Охридски Пролог и Житија Светих

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Свештеномученик Тимотеј, епископ бруски. Због велике чистоте душевне Бог му дао дар чудотворства, те лечаше све болести и муке на људима. У време опаког цара Јулијана, који се одрече Христа, Тимотеј свети би бачен у тамницу. Верни га посећиваху и у тамници, да би чули мудру поуку од свога архипастира. Сазнавши за то, Јулијан нареди те му џелат одсече главу у тамници 362. године. Душа његова оде у Рај, а мошти осташе чудотворне да помажу људима и јављају силу Божију.



2. Свети мученик Александар и Антонина. Беху обоје из Александрије, Антонина чесна девица а Александар царски војник. Обоје хришћани. Прво Антонина би изведена на суд и на мучење. Па кад њу бацише у тамницу, Александар, по наређењу ангела Божјег, оде у тамницу (иако дотле непознат Антонини), огрну је својим војничким плаштом, рече јој да обори главу и да иде кроз стражаре пред вратима. Тако девица избегне, а војник остане у тамници. Тада изведоше Александра пред судију и почеше истјазавати због имена Христова. Чувши за то Антонина, сама се пријави судији, који их обоје поче стављати на разне муке. Одсече им руке, потом их бијаше по голом телу, а ране им паљаше свећама, и најзад баци у огањ, који беше наложен у једној рупи, и затрпа их земљом. Чесно пострадаше ради љубави Христове и преселише се у дворе Цара небескога 3. маја 313. године. Злобни судија, Фист, у часу смрти мученика, поста нем, и спопаде га дух бесни који га мучаше седам дана и најзад умори.

3. Свети Васијан, епископ лавдијски. Као незнабожац рођен у Сиракузи од незнабожних родитеља, угледних и богатих. Васпитан философијом у Риму. По својој топлој жељи крштен неким благочестивим старцем Гордијаном. То увреди родитеље његове, и да би избегао њихов гнев, по заповести светог Јована Богослова, који му се јави, оде у Равену и јави се епископу Урсу, своме рођаку. По упутству епископа Васијан се настани код цркве светог мученика Аполинарија ван града, и ту се дуго подвизаваше трудом, постом и молитвом. Када умре епископ у граду Лавдијском у Лигурији, Васијан би изабран, сходно неком откровењу у сну, иако он то не жељаше. Посвећен за архијереја Амросијем Миланским и Урсом Равенским. Имаше велику благодат исцељења; могаше и мртве васкрсавати. Био присутан последњим часовима светог Амвросија, и чуо из уста овога, како види Господа Исуса Христа. Поживео у труду и подвигу до дубоке старости, и у деведесетој години живота свога сконча и пресели се у Царство Божје, око 409. године. Његове свете мошти осташе чудотворне, да сведоче о сили Божјој и величини Божјег светитеља.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТИМОТЕЈА, епископа бруског

У граду Брусу, на граници Витиније, Фригије и Мизије,[1] близу горе Олимпа,[2] свети Тимотеј беше епископ. Због чистоте и светости свога живота он доби од Бога дар чудотворства. Једном он уби огромног змаја, који се беше угнездио у једној пештери под кипарисом, и силна зла чинио стоци и људима. И то га уби на тај начин, што му у чељусти убаци покривач којим се на светом престолу покрива освећени хлеб. Другом приликом он исцели неког цара, по имену Арита, који је боловао од тешке смртоносне болести. Исто тако он не само исцели једну царицу која је била на самрти, него је и обрати од таме идолопоклонства ка светлости истините вере. Сем тога, дарованом му благодаћу он сваковрсне болести исцели, и силом Христовом многа чудеса сатвори, и учењем својим паству своју просвети, и мноштво неверних ка Христу обрати.
А када на римски престо ступи цар Јулијан,[3] који се одрече Христа и поклони идолима, па стаде жестоко гонити Цркву Божију, тада се свети Тимотеј нарочито труђаше у проповедању речи Божије, утврђујући верне у вери и изобличавајући незнабошце због њихових заблуда. Чувши за светитеља, незнабожни цар Јулијан нареди да га ухвате и приведу к њему, па га онда баци у тамницу. Окованом светитељу долажаху многи у тамницу, и он их учаше о Христу, истинитом Богу. Сазнавши за то, Јулијан запрети светитељу да више не учи о имену Исусовом. Но свети Тимотеј не послуша безбожног и безаконог цара, већ и даље неустрашиво чињаше оно што као епископ треба да чини: учаше народ. А када цар Јулијан понова сазнаде да свети Тимотеј без страха проповеда о Христу, разгневи се и посла џелата те светитељу одсече главу у тамници, 362. године. После блажене кончине свештеномученикове, верни узеше свето тело његово и чесно погребоше. Од његовог гроба даваху се многа чудесна исцељења од разних болести и недуга, у славу Христа Бога нашег.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА И АНТОНИНЕ

За време једног гоњења на хришћане, када многи верни бише разним мукама уморени за Христа, би ухваћена и приведена свирепом обласном управитељу Фисту једна хришћанска девица, по имену Антонина, из града Кродамна. Због њеног побожног и врлинског живота Господ је удостоји мученичког подвига, да би посрамила и победила лукавог противника, ђавола.
Када девицу Антонину изведоше пред свирепог игемона Фиста, он је стаде саблажњавати многим лукавим речима, говорећи јој: Госпођо Антонина, ја хоћу тебе, честиту и целомудрену девицу, да поставим за свештеницу богиње Артемиде,[4] да ти дам многе поклоне и почасти, и да те учиним господарицом над свим мојим имањем. - На овај предлог Фистов света Антонина дуго време ништа не одговори, затим рече: Зашто ми обећаваш ништавне поклоне? Боље би ти било, Фисте, да ти сам постанеш заједничар мојих богатстава, да вером у Господа мог Исуса Христа добијеш ризницу вечних блага. - Не било тога што ти говориш, одврати Фист. Нека ме богови сачувају од тога, да поверујем у таквог бога, или боље рећи човека, који је био на крсту прикован и умртвљен. - На то света Антонина рече Фисту: Не тајим ни ја то, да Господ наш Исус Христос би прикован на крсту, умре и у гроб би положен; али и ово о Њему исповедам: Он васкрсе из мртвих у трећи дан, и сада седи с десне стране Бога Оца Свог, као што о томе пише у нашим Књигама: Рече Господ Господу моме: седи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим (Пс. 109, 1 = Мт. 22, 44).
Празна су сва та твоја причања, рече Фист. Зашто ти радије не послушаш мене, па боговима нашим принесеш жртву, да би до миле воље уживала сва блага овога света? - Одговори света девица: Ја се нећу поклонити таквим бездахним боговима, јер су они демони, као што у закону Господа мог пише о томе: Сви су богови незнабожаца демони; а Господ је небеса створио (Пс. 95, 5). - Зар ти богове наше називаш демонима? повика Фист. - Да, тако их називам, одговори света девојка, јер никакве у њих нема силе, нити је икаква помоћ од њих; заиста, они нису богови него демони.
Ове речи свете Антонине веома разјарише Фиста и он нареди војницима да је силно бију по образима, да не би била тако дрска. Затим јој се понова обрати оваквим речима: Кунем се боговима, ако се не покориш царевом наређењу, ставићу те на најљуће муке, па ћу те онда послати у блудилиште, и тако ти приредити највећу срамоту. Зато ти дајем рок од три дана, да размислиш, да ли ћеш коначно одбити да извршиш што ти наређујем, или ћеш се покајати и принети боговима жртву. Јер многе присталице ваше вере спочетка су се држали као ти, али потом променише своје мишљење и поклонише се нашим боговима. - Тада света Антонина рече игемону: Чини шта хоћеш, безбожни мучитељу!
После тога света мученица би дата четворици војника под стражу, са којима она радосне душе и весела лица крену у тамницу. А игемон тајно дозва к себи старешину тамничке страже и нареди, да никакво зло не чине девојци, него да је ласкавим речима наговарају да се одрекне хришћанства и боговима принесе жртву; јер је, додаде Фист, тешко принудити хришћане да се одрекну своје вере.
Када старешина тамнички закључа свету девицу у тамницу, он дође к њој и стаде је овако саветовати: Свечесна девице Антонино, зашто си упорна? Због чега не промениш своје мишљење? Принеси жртву боговима нашим, да би се избавила од мучења која ти предстоје. - Али света мученица му ништа не одговораше, тако да се он веома зачуди и беше у недоумици зашто му не одговара. Света пак Антонина, преклањајући колена на земљу, дан и ноћ мољаше се Господу, проводећи без хране. А по истеку три дана, изненада настаде тако страховита грмљавина, да се тамнички катанци поломише, врата се сама отворише, а тамницу унутра обасја велика светлост, и дође глас с неба који овако говораше: Устани, Антонино; поткрепи се храном; узми хлеба и воде; буди храбра и ништа се не бој незнабожног управитеља Фиста, јер сам ја с тобом. - А света, завршивши своје молитве, изговори: Амин! Затим устаде, узе хлеба и воде, и прилеже да се мало одмори.
Сутрадан игемон седе на судишту, и рече: Доведите ми ону дрску жену, да сазнамо њене мисли. - Извршујући наређење, војници поведоше свету девицу. Идући ка судишту, она подиже очи своје к небу и рече: Благодарим Ти, Господе Боже мој, што вољу Своју испуњујеш на мени; молим Те, немој ме оставити све до саме смрти моје. - И одједном се чу с неба глас који говораше: Иди на пут свој неустрашиво, јер сам ја с тобом!
Када стигоше на судиште где заседаваше Фист, насмеја се света девојка Антонина. Угледавши је где се смеје, Фист је упита: Због чега се смејеш? - Света му одговори: Казаћу ти разлог: унапред видим да ће се престо на коме седиш убрзо срушити, и ти ћеш погинути. Ето због чега се насмејах теби. - Управитељ, видећи да му се Антонина девица потсмева, нареди да је бичевима бију. А она, подигавши к небу своје духовне очи, говораше: Благодарим Ти, Господе Боже мој, што си мене, бедну и грешну, удостојио да примим удео светих Твојих; а овог безаконика, крвопролићем окаљаног, низрини што пре на дно пакла, да би несрећник познао немоћ својих лажних богова, на које сву наду своју полаже.
Када крвожедни управитељ чу ове речи, он се још више разјари и рече војницима: Ова зла и одвратна жена не само богове наше хули, него и нас саме ружи, зато је одведите у блудилиште, да засити похоту своју.
Војници онда узеше свету девојку и одведоше у неку кућу. Оставши сама у једном одељењу, света Антонина се усрдно мољаше Богу. У то време анђео Господњи јави се једноме од војника игемонових, коме беше двадесет и три године и зваше се Александар, и рече му: Иди к управитељу и тражи од њега дозволу да уђеш код Антонине. А када уђеш код ње, ти је огрни својим плаштом, да је при њеном одласку из куће не би познао злобни управитељ.
Врли војник Христов оде к управитељу и рече му: Дозволи ми да уђем код Антонине, па ако је усаветујем, биће добро, а ако не, онда чини с њом што хоћеш. - Управитељ му дозволи да уђе, рекавши му: Чини са њом што ти је воља.
Ушавши у кућу у којој се налазила света девица, Александар паде пред ногама њеним, говорећи јој: Слушкињо Господња, девице Антонина, Господ ме посла к теби да ти јавим, да ће девство твоје, како ми Он рече, бити сачувано. - Света се уплаши. И одједном светлост велика обасја собу, и чу се глас који говораше: Не бој се, Антонина! Јер Онај који тебе позва на овај подвиг, будући жалостив и многомилостив, позива и овог Александра на исти мученички венац. Огрни се дакле његовим плаштом, па погнуте главе и прикривена лица изиђи одавде, да те управитељ не би познао. А ја ћу те тако чувати, да те управитељ неће познати.
Тада света Антонина узе плашт од Александра, огрну се њиме и главу своју покри, па, излазећи напоље из куће, учини знак руком према управитељу, као да му говори: чини с њом што хоћеш. - Тако света Христова девица, као срна избегнувши замке, оде својим путем радујући се своме избављењу. А управитељ, мислећи да то Александар изиђе из куће, посла к Антонини још четири војника рекавши им: Идите код ње и радите с њом што год хоћете, па пошто јој се наругате, ви је изведите напоље, да се сви смејемо њеној великој срамоти.
Војници уђоше да оскврне девицу, али њу не нађоше већ само Александра. Зачуђени, они га упиташе: А где је та жена? Што си ти сам? - Онда узеше Александра, одведоше га к управитељу, и рекоше му: Ми унутра нађосмо само овога, а девојке нема. - Исто тако зачуђен тиме, управитељ рече Александру: Бедниче и неваљалче, реци нам, како си се усудио да нас превариш? Где је она погана блудница? Ти си је обешчастио, па си је оденуо у свој плашт и пустио, желећи да је узмеш себи за жену. Али, то неће бити, јер ми нећеш умаћи из руку.
На све то Александар ништа не одговараше управитељу. За то време управитељ дуго размишљаше у себи, па онда нареди да Александа обесе о мучилишно дрво и немилосрдно бију. Док мученика тако бијаху, игемон понова упита Александра: Где је она гадна жена код које си ишао? - Александар опет ништа не одговараше, већ само гледаше к небу. И одједном би глас с неба који говораше игемону: Погани Фисте, зашто невиног човека мучиш? - Чувши овај глас, игемон престаде мучити светога, и нареди да га скину са мучилишног дрвета и одведу у тамницу, а да девицу Антонину траже свуда.
Пошто прође пет дана, управитељ Фист опет изведе Александра на суд преда се, и питаше га: Шта си намислио? Хоћеш ли принети боговима жртву или не? - Свети Александар му одговори: Та шта имам да размишљам, погани и свирепи мучитељу! - А где је жена код које си ишао? упита Фист. - Не знам где је, одговори Александар.
Док они тако разговараху, светој Антонини се јави сам Господ Христос и рече јој: Буди храбра и иди тамо где заседава неправедни и погани игемон. - Света Антонина оде, и ступивши неустрашиво пред игемона рече му: Безбожни и погани Фисте, кога тражиш, не мене ли? Ево ме пред тобом, да бих посрамила и уништила твоју силу.
Угледавши је, Фист се страховито разбесне и нареди војницима да је обесе о мучилишно дрво, па да је бију и питају: Јеси ли девојка или ниси? Силно бијена, она ни гласа не пусти од себе. А када је скидоше са дрвета, стаде је сам игемон питати, да ли је још девојка или није. Тада света мученица одговори: Бедни и свирепи мучитељу! Ми хришћани нисмо заробљени вашом поганом похотом, јер Господ и Бог наш милосрђем Својим и мене сачува невином. - Погледавши на њу са чуђењем, Фист рече: Ако си још девојка, онда приђи и заједно са Александром принеси боговима нашим жртву, па ћете остати читави. - На ово свети мученици Христови, Александар и девица Антонина, као једним устима одговорише игемону: Не постоје такве муке, бедни Фисте, које би нас могле принудити да се поклонимо вашим поганим боговима, који немају ни разума ни моћи.
После оваквог одговора светих мученика игемон нареди да им се одсеку руке. А свети, храбри и сјајни војници Христови, пруживши руке своје на одсечење, говораху: И раније ти стависмо до знања, кукавни и гадни мучитељу, да никаквим мукама не можеш победити побожни ум наш; чини дакле што хоћеш! - Војници исукаше мачеве и одсекоше светим мученицима руке. А они, као не осећајући бол, слављаху Господа и, обративши се затим к игемону, рекоше му: Најопакији и најгаднији игемоне! ми ни најмање не осећамо муке које нам наносиш. А Господ наш, чије смо ми слуге, ускоро ће те бацити у пакао огњени, где ћеш се вечито мучити у неизбеживим мукама.
Захваћен најстрашнијим бесом због оваквих изобличавања, игемон нареди да се ископа дубока јама, а да претходно обесе мученике и бију их све дотле док не осете болове од наношених им удараца. И још нареди да се јама напуни до врха дрвима и суварцима, па да се на тој ватри спале свети мученици. Међутим свети мученици, иако љуто бијени, не осећаху никакве болове, као да беху у туђим телима, већ узношаху хвалу Господу Христу. Видећи то, игемон нареди да им муке на муке домећу и да им буктињама ребра пале. Тада свети мученици Александар и Антонина повикаше громко ка игемону: Несрећни Фисте, ми трпимо ово из љубави према Господу нашем Исусу Христу, тврдо верујући да ћемо у будућем животу, после овог привременог живота, примити вечну награду у царству небеском. А тебе ће Господ и Бог наш погубити, зато што љуто мучиш невине слуге Његове.
А Фист, беснећи од гнева, нареди својим слугама: Запалите дрва у јами, да би што пре ово двоје били бачени у огањ. - Када војници испунише наређење, тада им свирепи мучитељ нареди да мученике обмажу смолом и баце у јаму која букти огњем. Пошто и то би учињено, игемон нареди још да се на дрва стави сува смола, да би мученици потпуно изгорели и кости им се у пепео претвориле. Напослетку нареди да се јама заспе земљом, рекавши: Да не би жене њихове покупиле и кости њихове, као што је то обичај код хришћана.
Наређење Фистово би извршено, и јама засута земљом. Онда се Фист врати кући својој, али не могаше окусити ни хране ни пића, и онеме. Јер нечисти дух, послат на њега од светих анђела, мучаше га у току седам дана. И после седмодневних тешких демонских мука, он горко изригну своју погану душу. Пошто он тако погибе, гоњење на хришћане престаде у тамошњим крајевима.
Блажени мученици Александар и Антонина пострадаше 313. године трећега маја, у суботу, у три сата по подне, прослављајући Господа нашег Исуса Христа, коме част и слава кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЈАНА, епископа лавдијског[5]

Животе Светих који су, уз помоћ Божију, јуначки ратовали против телесних жеља, описивати сада и сећања на њих учинити незаборавним за потомство, од двоструке је користи. Прво, сећајући се јуначких подвига Светих, ми верујемо да се и Свети сећају нас пред Богом; друго, описујући подвиге врлинског живота Светих, ми побуђујемо и себе и друге на подражавање тих подвига. Имајући то у виду, и ми ћемо се постарати да укратко опишемо свети живот и подвиге светог Васијана, епископа Лавдијског и исповедника; уз помоћ овог угодника Божјег ми ћемо изложити његове подвиге, помоћу којих се он удостоји постати заједничар Царства небеског.
Овај блажени муж још у детињству свом беше старац, не по броју година него по памети и по добронаравију. Отац његов Сергије, поглавар Сиракуске области,[6] беше по вери незнабожац. Он посла сина свог у Рим да изучи световну философију, да би могао наследити оца на власти и бити искусан управитељ над грађанима. Од природе оштроуман и паметан, он се веома марљиво учаше и показиваше успех у учењу. У то време он сазнаде за име Христово и о животу хришћана, и обузе га неисказана жеља да од јелинске философије пређе хришћанској философији божанској. И стаде размишљати, коме од својих слугу, којима га беше поверио отац његов, да открије тајну свога срца.
А Господ, не желећи да војника Свога дуго држи удаљеног од војниковања које му предстоји, три пута обавештаваше у саном виђењу једног презвитера светог живота, по имену Гордијана, о младићу Васијану и о његовој жељи и намери. Пробудивши се од сна, презвитер стаде обилазити сва училишта по граду Риму, тражећи младића на кога му Господ указа у саном виђењу. Најзад, после дугих трагања, презвитер га, помоћју Божјом, пронађе и упита га, одакле је родом, ко су му родитељи, и због чега живи у Риму. Када Васијан исприча о себи подробно, презвитер се удиви његовим мудрим и речитим одговорима и познаде да је то младић кога он тражи. И загрливши га очински и целивавши, он га одведе своме дому и исприча му о виђењу које му би од Бога о њему. И обојица прославише Бога због тога. Онда Васијан припаде к ногама тог свештеног старца, молећи га свим срцем да га што пре начини хришћанином. Презвитер га најпре стаде поучавати истинама свете вере и објашњавати му тајне хришћанског закона. Слушајући то, јуноша се испуњаваше умилењем и разгореваше љубављу Христовом. Затим га презвитер огласи[7] и научи како се он има држати у време светог крштења. Од тога времена Васијан стаде често долазити код светог презвитера, само са својим најстаријим робом, који му беше у свему веран, и учаше се божанској философији хришћанској из богонадахнутих уста свога духовног учитеља.
Поставши оглашен, Васијан поче водити суров живот: пошћаше се и мољаше се често, и мало се сну предаваше, проводећи ноћно време или у молитви или у читању књига. Од приношене му хране он употребљаваше једну трећину, а две трећине раздаваше ништима.
Пошто прође доста времена, настаде најзад и час крштења Васијанова. Са верним робом својим Васијан оде у презвитеров дом, и тамо би извршено над њим свето крштење. Када Васијан, као што то бива при крштењу, уђе у свету купељ, он угледа младића изванредне лепоте који сијаше као сунце и прислуживаше при крштењу, држећи белу одећу у коју се новокрштени имао обући по изласку из купељи. Блажени Васијан се усуди да га упита: Ко си ти? О откуда си? - Младић одговори: Ја сам давно послан к теби с неба, да ти помажем у остварењу твоје свете намере и да одгоним од тебе све што смета твојој намери. - Рекавши то, младић постаде невидљив, а соба се испуни дивним мирисом који се осећао по сата, тако да сви присутни мишљаху да се налазе не на земљи него на небу.
После светог крштења Васијан стаде водити још строжији живот, умртвљујући своје младићко тело и потчињавајући га духу. А пазитељи и слуге, које поглавар Сергије беше одредио да му чувају сина као зеницу ока, не знајући Васијанову тајну,[8] веома се чуђаху што се Васијан одао тако необичном уздржању, врло мало једе и пије, проводи ноћи без сна, лице му је сувише бледо, тело изнурено пошћењем и бдењем. Видећи све то, они се са бригом питаху међу собом: Због чега господин наш тако изнурава себе? - А најстарији роб, најоданији светом Васијану, који је знао његову тајну, говораше им: Не чудите се томе, јер изучавање философије захтева такве прегаоце, који су одбацили све сласти и задовољавају се само оним што је неопходно за одржавање живота. Стога знајте, да је наш господин, желећи да изучи највишу философију, и наложио на себе такво уздржање и бдење.
Али слуге не беху задовољни тим одговором. При томе се они присећаху, да је Васијан, још као дете, прстом правио на песку знак крста или сламчице слагао у облику крста, због чега се његова дадиља често љутила на њега. И слуге, из дана у дан испитујући и мотрећи куда то господин њихов Васијан одлази, почеше најзад увиђати да је њихов господин примио хришћанску веру и живот. То их много узнемири, јер су се бојали гнева Васијановог оца, Сергија. И они се коначно уверише да је Васијан хришћанин из следећег случаја.
Једнога дана блажени младић, после свеноћног бдења и подвига, изнурен чврсто заспа. У време сна он устима изговараше речи молитве, призивајући Бога, Једног у Тројици, и молећи Га да га упути на пут ка слави, обећаној свима који Га љубе. И чу се глас одозго који говораше: Радуј се и весели се, верни војниче Христов Васијане, јер је молитва твоја примљена Богом и теби спремљено изванредно место на небу.
Чувши ово, слуге које беху код њега, коначно се уверише да је Васијан хришћанин. Зато они стадоше, један за другим, тајно бежати из Рима у Сиракузу к старом господину свом, поглавару Сергију, и саопштаваху му непријатну вест, да је његов син Васијан примио хришћанску веру. Будући идолопоклоником, Сергије се веома ожалости, и стаде размишљати како да сина свог одврати од хришћанства: да ли ласкама или претњама. Тако, постепено све слуге одбегоше тајно од Васијана из Рима; код њега остаде само један, најстарији верни слуга његов, који такође верова у Христа. И намераваше отац Васијанов да пошаље друге слуге, да узму Васијана из Рима и доведу га к њему.
У то време догоди се да свети Васијан у Риму једне ноћи у прве петлове[9] уђе у цркву светог евангелиста Јована Богослова. Ту, молећи се по обичају, он угледа чесног мужа, украшеног седином, који му рече: Знај, верни исповедничке Господњи, да је потребно да са верним слугом својим идеш одавде у град Равену, јер отац твој, који те родио телом, смера да омете спасење твоје; бежи одавде, да те он, и против твоје воље, не би скренуо с пута. Због тога милосрдни Бог, не остављајући слуге Своје, посла мене, апостола Свог, да те обавестим о томе, да те изасланици твога оца, нашавши те овде, не би спречили да побегнеш одавде.
Рекавши то, свети Јован Богослов отиде од Васијана. А блажени Васијан, веома обрадован јављењем светог апостола, сатвори многа метанија, молећи се Богу да га не остави. После молитве Васијан обавести свога слугу о ономе што виде и чу. И сутрадан они све своје ствари раздадоше невољнима; па узевши благослов од духовног оца свог Гордијана, они напустише Рим и кренуше у Равену. После путовања од неколико дана, свети Васијан угледа срну са два срнчета где силно бежи гоњена ловцима. И како већ беше заморена и изнемогла, а ловци се приближаваху, свети Васијан се сажали на њу и на пород њен, па јој довикну: У име Господа нашег Исуса Христа, наређујем ти, дођи к мени без страха! - Срна, као разумевши речи, одмах стаде, и без бојазни приђе к светитељу са срнчићима. Он је стаде гладити руком, као да су стари познаници, а она му лизаше ноге. Када пак ловци, који су гонили срну, дотрчаше, и угледаше где срна кротко стоји пред путником и он је глади, зачудише се веома, не схватајући како се дивља срна одједном промени у кротку. Притом један од ловаца, рђав и суров човек, рече својој дружини: Будале! што оклевамо и не узимамо свој лов?
Рекавши то, он стаде отимати срну из светитељевих руку. А свети Васијан му рече: Не ја, него Вишњи Бог ти наређује да никакво зло не учиниш овој дивљој животињи и њеним младунчићима. - Но ловац љутито и дрско одгурну руком Божјег угодника; и тог часа га због тако дрског поступка спопаде демон и стаде силно мучити. У мукама, ловац паде на земљу, вичући страшно, и пену бацајући, и кочећи се, и постаде као мртав. Остали ловци се препадоше и дрхтаху од страха, па припавши к ногама светитељу, стадоше га са сузама молити за опроштај, бојећи се да и њих не постигне слична казна. Он им нареди да се уклоне са тог места, па се сам крстолико распростре на земљи за молитву, и уперивши сав ум к Богу, стаде се молити говорећи: Боже, чудесни Творче свега, Боже милосрдни, Спаситељу палог рода људског, Ти се радујеш не пропасти мртвих него спасењу живих, - опрости овом јаднику што лежи, јер Ти у незнању сагреши и разгневи Твоју благост.
Пошто се таквим и многим другим дирљивим речима помоли Богу, светитељ устаде са молитве, приђе човеку лежећем на земљи, и ухвативши га за десну руку, рече демону што беше у њему: Ђаволе, Онај који те је с небеске висине стровалио у понор, Тај ти наређује да брзо напустиш лик Божји - овог човека, и да отидеш у припремљени ти тартар, где ћеш се мучити вавек.
Још светитељ не беше изговорио ове речи, враг рода људског већ изиђе из човека, кога до малочас тако љуто мучаше, да је овај био на самрти. А када ловац поче долазити к себи, ништа не виђаше очима и непомичан лежаше на земљи. Светитељ се онда понова помоли Богу, па осени крсним знаком очи ловцу, које се одмах отворише, и он стаде видети. Затим га свети Васијан целог огради крсним знаком и нареди му да устане. И устаде човек здрав, као да ништа није претрпео.
Остали ловци, који су подалеко стајали и са трепетом посматрали све то, приступише к светитељу и поклонише му се. А клањаше му се и исцељени човек, молећи опроштај и свесрдно благодарећи за исцељење. Затим се разиђоше сваки на своју страну: ловци одоше својим кућама, срна са срнчићима би пуштена у слободу, а сам свети Васијан са својим робом настави свој предузети пут.
Када стигоше у град Равену, Васијан се јави епископу тога града Урсу, који му беше рођак. Видевши свога рођака Васијана, епископ се веома обрадова, нарочито када сазнаде да у Христа верује и да је из љубави према Христу презрео све и дао се у странствовање. По Васијановој жељи епископ му додели за боравак особито спокојно место изван града, при цркви светог свештеномученика Аполинарија,[10] првог епископа града Равене, рукоположеног светим врховним апостолом Петром и пострадалог за Христа у време цара Веспазијана.[11] При тој цркви нађе се врло угодно место за светог Васијана: живећи у самоћи, он служаше Богу у посту и молитви, одрекавши се света и свега у свету. А Господ ускоро прослави слугу Свога: дарова му чудесну благодат, да молитвом исцељује болести телесне и да богонадахнутим поукама лечи недуге душевне. Зато га сви поштоваху, љубљаху и слављаху.
У то време дође од цара Валентијана[12] наређење управнику града Равене и свима грађанима: да предаду на смрт судију градског Витимнија. А то стога што Витимнија беху оклеветали пред царем, као да је учинио неке страшне злочине. Витимнија би окован и доведен на губилиште, где му се имала одсећи глава. На губилишту Витимније се сети светог Васијана, и рече у себи: Слуго Божји Васијане, благодаћу даном ти од Бога, буди ми сада помоћник! - На губилишту пак беше сам управник града и мноштво народа, желећи да виде Витимнијев крај. И када Витимније приклони главу на посечење, и џелат подиже обострано оштри мач да снажно удари њиме по врату Витимнија, одједном се мач истрже из његових руку и паде далеко. Но џелат понова дохвати мач и, држећи га обема рукама, још јаче него први пут замахну њиме да Витимнију одруби главу, но и овога пута мач му се отрже из руку и паде још даље. Бесан од гнева, џелат опет дохвати мач, али се и по трећи пут догоди исто. Сви беху запрепашћени овим чудом. Управник града, држећи да џелат штеди осуђеника што је примио неку награду од њега, удаљи овог џелата и нареди другоме џелату да одсече главу Витимнију. Али се и другоме џелату догоди то исто: три пута му је нека невидљива сила истрзала мач из руку, и одбацивала далеко.
Тада управник града, и веома зачуђен и веома уплашен, нареди да осуђеника одведу са губилишта, утолико пре што је и народ захтевао да Витимније буде пуштен, пошто га сила Божија штити од смрти. Витимнија метнуше у тамницу, и хитно послаше извештај цару да осуђеника нису могли два џелата да посеку. На овај извештај одмах стиже од цара милостиво помиловање: ослободити Витимнија од смртне казне и опростити му кривицу.
Витимније пак не скриваше него свима казиваше о своме заступнику пред Богом - светом Васијану, кога у својој молитви беше призвао себи у помоћ. Пуштен из тамнице, Витимније журно оде к светитељу и, целивајући му ноге, узношаше му благодарност. Но свети угодник Божји наложи му да само Богу благодари који га је избавио од смрти. Од тога времена сви житељи града стадоше још више поштовати светитеља, и имаху га као анђела Божјег и прибегаваху к њему за помоћ. А клир и угледни грађани договорише се и заједно молише епископа да приволи светог Васијана да прими свештенички чнн, пошто ће богопријатна молитва светитељева, узношена њиме при вршењу Бескрвне Жртве, бити силнија пред Богом. И тако угодник Божји, ма да он није желео, би хиротонисан у свештенички чин, у коме проведе много година.
Потом сконча у Господу верни слуга светог Васијана, који беше дошао с њим из Рима. И свети Васијан стаде приносити Бескрвну Жртву за њега. И у седми дан по његовом престављењу, када светитељ служаше свету Литургију и усрдно се мољаше за упокојење душе покојникове, он чу глас с неба који га извештаваше да је душа покојникова добила милост од Бога и да је прибројана к лику Светих. Ово обавештење свети Васијан достави и Витимнију, који беше у цркви на Литургији, и обојица се радоваху духом због спасења душе преминулога.
Око тог времена град Лавдија, у Лигурији,[13] лиши се свога епископа, јер се он престави ка Господу. Житељи тога града наложише на себе тродневни пост са молитвом, да им Бог пошаље достојног човека, који би, примивши архијерејски престо, мудро управљао Црквом Христовом. Док се они сви тако пошћаху и мољаху ради тога, једноме од презвитера саборне цркве, по имену Клименту, човеку врлинском и чесном, када после црквепог труда заспа, јави се у сну светлоносан муж и рече: Знајте да вам је од Бога припремљен за епископа презвитер Васијан, који живи у граду Равени и украшен је даровима Божјим.
Пробудивши се од сна, Климент одмах призва најчесније људе из црквеног клира и од мирјана, и обавести их о ономе што му Господ каза у виђењу. Тада они изабраше угледне људе и послаше их у Равену са молбом к светом Васијану, да дође к њима у Равену и прими архијерејски престо. Светом пак Васијану, пре но што дођоше посланици из Равене, Бог откри у ноћном виђењу о њиховом доласку и нареди му да не одбија него да иде с њима.
Сутрадан изјутра дођоше к светом Васијану посланици из Лавдије и предложише му што им беше наређено. Он им на то одговори ово: Бог саздаде човека бесмртним, да би се свагда повињавао вољи и наредбама свога Творца. Али човек, преступивши заповест Божју у рају, припреми смрт себи и својим потомцима. Стога човек не треба да се противи вољи Бога свог нити да нарушава заповести Његове, него да се свим срцем стара да твори оно што Бог хоће и наређује. Зато и ја, ма да не желим почасти, ипак ради потреба моје једноверне браће, по Божјем наређењу, не одбијам примити јарам и бреме који се стављају на мене.
Рекавши то, свети Васијан предложи путницима да се одморе после путнога напора. Али они, силно обрадовани пристанком преподобнога, не хтедоше да се одмарају, јер жуђаху да што пре однесу у свој град нађено драгоцено благо. Зато навалише молбама на светога, да одмах пође с њима заједно. И већ предвече истога дана посланици кренуше са светим на пут. Када се приближише граду Лавдији, сав народ са радошћу и весељем изиђе у сусрет своме богодарованом пастиру. Међу народом се налажаше један човек који је дуго времена био узет, а ни говорити није могао, пошто му се и језик беше одузео. Са народом који се тискао да приђе к светитељу и целива му свету десницу, с великом муком се довуче и овај узети. И чим целива свету десницу угоднику Божјем, тог часа постаде здрав целим телом; и језик му се одреши, и он стаде прослављати величину Божју. И сав народ удвостручи своју радост, видећи каквог им је светог пастира и чудотворца даровао Бог.
За посвећење светог Васијана у архијерејски чин допутова у Лавдију свети епископ Амвросије[14] из Медиолана[15] и гореспоменути сродник светог Васијана Урс из Равене. И Богом изабрани муж Васијан би посвећен за епископа првог јануара, што би на велику радост и славље целоме граду.
Поставши епископ свети Васијан стаде управљати својом паством учећи их речју и делом и служећи им за углед својим врлинским животом. А према светом Амвросију он стече велику љубав у Духу Светом; исто тако и свети Амвросије гајаше према њему духовну љубав; и они се често дописиваху.
После извесног времена светитељ Христов Васијан подиже у источном предграђу града изванредну цркву у име светих Апостола, и на њено освећење позва светог Амвросија медиоланског и Филикса команског (Урс равенски се у то време беше већ упокојио у Господу). И када ова три архијереја заједно освећиваху цркву, међу народом који беше дошао на освећење налажаше се и једна бесомучна девојка. И на њена уста ђаво стаде говорити громко: Зашто, о људи Божји, неправедно устадосте на мене? Зашто се вас тројица наоружасте неподношљивим оружјем против мене једнога? Зар вам је мало што нам одузесте силу да науђујемо ма коме од вас, него нас изгоните и из оних над којима смо добили власт? Ако ме изгоните одавде, онда ћу ја узети са собом два или више бесова, па ћу прећи на друго место куда ви не можете доћи.
Јерарси Христови, чувши овај ђаволов вапај, преклонише колена пред Господом и стадоше се усрдно молити. И када се усрдно мољаху Богу, ђаво, не подносећи молитвену силу њихову, врже девојку на земљу и са страшним јауком побеже из ње. Светитељи јој онда приђоше и, подигавши је са земље здраву, предадоше је њеним родитељима, наређујући им да свагда узносе благодарност Богу за ослобођење своје кћери од демонског насиља.
По освећењу цркве би постављена у славу Божију трапеза, за којом светитељи разговараху међу собом о ономе што је корисно за Цркву Божију. После трапезе и пријатељских разговора, дошавши архијереји кренуше сваки у своје место, и свети Васијан са чешћу испрати и једног и другог.
Једном, у време жетве, неки дечко сабираше снопове међу жетеоцима; змија га уједе, и он умре. Родитељи, кукајуђи неутешно за њим, однеше га ради опела у новоподигнуту блаженим Васијаном цркву у част светих Апостола, где се у то време случајно налазио и сам архијереј Божји, свети Васијан. Он је често долазио у ту цркву и служио у њој. За време опела, кукњава родитеља за сином заглушиваше гласове певача. Сажаљевајући родитеље, архијереј Божји нареди свима да изађу из цркве. А кад остаде сам у цркви, он се баци на земљу пред Богом, са сузама Га молећи да нареди души дечаковој да се врати у тело. Док се свети усрдно мољаше о томе, тело умрлог дечака стаде се по мало, а затим све више и више мицати, пошто се душа његова поврати у њега. Уставши са молитве, светитељ узе дечака за руку и нареди му да устане. Дечко, као пробудивши се од сна, отвори очи и стаде дозивати мајку, и устаде. Родитељи и народ, који беху ван цркве, чувши глас дечаков, одмах од радости појурише, отворише врата и унутра уђоше. И кад угледаше дечака васкрслог из мртвих, сви се силно удивише и запрепастише и, припадајући к светитељу, с радошћу му целиваху руке и одећу. Светитељ онда узнесе благодарност свемогућем Богу и изговори народу поуку, па их све отпусти с миром.
После неколико година смртно се разболе светитељ Христов Амвросије, епископ медиолански. Сазнавши за његову болест, архијереј Божји Васијан хитно отпутова за Медиолан да посети болесника, свог возљубљеног у Духу Светом оца и пријатеља. Тамо, видевши светог Амвросија на болесничком одру, он остаде крај њега, и не одмицаше се од њега, служећи му, молећи се заједно са њим, и тешећи га Христовом надом. И би светом Амвросију овакво виђење: виде он Господа нашег Исуса Христа како иде к њему светла лица и мило се смешећи. - То виђење свети Амвросије исприча светом Васијану, који се налажаше крај њега. А свети Васијан, познавши по томе да се светом Амвросију приближио час смрти, стаде плакати и уједно радовати се. Радоваше се, јер свети муж одлази Христу који га позива; а плакаше, јер се лишава милог пријатеља свог у овом привременом животу; притом он имађаше сигурну у Христу наду, да ће се опет видети с њим у будућем животу и заједно бити у лику јерараха.
Када се свети Амвросије престави, плака за њим свети Васијан и цео град Медиолан, и чесно погребоше свето тело његово. После тога свети Васијан се врати у свој град: и чињаше помене, и Бескрвне Жртве приношаше за светог Амвросија, иако је добро знао да је душа његова настањена са светима. Јер и за свете приносити молитве и Бескрвне Жртве није без користи. Јер молитва за светог, ако нема шта да помогне њему, враћа се у недра ономе који се моли, као што и Давид каже: Молитва моја вратиће се у недра моја (Пс. 34, 13).
Пошто прође доста времена, свети Васијан понова оде у Медиолан због неких црквених послова. Улазећи у град, он угледа на тргу вагаџију који је мерио разну робу. Тај вагаџија беше неправедан, јер многе вешто обмањиваше, и тиме непоштено зарађиваше. Светитељ угледа на ваги беса, у облику малог црнца, како седи и претеже једну страну, што је неправедни вагаџија непоштено искоришћавао. Светитељ упита оне што беху са њим, да ли виде нешто необично. Они му одговорише да ништа необично не виде. Тада се светитељ помоли Богу, да се и осталима ради веродостојног сведочанства отворе очи, да би и они видели то што види он. И стварно се отворише духовне очи презвитеру Клименту и ђакону Елвонију, те и они видеше оно што види архијереј Божји: малога црнца (= мало ђаволче) где седи на ваги и извршује вагаџијина наређења. И они казаше светитељу шта виде и потврдише речи Давида који говори: Лажљиви су синови људски крај мерила (Пс. 61, 10).
Светитељ онда позва вагаџију и упита га: Помоћу какве неправедне мере ти повећаваш тежину те обмањујеш купце? - Вагаџија одговори да никакву неправду не чини при мерењу, и закле се да му је вага тачна. Тада му светитељ показа на ваги пакленог црнца и рече му: Овај бес ће овога часа ући у тебе, срушити тело твоје и извадити из тебе душу твоју у страшним мукама. - Неправедни вагаџија се препаде и задрхта, па припаде к ногама светитељу обећавајући да ће престати са неправдом. Светитељ га поучи из Светога Писма и нареди му да разда ништима све што је неправедно стекао. И помоливши се отера беса са оне ваге, па продужи својим путем.
По повратку из Медиолана у свој град, угодник Божји Васијан бављаше се својим уобичајеним богоугодним делима и старањем о пастви. Поживе као архијереј тридесет и пет година, и у деведесетој години свога живота он, око 409. године, пређе ка Господу, коме је верно и истински послужио. Верне овце чесно погребоше свога пастира у њиме подигнутој цркви светих Апостола, и много суза пролише што се лишише такога оца.
Као што за живота беше чудотворац, тако свети Васијан и по кончини својој чудотвораше: јер од гроба његовог чудесно се даваху исцељења болнима - светим молитвама његовим а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом, част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ И БЛАЖЕНИХ ТЕОФАНА И ПАНСЕМНЕ

Преподобни Теофан родио се у Антиохији од родитеља незнабожаца. Када достиже у младићско доба он се ожени, и проведе у браку три године, па му жена умре. Одмах после тога он верова у Христа и прими свето крштење. Затим, оставивши све, он начини себи у близини града Антиохије једну врло тескобну келију и затвори се у њој. Ту он постом и молитвом и осталим врлинама очисти себе од свих страсти и постиже савршенство.
Дознавши за једну јавну блудницу, која се звала Пансемна, да је многе својом лепотом завела и упропастила, он се прво помоли Богу, па изиђе из своје келије, скиде са себе кострет и обуче скупоцено одело. Онда узе од свога оца десет литри злата, рекавши му да хоће да узме себи другу жену. Затим оде код Пансемне. Седећи са њом за трпезом, он је уз јело и пиће упита колико се година она бави својим прљавим занатом. Она му одговори, да има већ дванаест година, и да је он најлепши од свих њених досадашњих љубавника. Преподобни јој онда рече: Ја хоћу и желим да те чесним браком узмем за жену. - Она с радошћу пристаде на то. Преподобни јој онда даде злато што беше донео са собом, и рече јој да он сада одлази да припреми све што је потребно за свадбу.
Отишавши од Пансемне, преподобни начини другу келију у близини своје, па се онда опет врати к њој и рече јој да она не може бити његова супруга, ако не поверује у Христа и не постане хришћанка. Пансемни то паде тешко и потражи извесно време за размишљање. После тога пристаде, припреми се за свето крштење, и крсти се. Слушајући поуке о хришћанском животу, о Царству небеском, о вечном животу, њој се благодаћу Хрнстовом просвети разум и срце испуни умилењем. И она после светог крштења пусти на слободу све своје робове и робиње, и све имање раздаде сиротињи, а сама отиде у келију коју јој беше спремио преподобни Теофан, и затвори се у њој. И толики успех показа ова блажена у подвижничком, врлинском животу, да доби од Бога дар чудотворства: молитвом својом она демоне изгоњаше и исцељаваше од свих болести и недуга.
Тако преподобни Теофан, вођен љубављу Христовом, начини жилиштем Светога Духа ону која раније беше сасуд греха. А и сам преподобни Теофан беше велики чудотворац. Пошто обоје угодише Господу, они се у један исти дан преставише и отидоше ка Господу, у другој половини четвртога столећа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НЕАНИСКА

Када Максим бејаше покрајински управитељ у Александрији, он гоњаше и злостављаше хришћане. Пред њега би изведен премудри и дивни јунак Христов Неаниск, кога издаде слушкиња његова. Управитељ Максим стављаше га у току седам дана на љуте муке, приморавајући га да се одрекне Христа. А кад увиде да га не може приморати, он га осуди на смрт. Чувши то, Христов мученик се обрадова и захвали Господу. И идући на губилиште, он се радоваше што ће примити многожељени подвиг мучеништва. За мучеником иђаше много народа, а међу народом беше и она слушкиња која га издаде. Осврнувши се, свети мученик угледа ову служавку и даде јој знак руком да му приђе. Када му она приђе, он јој даде златан прстен који скину са своје руке, и рече јој: Хвала ти, жено, што ми издајом својом причини толика добра. Када стиже на губилиште, мученик се помоли Богу, па му глава би одсечена. И тако овај блажени јунак прими од Господа венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АПОЛОСА

Епископ; у миру се преставио.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АЛЕКСИЈА, епископа Витаније

Упокојио се у миру Господа свога.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КАНИДА

Преподобни Канид живљаше у време цара Теодосија Великог. Бејаше из Кападокије, син побожних и богољубивих родитеља, Теофана и Теодоте. Прича се да његова мајка није јела масна јела девет месеци док га је носила у утроби својој. А он као одојче, кажу, никада није сисао из леве сисе већ само из десне. А када би му мајка више јела него што треба, онда није сисао ни из десне.
Када Канид наврши седам година, он остави свет и све у свету, и отиде у оближњу шуму. Тамо нађе једну малу пећину и настани се у њој. Ту он провођаше време у посту и молитви; јео је врло мало сировог зеља без соли, и то једанпут недељно. И тако проведе овај блажени подвижник седамдесет три године, па отиде ка Господу.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Витинија, Фригија и Мизија - малоазијске области.
2. Гора Олимп - у североисточном углу Мале Азије.
3. Јулијан Одступник царовао од 36.1 до 363. године.
4. Артемида или Дијана - грчкоримска богиња светлости и месеца.
5. Лавда или Лодија - у северној Италији.
6. Сиракуза - једна од првих грчких колонија на источној обали острва Сицилије, основана на 8 векова пре Христа; доцније - најбогатији и највећи град тога острва.
7. У старој Цркви они који су приступали крштењу обично су се претходно подвргавали оглашењу, тојест усменом поучавању у истинама хришћанске вере. Оглашенима је било допуштено да на светој Литургији присуствују при првом и другом делу, тојест при проскомидији и Литургији оглашених; а пред трећи део, тојест пред Литургију верних, они су морали изаћи из цркве, на шта их је ђакон позивао говорећи: "Оглашени, изиђите!" Рок оглашења био је различит: трајао је неколико дана, или неколико недеља, или неколико месеци, па чак и неколико година.
8. Тојест, не знајући да је он постао хришћанин.
9. Први хришћани, по угледу на старе Јевреје, делили су ноћ на четири дела, сваки по три сата; и те делове називали стражама. Певање петлова било је у трећу стражу, које се стога и називало: αλεκτροφωνια= пјетлоглашеније, трећа ноћна стража = први петлови.
10. Спомен св. свештеномученика Аполинарија празнује се 23 јула.
11. Цар Веспазијан царовао од 70. до 79. год.
12. Цар Валентинијан II царовао од 383. до 392. год.
13. Лигуријом се у Италији називала област, насељена Лигурима, племеном келтског порекла. Лигурија се граничила с Галијом.
14. Свети Амвросије - велико светило Божје; празнује се 7. децембра.
15. Медиолан - данашњи Милано - древни град у северној Италији; средиште науке и уметности. Данас - главни град италијанске области Ломбардије.

 

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Свети Кирил, архиепископ александријски. Порекла племићког и близак сродник Теофила, патријарха александријског, после чије смрти би посвећен за патријарха. Водио три љуте борбе за свога живота: с јеретицима Новацијанима, с јеретиком Несторијем и са Јеврејима у Александрији. Новацијани су постали у Риму и тако прозвани по Новацијану презвитеру, јересоначалнику. Они су се гордили својом врлином, ходили су обучени у бело одело, забрањивали су други брак и држали су да се не треба молити за оне који учине смртни грех, нити примати натраг у цркву оне који једанпут отпадну од цркве, па ма се они горко кајали. Кирил њих победи и истера из Александрије заједно са њиховим епископом. С Јеврејима била је борба много тежа и крвавија. Јевреји су се били осилили у Александрији још од почетка, како је Александар Велики засновао тај град. Њихова мржња према хришћанима била је бесна и смушена. Они су убијали хришћане мучки, тровали, на крст распињали. После дуге и тешке борбе Кирил је успео код цара Теодосија Млађег, да се Јевреји протерају из Александрије. Његову борбу пак против Несторија, патријарха цариградског, решио је Трећи васељенски сабор у Ефесу. Том Сабору председавао је сам Кирил, заступајући у исто време и папу римског Целестина, по молби овога, који због старости није могао доћи на Сабор. Несторије буде осуђен, анатемисан, и од цара прогнан на источну границу царства, где је и умро смрћу ужасном (јер му црви разједу језик, којим је хулио Пресвету Богородицу називајући је Христородицом). После свршене борбе Кирил је у миру проживео и ревносно пасао стадо Христово. Представио се Господу 444. године. За њега се каже да је саставио "Богородице Дјево радујсја!"



2. Свети Кирил Бјелозерски. Рођен и васпитан у Москви у кући великашкој. Пострижен у манастиру Симоновом, где се подвизавао на удивљење свих осталих монаха. Да би сакрио своју добродетељ, правио се јуродом. Разговарао лично са светим Сергијем Радонежским, и од овога примио многе корисне поуке. Мимо своје жеље изабран за игумана тога манастира. Но он се стално молио Пресветој Богородици, да му покаже пут, где би се у безмолвију подвизавао. Једне ноћи виде велику светлост и чу глас: "Кирило, изађи одавде и иди на Бело језеро!" И он заиста изађе из Симонова манастира са једним другом, оде у пределе белојезерске и тамо, у густој боровој шуми, поче се подвизавати. Временом се та пустиња претвори у велику обитељ. Преподобни Кирил доби од Бога велики дар чудотворства, те болне цељаше и многа друга чудеса твораше. Представи се 1429. године у деведесетој години живота свога, и оде ка Господу, кога је целог века љубио жарком љубављу.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЛА, архиепископа александријског

Велики учитељ црквени, свети Кирил Александријски беше родом из Александрије, од родитеља правоверних и племићског порекла, сестрић Теофила, патријарха александријског.[1] Васпитање Кирил доби изврсно: у непрекидном стицању мудрости и у страху Божјем; он до савршенства изучи грчку и римску световну мудрост, а и духовну мудрост одлично изучи, непрестано изучавајући Божанска Писма. Ујак његов, патријарх Теофил, видећи у њему велике способности и целомудрени живот, уврсти га у свој клир, поставивши младог Кирила за архиђакона. И би свети Кирил као миомирисан крин, посађен у црквеном врту, цветајући непорочном чистотом и умирисујући Цркву Христову богомудрим учењем. А би он и ученик преподобног Исидора Пелусиота.
По смрти Теофила блажени Кирил би од свију једногласно изабран за патријарха. Поставши патријарх,[2] он одмах истера нз града јеретике новацијане, који беху слични фарисејима, јер се грађаху праведни пред људима, и тврђаху за себе да су чисти и далеко од свакога греха, и ношаху бело одело као знак свога тобож непорочног живота, и учаху да човека, који је после крштења пао у смртни грех, не треба примати натраг у Цркву. Нема, тврђаху они, опроштаја смртноме греху такога човека, осим да се такав човек поново крсти.
Ова јерес води порекло од Новацијана, који за царовања Декијева[3] беше презвитер у Риму и жељаше да постане папа после смрти за Христа убијеног свештеномученика папе Фабијана.[4] Али он не успе у томе, пошто блажени Корнилије би изабран за папу.[5] Завидећи Корнилију, Новацијан се срђаше на њега и беше му противник у свему. У то време бејаше велико гоњење незнабожаца на хришћане, и многи од хришћана, уплашивши се свирепих мучења, принесоше жртве идолима; а затим, долазећи с покајањем, они исповедаху грехе своје са сузама. Видећи покајање њихово, свети папа Корнилије примаше их понова у свету Цркву, као што и Христос прими горко плачућег Петра. Међутим, презвитер Новацијан се противљаше папи, тврдећи да у Цркви Христовој не треба да се налазе они који се Христа одрекоше и демонима жртву принесоше. При томе он хуљаше на светога папу, називајући га заједничарем идолопоклоника. Онда сам прекину општење са њим и, нашавши себи неке једномишљенике, начини се другим папом у Риму. Тако пониче јерес новацијана.
Од тада се новацијанска јерес стаде ширити свуда, па дође и до Александрије, и продужи постојати тамо све до доба светог Кирила. Ту новацијани умножише противна православљу деловања: они понова крштаваху оне који из православља приступаху њима, не допуштаху други брак, и друга неразумна новачења беху у њима. - Ове дакле јеретике, заједно са епископом њиховим Теопемптом, свети Кирил протера из Александрије у самом почетку свога патријарховања.
Затим се свети Кирил наоружа и против нечистих духова, да их истера из обиталишта њихових. Јер недалеко од Александрије налазило се једно насеље, звано Коноп, а близу њега друго место, звано Манутин. Тамо се налажаше стародревно идолиште и обиталиште демона. То место беше страшно, пошто тамо живљаху многи нечисти дуси. Још и патријарх Теофил, док беше у животу, желео је да то место очисти од демона и да га освети за славословљење Бога. Али, заузет другим пословима, он не успе да намеру своју приведе у дело. Свети Кирил пак, наследник Теофилов на александријском престолу, реши се да то учини, па се усрдно мољаше Богу да му подари вишњу помоћ и силу за победу и прогнање нечистих духова из Манутина. И јави се светом Кирилу у виђењу анђео Господњи, налажући му да у Манутин пренесе чесне мошти светих мученика Кира и Јована, да би прогнао демонску силу одатле. Свети Кирил то учини убрзо: пренесе мошти светих у Манутин, и подиже тамо цркву у име њихово. И нечисти дуси одмах бише прогнани одатле, и то место постаде извор исцељења од моштију мученичких.
Прогнавши на тај начин невидљиве демоне из предграђа Александрије, свети Кирил се много стараше да и сам град потпуно очисти од видљивих демона, какви беху христоненавидници Јевреји, којих издавна беше врло много у Александрији. Јер још од дана Александра Великог и од оснивања Александрије тамо се доселише Јевреји, и временом се намножише у велико племе. Силно ненавидећи Христа и христоимене људе, они тајно и јавно чињаху хришћанима сваковрсне пакости и непријатности. Рђави и шкодљиви беху за град гореспоменути јеретици новацијани, но несравњено гори и шкодљивији беху ови непријатељи - Јевреји, јер они не само изазиваху свађе и смутње у граду, него и многобројна убиства и крвопролића приређиваху. Призвавши к себи старешине јеврејских синагога,[6] светитељ Божји саветоваше им да свој народ обуздају и одврате од сличних злочина. Али они не само не послушаше светитељев савет, него загазише у још већи злочин.
У граду беше велика и прекрасна црква; звана Александровом, пошто је беше подигао епископ Александар.[7] Једнога дана Јевреји се договорише, и наоружаше се као да ће у рат. И кад се спусти ноћ, они се растрчаше по улицама градским, вичући на сав глас: Александрова црква гори! Чувши то, хришћани стадоше излетати из својих домова и трчати да гасе пожар у својој цркви. И који год хришћани излажаху из својих домова, бездушни Јевреји их одмах изненада убијаху или мачевима, или копљима, или ножевима, или нечим другим. И те ноћи би убијено мноштво хришћана.
Кад свану дан, сазнаде за тај покољ свјатјејши патријарх Кирил, и силна га жалост обузе. И захтеваше светитељ да се изведу на суд Јевреји - коловође покоља. Али градоначелник Орест, иако хришћанин по вери, помагаше Јеврејима штитећи убице, јер беше непријатељски расположен према светом патријарху. Тада се сам свети Кирил са мноштвом хришћана упути к јеврејском зборишту, истера из града све Јевреје, куће им поруши и синагогу запали. А градоначелник, пламтећи гневом на светитеља, стаде злостављати његове сроднике, као и друге угледне грађане који беху на страни патријарха. Тако он на тргу обнажи и непоштедно би честитог човека, Јеракса граматика (= научњака). И изроди се велика несугласица између градоначелника и патријарха. Јер свјатјејши патријарх штићаше хришћане, а градоначелник помагаше Јевреје. И сваки од њих писаше цару Теодосију Млађем[8] све дотле, док од цара не стиже наређење, којим се забрањује Јеврејима да живе у граду.
У то време на улицама града често су избијале побуне и метежи, у којима су понекад страдали и невини људи. У Александрији живљаше једна девојка по имену Ипатија, кћи философа Теона. Она беше побожна и врлинска, чувена по животу и мудрости, и провођаше дане своје у девичанској чистоти и непорочности. А философији би научена од оца свог Теона још у младости својој, и толики успех показа у философији, да је превазилазила све живе философе тога доба, као што тврде за њу епископ птолемаидски Сисиније и Суида, величајући је многим похвалама. Она се не хте ни удавати, да би се несметано бавила философијом и књигом, а нарочито да би из љубави према Христу чувала своје девичанство. И у Александрију се са свих страна стицаху љубитељи философије, да виде премудру деву Ипатију и чују њене мудре речи. И беше она многима учитељица. Њу поштоваху све духовне и световне власти, и сав народ, и у многоме се држаху њених мудрих савета. Желећи да измири патријарха и градоначелника, она одлажаше к обојици са кротошћу и смирењем, и мудрим речима приволеваше их на измирење. Свјатјејши патријарх и сам тражаше прилику да се измири са градоначелником, али овај, зле нарави, није хтео ни да чује за измирење. Једном када се Ипатија однекуда враћаше колима својој кући, миромрзиви побуњеници је нападоше, па, извукавши је из кола, подераше јој хаљине и на мртво избише. Али се њихова звероподобна јарост не заустави на томе, него се они острвише и на мртво тело њено: исекоше га на комаде, па спалише на месту званом Кинарон. - Када житељи града сазнадоше за то, сви силно жаљаху Ипатију, нарочито љубитељи науке.
Међутим глас о метежу и догађајима у Александрији допре до монаха на Нитријској Гори.[9] То им испуни душу ревношћу, те се сабраше око пет стотина њих, оставише пустињу и дођоше у град са жељом да заштите патријарха. Догоди се да монаси сретоше негде градоначелника који је ишао на колима. И стадоше викати на њега корећи га и ружећи га, и називајући га јелином и идолопоклоником, јер је раније припадао јелинској вери,[10] и тек недавно беше примио крштење у Цариграду. Један од монаха баци се каменом на епарха и удари га по глави. Када се на запомагање градоначелникових слугу слеже много народа, монаси се удаљише од градоначелника, а слуге његове ухватише једнога монаха, по имену Амонија. Градоначелник пак, мислећи да је патријарх наговорио монахе против њега, силно се разгневи и стави Амонија усред града на жестоке муке, у којима овај и умре. Сазнавши за то, свјатјејши патријарх силно паћаше духом, па посла те донеше мучениково тело, и он га чесно погребе.
Јевреји пак, протерани из града, начинише себи позориште и игралиште; па да би се наругали Христу и увредили хришћане, они направише дугачак крст, ухватише једног хришћанског дечка и нага распеше на крст. Али га за крст не приковаше клинцима, већ привезаше конопцима. И дуго му се ругаху, смејући му се и пљујући га. Затим га дотле бише док дечко не умре на крсту. И тако мученик Христов постаде подражатељ Христових страдања.
Сазнавши за овај нови злочин Јевреја, свети Кирил писмом извести о њему подробно цара. Од цара, иако не брзо, ипак стиже праведно наређење. Према том наређењу, коловође овог јеврејског злочина бише кажњене, и епарх уклоњен са дужности. А светитељ Христов Кирил, пошто уклони смутње, злобе и непријатељства људска, на миру пасаше поверено му словесно стадо Христових оваца.
Но пошто се у Александрији утишаше описане смутње, потом настаде у целом поднебесју још већа пометња од Несторијеве јереси, и светом Кирилу је требало да покаже још већи подвиг. Јер у Цариградској цркви после кончине патријарха Сисинија,[11] који беше прејемник Атика,[12] на патријаршијски престо би подигнут Несторије,[13] доведен из Антиохије, човек, како се мислило, добар по животу и вери, али унутра потајни јеретик Он је сејао међу вернима семе јеретичког учења, као кукољ по пшеници, спочетка не сам лично него преко својих једномишљеника. А јерес његова беше хула на Христа Бога и на Пречисту Дјеву Богородицу, јер он бедник тврђаше ово: од Дјеве Марије родио се прост човек Христос, а не Бог, пошто утроба женска није могла родити Бога већ само човека; Бог Логос се сјединио са човеком Исусом од тренутка зачећа само благодаћу и обитавао у њему као у храму; стога Дјева Марија није Богородица већ Христородица.
Ову Несторијеву јерес ширили су по народу две његове присталице: епископ Доротеј и презвитер Анастасије, које он беше довео са собом из Антиохије. Једнога празника, говорећи поуку народу у саборној цркви цариградској, епископ Доротеј громко повика: Ко Марију назива Богородицом, нека је анатема! - Чувши то, народ се узбуни, и одмах настаде негодовање и метеж у цркви. И то би на велику саблазан вернима. Исто тако и презвитер Анастасије говораше народу: Нека нико не назива Марију Богородицом; Марија је била људско биће женског пола, а од тела човечијег како се може родити Бог?
А када поводом тога би упитан сам Несторије, он стаде јавно испољавати своје безумље, и изригну отров својих хуљења на Христа Бога и на Пречисту Матер Његову. Ја не могу, говораше он, називати Богом онога коме, зачетом у утроби жене, бројаху дане и месеце док се не наврши време да буде рођен; нити ћу назвати Богородицом жену која је родила телесног човека, једне природе са собом.
И настадоше у народу распре и свађе: једни се супроћаху јереси и не жељаху да опште са Несторијем, а други се саблажњаваху јеретичким умовањем и примаху зловерје јеретика. Та јерес узруја не само Цариград, него и све крајеве земље, јер зловерни Несторије са својим једномишљеницима написа многе књиге у заштиту свог јеретичког учења, и разасла их у околне градове, и у најудаљеније земље, и у пустиње к монасима. Тиме он изазва такав раздор међу хришћанима, какав раније беше изазвао зловерни Арије, који ризу Христову подера:[14] јер многи од духовенства и световњака пођоше за Несторијем, као што су раније многи ишли за Аријем.
Патријарх александријски свети Кирил, сазнавши за јеретичко учење Несторијево и за успехе његове проповеди, душа га веома заболе и, као верни слуга и добар војник Христа Бога и Пречисте Матере Божје, он се наоружа против непријатеља Христовог и чврсто стаде за поштовање Бога и Пресвете Богородице. И показа да је истински пастир оваца Христових, који будно бди над својим стадом и бори се са вуком. Најпре свети Кирил љубазно писа Несторију, саветујући му да престане са таквим потхватом, и да доброверјем исправи оно што је зловерјем искварио.[15] Затим, видећи да се Несторије не поправља, он му написа строгу посланицу, изобличавајући његову заблуду. Свети Кирил исто тако писа и клиру цариградске цркве и царскоме двору,[16] да се не даду саблазнити Несторијевим учењем. После тога он упути посланицу папи старога Рима Целестину[17] и осталим патријарсима,[18] извештавајући их о јереси Несторијевој, и предлажући им и молећи их да саветују Несторију да се покаје. Поред тога, он упути писма свима епископима и властима разних земаља и градова, да се чувају од Несторијеве јереси. Чувши да је ова јерес и многе пустиножитеље захватила, он и њима писа, објашњавајући им душегубну штету ове јереси и одвраћајући их од прелашћивања њоме. Једном речју, свети Кирил не престаде викати на овога вука, док га сасвим не одагна од Христовог стада.
Међутим, Несторије се не само од Кирилових посланица не исправљаше, него у још горе ствари срљаше, јер стаде на муке стављати оне од духовенства и монаха који му се супроћаху и не пристајаху на његову јерес. Уједно с тим он се гневљаше и беснијаше на светог Кирила, гордећи се веома; иако сам јеретик, он светог Кирила називаше јеретиком. Он измисли и многе лажне и одвратне клевете против светог и праведног угодника Божјег, и шираше их по народу, хулећи и бешчестећи име Кирилово. Но светитељ александријски не обраћаше никакву пажњу на те клевете, већ се једино стараше о спасењу самог Несторија, као и осталих душа људских, и о очишћењу Цркве од јереси.
Но и поред такве делатности светог Кирила, несторијанска јерес с дана на дан растијаше и шираше се; па и многи епископи заразише се овим душегубним учењем јеретичким и постадоше Несторијеве присталице. Међу осталима, Несторију указа извесну подршку патријарх антиохијски Јован,[19] који, иако не одобраваше Несторијево учење, ипак моли Кирила да не придаје нарочиту важност Несторијевим речима. Но, то није могло угасити пожар који беше узео маха. Стога је било неопходно да се, ради истребљења из Цркве тако великог зла, сазове Васељенски сабор. Сазивање Сабора подједнако су желели и противници и присталице Несторијеве, јер је свака страна рачунала да ће на Сабору њено учење победити. И сам цар Теодосије Млађи, видећи да је велики раздор узео маха у Цркви, пристаде на сазивање Васељенског сабора. Одредивши малоазијски град Ефес за место где ће одржати Сабор, цар позва све митрополите и епископе царевине да се о Педесетници 431. године саберу у Ефес. При томе цар одреди комита[20] Кандидијана за свога изасланика на Сабору.
Несторије, праћен шеснаесторицом епископа, допутова у Ефес убрзо после Ускрса; а пред сам празник Педесетнице стиже свети Кирил на челу педесет египатских епископа. Око четрдесет епископа дође из околних градова малоазијских. Папа Целестин, не могући због болести и старости сам да путује на Сабор, посла као своје изасланике два епископа и једног презвитера са наредбом да се држе светог Кирила. На Сабор допутова око двеста епископа. Но Јован антиохијски и други сиријски епископи, који су у већини били на страни Несторија, не долажаху. Епископи који су дошли на Сабор узалуд су их чекали до 21. јуна, и онда отпочеше заседања, 21. јуна 431. године. Због предности свога престола, свети Кирило постаде председник Сабора, при чему као сапредседници њему бише одређени Јувеналије јерусалимски[21] и Мемнон ефески. Но зловерни Несторије пројави противљење састављеном Сабору и не појављиваше се на њему под изговором да ће чекати долазак Јована антиохијског и сиријских епископа. Оци Сабора га трипут позиваше да дође на Сабор, али он упорно одбијаше. Тада Оци приступише испитивању Несторијевих списа. И пошто их пажљиво испиташе, Оци их осудише као јеретичке. Свети Кирил поднесе Сабору своја писма Несторију и другим лицима, у којима је изобличавао безбожно умовање јеретика; а поднесе и одлуке помесног сабора, одржаног пре тога у Александрији. Оци Сабора се сагласише са учењем светога мужа, признавши га православним и богомудрим, и одобрише одлуке помесног сабора александријског.
Међутим, у Ефес стиже Јован антиохијски са сиријским епископима. Сазнавши за ток рада у Сабору, он, у заштиту Несторија, састави посебни сабор, на коме учествоваше Несторије и све његове присталице. Комит Кандидијан, заражен јересју, указа помоћ томе безаконом сабору, и на њему свети Кирил би неправедно оптужен за јерес аполинаријевску, која одриче Христу истинску човечанску природу, и тврди да Христос нема човечанску душу већ уместо ње има Божанство. Клевећући лажно светитеља Божјег, и оптужујући га неправедно, присталице Несторијеве се стараху да цара придобију на своју страну. За прво време они успеше у томе. Цар поверова њиховим клеветама и нареди да се свети Кирил, заједно са блаженим Мемноном, епископом ефеским, баци у тамницу. Али потом, пошто цар понова испита целу ствар, он увиде да је праведни Кирил невин, и да су Кирилови противници лажно и злобно оклеветали Кирила, па васпостави храброг светитеља и његовог присталицу Мемнона у њиховим дужностима, величајући Кирилово трпљење и кротост; а за јеретике нареди да их обуздају.
Тако, свети Кирил понова стаде на чело светих отаца, сабраних у Ефесу ради расмотрења Несторијевих умовања. И на том Сабору свети оци исповедише и утврдише стари догмат православне вере: да је Господ наш Исус Христос, који се оваплотио од Пречисте Дјеве Марије, истинити Бог, и да је Пречиста Дјева Марија, која је Њега родила, истинита Богородица.
Када ова одредба Сабора би објављена народу, велика радост настаде међу хришћанима, и сви грађани града Ефеса слављенички клицаху, не као некада: "Велика је Дијана Ефеска!" (ср. Д. А. 19, 23 - 29), него сасвим другачије: "Велика је Пречиста Дјева Марија Богородица!"
На Сабору Несторије би осуђен као јеретик и богохулник; и не само би лишен свога чина, него и од Цркве Христове одлучен, и вечноме проклетству предат. Овој саборској одлуци придружи се потом и Јован антиохијски са сиријским епископима. Цар пак посла Несторија у прогонство у најудаљенију покрајину, која се звала Оасим. Ту он умре страшном смрћу, јер остајући у јеретичком упорству без покајања, њему за живота би од црва изеден богохулни језик његов.
Колико пак Божјој Матери беше мрско Несторијево хуљење јеретичко, сведочи догађај о коме казује преподобни Јован у својој књизи "Луг духовни".[22] Једном, пише он, ми дођосмо к презвитеру Коломанске лавре[23] ави Киријаку. И он нам исприча ово: Једнога дана ја видех у сну где пред вратима моје келије стоји светозарна, прекрасна Дјева, у порфиру обучена, и са њом два световидна човека. И ја распознадох да је то Владичица наша, Пречиста Дјева Богородица, а два човека с њом - свети Јован Крститељ и свети Јован Богослов. И одмах изиђох из своје келије и, поклонивши се, молих је да уђе унутра и благослови моју келију, али она не хтеде. Но ја Је дуго молих, и говорах: Нека слуга Твој, о Владичице! не отиде од Тебе унижен и посрамљен! - И многе друге молбе ја Јој упутих. А она, видећи моје усрдно мољење одговори ми: Ти имаш у својој келији непријатеља мог, - како онда можеш желети да уђем у њу? - Рекавши то, Она оде. А ја, пробудивши се, стадох туговати и плакати. И размишљах у себи, да нисам што у мислима својим сагрешио Пречистој Дјеви, јер у мојој келији не беше никог другог осим мене. Испитавши себе подробно н најбрижљивије, ја не нађох ништа чиме сам Јој сагрешно. Но видећи да ме силна туга мори, ја узех једну књигу, да бих сс мало разонодио читајући је. То беше књига блаженог презвитера јерусалимског Исихија,[24] коју бејах потражио од њега за извесно време. Прочитавши књигу, ја на крају ње нађох две беседе зловерног, и тако дознадох који је то непријатељ Пресвете Владичице наше Богородице био у мојој келији. Тада се дигох и однесох књигу ономе што ми је беше дао, и рекох му: Узми своју књигу, брате; од ње сам имао више штете него користи. - А он ме упита, чиме ми је то његова књига нанела више штете него користи. Ја му онда испричах виђење које ми се догодило. А он, испунивши се божанствене ревности, исече из књиге оне две Несторијеве беседе и сажеже их у ватри, говорећи: Нека не остане у мојој келији непријатељ Владичице наше - Богородице и Приснодјеве Марије.
Не треба исто тако прећутати и то, како је светитељ Христов Кирил, толико велики угодник Божји, при тако великој светости својој, ипак имао у себи нешто ружно и супротно богоугодништву, - да бисмо видели и чудесно исправљење његово. Он је без разлога био гневан на светог Јована Златоуста, светитељ на светитеља. Но то не треба да нас чуди, јер су и светитељи, као људи, подложни људским слабостима. Једино је Бог у свему савршен, а од људи нико не може бити савршен сам по себи, сем ако не прими од пуноће Христове. Свети Кирил гневљаше се на светог Јована Златоуста не само док овај беше у животу, него га и после кончине његове не хтеђаше помињати међу светима. Но овај гнев светог Кирила беше не из рђавости него из незнања. Јер је он, с једне стране од свога ујака патријарха Теофила, а с друге - од других непријатеља Златоустових, слушао много неоснованих клевета против овог васељенског светила, и по безазлености својој веровао лажи као истини. Јер је писано: Безазлени верује свакој речи (Прич. 14, 15). Патријарх цариградски Атик, који је живео пре Несторија, писао је Кирилу, саветујући му и молећи га да име светог Јована Златоуста упише у црквене диптихе,[25] тојест у књиге са именима светих. И сам Атик спадао је раније међу непријатеље Златоустове, али касније, уверивши се у невиност овог светог мужа, и увидевши свој грех према њему, покаја се. И ступивши после Арсакија на патријаршијски престо цариградски, он уписа име Златоустово у диптихе и, докле год беше жив, саветоваше светом Кирилу у писмима да и он поступи тако исто. Али га он не послуша, не желећи потценити значај сабора, сазваног Теофилом[26] против светог Златоуста.
Исто тако и свети Исидор Пелусиот, - рођак светог Кирила -, дубоко стар, видећи негодовање многих против светог Кирила зато што Златоуста искључује из броја светих, писао му је са великом слободом, саветујући му да непристрасно расмотри разлоге свога гнева на невиног и светог мужа. "Пристрасност није далековидна, а мржња уопште ништа не види - писао је свети Пелусиот у једном од својих писама светом Кирилу. - Стога, ако желиш да будеш чист и од једног и од другог недостатка, немој изрицати непромишљене пресуде, него подвргавај дела праведном суду. Јер и Господ Бог, који зна све пре но што се збуде и учини, благоволи сићи с неба ка градовима који сагрешише и прогневише Га. Вика је, рече, у Содому и Гомору велика, и греси су њихови веома велики. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам (1 Мојс. 18, 20-21). Овако поступи Свевидац, дајући нам пример да одмах не верујемо клеветничким речима, него да најпре сами испитамо и увидимо да ли је то тако као што нам се прича. Стога и ти не треба да се гневиш, пошто претходно испиташ и нађеш да ствар због које се гневиш заиста заслужује гнев. Јер многи, који су с тобом били на Сабору у Ефесу, отворено негодују против тебе што се неправедно гневиш на невиног. Он је Теофилов сестрић, говоре они о теби, и подражава његову нарав, јер као што он јавно показа своје безумље, безразложно протеравши с престола светог и богољубљеног Јована, тако и ти радиш, потцењујући славу протеранога, који се усто сада ни међу живима не налази".


У другом писму свети Исидор Пелусиот овако пише светом Кирилу: "Мене плаше примери из Божанског Писма и приморавају ме да говорим и пишем о ономе што је потребно. Јер, ако сам ја отац теби, као што ти кажеш, онда се бојим осуде која снађе старозаветног првосвештеника Илија што није карао своје синове који су грешили; а ако сам син теби, што знам да јесам, онда се плашим да ме не постигне казна која постиже Сауловог сина Јонатана зато што оца свога, који је тражио враџбине, не одврати од тога греха, а могао га је одвратити, нити учини оно што је могао учинити. Због тога он први би убијен у рату. Зато и ја, да не бих био осуђен, говорим теби оно што је корисно по тебе. И ти, да те Праведни Судија не би осудио, послушај ме: одбаци гнев свој који имаш према мртвом, да не би смутио живу Цркву и раздор у њој изазвао".
И још на другом месту свети Исидор овако пише светом Кирилу: "Питаш ме о околностима под којима је божанствени муж Јован био изгнан. Но ја не желим да ти о томе подробно пишем, да не бих испао као човек који друге окривљује и осуђује, јер многобројне неправде према светитељу превршише сваку меру. Ја ћу те са неколико речи подсетити на нарав Египта коме си сусед:[27] он се одрече Мојсија, предаде се фараону, нанесе ране смиренима, озлоједи трудбенике, подиже градове и ускрати плату радницима.[28] Упражњавајући таква дела, Египат произведе на свет безаконог Теофила, који злато поштује као Бога;[29] он са својим једномишљеницима нанесе велике неправде светом Јовану, човеку богољубивом и Бога проповедајућем. Но, поред свега тога, дом Давидов се утврђује и умножава, а Саулов, као што видиш, изнемогава".
Таква беху писма светог Исидора Пелусиота светом Кирилу. Прочитавајући их, он стаде увиђати свој грех. Но особито га онда увиде, и потпуно се покаја, када би устрашен следећим виђењем. Он виде себе у неком месту, чудесно лепом и препуном неисказане радости. Ту он виде прекрасне мужеве: Аврама, Исака и Јакова, и друге светитеље, старозаветне и новозаветне. Виде тамо и огроман пресветли храм, чију лепоту није у стању језик људски исказати, и чу у њему милозвучно појање многобројних гласова. Улазећи у храм и дивећи се срцем пуним миља лепоти и великољепију, Кирил угледа у неописаној слави Пречисту Владичицу Дјеву Богородицу, окружену мноштвом Анђела. Виде и светог Јована Златоуста где на почасном месту стоји близу Богородице, блистајући свечудесном светлошћу као анђео Божји, и држећи у руци књигу својих учења, док га многи дивни људи окружују као слуге његове. Сви ти људи беху наоружани, и као готови за напад. И када Кирил хтеде да припадне к ногама Богородице, да Јој се поклони, на њега полете свети Јован са оруженосцима што беху око њега, забрањујући му да се приближи Пречистој Матери Божјој и истерујући га из чудесног храма. Кирила спопаде страх и трепет видећи Јована где се љути на њега и изгони га из храма. Но утом он чу Пречисту Дјеву Богородицу где се заузима код Јована и моли га да опрости Кирилу и да га не истерује из храма, пошто се Кирил огрешио о њега не из злобе него из незнања. Но, Јован, као да не жељаше да опрости Кирилу. Тада Пресвета Богородица рече Јовану: Опрости му мене ради, пошто се он много потруди око чествовања мене, и прослави ме међу људима и назва Богородицом. - Када Пречиста Богородица изговори ове речи, Јован се одмах умири и одговори Богородици: Ради Твога заузимања, о Владичице, праштам му. - И пришавши Кирилу пријатељски, он га загрли и целива. И тако се они измирише један с другим у виђењу.
После овог виђења свети Кирил се стаде силно кајати, и себе осуђивати, и себе презирати што је толико времена безразложно држао гнев против тако великог угодника Божјег. И одмах сазва све епископе египатске, и устроји велико празновање у част светог Јована Златоуста, и записа овог божанственог учитеља васељене у црквеним књигама међу великим светитељима. И тако би уклоњена мрља са светости блаженог Кирила, пошто сама Пречиста Богородица уништи непријатељство међу слугама Својим. И од тога доба, па све до краја свога живота на земљи, свети Кирил величаше светог Златоуста.
Остало време свога живота свети Кирил проведе у великом богоугодништву, старајући се не само о свом спасењу него и о спасењу многих, и упућујући их на прави пут. Причају о оваквом доживљају из живота светог угодника Божјег Кирила. У Доњем Египту живљаше неки старац, познат по свом светом животу. Но као човек прост и неук, он по незнању свом говораше да је Мелхиседек[30] Син Божји. О таком умовању његовом би обавештен свјатјејши Кирил, и он призва к себи тог старца. Но знајући да старац чини чудеса, и да му Бог испуњује сваку молбу, - а да о Мелхиседеку он мисли неправилно само по својој простоти, - патријарх употреби оваку мудрост, да би га извео на прави пут. Кротко се обраћајући старцу, он му рече: Аво, молим те, помози ми да решим једну недоумицу: с једне стране, расуђивање ме доводи до закључка да је Мелхиседек Син Божји, а с друге - нешто ми говори да то није тачно него је он обичан човек и архијереј Божји. И ето, ја се налазим у сумњи поводом тога, и не знам чему да се приклоним. Стога сам те нарочито позвао, да се помолиш Богу, јер ће теби открити Бог истину о томе, па ћеш ме ти обавестити. - Уздајући се у свој богоугодни живот, старац смело одговори светом Кирилу: Дај ми, владико, бар три дана, и ја ћу о овоме упитати Бога, па ћу те известити о ономе што ми буде откривено.
Старац оде у своју келију и, затворивши се у њој на три дана, он се мољаше Богу да му открије истину о Мелхиседеку. И добивши мољено, он дође к светоме Кирилу и рече му: Мелхиседек је човек, а не Син Божји. Патријарх га упита: Откуда знаш, оче? Он му одговори: Бог ми показа све Патријархе, сваког посебно; и ја видех све Патријархе како пролазе испред мене од Адама па до Мелхиседека. И Анђео ми рече: Ето, то је Мелхиседек. Буди уверен, владико, да је заиста тако.
Свети Кирил се веома обрадова што спасе душу тога старца и, заблагодаривши, отпусти га. Отишавши, старац стаде проповедати свима, да је Мелхиседек човек, а не Син Божји. Тако мудро угодник Божји упути неука на пут истине.
Пошто проведе на александријском патријаршком престолу тридесет и две године, и за своје време потпуно очисти Цркву Христову од јереси, и написа много душекорисних књига, свети Кирил се упокоји у Господу, 27. јуна 444. године. При исходу његовом присуствоваше сама Пречиста Мати Божија, пошто Јој он верно послужи и јуначки се за чествовање Њено бори. И свети Кирил је прибројен светом Златоусту, да би заједно с њим у љубави која никад не престаје предстојао како Христу Богу тако и Пречистој Богоматери, са свима светима славећи и величајући Њу и рођеног од Ње истинитог Бога, у бесконачне векове, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЛА БЈЕЛОЈЕЗЕРСКОГ

Преподобни отац Кирил рођен је и васпитан у Москви, од родитеља високородних и побожних. На светом крштењу он доби име Козма. Од малена он би дат на изучавање Светога Писма. Као врло оштроуман дечко, он веома напредоваше у том изучавању Божанских Књига, учећи се у исто време путу спасења, јер он растијаше у уздржању и чистоти. Али, пре но што постаде пунолетан, његови родитељи отидоше из овог привременог живота. Умирући, они свога сина, дечака Козму, уручише своме рођаку велможи великога кнеза Димитрија Тимотеју.
Блажени дечак Козма, имајући божанствену чежњу у срцу, жељаше да постане монах, и разгледаше монашка обиталишта и начин живота у њима, где би се угодно могао спасавати, али га нико не смејаше пострићи из страха од велможе Тимотеја. Живећи у свету, Козма показиваше извесне зачетке монашког живота: стално је посећивао цркву, чувао чистоту и целомудреност, умртвљивао тело своје постом и уздржањем и прихватао се сваке врлине. Видећи то у њему, Тимотеј се радоваше томе, и веома га љубљаше. А кад постаде пунолетан, Тимотеј му повери управу над својим домом као верном, богобојажљивом и, притом, сроднику. Али он у души својој размишљаше, како би могао постати монах, јер му божанска љубав као огањ букташе у срцу. Но ову тајну он никоме не повераваше, да не би господин његов Тимотеј дознао и омео остварење његове намере. Због тога блажени Козма беше у великој тузи. Растрзан световним бригама, и не знајући како да их се отараси, он се усрдно мољаше Богу, да га Он на који било начин избави житејске вреве и приведе монашком безмолвију, монашком молитвеном тиховању. И Господ, потпомажући његову намеру, промислом Својим удеси те у Москву дође игуман Махришчског манастира блажени Стефан, човек савршен у врлинама, свима познат и од свију поштован због богоугодног живота свог.
Сазнавши за његов долазак, Козма с радошћу похита к њему, јер одавна слушајући о њему, жељаше да га види. И припавши к чесним ногама његовим, он му лијући сузе каза мисао своју, и мољаше га да га замонаши. Тебе, освећена главо, говораше он блаженом Стефану, одавна желим да видим; и ево, сада ме Бог удостоји да видим чесну светост твоју. Стога те молим, Господа ради, не одгурни мене грешнога, као што ни Христос не одгурну митара и блудног сина.
Преподобни Стефан, видећи сузе његове и добру жељу, познаде да ће он бити изврстан сасуд Светог Духа. И стаде премишљати на који би начин могао да га начини монахом, пошто је знао да га велможа Тимотеј нипошто неће пустити у монаштво. Ако ли га, рече, известимо, он неће допустити; а ако ли га станемо молити, неће нас послушати. - Онда он смисли оваку ствар: обуче га у монашку одећу просто, без пострига и потребних завета и молитава, и надену му име Кирил. Па, оставивши га у кући где беше одсео, блажени Стефан пође сам к велможи Тимотеју. Када овога известише да је игуман Стефан дошао, он се обрадова, јер га веома почитаваше. И уставши, поклони му се просећи благослов. Подавши му благослов, преподобни рече: Богомољац ваш Кирил благосиља вас. А он га упита: Који Кирил? Игуман одговори: Козма, који беше ваш слуга, сада изволи постати монах, и Господу служити, и за вас се Богу молити. - А када он то чу, веома се и разгневи и растужи, па јаросно стаде грдити преподобног игумана Стефана. На све то преподобни стојећи рече му: Од Спаситеља Христа наређено је: Где вас приме и послушају вас, ту останите; и ако вас ко не прими и не послуша вас, излазећи оданде отресите прах с ногу својих за сведочанство њима (Мк. 6, 10-11).
Рекавши то, преподобни Стефан оде од њега. А благочестива и богобојажљива жена Тимотејева Ирина, чувши речи Стефанове, или боље - Христове, уплаши се срцем, и стаде убеђивати свога мужа да је он увредио светог човека, и да због бешчешћења угодника Божјег може на њихов дом изненада наићи страшан гнев Божји. Чуо си, говораше она своме мужу, страшне и ужасне речи Христове које он изрече, а за којима у Еванђељу долазе ове речи Христове: Лакше ће бити Содому и Гомору у дан Суда (Мк. 6, 11). - А муж њен Тимотеј, покајавши се за грех свој, убрзо посла к светом Стефану, молећи га да се врати к њему. Када се светитељ врати, Тимотеј припаде к ногама његовим просећи опроштај од њега. И у то време, по тајанственом дејству Божјем, велможа Тимотеј се разнежи срцем и изађе у сусрет молби преподобнога: допусти Козми - Кирилу - да ради по својој вољи. Онда Кирил раздаде сиромасима све што имађаше, не остављајући себи ништа. А блаженог Стефана мољаше да га пострижењем уведе у монашки чин.
Промишљајући о ономе што је корисно за новајлију, преподобни игуман Стефан одведе Кирила у Симонов манастир и предаде га на пострижење архимандриту Теодору, који беше сродник и ученик великог међу оцима Сергија. А Теодор беше муж добродетељан и мудар у духовним стварима, искусан и начитан, те је одлично знао да руководи оне који иду к Богу. Он дакле постриже Козму и даде му име Кирил, као што преподобни Стефан беше предназначио. У то време у Симоновом манастиру борављаше неки монах, по имену Михаил, који касније постаде епископ града Смоленска. Он провођаше диван живот по Богу у молитвама, и постовима, и бдењима, и у сваком уздржању. Њему архимандрит Теодор повери новог инока Кирила, да га, као себе, руководи путем што води у царство небеско.
Кирил, видећи испосничке подвиге свога старца, стаде подражавати добро житије његово, и свом душом беше му послушан. Труђаше се да ради све што виђаше да старац ради, сматраше пост као ситост, труд као одмор, наготовање зими као загревање, сну се врло мало предаваше, - тако мучаше тело своје, потчињавајући га духу. Не усуђујући се да ишта ради без старчева благослова и наређења, он моли старца да му нареди да се више пости од друге братије, те да једе сваког другог или сваког трећег дана. Старац му то не допусти, већ му нареди да са братијом једе хлеба, али не досита. А кад старац ноћу читаше псалтир, он наређиваше овом ученику да чини поклоне; и тако провођаху ноћ до клепања за јутрење. За време пак свуноћног стајања у келији, блаженом Кирилу биваху разноврсна страшила и привиђења ђаволска, и то нарочито кад се старац налазио изван келије. Али он Исусовом молитвом и крсним знаком, као моћним оружјем, прогоњаше невидљиве духове. Он о томе обавештаваше светог старца свог. А старац, соколећи га, говораше му да се не боји демонских страшила, јер су ништа.
Код овог великог подвижника Кирил проведе не мало времена у истинској послушности, немајући уопште воље своје. Затим по наређењу архимандрита он оде у пекару на послушање. Ту се стаде још више уздржавати, и труд к труду са смирењем прилагати, радећи више но што му је наложено. Свуноћно мољење, коме се он код старца беше навикао, не остављаше; многе ноћи без сна провођаше; на јутарњем богослужењу у цркви он се пре свих појављиваше, и после свих излажаше; хране узимаше толико, тек да му тело од глади не изнемогне и не падне на земљу. Понекад је тако јео, да братија не би дознала за његово уздржање. Пиће му беше једино вода, и то тако да је увек био жедан. Сви му се дивљаху што он беше тако немилостив мучитељ свога тела. Зато и вољен беше од свију. Јер, која то врлина не беше у њему? Безропотно послушање, ћутљива кротост, дубоко смирење, и нелицемерна љубав према свима.
У то време преподобни отац наш Сергије, радонешки чудотворац, још беше у животу, и понекад долажаше у Симонов манастир ради посете архимандриту Теодору, своме сроднику, и осталој братији. Али прво залажаше у пекару к блаженом Кирилу, и насамо разговараше с њим дуго о душевној користи. И беше милина видети их како обојица обрађују бразду душе: један сејаше семе врлина, а други натапаше сузама, да би се у будућем веку добила радосна жетва. И док су они дуго разговарали, архимандрит би дознао за долазак преподобног Сергија, одмах са братијом долазио к њему, и примали целив љубави у Христу. А свима беше чудновато то што преподобни Сергије одлази једино Кирилу, а мимоилази остале свете па и самог архимандрита.
Пошто свети Кирил проведе у пекари не мало времена, би одређен од настојатеља на другу службу, у кујни; и тамо се он подвизаваше као и на претходној дужности трудећи се. Посматрајући огањ у кујни, он се сећаше вечних мука у огњу пакленом, и говораше себи: Трпи, Кириле, овај огањ, да би могао избећи тамошњи. И од тога Бог му даде толико умилење, да он ни хлеба није могао јести без суза, а понекад - ни речи проговорити.
Видећи такво живљење његово, братија гледаху између себе на њега, не као на човека већ као на анђела Божја. А он, видећи да га братија цене и хвале, па желећи да сакрије своју врлину, он се направи јуродивим, лудим. И стаде збијати шале и правити смешке, да га не би ценили и хвалили, већ да би га ружили и грдили. Он вољаше срамоћење више него поштовање, и увреде више него похвале; и то из љубави према Христу, јер Христа ради он све друго сматраше за трице. Видећи га луда, братија имађаху двојако мишљење о њему: једни сматраху да је памет изгубио, а други држаху да је упропастио себе развратним животом. Он пак под видом лудила труђаше се сакрити велику мудрост духовну која обитаваше у његовом срцу. Архимандрит му као неуредном и развратном налагаше епитимију: пост и уздржање, четрдесет или више дана да једе само хлеб и воду. А он то с радошћу прихваташе и извршиваше. Јер он баш то и тражаше, да своје произвољно пошћење на које беше навикао, врши не произвољно него по настојатељевом наређењу. А кад одређени дани поста истекоше, блажени Кирил се опет на нов начин направи лудим, само да би од настојатеља добио још већу епитимију. И бивало је понекад, да му настојатељ одреди: да шест месеци проведе на сувом хлебу са по мало воде, које би узимао сваког другог или сваког трећег дана.
Добијајући такве епитимије, па још и увреде, преподобни се много радоваше духом; јер као што се горди радују слави и почасти, тако се смиреноумни веселе своме бешчешћу и унижењу. И преподобни се прављаше лудим све док његова намера не би откривена: да он то чини ради смирења. А кад се настојатељ потпуно убеди у то, он му више не налагаше епитимије, макар Кирил и чинио што јуродиво. Потом се у преподобног Кирила појави жеља, да се ослободи службе у кујни и борави у келији безмолвно, еда би помоћу безмолвија, помоћу молитвеног тиховања стекао што више умилења. Али он не хтеде говорити о томе настојатељу, да не би био као онај који иште вољу своју, већ то препусти бризи Пречисте Богоматере, према којој имађаше велику љубав и веру, и сву наду своју полагаше на Њу. Он се помоли Њој, да Она то уреди како је најкорисније по њега. И би то уређено на овај начин: архимандрит зажеле да му се препише нека књига; па знајући да блажени Кирил уме добро писати, нареди му да остави посао у кујни, и да седи у келији и преписује књигу. Видевши у томе да је Пречиста Мати Божја услишила његову молитву, он Јој узнесе благодарност, и с радошћу прихвати келејно безмолвије, келејно молитвено тиховање. Преписујући пак одређену књигу, он не напушташе своје уобичајено молитвено правило: молити се много, и проводити ноћи без сна у псалмопјенију и коленопреклоњењу. Но после извесног времена он увиде да му борављење у келији умањи оно умилење које је он имао док је у пекари и кујни радио. Стога опет стаде молити Пречисту Богородицу, да му подари првобитно умилење. И после неког времена настојатељ га поново посла у кујну на послушање. Свети Кирил се веома обрадова томе, и подухваташе се многих подвига, те тиме веће умилење стицаше. А проведе на тој служби девет година у великим трудовима и злопаћењима. Јер дању се крај ватре пекао, а ноћу од хладноће смрзавао; и за то време он не метну кожух на тело своје. По истеку тих година, архимандрит га узе из кујне и одведе к архијереју, те би рукоположен за свештеника, иако свети Кирил то није хтео. Као свештеник он је своју чреду држао, али од послушничког трудољубља свог у манастирским пословима он није одступао: јер кад год је имао слободног времена, он је одлазио у кујну или у пекару, и тамо радио, одајући се све већем смирењу пред старешинством које га је очекивало, по речи Господњој: Који хоће да буде старији међу вама, нека буде свима слуга (Мк. 10, 44).
После тога архимандрит Симонова манастира блажени Теодор, муж достојан чести, би, по Божјој вољи, изабран за архијереја на престолу Ростовске архиепископије, а на његово место у Симоновом манастиру за архимандрита сви силом узведоше преподобног Кирила и за старешину поставише, иако се он са много суза отказивао од тога.
Поставши старешина, преподобни Кирил се одаде врло многим трудовима, имајући на уму Спаситељеве речи: Коме је много дано, много ће се искати од њега (Лк. 12, 48); Тако да се светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима (Мт. 5, 16). Управљајући добро манастиром, он се никада не понесе мишљу због звања свог, нити своје уздржање умањи, него вођаше живот као раније, чувајући философију свога смирења. Према свима, и великима и малима, он показиваше нелицемерну љубав, и све с радошћу примаше, старије као браћу а млађе као децу своју. Стога и сам беше од свију вољен, поштован и слављен. Многи и од кнезова и велможа долажаху к њему ради поуке. Но видећи како му се нарушава безмолвије, молитвено тиховање, он стаде туговати и жалити; стога и помишљаше да напусти старешинство, и да се повуче на безмолвије у келији.
После неког времена он то и учини: напусти архимандритско звање, отиде у своју пређашњу келију, и затвори се у њој, не попуштајући ни на какве молбе. Јер данима и данима многа братија долажаху к њему и са сузама изливаху своје молбе, да не напушта управу свете обитељи. Али он их никако не хте послушати. Но пошто обитељ није могла бити без настојатеља, узведоше на архимандритство неког јеромонаха Сергија, званог Азаков, који касније постаде епископ рјазански. Свети пак Кирил стаде безмолствовати у својој келији. Али се не могаше сакрити град што на гори стоји, нити светиљка утајити под поклопцем. Јер уколико он бежаше од људске славе, утолико га Бог више прослављаше, говорећи: Прославићу онога који мене слави. Стога са разних страна и из разних градова долажаху к њему на савет многи духовници и световњаци. А његова реч беше сољу разума зачињена, и благодат се Божија изливаше из уста његових, те га сви у сласт слушаху. Видећи то, архимандрит Сергије Азаков, стаде му завидети, јер сматраше да га посетиоци блаженог Кирила омаловажаваху. И ропташе веома због тога, јер завист не зна да цени оно што је корисно. А преподобни Кирил, дознавши за архимандритово роптање против њега, не увреди се нити му што приговори. Незлобив и праведна срца, он даде места гневу и отиде одатле у манастир Рождества Пречисте Богородице, звани Стари, и тамо обитаваше. А жуђаше свом душом, да се повуче негде далеко од света у пустињу, и свагда се о томе мољаше Богу и Пречистој Богоматери. И гледајући у икону Пресвете Богородице, он говораше:
Пречиста Мати Христа Бога мог, Ти знаш да од младости своје ја сву наду своју по Богу положих у Тебе, стога ме Ти, како знаш, упути и кажи ми пут којим да пођем, и покажи ми место подесно за спасење. - Тако се он често мољаше са сузама, и ускоро доби мољено: јер Господ испуњује вољу оних који Га се боје, и заједно са Пречистом Мајком Својом услишава њихову молитву.
У преподобног Кирила беше обичај да сваке ноћи чита Акатист Пречистој Дјеви Богородици пред Њеном свечесном иконом. Тако једне ноћи, када он по обичају свом читаше Акатист са срцем препуним чежње за пустињачким животом, и молећи се о томе са уздисањем, и када дође до оног места у Акатисту где се вели: "Видевши необично Рођење, удаљимо се од света преневши на небо ум свој", њему се од ових речи разли по срцу умилење, и он застаде са читањем. И размишљаше у себи како се Господ Христос, неизмеран величином Божанства Свог, јави на земљи у телу као смирени човек, да би узвео к висини боговиђења оне који се из љубави према Њему удаљују из света. И распири се у њему претопла жеља да се из љубави према Богу на сваки начин удаљи из света у пустињу. И стаде усрдније са сузама молити Господа и Госпођу Дјеву Богородицу, да га науче како да се спасе. И одмах чу диван глас изван келије који му са велике висине из ваздуха говораше: Кириле, изиђи одавде и иди на Бело Језеро, и наћи ћеш добар покој, јер ти тамо уготових место на коме ћеш се спасти. - Отворивши брзо оканце своје келије, преподобни угледа велику светлост где сија с неба ка северној страни, где се налази Бело Језеро, и својим зрацима као прстом показује му место где се има настанити. И стојећи ужаснут, светитељ гледаше и својим очима посматраше показивано му место као да је близу, иако се налазило у далеком крају. И он посматраше то место, све док она чудна небеска светлост не зађе од очију његових. А кад се ово виђење заврши, он обрете срце своје испуњено радошћу и миром, н разумеде да Пречиста Богоматер не одбаци његова мољења. И са великом благодарношћу читаше Акатист, и сву ноћ ту проведе без сна, молећи се у топлоти духа; и са дивљењем размишљајући о гласу и виђењу, он се весељаше славећи Бога.
Свети Кирил имађаше духовног брата, по имену Терапонта, који му беше веран и мио; они беху заједно пострижени у монаштво. Овај Терапонт бивао је и на Белом Језеру. И свети Кирил га распитиваше, има ли на Белом Језеру место, где би инок могао безмолствовати, молитвено тиховати. Терапонт му казиваше да тамо има много добрих места за самоћу. Пошто се договорише, они обојица изиђоше из манастира и кренуше путем ка Белом Језеру, уздајући се у Бога. После многодневног путовања они стигоше у Белојезерски крај. И обилажаху разна пуста места, и ниједно се не допаде преподобном Кирилу, док не наиђоше на оно место које искаху према указању у виђењу, на коме се сада налази манастнр. Наишавши тамо, преподобни Кирил одмах познаде то место, и оно му се веома допаде. И сатворивши молитву, рече: Ево покој мој; овде ћу се настанити, пошто Пречиста Мати Божја изабра ово место. Благословен од сада и до века Господ Бог који услиши мољење моје. - И одмах пободе крст на том месту, и одслужи Захвални канон у славу Пречисте Богородице. И тада исприча Терапонту о виђењу које је имао у манастиру о овом месту. Онда обојица заблагодаривши Богу и Пречистој Богоматери, настанише се ту. И најпре ископавши себи малу келију у земљи, они проживеше неко време заједно. Затим се по договору раздвојише, пошто је блажени Кирил желео потпуно безмолвије. Кирил дакле остаде на истом месту, а Терапонт се удаљи одатле за петнаест попришта. И нашавши себи згодно место, настани се на њему Бога ради. Ту он, када се потом сабраше к њему братија, подиже манастир и сагради цркву у име чеснаго Рождества Пречисте Богородице. И сада се тај манастир, благодаћу Божјом проширен и увећан и изванредно уређен, назива Терапонтов.
Место оно, где се преподобни Кирил настани, беше густа борова шума, без икаквог насеља људског у близини. Беше то место дивно и заокругљено, ограђено наоколо водом као бедемом. И живљаше тамо свети отац у келији, ископаној у земљи, проходећи испосничке пустињачке подвиге и војујући против невидљивог противника. Но после извесног времена нека два хришћанина, ходећи по тој пустињи, обретоше овог светитеља и удивише се тако суровом пустињачком животу његовом. И много се користише од богонадахнутих речи његових. Потом стадоше често долазити к њему, желећи гледати светозарно лице његово, удостојавати се благослова његовог, и духовно се користити. И доношаху старцу понуде. А имена њихова беху ова: Авксентије, прозван Врана, и Матеј звани Кукос, који касније постаде црквењак те обитељи. Ти људи казиваху ово: Пре много година земљоделац неки, по имену Исаија, живљаше близу оног места где се свети Кирил настани. Тај Исаија, и они што беху с њим, често слушаху на том месту звоњење звона и дивно појање, и то нарочито недељом и празником. Па не само Исаија, него и други људи, пролазећи поред тог места, често су чули звона и певаче где поју. Стога су често пута свраћали на то место да виде, откуда се то чују звона и појање: гласове дакле чујаху, али очима ништа не виђаху. И одлажаху са тог места задивљени и запрепашћени, увиђајући да је посреди нешто загонетно.
Са овом двојицом споменутих људи, Авксентијем и Матејем, преподобни обилажаше једнога дана ту пустињу. А ненавидник добра, ђаво, пошто никаквим привиђењима и утварама није могао уплашити преподобног, јер све то за преподобног беше слабије од паучине, и знајући да ће одатле бити отеран преподобним Кирилом, измисли против њега овакву замку: по попуштењу Божјем, он наведе на њега тежак сан, те светитељ, морен сном, не могаше путовати, него жељаше да прилегне и отпочине. И рече оној двојици људи што беху с њим: Поседите ви ту, док ја мало одспавам. А они му рекоше: Иди, оче, у келију, па се тамо одмори. Но отац, савладан сном, и неспособан да иде, притом видећи да је место добро за одмор, прилеже да мало одспава. Али чим заспа, неки страшан глас разбуди га, говорећи му: Бежи, Кириле, бежи! - Тргнувши се од тог необичног гласа, и престравивши се, он побеже са тог места, и у том тренутку паде једно огромно дрво баш на место где је светитељ лежао. И разумеде преподобни да је то била ђаволова замка. И стаде од тога времена да бива буднији и обазривији, и мољаше се Богу и Пречистој Матери Његовој, да се уклони од њега тежина сна. И би му по молитви његовој; и он много пута дан и ноћ провођаше без сна, нимало не задремајући. Ноћу дакле он на молитви стајаше, а дању се труђаше радећи рукама: шуму раскрчаваше, и рашчишћаваше место које беше у густој шуми врло тесно, желећи да посеје нешто, да би се хранио од зноја лица свога и од труда руку својих. Једном преподобни набра много сувог грања, па га запали; а ђаво подиже велики ветар, те дим са пламеном опколи преподобнога са свих страна, и не знађаше куда да бежи, пошто велики дим беше прекрио место. Видећи себе у тако неочекиваној смртној опасности, светитељ завапи ка Брзој Помоћници - Пречистој Дјеви Марији Богородици, и одмах се појави неко који га узе за руку и рече му: Хајде за мном! - И извевши га неповређеног из огња, тај постаде невидљив. Тако помоћ Пресвете Богородице брзо избави слугу њеног од неочекиване опасности.
После тога дођоше к њему из Симонова манастира два брата, Заведеј и Дионисије, драги преподобноме и његови једномишљеници. Угледавши их, преподобни им се веома обрадова, и прими их у саживљење с њим. Затим стиже неки Натанаил, који касније постаде келар те обитељи. И друга братија стадоше притицати к светитељу ради духовног изграђивања. Јер срце његово, добро обрађено благодаћу Светога Духа, пружаше слатке плодове учења. Зато га долазници мољаху да остану код њега и да им он буде отац: житије његово беше чудесно, и реч богонадахнута. Но он одбијаше да буде наставник, називајући себе недостојним и грешним. Али, побеђиван братољубљем и жељом за спасењем душа људских, он стаде примати братију. И братија прављаше себи мале келије, и живљаху поред њега у Богу.
Човек неки, по имену Андреј, чије жилиште не беше сувише далеко од те пустиње, стаде ненавидети преподобног Кирила и његове монахе што се настанише тамо. Хушкан ђаволом, он дође једне ноћи са намером да запали светитељеву келију. И кад се приближи келији, изненада га спопаде велики ужас, и он побеже од страха. Но идуће ноћи он опет дође, метну огањ уза зид, па се уклони, и из далека посматраше да види када ће се упалити келија са оцем у њој. Али огањ, стављен уза дрвени зид, одмах се угаси, као да је био стављен уз камен или уз лед. Но тај Андреј много пута чињаше то исто, долазећи у разна времена дубоко у ноћ, али без икаквог успеха: јер га или страх и ужас спопадаху, или се огањ стављен уза зид гасаше. Јер Пречиста Матер Божија чуваше неповређеним од огња не само слугу свог блаженог Кирила већ и труд руку његових. Затим се тај човек освести и, увидевши свој грех, уплаши се да га изненада не снађе каква казна Божја, па прибеже с покајањем к преподобноме, и исповеди подробно свој грех лијући сузе. Светитељ му даде корисне савете и, препоручивши му да убудуће не слуша вражија лукава наговарања, подари му опроштај и отпусти с миром. А сам стаде појати Захвални канон Покровитељки својој - Пречистој Дјеви Богородици. После пак кратког времена тај Андреј понова дође к светитељу са молбом да га прими у своје братство и постриже за монаха. Преподобни га прими, и постриже га. Удостојивши се монашког чина, он провођаше време у послушању, непрестано се кајући за пређашње грехе своје, и свој братији исповедаше како је хтео да запали обитељ.
Око преподобног Кирила братија се умножаваху из дана у дан, јер многи долажаху к преподобноме са свих страна, једни ради савета а други да би остали у манастиру. Преподобни пак, угледајући се на Господа који је рекао: Оног који долази к мени нећу истерати напоље, - примаше оне који су били вољни да се ради Бога труде и подносе пустињске тешкоће. И зидаху се келије, и изграђиваше се манастир, и установљаваше се општежиће за све трудбенике; и све што им беше потребно они зарађиваху трудом својим. У братије се појави жеља да подигну цркву, али се међу њима не нађе искусних дрводеља, а људска насеља беху далеко од њих. Стога се они веома ожалостише. А преподобни Кирил, навикнут да се у свима невољама и нуждама ослања на вољу и промишљање Пречисте Дјеве Богородице, од које је увек добијао оно што је молио, и овом приликом сву наду положи на Богоматер. Зато се са поуздањем помоли Њој. И убрзо дођоше дрводеље, ни од кога позвани; и би подигнута изванредна црква у име Пречисте Дјеве Богородице, у част њеног Успења.
Пронесе се глас међу житеље око Бјелојезерске пустиње, да се у Белојезерској пустињи скупљају монаси, и да се манастир изграђује, и да је црква већ подигнута, и чуђаху се. А помишљаху да је Кирил донео са собом велика богатства. Па кад још дознадоше да је он био архимандритом у Симоновој обитељи, они изведоше закључак да су му тамо, док је био на власти, притекла огромна богатства. А неки бојарин, по имену Теодор, нахушкан ђаволом, посла разбојнике да нападну обитељ и опљачкају Кирила. Разбојници кренуше, и када предвече не беху већ одвећ далеко од манастира, они, чекајући ноћ, угледаше око манастира мноштво људи, од којих неки гађаху стрелама а други се нечим другим бављаху. Сакривени у густој шуми, разбојници посматраху из далека те људе, очекујући да се они разиђу од манастира. Тако разбојници чекаху до поноћи, и више, али они људи нити се разилажаху нити спаваху, већ остајаху око манастира као да га чувају. Разбојници онда вратише се, не урадивши ништа. Но идуће ноћи они опет дођоше, али сада угледаше много више људи него прошле ноћи, који беху као војници наоружани и гађаху стрелама. Разбојници се уплашише, па отидоше натраг, и известише о томе бојарина. Овај помисли да је неки од велможа са мноштвом слугу дошао к преподобноме ради благослова и молитве, па се задржао код њега тих ноћи. И посла Теодор једног непознатог човека у манастир, да тачно дозна ко је то био у манастиру јуче и прекјуче. Овај дознаде да већ више од недеље дана нико није долазио у манастир. И тако обавести бојарина Теодора. Чувши то, бојарин се уједно и зачуди и препаде, јер га то увери да Бог штити слугу свог. Но бојећи се да га не постигне казна Божја што је хтео да учини зло угоднику Божјем, бојарин брзо оде к светитељу, и кајући се исповеди му са сузама грех свој. Том приликом он исприча светитељу шта видеше разбојници око манастира. А преподобни Кирил га посаветова речима из Светога Писма, опрости му, и рече му: Веруј ми, чедо Теодоре, ја ништа друго немам осим ове подеране рубине коју видиш на мени, и нешто мало књижица. - Теодор се удиви убоштвољубљу и добродушности преподобнога, и отиде дому свом благодарећи Богу што му не допусти да нанесе неправду угоднику Његовом и да падне у толики грех, и у руке врага - погубитеља. Од тога доба Теодор стече велику љубав и веру према светитељу, и имађаше га не као човека већ као ангела Божја. И посећујући преподобнога ради благослова, он му је доносио оно што му је било потребно, и никада празних руку није одлазио к њему.
Док су се гласови о слави преподобнога Кирила ширили свуда, и многи долазити к њему, дође у његову обитељ неки инок Игњатије, велики у врлинама и строжијег живота од других. И поред блаженог Кирила он би други образац свој братији. Говорило се о том Игњатију да за тридесет година свога монаштва никада није легао да спава, већ је или просто стојећи или мало седећи кратким дремањем отарасивао се спавања. Ето такав муж, и њему слични подвижници, налажаху за добро да живе поред преподобног Кирила због богоугодничког живота његовог.
Устав и начин живота монашког у обитељи преподобног Кирила беше овакав: у цркви нико ни с ким није смео разговарати, нити излазити пре завршетка богослужења; сваки је имао стајати са страхом на свом одређено месту и реду, и пажљиво пратити богослужење; к Еванђељу и светим иконама приступало се ради поклоњења по старешинству, да се не би стварао неки неред. И сам блажени настојатељ, стојећи у цркви, никада се није наслањао на зид, нити неблаговремено седео, ма да му ноге од стајања беху као стубац. Исто тако се и у трапези будно чувао потребни поредак: сваки је седео на свом месту кротко и ћутке, и нико се није чуо осим чтеца. Братија су свагда имали три јела, осим посних дана, и дана у које се пева Алилуја; у те дане братија су се уздржавали по своме нахођењу, и према моћи: неки је јео сув хлеб, а неки је цео дан проводио без хране. Настојатељу се у трапези давала иста храна као и братији, и исте количине, али преподобни никада није јео до сита. Пошто би устали са трпезе, и узнели благодарност Богу, сваки је ћутке одлазио у своју келију, не ступајући ни с ким у разговор, нити улазећи у келију један другоме, осим крајње потребе. Једном се догоди да један брат, по имену Мартинијан, изишавши из трапезе, пође к другоме брату неким послом; видевши то, преподобни га позва к себи и упита: Куда си пошао? Овај му одговорио: Имам посла код брата, и зато хтедох да идем к њему. Старац онда, као корећи га, рече му: Тако ли ти чуваш манастирски ред? Ниси ли могао прво ићи у своју келију, обавити прописану молитву, па онда, ако ти је нужно, отићи к брату? Мартинијан, као осмехнувши се, одговори: Оче, када уђем у своју келију, више не могу изаћи. Светитељ му на то рече: Тако увек ради: прво иди у келију, и келија ће те научити свему добром.
У обитељи тој држаше се и овај поредак: ако неки брат добије писмо или пошиљку, он је писмо нераспечаћено, и пошиљку неотворену, носио к оцу; исто тако, ако је неко желео да пише коме ван манастира, он то нипошто није смео чинити без очевог одобрења. У келији није било допуштено имати ишта осим најнужнијих ствари, нити што називати својим, него, по речи апостола, све им беше заједничко; новац се међу братијом није ни спомињао; постојало је заједничко манастирско складиште, из кога су сви добијали оно што им треба. У келији није било слободно имати ни парче хлеба, нити икакво пиће; кад је ко бивао жедан, одлазио је у трпезу, и тамо с благословом утољавао жеђ своју. И ако би се коме десило да уђе у келију кога брата, он у њој ништа није могао видети сем икона, књига, и суда са водом за умивање руку. На тај начин братија беху слободни од сваког пристрашћа; једина њихова брига бејаше: угодити Богу, имати међу собом љубав и смирење, и трудити се за заједничке потребе. Како на црквено богослужење, тако и на манастирски посао, сваки са усрђем хиташе, претичући један другога, ко би био први; и сваки марљиво рађаше према моћи својој, јер не као људима него као Богу рађаху. У сваком пак заједничком послу држаху се и тога, да не буде међу њима никаквог пребацивања, нити какве празне речи, него да сваки ради ћутке, чувајући своју духовну философију, и да сваки сматра као да пред очима свевидећег Бога стоји и ради. А ако је ко хтео говорити, могао је то чинити, и то само из књига, на корист осталој братији, нарочито неписменима.
Постојаху и многе друге уредбе, корисне братији за богоугодни живот. Начин и меру правила свакоме је давао преподобни отац; и није се међу њима могао видети нико да има своју вољу и своје умовање, него сви без поговора и роптања извршиваху настојатељеву вољу као Божје наређење. Који су знали рукодеље, сву су своју израђевину односили у заједничко складиште, ништа без благослова не задржавајући себи; нити је пак било потребе да ко што задржава себи, пошто су сви добијали из општег складишта: одећу, обућу и све остало што им треба. И сам преподобни није никако волео да види на себи неку лепу одећу, већ је носио рубину са много закрпа.


Преподобни имађаше и овај обичај: после јутарњег богослужења, и после свог уобичајеног правила у келији, он је одлазио у кујну да види шта се кува за братију. А све посленике у кујни мољаше и наређиваше им да се старају кувати лепо за братију; понекад пак и сам им помагаше спремајући с њима за братију јела, која су се могла спремати у пустињи од онога што су сами трудом својим производили. И каква су угошћења њихова могла бити, када су живели у сиромаштву и нестицању? Опојних пића у њих никада није било, јер преподобни Кирил озакони чврсто такав пропис, да се не само за живота његова него и после престављења његовог, нико не дрзне унети у њихову обитељ какво било опојно пиће.
Преподобни се веома стараше да се манастирска правила нипошто не нарушавају, а нарочито - предања светих отаца и прописи о посту. Једном у Свету Велику Четрдесетницу дође у обитељ ради молитве благочестивог кнеза Андреја кнегиња Агрипина; јер место на коме беше подигнута обитељ, налазило се у кнежевини овога кнеза, и било је његова својина. Кнегиња Агрипина беше веома побожна и христољубива, и веома поштоваше монашки чин, и имађаше усрђе према преподобном оцу Кирилу. Она зажеле да братију почасти рибом у недељни дан, али светитељ не допусти то. Но пошто га она много мољаше да разреши братији да једу рибу, светитељ одговори: Ако то учиним, онда ћу сам ја бити разоритељ манастирског устава, а после моје смрти говориће: Кирило нареди да се уз Велики Пост једе риба. - Тада кнегиња почасти братију посним јелима; и отишавши своме дому, она хваљаше светитељеву чврстину у чувању предања светих отаца. - Толико о уставу и поретку манастирском. А сада да се вратимо на повест о другим врлинама преподобног оца.
Треба да опет напоменемо даровани му спочетка од Бога дар умилења и суза: јер када божанствену Литургију служише, или поуку читаше, или читано слушаше, или на правилу молитвеном стајаше, или братију поучаваше, никада се он није могао уздржати од суза. По томе се могло видети, да је у њему била топлина божанске љубави. А имађаше он и велику веру са надом у Бога. Јер када се у обитељи дешавала оскудица и несташица у потребним стварима, и братија му предлагала да то што им је потребно потраже од неких христољубаца, он им је говорио: Ако нас Бог и Пречиста Богоматер забораве на овом месту, зашто се онда и налазимо у овом животу? - И тешио је братију учећи их да имају наду у Бога, а да од световњака не траже милостињу, да братија, који ради милостиње излазе из манастира у свет, не би од врага била заплетени у неке саблазни. А Бог, видећи колико поуздање има слуга Његов у Њега, побуђиваше срца многах велможа, те они сами шиљаху довољно милостиње преподобноме у обитељ. А он с братијом примаше то као да је од Бога послано, и благодарећи Господа Христа и Пречисту Матер Његову, утешаваше малодушност братије.
Нека не буде прећутана ни прозорљивост преподобнога, коју он имађаше од дара Духа Светога, ради чистоте душе своје. Брат неки, по имену Теодот, који је живовао у тој покрајини негде у пустињи, чувши за светог Кирила, дође у његову обитељ. И заволевши оца и обитељ, он га моли да га прими у своје братство. И би примљен, и живљаше ту. Али после неког времена ђаво му стави у душу мржњу на светога оца. И уколико раније имађаше љубав к њему и веру, потом га стаде толико мрзети, да га ни видети више није могао, ни глас његов слушати. И зла помисао га вучаше да изиђе из манастира, и он вођаше борбу са помислом. И дошавши ка гореспоменутом богонадахнутом мужу, старцу Игњатију, он му исповеди свој помисао. А старац га тешаше, говорећи: Трпи, брате, Бога ради, јер завет дадосмо Владици нашем Христу да све трпимо из љубави према Њему. Но знај насигурно да ти је тај помисао од врага. Јер шта видиш у оцу што заслужује мржњу? Та он је као анђео Божји. Стога ти кажем: ако послушаш зли помисао свој и одеш одавде, нашкодићеш своме спасењу а користићеш врагу. - Утешен мало, Теодот рече: Почекаћу још ову годину, можда ће се отац променити према мени. - Но ускоро га исти помисао стаде узнемиравати, јер ђаво не престајаше да му убацује мржњу на светога. Провевши тако читаву годину у борби са помислом, и немајући мира, брат одлучи да оде к самоме оцу и да му исповеди узнемирење мисли својих. И ушавши к оцу у келију, и погледавши у преподобно лице његово, застиде се свете седине његове, и од стида не могаше ништа рећи. Онда се окрену да изађе, али га старац задржа и рече му: Брате Теодоте, пошто ти сам нећеш да ми исповедиш своје помисли, ја ћу ти их онда казати. - И стаде светитељ казивати брату све што брат имађаше у тајни срца свога. Чувши то, брат се силна препаде, и дивећи се прозорљивости светога, паде пред ноге његове и мољаше опроштај. А светитељ, тешећи га, рече: Не тугуј, брате Теодоте, јер се сви саблазнише о мене погрешно мислећи о мени да сам добар, док си ти једини истину говорио о мени да сам рђав и грешан. Заиста, ко сам ја грешни и непотребни? - А брат, видећи оца где себе толико понижава, још се више сакрушаваше у себи, и плакаше, и исповедаше да је низашта мржњом неправедном мрзео праведника. Преподобни пак, видећи Теодотово покајање, опрости му, и отпусти га рекавши му: Иди, брате, с миром у келију своју, више на тебе неће наићи таква борба.
Од тада Теодот, нашавши покој срцу свом, стаде према светом оцу имати још већу љубав и веру него раније. Но преподобни својим прозорљивим оком гледаше не само Теодотове помисли, него и многих других: јер посетиоце који долажаху у манастир он издалека распознаваше ко с каквом намером долази, и присутној братији казиваше, говорећи: тај и тај брат хоће да живи заједно с нама, а тај и тај мисли да нас напусти. И друге тајне срца људских биваху му откриване од Бога.
Не треба прећи ћутке ни преко чудеса преподобнога, него бар нешто рећи о њима у слави Бога, дивнога у светитељу свом. К преподобном Кирилу би доведен неки бесомучан човек, по имену Теодор, који је силно патио од нечистог духа, јер опаки бес беше у њему. Сатворивши молитву, преподобни истера беса, и Теодор се исцели, и не хоћаше да иде из обитељи, већ мољаше светитеља да га уврсти међу монахе. Светитељ постриже Теодора у монаштво, и даде му име Теофан.
Једно време нестаде вина за црквену службу. И обавестише преподобног да свете Литургије неће бити у суботу и недељу. Преподобни позва к себи црквењака Нифонта и упита да ли има бар мало вина. Нифонт му каза да је сув и сам суд у коме се држи вино. Светитељ нареди да му донесу тај суд. Црквењак оде да донесе суд, али га нађе пун вина које се преливало. И веома се зачуди, јер је врло добро знао да у суду није било ни капи вина и да је суд био потпуно сув. Али се молитвама светитељевим за тренут напуни вином, да се вино преливало. Дознаше за то сва братија, и дивљаху се чуду, и слављаху Бога. И то вино дуго времена не нестајаше у суду, све док неки христољубци не донеше друго.
Једне године би велика глад међу људима, и гладни људи стадоше долазити к обитељи преподобнога. Он нареди да им се даје хлеб, мада је обитељ сиротовала, јер није имала имања; братија су се хранила трудом руку својих, и милостињом коју су христољубиви људи слали манастиру. У време те глади, у обитељи је било тек толико хране да се братија прехране. А по околним селима пронесе се глас да у Кириловом манастиру хране оне који долазе од глади, и стадоше се многи премноги ништи и убоги стицати к манастиру. Преподобни игуман издаде наређење да се свима даје храна. И уколико се брашно издаваше долазницима, утолико се оно умножаваше у обитељи молитвама преподобнога. И у време те глади мноштво народа се прехрани из манастира светог Кирила.
Једном се појави пожар у келијама манастирским, и братија га не могаху угасити, пошто пламен беше узео маха, и претио је да уништи сав манастир. Светитељ узе крст, и отрча ка пожару. Световњак неки који беше дошао из града, видевши светитеља како хита са крстом, насмеја се у себи светитељу, јер пожар беше огроман и неугасив. А када светитељ са крстом стаде према пламену и помоли се Богу и Пречистој Богоматери, пожар се одмах, као застидевши се од светитеља, поче гасити, и ускоро се сав угаси. Пожар опали, али не спали манастир. А човека који се беше насмејао светитељу стиже Божја казна: на њега изненада наиђе болест, и сви му се удови одузеше. Видевши да му је то од тог греха, световњак се исповеди светитељу с покајањем. Светитељ му опрости и, помоливши се за њега и осенивши га светим крстом, сатвори га здрава. А овај, отишавши своме дому, казиваше свима та чудесна дела.
Чудеса преподобног оца нашег Кирила прочуше се не само у целом том крају бјелојезерском него и у другим крајевима. Кнез Михаило Бјељевски са кнегињом својом Маријом осам година не имађаху деце у браку. Тужан због бездетности, чим сазнаде да преподобни Кирил добија од Бога све што иште, посла к светитељу два своја бојарина са молбом, да се помоли Богу за њега и за његову кнегињу, да им Господ подари пород. Када посланици стигоше к преподобноме, и док му још не беху предали писмо од кнеза, блажени им рече: Пошто сте, децо, с муком превалили велики пут, верујем Богу моме и Пречистој Богоматери Његовој, да ваша мука неће бити узалуд: Бог ће вашем кнезу дати порода. - Посланици се зачудише, како старац сазнаде због чега су они дошли. И по томе видеше да је то велики угодник Божји. Онда му предадоше писмо од кнеза, а светитељ нареди да посланике сместе. Те исте ноћи кнезу Михаилу би овакво виђење у сну: виде он старца чесна, светлосна, седином украшена, који држаше у руци три нека суда и говораше му: прими што си тражио од мене. - Такво исто виђење и тог истог часа би и кнегињи његовој Марији. Пробудивши се од сна, кнез исприча кнегињи своје виђење; а она му из уста оте реч, и рече: И мени се такав исти старац јави, и даде ми три нека суда, рекавши: прими што си тражила од мене. - То их истовремено и истоветно виђење зачуди, и они записаше тај датум.
Преподобни Кирил задржа три дана у гостима кнежеве посланике и њихове слуге, па их са благословом отпусти. Растајући се с њима, он нареди келару да им за пут да хлеб и по, и мало рибице. А посланици му рекоше: Оче, нареди да нам даду више хлеба и риба, пошто нам предстоји далек пут, а места су пуста па неће имати где да се купи хлеб и риба. На то им светитељ рече: Идите с миром, оволико ће вам бити доста све до ваше куће. - Они онда, не смејући више да досађују старцу, отпутоваше. И путем размишљаху где би могли купити хлеба, јер је ваљало двадесет и више дана путовати, а оно што им је светитељ дао сматрали су да ће то њима и њиховим слугама бити доста само за један дан. А кад стигоше на прво преноћиште, они метнуше нешто од риба манастирских да се кува; и кад се риба куваше, изгледаше да је много има. А кад седоше да једу, поставише пола онога хлеба, и једоше, и наситише се, а половина хлеба једнако остајаше иста као да уопште од ње јели нису; тако исто и рибе, док их јеђаху оне се умножаваху и беше их преизобилно. Тада увидеше да им је преподобни отац истину казао, рекавши им: "Оволико ће вам бити доста све до ваше куће". И од тада беху без брига односно хране. И на целом путу, све док не стигоше кући, би им доста она половина хлеба, а цео хлеб с благословом донесен дадоше кнезу, и све му подробно испричаше.
Кнез с радошћу прими благослов и хлеб, дивећи се поводом испричаних чудеса. И исекоше хлеб на парчад, и свима у кнежевом двору дадоше по парче, и једоше као велику светињу. И који год беху болесни ма од какве болести, одмах оздравише чим окусише од тога хлеба. А кнез упита бојаре које беше послао к преподобноме, у који дан стигоше код преподобног. И пронађоше да су они стигли код светитеља онога дана, у ноћ кога кнез и кнегиња видеше истоветно виђење. Од тога времена кнезу се родише два сина и једна кћер. И разумеше да то означаваху она три суда, које им преподобни даде у виђењу. И имађаху велику љубав к преподобноме, и многе милостиње шиљаху у обитељ његову.
Опширна повест о животу и чудесима преподобног оца нашег Кирила налази се написана у његовој обитељи. Ми ћемо овде укратко споменути нека од тих чудеса. Некоме Атанасију, који је живео далеко од обитељи белојезерске и био тешко болестан и на самрти, преподобни посла освећену водицу, и сатвори га здрава. - Велику буру, која се једном беше подигла на Белом Језеру, преподобни у тишину обрати, и спасе рибаре од потопљења. - Кнегињи, супрузи кнеза Јована Карголомског, која је дуго била слепа, свети угодник подари вид молитвом и кропљењем свете воде. - Брата неког, по имену Далмата, који болестан умре без светог Причешћа (пошто се свештеник беше задржао служећи свету Литургију), преподобни васкрсе из мртвих, да би се причестио Светих Тајни. Причестивши се, Далмат понова усну у Господу. - Бојарин неки, Роман Александрович, који је живео на великој даљини од обитељи преподобног и никада преподобног Кирила није био видео већ само слушао за њега, беше тешко болестан и на самрти. Молећи се Пречистој Богоматери, да му олакша муке, он виде где му се Пречиста Божја Мати јави са чесним старцем, - са овим преподобним Кирилом, - и рече му: "Пошљи к овоме старцу да ти да освећену водицу; кад окусиш од ње, оздравићеш". Болесник одмах посла к преподобноме, молећи га за освећену водицу. И кад вода би донесена од преподобнога, он пи од ње, и оздрави тог часа. Онда хитно пође к обитељи и, угледавши преподобнога, одмах познаде у њему оног старца који му се у виђењу беше јавио са Пречистом Богородицом. И павши пред ноге његове, одаде му благодарност. - Једној жени која беше слепа три године, преподобни молитвом и освећеном водом дарова прозрење. И друге слепе он исцели на такав начин. - За време великог помора у крајевима око Белог Језера нико не умре у обитељи преподобнога. Само један брат, по имену Сосипатер, беше болестан, али и он оздрави молитвама преподобног оца. И прорече светитељ говорећи другоме: Веруј ми, брате Христофоре, ниједан од вас неће умрети пре мене. А по мом одласку многи ће отићи за мном. И зби се ово очево пророчанство. - Човек неки, по имену Јаков, који је патио од љуте бољке, би доведен к обитељи преподобног ради исцељења. Но преподобни му не само не хте дати исцељење, него нареди да га ни у манастир не пусте. И болесник лежаше пред манастиром, а из уста му и носа иђаше крвава пена. И мољаху преподобног за овог болесника, али он никако да се сажали на њега. Уто дође у манастир један човек кога светитељ поштоваше и вољаше. Видевши болесникове патње, овај се човек сажали на њега и усрдно замоли преподобног оца да се смилује на болесника и измоли му исцељење од Бога, као што је многима измолио много штошта. Преподобни му на то рече: "Веруј ми, чедо, та његова болест није случајна; она га је снашла због блудочинства. Но буде ли обећао да ће се покајати и престати од таквих грехова, верујем Богу моме и Пречистој Богомајци да ће се исцелити: не буде ли пак то учињено, снаћи ће га још нешто горе". Чувши то из уста преподобнога, овај човек оде и обавести болесника. Чувши себе изобличена за грехе који су само Богу били познати, болесник се уплаши, и стаде са сузама обећавати да ће се покајати и од греха престати. Тада, сажаливши се на болесника, сам преподобни Кирил оде к њему, прими исповест грехова његових и, помоливши се за њега, благодаћу Божјом сатвори га здрава.
После свега тога, преподобни отац Кирил, изнемогао од многих подвига и старости, и опхрван телесним немоћима, приближи се блаженој кончини својој. И призвавши братију, којих тада беше педесет и три, завешта им да се по одласку његовом нико не усуди нарушити што из општежићног устава. И пошто их довољно поучи, означи им за игумана добродетељног мужа Инокентија. Затим, причестивши се Божанских Тајни, и давши благослов свима и последњи целив свакоме, он са молитвом у устима предаде чесну и свету душу своју у руке Божје, 1427. године 9. јуна, у Духовски понедељак, на дан светог Кирила Александријског. И светитељско лице његово засија се, и мирис се стаде ширити из моштију његових. И ученици његови плакавши много над њим, чесно га погребоше.
Преподобни Кирил престави се у деведесетој години живота свога: у Белојезерску пустињу дође када му беше шездесет година, и ту, где и манастир образова, поживе тридесет година. И као што за живота свог благодаћу Божјом и помоћју Пречисте Богоматере он учини чудеса, тако и по престављењу свом не преста чудотворити, изгонећи нечисте духове из људи, и исцељујући сваку болест код оних који му са вером прибегаваху. Ми пак славимо Бога који угодника Свог прослави у славу Пресветог Имена Свог, слављеног од целокупне твари, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПЕТ СВЕТИХ МОНАХИЊА ДЕВИЦА: ТЕКЛЕ, МАРИЈАМНЕ, МАРТЕ, МАРИЈЕ И ЕНАТЕ

У време персијског цара Сапора, у четвртом веку, живљаше у близини места Адза неки богат свештеник Павле. Са њим беху и пет монахиња девица, које беху украшене сјајем врлина. Он је служио, оне су читале и певале. Но добромрзац ђаво, не могући да гледа напредовање ових монахиња у Господу, које су се сваким даном све више и више пружале ка савршенству, шта свезли измисли? Он преко неког Персијанца Нирсе дотури царевом архимагу овакво обавештење: постоји један богат свештеник хришћански, и ако хоћеш да присвојиш његово богатство, ти га, господару, изведи преда се на суд са пет девица које има; и пошто се оне неће
одрећи своје вере, ти ћеш се докопати целокупног богатства њиховог.
Архимаг одмах нареди да му се доведу девице монахиње и свештеник са целокупним богатством његовим. Тада уђе Сатана у срце свештенику Павлу, и он рече архимагу: Зашто ми узе новац када ти никакво зло нисам учинио? Архимаг му одговори: Зато што си хришћанин, и не извршујеш царево наређење. Павле га упита: А шта ми ти наређујеш да учиним? Архимаг му одговори: Ако се поклониш сунцу као богу и једеш жртвену крв, добићеш натраг свој новац, па иди кући својој. Несрећни Павле се узврпољи, па погледајући на новац који стајаше на земљи, срце му се прилепи за њ, и он одговори: Све што речеш, господару, учинићу. - И онда се бедник поклони сунцу као богу, и једе од жртвеног меса, и пи од жртвене крви.
Но пошто архимаг не успе у намери: да присвоји себи Павлово богатство, он рече Павлу: Наговори ове девице, да и оне ураде оно исто што си ти урадио, и да се удаду, па ћете онда добити натраг своје богатство, и идите куда хоћете. - Павле оде к девицама и рече им: Архимаг узе наш новац, па ме изведе на суд, и примора ме да извршим царево наређење. Стога се ја поклоних сунцу и огњу као богу, и једох од жртвеног меса, и пих од жртвене крви. А сад и вас позива преко мене, да учините што и ја, и тако ћемо добити своје новце и ствари, и ићи дома.
Чувши то, све девице му сложно пљунуше у лице, и рекоше му: Бедниче, ти си се дрзнуо да учиниш тако велики грех, па сада хоћеш и нас да увучеш у њега? О, ти си други Јуда издајник, јер као што он за новац предаде на смрт Учитеља и Господа нашег Исуса Христа, и новац не искористи, пошто се после издајства сам обеси, тако и ти несрећниче, као други Јуда, изгуби душу своју ради новца, а не сећаш се, кукавче, онога богаташа који је имао новце и многа блага и говорио души својој: "Душо, имаш много блага; једи, пиј, весели се!" И због тога чуо у одговор ово: "Безумниче! ову ноћ узеће душу твоју од тебе; а што си припремио чије ће бити?" Говоримо ти дакле ово као пред Богом стојећи, и наводимо ти ова два примера: Јудин и богаташев. - Рекавши то, оне му понова пљунуше у лице, као отпаднику од вере Христове.
Тада по наређењу архимага девице бише бездушно бијене много часова. А кад их бијаху, блажене мученице говораху: Ми се клањамо Господу нашем Исусу Христу, а царева наређења не слушамо; чини са нама што хоћеш! - А архимаг непрестано планираше како да се дочепа Павловог новца. Зато донесе одлуку: да Павле својом сопственом руком одсече чесне главе девицама. А овакву одлуку донесе са овим циљем: ако Павле не пристане да их својом руком посече, то ће бити разлог да му узме новац и да га погуби са девицама.
А бедни Павле, чувши ову одлуку, погледа на своје новце. и би побеђен љубављу и жудњом према њима, па изјави архимагу: Што год наредиш, све ћу учинити. - И он триклети, ослепљен среброљубљем, узе мач и приђе девицама да им одсече главе. А свете девице, гледајући га где са мачем иде на њих, запрепастише се, па му једногласно довикнуше: Бедниче и проклетниче! будући пастирем, ти долазиш као дивљи вук да погубиш нас - стадо своје. Је ли то Чесно Тело, је ли то Света Крв Господња, које примасмо из твојих нечистих руку и причешћивасмо се? О, какво слепило! Знај, безакониче, да ће нам мач и смрт, које данас примамо од тебе, бити на живот вечни. Ми ево одлазимо ка Господу нашем Исусу Христу, а ти, најнесрећнији од свих људи, изгубићеш заједно са новцем својим и душу своју, и убрзо ћеш се ужетом обесити и отићи садругу и једномишљенику свом - Јуди, да се са њим вечито мучиш. - То, и много друго слично томе, рекоше му свете девице. Затим се помолише Богу, и Павле им одсече главе.
Тада архимаг са лукавошћу рече христоодступнику Павлу: Знај, Павле, да ја ни у једном другом човеку не видех даровитост и способност које ти имаш; стога ћу те одвести цару да му кажем, и он ће те удостојити велике части. Зато сада да се заједно провеселимо, и ти ћеш остати код мене, па ћу сутра изјутра поднети цару извештај о теби. - А бедник одговори: Нека буде као што наређујеш.
Те ноћи архимаг посла к Павлу двојицу слугу својих, који му метнуше омчу око врата, и удавише га. А кад архимаг изјутра дође, нађе га где виси обешен, и објави другима да се сам обесио. Затим нареди те га скинуше и бацише псима да га поједу. И тако овај бедник изгуби душу своју, а архимаг доби сав новац његов. И испуни се пророчанство светих девица монахиња: бедни Павле би обешен, и прими двоструку смрт: смрт душе и смрт тела.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ОРЕСТА, ДИОМИДА И РОДОНА

Пострадали за Господа незнано где и када. Јосиф Песмописац написао им службу. Спомињу се у Цариградском Синаксару.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АЛЕКСАНДРА, игумана куштског

Преподобни Александар беше родом из града Вологде. Монашки постриг он прими у Каменском манастиру[31] од игумана Дионисија. Избегавајући славу од људи, он оде из овог манастира, дође на реку Кушту, у близини Кубенског Језера, и ту са благословом архиепископа ростовског Дионисија подиже цркву у име Пресвете Богородице, у част славног Успења Њеног. Јарославски кнежеви Димитрије и Симеон, сазнавши то о светитељу, веома се обрадоваше и дадоше му знатну помоћ за црквене и манастирске потребе. А после смрти кнеза Димитрија, његова супруга кнегиња Марија, видећи подвиге светог Александра, поклони му у спомен свога мужа једно велико имање за издржавање манастира. После тога свети Александар се још више стаде трудити. Он са братијом сам обрађиваше земљу и сабираше много берићета.
Преподобни поживе шездесет година, два месеца и два дана, и престави се у вечни живот 9. јуна 1439. године. Он беше средњега раста, телом веома сув, главу имађаше средње величине, лице округло, очи кротке, браду густу, косу затворено смеђу и проседу.[32]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ТРИЈУ ДЕВИЦА

Оне са острва Хиоса; пострадале за Господа мачем посечене.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АНАНИЈЕ

За своју веру у Христа пострадао мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИРА

У миру се упокојио.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА

Епископ Брусе у Малој Азији; пострадао за Господа мачем посечен. Можда је ово исти онај епископ Александар који се спомиње 22. октобра.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Теофил био на патријаршијском престолу александријском од 385 - 412. г.
2. Св. Кирил патријарховао од 412. до 444. године.
3. Декије царовао од 249. до 251. године.
4. Фабијан пострадао јануара 250. године, и папски престо остао не попуњен све до јуна идуће године, пошто су жестока гоњења ометала извршење избора.
5. Св. Корнилије био папа у Риму од 251. до 252. године.
6. Синагога - јеврејска богомоља.
7. Подразумева се свети Александар, епископ Александријски од 312 - 328. год.
8. Теодосије II или Млађи царовао на Истоку од 408. до 450. године.
9. Нитријска Гора - на југу од Александрије, на западу од реке Нила, близу Либијске пустиње. Била омиљено обиталиште подвижника и пустињака.
10. Јелинима су се називали Грци. Но пошто су они били главни носиоци идолопоклоничког многобоштва, односно незнабоштва, то су се јелинима називали сви незнабошци уопште, ма које народности били.
11. Св. Сисиније патријарховао од 426. до 427. год.
12. Св. Атик патријарховао од 406. до 425. год.
13. Несторије био на цариградском патријаршијском престолу од 428. до 431. год.
14. Александријски епископ, свети Петар, виде у сну Господа који му се јавио са подераном ризом на Себи. Када га светитељ упита: "Господе, ко Ти подера ризу?" доби овакав одговор: "безумни и безакони Арије".
15. Тако се св. Кирил обратио Несторију у својој Ускршњој посланици 430. год.
16. Св. Кирил је написао две посебне расправе: једну - цару Теодосију Млађем, а другу - царицама Пулхерији и Евдокији. Пулхерија је била царева сестра, а Евдокија друга жена царева.
17. Целестин I био епископом у Риму од 422. до 432. год.
18. То јест патријарху антиохијском и патријарху јерусалимском.
19. Јован I, патријарх антиохијски, држао антиохијски престо од 423. до 440. године.
20. Комит - сапутник. Тако су се називала лица цареве свите. У време о коме је реч, назив комит је постао почасним звањем, које се давало највишим високодостојницима царевине.
21. Јувеналије био на јерусалимском престолу од 420. до 458. године.
22. Луг духовни, на грчком Лимонар, - књига монаха Јована Мосха († 622. год.); написана почетком VII века; садржи кратка казивања о подвижницима Палестине, Египта и Сирије.
23. Налазила се у пустињи Јорданској, у близини Јордана и Мртвог мора.
24. Спомен преподобног Исихија, презвитера јерусалимског, празнује се Црквом у сирну суботу.
25. Диптисима су се називале дрвене, кошчане или металне дашчице, врвцама повезане међу собом, и служиле су код старих Грка и Римљана као подсетне књижице. У хришћанској Цркви се од најстаријих времена јављају као поменици, у које су се уписивала имена епископа, мученика и свих уопште светитеља.
26. Реч је о сабору под Дубом, недалеко од Халкидона, на коме је председавао Теофил, и на коме је свети Јован Златоуст био осуђен и свргнут 403. године.
27. Овде се говори о Александрији као да се налази ван граница старог Египта, јер је на самој обали Средоземног Мора и грчког је порекла.
28. Овде се указује на страшна злостављања, која су вршена у време египатских фараона над робовима - зидарима пирамида и других египатских здања и, између осталог, над Јеврејима. Изнуравани тешким радовима, они су били рђаво храњени и нису добијали никакву плату за свој труд.
29. Претходник Кирилов на александријском престолу, ујак његов Теофил, одликовао се користољубљем, као што се види из житија св. Јована Златоуста под 14. новембром.
30. Мелхиседек - цар Салимски, свештеник Бога вишњега, помиње се у Књизи Постања, гл. 14, ст. 18 (ср. Псал. 109, 3; Јевр. 5, 6.10; 6. 20; 7, 1.10. 11.15).
31. Каменски или Камени манастир налазио се на пустом острву Кубенског Језера у Вологодској губернији.
32. Побожно поштовање преподобног Александра почело је од шеснаестог века. Његове мошти налазе се у Куштском манастиру.

 

 

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Јефрем, патријарх антиохијски. У време византијског цара Анастасија беше Јефрем војвода страна источних. Познат свима због своје велике побожности и милосрђа, и због тога веома уважен. Када требаше обновити Антиохију, порушену земљотресом и огњем, одреди цар војводу Јефрема, да руководи тим послом. Јефрем испуњаваше своју дужност с приљежношћу и љубављу. Међу обичним радницима зидарима беше и неки епископ, који из непознатих разлога беше оставио епископство и деловаше као обичан радник, и нико не знаде, да је тај човек епископ. Једнога дана прилеже тај човек да се одмори од тешког труда са осталим радницима и заспа. А војвода Јефрем погледавши виде огњени стуб где се извија од тога човека па до небеса. Зачуђен и ужаснут Јефрем потом призва онога човека и закле га да му каже, ко је он. Човек се тај дуго устручаваше но најзад призна, да је епископ и прорече Јефрему, да ће ускоро бити посвећен за патријарха антиохијског (место патријарха беше упражњено, јер од земљотреса погибе стари патријарх Енфрасије). И заиста, тих дана Јефрем буде изабран и посвећен за патријарха. Због његове доброте, чистоте, и ревности за Православље даде му се од Бога велики дар чудотворства. Једанпут, да би убедио једног јеретика, да је Православље истинито, стави у огањ свој омофор, а он се мољаше Богу. И омофор стајаше у огњу три сата и оста неповређен. Видећи то онај јеретик, ужасну се, и одбаци јерес. Сконча свети Јефрем у миру 540. године и пресели се у Царство Божје.

2. Преподобни Зосим Финикијски. Овај светитељ рођен би у селу Синди, у околини града Тира. Подвизаваше се близу града Тира у своме манастиру. Немајући никаква облака на савести својој, прозираше духом својим у даљину и знађаше шта се догађа у свету. Тако прозре и виде пад Антиохије од земљотреса, и плачући горко простре се по земљи и мољаше Бога, да до краја не погуби тај град. Догоди се једном, да му на путу лав уби и поједе магарца. Светитељ нареди лаву, да му место магарца послужи и понесе бреме. Лав се показа пред светитељем кротак као јагње, прими бреме на себе и донесе га до врата града Кесарије, где га Зосим ослободи и отпусти. Упокоји се свети Зосим мирно у VI веку.

3. Свети великомученик Теодор Стратилат. Овај светитељ празнује се (в. 8. фебруар), и тамо је његово житије описано, а 8. јуна пак празнује се пренос моштију његових из Ираклије у Евхаиту. Тако беше и завештао свети Теодор при страдању, своме слуги Вару: "Тело моје", рече, "положи у Евхаити на имању мојих предака". Свети Анастасије Синајски записао је ово чудо од иконе светог Теодора: у месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име светог Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск, једна група Сарацена са женама и децом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик светог Теодора. Један Сарацен пусти стрелу и удари лик светитељев у лице. На једанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарацена изумре ту у цркви. Свети Анастасије вели, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на двору и трагове од стинуле крви.

 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕФРЕМА, патријарха антиохијског

Свети Јефрем најпре беше војвода страна источних у време византијских царева Анастасија[1] и Јустина.[2] Потом он би постављен за патријарха антиохијског (526 - 546 г.) као човек велике вере и побожности, врлинског и богоугодног живота, веома милостив према ништима, самилостив и састрадалан према онима што су у невољама и опасностима, и љубак према свима. А избор његов за патријарха би по Божјем благовољењу и откривењу о томе једном светом епископу, који живљаше у време када се Антиохија, разрушена земљотресом, обнављаше.
У то време у Антиохији се беху умножиле разне јереси и јеретици - несторијанци,[3] евтихијанци[4] и други, хуљаше се на Божанство Христово и ниподаштаваше се поштовање Пречисте Богородице. Због тога се гнев Божји сручи на град Антиохију: у петак двадесет и деветог маја, у подне, поче страшан земљотрес, а са њим и пожар захвати цео град. Од земљотреса се рушаху и падаху камене зграде и бедеми градски, а пожар уништаваше све остало. То јасно показиваше велики гнев Божји на грешне људе. И умало Антиохија не постаде као Содом и Гомор, јер велики део града пропаде, и безбројно много људи погибе: једни изгинуше од зграда које су се рушиле и падале, други изгореше у пожару, па и сам патријарх антиохијски Ефрасије[5] погину од неког стуба што паде на њега. А преостале антиохијске житеље обузе плач и ридање горко; житеље пак околних градова и крајева спопаде страх и ужас. Овај гнев Божји, који се љуто обори на Антиохију, посматраху прозорљивим очима неки од светих отаца који се налажаху на великој даљини од града (као на пример преподобни Теодосије Велики[6] који се налазио у Палестини, и преподобни Зосима који је био у Кесарији Палестинској.[7] И ридаху молећи се Богу, да не уништи сасвим град, на који се с правом разгневио.
После овог страшног земљотреса и силног пожара цар Јустин посла у Антиохију источног војводу, овог блаженог Јефрема, да обнови град подижући нове грађевине. Овај посао Јефрем обављаше са великом ревношћу. Међу радницима се тамо налазио један никоме познат епископ, који беше оставио свој чин и звање, и под видом сиромашка радио као надничар на једној грађевини. Но једнога дана војвода Јефрем имаде овакво откривење о томе епископу: уморан од тешкога труда, тај епископ беше са осталим радницима прилегао на земљу да се одмори, и спаваше. А војвода Јефрем виде огњени стуб који се извијаше од тога човека и досезаше чак до неба. И ово блажени Јефрем виде не једанпут, не двапут, већ много пута, и спопаде га ужас, јер ово чудо беше заиста страшно и ужасно. Међутим, војвода Јефрем није знао да је овај радник епископ, јер по спољашњем изгледу није се могло познати ко је он и шта. Он је имао изглед простог и сиромашног човека: глава му је пуна праха, одећа стара и подерана, и сва блатњава, тело измршало, изнурено од великог уздржања и безмерног труда. Призвавши овог радника, Јефрем га насамо распитиваше, ко је, и откуда је, и како се зове. А он му одговори: Ја сам један од убогих житеља овога града; пошто немам од чега да се прехрањујем, ја радим као надничар, и Бог ме храни.
Тада Јефрем, побуђен Богом, рече му: Веруј ми, нећу те пустити док ми не кажеш сву истину о себи. Тако притешњен, и не могући више скривати себе, епископ рече војводи: Дај ми реч пред Богом, да нећеш никоме казати о мени док сам ја жив. - Јефрем му то обећа са заклетвом. Онда радник исприча о себи ово: Ја бејах епископ, али Бога ради оставих епископство, и допутовах овде међу непознате људе, и радећи зарађујем својим трудом ово мало хлеба; но име своје и име града у коме бејах епископ, ја ти казати нећу. А ти к милости коју чиниш, додај још доброте своје: јер ових дана Господ ће те уздигнути на апостолски престо ове Антиохијске цркве, да пасеш људе које крвљу својом стече Христос, истинити Бог наш. Дакле, као што ти рекох: чини што више милостиње и, борећи се јуначки против јеретика, стој чврсто за православну веру. Таквим подвизима ти ћеш добро угодити Богу.
Рекавши то, овај се непознати епископ удаљи од Јефрема. Међутим, блажени војвода Јефрем, чувши ово, удиви се и рече себи: Колико има Бог потајних слугу Својих, које само Он једини зна! - А епископ онај не остаде више међу радницима, него отиде некуда, да га људи не би распознали, јер је избегавао сујетну славу људску. Пророчанство пак његово ускоро се зби: тих дана, по промислу Божјем, блажени Јефрем би постављен за патријарха великога града Антиохије.
Колика беше ревност свјатјејшег патријарха Јефрема за веру и уједно за светињу, види се из следећег. Једнога дана казаше свјатјејшем Јефрему за неког столпника, који је живео у околини Јерапоља,[8] да има општење са зловерним северијанима.[9] Тада велики архијереј Божји сам лично отпутова к њему, и учаше га, и уједно мољаше, да одустане од Северовог зловерја и да ступи у општење са светом саборном апостолском Црквом. На то столпник одговори патријарху: Ја се никад нећу присајединити вашој Цркви. Патријарх га онда упита: На који начин хоћеш да те уверим, да је благодаћу Господа нашег Исуса Христа саборна апостолска Црква чиста од зловерних заблуда? Желећи да уплаши патријарха, столпник рече: Господине патријарше, наредимо да се наложи велика ватра у коју ћемо ући и ја и ти, па ко од нас изађе из ватре читав и неповређен, онога је вера права, и за њим онда да пођемо сви. Патријарх одговори столпнику: Требало је да ме послушаш као оца, и да не истражујеш ништа што је изнад наших моћи. Но пошто хоћеш да испробаш ствари које превазилазе силу моје ништавости, то ја, уздајући се у милосрђе свемоћног Сина Божјег, верујем да ће Он то учинити ради спасења душе твоје.
Тада се патријарх обрати присутнима: Нека је благословен Господ! Донесите дрва овамо! - Када донесоше много дрва, патријарх нареди да се пред столпом наложи велика ватра, па онда рече столпнику: Сиђи са стуба, и по предлогу твом уђимо обојица у огањ. - Столпник се зачуди патријарховој великој вери и чврстој нади у Бога, и не хте да сиђе са столпа. Патријарх га онда упита: Ниси ли ти сам предложио то? Ниси ли ти сам изабрао овај начин да опробаш Бога? Зашто сада нећеш да учинимо то - да уђемо у огањ?
После тога патријарх скиде са себе свој омофор, па ставши близу ватре подиже очи своје к небу и помоли се Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже наш, који си благоволео ради спасења нашег истински се оваплотити и родити од Пречисте Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, - покажи нам сада праву веру!
Завршивши молитву, патријарх баци свој омофор усред ватре. Ватра је горела око три сата, и када дрва најзад изгореше, патријарх узе из ватре свој омофор читав и ни најмање неповређен. Видевши све то, столпник се увери да је патријархова вера истинита. Стога се одрече свога зловерја и, проклевши Севера, приђе светој саборној апостолској Цркви, прими из руку свјатјејшег патријарха Јефрема свето причешће Божанских Тајни, и прослави Христа Бога.
Овај велики угодник Божји сатвори и многа друга чудеса. И после мудрог управљања паством, он се престави к Богу,[10] коме верно и истински послужи у све дане свога привременог живота, и уђе у радост Господа свог, и Њега, кога побожно прослављаше на земљи, он сада слави на небу са свима светима, амин.[11]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЗОСИМЕ ФИНИКИЈСКОГ

Преподобни Зосима би рођен у финикијском селу Синди, двадесет стадија далеко од града Тира. Упражњавајући се у монашким подвизима, Зосима уздржањем, пошћењем и другим врлинама које сијаху у њему издејствова себи од Бога толику благодат, да је он не само био слободан од сваког узнемирења у својој савести, него прозорљивим очима својим прозираше у будућност и у оно што се на великој даљини догађа као да се пред њим догађа. Манастир његов се налажаше близу села Синде, у коме се он родио.
Једном се деси да преподобни Зосима беше у Кесарији Палестинској, где у то време епископствоваше преподобни Јован, звани Хозевит,[12] који због врлинског живота свог силом би узет за епископа из обитељи Хозевитске, која се налажаше не сувише далеко од Јерусалима, на путу који је водио у Јерихон.[13] У том граду Кесарији живљаше неки благородни патриције, по имену Аркесилај, човек побожан и свима врлинама украшен. Код њега борави преподобни Зосима, примљен с чешћу и радошћу. И баш у оно време када се Антиохија рушила од земљотреса,[14] старац Зосима стаде изненада јецати, и горко ридати, и из дубине срца уздисати; и толико суза проли, да њима земљу окваси. Затим потраживши кадионицу и напунивши је жаром и тамјаном, он окади све тамо присутне. Потом се крстолико простре по земљи, и стаде молитвама и молбама умилостивљавати Бога. Тада га Аркесилај упита, зашто се тако узнемири. А он одговори громко: Тутњава од страшног рушења и падања Антиохије проломи се пред мојим слухом, и заглуну ми уши. - Задивљен и запрепашћен, Аркесилај и остали тамо присутни, записаше час у који то преподобни изрече. И убрзо затим сазнадоше тачно, да је истина оно што старац рече; јер Антиохија се поруши баш у оно време, у које се старац, заплакавши, простре на молитву, и објави њено рушење.
Преподобни Зосима учини и многа друга чудеса, од којих ћемо овде споменути само нека. Тако, једном приликом споменути Аркесилај дође у обитељ преподобнога у Синди. Обитељ је била удаљена од Кесарије Палестинске пет стотина стадија. У то време по непажљивости својој, супруга се Аркесилајева убоде иглом у око, и силне болове имађаше од тога. Чувши за то, свети епископ Јован Хозевит хитно оде к њој да види рану, и угледа где јој је зеница испала и око изашло из свога места. Тада он нареди једноме од лекара који се беху сабрали тамо, да сунђером врати око на своје место и затим привеже сунђер платном. Док се то догађало, Аркесилају би послан гласоноша да га хитно извести о ономе што се десило у његовом дому. У то време Аркесилај се налазио у синдијској обитељи и водио духовни разговор са преподобним Зосимом. Обавештен од гласоноше, Аркесилај стаде горко ридати и косу чупати. Преподобни Зосима га упита, зашто рида; па, добивши одговор, уђе у унутрашњу келију своју, у којој се по обичају свом молио Богу. Затим убрзо изађе к Аркесилају весела и радосна лица и рече му: Иди радостан своме дому, јер благодат, дата Хозевиту од Бога, исцели твоју жену; сада су јој оба ока читава и здрава; болест јој ни најмање не нашкоди, пошто је тако хтео Хозевит.
Ова два чудеса бише учињена од ове двојице праведника у једном часу: свети епископ Јован исцели убодено око женино, а преподобни Зосим прозорљивим очима својим угледа издалека то исцељење, и извести о томе њеног мужа.
Једном приликом Зосима крену у Кесарију са магарцем, на кога беше натоварио своје неке ствари. Но на путу га срете лав, зграби магарца и побеже са њим у пустињу. Свети Зосима пође за лавом по његовом трагу. А кад се лав, појевши магарца, засити, старац му приђе, и осмехујући се рече му: Знаш шта, пријатељу, мени је пут потпуно ометен: ја сам изнемогао од старости и нисам у стању да на својим старачким леђима носим товар који је носио мој магарац, зато ћеш ти понети овај товар, ма да је то несвојствено твојој природи, ако хоћеш да избавиш себе од Зосима; а после тога опет ћеш се вратити својој свирепој и зверској нарави.
Тада се лав, заборавивши своју природну јарост, стаде умиљавати око светог старца и постаде кротак као јагње, и самим умиљавањем својим показиваше знаке послушности. Свети Зосима натовари на њега товар, који је магарац носио, доведе га до капије града Кесарије, стовари са њега товар, па га онда отпусти у пустињу.
У овоме се, с једне стране, показа свемогућа сила Господња која свирепе звери приводи у послушност слугама Његовим, а с друге - очигледно се показа да се врлинском човеку, који се у свему повињава заповестима Господњим и истински служи своме Богу Творцу, повињава и служи му све остало, па чак и неразумна створења. И најзад, овај случај нам потпуно доказује светост оца Зосима Финикијског. Нека је пак за све то слава Богу нашем сада и увек и кроза све векове, амин.
Свети Зосима се упокојио мирно у шестом столећу.

ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА СТРАТИЛАТА

Овај светитељ празнује се 8. фебруара, и тамо је његово житије описано. 8. јуна пак празнује се пренос моштију његових из Ираклије у Евхаиту.[15] Тако беше и завештао св. Теодор при страдању своме слузи Уару: "Тело моје, рече, положи у Евхаити на имању мојих предака". Св. Анастасије Синајски[16] записао је ово чудо од иконе св. Теодора: у месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име св. Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск, једна група Сарацена са женама и децом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик св. Теодора. Један Сарацен пусти стрелу и удари лик светитељев у лице. Наједанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарецена изумре ту у цркви. Св. Анастасије вели, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на дувару и трагове од остинуле крви.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА НИКАНДРА И МАРКИЈАНА

Као хришћани, ови свети мученици беху истјазавани од игемона Максима, па у тамницу бачени. После двадесет дана изведоше их из тамнице, па их понова примораваху да се одрекну Христа. Но они то одбише. Зато их стругоше железним ноктима, па о дрва вешаше, па усијаним гвожђем жегоше, па свећама палише, па онда скидоше и на жеравицу положише, па их моткама тукоше, па им преко рана со и оцат излише, па им ране оштрим четкама трљаше, па им камењем уста и вилице поломише. А жена светог Никандра, која све то посматраше, сокољаше свога мужа да истраје у мукама. Жена пак светог Маркијана чињаше сасвим супротно: она плакаше и показиваше мужу њихово детенце, те мученику потресе душу. И мученик, узевши дете, подиже очи к небу и рече: Господе, ако хоћеш, старај се о овом детету! - Па пољубивши дете, продужи путем мучеништва. После тога светим јунацима ножем одсекоше језике, па им напослетку свете главе одрубише.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ КАЛИОПЕ

Света мученица Калиопа пострадала 250. године у време цара Декија. Блисташе света мученица красотом душе и лепотом тела. Истјазавана и приморавана да се одрекне вере Христове, она се јуначки држаше. Зато је немилосрдно мучише, па јој груди одсекоше. Но Анђео Господњи дође к њој, и исцели је. Затим је положише преко ужарених цигаља, и пекоше је на ватри; онда јој изранављено и пуно опекотина тело мазаху сољу, па трљаху оштрим четкама. Напослетку јој мачем одсекоше главу. И тако, блажена победоносица узиђе на небо.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА, епископ ростовски

Родом Грк, први епископ Ростовски, он постављен за епископа 991. године. Ростовски крај у то време још беше насељен незнабошцима и светом Теодору ваљало је да се много потруди над њиховим просвећењем вером Христовом. Груби и дивљи незнабошци много су јада задали светитељу, много му увреда нанели, па га чак једном и прогнали. Тада се свети Теодор настанио у Суздаљској области, ту многе просветио светлошћу истините вере; и после многих апостолских трудова преставио се у Суздаљу 1023. године. Свете мошти почивају у Суздаљској Богородичиној саборној цркви.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НИКАНДРА

За веру своју у Христа пострадао мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАРКА

Пострадао за Господа мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НАВКРАТИЈА

Ученик светог Теодора Студита; претрпео прогонство и заточење због поштовања светих икона; по повратку из заточења, на молбу патријарха Методија и царице Теодоре, примио се игуманства у Студитском манастиру, сабрао мноштво монаха, и својим неуморним трудом украсио манастир као неку башту, пуну раскошних ружа врлина и миомира духа. Упокојио се 16. априла 848. године.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ТЕОФАНА

У младости преварен примио ислам. Но он се убрзо раскаја и прими монаштво. Желећи да крвљу откаје своје одречење од Христа, он се поче припремати на мучеништво и зато се одаде великим подвизима. Припремивши се тако за мучеништво, он оде у Цариград и јавно објави да је хришћанин. Турци га ухватише и жестоко га измучише: одераше му кожу и месо у виду крста, отсекоше му нос и уши па га о ченгеле обесише. Затим га укљештише у гвожђа и тако он сконча мученички за Христа 8. јуна 1559. године у Цариграду.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ МЕЛАНИЈЕ

У миру се преставила.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АТРА

Ученик преподобног Ора Нитријског; подвизавао се у Египту; био узор строге послушности; упокојио се у миру у петом веку.

САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ И АРХАНГЕЛА МИХАИЛА у Состенију
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Анастасије I царовао од 491. до 518. године.
2. Јустин I царовао од 518. до 527. године.
3. Несторијанство основао Несторије, патријарх цариградски (од 428. до 431. године). Он је учио: Исус Христос није истинити Бог већ само човек, син Јосифа и Марије, само због светости живота удостојен нарочите благодати Божје и спасава нас не својим искупитељским заслугама, него једино учењем и примером. Несторијанство осуђено на Трећем Васељенском Сабору у Ефесу, 431. године.
4. Евтихијанство основано цариградским архимандритом Евтихијем. Он је учио: Исус Христос је имао једну природу, и то божанску, а човечанска природа је била потпуно апсорбована божанском. Ова јерес се стога називала и монофизитством (грчка реч μόνος = један, и φυσις = природа). Осуђена на IV Васељенском Сабору у Халкидону 451. год.
5. Ефрасије патријарховао од 523. до 527. године.
6. Празнује се 11. јануара.
7. Његово житије налази се под овим истим датумом.
8. Јерапољ се налазио у малоазијској области Фригији.
9. Северијани - јеретици, нешто у измењеном облику држали монофизитску јерес. Ма да су и они признавали у Исусу Христу само једну природу - божанску, ипак су допуштали у њој разна божанска и човечанска својства. Тако, они су тврдили да је тело Христово до васкрсења било као и наше - трулежно. Свој назив ова јерес је добила од имена Севера, патријарха антиохијског (од 512. до 518. год.).
10. Свети Јефрем се преставио 545. године. Свети Симеон Дивногорац био је божанским откривењем обавештен о његовом престављењу, и видео је његову свету душу где је Анђели узносе на небо, о чему се подробно говори у житију св. Симеона Дивногорца под 24. мајем.
11. Свети Јефрем се у неким Синаксарима спомиње и 7. марта.
12. Јован Хозевит добио је такав назив због лавре Хузивске, у којој се он подвизавао. Та се лавра налазила у пустињи Хузив или Хозева, између Јерусалима и Јерихона, недалеко од низијске долине Јорданске. Ова лавра је поникла у петом веку. Име њеног оснивача није познато. Ова је лавра цветала нарочито у шестом, седмом и осмом веку, када је особито била на гласу због строгости живота својих подвижника. Јован је епископовао у шестом веку. Спомен његов Црква празнује 3. октобра.
13. Град Јерихон налази се на западној обали реке Јордана, у врло плодној долини, усред вртова, пуних палми, због чега се и називао "градом палми". Сада се на месту старог Јерихона налази бедно сеоце Риха, а постоји и ново насеље Јерихон.
14. Реч је о земљотресу који се догодио у Антиохији 526. године.
15. Град Евхаита налазио се у северном крају Мале Азије, недалеко од Ираклије; данас - местанце Марсиван.
16. Патријарх антиохијски; патријарховао од 561. до 572, па потом од 596. до 601. године. Празнује се 20 априла.

 

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Свети мученик Теодот Анкирски. Овај Христов мученик беше потајни хришћанин, и као такав помагаше цркву и сахрањиваше чесно тела светог мученика. Тако сахрани он и тела седам девојака, пострадалих за Христа. Када дознадоше за њ незнабошци, ударише и њега на муке и погубише (в. 18. мај).



2. Свете мученице Кириакија, Велерија и Марија. Све три ове мученице беху из Кесарије Палестинске. Када би гоњење хришћана, оне се повукоше из града у једну колибу, и ту се неусипно Богу мољаху, постећи и плачући, да би се вера Христова распрострла по васцелом свету и да би престало гоњење Цркве. По некој клевети беху изведене на суд, мучене и мукама уморене 304. године. Тако ове славне девице венчаше се венцем мученичким.

3. Свештеномученик Маркел, папа римски. У време Максимијана би осуђен да чува стоку на једном одређеном месту. Да би угодио Диоклецијану, који га беше узео за сацара, Максимијан поче зидати купатила у Риму, такозване Терме, и гоњаше хришћане на тај рад као негда фараон Јевреје у Египту. Многи хришћани пострадаше тада. Пострада и ђакон Кириак, који имаше велику моћ над демонима, и који исцели демонијачну ћерку Диоклецијанову, Артемију, и ћерку цара персијског, Јовију, и крсти и једну и другу. Пострада тада и та Артемија, и ђакон Сисиније, Смарагд и Ларгије, другови Кириакови, и ђакон Апронијан, и два новокрштена војника римска Папије и Мавр, и старац Сатурнин и Крискентијан, и блажене девице Прискила и Лукина, које од свога богатства направише гробнице за побијене мученике хришћанске. Свети Маркел, папа, дуго чуваше стоку, па најзад од глади, и понижења и гњета војничког издахну и предаде душу своју Богу.

4. Свештеномученик Маркелин, папа римски. Беше Маркелин претходник на престолу римском папи Маркелу. Па када га цар Диоклецијан позва и припрети му муком, он принесе жртву идолима, због чега га цар обдари драгоценом хаљином. Но Маркелин се љуто раскаја, и поче плакати дан и ноћ због свог одречења од Христа као негда и апостол Петар. У то време би неки сабор епископа у Кампанији. Папа се обуче у вретишче и посу главу пепелом, па уђе у сабор и пред свима исповеди свој грех просећи да му суде. Оци му рекоше, нека он сам себи суди. Тада он рече: лишавам себе свештеничког чина, кога нисам достојан; и још: нека ми се тело по смрти не погребе него баци псима! То рече, и изрече клетву на оног ко би се дрзнуо да га сахрани. Потом оде цару Диоклецијану, баци преда њ ону драгоцену хаљину, исповеди веру у Христа и наружи идоле. Разјарен цар нареди те га мучише и потом убише ван града, заједно с три добра мужа: Клавдијем, Кирином и Антонином. Тела ове тројице беху одмах погребена, а тело папино лежаше тридесет шест дана. Тада се јави свети Петар новом папи Маркелу, и нареди му да погребе тело Маркелиново јер, рече: "Ко се смираје, узвисиће се".

5. Преподобни Данил Скитски. Игуман знаменитог Скита Мисирског. Ученик светог Арсенија и учитељ многих. Многе његове речи и поуке су као путеводне звезде за монахе. Једном кад су варвари напали Скит, позову га братија, да заједно с њима бежи. Он им одговори: "Ако се Бог не брине о мени, на што ми и живети?!" Још је говорио Данил: "Уколико се тело твоје гоји, утолико ти душа мршави". Подвизавао се у општежићу четрдесет година, а потом, 420. године повукао се у пустињу. Он се догодио у Александрији, када је један опаки свекар убио снаху своју због њеног целомудрија, свету Томаиду (в. 13. април), и он је са својим учеником и сахранио ову страдалницу.

 



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОДОТА АНКИРСКОГ

Овај Христов мученик беше потајни хришћанин, и као такав помагаше цркву и сахрањи ваше чесно тела светих мученика. Тако сахрани он и тела седам девојака, пострадалих за Христа. Када дознадоше за њ незнабошци, ударише и њега на муке и погубише. Житије његово и страдање опширно је изложено са страдањем седам светих девојака под осамнаестим мајем. А седми јуни је дан у који свети Теодот би посечен за Христа.

СПОМЕН ПЕТ СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ДЕВИЦА: МАРТЕ, МАРИЈЕ, КИРИЈЕ, ВАЛЕРИЈЕ И МАРКИЈЕ

Ове свете девице беху из Кесарије Палестинске. Научене хришћанској вери од једнога хришћанина, оне приступише вери у Христа и примише свето крштење. Од тада оне обитаваху у једној кући, проводећи живот у безмолвију, посту, молитви и бдењу. И мољаху Бога да потпуно уништи у свету заблуду идолопоклонства, и да распростре светлост хришћанске вере по целој васељени.
Иако блажене девице живљаху сакривене, ипак их неко проказа градоначелнику Кесарије, и оне бише изведене пред њега. И пошто не хтеше принети жртву идолима, ставише их на страшне и ужасне муке, и у тим мукама оне скончаше, и примише венце мучеништва.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МАРКЕЛА, папе римског, и осталих с њим

Свети Маркел беше родом Римљанин. Отац му се звао Бенедикт. После светог мученика Маркелина он ступи на престо Римске цркве и остаде на њему пет година и шест месеци, у дане незнабожних царева римских: Диоклецијана,[1] Максимијана Херкула,[2] Максимијана Галерија[3] и Максенција.[4] У то време у Риму се догађало ово: Цар Максимијан Херкул, кога Диоклецијан одреди себи за са-цара, вративши се из Африке у Рим, и желећи да угоди цару Диоклецијану који се задржао на Истоку, стаде у његову част зидати у Риму камена купатила, такозване Терме. Пронашавши у римским пуковима мноштво војника хришћана, Максимијан их лиши војничког звања и осуди на онакав рад, на какав некада Фараон беше осудио Израиљце у Мисиру, наиме: једни су правили цигле, други креч, трећи су копали земљу и носили камен за зидање купатила. А то чињаше да би заплашио хришћане у Риму, јер је знао да многи Римљани, не само из простог народа него и из средине високородних, држе хришћанску веру, иако не отворено.
У то време живљаше у Риму један богат и честит хришћанин, по имену Трасон. Видевши да се хришћани муче на тешком раду и малаксавају од глади, он им потајно поче служити својом имовином. Изабравши за то четири богобојажљива човека: Сисинија, Киријака, Смарагда и Ларгија, он преко њих снабдеваше хришћане храном, одећом и свима осталим потребама.
Када за то сазнаде блажени папа Маркел, испуни се великом радошћу због такве милостиње светима, па дозва к себи та четири човека. Дознавши од њих све о Трасоновој дарежљивости, Маркел му благодараше веома много, а Сисинија и Киријака постави за ђаконе римске цркве.
Једне ноћи када оба ова ђакона на својим леђима ношаху светим мученицима храну од Трасона, ухватише их безбожни идолопоклоници и приведоше трибуну Ексуперију. Угледавши их, трибун нареди да их одмах баце у народну тамницу, а трећег дана извести о њима цара Максимијана. Цар их осуди на исти рад, који и остали хришћани обављаху, и бише причислени онима што су носили песак за зидање каменог здања. Међу тим хришћанима бејаше један човек, по имену Сатурнин, који због старости не беше у стању носити одређени му тешки терет. Блажени ђакони Сисиније и Киријак стадоше помагати томе старцу, и свршаваху не само свој посао него и посао других, а устима својим непрестано слављаху и хваљаху Бога. О свему томе стражари обавестише трибуна, а трибун цара.
Цар нареди да му доведу Сисинија. Кад Сисиније би доведен, цар га упита: Како се зовеш? Светитељ одговори: Ја грешни зовем се Сисиније; слуга сам слугу Господа нашег Исуса Христа. Максимијан упита: Какве су то песме што ви певате? Ђакон одговори: Када би ти схватио значај песама које ми певамо, онда би ти познао и Саздатеља твог. Цар му на то рече: А ко је наш Саздатељ, ако не непобедиви Херкул! Свети ђакон одговори: Нама је одвратно не само да изговоримо његово име него и да слушамо о њему. Цар онда рече: Бирај једно од двога: или принеси жртву богу Херкулу,[5] или ћу огњем спалити тело твоје. Свети Сисиније одговори цару: Ја одавна желим да будем удостојен пострадати за Христа, Бога мог, да бих добио жуђени венац мучеништва.
Разљутивши се, цар предаде Сисинија епарху Лаодикију на мучење. Овај га вргну у Мамертинску тамницу, у којој мученик проведе седамнаест дана. После тога епарх нареди да му се сужањ Христов доведе на ислеђење. И свети ђакон би из тамнице изведен најпре пред старешину тамничке страже Апронијана. Погледавши у њега, Апронијан виде где му је лице обасјано чудесном светлошћу с неба, па још чу и глас који говораше: Ходите благословени Оца мога; примите царство које вам је приправљено од постања света (Мт. 25, 34). Престрављен и ужаснут, Апронијан паде пред ноге светом Сисинију, говорећи: Заклињем те Христом кога исповедаш, крсти ме одмах, и учини ме заједничарем твога венца.
И одмах би донета вода. Тада свети ђакон Сисиније, извршивши оглашење[6] над Апронијаном, благослови воду; затим рече оглашеном Апронијану да наг уђе у напуњени водом суд, па га упита: Верујеш ли у свемогућег Бога Оца, и у Јединородног Сина Његовог, и у Духа Светог? Он одговори: Верујем. На то свети Сисиније изговори: Нека те просвети Отац, и Син, и Свети Дух. - И онда га изведе из воде.
После тога свети Сисиније одведе новокрштеног Апронија к светом папи Маркелу. Папа помаза новопросвећеног светим миром. И одслуживши свету Литургију, он пречистим Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа причести обојицу, и Сисинија и Апронија, и све присутне хришћане.
У подне тог истог дана епарх Лаодикије нареди да доведу пред њега ђакона Сисинија. Са Сисинијем дође и старешина тамничке страже, блаженн Апронијан, новопросвећени слуга Христов. Прилазећи к Лаодикију, Апронијан громко повика: Зашто вас подиже ђаво на слуге Божје, те толика зла чините невинима? Зачудивши се таквим речима Апронијановим, епарх му рече: Како видим, и ти си постао хришћанин. Блажени Апронијан одговори: Тешко мени кукавноме, што упропастих дане своје у незнабоштву, не знајући досад истинитог Бога. На то епарх викну: Заиста ћеш сада упропастити дане своје. - И нареди да му одсеку главу, рекавши: Ако овај један не погине, онда ће многи други погинути. - Војници изведоше светог Апронијана изван града за две милиариjе,[7] и на Соларијском путу одсекоше му главу. Тако новопросвећени Апронијан доби венац мученички.
Светог ђакона Сисинија, и с њим гореспоменутог старца Сатурнина, епарх нареди да баце у тамницу, пошто им претходно рече: Ако не принесете боговима жртве, онда ћу вас уморити најразноврснијим мукама.
Док ови светитељи сеђаху у тамници, к њима долажаху многи незнабошци, и крштаваху се од њих без икакве бојазни. Но после четрдесет дана, чувши за то, епарх Лаодикије нареди да се у храму богиње Тељуре[8] припреми судиште. И пошто седе на судишту, он издаде заповест да доведу пред њега старца Сатурнина и ђакона Сисинија. И бише доведени пред њега сужњи Христови боси, у железним оковима. И упита их епарх: Шта дакле, нисте ли најзад напустили сујетну обману хришћанску? Зар и сада не пристајете да се поклоните боговима, којима се цареви клањају? Свети ђакон Сисиније одговори: Ми грешни клањамо се Господу нашем Исусу Христу, Сину Божјем, и никада нећемо главе своје приклонити пред ђаволом и бездушним каменом.
Тада Лаодикије рече: Нека се овамо донесу железни троношци, на којима се тамјан приноси боговима. И одмах бише донесени железни троношци са живим угљевљем. И мучитељ стаде приморавати свете, да тамјан прислужи идолима. А свети старац Сатурнин рече: Нека Господ затре идоле незнабожачке! - И тог часа се железни троношци расточише, и као вода разлише.
Видевши то, два војника, Папије и Мавр, громогласно повикаше: Заиста је истинити Бог - Господ Исус Христос, кога Сисиније и Сатурнин почитују! - Бесан од гнева, епарх Лаодикије нареди да свете мученике Сатурнина и Сисинија обесе о мучилишно дрво, и да жестоко бију жилама и чворовитим моткама. Мучени тако, свети узвикиваху, говорећи: Хвала Ти, Господе Исусе Христе, што се удостојисмо бити другови слугу Твојих који пострадаше за Тебе!
Тада војници Папије и Мавр, који посматраху страдање светих, опет повикаше ка епарху: Зашто вас подиже ђаво против слугу Божјих, те тако немилосрдно мучите њих невине? - Разбесневши се на ове војнике, Лаодикије нареди да их камењем бију по устима. А када им уста поломише, он их врже у тамницу. У исто време он нареди својим слугама да мученицима, који су висили о мучилишном дрвету, свећама пале слабине. Но мученици, трпећи толике муке, светлим лицем благодараху Бога. Тог истог дана мучитељ изрече мученицима смртну пресуду. Стога они бише скинути са мучилишног дрвета, и изведени ван града Нумантијским путем, и мачем посечени.
Гореспоменути благочестиви муж Трасон, заједно са презвитером Јованом, узе тела светих мученика и сахрани их на своме имању крај Саларијског пута.
А закључани у тамницу војници Папије и Мавр, жељни светог крштења, помолише се Господу Христу, и изађоше из тамнице на отворена врата, при чему их нико не задржа. И дошавши к свјатјејшему папи Маркелу, примише од њега свето крштење. После крштења они опет отидоше и пријавише се војницима који су их тражили, а војници их одведоше к епарху на суд. Угледавши их, епарх им рече: Сада сазнадох да сте хришћани. Свети Папије одговори: Да, ми смо стварно хришћани. На то им епарх Лаодикије рече: Одбаците сујетну обману хришћанску, и поклоните се боговима којима се цареви клањају. Свети Мавр одговори Лаодикију: Нека им се поклоне сви који су изгубили душе своје, ако желе да погину занавек. А Лаодикије рече на то: Ако одмах не принесете жртве бесмртним боговима, изгубићете душе своје. Послушајте ме и учините што вам предлажем, ако желите остати у животу. Свети Папије одговори: Принеси им жртву ти, ако желиш да се вечито мучиш.
Тада епарх нареди да мученике простру по земљи и да их немилосрдно бију. А они, бездушно бијени, ништа друго не говораху сем ово: Господе Исусе Христе, помози слугама Твојим! - Затим мучитељ нареди да их бију оловним прућем. Пошто их дуго тукоше оловним прућем, они предадоше душе своје у руке Божје. А презвитер Јован, по наређењу светог папе Маркела, узе ноћу тела њихова, па их чесно погребе крај гроба раније пострадавших светих мученика Сисинија и Сатурнина.
У то време врати се у Рим цар Диоклецијан. Епарх Лаодикије поднесе Диоклецијану и Максимијану подробан извештај односно светих мученика како их је жестоко мучио и љуто погубио. Цареви се обрадоваше томе и похвалише епархову ревност.
Међутим, гореспоменути ђакон свети Киријак, кога свјатјејши папа Маркел посвети за ђакона заједно са светим Сисинијем, беше са Смарагдом и Ларгијем, као и са осталим многобројним сужњима Христовим, у тамници и на тешким радовима. Јер дању су их изводили на тешке радове, а ноћу су их затварали у тамници. Блаженом пак Киријаку би дата од Бога благодат да исцељује болести. И многи долажаху к њему и доношаху своје болеснике, које свети Киријак творећи молитву исцељиваше. И тако, молитвама његовим: слепи добијаху вид, раслабљени оздрављаху, ђаволи се из људи изгоњаху, и болесници се од сваковрсних болести исцељиваху.
Цар Диоклецијан имађаше кћер која се зваше Артемија. По попуштењу Божјем она полуде и мучаше је нечисти дух. Сазнавши за то Диоклецијан се веома растужи, и целог тог дана ништа не окуси од туге. А кад он уђе у одају своје кћери, где она борављаше као луда, онда бес повика кроз њена уста: Ја нећу изаћи одавде, и нико ме не може изагнати осим ђакона Киријака.
Диоклецијан одмах нареди да се пронађе ђакон Киријак. Пронађен у тамници, он би приведен цару са своја обадва друга, Смарагдом и Ларгијем. Цар га стаде молити да уђе у одају његове кћери, и да је паћеницу исцели. Улазећи у одају цареве кћери, свети Киријак се обрати нечистоме духу који ју је мучио: У име Господа нашег Исуса Христа наређујем ти: изађи из ове девојке! - А бес одговори на њена уста: Ако желиш да изађем из ње, онда ми дај друго обиталиште у које бих могао ући. - Ево ти моје тело, одговори свети Киријак, ако можеш уђи у њега. На то бес узврати: У твоје тело не могу ући, јер је одасвуд затворено и запечаћено. Тада му свети Киријак рече: У име Господа нашег Исуса Христа распетог изађи из ове девојке, да би она била чисти сасуд за служење Светоме Духу. - Нечисти дух онда повика, говорећи: О, Киријаче! Ако ме одавде изгониш, ја ћу удесити да ти будеш послан у Персију. - Рекавши то, нечисти дух изиђе.
Девица пак Артемија, ослободивши се демоновог насиља, рече светитељу: Заклињем те Богом кога исповедаш: крсти ме, јер ја у даљини назирем Господа кога ти исповедаш. - Стајаше ту и мати Артемијина, царица Сирена. Она се испуни двоструке радости: једно, због исцељења своје кћери, друго - због моћи Христове, јер она беше потајна хришћанка. И пошто спремише воду, сутрадан кришом од цара Диоклецијана крстише девицу Артемију у име Оца и Сина и Светога Духа.
Од тога доба свети Киријак задоби благовољење цара Диоклецијана, који њему и друговима његовим Смарагду и Ларгију подари слободу, и даде му дом у Риму близу својих Терма, обећавши му спокојан живот. А царица Сирена поучаваше своју кћер, да свим срцем љуби Христа и да верно испуњује закон Његов.
После не моного времена Диоклецијану стиже писмо од персијског цара, у коме персијски цар мољаше Диоклецијана да му пошаље ђакона Киријака, пошто кћи његова демонује, при чему демон на њена уста виче говорећи: Нико ме не може истерати осим римског ђакона Киријака. - Цар Диоклецијан рече својој супрузи, царици Сирени, да позове к себи Киријака и да га умоли да отпутује у Персију к демонијачној царевићки. И свети Киријак би позван к царици; и упознат са писмом из Персије, он изјави: У име Господа мог Исуса Христа отпутоваћу неизоставно.
Снабдевен од царице свим што му је било потребно за пут, свети Киријак крену у Персију заједно са друговима својим Смарагдом и Ларгијем. Када стиже у Персију, и би уведен код демонијачне царевићке, ђаво повика на њена уста: Шта велиш, Киријаче, не натерах ли те да превалиш толики пут довде, као што ти обећах? Светитељ одговори: С помоћу Владике мог, Господа Исуса Христа, ја дођох овде, да тебе отерам одавде. Стога, именом Господа Исуса Христа наређујем ти, нечисти душе: изиђи из ове девојке и више се не враћај у њу! Бес на то рече: Но ти си се уморио од пута, Киријаче, па треба прво да се одмориш. Светитељ одговори: Помоћју Бога који све устројава ја не осећам умор. Бес продужи: Ипак ја, што хтедох то и учиних: обећах да те натерам да дођеш у Персију, и ето дошао си. Светитељ одговори: Не можеш ти, слабићу и бедниче, учинити оно што желиш, него оно што ти допусти Саздатељ наш.
Тада бес стаде мучити девојку. А свети ђакон врже себе на земљу ничице, и стаде се са сузама молити Богу. Међутим бес викаше к светитељу: Ако ме изгониш одавде, дај ми онда обиталиште у које бих ушао. Светитељ му одговори: Нигде теби нема места у саздању Божјем, о лишени! јер те одасвуд изгони непобедива и свемоћна сила Господа мог Исуса Христа. - И ђаво одмах изиђе из девојчице, и бежећи он испуњаваше ваздух запомагањем: О, страшног Имена које ме изгони!
Од тога часа девојчица постаде здрава. Име јој беше Јовија. Она поверова у Христа, и прими свето крштење. Повероваше у Христа и крстише се многи из царевог дома, око четири стотине њих. Персијски цар нуђаше многе дарове светом Киријаку, али он не узе ништа, задовољавајући се само хлебом и водом. Пошто проведе у Персији четрдесет и пет дана он крену отуда, носећи са собом захвално писмо персијског цара римскоме цару, које Диоклецијан чесно прими. А царица Сирена и њена кћи Артемија веома се радоваху Киријаковом повратку.
Не дуго после овога Диоклецијан отпутова из Рима на Исток, а Максимијан Херкул у Медиолан. Међутим Максимијан Галерије, кога Диоклецијан најпре беше усинио, па му затим дао за жену своју старију кћер Валерију, дође у Рим и стаде гонити и убијати хришћане. Ухвати он и светог ђакона Киријака, гневан на њега што је Артемију превео у хришћанску веру, и баци у тамницу заједно са његовим друговима Смарагдом и Ларгијем. Куд год је мучитељ ишао, он је наређивао те су испред његових кола водили Киријака нага, окована у железне вериге. То је чинио, да би остале хришћане заплашио. Једном када је мучитељ ишао некуда, срете га свети папа Маркел, па му громко довикну: Зашто убијаш слуге Божје који се моле за твоје царство?
Разљутивши се, мучитељ нареди да светог Маркела немилосрдно бију моткама, па га осуди да чува стоку. Би дакле свети папа Маркел одређен да чува стоку, а стражари мотраху на њега, да би он ревносно извршивао одређени му посао. А светог Киријака са његовим друговима цар предаде своме намеснику Карпасију, рекавши му: Ове мађионичаре, који заводе народ у хришћанство, приморај мучењем да принесу боговима жртве.
Карпасије, узевши светитеља и хришћане што са њим беху, врже их прво у тамницу. Затим, засевши на судишту у храму Тељуре, он изведе преда се на суд свете мученике: ђакона Киријака, његове другове Смарагда и Ларгија, и четвртог сужња с њима, по имену Крисцентијана, који је исто тако седео у тамници за Христа. И намесник Карпасије обрати им се оваквим питањем: Зашто не слушате царево наређење и нећете да принесете жртве бесмртним боговима? Одговори свети Киријак и остали с њим: Ми приносимо себе саме на жртву вавек живоме Богу Исусу Христу. Карпасије онда рече Киријаку: Старост твоја начинила те је седим; но ја ћу сада твоју старост обратити у младост. - И нареди да се узаври смола, и лије на светитељеву главу. А светитељ клицаше, говорећи: Слава Ти, Господе, што удостојаваш нас слуге Твоје да уђемо на врата небеског царства!
Односно Крисцентијана мучитељ нареди да га нага обесе о мучилишно дрво, па бију жилама и моткама, стружу железним ноктима, и ребра му пале огњем. У таквим мукама, све време благодарећи Богу, свети мученик Крисцентијан предаде дух свој. Онда мучитељ нареди да се тело његово одвуче и непогребено баци псима да га разнесу; а остале свете мученике он понова вргну у тамницу. Но споменути презвитер Јован, дошавши ноћу и узевши тело мучениково, сахрани га заједно са раније поменутим мученицима.
Четири дана после овога мучитељ, извевши преда се само Киријака, упита га: Зашто дане старости своје у љутим мукама низводиш у ад? Принеси боговима жртву па ћеш остати жив. Светитељ му одговори: Ја желим да свагда будем мучен за Христа Бога мог; а вашим боговима нека принесу жртве они који не познаше истинитог Бога, Саздатеља свога.
Разгневивши се, мучитељ Карпасије нареди да мученика обесе нага на мучилишту, и да га муче као и светог Крисцентијана, бијући га жилама и моткама, стружући га ноктима, и палећи га огњем. Трпећи све то јуначки, Христов мученик узвикиваше: Помилуј ме грешнога, Господе мој Исусе Христе! Слава Теби, Сине Божји!
Увидевши да никаквим мукама не може принудити Киријака на жртвоприношење, намесник Карпасије нареди да престану мучити Киријака, а сам отиде и обавести цара о свему односно Киријака и осталих мученика. Цар нареди да се преда на смрт Киријак и сви остали што су заједно с њим у тамници. А у тамници, у којој тамноваше свети Киријак са друговима својим, беше двадесет и једно лице обадва пола, који Христа ради беху у оковима. Извевши их све изван града, мачем их посекоше, заједно са светим Киријаком, Смарагдом и Ларгијем. Ноћу пак тамо дође презвитер Јован са неким хришћанима, па сабравши тела светих мученика, сахрани их на истом месту где беху сахрањена тела и других мученика.
У то исто време би мучена и за Христа убијена од незнабожног мучитеља Максимијана и блажена Артемија, кћи Диоклецијанова, која тада беше у Риму. Јер несрећни Максимијан не поштеде ни блиске сроднике своје, пошто Артемија беше рођена сестра његове жене Валерије; њему пак, као усињенику Диоклецијановом, она беше сестра.
После посечења светог Киријака и осталих с њим, намесник Карпасије измоли за себе у цара Киријаков дом, који се налажаше крај Диоклецијанових Терма, а беше поклоњен Киријаку од Диоклецијана. Уселивши се у тај дом, Карпасије нађе у њему изванредан извор, начињен светим Киријаком и освећен папом Маркелом. У том извору су се крштавали многи незнабошци који су се обраћали у хришћанство. На подсмех и поругу хришћанима Карпасије претвори тај дом у јавно купатило и блудилиште; и често се сам тамо купаше, или боље рећи - каљаше: јер, веселећи се са својим друговима тамо, они се одаваху одвратним гресима телесним.
Једном нареди он да се тамо за њега приреди гозба, и он дође са дванаест својих драгих пријатеља, да једу, пију, купају се и блудниче. И када њихово недолично весеље и уживање беше у јеку, сви они изненада попадаше мртви, невидљивом силом Божјом поражени. Од тога спопаде страх све околне житеље, и они од тога времена затворише тај дом, и нико се не усуђиваше да уђе у њега.
Међутим нечестиви цар Максимијан Галерије отпутова из Рима на Исток; а престо царски у Риму, који је имао припасти Константину, заузе Максенције. У то баш време клирици римски, сабравши се ноћу, одоше у онај тор у коме свети Маркел беше одређен да чува стоку, и изведоше одатле свога архипастира.
Максенције који се отмичарски дочепа престола римског, стаде као и његови претходници гонити хришћане. У то време живљаху у Риму две жене племенитог сенаторског рода, Прискила и Лукина. Оне обе беху удовице и верне слушкиње Господа Христа, коме свим срцем служаху. Оне имађаху велика имања, од којих служаху светима у свима њиховим потребама. На својим имањима обе оне начинише изврсне гробнице за сахрањивање тела светих мученика, јер је тада огромно мноштво хришћана било убијено за исповедање имена Христова. Прискила начини гробницу крај Саларијског пута на три попришта далеко од града, а Лукина - крај Остијског пута на седам попришта од града. Тајно ноћу оне су скупљале тела мученика, која су бацана као храна псима, зверима и птицама, и чесно их погребавале у својим гробницама. И када клирици изведоше светог Маркела из тора, где је чувао стоку, он са блаженом Лукином оде на место, где свети мученик Киријак би посечен са Смарагдом и Ларгијем, извадише из земље свете мошти њихове, намазаше их мирисима, обавише у чиста платна, па однеше у Лукинину гробницу и чесно положише у каменим гробовима.
У то исто време блажена Лукина поклони римској цркви многа имања своја: а дивну кућу своју, у центру града Рима, подари вернима, да је претворе у цркву. Папа освети ту кућу по прописаном чину црквеном, и литургисаше у њој, приносећи Бескрвне Жртве Богу, вршећи ноћна и дневна богослужења. И на тај начин дом Лукинин постаде домом Божјим и саборном црквом у Риму.
За то сазнаде незнабожни цар; разљути се на Лукину, па је као неку велику грешницу осуди на бешчесно прогонство из града, а сву њену имовину даде да се разграби. Папу пак Маркела покушаваше да склони на своје незнабожје, али без успеха. Но дознавши да је свети Маркел од пређашњег цара био осуђен да чува стоку, и он га осуди на то исто. А желећи да обешчести не само папу, него и цркву, он дивни Лукинин дом, освећен у цркву, претвори у жилиште за стоку, и нареди да се тамо држи много стоке. А светом Маркелу досуди, да у све дане живота свог, под стражом, чува стоку у том дому.
И тако овај свјатјејши пастир и руководилац душа људских девет месеци чуваше стоку; велики слуга Божји, као неки заплењени роб, беше исмеван од незнабожних идолослужитеља. Од непрестаног пословања он не имађаше ни одмора ни предаха; трпео је велику оскудицу у најпотребнијем; није имао довољно ни хране и одеће, пошто стражари нису допуштали никоме да му приђе и што донесе. Сва одећа му је била - само једна оштра и груба власеница на телу. Због таквих трудова, страдања, оскудица, и због смрада сточног, свети Маркел се разболе, и предаде своју страдалничку душу у руке Божје.[9] А тело његово узе ноћу онај исти презвитер Јован, однесе га у Прискилину гробницу, и тамо га са клирицима чесно сахрани.
Тако оконча течење своје свјатјејши папа римски Маркел, који претходно путем мучеништва посла к Богу многа чеда своја, па за њима и сам оде да са светим јерарсима предстане престолу Великог Архијереја - Господа нашег Исуса Христа, коме слава сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МАРКЕЛИНА, папе римског

Папа Маркелин ступи на престо после кончине свјатјејшег папе Каја,[10] за царовања Диоклецијана и Максимијана, у време најљућег гоњења на хришћане, када у току тридесет дана би у Риму после сваковрсних мучења погубљено седамнаест хиљада хришћана обадва пола. Тада би ухваћен и папа Маркелин, и изведен пред Диоклецијана на ислеђење. Но, уплашивши се љутих мука, он прислужи тамјан на идолском жртвенику и у идолишту принесе жртву Вести и Изиди.[11] Желећи да га награди за то, цар га одену у скупоцену одећу и назва га својим пријатељем.
Вративши се после тога дома, Маркелин плакаше и ридаше горко, као некада и свети апостол Петар када се одрече Христа. И осуђиваше себе, и стиђаше се себе, јер он, који је многе друге у вери утврдио и на мученички подвиг побудио, сам паде љутим падом. И неисказано паћаше срцем својим због тога.
У то време у граду Синцеси у Кампанији одржаваше се помесни црквени сабор,[12] на коме учествоваху сто осамдесет епископа и презвитера. Маркелин онда похита на тај сабор. Обукавши се у врећу и посувши главу пепелом, он скрушена срца уђе к оцима на сабор. И ставши пред њима као осуђеник, он отворено исповеди свој грех пред свима, горке сузе лијући и ридајући, и просећи да му суде. А оци му говораху: Ти сам устима својим осуди себе: из твојих уста изишао је грех, нека из твојих уста изиђе и осуда. Ми знамо да се и свети Петар из страха одрекао Христа, али, оплакавши горко свој грех, он поново стече благовољење у Господа свог.
Тада Маркелин изрече овакав суд над собом: Лишавам себе свештеничког чина, кога нисам достојан. И још: нека ми се тело по смрти не погребе него баци псима. А дрзне ли се ко да га погребе, нека буде проклет!
Вративши се затим по завршетку сабора у Рим, Маркелин узе ону драгоцену хаљину коју од Диоклецијана доби, оде к Диоклецијану, баци је преда њ, изобличи га, изружи лажне богове његове и исповеди веру у Христа, а себе назва тешким грешником, при чему плакаше горко. Цар пак, испунивши се гнева, предаде га на мучење, па га затим осуди на смрт. И блажени Маркелин би поведен изван града на посечење заједно са тројицом хришћана: Клавдијем, Кирином и Антонином. За њим иђаше и презвитер Маркел, који је после њега имао заузети престо. Дозвавши га к себи, мученик Христов Маркелин саветоваше му да буде чврст у вери. А односно тела свог он објави завештање, да се нико не дрзне погребсти га у земљу, него да се баци псима. Ја нисам достојан погреба људског, изјави он; нисам достојан да ме земља прими, пошто се одрекох Господа мог, Творца неба и земље.
Када стигоше на губилиште, свети Маркелин се са надом помоли Господу Христу који прима покајане грешнике, и радосно подметну главу своју на посечење, и умре за Христа, кога се беше одрекао из страха од мучења.[13] Заједно са њим бише посечени и три споменута хришћанина: Клавдије, Кирин и Антонин. Тела њихова бише бачена непогребена крај пута. Но после неколико дана ноћу дођоше верни, узеше тела Клавдија, Кирина и Антонина, и сахранише их. А Маркелиново тело нико се не усуди узети и сахранити, пошто он то беше забранио с проклетством. И лежаше тело његово тридесет и шест дана крај пута. Но тада се свети апостол Петар јави новоме папи Маркелу, и упита га: Зашто Маркелиново тело ниси до сада сахранио? Маркел одговори: Бојим се клетве његове, јер он све закле, да се нико не дрзне сахранити тело његово. Апостол на то рече: Зар се не сећаш онога што је писано: Који се сам понижује подигнуће се (Лк. 18, 14). Иди дакле, и чесно га сахрани.
Тада папа Маркел оде, узе чесне мошти мученикове, и сахрани их у Прискилиној гробници што је крај Саларијског пута.
Тако сконча свештеномученик папа Маркелин, оставивши образац покајања за многе који су у то време падали у сличан грех, јер су се тада многи одрицали Христа из страха од мучења. Ми пак славимо неисказано милосрђе Божје сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ПОТАМИЈЕНЕ

У време цара Максимијана ова света Потамијена, веома лепа девојка, беше робиња у једног развратног и сладострасног господара. Овај господар је често присиљаваше на срамно дело. Али пошто не могаде да је наведе на своје зло, он је, бесан од јарости, предаде градоначелнику Александрије, рекавши му: Ова млада девојка је моја робиња, али не пристаје на моје предлоге. Стога ти је ево предајем у руке да је ласкама или претњама склониш да пристане на моју жељу. Успеш ли у томе, уверавам те да ћу те достојно наградити. Ако пак она не пристане, онда је као хришћанку стави на муке, па је горком смрћу умори.
Да би је натерао да пристане на предлог свога господара, градоначелник стављаше Потамијену на разне муке. Али света Потамијена не пристајаше. Тада градоначелник одлучи да је баци у котао пун вреле смоле. Када смола стаде клокотати и кипети, немилосрдни судија предложи блаженој девици ово: Или иди, те се покори вољи свога господара, или знај, ја ћу наредити да те баце у овај котао. - А она одговори: Боже сачувај, никада неће постојати тако неправедан судија, који би ме приморао да се покорим сладострашћу.
Разјарени судија нареди да је свуку и баце у котао; а она подиже глас свој и рече: Заклињем те животом цара, кога се ти бојиш, ако си већ пресудио да ме тако мучиш, немој наређивати да ми свуку хаљине, него заповеди да ме постепено спуштају у кипећу смолу, да би ти могао видети какво ми је трпљење даровао Христос, кога ти не знаш.
Због заклетве градоначелник нареди да је постепено спуштају у кипећу смолу. И будући спуштена у котао постепено, у току три сата, светитељка се за све то време, жива и сагоревана, мољаше Богу, и издахну када јој смола покри главу. Сви пак присутни дивљаху се сили Христовој и трпљењу девојчином.
Пострадавши за Христа на такав начин, 304. године, ова блажена и славна победоносица оде на небо.



СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛУКАРИОНА

Овај свети мученик беше из града Ерме у Египту. Као хришћанин он би изведен на суд пред тамошњег кнеза. Примораван да се одрекне Христа, он нипошто не пристаде. Потом би бачен у најстрашнију и најмрачнију тамницу. А после мало дана изведоше га из тамнице и гвожђем стругаше; затим га на крст приковаше, и све му тело у ране претворише; па га онда бише, и кости му поломише, и железним шипкама прса и слабине палише; после тога га у ужарену пећ бацише, у којој светитељ проведе три дана, али благодаћу Божјом би сачуван неповређен. Потом му дадоше те попи најотровније напитке, али му они не нашкодише. Тиме свети мученик привуче вери Христовој онога који беше спремио те смртоносне отровне напитке; но овоме би одмах одсечена глава, и он доби од Господа венац мучеништва.
После тога пресекоше жиле мученику, па га бацише у усијани казан; онда му кожу са главе одераше, па му напослетку главу одсекоше. И тако, блажени Лукарион прими неувенљиви венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ЕСИЈЕ И СУЗАНЕ

Ученице светог Панкратија, епископа Тавроменијског (спомиње се 9. фебруара и 9. јула). Мученички пострадале за Христа у огњу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДАНИЛА СКИТСКОГ

Игуман знаменитог Скита Мисирског. Ученик светог Арсенија и учитељ многих. Многе његове речи и поуке су као путеводне звезде за монахе. Једном кад су варвари напали Скит позову га братија, да заједно с њима бежи. Он им одговори: "Ако се Бог не брине о мени, нашто ми и живети?" Још је говорио Данило: "У колико се тело твоје гоји, у толико ти душа мршави". Четрдесет година подвизавао се у општежићу, а потом, 420. године, повукао се у пустињу. Он се догодио у Александрији, када је један опаки свекар убио снаху своју због њеног целомудрија, свету Томаиду (види 13. април), и он је са својим учеником и сахранио ову страдалницу.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТАРАСИЈА И ЈОВАНА

Пострадали за Господа мачем посечени.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СТЕФАНА ПРЕЗВИТЕРА

У миру се упокојио у Господу коме је служио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНТИМА ПРЕЗВИТЕРА

У миру се упокојио у Господу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ СЕВАСТИЈАНЕ ЧУДОТВОРКЕ

У миру се упокојила.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Диоклецијан управљао источном половином римске царевине од 284. до 305. године.
2. Управљао западном половином римске царевине од 284. до 305. године.
3. Управљао Истоком од 305. до 311. године.
4. Управљао Западом од 305. до 312. године.
5. Херкул - национални старогрчки јунак. По казивању грчке митологије Херкул је био син Зевса и Алкмене, жене тиринтског цара Амфитриона. Херкулу се приписивала велика физичка снага, због чега се он сматрао за покровитеља гимнастичара и гладијатора.
6. Оглашење - усмено поучење о истинама вере православне, давано у старој Цркви онима који су се спремали за свето крштење. Оглашени су имали право присуствовати на првом и другом делу свете Литургије, тојест на проскомидији и "Литургији оглашених", али су пред почетак трећег, најважнијег дела свете Литургије ("Литургије верних"), они морали излазити из храма, на шта их је подсећао ђакон возгласом, који се и досада сачувао у Православној Цркви при вршењу свете Литургије. Рок оглашења није био подједнак; многи су остајали као оглашени у току целог живота. У случају потребе, рок оглашења се могао скратити на неколико дана, па чак и на неколико сати.
7. Милиарија - римска миља, износила око километар и по.
8. Тељура или Геја - грчкоримска богиња земље и плодовитости.
9. Св. Маркел се упокоји 310. године.
10. Кај управљао Римском црквом од 283. до 296. године.
11. Веста - богиња код старих Римљана и Грка сматрала се покровитељком породичног огњишта и жртвеног огња. Изида се сматрала богињом плодности.
12. Овај сабор био је око 300. год.
13. Свети Маркелин пострадао око 300. године.

 

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Преподобни Висарион. Рођен и васпитан у Мисиру. Рано се одао духовном животу и "не укаља духовну одежду у коју се обуче крштењем светим". Посетио је светог Герасима на Јордану, и слушао је светог Исидора Пелусиота. Тело своје побеђивао је великим постом и бдењем, но свој подвиг скривао је по могућству од људи. Једанпут је четрдесет дана стајао на молитви не једући и не спавајући. Једну хаљину носио је и лети и зими. Имао је велики дар чудотворства. Сталног места пребивања није имао, него је до дубоке старости живео по горама и дубравама. Исцељивао је болесне и чинио многа друга чудеса на корист људи а на славу Бога. Упокојио се мирно 466. године.



2. Преподобни Иларион Нови. Игуман Далматске обитељи у Цариграду. Био је ученик Григорија Декаполита и подражатељ живота Илариона Великога, чије је и име узео. Моћан у молитви, истрајан и храбар у страдању. А страдао је много за иконе у време злих иконоборачких царева, Лава Јерменина и других. Потом цара Лава исекоше мачевима његови сопствени војници у оној истој цркви и на оном истом месту где се он прво наруга светим иконама и одакле прву икону уклони. Тада Иларион свети би пуштен из тамнице. Но замало. Поново је био мучен и држан у тамници све до правоверне царице Теодоре. Видовит и прозорљив: видео ангеле Божје где односе на небо душу светог Теодора Студита. Угодивши Богу, упокојио се у царству небеском 845. године у својој седамдесетој години.



3. Преподобномученице Архелаја, Текла и Сузана. Као монахиње, чисте и девствене, подвизаваху се у једном незнатном манастиру близу Рима. Но када наста гоњење хришћана под злим царем Диоклецијаном, оне одбегну у Кампанију, и тамо се настане близу града Ноле. Њихов свети живот не могаше се сакрити од људи, и људи из околних места почеше к њима долазити тражећи савет, поуку и помоћ у разним мукама и болестима. Но најзад беху ухваћене од незнабожаца и пред суд изведене. Оне јавно и слободно исповедише веру у Христа. Када судија Леонтије упита Архелају свету о вери Христовој, одговори она: "Силом Христовом попирем силу ђаволску, људе учим разуму, да познаду једног истинитог Бога, а именом Господа мога Исуса Христа јединородног Сина Божјег даје се кроз мене слушкињу Његову здравље свима болесним". Све три девице беху бијене, врелом смолом поливане, у тамници глађу морене, и напослетку мачем посечене. Када беху изведене на губилиште, јавише им се ангели, које и неки од џелата видеше и толико се од тога уплашише, да не смедоше дићи мача на свете девице. Но ове их охрабрише да изврше своју дужност. И тако беху посечене као јагањци 293. године и отидоше у Царство Христово, да се у вечности одмарају и наслађују гледањем лица Божја.

 



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВИСАРИОНА[1]

Велики међу Оцима Висарион би рођен и васпитан у Египту. Он од детињства заволе Бога, и света светлост засија у срцу његовом. И он сачува себе чиста од сваке греховне прљавштине, и не окаља духовну одежду у коју се обуче крштењем светим. Посетивши света места у Јерусалиму, он тамо виде преподобног Герасима,[2] који крај Јордана провођаше пустињачки подвижнички живот, и коме служаше лав. Исто тако он виде и многе друге подвижнике, који живљаху тамо по разним местима и сијаху својим врлинама; разговарајући с њима он извуче много користи за своју душу.
Вративши се у свој завичај, Висарион стече себи духовног оца у преподобном Исидору Пелусиоту.[3] Често долазећи к њему, Висарион добијаше од њега много корисних поука и одаваше се све строжијем и строжијем животу. Најзад, раздавши сиротињи све своје имање што му беше остало од родитеља, он се одрече света и постаде монах. И удаљивши се у једно пусто место, он провођаше живот у безмолвију, у самотном молитвеном тиховању. И изнуравајући себе многим трудовима, и умртвљујући тело своје испосничким подвизима, он се, иако у телу, уподобљаваше Бестелесним Силама. Пошћење његово беше неизмерно: понекад по читаву недељу ништа није окушао, а понекад је и по четрдесет дана проводио без хране и пића. Једном, ставши на једном отвореном месту усред трња, са рукама и очима и умом подигнутим к небу, он проведе на богомисленој молитви четрдесет дана и четрдесет ноћи, стојећи непокретно као стуб. За све то време он се нимало не помери телом с места, нити што окуси, нити што проговори с ким, нити задрема, нити малакса од природне немоћи, нити ум свој скрену ка земном, него, подражавајући Бестелесне Силе, сав устремљен ка Богу созерцаваше Га очима душе. Зато се он и удостоји од Бога велике благодати: њему би дат толики дар чудотворства, да у томе беше сличан древним светим пророцима.
Тако се он усличи Мојсију: јер као што некада Мојсије, дрветом показаним му од Бога, претвори у пустињи горку воду у слатку, да би напојио жедни Израиљ, тако и преподобни Висарион молитвом и крсним знаком заслади горчину воде морске, да би напојио ученика свог, изнемоглог од жећи. Јер када он са учеником својим хођаше у пустињи крај мора, ученик његов веома ожедне од путног напора и силне жеге, па рече светитељу: Аво, ја сам веома жедан. Преподобни онда, сатворивши молитву и осенивши море крсним знаком, рече свом ученику: У име Господње захвати и пиј! - Ученик захвати из мора воду чутурицом коју је са собом носио, и окусивши је, виде да је слатка, укусна и хладна, као да је из планинског студенца. Пошто се довољно напи воде и расхлади, ученик захвати из мора још воде у чутурицу за пут. Опазивши то, старац рече ученику: Чедо, зашто напуни чутурицу водом? Ученик одговори: Опрости ми, оче! Ја захватих воду за пут, да ме не би понова измучила жеђ. А старац му на то рече: Бог који је присутан на овом месту, присутан је и на сваком другом месту и, као овде, тако и на сваком месту Он може дати воду жедноме. - А ученику томе беше име Дула.
Преподобни Висарион усличи се и Исусу Навину: јер као што Исус Навин, побеђујући Аморејце, заустави сунце,[4] тако учини и угодник Божји Висарион. Наиме: када он са својим учеником путоваше ка једноме старцу, и сунце стаде залазити, а још се много имало путовати, свети подвижник се помоли Богу, говорећи: Молим Ти се, Господе, нареди да сунце стане, док не стигнем к слузи Твоме. - И би тако: сунце не зађе све док преподобни не стиже к томе старцу.
Свети Висарион беше сличан и светом пророку Илији: јер у време суше он низведе с неба на земљу обилну кишу. И то он учини не једанпут, и не двапут, већ много пута.
Још и пророку Јелисеју беше сличан свети Висарион: јер као што овај Илијиним огртачем раздвојивши воду прелажаше реку Јордан, тако и свети Висарион молитвом својом претварајући природу воде у тврд пут, иђаше по води: велику реку Нил он пређе као по суву, и свуда где год би при путовању наишао на реке, прелазио их је као по суву, не оквасивши ноге.
Једном, када преподобни Висарион борављаше у скиту, би доведен к цркви човек бесомучан; и читаху се за њега молитве у цркви, да би се избавио од духа нечистог, али бес не излажаше из њега, пошто беше веома опак. И говораху међу собом клирици: Шта да чинимо са овим бесомучником? - А неки рекоше: Овог беса не може изагнати нико сем оца Висариона. Али, ако га станемо молити да то учини, онда он неће хтети ни у цркву доћи. Зато да урадимо овако: сутра изјутра он ће први доћи у храм, но ми ћемо пре њега доћи и на његово место посадити бесног човека, па ћемо затим рећи старцу: Оче, пробуди успаваног.
Клирици тако и урадише. А кад преподобни уђе у храм, примети човека где седи на његовом месту, па не желећи да га одатле отера, он стаде близу свога места. А када се црквено правило отпоче вршити, клирици рекоше старцу: Оче, пробуди успаваног. - Свети Висарион приступи ономе човеку, гурну га и рече: Устани, и склони се одатле. - И одмах изиђе бес из човека, прогоњен речју светитељевом, а човек устаде и стаде благодарити Богу што га избави од беснила. И оздрави човек од тога часа.
На такав начин клирици изазваше светитеља да учини ово чудо: истера беса. Јер овај преподобни није желео да твори чудеса јавно, да га људи не би славили. Будући смирен, и сматрајући себе грешником, он је избегавао људске похвале.
Један брат у скиту паде у неки грех, и презвитер му нареди да изађе напоље из цркве, као недостојан да буде с братијом у црквеном скупу. А преподобни Висарион устаде и заједно са сагрешившим братом изађе из цркве, рекавши: И ја сам грешан. - Такво беше смирење светог оца Висариона.
Његови ученици казиваху о њему, да он у току четрдесет година не леже у постељу да отпочине, већ је се седећи или стојећи предавао сну на врло кратко време. Преподобни често саветоваше своје ученике да бде, да би свагда недремљиво чували себе од вражијих искушења. И говораше: Монах треба да буде сав око, као херувим и серафим; и када неко живи мирно, немајући искушења, тада баш треба да се нарочито чува и да смирава себе пред Богом, да не би, погордивши се пао у какав страшан грех. Јер због уображености, многи су били препуштени искушењима; понекад пак, немоћи наше ради, Бог не допушта да наиђу искушења на нас, да не бисмо пропали сасвим.
Сав живот овог светог оца бејаше као живот птице небеске: јер он никада ништа земаљско не стече себи, нити имађаше своју келију, нити ма какво склониште, него прелазећи с места на место он се скиташе по пустињи, по урвинама и дубравама, као неки залутали путник. Он се уопште није бринуо за телесне потребе, нити за храну, нити за одело; на телу свом имао је само једну подерану рубину, која му је једва покривала наготу. Иако га је дању пекла сунчана жега, а ноћу мучио мраз, он се ретко кад склањао под кров, већ је обитавао по горама као птица, волећи усамљеност, и ум свој узводећи једино к Богу, и мисли своје удубљујући у Њему. Потоци суза стално су текли из очију његових, и чести уздаси отимали се из дубине срца његовог. Све дане живота свог он је провео у сузама, непрестано плачући и ридајући. А кад достиже дубоку старост, он се престави у неостарив живот,[5] и од плача пређе у вечно радовање са свима светима у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИЛАРИОНА НОВОГ

Блажени Иларион бејаше син Петра Кападокијанина, који је прислуживао хлеб за царском трпезом, и матере Теодосије, људи благочестивих и богобојажљивих. У младости Иларион добро изучи Свето Писмо. А кад наврши двадесет година Иларион, по еванђелској речи, остави оца и матер и кућу и богатсво, и постаде монах у обитељи Исихијевој, близу Цариграда. Затим он дође у обитељ Далматску; ту прими велики анђелски образ, тојест постаде великосхимник, и би ученик светог Григорија Декаполита,[6] који у то време живљаше ту. Свети Иларион се подвизаваше у послушању, ћутању и великом смирењу. Његово послушање беше работа у манастирској градини. На том послушању он проведе десет година. Често прочитавајући повест о врлинском и богоугодном животу свога имењака, преподобног Илариона Великог,[7] он се, колико могаше, труђаше да га подражава у пошћењима, у свуноћним молитвама и у свима монашким подвизима. Стога и би назван Иларионом Новим. Пошто он очисти душу своју од свих страсти, те она као сунце сијаше врлинама, он доби од Бога власт над духовима нечистим да их изгони.
Игуман обитељи постави Илариона, и против његове воље, за свештеника. У то време свети Григорије беше отишао одатле у друга места. После пак неколико година, када игуман умре, преподобни Иларион, дознавши да братија хоће да га поставе за игумана, тајно ноћу напусти манастир и оде у Византију, у нади да ће тамо наћи свога учитеља, светог Григорија. Али, овај већ беше отпутовао у Рим, и по повратку отуда настанио се на гори Олимпу.[8] Стога Иларион у Византији настани се у једном манастиру, а монаси Далматске обитељи, дознавши за то, послаше свјатјејшем патријарху Никифору молбу, да им за игумана постави Илариона, иако он не жели. Патријарх извести о томе цара; и они, позвавши Илариона, саветоваху му да се прими за игумана Далматског манастира. Не могући се противити царевој и патријарховој вољи, он се прими игуманства, и поверене му духовне овце добро пасијаше у току осам година.
Потом се зацари звероподобни тиранин Лав Јерменин,[9] и стаде стварати пометњу у Цркви Христовој иконоборачком јересју. Он многе примораваше на ову јерес: оне пак који се нису хтели покорити њему, стављаше на муке, а многе протериваше у најудаљеније покрајине. У то време по царевом наређењу и преподобни Иларион би из Далматске обитељи приведен цару. Цар га примораваше да усвоји јеретичко учење, али добар војник Христов не само не послуша цара - јеретика, већ га смело изобличи, назвавши га безбожником и новим одступником, и тиме изазва велики гнев код цара. И злочестиви цар му нанесе много рана и стави га на неподношљиве муке, па га онда затвори у тамницу.
После неког времена цар опет изведе преда се светог Илариона и стави га на страшне муке. Али пошто тиме не постиже ништа, он га предаде своме једномишљенику, патријарху Теодоту,[10] званом Каситер, који заузе престо пошто свјатјејши патријарх Никифор би прогнан за веру. Овај лажни патријарх учиин са преподобним Иларионом исто што и цар: затвори светитеља у мрачну тамницу, и много дана мучаше га глађу и жеђу, наредивши да му се не даје ни хлеба ни воде. А монаси из манастира преподобног Илариона дођоше к цару с молбом, говорећи: Царе, врати нам пастира нашег, а ми ти обећавамо да ћемо се повињавати твојој вољи. - Цар се обрадова њиховом обећању, и одмах им пусти оца њиног.
Дошавши у обитељ своју, свети Иларион проживе ту једну годину. И једва успе да се мало одмори од претрпљених страдања и глади, он опет крену на нова страдања. Јер цар, очекујући да монаси испуне обећање, увиде да је обманут. Стога посла своје војнике у манастир. Војници избише монахе, а преподобног Илариона одведоше и у тамницу посадише. Потом цар посла преподобног у Фанејеву обитељ,[11] и нареди да га тамо затворе у најтескобнијој тамници. У тој тамници светитељ се злопатио шест месеци, подносећи сваковрсне непријатности и увреде од суровог игумана те обитељи. Затим, по царевом наређењу, он би понова доведен у Цариград. Ту га цар и ласкама и претњама наговараше да пристане на иконоборачку јерес. Но пошто Христов страдалник не пристаде на то, цар га посла у другу обитељ, звану Кикловјејева. Ту он проведе две године и шест месеци, држан и злостављан у одвратној тамници. Отуда би светитељ опет доведен к цару. И пошто би силно бијен, посла га цар на заточење у град Протиљски.
Затим, злочестиви цар који погуби многе, и сам љуто погибе: његови сопствени војници га мачевима исекоше у оној истој цркви и на оном истом месту где се он прво наруга светим иконама и одакле прву икону уклони. Тако бедник зло изврже своју душу.
Михаило Травлос, ступивши после њега на престо, нареди да се сви правоверни пусте на слободу из окова и заточења. Тада и преподобни Иларион заједно са осталима би пуштен из тамнице, али не оде у своју обитељ, пошто иконоборачка јерес још не беше престала и на архијерејским престолима налажаху се лажни учитељи и лажни пастири, већ се збрину код једне правоверне и побожне жене, која му на своме имању даде усамљено место, устроји му келију са градином и снабде свима осталим потребама Бога ради.
У то време врати се из заточења и отиде ка Господу преподобни Теодор Студит,[12] који такође претрпе за православље многа зла од јеретика. Његову свету душу, узношену Анђелима к небу, виде преподобни Иларион, као што се о томе казује и у житију светог Теодора. Онога дана у који се свети Теодор Студит престави, блажени Иларион, радећи у својој градини и појући псалме, чу неке чудесне гласове и осети неки неисказано диван мирис. Зачудивши се, он се стаде освртати откуда долази то, па погледавши увис, угледа мноштво Анђела у белим хаљинама, којима светла лица сијаху, и који с песмама силажаху с неба у сусрет некоме. Видевши све то, блажени Иларион од силног страха паде на земљу, и чу где му неко говори: То је душа Теодора, игумана Студитског манастира, који до крви пострада за свете иконе и до краја јуначки издржа муке, а сада усну, и ликујући узлази на небо, сусретан од Небеских Сила.
Удостојивши се таквог чудесног виђења, преподобни Иларион се испуни велике утехе и сладости духовне; и много дана радоваше се душом, и лице његово сијаше од радости као лице анђела.
Преподобни Иларион остаде код те жене нешто више од седам година. А када после Михаила Травла ступи на престо његов син Теофил,[13] и сабра све исповеднике, па их стаде, као и пређашњи злочестиви цареви, приморавати на иконоборство, и непокорне мучити, тада и преподобни Иларион би узет и приведен к цару. Примораван на иконоборство, он се не покори царском наређењу, већ и овог цара изобличи као безбожника и законопреступника који руши праве догмате вере. Због тога светитељ доби сто и седамдесет батина по леђима, и би заточен на острво Афусију. Тамо имађаше ту олакшицу што га нису држали у тамници ни у оковима; и он начини себи врло малу келију, у којој живљаше све до смрти Теофилове. А када овај зловерни цар умре, царица Теодора сабра све исповеднике из прогонства у престоницу, утврди правоверје, и нареди да се свете иконе унесу у храмове Божје. Тада и преподобни Иларион би пуштен на слободу, и поново прими игуманску дужност у својој Далматској обитељи, и блисташе чудесима. Поживевши ту три године, и богоугодно руководивши своје ученике, он отиде ка Господу, 845. год. Његова чесна и света душа би, као и њиме виђена душа светог Теодора, од Анђела однесена на небо, где у лику светих Исповедника предстоји престолу славе Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦА ДЕВИЦА АРХЕЛАЈЕ, ТЕКЛЕ И СУЗАНЕ

Девство побеђује свет и укроћује телесне страсти. Оно не беше познато праматери Еви, јер њој би речено од Бога: У мукама ћеш рађати децу, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога (1 Мојс. 3, 16). А девство је слободно од тога; оно не вене од много година, већ свагда цвета и краси живот девујућих; девственица постаје невестом Христовом, и улази у небеске дворе Женика свог.
Украшена чистим девством, тим скупоценим и божанственим даром, блажена Архелаја се уневести Христу и показа победитељком света. Она живљаше у једном месту близу Рима, у малом и непознатом манастиру, какав се могаше имати у та, тешка за хришћане, идолопоклоничка времена.
Када безбожни цар Диоклецијан диже у Риму велико гоњење на хришћане, света девица Архелаја, са двема у Христу сестрама и саподвижницама својим, Теклом и Сузаном, из страха од гоњења напустише Рим и побегоше у Кампанију,[14] преобукавши се у мушко одело, како их не би познали да су девице. Тамо се, недалеко од града Ноле, свете девице настанише у забаченом и пустом месту, дане и ноћи проводећи у усрдним молитвама, упражњавајући се у разним богоугодним делима, и исцељујући болести болесника, пошто тамо због чистоте и светости свога живота добише од Бога благодат чудесног исцељивања од болести. Лица њихова беху смерна, кротка и уједно с тим светла, јер се срцем својим свагда радоваху о Господу Богу свом Исусу Христу; и сам поглед њихов показиваше њихову целомудреност и светост. Хаљине њихове беху грубе, просте, подеране; и сав изглед њихов беше пустињачки и подвижнички. Косе им беху ошишане, као и код мушкараца, те их многи држаху за мушкарце, а не за жене. Мало по мало к њима се стадоше стицати људи из околине, једни ради исцељивања, други ради духовних поука, пошто оне, сем дара исцељивања, имађаху и дар богонадахнутог учења; и оне лечаху не само тела него и душе људске, те многе паганце од многобожачког незнабожја привођаху к вери Христовој; и слава о њима шираше се по целом крају оном.
Глас о светим девственицама допре и до игемона Кампаније, Леонтија, јер војници његови беху распоређени на многим местима, да мотре на хришћане. Сазнавши за ове свете девице, војници известише игемона. Игемон нареди да их ухвате и доведу к њему у град Салерно, где су тада судили хришћанима и мучили их. Свете девице бише ухваћене, и одведене у Салерно пред игемона на ислеђење. А оне схватише то, да их њихов бесмртни и нетљени Женик, Господ Исус Христос, призива к венцу мучеништва, да би их у своје небеске дворе примио украшене не само девством него и крвљу мученичком, као неком царском порфиром. Испуњене великом смелошћу и надом у Бога, оне неустрашиво предстадоше мучитељу, па му слободним гласом казаше сву истину о себи, - ко су, и откуда су; не затајише да су по вери и животу хришћанке, и да су девственице, заручене Христу, коме су обећале очувати себе у чистоти до саме смрти. А игемон Леонтије, посматрајући их, и видећи да је блажена девица Архелаја најстарија по годинама, смелија у разговору, и да лице њено има неку нарочиту чесност, обрати се њој и рече: Слушај, Архелаја! С каквим правом ти призиваш к себи људе добре и рђаве, и учиш их да се клањају Исусу Назарећанину, који ни себе сама не могаде спасти када га мучаху, нити сада може коме помоћи? Како се усуђујеш бавити се враџбинама и обмањивати људе? Како смеш, покривајући се одећом мушком, показивати се као мушкарац, док си у ствари погана и пагубна врачара? Вероватно, ти си и ове две девице научила тим враџбинама. И ако те ја не погубим сада, ти ћеш све неискусне људе и жене привући својој обмани.
На то света девица одговори: Христовом силом ја потирем силу и дејства ђавола, а паметне људе учим да познаду јединог истинитог Бога, који је створио небо и земљу и море, и све што је у њима. Именом пак Господа мог Исуса Христа даје се здравље болеснима преко мене, слушкиње Његове. Ја се не претварам да сам мушкарац, јер сам одмах и овде изјавила да сам девица и слушкиња Христова. А ове две су моје сестре у Господу, од младости са мном васпитане у вери Христовој.
Игемон онда рече: Сваки који се не покори царевом наређењу биће предан љутој смрти. Светитељка одговори: Ми имамо Цара - Господа нашег Исуса Христа; ради Њега презресмо свет и све што је у свету; Његовом се наређењу покоравамо, и очекујемо милост од Њега који влада небом и земљом и свим осталим. Игемон на то рече: Богови наши све обдржавају и свим владају; имена су њихова многа: Кронос,[15] Трисмегист,[16] Хермес,[17] Афродита,[18] Хера,[19] Атина,[20] Диј[21] који је већи од свих. Ето, то су силе Божје које обдржавају васељену и управљају њоме.
Девица одговори: Ти твоји богови су слепи, и слепци им се клањају и верују у њих. Игемон на то рече: Ваш је Бог један, и није у стању да заштити себе сама, јер Он би и на крсту распет, и оцтом напојен, и трновим венцем окићен, и копљем прободен. Светитељка одговори: Све то Бог наш претрпе ради спасења нашег, да ниједан који верује у Њега не погине, него да сви који верују у Њега имају живот вечни; а богови твоји нити виде, нити чују, нити говоре, нити могу себи и другима помагати.
Разгневивши се, игемон нареди да свету девицу даду гладним лавовима да је поједу, очекујући да је они одмах растргну; но зверови постадоше кротки као јагњад, и лежаху крај ногу светитељкиних. А она се мољаше Богу, говорећи: Господе Боже, Оче и Сине и Свети Душе, Ти си досада сачувао тело моје чистим од сваке прљавштине! Као што си сада укротио зверове, и дао ми да победим свирепијег од зверова игемона, тако и свагда буди неодступни помоћник мени, слушкињи Твојој.
Видећи да зверови неће ни да такну светитељку, игемон се још више разјари, и нареди војницима да истуку зверове, а да светитељку и њене другарице оковане баце у тамницу. Но у тамници њима се јави Анђео Господњи, обасјавајући их неисказаном светлошћу, и говорећи: Не бојте се, девице Христове! јер молитве ваше изиђоше пред Бога, и вама су већ припремљеии венци на небу. - Ову необичну светлост у тамници видеше и стражари, и у страху и ужасу говораху: Заиста је једини истинити Бог онај кога ове девице проповедају.
Сутрадан игемон рече слугама: Доведите ми ону врачару која јуче разним погрдама наружи мене и моје богове. - И одмах света мученица Архелаја би доведена на суд пред игемона, и рече му: Не ја, него зла дела твоја, о игемоне! руже те и срамоте, па ти још и огањ неугасиви спремај у, да у њему гориш вечито мучен заједно са боговима твојим. Желиш ли пак да избегнеш вечне муке, онда послушај моје душекорисне речи и прими мој добри савет: поверуј у Бога Оца који те је створио, и у Јединородног Сина Његовог Господа Исуса Христа, и у Духа Светог који од Оца исходи, јер је то Један у Тројици Бог, слављен и на земљи и на небу.
А игемон, сматрајући ове речи за смешне и бесмислене, узврати мученици, говорећи: Ако ти послушаш мене и поверујеш у моје богове, бићеш награђена богатствима и чашћу, и међу угледним женама римским заузећеш не последње место; а ако ме не послушаш, ја ћу те најпре дати блудницима да те осрамоте, затим ћу те жестоко мучити, па љутој смрти предати, и најзад ћу тело твоје бацити псима, зверовима и птицама да га поједу.
Светитељка му одговори на то: Мени је помоћник Господ мој Исус Христос; Он је чувар и душе моје и тела мог; Он ће ме сачувати од скврнављења које ми ти припремаш, као што је и пре мене сачувао од скврнављења многе свете девице које пострадаше; смрти пак не бојим се, јер се надам добити живот вечни у Господа мог, који ће ме удостојити бесконачне радости и уврстити међу свете Анђеле Своје.
После тога игемон нареди да свету мученицу обнаже, стружу јој железним гребенима чисто девичанско тело, и жестоко бију, а ране јој врелим уљем и смолом заливају. И би свето тело њено остругано и сагорено све до самих костију. И сви присутни, посматрајући страдање свете мученице, дивљаху се веома како девица, слабе женске природе, могаде тако љуте муке поднети и жива остати. А света мученица, подигнувши очи своје к небу и раширивши руке крстолико, говораше: Господе, погледај с неба са небеског престола Свог на верну слушкињу Твоју! Росом благодати Своје угаси горећ огањ и олакшај патње телу мом од рана које ми мучитељ задаје.
Тек што света мученица изговори ове речи, над њеном главом засија необична светлост и чу се глас који говори: Не бој се, ја сам с тобом. - А мучитељ игемон, видећи да се светитељки не може наудити, шкргуташе зубима од беса. И како у близини тога места бејаше веома велики камен, који су многи људи једва могли покренути, игемон нареди да се тај камен подигне и под њега метне мученица, еда би је камен смрвио. И кад слуге са великом муком то учинише, Анђео Господњи који је невидљиво стајао поред свете девице, брзо одгурну камен на другу страну, те овај згњечи неке мучитељеве слуге, а света мученица обрете се жива и хваљаше Бога певајући: Благословен си Господе Боже отаца наших, који спасаваш оне што се у Тебе уздају!
Посматрајући то, народ викаше: Истинит је хришћански Бог кога ова девица проповеда! А игемон упита своје: Шта да радимо са овом врачаром? Ето, она сва мучења надвлађује. Узмите је и водите изван града; са њом поведите и те две девице што је прате, па их све три мачем погубите.
Војници одмах дохватише свете мученице, везаше им руке наопако, па их ван града одведоше. Када дођоше на губилиште, и војници хтедоше да их посеку, они угледаше Анђеле, и препадоше се: јер свети Анђели, гледајући страдање светих мученица, приђоше да са славом узму мученичке душе. Угледавши у најмањој мери присуство тих Анђела, војници се ужаснуше, и стајаху дрхћући као да су ван себе. Но света Архелаја завршивши своју молитву, рече војницима: Извршите што вам је наређено! Војници јој на то одговорише: Не смемо, госпођо, јер нас је спопао страх. - Тада им све три свете девице заједно рекоше: Ако не извршите што вам је наређено, нећете имати удела с нама. - Чувши то, војници извукоше мачеве и одсекоше им главе. То би 293. године.
Тако три свете преподобне мученице: Архелаја, Текла и Сузана, чисте девице, завршивши подвиг свој, уђоше у дворе небеске и са Анђелима предстадоше Оцу и Сину и Светоме Духу, Једном у Тројици Богу, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АТАЛА

Одрекавши се света и свега у свету, преподобни Атал постаде монах и одаде се свима подвизима: посту, бдењу и сваком другом самомучењу, јер је у два, три, па често и у пет дана, само једанпут јео. Он никада није легао да спава, већ се седећи или стојећи предавао кратком сну, тек да унеколико утеши немоћ природе. Због таквих подвига својих он доби од Господа велику благодат и би обдарен огромном силом чудотворства. И он показиваше безмерну самилост не само према људима већ и према бесловесним животињама.
У таквим подвизима и чудесима проведе блажени Атал свој живот. А када хтеде да се престави Господу, он присутнима, који се тада налажаху поред њега, даде последњи у Христу целив, и тако предаде душу своју у руке Божје.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГЕЛАСИЈА

Када идолопоклоници дигоше гоњење на хришћане, онда блажени Геласије, понесен божанском ревношћу, раздаде сиромасима сву своју имовину, обуче бело одело, и оде к мученицима Христовим. Гледајући како их стављају на разне муке за Христа, он целиваше ране њихове, тражаше да се моле Богу за њега, и сокољаше их да буду храбри у мукама. Због тога га идолопоклоници ухватише и изведоше на суд пред игемона. Испитиван од овога, мученик исповеди да је Христос истинити Бог, и изјави да су идоли глуви и безосећајни. Игемон га најпре презриво удаљи као бедника и ништака; затим га подвргну осредњим мукама; па најзад нареди да му отсеку главу. И тако блажени Геласије прими од Господа неувенљиви венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЗИНАИДЕ

За живота чудотворила; пострадала мученички за Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФИЛИМОНА

На крсту распет пострадао за Господа. Спомиње се са светим мученицима Архипом и Онисимом (о којима видети под 6. јулом).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФОТЕ

Пун светлости врлина у миру се упокојио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАИСИЈА, игумана покровског

У својој једанаестој години отишао у манастир код свога ујака, светог Макарија Кољазинског. Овај га замонашио, и Паисије под његовим руководством проводио монашки живот у подвизима послушања. Године 1464. преподобни Паисије основао у близини Углича општежићни Покровски манастир, и био у њему изабран за игумана. Године 1469. основао и други манастир: Никољски Грјехозаручни. Подвизавајући се у Покровском манастиру, преподобни Паисије достиже дубоку старост, и престави се 1504. године. Свете мошти његове, прослављене чудесима, почивају у Покровској обитељи.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОНЕ КЛИМЕЦКОГ

Новгородски трговац. Једном, обревши се у великој опасности од буре на Оњежском језеру, он се пламено мољаше Богу и даде обећање да ће, буде ли спасен, сав живот посветити покајању и служењу Богу. Избачен буром на Климецко острво, он се замонаши и на месту спасења свога основа општежићни манастир у име Свете Тројице, но игуманства се из смирености не хте примити. Проводећи сав остали живот у строгим подвизима поста и молитве, преподобни се упокоји 1534. године. Свете мошти његове покоје се у његовом манастиру.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Овај свети спомиње се још и 20. фебруара и 29. новембра.
2. Спомен његов 4. марта.
3. Спомен његов 4. фебруара.
4. Исуса Навина, 10, 12 - 13.
5. Преставио се 466. године.
6. Спомен његов празнује се 20. новембра.
7. Спомен његов празнује се 21. октобра.
8. Олимп - гора у малоазијској области Мизији, на граници између Фригије и Витиније. На њој су били чувени манастири.
9. Царовао од 813. до 820. године.
10. Теодот I Каситер патријарховао од 815. до 821. године.
11. Фанејева обитељ налазила се између Византије и Понта.
12. Спомен његов Црква празнује 11. новембра.
13. Теофил царовао од 829. до 842. године.
14. Кампанија се налази у старој Италији и граничи са запада Лациумом, са севера Самниумом, са истока Луканијом и са југа Тиренским Морем.
15. Кронос, по грчкој митологији, млађи син Урана и Геје, један од титана. Сматрао се покровитељем усева и жетве, због чега се изображава са српом у руци.
16. Тако се називао Јупитер или Зевс.
17. Хермес - бог среће, напретка.
18. Афродита или Венера - богиња љубави и лепоте.
19. Хера - покровитељка бракова и порођаја.
20. Атина или Минерва - богиња мудрости.
21. Зевс или Јупитер - врховни бог старе грчке вере, родоначелник свих осталих богова и виновник свега што постоји.