!
Пошто се тако помоли Богу, Вриена са сузама загрли Февронију, целива је и пусти од себе. Војници онда узеше свету девицу и поведоше к мучитељу Селину. Вриена испрати мало љубљену кћер своју, па се плачући и ридајући врну у манастир. Тамо се у цркви баци на земљу и вапајно се мољаше Богу за Февронију. А Томаида, оставивши Вриену у цркви да плаче, обуче се у хаљине световних жена и похита за Февронијом на гледалиште.
Тамо кренуше и оне жене што сваког петка долажаху у манастир и слушаху Февронијине поуке из Књига. Оне жураху на гледалиште бијући се у прса; и срца им се кидаху од бола што се лишавају такве учитељице. Глас о томе, да Февронију воде на гледалиште да је истјазавају, дође и до бојарке Јерије. Она због тога тако громко закука, да силно уплаши своје родитеље, и све у кући, и они је стадоше питати: Шта ти је, Јерија? - А она им кроз ридање одговараше: Сестру моју Февронију воде на гледалиште; учитељицу моју изводе на муке за Христа Господа.
Родитељи стадоше тешити Јерију, али она још више кукаше, и говораше родитељима: Оставите ме да горко плачем за мојом сестром и учитељицом Февронијом. - Када она то говораше, родитељи њени такође заридаше, и сви плакаху због Февроније. Јерија замоли родитеље да је пусте да иде на гледалиште; и они јој допустише. Узевши са собом много робова и робиња, Јерија похита на гледалиште плачући; она сустиже велико мноштво жена које са сузама хитаху на гледалиште; сустиже и инокињу Томаиду која иђаше у световном оделу. Познавши је, Јерија пође заједно са њом; и обе оне, ронећи силне сузе, стигоше на гледалиште, где се силан свет беше слегао, а и судије већ сеђаху на својим местима.
Када све би готово, Селин и Лисимах наредише да се изведе пред њих света Февронија. Светитељку доведоше, и она им предстаде са рукама везаним наопачке, и са тешким ланцима око врата. Када то видеше, готово сви присутни заплакаше и зајецаше. Давши знак да ућуте, мучитељ Селин рече Лисимаху: Подвргни ту жену саслушању и њене одговоре саслушај.
И Лисимах стаде саслушавати Февронију. Најпре је упита: Реци нам, ког си сталежа, јеси ли робиња или слободна? Февронија одговори: Робиња сам. - Чија? упита Лисимах. - Христова, одговори Февронија. Лисимах је упита: Како се зовеш? - Зовем се смирена хришћанка, одговори Февронија. Лисимах је поново упита: Ми хоћемо да сазнамо твоје име? - Февронија одговори: Ја ти већ рекох да сам хришћанка. Ако пак хоћеш да знаш оно име које ми би дато при рођењу, ево ти одговора: мајка ме назва Февронијом.
Тада мучитељ Селин нареди Лисимаху да прекине саслушавање, па се сам обрати светој девици овим речима: Богови су ми сведоци, Февронијо, да нисам хтео да те удостојим својих речи; али пошто кротост твоја и изванредна лепота лица твога победише мој гнев на тебе, то ћу те упитати, не као осуђену већ као своју кћер. Чуј дакле, кћери, богови су ми сведоци да ти истину говорим. Ти видиш овог мог братанца Лисимаха што седи са мном; ја и његов отац Антим, мој брат, обручисмо за њега девојку високородну, веома богату, ћерку сенатора Просфора. Али, ако се покориш боговима нашим, ми ћемо одмах поништити то обручење са Просфоровом ћерком и обручити тебе. И ти ћеш постати жена Лисимаху, и као његова жена седећеш му с десне стране као што ја сада седим. Ти видиш, и он је тако леп као и ти. Послушај дакле савет мој као савет оца свог, па ћу те ја начинити чувеном и богатом на земљи, и ти никада више нећеш знати за беду. Ја немам ни жене ни деце; стога све што имам, поклањам теби, и начинићу те господарицом над свим имањима мојим. Све ћу то дати као мираз твој господину мом Лисимаху, и бићу вам уместо оца. И тебе ће славити и величати све жене, видећи колике си се части удостојила. Томе ће се обрадовати и победоносни цар наш, па ће вас и он веома наградити, јер је обећао да Лисимаха постави за епарха Рима. Ето, чула си све, па сад ми одговори као оцу свом оно што је угодно боговима нашим, те ми душу обрадуј. Ако пак не послушаш мој савет, онда, тако ми богова, нећеш бити жива дуже од три сата. Сада, дакле, избери себи што хоћеш, па нам кажи.
На то света Февронија одговори Селину: Судијо! ја имам на небу нерукотворени дворац, у коме се закључује брак који се никада не раскида, а мој мираз је - цело небеско царство. Имајући Бесмртног Женика, ја нећу да се присајединим човеку смртном и трулежном. А за оно што ми обећаваш ја нећу ни да чујем. Не, не мучи се, судијо! јер ме нећеш ни ласкама завести, ни претњама уплашити.
Чувши такав одговор, Селин се силно разјари и нареди да подеру хаљине на њој, па да је опашу кратким дроњцима, и тако скоро нагу срамно поставе на гледање свима. Селин се надао да ће се света девојка, видећи себе у таком сраму, постидети и покајати због свог упорства. Војници одмах извршише Селиново наређење и поставише мученицу скоро потпуно нагу пред очима свију.
Тада јој Селин рече: Шта сада велиш, Февронијо? Видиш ли какве си срамоте допала, а могла си уживати толика блага! - Светитељка му одговори: Чуј, судијо, ако ти са мене скинеш чак и ове дроњке, и иставиш ме потпуно нагу, ја ни тај срам нећу сматрати ниушта. Јер један је Саздатељ мужа и жене - Бог; Њега ради ја радосно подносим не само ово обнажење, него желим да и мачем будем посечена и огњем спаљена. О, када би ме само удостојио да пострадам за Њега Онај који добровољно претрпе за мене безбројна страдања!
О, бестидна и сваког срама достојна! - узвикну Селин, - знам ја да се ти гордиш лепотом својом, па због тога ниушта не сматраш ову срамоту што нага стојиш пред толиким народом, јер се надаш да се прославиш својом лепотом. - Светитељка му одговори: Христос ми је сведок да до данашњега дана ја не видех мушко лице, нити ико од световњака виде моје лице. Зар ћу сада, павши у твоје руке, бити бестидна? Не, бестидан си ти сам, обнажујући пред свима девојачко тело. Но реци ми, безумни судијо: ко од бораца, који се боре на Олимпијском гледалишту, икада излази у борбу одевен? не бори ли се наг, док не победи противника? Исто тако и ја овде, изишавши у борбу са противником и очекујући ране и огањ телу моме, како их могу поднети обучена у хаљине? Еда ли не наго тело прима ране? Стога ја излазим нага на подвиг, да бих, не марећи за муке, победила оца твог - Сатану.
Тада Селин рече слугама: Пошто ова жена сама жели муке, и вели да се не боји ни огња ни рана, растегните је по земљи на четири стране, па запалите огањ испод ње, и нека је четири војника бију моткама по леђима. - Војници одмах стадоше мучити светитељку, како им би наређено. И светитељка би дуго бијена, и силна крв истече из њенога тела. А да се огањ испод ње не би угасио, мучитељи сипаху уље у огањ, да би пламен био што већи, те што више пекао мученицу. Када тако мучаху светитељку дуго, многи од присутног народа стадоше викати к Селину: Поштеди, поштеди младу девицу, милосрдни судијо! - Али он, не обраћајући пажњу на молбу народа, наређиваше да све љуће муче свету девојку. Затим, једва се смиривши од гнева, он нареди да је престану мучити. Војници, сматрајући да је Февронија већ мртва, збацише је са ломаче.
Томаида, посматрајући тако свирепо мучење свете Фероније, изнеможе духом и телом, и паде на земљу крај ногу Јерије. А Јерија, подигавши глас, повика: Тешко мени! тешко мени, Февронијо, сестро моја! Тешко мени, учитељице моја! ја више нећу чути поуке твоје. И лишићу се не само тебе него и Томаиде, јер ево и она умире због тебе.
Ове речи Јеријине чу Февронија, која лежаше на земљи, и замоли оне што стајаху близу ње да полију водом лице изнемогле Томаиде. Они то учинише, и Томаида дође к себи и стаде на ноге. А судија, видевши да је Февронија жива, упита је: Шта велиш, Февронија, какав ти изгледа твој први страдалачки подвиг? Света мученица одговори: Ти видиш да при првом подвигу остадох непобедива и да не марим за муке на које ме стављаш.
Тада Селин нареди слугама: Обесите је на мучилишно дрво, па јој железним гребенима стружите бедра и огњем опаљујте ране, да би јој и кости сагореле. - Мучитељи одмах поступише по наређењу, Тако мучена, света Февронија подиже очи своје к небу и рече: Господе, дођи ми у помоћ и не презри у овај час мене, слушкињу Твоју. - Рекавши то, она умуче.
Док мучитељи немилосрдно стругаху и паљаху тело свете мученице, многи од гледалаца, не могући гледати такво мучење, отидоше са гледалишта; други пак викаху ка судији да поштеди младу и потпуно невину девицу. И нареди судија слугама да прекину мучење. И док света мученица још висијаше на мучилишту, судија је стаде распитивати, али му она не одговараше. Тада судија нареди да је скину са мучилишног дрвета и вежу за колац, побијен у земљу. Затим рече: Пошто ова гадна жена неће да ми одговара, онда јој одсеците језик и баците у огањ.
Чувши то, света мученица одмах испружи свој језик и даваше знак војнику да га одреже. Но када војник додирну њен језик да га одсече, присутни народ стаде викати, заклињући судију именом богова и молећи га да то не чини. Изишавши у сусрет молби народа, Селин нареди да јој не одсецају језик, али да јој уместо тога избију зубе. И један од мучитеља одмах узе гвожђе и стаде мученици избијати зубе један за другим и ређати их по земљи. Када јој изби седамнаест зуба, Селин нареди да престану са тим. Међутим, силна крв тецијаше из уста свете мученице, и она изнеможе телом од страховитих болова. Тада позваше лекара који заустави течење крви.
После тога Селин стаде поново испитивати свету мученицу, говорећи: Бар сада, Февронијо, покори се суду и исповеди веру у богове. Светитељка одговори: Анатема теби, проклети и у безакоњима остарели слуго ђавољи! Ти ли хоћеш да ме спречиш на путу мом, и не допушташ ми да брзо отидем ка Христу - Женику мом? Пожури да ме што пре ослободиш овог трошног тела, пошто ме љубитељ мој Христос већ чека. - На то Селин рече Февронији: На сваки начин ја ћу мачем и огњем уништити твоје тело, јер видим да се ти још бестидно гордиш младошћу својом. Али ти од тога неће бити никакве користи, јер ће ти та гордост твоја донети још премнога зла и најстроховитије муке.
Од великих болова света мученица не могаше ништа одговарати мучитељу, чиме још већма распали гнев његов. И свирепи Селин нареди да Февронији одсеку дојке. Присутни народ викаше, молећи судију да то не чини. Но Селин, бесан од гнева на војника који је требао да учини то, повика: Зашто оклеваш, погани непријатељу богова наших? Зашто не извршујеш брзо што ти је наређено? - Тада војник узе бритву и стаде мученици сећи десну дојку. А она, подигавши очи к небу, громким гласом повика говорећи: Господе Боже мој, погледај на моје страдање и прими у руке Своје душу моју!
Рекавши то, она умуче и више ништа не говораше. А када јој дојке бише одсечене, и на земљу бачене, судија Селин нареди да донесу огањ и опаљују ране, створене на грудима мученице одсецањем дојки. Поред тога он нареди да утробу жегу мученици, те јој тако изнутрицу сагореше. При томе многи људи од присутног народа, не будући у стању да гледају такво мучење, одлажаху са гледалишта и громко проклињаху Диоклецијана и његове богове.
Тада Томаида и Јерија послаше робињу у манастир да обавести Вриену о свему што се збива. Чувши то, Вриена се испуни духовне радости и весеља, и са сузама завапи к Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, дођи у помоћ слушкињи Твојој Февронији! - Затим врже себе на земљу, плачући и ридајући: Где си сада, Февронијо? где си, кћери моја слатка? где си, слушкињо Христова? где си, украсе иночкога чина? - Најзад, уставши са земље и подигавши руке к небу, рече: Господе, погледај на смирену слушкињу Твоју Февронију и притеци јој у помоћ! Удостоји ме да је очи моје виде где је скончала као мученица и где је увршћена у лик светих мученика.
У то време на гледалишту се догађало ово: безбожни мучитељ Селин нареди да мученицу одвежу од колца, за који беше везана. Чим је одвезаше, светитељка паде на земљу, пошто не беше у стању да се држи на ногама. Видевши то, комит Прим тихо упита Лисимаха: Зашто ову младу девицу стављају на тако свирепе муке? Зашто не престану да је муче? - Лисимах одговори на то: Остави, брате, јер њена страдања биће на корист многима од оних који је гледају. А држим да ће и мени бити на спасење. Ја сам много слушао од моје мајке, која ми је казивала како су мученици својим јунаштвом многе обраћали на пут спасења. Нека стога и ова девица претрпи до краја свој мученички подвиг на спасење многима.
А Јерија, када угледа мученицу Февронију где паде на земљу, повика громко ка судији, говорећи: О, бездушни мучитељу! не беху ли ти доста прва мучења, којима си подвргао ову невину девојку? Зар се не сећаш мајке своје, која је такође имала женско тело? Зар ниси сисао дојке као што су ове које си наредио да се одсеку? И јеси ли ради тога одгајен женским дојкама, да би вршио такву свирепост и насилништво над женским полом? Ја се заиста чудим, како ништа не може да умилостиви твоју свирепу и нечовечну нарав. Но знај: као што ти ниси поштедео ову девицу, тако неће поштедети тебе Цар Небески.
Када Селин чу ове Јеријине речи, испуни се јарости и нареди војницима да ухвате Јерију усред народа, желећи да је одмах подвргне мучењу пред свима. Чувши Селиново наређење, Јерија с радошћу сама пође к њему и, крчећи себи пут кроз народ, она викаше: Господе Боже Февронијин, прими с њом и мене, смирену слушкињу Твоју! - Али пре но што она дође до судишта и ступи пред судију, пријатељи Селинови стадоше саветовати Селину, да Јерију не ставља на муке, пошто је она високородног порекла. Притом му говораху: Ми се бојимо, да све ово мноштво народа, видевши њено страдање, не пожели да пострада заједно с њом, и тада би имали посла са целим градом.
Селин послуша савет својих пријатеља и не нареди да је доведу на истјазање, него јој само љутито довикну громким гласом: Чуј, Јерија! кунем се боговима, да ти својим дрским и бестидним речима навлачиш на Февронију још веће муке. - Рекавши то, он одмах нареди да се светој Февронији одсеку обе руке. Оруженосац подметну дрво под десну руку мученице, удари је секиром и одсече; на исти начин одсече јој и леву руку. Онда мучитељ нареди да се мученици одсече и десна нога. Подметнувши дрво под светитељкину ногу и узевши секиру у руке, оруженосац свом снагом удари секиром изнад колена, али не могаде одсећи ногу мученици. Тада он удари по други пут, али опет безуспешно. У народу пак настаде јаук и узбуна, јер сви негодоваху због тако свирепог мучења. Оруженосац удари и трећи пут по нози, и тек јој тада једва одсече ногу. Од силног бола Февронија задрхта целим телом, и, ма да већ беше на прагу смрти, она ипак, колико јој снага допушташе, пружаше и другу ногу, стављајући је на дрво, да и њу одсеку. Угледавши то, судија рече: Погледајте, како велику силу има ова бестидна жена. - Затим, обраћајући се оруженосцу, он бесно викну: Одсеци јој и другу ногу! - И овај јој одсече ногу.
Тада Лисимах, уставши са свога места, рече Селину: Шта би више имао да радиш овој бедној девојци! Хајдмо одавде, јер је време ручку. - Но безбожни Селин одговори: Тако ми богова, нећу је оставити докле год дише, него ћу остати овде док не умре. - Али пошто душа свете мученице не излажаше из тела за дуго време, Селин упита оруженосца: Зар је још жива та погана жена? - Да, жива је, одговорише они, јер је душа њена још у њој.
Тада Селин нареди да мученици одсеку свету главу њену. Војник узе мач у једну руку, а другом руком ухвати за косу свету мученицу, и закла је по врату, као што се овца коље, па јој онда одсече главу. Одмах затим устаде Селин и оде на ручак; са њим оде и Лисимах, лијући сузе.
После мученичке кончине свете Февроније верни, који беху међу народом, жељаху да украду њене свете мошти. Али Лисимах постави војнике да их чувају, да ниједан део мученичина тела не би био украден. Сам пак, веома тужан и уцвељен, не окуси ни јела ни пића, него се затвори у спаваћој соби п горко ридаше због Февронијине погибије. А стриц његов Селин, дознавши за Лисимахову тугу, ожалости се и не хте да окуси ништа, него устаде и веома узнемирен стаде ходати по палати тамо-амо. А када случајно подиже очи увис, ка небу, њега изненада спопаде страх и ужас, и он онеме. Затим повикавши силно, и рикнувши као во, он се удари главом о мермерни стуб који се тамо налазио и, разбивши себи главу, паде на земљу мртав. Међу слугама и војницима Селиновим настаде пометња и плач. То чу Лисимах и дотрча из спаваће собе на место где његов стриц лежаше мртав. Страшан призор га зачуди и запрепасти. И кад се мало смири и прибра, он нареди да престану са плачем и вревом, и распитиваше како се то догодило. Присутни му испричаше све како је било. А Лисимах, дуго климајући главом, рече: Велики је Бог хришћански! благословен је Бог Февронијин, јер освети невину крв!
Рекавши то, он нареди да се Селинов леш изнесе из града и погребе по јелинском обичају. Затим Лисимах призва к себи комита Прима и рече му: Заклињем те Богом хришћанским, немој прекршити заповест коју ти дајем: пожури да што пре спремиш за Февронијино тело ковчег од нетруљивог дрвета, и пошљи гласнике на све стране да се сви хришћани без страха скупе на погреб свете мученице Февроније, пошто је Селин умро. Ти знаш, драги Приме, жељу срца мога: узми чету војника, па, сабравши све одсечене делове Февронијина тела, однеси са телом њеним у манастир; при томе пази да неко не узме што од одсечених делова тела њеног. Осим тога, да пси не би лизали земљу, по којој се просу крв мученице, ти нареди да се ископа та земља, затим сабере, и заједно са моштима однесе у манастир.
Комит одмах поступи по Лисимахову наређењу: дозва чету војника и нареди им да тело свете мученице носе у манастир; а сам покупи одсечене делове тела њеног: главу, руке, ноге, дојке и зубе, зави их у свој плашт и пође за војницима, праћен од мноштва народа. Дошавши у манастир, комит не допусти никоме од народа да уђе унутра, сем Томаиди и Јерији. А чесна старица игуманија Вриена, угледавши Февронијино тело и одсечене делове њене, од велике жалости изнеможе телом и паде на земљу као мртва. Комит пак, поставивши војничку стражу манастиру, поврати се к Лисимаху.
Игуманија Вриена једва дође к себи после неколико сати. И уставши са земље, она припаде к телу свете мученице и, грлећи га, она кукаше и говораше: Авај мени, кћери моја Февронијо, сада се ти узе од очију матере твоје Вриене! Ко ће сада читати сестрама Божанска Писма? Чије ће руке отворити твоје књиге?
Док Вриена тако нарицаше, све сестре што са Етеријом беху отишле, вратише се у манастир и, павши, са сузама се поклонише телу свете мученице Февроније. А и блажена Јерија горко плакаше крај моштију свете мученице и нарицаше: Поклонићу се светим ногама које згазише главу змије! целиваћу ране светога тела којима је исцељена душа моја! овенчаћу венцем похвале главу оне која красотом подвига свог овенча сав женски род!
И плакаху све сестре и ридаху над светим моштима мученице. Потом, омивши их, оне их положише на оној дасци, на којој се светитељка за живота одмарала, и одсечене удове приложише к ранама на њихово место, па са псалмопојањем унеше чесне мошти у цркву.
А када се дан поче клонити к вечеру, игуманија Вриена нареди да се отвори манастирска капија, како би сви који желе могли ући, видети свету мученицу и прославити Бога који јој даде тако јуначко трпљење у страдањима. И уђе мноштво народа. А дође тамо и Лисимах са комитом Примом; јер Лисимах изјави комиту: Ја се одричем свих отачких обичаја и идолослужења, и остављам сва богатства своја, и идем да се присајединим Христу. - На то му комит узврати: И ја ћу, заједно с тобом, урадити то исто. Нека пропадне Диоклецијан и његово царовање; ја му више служити нећу, него ћу, оставивши све, послужити Христу. - Тако они обојица, сложивши се, оставише судијску палату и дођоше у манастир к моштима свете Февроније. Тамо дође још и епископ тога града са свештеницима и клиром и мноштвом инока, и одслужише свеноћно славословље Богу са сузама и радошћу духовном.
Када свану, донеше диван ковчег за тело свете мученице, и у њега с побожношћу положише ово чесно тело; затим приставише к њему све одсечене делове, а зубе метнуше на прса мученице. После тога миром и мирисима намазаше свете мошти, и погребоше их у цркви, славећи и благодарећи Господа. И даваху се од гроба свете мученице исцељења болеснима, и многи од незнабожаца вероваше у Христа и крстише се. Исто тако, свето крштење примише и Лисимах и комит Прим. При томе они оставише своје чинове, и не вратише се злочестивом цару Диоклецијану, него, одрекавши се света, они отидоше к архимандриту Маркелу и примише монаштво; и пошто богоугодно поживеше у постничким подвизима, они чесном кончином пређоше ка Христу.
Исто тако и бојарка Јерија, поклонивши сва своја имања манастиру, рече игуманији манастира Вриени: Молим те, мати моја, прими ме к себи као кћер, уместо свете Февроније, и ја ћу ти послужити са сваком покорношћу, као што ти она служаше. - Рекавши то, она скину са себе све драгоцене наките женске и даде их за украшење цркве; сама пак, одрекавши се света, постаде инокиња.
Спомен свете мученице Февроније празноваше се у том манастиру сваке године двадесет петог јуна, ког дана светитељка и пострада за Христа. И у тај дан празника њеног сваке године збивало се ово чудо: у време свеноћног бденија појављивала се међу певајућим сестрама света мученица Февронија и заузимала своје пређашње место. Када се то догоди први пут, све се инокиње уплашише угледавши свету мученицу у својој средини, а игуманија Вриена громко ускликну: Гле, дошла нам је кћи моја Февронија! - и радосно полете к њој да је матерински загрли. Али преподобномученица тог часа постаде невидљива. Од тог времена нико се не усуђиваше да додирне јављајућу се светитељку или да јој реч рекне, него је са ужасом и удивљењем сваки пут посматраху, и од њене појаве радост и весеље у себи осећаху, и од умилења срца сузе проливаху. И сваки пут света мученица стајаше међу певајућим сестрама по три сата, посматрана од свих, па затим поново постајаше невидљива.
Епископ тога града, имајући велико молитвено усрђе према светој мученици Февронији, подиже у име њено цркву у граду, коју је градио шест година. А кад је доврши и украси, он сазва околне епископе ради освећења цркве на дан празника свете Февроније, намеравајући да у исто време пренесе у своју цркву и чесне мошти свете мученице. По завршеном свеноћном богослужењу, епископи са свим сабором свештенослужитеља одоше у манастир, помолише се Богу, па отворише гроб свете мученице и угледаше њене чесне мошти где сијају као сунце. При томе све инокиње плакаху и ридаху што им се узима тако прескупоцено благо. А када се руке епископа коснуше ковчега да га узму, тог часа у ваздуху пуче гром тако страшан, да сви попадаше на земљу од страха. После једнога сата епископ се понова дрзну да додирне ковчег, но овога пута настаде тако велики земљотрес, да се сав град усколеба. Тада разумеше сви да света мученица не жели да је крећу са њенога места. Епископ се растужи, и не смејаху више да се косну ковчега. И стаде епископ молити игуманију Вриену: Чуј ме, сестро, ти знаш колико сам труда уложио, да бих подигао храм у славу и част преподобномученице, чије је зидање трајало ево шест година. Но пошто света мученица неће да услиши молитве моје и пређе у храм, саздан у њено име, ја те молим: узми својим рукама бар један од одсечених удова њених и дај нам, да не би труд мој остао бесплодан и залудан.
Вриена пружи руку своју и додирну једну светитељкину руку, са намером да је да епископу, али игуманијина рука би задржана невидљивом силом и постаде као мртва. Тада Вриена, расплакавши се, стаде говорити светитељки као живој: Молим ти се, чедо моје, света мученице Февронијо, немој се гневити на мене, матер твоју; опомени се трудова мојих око тебе, и немој ирезрети старост моју.
Када она то изговори, рука јој се ослободи. После тога Вриена плачући понова рече светој мученици: Подај нам благослов, госпођо наша, и не ожалошћуј нас. - Рекавши то, она опет пружи руку, узе један мученичин зуб који лежаше на прсима њеним, даде га епископу, па одмах затвори ковчег.
Епископ с радошћу прими тај зуб светитељкин, положи га у златни сасуд, па се са другим епископима, клиром и са свим народом врати к новоподигнутом храму, носећи добијени дар са псалмопојањем, са свећама и кадионицама, при свеопштем народном весељу и ликовању. Пошто унеше тај дар у храм, епископи осветише храм. И догодише се тог дана у новоосвећеном храму многа исцељења молитвама свете мученице: слепи прогледаше, хроми се исправише, бесомучни се ослободише од бесова; и сваки болесник, ма од које болести боловао, чим се уснама коснуо тог малог делића светитељкиних моштију и целивао га, одмах се исцељивао и одлазио здрав кући својој, радујући се и славећи Бога.
После освећења новога храма у име свете Февроније преподобна игуманија Вриена поживе још две године. А када се приближи блаженој кончини својој, она постави Томаиду за игуманију место себе, па се престави ка Господу.
"Ја пак, - вели списатељка овога житија, игуманија Томаида -, по престављењу матере наше Вриене написах житије и страдање свете мученице Февроније, како их очима својим видех; а о Лисимаху написах оно што чух из његових уста. Све то написах на корист читалаца и слушалаца, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног, сада и увек и кроза све векове. Амин".

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДИОНИСИЈА, ктитора манстира Св. Јована Крститеља на Атону (Дионисијат)

Преподобни Дионисије родио се у Корици, близу Касторијских гора, у Албанији. Родитељи његови беху незнатнога рода и, задовољни својим сеоским животом, они живљаху побожно. Њиховим родитељским старањем благородни Дионисије доби почетно класично образовање, и уз припомоћ благодати Божје он веома порасте у расуђивању, те гораше од жеље да остави све световно и временско, да би стекао духовно и вечно, свега себе посветивши на службу Богу. И Бог, видећи његову пламену љубав к Њему и жељу за спасењем, устроји његово спасење на следећи начин: Дионисије имађаше старијег брата који се звао Теодосије. Браћа по телу, они беху слични по особинама и нарави, и држаху се у животу једних правила. Када Теодосије напуни осамнаест година, он зажеле да види Цариград, да би тамо међу побожним монасима нашао себи опитне руководиоце на животном путу. Оставивши отаџбину, родитеље и свог брата Дионисија који тада беше још дете, он отпутова у Цариград. Тамо се најпре јави у патријаршију, као у обиталиште и пристаниште искусних монаха, који сачињавају цвет и красоту Цркве. Измоливши дозволу да се настани у патријаршији, он се, с једне стране, стаде учити почецима подвижничког живота, а с друге стране - изучавати потребне ствари из световног образовања. Одличних способности, Теодосије успешно напредоваше у изучавању Светога Писма и догмата вере. Због тога, као и због своје кротке нарави, умиљатости и подвижничког живота, он постаде предмет свеопштег поштовања и љубави. Такве особине Теодосијеве душе не могаху се сакрити ни од самог патријарха. Чувши за врлински живот Теодосијев, он обрати на њега нарочиту пажњу и рукоположи га најпре за ђакона, а затим, као силног у речи и изврсног у знању Светога Писма, и за свештеника.
Примивши свештенички чин, Теодосије стаде водити живот далеко строжији и узвишенији од пређашњег. Такав живот постепено развијаше у њему жудњу за пустињском тишином и безмолвијем, молитвеним тиховањем. При таком стремљењу духа ка усамљеништву, мисао Теодосијева се заустави на Светој Гори Атонској. И он се удаљи из Цариграда на Атон. Тамо он обиђе манастире и неке келије, па ступи у братство Филотејевског манастира. Богољубива братија ове обитељи служаху у почетку Теодосију као пример за подражавање и као подстрек у подвижничком животу. Но потом он превазиђе њих све, и сам постаде узор другима и украс богољубивог братства свог. Док Теодосије тако напредоваше у подвизима монашког живота, премину игуман Филотејевске обитељи. Тада сва братија молише Теодосија, да им он као искусан и достојан буде духовни вођ. Прави послушник, свестан својих свештених завета о безусловној послушности, датих пред олтаром у присуству братије, Теодосије прими игумански жезал управе. Помаган благодаћу Божјом, он тако мудро руковођаше свакога посебно и све скупа по стазама иночког живота, да се славом имена његовог испуни Света Гора, и многи стадоше долазити к њему ради душевних поука.
По одласку Теодосијевом у Цариград, његов малолетни брат Дионисије постепено растијаше, а упоредо с тим у њему се све јаче и јаче распириваше пламена жеља, нарочито откако стадоше стизати гласови о славном монашком животу његовог брата Теодосија, да и он посвети себе на служење Господу Богу. Чувши да је његов брат на Светој Гори Атонској, и да тамо има много стараца високог духовног живота, он се реши да отпутује тамо. Али када дознаде да тамо, по завештању древних отаиа, не примају у манастире сувише младе, он, иако тешка срца, одложи свој одлазак до свога пунолетства. А кад постаде пунолетан, он као орао полете на Свету Гору, жељан не само пустињских подвига него и виђења са братом, за кога је већ знао да је игуман у Филотејевском манастиру.
Тешко је изразити радост братског сусрета. Сва обитељ би тронута, и сво се братство радоваше доласку Дионисијевом. А Дионисије, загледајући се у начин монашког живота и видећи љубав и слогу међу братијом, клицаше с пророком Давидом: Како је лепо и красно, када сва браћа живе заједно! (Пс. 132, 1).
Након неколико дана игуман Теодосије постриже Дионисија, и Дионисије благодараше и слављаше Господа што му испуни жељу срца. Под мудрим руководством свога брата Теодосија, Дионисије стаде напредовати у подвизима, подражавајући, према својим моћима, благочестиве старце. Теодосије нарочито упућиваше Дионисија у читању Светога Писма и у изучавању божанствених догмата Цркве. Најзад Теодосије постави Дионисија за еклесиарха, као узорног по чистоти живота. Ово послушање он обављаше веома марљиво. А потом Дионисије би, на предлог Теодосијев, рукоположен за ђакона епископом Јериским; а кад напуни тридесет година, онда би рукоположен за презвитера. Као презвитер, Дионисије се стаде још јаче узвишавати чистотом мисли и срца и смиривати себе пред Богом, сматрајући себе недостојним оних дарова благодати које Он изли на њега кроз презвитерство. Он је, по речима светог апостола Павла, заборављајући што је остраг, а сежући се за оним што је напред (Флб. 3, 13), уз помоћ Божију узлазио из силе у силу и царски сатирао и ломио главу невидљивог непријатеља - кнеза таме овога света.
На тај начин, ова два брата засијаше међу оцима обитељи као две јарке звезде, и њих ради слављаше се Бог који прославља оне који Њега славе. Но божанствени Дионисије, препун љубави к Богу, стремљаше ка вишим подвизима поста, молитве и потпуног сиромаштва. Он осећаше, попут древних богоносних отаца, да је тешко водити такав живот усред мноштва братије, са којима се мора општити, а понекад и у сукоб долазити. Због тога он науми да се повуче дубоко у пустињу, да би се тамо у савршеном безмолвију и ненарушивој тишини могао бавити умном молитвом и разговарати једино са возљубљеним Спаситељем и Богом. Али, да га у овом случају не би занела самовоља, он се обрати опитним старцима, откри им своју намеру и затражи савет од њих. Добивши благослов од њих за такав подвиг, он кришом напусти обитељ и попе се готово на сам врх Малога Атона. Тамо у јужном делу он пронађе пећину и близу ње извор са дивном водом. Обрадован тиме, Дионисије заблагодари Господу, и остаде тамо, иако није имао ни најпотребније за живот ствари: хлеба и другу одећу, сем одеће што имађаше на себи, па и она беше подерана.
Као прави подражавалац бестрасног анђелског живота, блажени Дионисије није обраћао пажњу ни на немоћ своје људске природе, ни на њене потребе, него је, уздигавши се изнад свега телеснога, хранио себе читањем Светога Писма и молитвом, и тако посведочавао собом реч Господа Христа: Не живи човек о самом хлебу (Мт. 4, 4). Као храна за тело служаху му кестени и дивље траве. А када би се у њему појавила жеља за хлебом, он је силазио или до које келије или до ког манастира, па се опет повлачио у своју пустињску пештеру. Тако он проведе три године.
Стално очишћујући молитвом и постом чувства душе и тела, Дионисије најзад достиже савршенство. Тада, упућен Богом, к њему дође један од искусних и благочестивих подвижника Свете Горе и замоли га за благослов да се настани поред његове пештере. С великом муком он умоли строгог у том погледу Дионисија. За овим убрзо дође други брат. Они обојица начинише себи колибе, и потчинише себе Дионисију, безусловно се покоравајући његовој вољи, као вољи духовног старца.
Али, као што се град не може сакрити кад на гори стоји, тако се и подвизи Дионисија разгласише свуда, и славом имена његова испуни се Света Гора. Услед тога многи долажаху к њему ради поуке и савета, и изјављиваху жељу да остану под његовим старачким руководством и управом. Спочетка Дионисије није пристајао на то. Али када га ови стадоше упорно молити и преклињати, он им одговори: Браћо драга! ја уклањам вас од себе, и уклањам себе од вас, не због чега другог, већ једино због тога што је ово место дивље и свирепо. Но ако ви непоколебљиво желите да останете поред мене, онда се попните уз гору више, па ћете тамо наћи згодно место, које ће вам се допасти, и тамо живите; и ја вам дајем реч да ћу вас похађати и, колико могу, помагати вас у вашим духовним потребама.
Сложивши се са тим, они подигоше у северном делу горе келије са црквом у име светог Јована Претече, која се и сада назива Древни Претеча. На тај начин унаколо преподобног Дионисија образова се одабрано друштво пустињске братије. Он је одлазио к њима суботом, служио свету Литургију, причешћивао их Светим Тајнама, остајао са њима два дана поучавајући их, па се у недељу вече, узевши од њих за себе хлеба и пустињског зеља, враћао у своју пећину. Но пошто на гори, нарочито у северном делу, зими је веома хладно, и братија се много паћаху од хладноће, то се они, са благословом старца, спустише наниже, на западну страну: ту начинише себи колибе, засадише винограде, и саградише једну малу лађу, да би на њој превозили намирнице из других места Свете Горе. При истоваривању пшенице, или чега другог, свети Дионисије је, као образац трудољубља, сам учествовао са братијом у послушањима, утолико пре што је од природе био снажан и јак. При томе је говорио да старешина треба да буде у сваком погледу пример за братију. Често је преподобни проводио ноћи у обалској колиби. И тада је он заједно са братијом, по обичају, устајао у поноћ ради вршења јутрења под отвореним небом, пошто тамо нису имали храма. И у току целе службе он је стајао као непомични стуб, уздижући се мишљу и срцем к Богу.
Једном, у току јутрења, преподобни Дионисије одједном угледа диван светилник, који јарко гораше све до самог расвитка, на оном месту где касније, по вољи Божјој, би подигнут манастир. Спочетка, мислећи да је то дело зле силе, светитељ никоме не говораше о своме виђењу. Али пошто се оно понављаше многе ноћи узастопце, то он обавести о њему једног прозорљивог и богонадахнутог старца, јеромонаха Дометија, који живљаше при храму Пресвете Богородице. Да би проверио виђење, мудри Дометије оде сам к светом Дионисију: виђење се трипут понови у присуству Дометија. На тај начин обојица убеђени у стварност божанственог чуда, они обавестише о њему сву братију. Сви се сабраше код камена где се јављала необична светлост, да испитају нема ли ту каквог предмета који светли под утицајем природних сила. И када ништа такво не открише, преподобни Дометије пророчки изговори божанственом Дионисију ово: Богу је угодно да се овде подигне света обитељ, у коју ће се сабрати иноци, и у њима ће се прославити Бог. Стога не оклевај почети са зидањем, не бринући се за материјалне потребе; свемогући Бог послаће ти све што је потребно, а и ја ћу са своје стране помоћи чиме могу.
То исто изјавише и братија, обећавајући своме старцу помоћ при грађењу обитељи. И пошто се помолише Богу, они очистише то место. Али се прво постараше, те подигоше кулу, да би осигурали себе, а касније и обитељ, од морских разбојника. Слава Дионисијева имена и његов узвишени живот побудише многе, не само у Светој Гори, него и у далеким покрајинама, да шаљу обилне новчане прилоге и остале ствари, потребне за нову обитељ.
Док се преподобни Дионисије труђаше око подизања своје обитељи, његов брат Теодосије, игуман Филотејевски, једном, пред празник Благовести, изађе са братијом да лови рибу. У време тог риболова, ноћу их нападоше разбојници, похваташе их, па их као робље одвезоше у Брусу, и тамо продадоше хришћанима. Купивши их, хришћани им подарише потпуну слободу, дозволивши да иде ко куда хоће. Тада, по промислу Божјем, божанствени Теодосије отпутова у Цариград. Патријарх и други који су га израније познавали, веома се обрадоваше његовом доласку, утолико више што један од византијских манастира није имао игумана. Теодосије остаде тамо не дуго. Одмах по његовом доласку у Цариград сконча митрополит у Трапезунту. У то време у Трапезунту борављаше цар Алексије Комнен. Он наложи патријарху да се за осиротелу столицу трапезунтске митрополије изабере достојна личност. По вољи Божјој, од патријарха и клира би изабран смирени Теодосије, као човек чиста срца, светог живота, слаткоречив, велики зналац догмата и канона црквених. Иако Теодосије одбијаше да се као недостојан прими овог високог и одговорног звања, патријарх га ипак рукоположи и узведе на степен митрополита. Митрополит Теодосије отпутова на своју нову дужност, к својој пастви, где свечано и с радошћу би дочекан од цара и целе цркве.
Чувши за свог брата Теодосија да је постао митрополит, божанствени Дионисије се обрадова, славећи Бога. А дознаде и то, да његов брат ужива нарочиту пажњу и благонаклоност цареву. После извесног времена Дионисије науми да крене к брату у Трапезунт, и преко њега издејствује за своју нову обитељ помоћ од цара и осигурање. Али, он се и у овој ствари не ослони на своје расуђивање, већ се обрати преподобном Дометију за савет. Дометије благослови његову намеру, и Дионисије, у пратњи својих ученика, отпутова за Трапезунт. Сусрет браће беше дирљив. Дионисије исприча Теодосију о започетом грађењу манастира, објасни му побуде оваквог свог потхвата, и најзад га замоли за братску помоћ, нарочито - за заузимање код цара. Теодосије прими к срцу молбу свога брата и лично је изложи цару. Цар позва к себи самог Дионисија и врло усрдно разговараше с њим о Светог Гори. Охрабрен тиме, преподобни Дионисије предложи цару да буде ктитор његове започете обитељи, као што су његови преци били ктитори неких обитељи у Светој Гори, где се из поколења у поколење, и из века у век, узносе молитве за спасење душа њихових. Тронут старчевнм речима, император са задовољством прихвати његов предлог: осигура манастир из царских ризница својих, и царском повељом обавеза и наследнике престола свог да се старају о манастиру. Притом, сем новчаних сума датих Дионисију царем, том истом повељом[6] цар одреди да се манастиру сваке године даје из царских ризница по хиљаду сребрних новчаница, што је и чињено дуго време.
Пошто проведе неко време код свога брата, после успешно обављеног посла код цара, преподобни Дионисије радостан крену од њих, славећи промисао Божји, који тако дивно оствари намеру његову. Али, налазећи се на Црном Мору, одједном и он и сапутници његови приметише неколико турских лађа, које им пловљаху у сусрет. На догледу варвара, све их спопаде страх. Но Дионисије, чврсто се уздајући у Бога, рече сапутницима: "Ништа се не бојте! Почекајте мало, па ћете видети силу Божију. Положимо сву наду на Господа, и Он ће отклонити од нас опасност". - Међутим варвари, приближавајући им се, стадоше их гађати стрелама. Тада преподобни, подигавши руке своје к небу, стаде се са сузама молити Господу овако: Господе Исусе Христе, Боже наш, прослављан увек са Оцем и Духом, услиши мене, недостојног слугу Твог, и ради посредовања Пречисте Матере Твоје и Претече и Крститеља Твог, избави нас од непријатеља наших.
У време ове молитве одједном се појави велики Претеча, са жезлом у десној руци, и успокоји све сапутнике ДионисијеЕе, а варварима прећаше смрћу ако се приближе и не крену натраг. И Претечине претње бише стварно пропраћене казном варварима: изненада им руке малаксаше и укочише се. Видећи тако славно чудо и брзу помоћ с неба, сви присутни заблагодарише Господу, кличући: Слава Ти, свемогући Царе, што си нас преко Крститеља и Претече Свог избавио од смртне опасности!
Спасени на такав начин, преподобни Дионисије и његови ученици срећно стигоше у Свету Гору, у свој манастир. Када братија дознадоше како им је Господ помогао, сви радосно прославише божански промисао Његов. При томе преподобни Дометије рече блаженом Дионисију, да сваком добром потхвату, па и оснивању манастира, потребан је само добар почетак, а у осталоме - Господ је помоћник. "Тако дакле, приступи сада с усрђем зидању обитељи!" - заврши он. И преподобии Дионисије приступи зидању обитељи, и подиже велељепни храм у част светога Претече; а начини и водовод, и многа друга манастирска здања. Тако ниче манастир Претече Господњег у 1380. години.
Свети Дионисије утроши на грађење обитељи сав новац, добијен од цара. Но пошто му је ваљало живописати храм, он поново отпутова у Трапезунт. Као и први пут, цар и сада благонаклоно саслуша његове молбе, и с радошћу их испуни. И када се преподобни старац радосне душе враћаше к своме братству, по попуштењу Божјем, свагдашњи непријатељ спасења људског, завидљиви Сатана, нанесе му тежак удар. Стигавши у Свету Гору, светитељ не затече никога у свом манастиру, пошто туда беху прошли Турци и одвели у ропство сву братију и однели све црквене драгоцености. Угледавши то, светог старца обузе силна туга и плач; али ни једну реч роптања не рече на Господа, знајући да му је ово зло приредио ненавидник добра - ђаво. Кроз неко време преподобни Дионисије, као прави пастир покраденог стада, откупи из тешког ропства своју братију, и сви се они опет нађоше заједно. Али овај човекољубиви подвиг скупо је стајао светог Дионисија: сав царски новац он утроши на откуп деце своје и на довршење обитељи, и остаде без средстава у погледу намирница и осталих црквених потреба. У тако тешком положају он се опет обрати божанственом Дометију за савет: шта да ради, да ли да поново иде к цару или не. Дометије му препоручи да још једном оде к цару. Дионисије са безусловном послушношћу прими савет, и замоли преподобног Дометија да узме на себе бригу и старање о његовој обитељи за време његовог отсуства. Праштајући се с њим, он му рече: Теби, оче мој, после Господа Бога и великог Претече, теби поверавам обитељ ову; предосећам да више нећу видети ни њу, ни тебе, оче мој! - Да, одговори надахнути старац: ми више нећемо видети један другога на земљи; али се зато тамо, на небесима, пред лицем Божјим, блаженствујући бесконачно нећемо растати никада.
Тако и би. По доласку у Трапезунт, преподобни Дионисије исприча своме брату митрополиту Теодосију, а потом и цару, о несрећи која га снађе, и смирено замоли цареву помоћ за своју обитељ. Цар саучесно саслуша старца и утеши га обећавши му своју царску помоћ. Али свети Дионисије не доживе до тога дана, јер кроз неколико дана наступи последњи дан његовог живота на земљи. Замоливши брата свог и цара да се старају о његовој обитељи, он се у њиховом присуству помоли Богу за њих, па тихо испусти последњи дах живота, и оде ка Господу, 25. јуна, у седамдесет другој години свога живота.
Брат његов, митрополит трапезунтски, чесно и побожно изврши сахрану тела његова, од кога касније биваху многобројна чудеса онима који молитвено призиваху себи у помоћ преподобнога. Међутим братија, сапутници преподобнога из Свете Горе, бише богатим прилозима обдарени како од цара тако и од митрополита, па онда отпутоваше у Свету Гору. Када они саопштише манастиру вест о кончини преподобнога, сви ударише у ридање што се лишише таквога оца. А свети Дометије, који их у почетку тешаше, науми да се повуче у безмолвије; но целокупно братство са сузама паде к ногама његовим и мољаше га да их не оставља као потпуну сирочад, већ да им замени преподобног Дионисија. Тронут њиховим сузама, послушни Дометије и преко своје воље прими се управе над манастиром. И управљаше манастиром све док не оде ка Господу, у дубокој старости својој. Богу нашем слава кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДОМЕТИЈА, игумана дионисијатског

Богоносни и духоносни отац наш Дометије беше саподвижник и друг светог Дионисија, ктитора обитељи све тога Претече на Светој Гори; а после кончине његове би пастирем и игуманом те обитељи.[7]

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ПРОКОПИЈА

Завичај светог преподобномученика Прокопија беше место крај Варне, у Бугарској. Његови родитељи беху побожни хришћани. Када Прокопију би двадесет година, у њему се појави жеља да посвети себе иночком животу. Стога он остави родитеље и сроднике и удаљи се у Свету Гору - Атон.
Дошавши у Свету Гору, он се у почетку не опредељиваше ни за један манастир, већ живљаше као скитач, прелазећи из једног места у друго по целој Атонској Гори. При томе он пажљиво расматраше разне врсте монашког живота. Најзад изабра суров отшелнички, пустињачки живот, и потчини себе руководству старца Претечиног скита Дионисија. Проводећи строг отшелнички живот он, да би себе утврдио у још већим подвизима, зажеле да прими анђелски образ. Његов старац то радо прихвати, и сам га постриже у монаштво.
Пошто прими анђелски образ, Прокопије се стаде још ревносније подвизавати: у посту, бдењу и молитви. Сем тога он имађаше савршено послушање и велико трпљење у обављању трудова отшелничког живота. А круну његових подвига сачињаваше његова кротка и незлобива нарав, и он све оце задивљаваше својом добротом и простодушношћу. Али враг нашега спасења ђаво, видећи Прокопија где напредује у врлинама, није дремао него је будно мотрио за подвижником и вребао згодно време да га изненада нападне, опљачка му ризницу душе, и, наневши му смртни ударац у срце, да га потпуно упропасти.
Свезлобни враг поче своје лукаво наступање тиме што свакодневно навођаше на Прокопијеву душу помисли да иде у свет. Борба, изазвана душеубицом, постајаше из дана у дан све јача, док најзад не овлада Прокопијевим осећањима и претвори се у страховиту буру, која са кореном ишчупа несрећног монаха из градине Христове и из средине њених трудбеника. Прокопије не одстоја вражју буру, и реши се да напусти Свету Гору и оде у свет. Он то и учини, не казавши се никоме, и отпутова у Смирну.
Чим се Прокопије искрца на обалу, недремљиви ђаво, који већ беше овладао његовим срцем и умом, стаде смућивати Прокопија и приводити га у очајање, дошаптавајући му: пошто је без икаквог разлога напустио Свету Гору и подвиге и вратио се у свет, ништа му друго не остаје него да се подвргне мучењима. Смутња његове душе постаде још јача, када се он опомену да је својим одласком из Свете Горе веома ожалостио врлинске мужеве и да га сви оци Претечиног скита сматрају већ као умрлог за врлински живот, пошто је као лопов отишао из Свете Горе, не посаветовавши се ни с ким и не узевши благослов ни од кога. Тако исто и овде он не хтеде, или му можда враг не допусти, да открије своје помисли духовнику и поступи по његовом савету.
Несрећни Прокопије, угасивши светилник који му је осветљавао душу, западе у мрачну и тамну ноћ, у којој га разбојници одвукоше у понор погибли. Сматрајући себе изгубљеним, бедни Прокопије се реши на веома очајан и ужасан корак: да напусти хришћанску и прими муслиманску веру.
Душу сваког хришћанина мора спопасти дрхтавица, када само замисли стање несрећног Прокопија: он, бивши подвижник Христов, одједном постаде одступник. Узрок томе су несавесност и сакривеност, који су га и довели до дубоког пада. Разуме се, душа је његова патила и борила се све дотле, док адска сила није надвладала и, зауздавши га, одвукла га у погибао.
И једнога дана он, да би једном учинио крај свима својим патњама, пође градскоме судији да му саопшти своје одрицање од Христа. Пред судом га стража заустави и упита: Зашто ти треба судија: или да му какву жалбу предаш, или да примиш муслиманску веру? - Да примим муслиманску веру, бојажљиво одговори Прокопије. - Стражар га одмах уведе код судије, рекавши да Прокопије жели примити Мухамедову веру. Тада се судија љупко обрати Прокопију: Стварно ли хоћеш да примиш нашу веру? - Да, стварно! одговори несрећник, заборавивши завете, дате при постригу, обећање вечних блага и претње вечних мука.
Чувши овакву изјаву, судија нареди Прокопију да изговори неке хулне речи, а кроз петнаест дана над Прокопијем би извршено обрезање. Али, чудесно је промишљање Божје! Чим одступника обрезаше, у њему се одједном мисао промени, савест проговори, изобличавајући га због вероломног одречења од Господа Христа. И он, као отрезнивши се од пијанства, потпуно дође к себи, и одмах се реши да тражи спаса од своје заблуде. И изабравши згодно време, он кришом оде к пријатељу свом духовнику, с којим се познавао још на Атону. Но духовник, видећи га у турским хаљинама, зачуди се тако необичној промени. - Ти се, оче, рече му Прокопије, несумњиво чудиш што ме видиш у турској а не у монашкој одећи. Али, ја сам баш за то и дошао к теби, да спереш са мене ову љагу, коју сам ја, преварен ђаволом, сам на себе навукао, и да ме обучеш у моју првашњу одећу. - Даље Прокопије исприча како је оставио Свету Гору, и како се одрекао Христа, додавши да он, ради очишћења себе од свога пада, жели примити мученичку смрт за исповедање имена Господа Христа.
Видећи благу мисао Прокопијеву, духовник се обрадова његовом обраћењу, али му уједно с тим примети: Јеси ли промислио како треба о томе, на шта се решаваш? Ти знаш да ће те непријатељи вере Христове жестоко мучити, па стога пази, да не будеш по други пут побеђен, и уместо венца допаднеш срама. Ако си ти стварно дошао да се посаветујеш са мном као са духовником, онда ти као пријатељ и отац говорим: безгранична је милост Божја према нама грешнима, и нема греха који побеђује Божје човекољубље; стога ти саветујем да се вратиш на Свету Гору Атонску, и тамо у покајању и сузама оплакујеш свој грех; и ја сам уверен да ће ти Господ, видећи твоје покајање, опростити твој дубоки пад, као што је опростио апостолу Петру који Га се одрекао пред слугама јеврејског првосвештеника. - Но кајући се одреченик одговори му: Знам и ја, оче, да ћу многе муке претрпети од непријатеља Крста, али ја верујем да је Бог, који је све свете мученике крепио у страдањима, свемоћан укрепити и мене за исповедање имена Његова.
Духовник, видећи чврстину његове намере, не хтеде га више одвраћати од његове жеље за мучеништвом. Од тога времена Прокопије се стаде спремати за подвиг и чешће долазити к духовнику ради поткрепљења својих мисли. А кроз петнаест дана Прокопије му изјави ово: Овог дана је последње виђење моје с тобом, пошто сам решио да данас предстанем на суд пред Турцима.
Тада они обојица одслужише молебан Богоматери, целиваше један другога последњим целивом, па изађоше заједно из дома духовника, који, идући за мучеником издалека, праћаше га својим тајним молитвама до саме суднице. Када мученик предстаде судији, збаци са своје главе зелену чалму и стаде неустрашиво исповедати хришћанску веру, а проклињати муслиманску са њеним лажним пророком. Слушајући хулу на своју веру, судија нареди најпре да Прокопија бију, па потом закључају у тамницу, држећи да ће га тиме приморати да промени своје мисли. Али пошто у томе не успе, судија му се обрати ласкама и обећањима високих положаја и чинова. Слушајући ласкава обећања, свети мученик благодушно одговори: Када бисте ми ви поклонили и цео свет, то ни тада не бисте могли да промените моју чврсту намеру.
Мученикова непоколебљивост убрза пресуду судија. Они, држећи се најновије цареве наредбе: да што пре посвршавају све предмете, велике и мале, и да се спремају за одбрану од непријатеља који угрожава њихову државу, - одлучише да не губе време дуготрајним мучењем Прокопија, већ наредише да му се одмах одруби глава.
Када свети мученик би доведен на губилиште, он спокојно преклони главу своју на посечење. Муслимани, видећи овакво јунаштво његово, удивише се, и нико се од њих не реши да изврши казну. У то време живљаше у Смирни један отпадник од Христа, човек свирепе нарави. Њега доведоше на губилиште, и он без колебања изврши оно што сами варвари не могоше извршити: одруби Прокопију главу.
Тако се душа светог преподобномученика Прокопија растаде од тела, очишћена својом крвљу, двадесет петог јуна 1810. године, у суботу. Слава и благодарност Христу Богу, који укрепљује свете Своје, свагда, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦА ЛИОНИДЕ, ЛИВИЈЕ И ЕВТРОПИЈЕ

За веру у Христа: свету Лиониду спалили, а светој Ливији и светој Евтропији главе мачем одсекли, 310. године. Свету Евтропију као девојчицу мајка подстакла на мучеништво.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАРТИРИЈА ЕПИСКОПА

Спомиње се у Јерусалимском Канонарију као свети епископ.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА АТАЛИЈСКОГ

Овај свети новомученик Христов би родом из крајева Аталије (у Малој Азији), од родитеља благочестивих и богатих, који имађаху на свом имању цркву у част свете великомученице Екатерине. Још као дете Георгије би од стране аге Прусала насилно отет и насилно потурчен, и доби турско име Мехмед. Кад одрасте ага га ожени својом ћерком и он живљаше у засебној кући. Тада побожни родитељи његови наговорише хришћанску жену Марију, која служаше у кући Георгијевој, да му открије његово порекло и на који начин би потурчен. Тада мудри Георгаје схвати шта му је ага урадио па, изговарајући се да иде на хаџилук у Меку, отиде са овом Маријом у Свету Земљу и тамо проведе две године. Затим отиде у Малу Азију у место звано Чесма и тамо се већ као хришћанин ожени хришћанком Јеленом. Но ту њему дође жеља да мученички пострада за Христа и он се реши да то и учини. Отиде дакле у турску судницу и сретнувши тамо свога ранијег агу исповеди пред њим са смелошћу своју веру у Христа јединог истинитог Бога. Због тога би најпре бачен у тамницу, а затим ужасним мукама мучен: тучен моткама, ногама укљештен у дрвене справе за мучење, на главу му стављали усијан бакарни суд. Но све ове муке свети мученик претрпе с радошћу и вере се своје не одрече. Најзад од Турака би обешен о зид куће Пантелака Фармакевса, ту у месту Чесми, 25. јуна 1823. године.[8]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМОНА

У миру се упокојио. Његове мудре изреке о смиреноумљу налазе се у "Евергетиносу".

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА

Синајски подвижник; подвизавао се у петом веку.

СПОМЕН СВЕТИХ КНЕЗА ПЕТРА - ДАВИДА И КНЕГИЊЕ ФЕВРОНИЈЕ - ЕФРОСИНИЈЕ, МУРОМСКИХ ЧУДОТВОРАЦА

Свети супрузи; веома побожни и милосрдни; хранили гладне, неговали болне, збрињавали сиротињу; живели строго по хришћански; били смирени, целомудрени, некористољубиви. У старости обоје примили монаштво, и обоје се преставили у један дан 1228. године. Свете чудотворне мошти њихове покоје се у Муромској саборној цркви.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Епарх - градоначелник, управник области.
2. Комит - пратилац цара или високог великодостојника; тако су се називала лица која су сачињавала њихову свиту.
3. Палмира - некада град у Сирији, између Дамаска и реке Еуфрата.
4. Асирија - на истоку од Сирије, у горњем, северном делу Месопотамијске равнице.
5. Спомен свете првомученице Текле празнује се 24. септембра.
6. Повеље - хрисовуље, дате царем трапезунтским Алексијем III Комненом (1350-1390) Дионисијевом манастиру (Дионисијату), чувају се у манастирској архиви.
7. Види о томе напред: Житије преподобног оца нашег Дионисија, под данашњим 25. јуном.
8. Опис страдања овог св. новомученика донео је из М. Азије светогорски монах Геласије Лавриот, родом из споменутог места Чесме, и предао га старцу Синесију Симонопетриту, а овај о. Герасиму у скиту Свете Ане (малом). Објавио га је Виктор Матеу, "Мегас Синаксаристис", том VI, стр. 325-331.

 

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег. На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине. Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар).



2. Свети Никита, епископ ремесијански. Друг и врсник светог Павлина Нолског (в. 23. јануар). Изгледа да је био Словен, и као такав да је проповедао Јеванђеље међу Словенима у области нишко-пиротској. Какву је промену учинио свети Никита међу Словенима, најбоље показује песма, коју је свети Павлин спевао Никити: "Каква промена! И како срећна! Дотле непроходне и крваве горе скривају сада разбојнике, обраћене у монахе, питомце мира. Где беху обичаји зверова, тамо је сад лик ангела. Праведник се скрива у пећини, где је раније становао злотвор". Столица светог Никите био је град Ремесијан, под којим неки разумеју Пирот. Поред своје мисионарске службе свети Никита је написао и неколико књига, као шест књига о вери, књигу о палој девојци (која је многе побудила на покајање). Упокојио се свети Никита у V веку.



3. Свети мученуци Орентије, Фарнакије, Ерос, Фирмос, Фирмин, Кириак и Лонгин. Рођена браћа. Беху римски војници у време цара Максимијана. Када Римљани ратоваху против Скита за Дунавом, свети Орентије изађе на мегдан скитском голијату Мароту и уби га. Због тога сва римска војска при- ношаше жртве боговима, али Орентије са браћом изјави, да су они хришћани и да не могу приносити жртве глувим и немим идо- лима. Без обзира на њихове војничке за- слуге, беху осуђени на прогонство у Каспијске пределе, но успут свих 7, један за другим, од глади и мука скончаше свој живот и преселише се у Царство Христово.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СИНАКСАР НА РОЂЕЊЕ СВЕТОГА ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ГОСПОДЊА

Када је Незалазно Сунце Правде - Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница - свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: "свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком". - Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа.
Када Јелисавета роди Претечу, чуше њезини суседи, сродници и познаници, и радоваху се заједно с њом што Господ показа велику милост Своју на њој, избавивши је од укора бездетности. Тако се испунише речи светог благовесника Божјег Архангела Гаврила, који беше рекао Захарији: Жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и многи ће се обрадовати рођењу његовом (Лк. 1, 13. 14). Тада се радоваху како сродници тако и они који гораху пламеном жељом за очекиваним Месијом. Јер, иако они не знађаху да је већ настала тајна оваплоћења Христова, ипак у време рођења Претече Христова, дух њихов покреташе се на радост, пошто Дух Свети весељаше срца њихова, и они у рођењу Претечином добише као неко уверење да ће дочекати очекиваног Месију.
У осми дан по рођењу Претече дођоше свештеници и сродници у дом Захаријин, да обрежу дете, и хтедоше му дати име оца његова - Захарија. Али мати дететова не пристајаше на то. Јер, будући супругом мужа-пророка и мајком сина-пророка, света Јелисавета беше и сама испуњена пророчким даром, и по пророчком предзнању настојаваше да њеном сину надену име Јован. То име она није могла чути од свога мужа, јер се Захарија врати из храма дома са језиком свезаним немилом, те не могаше испричати својој супрузи да је видео анђела који му је објавио благовест о зачећу сина и наредио да му се надене име Јован. Дакле, Духом Светим упућена, света мајка као пророчица даје младенцу име Јован, као што она и раније пророчки познаде долазак к њој Божје Матере и рече: Откуда мени ово да дође мати Господа мога к мени? (Лк. 1, 43).
Тада свештеници и сродници стадоше знацима питати Захарију, какво би име он хтео да надене младенцу. А он заискавши дашчицу, написа: "Јован му је име". И одмах се Захарији отворише уста, и језик му се раздреши од немила, и стаде говорити благосиљајући Бога. И чуђаху се сви толиким чудесима: старици која роди, матери и немом оцу који се без договарања сложише у погледу имена своме сину, немоме оцу који одмах проговори и написа руком оно што језиком изговори, и имену Јовановом које као кључ отвори уста оцу на прослављање Бога. Слушајући речи Захаријине, сви се са страхом дивљаху, и о свему томе причаше се по целом планинском крају Јудеје, тојест у околини свештеног града Хеврона,[1] у коме бејаше дом Захаријин.
Овај град са околином још у дане Исуса Навина би додељен свештеничком племену Ароновом. Од Јерусалима удаљен осам сати хода, подаље од Витлејема на великој висини. Називао се "Горски град" због високих гора на којима се налазио, а околина његова називала се "горски крај", као што о томе пише у Еванђељу приликом путовања Пресвете Богородице к њеној рођаци Јелисавети: Марија уставши отиде (из Назарета Галилејског) брзо у планински крај (είζ τήν όρεινήν = въ ѓорняя = у брдски, горски, планински крај), тојест у Хеврон, и уђе у кућу Захаријину, и поздрави се с Јелисаветом (Лк. 1, 39). Ту дакле, у Хеврону, у том планинском крају, збише се сви ови необични и чудесни догађаји, о којима се говори горе. И сви који чуше о тим догађајима, веома се дивљаху и у недоумици се питаху: Шта ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66).
И рука Господња беше са новорођеним младенцем, умножавајући у њему благодат Божију и чувајући га од мача Иродова. Јер о чудесном рођењу Јовановом дође глас и до Ирода. и он се много чуђаше, говорећи у себи: "Шта ће бити из овога детета?" А када се у Витлејему јудејском роди Господ наш Исус Христос, и са Истока дођоше мудраци и распитиваху о новорођеном цару Јудејском, тада Ирод, пославши војнике у Витлејем да побију тамо сву децу, сети се и Јована, сина Захаријина, о коме је чуо много чудесних ствари, и питаше се у себи: "Да није он будући цар Јудејски?" И одлучивши да убије и њега, он нарочито посла убице у Хеврон у кућу Захаријину. Али послане убице не нађоше светог Јована, јер када у Витлејему отпоче безбожно убијање деце, глас и кукњава тамошња допреше и до Хеврона који није много удаљен од Витлејема, и сазнаде се разлог те кукњаве. Онда света Јелисавета одмах узе младенца Јована и побеже у високе пусте горе; а свети Захарија у то време налажаше се у Јерусалиму, држећи по обичају свештенства чреду своју у храму. Света пак Јелисавета, кријући се по горама, са сузама се мољаше Богу да заштити њу са дететом. И када са врха горе угледа војнике где се приближавају, она завапи ка стени пред којом се обрете: Горо Божија, прими мајку са чедом!
И тог часа се отвори стена и прими унутра Јелисавету са дететом, и тако их сакри од убица који су их тражили. А војници, не нашавши онога кога су тражили, вратише се празних руку к ономе који их беше послао. Тада Ирод посла свог оруженосца у храм к Захарију да му каже: Дај ми сина твог! - Свети Захарије одговори: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је.
Силно разјарен, Ирод поново посла војнике к Захарији наредивши им да, ако Захарија не преда сина, онда убију њега сама. Војници, свирепи као зверови, похиташе да изврше наређење безаконог цара, и са јарошћу говораху свештенику Божјем: Где си сакрио свога сина? Предај нам га, јер је цар наредио да тебе одмах убијемо, ако нам не предаш сина свог. - Свети Захарија им одговори на то: "Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју". - Тада убице, извршујући Иродово наређење, јурнуше и убише светог слугу Божјег између храма и олтара (Мт. 23, 35). А проливена крв његова стврдну се на мермеру и постаде као камен, за сведочанство Иродова злочина и на вечну осуду његову.
Међутим, света Јелисавета са Јованом, скривена Богом, борављаше у отворившеј се стени. У њој се, по наређењу Божјем, образова пећина за њих, и потече извор воде, и над пећином израсте палма, пуна урми. И сваки пут, када је наступало време узимању хране, то се дрво савијало и они су јели од рода његова, а када би се наситили, дрво се опет усправљало.
Четрдесет дана по убиству Захаријином света Јелисавета се престави у тој пећини. Од тога времена свети Јован беше храњен анђелом Господњим до свога пунолетства, и чуван у пустињи све до дана јављења свога Израиљу. Тако рука Господња чуваше и заклањаше светог Јована, да би у духу и сили Илијиној ишао испред лица Господња и припремио пут Њему који долази да спасе род људски. Због свега тога нека се слави Христос Бог - Спаситељ наш, са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.

РЕЧ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА НА РОЂЕЊЕ СВ. ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ

Благовремен је дан празника и свеопште радости, у који се опоменух Гаврилова служења и Захаријана свештенстева. Ви чусте евангелиста Луку који казује шта се догоди праведном Захарији када уђе у храм Господњи да кади, и све мноштво народа беше напољу и мољаше се Богу у време кађења. Њему се јави анђео Господњи, стојећи с десне стране олтара кадионога. Видевши га, Захарија се збуни и страх нападе на њ. О страше, предуслове неверја, непостојанство ума, поклизнуће душе! - Исправљајући то, анђео рече: Не бој се, Захарија; јер је услишена молитва твоја. - Изгони страх и уводи молитву, јер рекавши: "не бој се", не ућута него спомену и силу молитве, која дар Божји стече. Услишена је, рече, молитва твоја: ето, жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надени му име Јован (Лк. 1, 9-13).
О, преславне тајне и страшнога чуда! С правом Захарија посумња и приговори анђелу. Он искаше једно, а доби друго; он се мољаше за народ, а би назван оцем сина; он мољаше опроштај грехова, а доби обећање о разрешењу бесплодне утробе. Жеља Захаријина беше да се исцеле душе сагрешивше, а не да се утроба Јелисаветина обремени зачећем плода. С правом се Захарија збуни и уплаши, јер беше човек подложан промени, иако обучен у свештенички чин, и размишљаше у себи говорећи: Чудна је појава овога човека, чудно и обећање његово. Ко је овај што је тако смело ушао у свети храм и стоји с десне стране кадионог олтара, као да је без икаквог греха? Ко је овај што има неземаљски изглед, блиста лицем и плаши душу моју? Ја никада не видех тако нешто необично: је ли ово крилати човек или птица човеколика? шта је ово? Не знам. Ко је овај, - да ли уходи мога кађења, и ометач мога молитвеног посредовања? Народ који се напољу моли очекује ме као тајника Небескога Цара, а овај ме задржава унутра; преко мене они узнеше молитве Небескоме Цару, просећи опроштај гресима својим; нисам сигуран, да ли ћу узмоћи испунити жељу народу и показати дело моје чреде, а овај се појави доносећи ми нову вест. Удаљи се, дакле, ти што ме плашиш! Јер када би ти био анђео, послан од Бога, ти би ми помогао у мојој молитви и сажалио би се на оне што напољу стоје и са сузама се моле. Иди одавде ти који ме страшиш, не треба ми ниједна реч о детету које ми обећаваш; јер шта ће народ имати од тога, ако ја будем добио сина? И каква ће корист бити народу, ако Јелисавета буде дојила сина? И какву ће добит стећи народ, ако ја оставим наследника дому свом? Иди, иди од мене, ма ко ти био! Ми смо стари; прошло је време за зачеће; угасла је од старости топлота телесна; ми смо обоје мртви за пожуду; што младост не исцвета, како ће то старост произвести?
Тако размишљаше и говораше у себи Захарија. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, не смућуј себе помислима, јер сам анђео светлости а не таме. Ја сам Гаврил, један од главара Небескога Цара; испуњујем наређење, а не наређујем по својој власти; послан сам да ти благу вест јавим, а не да те уплашим; ја се прикрих овим видом који ти видиш, не да те устрашим него да ти се не бих јавио у нагој суштини анђелској: јер телесни не може гледати бестелесног, а Онај који ме посла штеди твој живот. Не бој се, Захарија, послан сам да ти добру вест донесем, а не да те у страх и у недоумицу уведем; ти се позиваш на старост, на бездетност вашу, на престарелу утробу. А ко то рађа по својој жељи? Чадородије је дар Божји, а не изум људски. Зар ниси чуо Господа где говори: Ја сам који стварам човека и саздајем дух у човеку? (Зах. 12, 1). Не верујеш ли, Захарије? А како би саздан Адам, како би створена Ева, како би рођен Исак? Аврам чувши, поверова и не изгуби наду, а ти свештеник па не верујеш! Зар није Богу могуће све што рече? Ти због старости приговараш, старче, и сматраш да је телесна омртвљеност јача од Бога. Када ти не би знао за пример Аврамов, онда би с разлогом могао сумњати; позиваш се на немоћ природе, и не верујеш божанском обећању. Мало иштеш, а много добијаш; и јадаш се као да си претрпео штету. Ти се молиш само за јеврејски народ, а ја ти благовестим оно што ће свима народима бити на спасење.
Захарија, чувши то и мало окренувши лице, стаде противречити Анђелу зборећи: Шта ти говориш, Анђеле; жена ће моја родити? Еда ли се ја о томе молих? И ради тога ли кађење вршим и тамјан приносим? Обављајући своју чреду, ја се молим за опроштај грехова народу, а не за разрешење од своје неплодности. Народу своме желим олакшање, а не Јелисавети зачеће и трудноћу. Рањеним душама иштем исцељење, а не да увенуле дојке Јелисаветине точе млеко. Шта ти говориш, о Анђеле! жена ће моја родити? Каква је добит од тога за оне што се напољу моле? Зар ме они, чувши ово, неће затрпати камењем, говорећи, да се ја не молим за њих него за себе, и да не измолих њима милости од Бога, него измолих чадородије себи. Ја никакве жеље немам за чадородијем. Не било тога! Ја то нећу! Оно за шта сам молио, то нисам добио; а ти ми сада уместо тога причаш друго. Не може бити ни речи о неком рођењу сина! Ми не можемо да ходимо без штапа, а ти нам наређујеш да почнемо рађати децу! Како то може бити, када се старост одрече природне телесне везе? Ја иштем спасење људима, и срећу роду нашем, и победу над непријатељима, а не плач одојчета, пелене, повијање, гајење. Ја не мислим о томе. И како ћу се ја обрести оцем природнога сина? Старост одбија да верује у то, јер је то ван њених сила. Ја се држим штапа као коња, и једва идем, а ти ме подстичеш на телесну брачну везу. Како је то могуће? Ти видиш, ми смо обоје остарели, ка земљи се повили; ништа друго не очекујемо сем срп смрти, да нас као већ зрело класје пожње. Ако истину говориш, о Анђеле, онда ми дај неко знамење као залог, да бих поверовао обећању. Јер и Арон не би поверовао, да жезал његов није процветао; и Мојсије не би поверовао, да му рука није побелела; и Гедеон не би схватио, да росе није било на руну; и Језекија не би поверовао, да се сунце није повратило назад. Дај дакле и ти неко знамење, да се и Јелисавета не насмеје као што то учини Сара. Ако треба да будем други Аврам, онда и ја да поступим према теби аврамски: уђи у дом мој, и ја ћу ти умити ноге, и предложити ти трпезу, да би нам подарио пород у старости. Али, чиме ћу се убедити у то што ми ти јављаш, о Анђеле? Ти одређујеш име детету, и набрајаш врлине онога који се још није родио. Покажи ми нешто надприродно, да бих поверовао ономе што је противприродно. Ако се небо преврне тумбе, то ћу се и ја обновити; ако се море измери, то ће и Јелисавета родити; ако се сунце достигне, то ће и суве дојке источити млеко; ако се месец загради, то ће се и усахла утроба овлажити. Чиме ћу се убедити у то: јер сам ја стар и жена је моја временита (Лк. 1, 18).
Анђео тада рече Захарији: Ти не верујеш Богу који све може, и сматраш да је обећање Божје немоћно и непостојано, и не стидиш се да испитујеш онога који ти доноси благовест. Чиме ћу се убедити у то, - говориш ти, о Захарије! Еда ли те Бог шаље у Египат да заплашиш фараона, па одбијаш! Ти говориш у себи, да Бог не чини ништа надприродно. Но ако тражиш доследност у природи, а не верујеш чудесној сили Божанства, онда ми реци: на чему стоји земља? чиме се држи свод небески? где су сместишта облацима? кишне капљице где се образују, и снежне пахуљице где се праве? ко руководи течењем сунца? ко одређује границе рашћењу или опадању месеца? ко ће избројати мноштво звезда? како се неисцрпно море задржава песком? како се образује човек у утроби матере? и како се душа Богом саздана изненада обрете у зачетом младенцу? - Ти питаш: "чиме ћу се убедити?" Али, зар не верујеш да свако саздање служи своме Саздатељу, и да свако саздање одмах чини оно што Бог хоће, па макар то било и изнад његове природе? Ти не верујеш да нероткиња може родити. А шта ћеш рећи ка да чујеш да чедна Дјева преславно рађа, и да постаје чврстом вером оно што је изгледало невероватно? Но пошто тражиш знамење, да би поверовао у оно што ти говорим, онда нека ти ово буде знак: ево, онемећеш, и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде (Лк. 1, 20).
О, човекољубивог наказања, које изазва исправљење! Јер само глас који сагреши, би кажњен од Анђела, само језик који се дрзну противречити Анђелу, би обуздан: "и даваше руком знак људима; и оста нем" (Лк. 1, 22). Добро Еванђелист написа то: "оста нем"; то ћутање очекиваше глас који се имао родити, Захарија очекиваше Јована, старац - сина, свештеник - пророка. А очекиваше нем, јер Анђео рече: пошто ти, не верујући иштеш знак, онда у властитом телу свом прими знак који те кажњава: онемећеш! Јер где је оруђе противречења, тамо је и казна; где је непромишљена смелост, тамо је и васпитна узда; где је ружење, тамо је и карање. Бог је желео, Захарије, да ти постанеш гласник таквога чуда: рађа се челник војске Небескога Цара и припремитељ ослобођења света од греха. Али, пошто си ти уобразио да је немоћ тела јача од Божјег обећања, - онемећеш и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време (Лк. 1, 20). - Видиш ли, да се без вере не може учинити ништа велико и савршено.
Чим Захарија чу ове речи, одмах изиђе из храма, са немилом као наградом за неверје. О, чуда! он уђе да друге ослободи од грехова и суда, а сам изађе осуђен као сагрешитељ; приносећи богослужбено кађење, он изнесе знак изгнања. Народ очекиваше да чује нешто добро од њега, а он рукама даваше знак, и мимиком говораше: "Нека ми се нико не приближи, нека ме нико не пита, јер на себи носим казну Господњег негодовања". - О, чудесних збивања! Захарија немотује, а Јелисавета се радује; језик се везује, а утроба затрудњује; благоглагољива уста мртвују, а нероткиња постаје мајком; Захарија ћути, а Јован игра у утроби матере: јер чим бесплодна Јелисавета угледа Пречисту Дјеву, одмах звезда даница познаде своје Сунце, и Јован силно заигра у материној утроби, оптужујући спорост природе што не може одмах да изађе из утробе у овај свет. Ја сам, вели он, претеча Господњи, и зашто сам везан законима као и остала деца у утробама матера својих? Не могу да чекам до порођаја, играм предухитрујући порођај: јер познадох Господа који ме посла испред себе, да идем напред пред лицем Његовим да Му припремим пут; ја ћу пољуљати узе природе, јер хитам да проповедам долазак Господњи. - О, да дивних чудеса! О чему не знађаху анђели на небу, то сазнаде Јован ношен у утроби. Од Престола и Господстава сакри се тајна Божјег оваплоћења, а откри се Јовану у утроби материној; и с каком је благовешћу дошао Арханђео к Богородици, то нам показује Јован заигравши у утроби. Јер дошавши к нама Искупитељ рода нашег, будући још у утроби матере Дјеве, пође к другу свом Јовану, који такође бејаше још у утроби матере своје. И гле призора: Творац поздравља Своје створење, Цар обитава у шатору војника, Господар дошао у кућу роба. Јован, угледавши из утробе матере своје Ношеног у утроби Дјеве, напрезаше се да превазиђе законе природе, и узигравањем својим кликну: Видим Онога који је поставио границе природи, и не могу чекати време рођења: мени није потребно да проведем девет месеци у утроби, јер Онај који је вечан у мени је; зашто онда да не изађем из ове тамнице у којој сам затворен? Изаћи ћу, да објавим брзо збивање чудесних и предивних ствари. Ја сам труба, и објавићу Божји долазак у телу, и тим гласом одвезаћу очев језик.
Гледај тајанство ново и необично! Још се није родио, а узигравањем проповеда; још није добио глас, а чује се преко дела; још није навикао живети, а Бога благовести; још није угледао светлост, а показује Сунце; још није изашао из утробе, а жуди да хрли напред, јер не подноси да остане унутра, пошто је Господ дошао. Он неће да чека време рођења, него се пашти да се ослободи утробне тамнице, да би што пре објавио Спасов долазак. Дошао је Онај који ослобађа уза, вели Јован, и зашто ја седим везан? Дошао је Бог Реч, и зашто ја не оглашавам, када сам глас Речи, него сам спутан? Изаћи ћу, похитаћу напред, објавићу свима: Гле, Јагње Божије које узима на себе грехе света! (Јн. 1, 29). - Такав је смисао Јованова узигравања у утроби матере.
А Јелисавети се наврши време да роди, и роди сина. И чуше њезини суседи и родбина, и радоваху се с њом (Лк. 1, 57). Јер она по природи и надприродно заче и роди: као жена, заче по природи; а надприродно је то што у старости роди благодаћу Духа Светога а не силом природе; јер једно је дело природе а друго благодати. И чудесно беше све што се због Јована збиваше: јер се његово рођење изврши не толико од телесних родитеља његових колико од благодати Духа Светога. Јер Јован беше потребан не толико родитељима колико речи Божјој. О томе сведочи сам Архангел Гаврил који говори Захарију: Ево жена твоја родиће ти сина, и напуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; и многе ће синове Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме; и он ће напред доћи пред њим у духу и сили Илијиној (Лк. 1, 13. 15. 16. 17).
Зар није чудесно рођење овог детета? Жене рађају децу у мукама. Но какав бол могаше имати Јелисавета при порођају, када јој присуствоваше Дух Свети? Не беше потребна помоћ бабице онде где благодат Духа, уклањајући порођајне муке, радошћу испуњаваше породиљу. Јер Јован доби благодат од Бога не пошто се роди, не пошто одрасте и омужа, него још у утроби матере своје обучен као војник у оклоп, потече пред Господом, по речи Анђела: Напуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; и он ће напред доћи пред њим у духу и сили Илијиној (Лк. 1, 15. 17). Пред ким ће то он напред доћи? Пред Господом Христом. Због тога је и назван Претечом, као што и од самог Јована чујемо где говори о Спаситељу: За мном иде човек који преда мном постаде, јер пре мене беше (Јн. 1, 30). За мном иде по времену, а пре мене беше по предвечном Божанству Свом.
Зашто Архангел Гаврил каже да ће Јован ићи пред Господом Христом у духу и сили Илије Тесвићанина? Слушај пажљиво: Илија значи - Бог; а пошто Јован имађаше у себи Бога, као испуњен Духа Светога још у утроби матере своје, а Дух Свети је Бог, то се и Претеча Господњи показа силан у Духу као Илија. Јер је Јован Претеча тај за кога Господ још у старини рече преко пророка: Ево ја ћу послати анђела свога пред лицем Твојим, који ће приправити пут твој пред тобом (Малах. 3, 2 = Мк. 1, 2), и многе ће обратити од заблуде ка истини. Ради тога и Анђео рече о Јовану, да ће у духу и сили Илијиној ићи пред Господом, пошто Јован има много сличности са Илијом.
Заиста чудан беше Јован: он као одојче поврати говор оцу. Јер Захарија, упитан какво би име хтео наденути детету, затражи дашчицу, и написа говорећи: Јован нека му је име. И он који није поверовао Анђеловим речима, сада је принуђен да написмено објави виђење које је имао. Он који тада није хтео да прими слухом што му би речено, сада својом сопственом руком потврди, и наденувпш детету име, поврати му се говор. Стога се сви чуђаху; јер му се одмах отворише уста и одвеза језик, и он говораше благосиљајући Бога (Лк. 1, 63. 64).
О, новог и необичног чуда! Пише се име детету, и нема очева уста постају благоглагољива; именује се Јован, и исправља се језик именујућег. Само праведннково име отвара нема уста и покреће непокретни језик да благосиља Бога. Тако се показа глас онога који је имао вапити у пустињи: Приправите пут Господу, и поравните стазе његове (Мт. 3, 3). О, чуда! Реч долази, глас унапред објављује; Господар иде, слуга се шаље испред Њега; Цар се приближава, војник се припрема. Радујмо се, дакле, и веселимо се, што Јелисавета роди и Захарија проговори, што нероткиња уздоји и старац ускликну, што воштана дашчица би потражена и језик се свештенику одвеза, што се Претеча роди и сав се свет обрадова.
Овде би требало завршити слово, али Захарија не допушта својим клицањем: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој! (Лк. 1, 68). Поражавајуће ствари! Шта збори Захарија? После свога исцељења од немила Захарија први пут ускликну: Благословен Господ! Шта то значи? Захарија беше мртав, и васкрсе; беше мртав не по природи, него претрпљујући подобије смрти; он беше држан немилом као гробом, и поврати се у живот. После овог сликовитог васкрсења Захарија по први пут ускликну: Благословен Господ Бог Израиљев! О, Захарија! да ти ниси угледао духовног дива, упознао духовног земљоделца, добио дара, ти не би благословио Дародавца. Али, Захарија прослави Бога пророчком песмом, достојном дара. Ускликнимо и ми: Благословен Господ Бог хришћански, што посети и избави људе Своје! Њему приличи свака слава, част и моћ, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ ПРАВЕДНИХ ЗАХАРИЈЕ И ЈЕЛИСАВЕТЕ

Родитељи светог Јована Претече и Крститеља Господњег. Спомен светог Захарије празнује се 5. септембра (в. тамо опширно), а 11. фебруара пренос његових светих моштију.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ПАНАГИОТА КЕСАРИЈСКОГ

Пореклом из града Кесарије; као младић пострадао за веру у Христа од Турака у Цариграду 1765. године. Тело му сахрањено изван града на гробљу храма Живоносног Извора Пресвете Богородице у Цариграду.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ НИКИТЕ, епископа ремесијанског

Друг и врсник светог Павлина Нолског.[2] Изгледа да је био Словенин, из Ниша, и као такав да је проповедао Еванђеље међу Словенима у области Нишко-Пиротској. Какву је промену учинио свети Никита међу Словенима најбоље казује песма, коју је свети Павлин спевао Никити:
"Каква промена! И како срећна! Дотле непроходне и крваве горе скривају сада разбојнике, обраћене у монахе, питомце мира".
"Где беху обичаји зверова, тамо је сада лик ангела. Праведник се скрива у пећини, где је становао злотвор".
Столица светог Никите био је град Ремесијана, под којим неки разумеју Пирот. Поред своје мисионарске службе свети Никита је написао неколико књига, као шест књига о вери, књигу о палој девојци (која је многе побудила на покајање). Упокојио се свети Никита у петом веку.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ОРЕНТИЈА, ФАРНАКИЈА, ЕРОСА, ФИРМОСА, ФИРМИНА, КИРИАКА И ЛОНГИНА

Рођена браћа. Беху римски војници у време цара Максимијана. Када Римљани ратоваху против Скита за Дунавом, св. Орентије изађе на мегдан скитском Голијату Мароту и уби га. Због тога сва римска војска приношаше жртве боговима, али Орентије са браћом изјави, да су они хришћани и да не могу приносити жртве глувим и немим идолима. Без обзира на њихове војничке заслуге беху осуђени на прогонство у Каспијске пределе, но уз пут свих седам, један за другим, од глади и мука скончаше свој земни живот и преселише се у Царство Христово.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈАКОВА И ЈОВАНА МЕЊУЖСКИХ

Деца благочестивих сељака из околине Новгорода. Она у дечјем узрасту мученички пострадаше. Свете мошти њихове, прослављене чудесима, почивају у Мењужском манастиру, на 40 врста од Новгорода, на обали реке Мењуге.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Хеврон (данас га Арабљани називају Ел-Халил), град на Југу Палестине, један од најдревнијих градова Азије. Он је као древни град био познат још у време Аврама и, по писању Флавија (историчара јеврејског који је живео у почетку хришћанске ере), у његово време сматрало се да Хеврон има већ око 2300 година. Град се из старине сматрао код Јевреја свештеним, пошто се у њему налазе гробнице Авраама и Саре, Исака и Ревеке, Јакова и Лије. У дане Константина Великог над гробничном пештером Аврамовом би подигнута црква, коју касније муслимани претворише у џамију. Сам град се налази на висини хиљаду стопа вишој од Јерусалима, у дубокој и уској долини, са обадве стране окружен горама. Сва долина и падине гора начичкане су вртовима маслина, смокви, кајсија, нара, и виноградима. У садашње време град има до 10.000 становника.
2. Спомен његов празнује се 23. јануара.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Света мученица Агрипина. Агрипина света беше рођена и васпитана у Риму. Од самог детињства вежбала се да живи по јеванђелски, одгонећи од свога срца смрад страсти и налевајући срце своје благоухањем девичке чистоте, девствености и целомудрености. Обручена беше Христу Господу, и као невеста Христова пострада у време цара Валеријана. Претрпе бијење штаповима, све док јој кости скрушише. Ангел Божји јави јој се и укрепи је. При новим мукама предаде дух свој Богу. Њене другарице: Васа, Пауна и Агатоника пренеше мошти њене на острво Сицилију, и тамо их чесно сахранише. Ту се доцније подиже црква у име свете Агрипине. Он њених моштију биваху чудеса безбројна. Силом њених моштију чак и Агарјани беху враћени од града, где те мошти почиваху. Упокојила се и славом увенчала 275. године.



2. Свети мученици Евстохије, Гај и други с њима. Би Евстохије жрец идолски у време цара Максимијана, па видећи јунаштво хришћанских мученика, одбаци незнабоштво и крсти се. Крсти га сам епископ антиохијски Евдоксије. После тога Евстохије постепено преведе своју родбину у хришћанство. Његов сродник Гај крсти се заједно са три отрока: Провом, Лолијем и Урбаном. Сви ови, и још други уз њих, беху изведени пред суд, мучени и посечени због вере у Христа Господа у Листри. Душе њихове преселише се у бесмртно Царство Христово.

3. Спомен иконе Пресвете Богородице Владимирске. Када татарски цар Ахмет опколи Москву, кнез Јован Васиљевич пође с војском да брани град. Иако војска овога кнеза беше малобројна и слабија од војске татарске, ипак она изађе победоносна. Јер, наиђе одједном неописани страх на Татаре, те се смутише и разбегоше. Овај неочекивани успех приписивали су сви икони Пресвете Богородице, пред којом се народ мољаше за спас од Татара. Због тога је у Русији и одређен 23. јуни за спомен овога чуда.



4. Повест о покајању Теофила. Овај из зависти према епископу предаде душу ђаволу и одрече се написмено Христа и Богородице. Но потом Теофил се горко покаја, исплака опроштење од Свете Пречисте после четрдесетодневног поста и сузних молитава, прими натраг написану хартију, коју беше ђаволу дао, и јавно исповеди свој грех у цркви пред епископом и народом. И када му епископ изрече опроштај и причести га, Теофилу се засја лице као сунце. Ево примера како милостиви Бог не само прашта грехе правим покајницима, него их и у светитеље увршћује.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АГРИПИНЕ

Света девојка Агрипина беше рођена и васпитана у Риму. Измалена она предаде себе Богу, и беше "Христов мирис међу онима који се спасавају" (2 Кор. 2, 15). Украсивши душу своју девственошћу и чистотом, она као миомирисан цвет умирисаваше срца верних и одгоњаше смрад страсти. Духовно обручивши себе Господу Христу, она као невеста Христова смело и јуначки похита на мучеништво, и из љубави према Женику свом Христу предаде себе на многе муке и страдања, у време цара Валеријана.[1] По телу је гвозденим штаповима тако жестоко бише, да јој кости поломише. Затим јој хаљине свукоше и у ланце је оковаше. Но анђео Господњи невидљивом руком раздреши је окова и укрепи је; и она, разрушивши свако безбожје у мукама предаде дух свој Богу.[2]
Њене другарице, слушкиње Христове: Васа, Паула и Агатоника, тајно узеше тело свете мученице и изиђоше с њим из Рима. Прелазећи из места у место, и после дуге пловидбе морем, оне стигоше на острво Сицилију, и тамо чесно сахранише свето тело. Чим се Сицилија удостоји примити чесне мошти свете мученице, одмах се ослободи таме и обмане демонске, и стадоше је штитити молитве свете Агрипине. Тако, када агарјани навалише на град, у коме беше црква свете мученице, и дрзнуше се тући га, са жељом да га изненада заузму, они претрпеше потпун пораз.
Од чесног гроба свете мученице сви болесници и прокажени, који са вером долажаху, добијаху исцељење од сваковрсних недуга светим молитвама свете мученице а благодаћу Христа Бога нашег.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВСТОХИЈА, ГАЈА И ДРУГИХ С ЊИМА

Свети Евстохије и његов нећак Гај и његова деца: Лолија, Прова и Урбан, беху из града Усаде. Пострадаше 300. године, за царовања Максимијанова и управе обласног управитеља Агрипе. Евстохије најпре беше идолски жрец; затим, посматрајући јунаштво светих мученика хришћанских и њихова необична чудеса, он напусти идолопоклонство, оде у Антиохију и крсти се. Крсти га сам епископ Антиохијски Евдоксије. Евдоксије га произведе и за презвитера. После тога Евстохије оде у Листру Ликаонијску. Тамо нађе свог нећака Гаја са троје деце своје: Лолијом, Провом и Урбаном. Евстохије их научи вери Христовој, крсти њих и све сроднике своје.
Због тога их незнабошци изведоше на суд пред обласног управитеља. Овај захтеваше од њих да се одрекну Христа. Али они не хтедоше. Онда, по управитељевом наређењу, Евстохија обесише на дрво и силно га тукоше. Затим свету Лолију и брата јој Урбана ставише на муке, па им образе исекоше. А пошто Гај побожно покупи рукама својим њихову крв ради освећења, би страховито бијен по грудима и стомаку. Тада Евстохију би одсечена глава, и он прими венац мучеништва.
Неколико дана после тога Гај и Евстохијева деца бише везани за гвоздени точак и мучени. Али их Бог сачува неповређене, јер заустави точак и угаси огањ који је горео испод точка. Због тога им ошишаше главе и клинцима их прободоше; онда Прови и Лолији одсекоше дојке, а Урбана тукоше дрвеним мачевима. Но пошто се блажени мученици нипошто не хтедоше одрећи Христа него Га громко проповедаху и призиваху, то им напослетку одсекоше главе, и тако ови свети венценосци узиђоше на небо.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА УРБАНА, ЛОЛИЈЕ И ПРОВЕ[3]

СПОМЕН ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ВЛАДИМИРСКЕ"

Године 1480. незнабожни цар татарски Ахмат са великом војском слеже се на реку Угру, да зарати са великим кнезом Јованом Васиљевичем.[4] Москви је претила опсада. Тада велики кнез, наоружавши се молитвом и благословом митрополита сверуског Геронтија,[5] и свога духовника Васијана, архиепископа ростовског,[6] изиђе против Татара ка реци Угри. Оба архијереја усрдно замолише великог кнеза да се јуначки бори са незнабошцима за православну веру. Дуго време војске стајаху једна према другој, не приступајући одлучујућој бици. Најзад, посредништвом Пресвете Богородице догоди се дивно чудо: страх одједном спопаде Татаре, и они, бојећи се један другог, разбегоше се никим не гоњени.
Тако свемилостиви Бог, ради молитава Пресвете Богородице, дарова хришћанима сјајну победу над непријатељима без проливања крви, поштедевши достојање Своје - град Москву и сву Русију. Кад се велики кнез Јован Васиљевич заједно са својим сином великим кнезом Јованом и са свом војском врати у Москву, сви се људи обрадоваше великом радошћу, славећи Бога и Пресвету Богородицу за славно избављење. Од тога доба у богоспасаваном граду Москви би установљен нови празник у част иконе Пресвете Богородице, зване Владимирска, пред којом се народ молио за спас од Татара. Тај празник се празнује 23. јуна, и врше се литије, у славу и благодарност Спаситељу целога света - Христу Богу нашем, и Његовој Пречистој Богоматери.
Ова света икона Пресвете Богородице, коју је по предању насликао Св. Апостол Лука, донета је из Цариграда у Русију, у Кијев, за време великог кнеза Јурија Владимировича Долгоруког (1144-1155. г.), а одатле је 1160. године пренета у град Владимир, због чега се и назива "Владимирска". Од 1395. године ова чудотворна икона Богородице налази се у Москви. Њен спомен празнује се још и 26. августа и 21. маја.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОСИФА

У свету звао се Иларион; живео побожно. Године 1588. јуна 23. био удостојен чудесног виђења Владимирске иконе Богоматере у шуми, на 12 врста од града Вологде. Он се замонаши добивши име Јосиф, и на месту јављења иконе он основа Владимирски манастир, који би назван Заоникијевски. Препустивши другима управљање манастиром, преподобни Јосиф се предаде подвизима јуродства (= сулудости) Христа ради у току 25 година све до саме смрти своје, 1612. године. Свете мошти његове покоје се у његовом манастиру.

ПОВЕСТ О ПОКАЈАЊУ ТЕОФИЛА[7]

На много времена до најезде Персијанаца[8] на Грчке земље, у другој Киликијској области, у граду Адани,[9] бејаше економ свете саборне архијерејске цркве тога града, по имену Теофил. Он вођаше врлински и свети живот, мудро и паметно управљаше црквеном имовином, и праведно по Богу обављаше све послове. Месном архијереју он беше као око које пази на све, и као десна рука која руководи свим. И архијереј га веома вољаше; но не само архијереј него и сав клир и сви житељи тога града, због велике врлинскости његове: јер он беше отац сирочади, хранитељ удовица, топло уточиште убогих, бранич онеправђених, помоћник беспомоћних; једном речју, не беше човека кога он не би утешио у невољи речју и делом. Због тога сви поштоваху Теофила као оца, љубљаху га као добротвора, и величаху га многим похвалама.
Када се по Божјој вољи епископ града Адане престави из овог временског живота, онда сви благочестиви житељи његови свакога звања, побуђени истинском хришћанском љубављу према Теофилу због великог добротворства његовог према свима, а притом знајући његов чист и беспрекоран живот, једнодушно га изабраше за свог епископа. Написавши извештај о том избору, они га по најугледнијим грађанима послаше митрополиту киликијском. Прочитавши извештај, митрополит одмах пристаде да потврди избор, јер и сам познаваше Теофила као човека врлинска и богоугодна, способна за управљање епархијом, искусна и опитна у свему. И нареди митрополит да Теофила позову к њему, да би га поставио за епископа Аданске цркве. Али Теофило, добивши и прочитавши митрополитово писмо, не хте отићи к њему, упорно одбијајући да прими епископски чин. А сав клир и сви грађани силним молбама наваљиваху на њега, молећи га са сузама да им буде епископ, али ништа не успеше. Тада они поново упутише митрополиту молбу, да им Теофила постави за епископа, иако он не пристаје.
Митрополит, најзад, посла к Теофилу своје властно наређење, те он, и против своје воље, дође к митрополиту. Митрополит га с радошћу и љубављу прими, и хтеде да га одмах посвети за епископа. Но Теофил паде лицем на земљу пред ногама архијеревим, и са сузама га мољаше да не ставља на њега такво бреме, и вапијући говораше: Ја знам грехе своје, и нисам достојан епископског чина. - И пошто дуго лежаше тако крај архијеревих ногу, плачући и преклињући да га пусти слободна, архијереј му даде рок од три дана да добро размисли о свему, па да пристане примити епископски чин, и на тај начин не пренебрегне молбе толиких људи који усрдно желе да га имају за свога пастира.
После три дана митрополит поново призва Теофила и стаде га саветовати и молити да се прими епископског чина. При томе митрополит хваљаше чистоту његова живота и искуство у управљању, и говораше да је достојан таквога чина. Но Теофил опет паде пред ноге светитељу, и ронећи силне сузе вапијаше: Нисам достојан епископства!
Видећи да Теофил остаје несавитљив, и упорно одбија и молбе и наредбе, митрополит га најзад препусти његовој сопственој вољи. А за епископа постави другог човека, кога знађаше да је достојан, и посла га у Адану, поверивши му и Теофила, да он и надаље обавља дужност економа.
Пошто нови епископ проведе неко време на свом престолу, а Теофил обављаше своју дужност економа, неки непријатељски расположени људи, подстицани сатанском завишћу, стадоше опадати Теофила код епископа, тајно га клеветајући и оптужујући за многе недоличне ствари. Спочетка епископ не поклањаше ни пажње ни вере њиховим клеветама, видећи да је Теофил у сваком погледу добар и беспрекоран. Али, пошто они дуго време не престајаху клеветати из зависти, скоро сваки дан гадно оптужујући Теофила, епископ стаде мало по мало обраћати пажњу на њихове речи, саслушавати њихове клевете и поклањати им вере. И после извесног времена епископ учини ово: уклони Теофила са економске службе, да више ничим не управља ни у архијерејском дому ни у црквеној имовини, него да живи код своје куће тихо, одмарајући се од трудова. Дужност економа епископ повери другоме.
Ослободивши се житејских брига и вреве, Теофило стаде живети служећи Богу јединоме. Али, ненавидник рода људског ђаво, не могући гледати богоугодан и безбрижни живот Теофилов, наоружа се против њега свим својим лукавствима, па га стаде смућивати и преко помисли и преко неких људи, говорећи му: Ето, епископ те је осрамотио, бацивши у заборав толике трудове твоје; он те је понизио, претпоставивши теби човека рђавог, неискусног, недостојног; он те је изложио на подсмех и поругу свима.
И стаде Теофил, спочетка по мало, обраћати пажњу на речи и помисли, подметане му од ђавола; а затим стаде све више и више и сам о томе размишљати и са пријатељима разговарати и жалити. Најзад га ђаволово лукавство доведе дотле, да он заборави на своје уобичајено уздање у Бога и поче изнемогавати од малодушности и неизмерне туге, и паде у очајање. Јер му је изгледало да му се сви подсмевају и ругају, и да га нико више не поштује. И он се поче стидети да излази из своје куће међу људе. Све то учини да се у срцу његовом разгоре неодољива жеља за пређашњом влашћу и управљањем црквеном имовином. И мишљаше о томе дан и ноћ, и смућиваше себе помислима, и премишљаше на који начин да поврати себи пређашње звање, да се непријатељи његови не би више радовали његовом унижењу.
Због такве његове жеље и небогоугодних мисли одступи од његова срца благодат Божја, без које он дође у крајње очајање и поче тражити помоћ у враџбинама и демонима. Он, који није хтео да се прими епископског чина, стаде сада чезнути за далеко мањом влашћу. Бог тако допусти зато што он беше пристао уз рђаве мисли и сатански савет.
У том граду живљаше неки Јеврејин, опак човек, чувен врачар, чаробњак и варалица. Он беше истински слуга ђаволов и многе одвођаше у погибао. К овоме, дакле, врачару упути се једне ноћи Теофил и, дошавши његовој кући, стаде лупати на капију. Чувши лупање, врач изиђе да види ко лупа; и, угледавши Теофила, запрепасти се, јер га је познавао. Запрепашћен, врач замоли Теофила да уђе у кућу његову. Када Теофил уђе, врач га упита: Шта је разлог, господине мој, те си се по ноћи намучио да дођеш к мени бедном и недостојном? - У одговор на то, Теофил припаде к ногама врачу и, молећи га, рече: Ако што можеш, помози ми, и не одбацуј ме у мојој великој тузи. - И исприча врачу све потанко, како га епископ ожалости одузевши му управљање, како га изложи на поругу људима, претпоставивши му рђавог, а њега удаљивши од службе. Теофил обећа врачу велику награду, ако му помогне и поврати му раније поштовање. На то му богомрски врач Јеврејин одговори: Господине мој, ни најмање не тугуј због тога, него се радостан и спокојан врати сада кући својој, па идуће ноћи у ово време опет дођи к мени, и ја ћу те одвести к моме господару, а он ће ти већ потпуно помоћи у свему. - Чувши ове речи од врача, бедни у то време Теофил се силно обрадова и врати се својој кући пун пагубне наде.
Када прође дан и поново се спусти ноћ, Теофил, по наређењу врача, оде к њему у поноћ. Врач га одведе на иподром, место на коме се приређују коњске трке, и рече: Ако угледаш какво виђење, или чујеш неки глас, ништа се не плаши и не осењуј себе крсним знаком, јер крст не помаже људима; то је достојна смеха обмана хришћанска.
Теофил пристаде на све и обећа врачу да неће ограђивати себе крсним знаком. Тада му врач одмах показа у виђењу мноштво неких необичних лица, украшених разним светлим одећама и са запаљеним свећама у рукама. А то беху ђаволи; они клицаху похвале своме кнезу - Сатани; кнез таме сеђаше усред њих у гордости и привидној слави. Тада кукавни врач јеврејски узе Теофила за руку, уведе га у тај пагубни скуп и приближи се с њим кнезу. И кнез таме упита врача: Зашто си тога човека довео к нама овде? - Господару мој, одговори богомрски Јеврејин, ја га доведох к теби, јер он, веома ожалошћен од свог епископа, иште помоћи од тебе. - Сатана на то рече: Како ја могу помоћи ономе који је слуга Бога свог? Ако пак он стварно хоће да постане мој слуга и да се уброји у моје слуге, онда ћу га ја тако помоћи, да ће он добити већу власт и част него што је имао раније, и биће моћнији од самог епископа.
Тада врач упита Теофила: Чујеш ли шта кнез говори? - Чујем, одговори Теофил, и све ћу учинити што ми он нареди. - Рекавши то, Теофил се одмах поклони Сатани и стаде му целивати ноге. Онда ђаво рече врачу: Нека се овај човек одрече тако званог Сина Маријиног; исто тако нека се одрече и Ње саме, пошто их силно мрзим. А то одрицање нека напише својом руком и преда мени. После тога нека иште од мене што хоће, и добиће. - Саслушавши то, Теофил му одговори: Све ћу извршити што ми наређујеш, господару мој, само да добијем оно што желим.
Када то чу лукави непријатељ рода људског, ђаво, рашири к њему своје демонске руке и, загрливши Теофила, стаде му гладити браду и љубити га, стављајући своја уста на његова уста. И рече Теофилу: Радуј се, мој искрени и верни пријатељу! - Тада несрећни Теофил, потврђујући своје пријатељство с ђаволом, одрече се Христа, Спаситеља нашег, и Његове Пречисте Богоматере. И написавши то своје одречење на хартији, коју врач унапред беше спремио, запечати је и предаде кнезу таме. После тога они се пријатељски загрлише, пољубише, па растадоше. Кнез таме са слугама својим постаде невидљив и удаљи се у своје обиталиште - ад; а Теофил и Јеврејин вратише се са иподрома, оба радујући се својој погибли.
Сутрадан, по Божјем распоређењу а не по ђавољем удешењу, епископ пробудивши се, раскаја се што је Теофила уклонио са дужности економа, и посла по њега, те га позва у архијерејски двор, и са великом чешћу уведе га у пређашњу дужност, и даде му врло велику власт над целокупном црквеном имовином и над свима пословима. Поред тога епископ у присуству клира и грађана измоли опроштај од Теофила, говорећи: Опрости ми, брате, опрости, јер сагреших теби што твоју светост лиших части и на твоје место поставих човека недостојна. Сада њега отпуштам, а тебе молим, да поново примиш управу над економијом.
Од тога времена Теофил опет стаде живети у својој пређашњој части и власти, и управљати свима економским пословима, поштован више него сви други. Њему указиваху велико поштовање и са страхом му се покораваху не само клирици и сви грађани, него га и сам епископ веома много уважаваше. А пређашњи непријатељи његови умукоше са стидом, и смирено се стараху да задобију његову наклоност. У то време и препредени врач Јеврејин често посећиваше Теофила, и говораше му: Видиш ли, господине, како ти ја и мој кнез помогосмо по твојој жељи, и како ти брзо указасмо помоћ. Теофил одговараше: Ваистину ми помогосте, и ја вам веома благодарим.
Провевши мало времена у таквом богоодступништву, Теофил се поче будити као из сна и долазити к себи, сазнавајући своју погибао. Саздатељ и Искупитељ наш, Христос Бог, који не жели смрти грешника него милостиво очекује њихово покајање, опомену се пређашњег Теофиловог врлинског живота и трудова, његових многобројних милосрдних дела, старања о ништима и удовицама, васпитавања сирочади, заступања за оне којима је неправда учињена, помагања свима којима је потребна помоћ, превелике милостивости његове, и сажали се на њега. И по неисказаној доброти Својој не презирући саздање Своје, јер нема греха који побеђује човекољубље Његово, Господ тајним и божанственим надахнућем Својим стави Теофилу мисао о покајању и обраћењу. И Теофило, освестивши се, стаде размишљати како је он учинио огромно и страшно зло, одрекавши се Христа Бога и Пречисте Богоматере ради временске и ништавне људске части. То му испуни душу великим болом, и он туговаше мишљу и кајаше се у себи, тешко уздишући из дубине срца, ударајући се у прса, плачући горко и ридајући.
У то време онај врач Јеврејин би ухваћен од управитеља те области и законитим судом осуђен на смрт за многобројна чародејства и враџбинска злодела; и доби заслужену према делима својим казну: он би жив спаљен. Теофил пак дан и ноћ плакаше и ридаше, скрушавајући се срцем; не окушаше ни храну ни пиће, нити с ким разговараше. Затворивши се насамо, он сетоваше и нарицаше, говорећи себи: Авај мени кукавном! авај мени пропалом! шта учиних? у какву погибао себе низринух? Куда ћу сада поћи, да добијем спасење? Коме ћу прибећи, да добијем помиловање? Христу ли Богу? Али ја се одрекох Њега. Богородици ли? Али ја се и Ње одрекох. Ја начиних себе слугом ђавола, и својеручном обавезом то потврдих. И ко може истргнути из његових руку моју обавезу? Ко ће ми помоћи и избавити ме од његове власти? Шта ми требаше да идем к оном поганом и богомрском врачу, да му се поверим, и да заједно с њим предам себе вечноме огњу? Какву корист добих од ове временске части? Шта је гордост и благостање овог ништавног света? Тешко мени, погибох кукавац! Тешко мени, залутах, и упадох у клопку, и не знам на који се начин могу избавити из ње! Тешко мени, одбацих вечну светлост, и сада сам усред таме! Не беше ли ми боље када ме уклонише са дужности економа? Не беше ли ми боље када живљах безбрижно и тихо? Зашто ми се прохте да душу своју бедну погрузим у пакао ради временског и сујетног поштовања од људи и ради ништавне славе? Сам сам ја крив за своју пропаст! сам сам ја убица свој! сам сам ја издајник своје бедне душе! Тешко мени, како настрадах! Тешко мени, како се преварих! Тешко мени, шта ћу да чиним? Тешко мени, шта ћу одговорити Богу у дан Суда, када се све открије и обелодани, када праведници буду овенчани, а ја кукавац осуђен заједно са Сатаном, коме предадох себе? Кога ћу онда умолити да ми помогне? Ко ће ме тада помиловати? Заиста нико. Тешко мојој кукавној и бедној души! Како предаде себе у ропство паклу? О душо, како уби себе? Како паде ужасним падом? Какви те валови утопише? Ка каквом ћеш пристаништу прибећи сада? Или каквом ћеш прибежишту кренути? Тешко мени, душо! тешко мени! шта те то снађе?
Тако ридајући дуго, и у очајању кидајући душу своју жалошћу и тугом, он се поче помало подизати ка нади у Божје милосрђе, и рече себи: Ја се одрекох Господа мог Исуса Христа, рођеног од Пречисте Дјеве Марије, и не смем прибећи к Њему. Но, иако се исто тако одрекох и Његове Богоматере која Га је родила, ипак ћу се обратити Њој, и свом душом и свим срцем припасти к милосрђу Њеном. Поћи ћу у свети храм Пречисте Богородице, пашћу пред иконом Њеном, и остаћу тамо молећи се Њој, и нећу изаћи из храма Њеног, док Је не умилостивим и не добијем преко Ње милост од Бога.
Но којим ћу устима, настави он, почети да се молим Њој, када сам се гадним устима мојим одрекао Ње? Како ћу почети исповест своју? Каквим ћу срцем, каквом савешћу и каквом надом покренути на молитву безбожни језик мој? Не знам, како ћу почети искати опроштај толиким гресима мојим? Бојим се да како не сиђе огањ с неба и спали мене кукавног, или да се не отвори земља и прогута ме живот и рине у бездан паклени. Но ипак, душо моја, не подај се сасвим очајању, него се прени, и постарај се да се избавиш од зла које је овладало тобом, прибегни к Матери Христовој и нећеш се посрамити.
У том граду, на једном усамљеном месту, бејаше једна црквица у име Пречисте Богородице, у којој се служба служила само празником. У тој цркви и хтело се Теофилу да се затвори ради молитве. Стога се он претходно ослободи од свих послова економских и одбаци све сметње и житејске бриге. Затим се затвори у тој цркви, - о чему нико није знао сем верног слуге његовог Евтихијана који и описа житије његово -, и павши пред чесном иконом Пречисте Богоматере стаде Јој се молити, горко плачући и ридајући. Четрдесет дана и четрдесет ноћи проведе Теофил у тој цркви, постећи се, исповедајући се, и молећи се дан и ноћ непрестано, и припадајући к икони Пресвете Богородице. А по истеку четрдесет дана, када се он мољаше у поноћи, јави му се Преблагословена Мати Господа нашег, која је ваистину спасење целоме свету, и уточиште роду људском, и једина нада наша после Господа, и рече му: О, човече! зашто ми тако бестидно досађујеш, вапијући к мени да ти помогнем? Та ти си се одрекао Сина мог и мене! Како ћу ја молити за тебе Сина и Бога мог, да опрости теби, слузи ђавола, који се предао себе ђаволу својеручно написаном обавезом? Каквим ћу очима погледати у пресветло лице Господње, када се будем хтела молити за тебе? Но ни ја не могу трпети бешчешће које се наноси Сину мом и Богу. Ја могу, о човече! да опростим теби оно што си мени сагрешио, јер веома волим род хришћански, нарочито оне који са правом вером и топлом љубављу прибегавају к мени и моле се у мом храму: њих на све могуће начине помажем, примам их у свој загрљај и молитве њихове слушам. Али не могу ни да гледам ни да слушам увреде и срамоте које наносите Сину мом, распињући Га по други пут гресима вашим. Таквима су потребни многи трудови и подвизи и сакрушење срца, да би узмогли умолити Његово милосрђе. Јер, ма да је Он веома милосрдан, ипак је Он и праведни Судија, и страшни одмаздитељ, који свакоме даје по делима његовим.
Силно обрадован виђењем Пресвете Богородице, Теофил се мало ослободи и стаде Јој говорити: О, Владичице моја преблагословена! Заштитнице рода људског! Уточиште и спасење оних који прибегавају к Теби! Знам, ваистину знам, како страшно сагреших и прогневих Тебе и Бога рођеног од Тебе. Али видим многе примере оних који пре мене прогневише Сина Твог и Бога нашег, којима би дат опроштај грехова њихових ради покајања њиховог и исповести. Када не би било покајања, како би онда Син Твој поштедео Ниневљане? (Јона, гл. 2-3). Када не би било покајања, како би онда сачувао блудницу Раву? (Ис. Нав. 6, 24). Када не би било покајања, како би онда не само добио опроштај, него и поново примио пророчки дар Давид, који је био пао у прељубочинство и убиство после добијања пророчког дара? (2 Цар. гл. 11). Када не би било покајања, како би онда после великог пада свог не само добио опроштај него се и велике части удостојио, бивши постављен за пастира словесних оваца Христових, свети врховни апостол Петар, стуб Цркве, који је добио кључеве Царства небеског, а био се одрекао Господа не једанпут, ни двапут, већ трипут, и затим плакао горко? (Јн. 21, 15-17; Мт. 16, 19; Лк. 22, 56-62). Када не би било покајања, како би онда Господ начинио апостолом пљачкаша - цариника? (Мт. 9, 9). Када не би било покајања, како би онда свети Павле од гонитеља постао изабрани сасуд Христов? (Д. А. 9, 1-20). Када не би било покајања, како би онда Господ примио Закхеја, старешину цариника? (Лк. 19, 1-10). Када не би било покајања, како би онда постао мио Оцу блудни син који се вратио Оцу? (Лк. 15, 11-32). Када не би било покајања, како би онда добила опроштај многим гресима својим блудница која је плакала крај ногу Христових? (Лк. 7, 36-50). Када не би било покајања, како би онда рај био отворен разбојнику? (Лк. 23, 39-43). Када не би било покајања, како би онда апостол наредио да приме коринтског грешника? (1 Кор. 5; 2 Кор. 2, 1-8). Када не би било покајања, како би онда могао не само добити опроштај толиким злим делима својим него се и мученичког венца удостојити волх Кипријан, који се сав беше обукао у ђавола и бременитим женама распараше утробе ради својих враџбина, а који затим би чесном Јустином обраћен ка Христу.[10] Имајући, дакле, толике и такве примере покајања, и посматрајући безмерно милосрђе Божје које је примило те покајнике, и ја се грешник усудих да с покајањем прибегнем к Твоме милосрђу, свемилостива Владичице! Пружи ми руку помоћи, и измоли у Сина Твог и Бога нашег опроштај тешким гресима мојим.
Када Теофил изговори то, Пречиста Дјева Богородица, која је заиста уточиште грешнима, нада безнадежнима, и брза помоћ онима који се моле Њој, рече Теофилу: Исповеди, о човече, да је рођени мноме Син мој, кога си се ти одрекао, ваистину Син Бога живога, који ће доћи да суди живима и мртвима; - и ја ћу Га онда умолити за тебе, и Он ће примити твоје покајање. Теофил одговори: О, преблагословена Владичице! како ћу се ја недостојни и бедни дрзнути да отворим своја погана и нечиста уста, којима се ја, ради ситне и ништавне ствари, одрекох Сина Твог и Бога мог, и крста светог који беше заштитник душе моје, па и светог крштења, и то потврдих својеручном писменом обавезом коју предадох ђаволу. - На то Пречиста Богородица рече: Ти само исповеди, и не сумњај у Његово милосрђе, јер је Он милосрдан и човекољубив, и прима сузе истински кајућих се. Ради тога Он - Бог постаде човек, благоизволевши примити тело од мене, да спасе род људски.
Тада Теофил са стидом и страхом, са смирењем и скрушењем срца отвори уста своја и громко узвикну: Верујем, исповедам и славим једног од Тројице, Господа нашег Исуса Христа, Сина Бога живога, који је пре векова неизразиво рођен од Оца, а који је у последње време сишао с неба и оваплотио се ради спасења нашег од Духа Светога и од Тебе, Пресвете Дјеве Марије, истините Богородице. Савршени Бог и савршени човек, Он изволе добровољно пострадати за грехе наше раширивши пречисте руке Своје на животворном дрвету крста: пастир добри, Он душу Своју положи за овце, би погребен и васкрсе, и узиђе на небо са телом које прими од Тебе Пречисте Дјеве; и опет ће доћи на земљу са славом да суди живима и мртвима, и да свакоме да по делима његовим. Све ово исповедам срцем и устима и клањам се Њему, Богу моме. А Тебе молим, о Владичице! не згади се на мене одвратног, не пренебрегни мољење моје грешно, не остави мене кукавног, прелашћеног злобним врагом и ринутог у погибао, него умоли за мене Онога кога си родила, да ми опрости велике грехе моје и избави ме од погибли, да бих и ја са свима што су добили опроштај певао и прослављао неизмерно милосрђе Рођеног Тобом Бога нашег и Твоје, преблагословена Дјево!
Примивши од Теофила ове речи као неко задовољење, Пречиста Богородица, извор милосрђа, утеха плачућих, тражење пропалих, истинита и непрестана посредница наша пред Богом, и јемац спасења нашег, рече Теофилу: Верујући твоме покајању због крштења којим си се у Христа крстио, и имајући сажаљења према теби, јер веома састрадавам страдалницима, ја ћу приступити к Сину и Богу мом, и помолићу Му се да прими твоје покајање.
Рекавши то, Пречиста постаде невидљива, и дан већ поче свитати. О, како беше срећна за грешног Теофила ова ноћ, у којој се он удостоји таквог виђења Пречисте Богородице и тако опширног разговора с Њом!
После овог виђења добивши, како олакшање својој тузи тако и велику наду, Теофил проведе још три дана у плачу и молитви пред иконом Пречисте Богородице, гледајући на њу и припадајући к њој, и ударајући главом у земљу, и очекујући Бога да га спасе молитвама Богоматере. И по истеку три дана опет му се јави нада и уточиште наше - свебеспрекорна Мати Господња, радосна лица и светлих очију, и гледајући на њега рече му: Човече Божји! твоје покајање пријатно је милосрдном Владици Богу; Он мене ради услиши молитве твоје и прими сузе твоје. Стога пази и ти сам, да одсада сачуваш праву веру у Њега све до дана смрти своје. - Теофил Јој одговори: Заиста ћу сачувати, Владичице моја преблагословена, и нећу преступити заповест Твоју, јер после Бога Ти си мој заклон и заштита, и на Тебе полажем сву наду своју и све уздање своје. Знам ја, добро знам, премилостива Госпођо моја, да нема људима друге помоћи и друге заштите осим Тебе; и нико се не постиде од оних што се надају у Тебе, и нико не би остављен од оних што преко Тебе моле Бога. Зато и ја грешни молим Твоју неизмерну доброту која лечи немоћи наше: мени заблуделом и палом у дубину зала отвори двери Свога милосрђа, и нареди да ми се у руке да она моја проклета својеручно написана обавеза, коју обманут дадох Сатани. Јер ми то силно мучи душу, и не могу да се ослободим те страшне муке, док се та моја обавеза налази у рукама ђавола.
После ових Теофилових речи Пресвета Дјева постаде невидљива, а Теофил проведе још три дана у приљежној молитви, као и раније. Затим он, преморен од великог труда, заспа, и у саном виђењу угледа Пречисту Богоматер где му носи ону његову својеручно написану обавезу. Пробудивши се од радости, он не виде Пречисту Дјеву, а на својим грудима нађе своју обавезу читаву и запечаћену. Од радости и од ужаса он још јаче изнеможе телом и постаде као полумртав. Затим, дошавши к себи, о! како велику благодарност он узнесе милосрдном Владици Христу и милостивој Богоматери, својој помоћници и заштитници!
Сутрадан, у недељу, он оде у саборну цркву, у којој архијереј служаше свету Литургију. После прочитања светог Еванђеља он се приближи епископу када овај благосиљаше народ, и с плачем се баци пред ноге његове, молећи да буде саслушан, јер је хтео да гласно пред свима принесе покајничку исповест за дела своја. Онда он подробно исприча све што се беше догодило с њим: како га уклањање са дужности економа ожалости како из жалости пређе у очајање, и одрече се Христа Бога и Пречисте Богоматере, давши о томе Сатани својеручно написану обавезу; како потом постећи се, и молећи се, и плачући, виде Пречисту Богородицу, разговара с Њом, и доби опроштај грехова, и како му, најзад би враћена рукописна обавеза. Испричавши све то громко и потанко пред епископом и народом, Теофил предаде у руке епископу запечаћену обавезу, коју он беше дао Сатани против себе, и замоли епископа да се гласно прочита, да би сви сазнали његов грех и прославили Божје милосрђе, издејствовано Богородицом. Епископ распечати хартију и даде је ђакону. Ставши на амвон, ђакон је прочита. И сви се чуђаху таквом ужасном делу.
На тај начин дознадоше сви: клирици и сав народ, људи и жене, и мала деца, шта се догодило с Теофилом, како је пао, и устао, и своју обавезу натраг добио. Тада епископ, обративши се народу, громко рече: Ходите сви верни, прославимо преблагог истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа! Ходите благочестиви и богољубиви, видите дивна чудеса! Ходите христољупци, и разумејте како свемилосрдни Владика наш не жели смрти грешника него очекује покајање њихово! Ходите и видите, о правоверни, како много могу да учине скрушеност срца, уздаси и сузе! Ко се неће удивити, браћо и оци, великом и неисказаном трпљењу милостивог Бога! Ко се неће зачудити Његовом безмерном милосрђу и човекуљубљу, које пројављује према нама грешнима! Ваистину чудо! Пророк Мојсије после четрдесетодневног поста доби од Бога таблице закона (2 Мојс. 24, 18; 31, 18); а брат наш Теофил после четрдесетодневног поста доби своје рукописаније, које сила Божја одузе од Сатане на посредовање Божје Матере! Стога, о возљубљени, запевајмо и ми с њим благодарну песму Господу, који милосрдно прими његово покајање на заузимање свебеспрекорне Богоматере, која је људима мост ка Богу, нада очајнима, уточиште угроженима, истинска врата, која молећим се грешницима отвара Своје милосрђе и молитве наше приноси к рођеном од Ње Богу нашем. И шта да још кажем, или какву песму да запевам, ради прослављења Ње и Сина Њеног? Заиста су чудна дела Твоја, Господе, и никаква реч није у стању да достојно похвали чудеса Твоја! Заиста су величанствена дела Твоја, Господе; све си премудро створио (Пс. 103, 24). Заиста треба сада поновити ону еванђелску реч: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге; и доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо; јер овај брат наш Теофил беше мртав, и оживе, и изгубљен беше, и нађе се (Лк. 15, 22. 23. 24).
Док епископ то говораше, Теофил лежаше крај ногу његових плачући. Онда епископ пружи руку и подиже га са земље. Уставши, он замоли епископа да спали то његово рукописаније; но епископ му нареди да он сам спали своје рукописаније, што Теофил и учини пред свима. Гледајући спаљивање те безбожне хартије, народ дуго са сузама вапијаше: Господе, помилуј!
Затим епископ нареди народу да ућути, па настави свету Литургију. По завршетку службе епископ причести Теофила пречистим и животворним Тајнама Тела и Крви Христове; и одмах се лице Теофилово просветли као сунце. И сви, видевши измену лица његова, прославише преблагог Бога, који оправдава и освећује кајуће се грешнике.
После свега тога Теофил оде у ону цркву Пречисте Дјеве Богородице, где се са покајањем и сузама постио, и удостојио светог виђења Њеног, и добио опроштај грехова својих. Тамо се он одмори мало после трудова. А после три дана, сазнавши да му се приближује час смрти, он остави завештање, да се његова кућа и сва његова имовина раздаду сиромасима. Затим, опростивши се са присутном братијом, он предаде чесну душу своју у руке Бога и Божје Мајке. И би погребен пред светом иконом Пречисте Дјеве на месту где беше принео своје покајање. И прослави се у њему милосрђе Христа Бога и Пречисте Богородице, којој са Сином Њеним нека и сада буде од нас грешних, свагда нуждавајућих се Њене помоћи, част, слава, поклоњење и благодарење, сада и увек и кроза све векове. Амин.
Ја, смирени и грешни Евтихијан, - каже записатељ ове повести -, који сам одгајен у дому блаженог Теофила и његовим се заузимањем удостојио да постанем клирик свете католичанске Цркве, служећи господину мом у његовој тузи и патњи, и свуда га пратећи, очима својим видех његово покајање, и ушима својим чух из његових уста повест о томе, тачно и истинољубиво записах све на корист побожнима, а у славу Христа Бога нашег, слављеног вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АТАНАСИЈА, епископа Хитре на Кипру

Спомиње се у житију светог Димитријана, епископа Китирије (= Хитре) на Кипру,[11] где се каже да је био епископ у месту Хитри (данас Китреја) после светог Папа,[12] са којим је био у сродству и по телу и по духу, и такође чудотворац као и овај.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАРКА ЕФЕСКОГ, ИСПОВЕДНИКА ПРАВОСЛАВЉА

Ово је дан упокојења светог Марка (према житију које му написа његов брат Јован Евгеник). Опширно о светом Марку видети под 19. јануаром.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Владао римском царевином од 253. до 259. г.
2. Св. Агрипина пострадала половином трећега века.
3. О њима видети напред: Спомен св. мученика Евстохија, Гаја и осталих.
4. Владао од 1462. до 1505. године.
5. Митрополитовао од 1473. до 1489. године.
6. Био архиепископом ростовским од јануара 1506; умро 1515. год.
7. Забележена очевицем Евтихијаном, који беше слуга Теофилов.
8. У почетку седмога века под царем Хозројем.
9. Адана - незнатан град Киликије, грчке области у Малој Азији.
10. Спомен св. свештеномученика Кипријана и св. муч. Јустине празнује се 2. октобра.
11. Свети Димитријан живео у 9. веку. Празнује се 6. новембра.
12. Овај свети Пап (или Папије) живео је у 4. веку и хиротонисао је св. Епифанија Кипарског (в. 12. мај). Празнује се 24. октобра.

 

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Свештеномученик Јевсевије, епископ самосатски. Велики изобличитељ аријанства. Када се упразни престо антиохијски, његовим настојањем би изабран Мелетије за патријарха, Мелетије, велико светило цркве, који се по смрти удостојио велике похвале од стране светог Јована Златоуста. Но аријанци брзо изгнају овога Мелетија из Антиохије. Када умре зли син Константинов, Констанције, зацари се један гори од њега, Јулијан Одступник. У време гоњења хришћана од стране Јулијанове, свети Јевсевије скиде са себе свештеничке расе а обуче се у војничко одело, те под видом војника обилазаше гоњене цркве по Сирији, Финикији и Палестини, свуда утврђујући веру православну и постављајући потребне јереје и ђаконе и остале клирике, а понегде и епископе. По шумној погибељи Јулијановој свети Јевсевије усаветова Мелетија те сазва сабор у Антиохији 361. године, на коме беху двадесет седам архијереја, на коме се још једном више осуди аријанска јерес а провозгласи вера православна онако како беше изражена на I васељенском сабору. Поред Мелетија и Јевсевија на овом Сабору нарочито је падао у очи свети Пелагије Лаодикијски, чувени девственик и подвижник. Тај Сабор беше у време благочестивог цара Јовиниана. Но овај цар убрзо умре, а зацари се зли Валент, с којим дође опет гоњење на Православље. Свети Мелетије би прогнан у Јерменију, Јевсевије у Тракију, а Пелагије у Арабију. После Валента зацари се цар Грацијан, који даде слободу Цркви а заточене архијереје поврати на њихова места. Тако се вратише: Мелетије у Антохију, Јевсевије у Самосат, а Пелагије у Лаодикију. У то време многе епархије и парохије беху удове, те Јевсевије ревносно хиташе да нађе и народу да законите пастире. Но када он дође са изабраним епископом Марином у град Долихин, да би новога архијереја устоличио и јерес аријевску, која у том граду беше силна, изобличио, неки фанатички јеретик баци с крова ћерамиду на Јевсевијеву главу и рани га опасно, од које ране овај велики ревнитељ Православља, светитељ и мученик, умре, да вечно живи у рајском блаженству. Пострада 379. године.

2. Свети мученик Зинон и Зина. Свети Зинон беше официр римски у граду Филаделфији Арабијској. А Зина му беше слуга. Када у време цара Максимијана наста гоњење хришћана, усуди се свети Зинон те изађе пред војводу Максима, исповеди своју веру у једнога живога Бога, и посаветова Максима, да се и он мане мртвих идола и да прими једину истиниту веру. Наљути се војвода, па баци Зинона у тамницу. А када верни Зина посети свога господара у тамници, то и он би ухваћен и ухапшен. Затим обојица беху мучени за Христа и најзад бачени у огањ, у који насуше незнабошци уља. Душе њихове увенчаше се венцима у царству Христовом, а телесни остаци бише сахрањени у цркви светог Георгија у месту званом Кипарисион.



3. Преподобна Анастасија, мајка Светог Саве. Супруга Стефана Немање. Мајка Вукана, Стефана и Растка. Замонашила се 1196. године и добила монашко име Анастасија. Њено крштено име је Ана. Упокојила се 21. јуна 1200. године. Сахрањена је у припрати манастира Студенице. Њене мошти почивају у манастиру Студеници. Пре неколико година ђакон Војислав Билбија је израдио диван саркофаг у коме се сада налазе њене мошти.




 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЈЕВСЕВИЈА, епископа самосатског

Свети Јевсевије беше епископ града Самосата,[1] који се налазио под влашћу антиохијске патријаршије. У оно време када Аријева јерес, превлађујући, наношаше велике штете, и силно смућивана њоме Црква Христова се колебаше као лађа усред буре на мору, свети Јевсевије се показа као муж правоверан, побожан, пун ревности по Богу, постојан, храбар и непоколебљив у православном вероисповедању.
После смрти великог цара светог Константина[2] у источној половини царства ступи на престо његов син Констанције.[3] Као аријанац, цар Констанције веома помагаше аријанце и бораше се за њих. Стога за царовања његова беше велико гоњење на православне и злостављање православних. Тада и свети Јевсевије поднесе не мала страдања од аријанаца због своје ревности за православну веру. А његова побожна ревност за Цркву Христову поче се обелодањивати преко следећег догађаја.
Када патријарх антиохијски Евдоксије аријанац, пређе ради богатства на патријарашки престо цариградски,[4] тада у Антиохији би сазван сабор свих епископа сиријских ради избора патријарха на место Евдоксија. У то време, како међу народом хришћанским тако и међу епископима, беше мало православних, јер врло многи аријанствоваху, следујући зловерном цару. На том сабору свети Јевсевије заузимаше не последње место међу епископима - првацима. Знајући добро за епископа севастијског у Јерменији светог Мелетија[5] да је правоверан и да се чврсто држи Символа Вере Првог Васељенског Сабора Никејског, свети Јевсевије саветоваше свима да Мелетија изаберу за патријарха. Аријанствујући епископи не знајући Мелетијево правоверје и мислећи да ће он бити њихов једномишљеник, радо послушаше Јевсевијев савет. Они саставише заједничку одлуку о избору Мелетија, потврдише је својеручним потписима и поверише на чување светом Јевсевију. А када затим добише царев пристанак на тај избор, они известише светог Мелетија о избору и доведоше га у Антиохију, где би дочекан са великом радошћу.
У својству патријарха свети Мелетије стаде учити своју паству пре свега врлинском животу и благим наравима, поправљајући искварен у срцима њиховим пут ка правоверју. Јер светитељ очекиваше да ће, исправивши најпре њихове зле нарави чупајући их са њиве срца њихових као трње и коров, лакше посејати у њима семе православља. Након мало времена народ, желећи да тачно сазна којег је вероисповедања њихов нови патријарх, стаде молити патријарха да се изјасни о томе. Поводом тога свети Мелетије изговори у цркви проповед народу. У њој он величаше православну веру, утврђену на Првом Васељенском Сабору у Никеји, и исповеди да је Син савечан, саприродан и раван Оцу, није створен него је Творац целокупне твари.
Оваква свенародна проповед силно узбуни и разгневи аријанце, а провославни се обрадоваше радошћу неисказаном, видећи на апостолском престолу таквог православног архијереја. Разјарени аријанци изгнаше из цркве архијереја Божјег у тридесети дан по ступању његовом на патријаршиски престо, и стадоше га свуда грдити, називајући га јеретиком савелијанцем.[6] Затим подговорише цара, те осуди светог Мелетија на заточење. И свети патријарх би изведен ноћу из Антиохије и послат у прогонство. На његово место аријанци изабраше у Антиохији неког Евзоија, аријанца.
Свети Јевсевије самосатски, видећи какав немир стварају јеретици у Антиохијској цркви и како невин страда нови архиепископ свети Мелетије, веома се ожалости због тога, па напусти Антиохију и отпутова у свој град. По одласку Јевсевија, аријанци се опоменуше да се код Јевсевија налази на чувању одлука о избору Мелетија за архиепископа, својеручно потписана од свих епископа. Опоменувши се тога, они се узнемирише, бојећи се да их Јевсевије некада на сабору не оптужи због тога што су одмах прогнали архиепископа кога су сами сложно били изабрали. Стога аријанци замолише цара, који се тада налазио у Антиохији, да пошаље за Јевсевијем да врати поверену му одлуку. Цар одмах посла за Јевсевијем изасланика на најбржим коњима. Када изасланик сустиже епископа Јевсевија и саопшти му царево наређење, епископ одговори: Поверену ми заједничку одлуку нећу вратити, док се сви они који су ми је поверили не саберу заједно (= на сабор).
Изасланик се врати празних руку к цару. Цар се силно разљути, и поново посла изасланика, написавши строгу наредбу да се епископу, ако не буде хтео дати ону одлуку, одсече десна рука. То цар написа, да би уплашио светог епископа, а изасланику не нареди да тако поступи. Када царев изасланик поново сустиже светог Јевсевија и показа му страшну наредбу, свети Јевсевије, прочитавши је, одмах пружи обе руке на посечење, говорећи: Не само десну руку, него и леву одсеците; ипак ја нећу дати одлуку, која јасно изобличава злобу и безакоње аријанаца.
Изасланик се понова врати без одлуке и исприча цару све. Чувши такав одговор светог епископа, цар се веома удиви његовом неустрашивом јунаштву и храбром постојанству, због чега он доцније хваљаше Јевсевија пред многима.
Након неколико година умре злочестиви цар Констанције. После њега дође Јулијан Одступник.[7] Он поврати светог Мелетија из заточења на антиохијски престо, али га потом поново изгна. За царовања Јулијанова Црква Христова стаде још веће зло трпети него за царовања Констанцијева. Јер ка аријанској јереси, која смућиваше све православне у васељени, придружи се гоњење од стране идолопоклоника. Сам цар, који се јавно одрече Христа, стаде отворено приносити жртве идолима, и подиже гоњење на хришћане, нарочито на свештена лица. Због тих гоњења остадоше у то време многе цркве без својих свештенослужитеља, и епископски престоли - без архијереја, јер једни од њих беху поубијани а други разјурени, или од аријанаца за владавине Констанција, или од идолослужитеља за владавине Јулијана. И да Господ не прекину Јулијанов живот и царовање, тешко да би иједна црква остала читава са својим свештенослужитељима.
У то страшно време свети Јевсевије, прикривши свој архијерејски чин, обуче се у војничко одело, и у таком виду прохођаше Сирију, Финикију и Палестину, утврђујући хришћане у светој православној вери. Где би затекао цркву без свештенослужитеља, он је постављао јереје и ђаконе и остале клирике. А другде постављао је и епископе, и то од оних који су одбацивали Аријеву јерес и умовали православно. Ето, такву ревност по Христу, такав труд, такво старање и бригу о Цркви Христовој имађаше овај велики архијереј Божји Јевсевије.
Када безбожни Јулијан погибе хучно, за цара дође побожни и христољубиви Јовијан,[8] при коме свети Мелетије би понова враћен на свој престо. У то време свети Јевсевије и остали православни архијереји стадоше слободно управљати својом паством. Затим, по савету светог Јевсевија, свети Мелетије сазва у Антиохији помесни сабор, на коме узеше учешћа двадесет и седам епископа; међу њима први после Мелетија беше Јевсевије. На том сабору бејаше и свети Пелагије, епископ лаодикијски, о чијем чистом и светом животу казују следеће. У младости својој Пелагије би од својих родитеља привољен да ступи у брак. Али када би уведен у ложницу, он усаветова своју невесту да чувају своју девственост у чистоти. И тако под видом супружанства он живљаше са женом у чистој девствености, као брат са сестром. Сем тога он се одликоваше и многим другим врлинама, због којих би почаствован од Бога и од људи архијерејским чином. Пелагије имађаше велику љубав према светом Мелетију и светом Јевсевију, и беше њихов једномислени друг, борећи се с њима заједно за побожност. На том гореспоменутом сабору антиохијском свети оци наредише свима да исповедају и православно држе једносушност Сина са Оцем и веру, утврђену на Првом Васељенском Сабору у Никеји. На то пристадоше и аријанци и својеручно потписаше, ма да лицемерно, на неко време, да би учинили по вољи цару православном. А то учинише нарочито стога што се бојаху ових правоверних светих архијереја: Мелетија, Јевсевија и Пелагија, који уживаху велики углед код цара. Јер побожни цар веома љубљаше ове стубове Цркве због њиховог правоверја, и светог живота, и необично их поштоваше, и слушаше их у свему. Због тога они беху страшни јеретицима; и јеретици се из бојазни присаједињаваху к Цркви.
Но када ускоро умре благочестиви цар Јовијан и на престо ступи Валент,[9] јеретици се поново вратише на своје зловерје, као пси на своју бљувотину,[10] претходно завевши цара у аријанство преко његове супруге Домнике, аријанке. И опет Православна Црква би изложена страдањима, и пастири њени изгоњени. Тако опет би изгнан свети Мелетије у Јерменију, свети Пелагије у Арабију, а свети Јевсевије би осуђен на заточење у Тракију.
Неправедна наредба неправедног цара о прогонству Јевсевија би донесена у Самосат на заходу сунца. Сазнавши за то, свети Јевсевије позва к себи царевог изасланика и рече му: Данас ћути и никоме не говори због чега си дошао, јер ако народ дозна, испуниће се ревности, и узбуниће се, и убиће те, па ћу онда ја бити крив за твоју смрт.
Рекавши то, свети Јевсевије обави вечерње богослужење. А кад паде ноћ он откри тајну и своју намеру једноме од својих верних слугу. И чим сви заспаше првим сном, он изиђе са слугом из архијерејског дома; слуга ношаше за њим узглавље и књигу. Када стигоше на реку Еуфрат, која тече близу градских бедема, они седоше у чамац да се одвезу у град Зевгму. Светитељ нареди веслачима да крену; и они сву ноћ се трудише веслајући, и сутрадан стигоше у Зевгму.
Самосаћани пак, дознавши да их је њихов свети архијереј оставио, предадоше се великом плачу и ридању, и уједно с тим стадоше распитивати куда је светитељ отишао. Један од житеља који беше видео како светитељ седе у чамац и нареди да га возе у Зевгму, исприча то народу. Тада многи одмах поседаше у многе чамце и појурише за светитељем, и достигоше га у Зевгми. И ставши пред лицем светитеља, они закукаше на сав глас, и силно настојаваху да се врати у њихов град. Али светитељ не пристаде. Тада они какве му све молбе не упућиваху и какве му све речи не говораху, припадајући к ногама његовим и квасећи их сузама, само да се врати к њима на свој престо. Свети Јевсевије их подсети на следеће апостолске речи: Свака душа да се покорава постојећим властима, јер нема власти да није од Бога; а што су власти, од Бога су постављене. Стога, који се супроти власти супроти се наредби Божјој; а који се супроте примају грех на себе (Рм. 13, 1-2).
Наводећи им ове апостолске речи, светитељ им говораше: Мени је немогуће да се противим царској наредби; исто тако и за вас није безопасно противити се царској вољи. - Тада они, видећи да не могу убедити светитеља да се врати, стадоше му давати за пут: један злато, други сребро, трећи одећу, а неки робове своје, пошто је одлазио у далеку земљу. Но светитељ узе врло мало од онога што му нуђаху. Опраштајући се с њима, свети Јевсевије их поучи да се држе православне вере и апостолских догмата, помоли се за све, благослови их, па крену на предстојећи му пут, у Тракију, куда беше осуђен на прогонство.
Када се свети Јевсевије налажаше у Истри, стиже глас да су Готи упали у Тракију и силно је пустоше. Због тога светитељ не пође даље, него остаде у Истри, и ту проведе све до смрти зловерног цара Валента. У град пак Самосат на место светог Јевсевија би послан од аријанаца неки епископ Евномије, аријанац. Када Евномије улажаше у град, нико му од житеља не указа долично епископу поштовање, јер му ни један човек не изиђе у сусрет: ни богат, ни сиромах, ни занатлија, ни земљоделац, ни муж, ни жена, ни стар, ни млад, па чак ни дете. Јер сав град беше православан, и није хтео да указује поштовање зловерном епископу, нити да узме благослов од њега, нити да га види. Евномије онда уђе у епископију, и царском влашћу заузе саборну цркву и стаде служити у њој. Но народ престаде ићи у ту цркву, јер не љубљаше јеретика који у њој архијерејствоваше. И нико не дође к Евномију ни у цркву ни у архијерејски дом, те стога он беше у епископији стално сам самцит са својима, које беше довео са собом. О њему се прича да је, иако јеретик по вери, био добар по нарави, кротак, тих, смирен и према свима љубазан. О добродушности његовој казује се следеће.
Једном он уђе у заједничко купатило да се купа, и слуге затворише за њим врата, да не би други ушли тамо где се епископ купа. Евномије, дознавши да многи стоје пред вратима и желе да се купају, нареди слугама да отворе врата и пусте унутра све који желе да се купају заједно с њим. Онда многи уђоше, али, угледавши епископа где седи у топлом купатилу, остадоше стојећи, указујући му на тај начин поштовање. Епископ им предлагаше да уђе ко жели у исто купатило, али се они не усуђиваху. Тада Евномије разумеде да они из поштовања према њему стоје и неће да се купају. То га ожалости, и он изађе из воде и брзо се удаљи из купатила, не желећи да му указују поштовање. Људи пак који остадоше у купатилу, одмах испустише из базена воду, као оскврњену јеретиковим купањем, па добро опраше базен, јер им се гадило што се јеретик купао у њему. Затим загрејаше нову воду и спремише себи купатило. Дознавши за то, и увидевши да ни на који начин не може привући к себи народ самосатски, Евномије остави епископију и отпутова из града.
По Евномијевом одласку аријанци од свога зловерја послаше опет у Самосат епископа Лукија, отвореног вука и непријатеља Христових оваца. Грађани Самосата не указаше никакве почасти ни овоме епископу јеретику, као што не указаше ни његовом претходнику, те и он живљаше у епископији само са својима, пошто нико од православних не одлажаше к њему. А овце Христове, ма да беху без свога пастира (светог Јевсевија), ипак добро памћаху његово учење и беспрекорно чуваху свету веру. Колико се православни гнушаху тог јеретичког епископа, види се из следећег догађаја.
Једном се, по своме дечјем обичају, врло много деце играху лопте на улици, добацујући један другоме лопту. Догоди се да у то време пролажаше туда епископ Лукије. Лопта случајно паде под коње и кола епископова. Видећи то, деца силно заграјаше: "Лопта се оскврнави јересју!... лопта се оскврнави јересју!..." Чувши то, епископ остави једног свог слугу да види шта то раде деца и због чега толико вичу. Деца наложише ватру, па стадоше кроз пламен бацати лопту тамо и овамо, да би је очистили од јеретиштва. Тако, не само зрели људи него и мала деца гнушаху се јеретичког епископа, који беше као "мрзост опустошења" на месту светом.[11] Дознавши за то, Лукије не следова кротости Евномијевој, него се страховито разгневи и многа свештена лица православна разасла у најудаљенија места на заточење. Нећака светог Јевсевија, блаженог Антиоха, свештеника изврсног, богоугодног, богонадахнутог и веома начитаног, посла у Јерменију на заточење; а знаменитог међу служитељима Господњим, ђакона Еволкија, прогна у Оасимску пустињу. Због тога немала жалост и туга обузе град Самосат.
После страшне погибије злог цара Валента стаде царовати правоверни цар Грацијан.[12] Он одмах ослободи све архијереје, и друга свештена лица, који се налажаху у прогонству због православне вере, и нареди им да се врате на своје престоле. Тада се вратише: свети Мелетије у Антиохију, свети Пелагије у Лаодикију, свети Јевсевије у Самосат. Исто тако вратише се у Самосат и сви прогнани аријанцем Лукијем, међу њима свештеник Антиох из Јерменије и ђакон Еволкије из Оасима. За православне то беше велика радост, а за зловерне - велика срамота.
По повратку на свој престо, свети Јевсевије се заједно са осталим архијерејима, нарочито са светим Мелетијем, стаде трудити око црквеног благоустројства. Прво се постара, са пристанком и са саветом светог Мелетија, изабрати на архијерејске престоле, који су по свргнућу аријанских епископа били упражњени, људе достојне и чврсте у православљу. И посвећујући их у архијерејски чин, свети Јевсевије постави следеће епископе: чесног Акакија у Верији, врлинског Теодота у Јерапољу, свог имењака Јевсевија у Халкиду, Исидора у Киру, а у Едеси, по престављењу светог архијереја Варсе, узведе на престо исповедника Евлогија. Са богоугодним пак Марином, изабраним за епископа у аријански град Долихини, свети Јевсевије пође сам у тај град, желећи да тамо очисти цркву од јереси и посади на престо православног архијереја. Када свети Јевсевије улажаше у град Долихини, једна жена аријанка баци на њега ћерамиду са крова, удари га по глави и разби му је. Од те тешке ране свети Јевсевије се разболе, и престави се ка Господу. Умирући, он закле све што беху с њим, да никакво зло не учине тој жени у одмазду. Јер свети подражаваше Господа свог, који се молио за оне који су Га распињали, говорећи: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34); а исто тако угледаше се и на светог Стефана који се молио за оне што су га засипали камењем (Д. А.7, 58-60).
Тако мученички сконча велики угодник Божји Јевсевије,[13] пострадавши од аријанске руке за Сина Божјег, савечног и саприродног Оцу. Свето тело његово би враћено у град Самосат, и тамо чесно погребено са сузама и ридањем свеколиког народа хришћанског. А на архијерејски престо његов би изабран гореспоменути Антиох блажени, син сестре светог Јевсевија. И Црква самосатска цветаше дивно у православљу, побожно славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част, слава, благодарење и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЗИНОНА И ЗИНЕ

Свети Зинон беше родом из Филаделфије Арабијске, која се у старини звала Емана. Зина беше његов слуга и сагореваше од жеље да пострада за веру Христову. При игемону Максимијану, који управљаше облашћу у времецара Максимијана, свети Зинон раздаде све своје имање сиромасима, а робове пусти на слободу. Чувши како игемон указује велику част идолима, он дође к њему заједно са својим слугом Зином, пошто је то сам Зина желео, јер није хтео да остави свога господара. Свети Зинон изађе пред игемона, и када виде да се овај стварно много стара око поштовања лажних богова и усрдно служи идолима, изобличи га. Игемон одмах нареди да светога бију каишима од воловске коже. За време тог мучења Зинон, пруживши руку, удари лактом у зид идолскога храма и разруши храм. Зато га најпре обесише и немилосрдно му тело стругаше, а ране му сирћетом и сољу заливаху, па му потом са четири клина заковаше ноге у кладу.
На место где мучаху светога Зинона дође слуга његов Зина и мољаше свога господара да га не одбацује и не оставља. Дознавши за то, игемон нареди да и Зини забију ноге у кладу. А када оба света мученика бише изведени пред игемона на саслушање, и они одбише да се одрекну Христа, игемон их предаде на жестоко мучење. При томе светом Зинону усијаним гвозденим прућем пекоше прса и онај део где се налази срце. После тога свете обесише на дрво, за ноге им везаше тешко камење и огњем им жегоше мишице. Затим их бацише у огањ, у који незнабошци насуше уља, али свети мученици на чудесан начин остадоше неповређени, па чак и огњем неопаљени. Зато им, напослетку, мачем одсекоше главе, 304. године. Душе њихове увенчаше се венцима у царству Христовом, а телесни остаци бише сахрањени у цркви светог Ђорђа у месту званом Кипарисион, у Цариграду.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОМПИАНА

Бачен у море, свети мученик Помпиан скончао заједно са светим мучеником Галатионом, мученицом Јулијаном и сином њеним Сатурнином.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГАЛАТИОНА (ИЛИ ГАЛАКТИОНА)

У море бачен, свети мученик Галатион скончао, заједно са светим мучеником Помпианом.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈУЛИЈАНЕ И САТУРНИНА

Мајка и син спаљени у огњу. Пострадаше заједно са светим мучеником Помпианом.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Самосат - главни град сиријске области Комагене; лежи на западној обали реке Еуфрата; сада - Самсат.
2. Царовао од 306. до 337. године.
3. Констанције царовао од 337. до 361. године.
4. Евдоксије био епископ у Антиохији од 357. до 358. године; у Цариграду од 360. до 370. године.
5. Спомен светог Мелетија празнује се 12. фебруара.
6. Савелије, јеретик трећега века, кварећи православно учење о Светој Тројици, тврдио је да Бог има једно Лице: као Отац, Он је на небу; као Син - на земљи; као Дух Свети - у створењима.
7. Јулијан Одступник царовао од 361. до 363. године.
8. Јовијан царовао од 363. до 364. године.
9. Цар Валент владао од 364. до 378. године.
10. Поређење узето из Друге Посланице апостола Петра (2, 22).
11. Сравни: Данил 9, 27.
12. Грацијан владао другом половином римске царевине од 375. до 383. год.
13. Скончао свети свештеномученик Јевсевије 379. год.

 

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

 

1. Свети мученик Јулијан Тарсанин. Благородног, сенаторског порекла; живео у Тарску Киликијском, пострадао у време Диоклецијаново. Иако му беше тек осамнаест година од рођења када би подвргнут истјазавању за веру, свети Јулијан беше већ довољно васпитан и утврђен у хришћанском благочешћу. Целу годину водао га је намесник царски за собом из града у град, све мучећи га и све наговарајући, да се одрекне Христа. Мајка Јулијанова следоваше издалека своме сину. Када је намесник ухвати и посла да усаветује свога сина, да се одрекне Христа, она три дана говораше у тамници своме сину супротне савете, учећи га и храбрећи да не клоне духом, но да с благодарношћу Богу и смелошћу иде на смрт. Мучитељи зашију тада Јулијана у врећу с песком и са скорпијама и змијама, па баце у море, а и мајка Јулијанова умре на мукама. Мошти његове избаце таласи на обалу, и верни пренесу их у Александрију и чесно сахране 290. године. Доцније те мошти буду пренете у Антиохију. Сам свети Јован Златоуст доцније држао је похвалну реч светом мученику Јулијану. "Из уста мученика", рекао је Златоуст, "исходио је свети глас, и заједно с гласом изливала се светлост јаснија од сунчаних зрака". И још: "Узми кога било, сумашедшег и бесног, и приведи овоме светоме гробу, где су мошти мученикове, и видећеш, како ће он (демон) непремено искочити и побећи као од палећег жара". Из ових речи јасно је, како су се многобројна чудеса морала дешавати на гробу светог Јулијана.

2. Преподобни Јулије и Јулијан. Рођена браћа из грчке области Мирмидоније. Одмалена васпитани у хришћанству, са заветом да ће живети увек у девству и служити цркви. Јулије беше презвитер а Јулијан ђакон. Од цара Теодосија Млађег издејствују грамату, да могу по целом царству рушити кумире и зидати цркве хришћанске. Као два апостола ова два брата обраћаху нехришћане у хришћане по Истоку и Западу, и зидаху цркве. Сазидаше стотину цркава за живота свога. Упокојили се мирно у господу близу Медиолана. Житељи Медиолана призивају светог Јулија у помоћ против вукова.

 

3. Свети мученик Арчил II, цар грузински. Беше син цара Стефана а унук великог цара грузинског Вахтанга. Велики хришћанин и заштитник Хришћанства цар Арчил би мучен од муслимана и посечен за Христа 20. марта 744. године. А њему беше осамдесет година када пострада за Господа и пресели се у блажену вечност.

 

4. Свети мученик Луарсаб II, књаз карталински у Грузији. И отац му, Георгије X, пострада због вере и би отрован од персијског шаха. Луарсаб пак би бачен у неку тамницу, близу Шираса, у којој протамнова седам година. Тада, по наредби шаха Абаса I, би обешен у тамници са двојицом слугу, 21. јуна 1622. године. На његовом гробу виђена беше светлост небеска.

 

 

 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

 

 

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈУЛИЈАНА ТАРСАНИНА

Свети Јулијан, син високородног сенатора незнабошца и мајке хришћанке, родио се у киликијском[1] граду Аназарву. После смрти свога мужа мајка светог Јулијана пресели се из Аназарва у киликијски град Тарс.[2] Ту она крсти дечка Јулијана у хришћанску веру, и васпитаваше га у хришћанској побожности.

Када Јулијан напуни осамнаест година, настаде силно гоњење на хришћане под царем Диоклецијаном.[3] Између других хришћана би узет и блажени Јулијан и приведен на суд к игемону, управнику области Маркијану. Али ни свирепа мучења, ни обећавања дарова и почасти, ни претње, не могоше преклонити побожног младића да се одрекне Христа и принесе жртву идолима. Читаву годину водао га је игемон по разним градовима киликијским и свуда га подвргавао разноврсним мукама, но он остаде тврд као дијамант у исповедању Христове вере. А када светог Јулијана доведоше у приморски град Егеју, тамо му слуге ђавола - идолопоклоници силом отворише уста, па му гураху у уста идоложртвено месо и вино, желећи да поганим жртвама оскврнаве чистог и светог слугу Христовог. После тога свети Јулијан би бачен у тамницу. Тамо дође к њему блажена мати његова, која му свуда следоваше издалека, молећи се Господу да укрепи сина њеног у мученичком подвигу. А када је незнабошци ухватише и приведоше на суд пред игемона, она моли игемона да јој дозволи да три дана саветује у тамници сина свог, да се поклони боговима њиховим, идолима. И игемон јој дозволи да несметано долази к своме сину у тамницу. А она, проводећи с њим у тамници дане и ноћи и са материнском љубављу разговарајући с њим, са сузама га саветоваше да претрпи до краја краткотрајне муке за Христа, да би га Господ удостојио вечних блага у сабору светих мученика.

По истеку три дана, свети Јулијан заједно са мајком би приведен на суд пред игемона. Надајући се да је мајка већ усаветовала сина свог да принесе идолима жртву, игемон је стаде хвалити за то. Али она, отворивши своја чесна и богонадахнута уста, стаде громко исповедати име Исуса Христа и силно изобличавати идолопоклоничко безбожје. Исто тако и свети Јулијан неустрашиво исповедаше и величаше Исуса Христа - јединог истинитог Бога, и ружаше незнабожачко многобожје.

Тада разјарени игемон нареди да обоје немилосрдно муче, и мајку и сина. Мајку мученикову најпре много тукоше, па јој онда одсекоше стопала на ногама, којима је она пратила свога сина идући за њим из Тарса. А светог мученика Јулијана зашише у врећу с песком и са скорпијама и змијама, па бацише у море. И тако свети Јулијан оконча своја страдања; а и света мајка његова умре на мукама; и обоје добише венац победе од Христа Бога.

Тело светог Јулијана таласи изнесоше на обалу, где га нађе једна благочестива удовица, па пренесе у Александрију и чесно погребе, 290. године. Доцније те свете мошти беху пренете у Антиохију. Сам свети Јован Златоуст доцније држао је похвалну реч светом мученику Јулијану. "Из уста мученика, рекао је свети Златоуст, исходио је свети глас, и заједно с гласом изливала се светлост јаснија од сунчаних зракова". И још: "Узми кога било, сумашедшег и бесног, и приведи овоме светоме гробу, где су мошти мученикове, и видећеш, како ће демон неизоставно искочити и побећи као од палећег жара".

 

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА ЈУЛИЈА И ЈУЛИЈАНА

Постојбина светог Јулија и Јулијана беше грчка област Мирмидонија. Они беху рођена браћа, и измалена у хришћанској побожности васпитани и у књижној науци добро упућени. Достигавши пунолетство, они стадоше у девственој чистоти служити Богу, и пребиваху у посту и молитви, поучавајући се дан и ноћ у закону Господњем. Због таквог живота свог они бише удостојени црквених чинова: Јулије би рукоположен за презвитера, а Јулијан за ђакона. И беху они у цркви Христовој као два светилника, сијајући добрим делима, због којих се слављаше Отац Небески. У то време усред пшенице свете вере налажаше се још много кукоља идолопоклоничке заблуде. Иако тада и на Истоку и на Западу владаху хришћански цареви, и побожност цветаше свуда, ипак јелинско незнабожје не беше још потпуно истребљено, нарочито по селима, где се људи, ослепљени незнањем, држаху древног идолослужења. Стога ове две слуге Христове, препуни божанске ревности, отпутоваше у Цариград к благочестивом цару Теодосију Млађем[4] и молише га да им да своју царску повељу: да они могу у грчкоримској царевини несметано уништавати идоле, рушити и спаљивати идолишта, посецати шуме и вртове, засађене у част идола, а зидати храмове Божје и ширити славу имена Христова. Цар им даде то право, и потврди повељом, у којој би додато и наређење, да свуда по областима и градовима сви властодршци: управитељи области, кнежеви, чиновници и градоначелници, излазе у сусрет Јулију и Јулијану, помажу им у свима пословима и снабдевају их свим што је потребно за подизање храмова. Добише они и од свјатјејшег патријарха благослов за проповедање, и за подизање и освећивање цркава.

И тако ова два света војника Христова, као два апостола, кренуше по областима грчкоримског царства, проповедајући незнабошцима име Христово. И обраћаху многе ка Христу Богу не само речју него и чудесима: јер им се од Бога даде благодат и сила, да исцељују недуге и изгоне ђаволе. И они свуда разораваху идолске храмове и уништаваху идоле. А у оним местима, где им се упорни јелини супроћаху, они показиваху царско наређење властодршцима и градоначелницима, па, добијајући од њих помоћ, обављаху свој посао. Они и многе цркве подизаху не само средствима из царских ризница него и обилним прилозима правоверних хришћана: јер сви и свуда, видећи такве учитеље, просветитеље и чудотворце, не штеђаху имовину жртвујући за свето дело. Тако они пропутоваше Исток и Запад, и подигоше сто цркава. А чудеса која починише, безбројна су. Њих је немогуће подробно описати, зато ћемо само нека споменути.

Једном, када света браћа грађаху цркву у Вивлама, један радник непажњом одсече себи железном алатком велики прст леве руке, те му истече врло много крви, и он од изнемоглости и бола паде као мртав. Дознавши за то, света браћа узеше одсечени прст, ставише га на одсекотину, осенише крсним знаком, и прст одмах прирасте за своје место и ране нестаде. Тада света браћа подигоше тог човека са земље здрава, дадоше му у руке његову железну алатку, и рекоше му: Буди истрајан и труди се у име Оца и Сина и Светога Духа.

Једно време света браћа се налажаху у Медиоланској епархији,[5] близу града Гавдиана. Ту они, очистивши село неко од идолодемоније, зидаху цркву. А то им беше деведесет и девета црква по броју. У зидању те цркве њима помагаше мноштво верних. Догоди се да мимо тог места пролажаху колима неки људи. Угледавши оне што зидају, они рекоше један другоме: Ови ће нас задржати да им помогнемо у зидању, те ћемо тако и против своје воље изгубити време.[6] Али пошто им беше немогуће да заобиђу то место, они смислише ово: једнога од њих положише у кола тобож као мртваца, правећи се да га возе ради погреба. И кад дођоше до места где се грађаше црква, света браћа им се обратише речима: Децо, помозите нам мало у нашем послу. А они им на то одговорише: Не можемо се задржавати, пошто возимо мраваца ради погреба. Тада их упита свети Јулије: Не лажете ли ви, децо? Они одговорише: Не, оче. Свети Јулије им на то рече: Нека вам буде по речи вашој. - И они људи одоше својим путем. А кад мало одмакоше, они рекоше тобожњем мртвацу да устане. Али он не устајаше. Тада га они стадоше дрмати, мислећи да он спава. И убрзо се уверише да је он стварно мртав. Ово чудо одмах се рашчу свуда, и све спопаде страх и ужас. И од тог времена нико се не усуђиваше да тим светим оцима рекне ма какву лаж.

После неког времена свети Јулије презвитер рече своме брату светом Јулијану ђакону: Брате, остани ти овде, зидајући ову деведесет девету цркву, а ја ћу ићи да потражим место где бисмо могли сазидати стоту, да бисмо, сазидавши сто цркава на земљи, благодаћу Божјом били пресељени у цркву нерукотворену, вечну на небесима.

Рекавши то, Јулије оде. Пошто прође око две миље, он стиже до језера, званог Мукорос. То је језеро велико; на њему он угледа острво не мало, и врло лепо, на коме нико не живљаше. Посматрајући издалека то острво, свети Јулије размишљаше како да се превезе до њега. А пошто не беше лађе, он преклони колена на молитву, и помоли се говорећи: Господе Боже, свемоћни Исусе Христе, Својом свемоћном силом дај да ова мантија што је на мени, буде сада мени уместо чамца, да бих, налазећи се на њој држан и управљан Твојом десницом, превезао се до оног острва не потонувши у воду.

Пошто се тако помоли Господу, он рашири своју мантију поврх воде и, прекрстивши се, стаде на њу, и мантија би као чамац, не тонући у воду. А светитељ, држећи у рукама штап, и као веслом ударајући њиме по води, управљаше овим чамцем од мантије, и тако стиже до тог острва. Изишавши на острво, он га обиђе цело, и веома се радоваше посматрајући његову лепоту. Усред острва свети Јулије угледа огромну стену, и одлучи да на њој подигне стоту цркву у име светих Дванаест Апостола. Но на острву беше врло много змија и разноврсних. отровних гмизаваца, због чега се нико од људи не усуђиваше да се приближи том острву. Свети се попе на ту стену и, начинивши крст од малог дрвета, пободе га у једну малу пукотину. Затим се помоли Богу, па именом Исуса Христа сазва к себи све змије и гмизавце. А када се они слегоше к њему у огромном броју, он им рече: Ви сте већ доста времена живели на овом месту; а сада вам именом Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, наређујем: да се удаљите са овога острва, и да ово место уступите за дом Божји и за слуге Христове који намеравају живети овде.

Чим то светитељ рече, одмах се све змије и гмизавци, као нека разумна бића, покорише светитељевом наређењу, па скупа одоше ка западној страни острва; тамо се погрузише у језеро и препливаше на другу страну ка гори, званој Камункин. Ту се настанише и угнездише, а острво се очисти од гмизаваца. Свети пак Јулије опет се натраг врати по води као што беше и дошао, па пође по тамошњим хришћанским насељима. Пошто доби од њих помоћ и све што беше потребно, он се с радницима превезе чамцима на острво. Положивши на оној стени темељ цркви у име светих Дванаест Апостола, он је стаде градити.

У то време његов брат свети Јулијан заврши ону цркву у близини града Гавдиана, и донесе одлуку да у њој начини гробницу за свог брата Јулија. И поче је правити. А свети Јулије, чувши да је та црква довршена, пође да је види, и да уједно посети свога брата. Када стиже тамо, свети Јулијан му рече: Ето, господине брате, Божјом помоћу и твојим молитвама црквена грађевина је довршена, само се још прави гробница за тебе, да по престављењу твом почива у њој тело твоје. - А свети Јулије, пун пророчкога дара, рече на то светом Јулијану: Доврши што пре гробницу коју си започео, но знај да ћеш ти у њој почивати.

Тако и би. Јер када гробница би довршена, престави се ка Господу свети Јулијан ђакон. Свети Јулије га чесно погребе, па се опет врати на острво и продужи градити цркву, посвећену Апостолима. А када је доврши, он начини у њој гробницу за себе, јер предвиде крај свој који му се приближавао. А беше већ и остарео. У то време у Медиолану би постављен од стране цара за епарха, за управитеља целе области, један чувени сенатор, по имену Авдентије, човек високородан, врлински и богоугодан. Чувши за светог Јулија, он рече домаћима својим: Хајдмо лађом до острва Мукороса, да тамо видимо Божјег човека, Јулија презвитера, и цркву што је подигао. - И севши на лађу, отпловише. Када стигоше на острво, Авдентије се удостоји добити благосдов од светитеља и разговарати са њим о духовним стварима. Пошто разгледа и црквену грађевину, он рече светом Јулију: Господине оче! ако си намеран да још нешто зидаш, ти ми кажи, па ћу те и ја помоћи од своје имовине, јер сам готов да с радошћу послужим потребама вашим. Светитељ му одговори на то: Чедо, није потребно ништа више зидати сем гробнице за тебе поред моје гробнице, пошто ће по престављењу твом тело твоје почивати у овој цркви. - Адвентије на то рече: Нека гроб твој, оче, буде овде, а ја сам већ спремио себи гробницу у Медиолану. - Веруј ми, чедо, одговори светитељ, тело твоје биће погребено поред мога тела, а не на неком друтом месту.

Пошто дуго проведе у разговору са светим, Авдентије узе благослов и врати се у Медиолан. А свети Јулије после не много времена отиде ка Господу, и би погребен у своме гробу, од кога се молитвама његовим даваху многа исцељења болнима. По престављењу светог Јулија, његово место заузе врлински презвитер Илија. Након неколико година престави се богоугодни муж Авдентије, епарх медиолански, и би положен у својој гробници у Медиолану; али га сутрадан нађоше где лежи ван своје гробнице, но не као избачен, него као чесно изнесен и брижљиво положен. И опет тело његово положише у исту гробницу, али се оно и по други пут обрете ван гробнице. То се исто догоди и по трећи пут. Хтели су да га положе на другом месту, али га ниједно место не примаше. Тада се укућани његови опоменуше речи светога Јулија, речених Авдентију: да он ни на ком другом месту неће бити погребен сем поред тела његовог. И одвезоше тело Адвентијево на острво Мукорос. Блажени Илија срете тело епархово са крстовима, кадионицама и свећама, чесно га прими и погребе крај гроба преподобног оца Јулија. Тако се испуни пророчанство светитељево, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

 

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АРЧИЛА II, цара грузинског

Арчил беше син цара Стефана а унук великог цара Грузинског Вахтанга. Велики хришћанин и заштитник хришћанства цар Арчил би мучен од муслимана и посечен за Христа 20. марта 744. године. А њему беше 80. година када пострада за Господа и пресели се у блажену вечност.

 

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛУАРСАБА II, књаза карталинског у Грузији

Отац му, Георгије X, пострада због вере и би отрован од персијског шаха. Луарсаб пак би бачен у неку тамницу, близу Шираса, у којој протамнова 7 година. Тада, по наредби шаха Абаса I, би обешен у тамници са двојицом слугу, 21. јуна 1622. године. На његовом гробу виђена беше светлост небеска.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНАСТАСИЈЕ СРПСКЕ, мајке Светога Саве

Ана, кћи грчког цара Романа IV (1168-1171. г.) и супруга великог Српског жупана Стефана Немање, са којим роди три сина: Вукана, Стефана и Растка, тј. Светога Саву. Са Светим Немањом подигла женски Богородичин манастир на левој обали Топлице, на ушћу реке Косанице, и ту се замонашила добивши монашко име Анастасија. Поживевши у побожности и богоугађању престави се у миру 21. јуна[7] око 1200. године. Сахрањена је у припрати Студеничке Богородичне цркве (где јој је у 16. веку урађена дивна икона на зиду - фреска).

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕРЕНТИЈА, епископа иконијског

Трњем избоден пострада за Господа Христа.

 

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА СЕДМОРО БРАЋЕ

Ових светих седморица браће пострадаше за Христа Господа мачем посечени.

 

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АФРОДИСИЈА

Родом из Киликије, као хришћанин би ухваћен од кнеза Дионисија и за исповедање Христа, истинитог Бога, би страховито мучен усијаним гвожђем и растопљеним оловом. Због његових јуначких страдања многи из гледа лишта повероваше у Христа. На крају, стављен у велику расцепљену стену и притискан, предаде своју мученичку душу у руке Господа свога и доби венац мучеништва.

 

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА НИКИТЕ НИСИРСКОГ

Родом са маленог каменитог острва Нисира, у близини Родоса. Његов отац због неких тешкоћа беше прешао у ислам, а и цела његова породица, па и Никита као мало дете, коме дадоше име Мехмед. После тога породица му се пресели на острво Родос и тамо живљаше. Мали Мехмед беше ревностан у вери муслиманској, ништа не знајући о својој ранијој вери хришћанској. Једнога дана, у игри са турском децом, он их све победи, чиме изазва гњев једне Туркиње. Она га због тога изгрди и назва нечистим. Ово ожалости малог Мехмеда и он се код куће пожали својој мајци. Тада му мајка исприча све по реду и откри му да је његово прво хришћанско име било Никита. Потстакнут Духом Светим Никита се тада свом душом обрати ка Христу, и мада му је било тек 14. година он тајно напусти своју породицу решен да мученички пострада за Христа.

Свети мученик отпутова најпре у Нови Манастир на острву Хијосу, где се пред игуманом и духовником исповеди. У знак повратка у веру хришћанску они га помазаше светим миром, а ускоро по његовој жељи и у монаха га постригоше. Његову жељу за мучеништвом, која му се још већма беше распалила у души, многи оци и подвижници на Хијосу саветима и поукама подржаше и с благословима на пут мучеништва испратише.

Када стиже у главно место Хијоса звано Хора њега срете Турчин порезник и затражи му да плати уобичајени порез на главу. Како Никита не имаше новаца, би задржан од стране Турака и поведен у тамницу. На путу ка тамници њега срете познаник му свештеник Данил и поздрави га с његовим турским именом Мухамед, чудећи се зашто Турци воде у затвор муслиманско дете. Никита тада протестоваше код свештеника зашто га зове тим турским именом и објасни му како је доспео у затвор. То чу Турчин који га спровођаше (име му беше Кримлис) и одмах га одведе пред турске аге и судије. Но мученик Христов Никита то и жељаше и зато пред њима изружи муслиманску веру као нечисту и смело исповеди своју веру у Христа као јединог истинитог Бога. Турци настојаху да га најпре обећањима задрже у исламској вери, а када то не успеше онда светог младића ставише на најстрашније муке. Они га мучише десет дана и ноћи, и не успевши поколебати га, најзад га предадоше турској руљи, која га као јагње незлобиво поведе на заклање. Изведоше га на крај града (звани "Като Егиалон"), испод метоха манастира Ивирона, и опет покушаше да га ласкањима и обећањима придобију. Но Христов мученик њима са смелошћу понављаше: "Хришћанин сам, Никита се зовем, и Никита ћу д'умрем!". Тада га џелат Кримлис посече мачем и тако прими мученички венац за Христа, 21. јуна 1732. године (на Хијосу).

Да би спречили хијоске хришћане мученикољупце да узму ишта од тела мученикова, Турци га најпре запрљаше нечистоћама па га онда бацише у море. Хришћани његовог места Нисира прославише његов мученички спомен и касније му подигоше диван храм њему посвећен. Службу му написа Атанасије Иверски, очевидац мучениковог страдања, а житије јерођакон Никифор са Хијоса.[8]

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Киликија - југоисточна римска провинција у Малој Азији.

2. Тарс - велик и многољудан град у јужном делу Киликије, крај реке Кидне, која се недалеко од њега улива у Средоземно Море. И у садашње време Тарс је прилично значајан град.

3. Диоклецијан царовао од 284. до 305. године.

4. Цар Теодосије Млађи царовао од 408. до 450. године.

5. Град Медиолан, сада Милано, у Италији.

6. По обичају онога времена, у зидању цркве дужни су били узети удела сви који би се задесили око места зидања. Због тог обичаја, пролазници не би могли одбити своју помоћ зидарима, ако би их ови позвали.

7. Овај датум бележи сам Свети Сава у Хиландарском типику (глава 35).

8. Ошпирнију књигу о њему написао је архим. (касније епископ) Емануил Ј. Карпатиу и издао у Атини 1932. (поводом 200-годишњице), под називом "Свети новомученик Никита Нисириос".