ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. пророк Илија. Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља. као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11)

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2020, Еп. нишки Г. Арсеније 2019, Еп. нишки Г. Арсеније 2018, 

2. Св. Илија патријарх Јерусалимски и св. Флавијан патријарх Антиохијски. Велики ревнитељи вере и бранитељи Православља. Умрли обојица у изгнанству куда их прогна јеретички цар Анастасије. Тачно провидели смрт цара Анастасија и своју. Истовремено писали су они један другом, из удаљених места: „Анастасије цар данас умре, пођимо и ми на Суд Божји с њим." И после два дана оба светитеља скончају, 518 године.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ И ЧУДЕСА СВЕТОГ ПРОРОКА ИЛИЈЕ ТЕСВИЋАНИНА

Приступајући излагању житија светог Илије, боговидца и славног ревнитеља за Бога, изобличитеља безаконих царева, каратеља одступивших од Бога људи, казнитеља лажних пророка, дивног чудотворца коме се стихије потчињаваху, кога небо слушаше, великог угодника Божјег који досад борави у телу и који ће доћи на земљу пред други долазак Христов, - ради јаснијег доказа његове ревности којом он поревнова за Господа Бога, ми ћемо укратко изложити оне догађаје који се збише пре њега.
Изабрани људи Божји, који се од дванаест синова Израиљевих размножише у дванаест племена, спочетка сви сачињаваху једно недељиво, заједничко, једномислено царство, којим је управљао један вођ, почињући од Мојсија и Исуса Навина па преко судија Израиљских све до цара Давида и Соломона. А када по смрти Соломона ступи на престо његов син Ровоам, и као млад не држећи се доброг савета искусних стараца већ слушајући рђав савет себи сличних младића, постаде тежак поданицима својим, јер их оптерећиваше прекомерним дажбинама и радовима, и кажњаваше их батинама и прогонством, тада се десет племена Израиљевих одвојише од њега, и изабраше себи другога цара, по имену Јеровоама. Јеровоам раније беше слуга Соломонов. Једном када Соломон хтеде да убије Јеровоама због неке кривице његове, овај побеже у Египат, где и остаде до смрти Соломонове. Међутим, после смрти Соломонове он се врати у земљу Израиљску, и би изабран за цара од стране десет племена која се одвојише од Ровоама. И син Соломонов Ровоам цароваше у Јерусалиму само над два племена - Јудиним и Венијаминовим; а слуга Соломонов Јеровоам цароваше над десет племена Израиљских, живећи у граду Сикиму који он из рушевина обнови.[1] Два племена која остадоше верна Соломоновом сину, бише названа царство Јудејско; а десет племена која пређоше к слузи Соломоновом, назваше се царство Израиљско.
Но пошто сва племена Израиљева, иако се разделише на два царства, ипак сва заједно служаху једноме Богу, сатворившем небо и земљу, и не могаху имати другог храма сем јерусалимског, подигнутог Соломоном, и друге свештенике сем постављених Богом, због тога у свако време мноштво људи из царства Израиљског одлажаху у Јерусалим ради поклоњења и приношења жртава Господу Богу своме. Видећи то, цар Израиљски Јеровоам се узнемири и помишљаше у себи: Ако ови људи свагда буду тако одлазили у Јерусалим ради поклоњења Богу, онда ће они зажелети да понова пређу своме првоме цару, сину Соломоновом, а мене ће убити.
Размишљајући о томе, он стаде тражити начина на који би Израиљце одвратио од Јерусалима, да не иду у Јерусалим. И смисли да их најпре одврати од Бога. И рече: "Они не могу оставити Јерусалим, ако најпре не оставе Бога". Знајући пак да је тај народ, Израиљци, склон идолопоклонству и сваком прљавом безакоњу, Јеровоам измисли за њихово богоодступништво овакву замку: сали од злата две младе јунице, као што стари Израиљци по изласку свом из Египта салише себи у пустињи златно теле, коме се и поклањаху уместо истинитом Богу (2 Мој. 32, 1-35). Сазвавши к себи сав народ Израиљски и показујући им те две јунице, Јеровоам рече: "Ево твојих богова, Израиљу, који су те извели из земље Египатске; не идите више у Јерусалим, него се овим боговима клањајте".
И намести Јеровоам те две јунице у разним местима: једну у Ветиљу а другу у Дану, подигавши им дивне храмове, установивши у њихову част празнике и многа жртвоприношења, и одредивши им жречеве; па чак и сам вршаше дужност жреца. Ради што веће саблазни грехољубивих људи Јеровоам нареди, да се крај тих од злата саливених јуницоликих идола врше разноврсна безакоња о њиховим празницима. И тако овај безбожни цар ради привременог царовања сам отпаде од Бога, и свих десет племена Израиљевих одврати од Њега. После овога цара и други цареви Израиљски са свима поданицима својим држаху се тог истог безбожног идолопоклонства, како се томе научише и навикоше при Јеровоаму.
Међутим, свемилостиви Господ, не остављајући људе који су Га оставили него иштући њихово обраћење, слаше Израиљцима Своје свете пророке, да изобличавају њихове заблуде и да им саветују, да се извуку из ђаволске мреже и поново врате на побожно поштовање Бога истинога. Између других пророка, у разна времена шиљаних Богом к Израиљу, би послан и велики међу пророцима свети Илија, о чијем ћемо животу и говорити.
Отачаство пророка Божјег беше Галадска покрајина, с оне стране Јордана, која граничи с Арабијом; а град у коме се родио, звао се Тесвит,[2] због чега је и прозват Тесвићанин. Он се роди од племена Аронова, од оца Саваха. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. Уплашен таквим виђењем, Савах оде у Јерусалим и исприча свештеницима о виђењу. Тада један од њих, муж прозорљив, рече Саваху: "Не бој се, човече, тог виђења о детету твом, већ знај да ће то дете бити обиталиште светлости благодати Божје; реч његова бића као огањ силна и дејствена; ревност његова за Господа биће велика; живот његов биће благоугодан Богу, и он ће судити Израиљу мачем и огњем". - Такво би при рођењу светог Илије знамење и предсказање, које указиваше на то какав ће он бити када постане зрео човек.
Пошто беше из свештеничког племена, Илија доби васпитање и обучење међу свештеницима. Од самог детињства предавши себе Богу он заволе девственичку чистоту, и пребиваше у њој као анђео Божји беспрекоран пред Богом, чист душом и телом. Волећи да се бави богоразмишљањем он се често повлачио у пустињу, и тамо у тишини дуго беседио насамо с Богом топлом молитвом, као серафим горећи пламеном љубављу к Богу. А и сам беше љубљен Богом, јер Бог љуби оне који Њега љубе. И удостојаваше се Илија милостиве беседе с Богом, и због равноангелног живота свог он стече велику слободу пред Богом: и све што искаше од Бога, он добијаше, као онај који је нашао велику милост пред Њим. Слушајући и гледајући безакоња која се чине у поквареном Израиљу, цареве који бораве у богомрском безбожју, судије и старешине који творе неправду, људе који служе гадостима идолским и ваљају се у разноврсним прљавштинама без страха и бојазни од Бога и приносе своје синове и кћери на жртву демонима; а с друге стране гледајући где ревносни поштоваоци истинитога Бога трпе разна насиља и гоњења, злостављања и предавања на смрт, - због свега тога пророк Божји силно паћаше у срцу и плакаше: плакаше и оплакиваше погибао безбројних душа људских, туговаше због љутог гоњења праведних, а нарочито страдаше душом и паћаше и сетоваше због ружења истинитога Бога од стране безбожника, и све се више и више испуњаваше ревношћу за истину и славу Божју. И пре свега Илија мољаше Бога, да грешнике обрати покајању. Али пошто Бог захтева од грешних људи добровољно обраћење, а код окорелих срцем Израиљаца не беше ни најмање таквог стремљења ка добру, то пророк Илија у силној ревности за славу Божију и за спасење људи моли Бога да привременом казном казни Израиљце, да би се макар на тај начин опаметили. Но знајући да човекољубиви и дуготрпељиви Господ није брз на казну, Илија из своје велике ревности за Бога усуди се молити Бога да му допусти да он казни законопреступнике, можда ће се људи обратити покајању када их кажњава човек. И не престаде са таквом молитвом Богу док не доби од свемилосрдног Господа оно што је тражио. Јер свемилостиви Господ, као чедољубив отац, не хте ожалостити љубљеног слугу Свог који Му синовски служи и није ни најмању заповест Његову нарушио; него као што Илија беше у свему послушан Њему и никада Га ни најмање не ожалости, тако и Он услишаваше молитве верног слуге Свог, да га не би ожалостио.
У то време цароваше у Израиљу безакони цар Ахав, имајући престо у граду Самарији.[3] Ахав се ожени Језавељом, ћерком цара Силонског Етвала. Као незнабошкиња, Језавеља донесе са собом у своју нову постојбину сидонског идола бога Вала.[4] Ахав сагради за њега у Самарији идолиште, постави у њему жртвеник, и сам се клањаше Валу као богу, а и сав Израиљ привођаше на поклоњење Валу. Тиме цар Ахав разгњеви Господа Бога вишњега више од свих царева који беху пре њега у Израиљу, јер силно разви идолопоклонство у своме царству. Стога и дође к овоме цару пророк Божји Илија, пун ревности за Бога, и изобличи га за заблуду, што се он, оставивши Бога Израиљева, сам клања ђаволима и са собом вуче у погибао сав народ. Но видећи да цар не слуша његове прекоре, свети пророк речима додаде дело, предавши казни цара богопротивника и његове поданике. Он рече: Тако да је жив Господ Бог Израиљев,[5] пред којим стојим, ових година неће бити росе ни дажда докле ја не речем (3 Цар. 17, 1).
Рекавши то, Илија оде од Ахава, и одмах се на пророкову реч закључа небо и настаде суша: ни једна кап кише или росе не паде на земљу. Суша изазва неродицу плодова земаљских, те наступи глад. Јер када сагреши сам цар, гнев Божји долази на све људе, као што и раније због греха једнога Давида пострада цело царство.[6] Пророк Божји Илија очекиваше да цар Израиљски Ахав, будући кажњен, увиди своју заблуду и обрати се к Богу с покајањем, и са собом изведе на прави пут и развраћени народ. Но када свети Илија виде да Ахав, слично Фараону, остаје тврдоврат и не помишља да остави незнабожје, већ напротив све више и више срља у понор зла, и гони и убија људе који побожно служе Богу, онда он продужи казну на другу и на трећу годину. Тада се испуни реч првога боговидца, светог пророка Мојсија, речена Израиљу: Небо над главом твојом биће од бакра, а земља под тобом биће од гвожћа (5 Мојс. 28, 23); јер због закључаног неба, земља не имађаше влаге и не даваше свога плода. Пошто ваздух беше врео и сваки дан силна сунчана жега, то увену цвеће и посуши се сва трава и дрвеће, пропадоше сви плодови земаљски, опустеше баште, њиве и поља, те на њима не беше ни орача ни сејача. Поред тога и извори водени пресахнуше, мале реке и потоци сасвим престадоше, а у великим рекама вода се смањи, и сва земља постаде безводна и сува, те од глади умираху људи, стока и птице. Ова казна захвати не само Израиљско царство него и околне земље. Јер када се у граду запали једна кућа, пожар се прошири и на суседне куће. Тако се догоди и у поднебесју: један народ Израиљски навуче на себе гњев Божји, а страдаше васељена.
Но све ово би не толико од гнева Божја колико од пророкове ревности. Јер свемилосрдни и човекољубиви Господ, видећи невољу људи и помор свих животиња, беше готов, по доброти Својој, да пошаље дажд земљи, али се уздржа од тога, да би испунио пророкову вољу и да се не би показале лажне пророкове речи: Тако да је жив Господ, ових година неће пасти на земљу дажд ни роса докле ја не речем!
Пророк који изговори ове речи беше толико обузет ревношћу за Бога, да ни себе сама није штедео, јер је знао да ће и он сам, кад нестане хране на земљи, трпети глад као и остали људи. Али он није марио за то, јер је радије волео умрети од глади него помиловати нераскајане грешнике који непријатељују против Бога. А шта ради свемилосрдни Господ? Он шаље пророка Илију у неко усамљено место, далеко од људи, говорећи му: Иди на исток, и сакриј се код потока Хората[7] према Јордану. И из онога потока пиј воду, а гавранима сам заповедио да те хране тамо (3 Цар. 17, 3-4).
Ово уради Господ зато, да би сачувао пророка од убилачких руку Језавељиних, и да пророк не би умро од глади, и да би помоћу гаврана изазвао у пророку сажаљење према људима који пропадају и умиру од глади и жеђи. Гаврани су по природи прождрљивији од других птица; они немају сажаљења чак ни према својим тићима, јер врана чим излегне своје тиће, одмах их напушта и одлеће, остављајући их да поцркају од глади. Само промисао Божји, који се брине о сваком створењу, храни напуштене тиће: јер им шаље из ваздуха муве, те им улећу у уста. И када по наређењу Божјем гаврани долетаху сваки дан к пророку, доносећи му храну, изјутра хлеб, предвече месо, Бог кроз то сваки пут на тајанствен начин говораше пророковом срцу: Погледај како се гаврани, по природи дивљи, лакоми, прождрљиви, мрзитељи својих тића, брину о твојој исхрани: сами су гладни, а теби доносе храну! Међутим ти, човек, немаш сажаљења према људима, и хоћеш да помориш глађу не само људе него и стоку и птице.
Исто тако, када пророк виде да кроз извесно време пресахну поток, Бог му рече: Већ је време да се смилујеш на мучену твар и да јој пошаљеш дажд, да и ти сам не би умро од жеђи. - Међутим, ревнитељ Божји се крепљаше, молећи Бога о супротном: да не буде дажда док не буду кажњени они који су још некажњени, и док се не истребе са земље непријатељи Божји. Тада Господ опет, премудро приволевајући слугу Свога на сажаљење, посла га у Сарепту Сидонску,[8] која не беше под влашћу цара Израиљског, к сиромашној жени удовици, да би он размислио у себи, какву несрећу нанесе он не само људима богатим и брачним него и бедним удовицама, које не само у време глади него и у време изобиља и плодности често немају свакодневну храну.
Када пророк дође к вратима града Сарепте, он угледа удовицу са две обрамнице дрваца; јер она не имађаше брашна више сем једне прегршти у здели и нешто уља у крчагу. Гладан, пророк затражи од ње парче хлеба. Удовица му исприча о својој крајној беди у којој се налази у последње време, и каза му да она жели да последњи пут зготови обед сину и себи од брашна што га има, па да онда умру од глади. И ово је могло да потресе Божјег човека, те да се сажали на све бедне удовице; али велика ревност његова за Бога надвлађиваше све, и он не обраћаше пажњу на пропадање твари, желећи да прослави Творца и покаже свој васељени Његову свемоћну силу. Имајући пак по мери своје вере благодат чудотворства од Бога, пророк учини те брашна и уља не нестаде у удовичиној кући; и њега храњаше удовица док не престаде глад. Пророк и умрлог сина удовичина васкрсе молитвом и трократним дувањем на њега, о чему говори Свето Писмо. Постоји предање о овом васкрснутом сину удовичином, да му је име било Јона, и да се он у зрелим годинама својим удостојио пророчкога дара, и био послан Богом у Ниневију да проповеда покајање; но прогутан у мору китом, и после три дана изишав из кита, он је постао праобраз тродневног васкрсења Христовог, као што се о томе подробно казује у пророчкој књизи његовој и у житију његовом.[9]
По истеку трију бездаждних и гладних година, свеблаги Бог, видећи где се Његово саздање потпуно уништава глађу на земљи, сажали се и рече слузи Своме Илији: Иди, јави се Ахаву, јер хоћу да се смилујем на дело руку мојих, и речју уста твојих пошаљем дажд сасушеној земљи, напојим је и учиним плодородном. А ето, и Ахав већ нагиње к покајању, тражи тебе и готов је да те послуша у свему што му наредиш.
Пророк одмах крену из Сарепте Сидонске у Самарију, престоницу Израиљског царства. У цара пак Ахава бејаше управитељ двора неки Авдија, човек који се веома бојаше Бога и верно Му служаше. Јер кад Језавеља убијаше пророке Господње, Авдија сакри сто пророка, по педест у једну пећину, и храни их хлебом и водом. Овог свог царедворца призва к себи цар Ахав (још пре доласка пророка Илије к њему) и посла га да потражи крај пресахлих потока траве, да би прехранили то нешто мало преосталих у животу коња и друге стоке. А кад Авдија изађе из града, срете светог пророка Илију, поклони му се до земље и каза му да га је Ахав брижљиво тражио по целом царству свом. Свети Илија рече Авдији: Иди, кажи господару своме: ево ја, Илија, идем к њему. - Авдија одбијаше говорећи: Бојим се, кад ја отидем од тебе, Дух ће те Господњи пренети у другу земљу, па ћу ја испасти лажов пред господарем мојим, и он ће се разгневити и убити ме. - Илија одговори: Тако да је жив Господ, пред којим ја стојим, данас ћу се показати Ахаву. Тада се Авдија врати и каза цару. Ахав похита у сусрет човеку Божјем. А кад угледа Илију, он се због прикривене у себи злобе према пророку дрзну рећи пророку тешку реч: Јеси ли ти онај што квариш Израиљ? - На то пророк Божји неустрашиво одговори Ахаву: Не кварим ја Израиљ, него ти и дом оца твога оставивши Господа Бога свог и приставши за поганим Валом.
После тога пророк Божји, као онај који има у себи силу помоћи Божанске, стаде са влашћу наређивати цару, говорећи: Сада пошљи и сабери к мени свих десет племена Израиљевих на гору Кармилску,[10] и доведи четири стотине и педесет бестидних пророка Валових и четири стотине и педесет одвратних пророка који служе другим поганим идолима на високим горама, и сви једу за столом Језавељиним; нека они ступе у спор са мном о Богу, па ћемо видети који је Бог истинит.
Цар одмах посла гласоноше по свој земљи Израиљској, сабра безбројно мноштво народа, и све погане пророке и жреце сазва на гору Кармил, па и сам тамо дође. Тада ревнитељ Божји Илија, ставши пред свима, рече цару и свему народу Израиљском: Докле ћете храмати на обе ноге своје? Ако Господ Бог, који вас крепком руком изведе из Египта, јесте Бог, зашто онда не идете за Њим? Ако ли пак Вал јесте бог ваш, онда идите за њим.
На ове пророкове речи народ ћуташе, а и не могаше ништа одговорити, јер сваког Израиљца изобличаваше сопствена савест због заблуде његове. Тада пророк Илија продужи: А сада, да бисте познали истинитога Бога, урадите што вам будем наредио. Ви видите да сам само ја остао пророк Господњи у свему Израиљу, а све остале пророке ви побисте. Ви исто тако видите како је овде много пророка Валових. Дајте нам дакле два јунца за жртву, једног мени а другог жрецима Валовим; но огња нам не треба. На чију жртву спадне огањ с неба и спали је, бог тога и јесте истинити Бог, и сви се имају поклонити Њему, а противници да се предаду на смрт.
Саслушавши ове речи, сав народ похвали предлог пророка Божјег и рече: Нека тако буде! добар је твој предлог!
Када два јунца бише доведена усред скупа, свети Илија рече бестидним пророцима Валовим: Изберите себи једнога јунца, и ви први приготовите жртву, јер вас је много, а ја ћу приготовити после, пошто сам један. А када положите јунца на дрва, огањ не потпаљујте, него се молите вашем богу Валу, да он с неба пошље огањ и сажеже вашу жртву.
Бестидни пророци тако и поступише. Бацивши коцку они узеше јунца, начинише жртвеник, наређаше на њему много дрва, заклаше јунца, исекоше га на делове, положише их на жртвеник преко дрва, па се стадоше молити своме Валу, да пошље огањ на њихову жртву. И призиваху име Валово од јутра до подне вичући: Услиши нас, Вале! услиши нас! - Но не би ни гласа, ни одговора. И скакаху они око свог жртвеника, али све узалуд. А кад би у подне, стаде им се пророк Божји Илија ругати, и рече: Вичите јаче, да би вас чуо бог ваш! ваљда се нешто замислио, или је у послу, или с неким разговара, или пирује, или спава; вичите дакле што јаче, да бисте га пробудили! - И викаху лажни пророци иза гласа, и по обичају свом параху себе ножевима, а други бичеваху себе до крви.
Пошто прође подне и дан нагињаше к вечеру, а бесрамни жреци ништа не успеше, рече им свети Илија Тесвићанин: Умукните једном и престаните! већ је време да ја принесем жртву. - И умукоше поштоваоци Вала. Тада пророк Илија, обраћајући се народу, рече: Приступите к мени! - И приступише к њему сви. И узе Илија дванаест камена према броју племена Израиљевих, начини од њих жртвеник Господњи, нареди дрва на жртвеник, исече јунца на комаде, метну их на дрва, ископа ров око жртвеника, и нареди људима да четири ведра воде излију на жртву и на дрва. И они тако урадише. Илија им рече: Учините још једном! - И они учинише још једном. Илија им опет рече: Учините и трећом! - И они учинише трећом, те вода потече око жртвеника, и ров се напуни воде. И завапи Илија к Богу, гледајући у небо, и рече: Господе Боже Аврамов, Исаков и Јаковљев! услиши сада мене, слугу Твога, и пошљи с неба огањ на жртву, да би сви ови људи данас познали да си Ти једини Господ Бог у Израиљу, а ја - слуга Твој, и Теби принесох ову жртву! Услиши ме, Господе, услиши ме, да би се срца ових људи опет обратила к Теби!
И паде с неба огањ од Господа, и спали жртву и дрва и камен и прах, и воду у рову попи; - све уништи огањ. А народ кад то виде сав попада ничице, кличући: Ваистину Господ је једини Бог, и нема другога Бога осим Њега. - Тада Илија рече народу: Похватајте пророке Валове да ни један не утече. - Народ их похвата, и свети Илија их одведе на поток Кисон, који се улива у Велико Море,[11] и тамо их покла својом руком, и нечисте лешине њихове побаца у воду, да не би поганили земљу и смрад њихов кужио ваздух.
После тога свети Илија рече цару Ахаву да што брже једе и пије, па упрегне коње у кола и пожури на пут, јер ће пасти силан дажд и поквасити све. Када Ахав седе да једе и пије, Илија се попе наврх Кармила. Сагнувши се к земљи, он метну лице своје међу колена своја и мољаше се Богу да пошље дажд на земљу. И одмах се молитвом његовом као кључем отвори небо, и паде силна киша, која покваси све и богато напоји жедну земљу. Тада Ахав, увидевши своју заблуду, оплакиваше грехе своје на путу за Самарију. А свети Илија, опасавши бедра своја, пешке иђаше испред Ахава, радујући се о Господу Богу свом.
Када за све ово дознаде гадна царица Језавеља, жена Ахавова, она се страховито разбесне због погубљења њених бестидних пророка и посла поруку светоме Илији, кунући се боговима својим, да ће га она сутрадан убити у онај час у који он поби пророке Валове. И уплаши се свети Илија смрти, јер и он беше човек са слабостима својственим природи људској, као што је и речено о њему: Илија беше човек као и ми (Јак. 5, 17). И побеже из страха од Језавеље у Вирсавеју,[12] у царство Јудејско, и отиде у пустињу сам. Путовавши кроз пустињу дан хода, он седе под смреку да се одмори. Опхрван тугом, он стаде молити од Бога смрт себи, говорећи: "Господе! доста сам већ живео на земљи; узми сад душу моју; еда ли сам бољи од отаца својих?"
Ово пророк рече не због муке од гоњења него као ревнитељ Божји, не трпећи злоћу људску и бешчешћење Бога и хуљење пресветог имена Господњег: њему смрт беше лакша него слушати и гледати људе безаконике који презиру и одбацују Бога, Творца свога. Молећи се тако, свети Илија леже и заспа под дрветом. И гле, анђео Господњи такну га и рече му: "Устани, једи и пиј". Пробудивши се, Илија угледа крај свог узглавља врућ хлеб и крчаг воде; и уставши једе и пи, па опет заспа. Но анђео Господњи дође по други пут, и такну га говорећи: "Устани, једи и пиј, јер ти је пут далек".
И уставши Илија једе и напи се воде; па поткрепљен тиме он путова четрдесет дана и четрдесет ноћи докле дође на гору Божију Хорив.[13] Тамо се настани у пећини. Ту му саговорник би сам Господ, који му се јави у благом лахору који тихо дуваше у чистом ваздуху. Када се Господ приближаваше к њему, испред Господа иђаху страшна знамења: најпре настаде силна олуја која брда разваљиваше и стене разламаше; затим иђаше огањ, али Господ не беше у огњу; а иза огња глас танане светлости, и ту Господ. А кад Илија чу пролажење Господа, он заклони лице своје плаштом и изишав стаде пред пећином; и чу глас Господа који му говораше: Шта ти ту радиш, Илија? - Он одговори: Ревнујући поревновах веома за Тебе, Господа Сведржитеља, јер синови Израиљеви оставише завет Твој, жртвенике Твоје развалише, и пророке Твоје побише мачем; и ја остах сам, па траже душу моју да ми је узму. - А Господ, тешећи Илију у његовој тузи, откри му да није сав Израиљ одступио од њега, него Он има седам хиљада тајних слугу Својих који не преклонише колена своја пред Валом. Уједно с тим Господ обавести Илију да ће убрзо погинути Ахав и Језавеља и сав дом њихов; и нареди да унапред одреди за цара над Израиљем једног достојног човека, по имену Јуја, који ће истребити сав род Ахавов; поред тога нареди да и Јелисеја помаже за пророка.
Утешивши тако слугу Свога Господ отиде од њега. А угодник Божји по наређењу Господњем отпутова оданде, и нађе Јелисеја сина Сафатова где оре са дванаест пари волова, баци на њега плашт свој, каза му вољу Господњу, назва га пророком и нареди му да иде за њим. А Јелисеј рече светом Илији: Молим те, пусти ме на кратко време да се опростим са оцем мојим и мајком мојом, па ћу поћи за тобом. - Свети Илија му не спречи то. Јелисеј онда оде дома, закла пар волова са којима је орао, приреди угошћење суседима и рођацима, па се опрости са родитељима, и оде за светим Илијом пратећи га свуда и служећи му као слуга и ученик.
У то време цар Ахав, под утицајем своје неваљале жене Језавеље, својим ранијим безакоњима додаде ново безакоње; и то ово: Један Израиљац по имену Навутеј имађаше виноград до имања цара Ахава у Самарији. Ахав предложи Навутеју: Уступи ми свој виноград да начиним од њега градину, јер је близу до двора мога; а ја ћу ти дати за њега бољи виноград, или ако волиш, даћу ти у новцу шта вреди. - Навутеј одговори: Сачувај Боже да бих ти дао наслеђе предака својих.
Тада се Ахав врати кући својој зловољан и љутит због Навутејева одговора, и од муке не могаде јести хлеба. Дознавши разлог Ахавовог нерасположења, Језавеља му се насмеја, и рече му: Зар је таква власт твоја, царе Израиљев, да чак и према једном човеку ниси у стању показати вољу своју? Него престани са тугом, једи хлеба и причекај мало, па ћу ти ја сама дати у руке Навутејев виноград.
Рекавши то, она написа наредбу у царево име најстаријим грађанима Израиљским и удари на њу царски печат. У наредби беше написано, да они оклеветају Навутеја како је тобож хулио Бога и цара, да приведу лажне сведоке, па да због тога заспу Навутеја камењем изван града. И би извршено ово неправедно убиство према безаконом наређењу. А после погубљења невиног Навутеја, Језавеља рече Ахаву: Сада узми без новца виноград Навутејев, јер Навутеја већ нема међу живима.
Чувши да је Навутеј убијен, Ахав се мало ожалости, па затим пође у Навутејев виноград да га присвоји. На путу га, по наређењу Божјем, срете свети пророк Илија и рече му: Пошто си неправедно убио невиног Навутеја и отео његов виноград, због тога овако вели Господ: На месту на коме пси полизаше крв Навутејеву, на том истом месту пси ће полизати твоју крв; такође и жену твоју Језавељу појешће пси, и сав дом твој биће истребљен.
Чувши ове речи Ахав заплака, збаци са себе царску одећу своју, обуче се у врећу и наложи на себе пост. И то тако мало покајање Ахавово пред Господом учини, те извршење казне изречене дому Ахавовом би одложено за време после његове смрти. Јер Господ рече пророку Свом Илији: Пошто се Ахав тако понизи преда мном, нећу навести оно зло на дом његов за живота његова, него у дане сина његова.
После тога поживе Ахав три године, па би убијен у рату. Са бојишта га на колима повезоше у Самарију, и његову крв која је текла с кола полизаше пси, као што предсказа пророк Божји. Исто тако и све оно што беше проречено о Језавељи и о целом Ахавовом дому зби се потом у своје време, по узећу светог Илије на небо (ср. 4 Цар. 9, 22-37).
По смрти Ахава на његово место зацари се Охозија син његов. И он се показа како наследник очева престола тако и наследник очева многобожја, јер слушајући бедну матер своју Језавељу он служаше и приношаше жртве поганом Валу, те тиме веома разгневи Господа Бога Израиљева. Једном услед несмотрености Охозија паде са прозора свога дома и тешко се разболе. И он упути посланике лажном богу Валу, или тачније - демону који живљаше у идолу Валовом и даваше лажне одговоре онима који му се обраћаху питањима. Томе демону он и посла да пита за своје здравље, да ли ће оздравити од болести. Када посланици Охозијини иђаху путем ка Валу, срете их, по наређењу Божјем, пророк Божји Илија и рече им: Еда ли нема Бога у Израиљу, те идете да питате поганог Вала? Вратите се и реците цару који вас је послао: Овако вели Господ: нећеш се дигнути с постеље на коју си легао, него ћеш умрети на њој.
Вративши се, посланици саопштише болноме цару ове речи. Цар их упита: Какав беше на очи тај човек који вам то рече? - Они одговорише: Беше космат и опасан кожним појасом. - Цар на то рече: То је Илија Тесвићанин. - И посла педесетника са његовом педесеторицом, да ухвате Илију и доведу к њему. Они одоше и нађоше Илију на гори Кармилу, јер беше навикао да највише борави тамо. Угледавши Илију где седи на врх горе, педесетник му рече: Човече Божји! сићи овамо, цар наређује да идеш к њему. - Свети Илија одговори педесетнику: Ако сам човек Божји, нека сиђе огањ с неба и прождре тебе и твоју педесеторицу. - И тог часа сиђе огањ с неба и сагоре их у пепео. Цар онда посла другог педесетника с његовом педесеторицом, но и њих снађе то исто: паде с неба огањ и прождре их. Тада цар посла и трећега педесетника с његовом педесеторицом. А овај педесетник, дознавши шта се догоди са његовим претходницима, дође к светом Илији са страхом и смирењем, клече на колена своја пред њим, мољаше га говорећи: Човече Божји! Ево душа моја готова је пред тобом, и душе ових слугу твојих што су са мном; смилуј се на нас; дошли смо не по својој вољи, него смо послани к теби; не погуби нас огњем, као наше претходнике.
И поштеде пророк дошавше са смирењем; а оне пре њих не поштеде зато што беху дошли с гордошћу и влашћу, и имађаху намеру да га ухвате као заробљеника и воде са бешчешћем. И нареди Господ светом Илији да без бојазни иде к цару са овим трећим педесетником да му каже исто што и раније. Тада човек Божји пође с горе са педесетником и његовим људима. Дошавши к цару он му рече: Овако вели Господ: зато што си слао посланике да питају Вала о животу твом као да нема Бога у Израиљу да би га питао, нећеш се дигнути с постеље на коју си легао, него ћеш умрети.
И умре Охозија по речи Господњој, изреченој устима пророка. После Охозија зацари се брат његов Јорам, пошто Охозија не имађаше сина. На овоме Јораму заврши се дом Ахавов, јер би истребљен гневом Божјим у дане светог пророка Јелисеја, као што о томе пише у његовом житију.[14]
Када се приближи време у које је Господ хтео да узмс к себи Илију жива у телу, иђаху Илија и Јелисеј из града Галгала у град Ветиљ. Но знајући по откривењу Божјем да му се приближи узеће на небо, Илија хтеде да остави Јелисеја у Галгалу, смиреноумно скривајући од њега своје прослављење које му је предстојало од Бога; и он рече Јелисеју: Остани ти овде, јер мене Господ шаље до Ветиља. - А свети Јелисеј, који је такође по откривењу Божјем знао шта се има догодити, одговори: Жив ми Господ и жива ми душа твоја, нећу те оставити.
- И обојица одоше у Ветиљ. А синови пророчки[15] који живљаху у Ветиљу приступише насамо к Јелисеју и рекоше му: Знаш ли да ће Господ узети господара твог од тебе? - Јелисеј одговори: Знам и ја, но ћутите. - Потом свети Илија рече Јелисеју: Остани ти ту, јер мене Господ шаље у Јерихон. - Јелисеј му одговори: Жив ми Господ и жива ми душа твоја, нећу те оставити. - И они обојица одоше у Јерихон. А синови пророчки који бејаху у Јерихону приступише к Јелисеју, и рекоше му: Знаш ли да ће данас узети Господ од тебе господара твога? - Јелисеј одговори: знам, ћутите. - Свети Илија опет рече Јелисеју: Остани ти ту, јер ме Господ шаље на Јордан. - Јелисеј одговори: Жив ми Господ и жива ми душа твоја, нећу те оставити. - Тако отидоше обојица. За њима пођоше и педесет људи између синова пророчких, пратећи их издалека. А кад оба света пророка стигоше на Јордан, Илија узе свој плашт, сави га и удари њиме по води; вода се раступи тамо и амо, те пређоше обојица сувим. А кад пређоше Јордан, рече Илија Јелисеју: Ишти од мене шта хоћеш да ти учиним, докле се нисам узео од тебе. - Јелисеј одговори: Молим да дух што је у теби, буде двоструко више у мени. - Илија рече: Заискао си тешку ствар; али ако ме видиш кад се узмем од тебе, биће ти тако; ако ли не видиш, неће бити.
И кад иђаху даље разговарајући се, гле, изненада се појавише огњена кола и огњени коњи и раставише их, при чему Илија би у вихору узет на небо. А Јелисеј гледајући то викаше: Оче, оче! кола Израиљева и коњица његова! (Овим речима он као да говораше: Ти си, оче, био сва сила Израиљева; својом молитвом и ревношћу ти си више помагао Израиљском царству него велико мноштво ратних кола и наоружаних коњаника). - И Јелисеј више не виде Илију; онда дохвати своје хаљине и раздра их од туге. Утом паде крај њега плашт бачен одозго Илијом; он га узе, стаде на брегу Јордана, удари плаштом по води и, разделивши њиме воду као Илија, пређе по суву, и постаде наследник благодати која деловаше у његовом учитељу.
Свети пророк Божји Илија, огњеним колима узет на небо са телом, жив је све до сада у телу, чуван Богом у рајским насељима. Њега видеше три света апостола у време преображења Господња на Тавору; и опет ће га видети обични смртни људи пред други долазак Господњи на земљу. И он који је избегао смрт од мача Језавељина, пострадаће тада од мача Антихристова (Откр. 11, 3-12). И после тога он ће се не само као пророк него и као мученик удостојити у лику светих веће части и славе, него сада, од праведног наградодавца Бога, Једнога у Три Лица, Оца и Сина и Светога Духа, коме част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин.[16]

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ ИЛИЈЕ, патријарха Јерусалимског, и ФЛАВИЈАНА, патријарха Антиохијског

Велики ревнитељи вере и бранитељи Православља. Умрли обојица у изгнанству, куда их прогна јеретички цар Анастасије. Тачно провидели смрт цара Анастасија и своју. Истовремено писали су они један другом, из удаљених места: "Анастасије цар данас умре, пођимо и ми на Суд Божји с њим". И после два дана оба светитеља скончају, 518 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АВРАМИЈА ЧУХЛОМСКОГ

Овај преподобни отац наш, измалена заволевши Бога, дође к великом Сергију чудотворцу[17] и прими од њега монашки постриг. Због врлинског живота свог он би удостојен свештеничког чина, после чега се са још веђим трудољубљем подвизаваше. Одликујући се крајњим смирењем, он остави обитељ преподобног Сергија и, удаљивши се у пуста места Галичког краја,[18] он тамо основа многе обитељи.[19] И дође на једно место близу горе, и сатвори молитву лијући силне сузе. Утом он чу са горе глас који му говораше: "Аврамије! попни се на гору; овде стоји икона Матере моје".
Преподобни се попе на гору, и угледа где на једном дрвету стоји икона Пречисте Богоматере са Предвечним Младенцем. Павши ничице, он се стаде молити са сузама, и понова чу глас који му говораше: "Аврамије, устани!"
Он устаде, и гле, икона сама сиђе на његове руке, никим не ношена. Светитељ онда на том месту начини себи најпре келију и дуго време проведе у тој пустињи; а после много година он на том месту подиже манастир, сабра мноштво ученика и много се подвизаваше у посту и уздржању. Сазнавши зараније време свога одласка к Богу, он сазва братију своје обитељи, изговори им поуке корисне по душу, причести се Телом и Крвљу Господа Христа, и престави се у вечне обитељи двадесетог јула 1375 године.[20] Богу нашему слава, сада и увек и кроза све векове.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Сиким или Сихем - град у средини западног дела Палестине, који је касније образовао Самарију.
2. Град Тесвит или Тесва налазио се у источном делу Галадске покрајине, која се простирала од горе Ермона до реке Арнона, - на истоку од Јордана, близу Галадских гора.
3. Овај град беше већ трећа престоница царства Израиљског: прва престоница беше Сихем, у племену Јефремовом: друга - Терс, у племену Манасијином; трећа - Самарија, опет у племену Јефремовом.
4. Вал - главно божанство код хананејских народа; бог сунца и плодородних сила природе.
5. Ове речи означавају заклетву, као наше: "Тако ми Бога!" или: "Жив ми Господ!" или: "Жив ми Бог!"
6. Подстакнут гордошћу, Давид хтеде да преброји свој народ. За такав грех Господ посла на његово царство кугу, од које за три дана умре 70.000 људи.
7. У Сирији, близу Дамаска.
8. Град Сарепта налазио се на западу Финикије, на обали Средоземног Мора, близу Сидона.
9. Спомен његов празнује се 22 септембра; под тим даном је и његово житије.
10. Гора Кармил налази се на северозападу Самарије, близу Средоземног Мора. Илија изабра ту гору зато што је она била главно место служења Валу у Израиљском царству.
11. Великим Морем називало се Средоземно Море.
12. Град Вирсавеја налазио се на југу Јудеје.
13. Гора Хорив налази се у југозападном делу Арабијског Полуострва, на северу од Црвеног Мора, близу горе Синаја.
14. Спомен светог пророка Јелисеја празнује се 14 јуна.
15. Код Израиљаца синовима пророчким називали су се ученици пророка. Они су сачињавали заједнице које су се васпитавале под непосредним утицајем пророка. Ученици пророчки бавили су се молитвом, поучним разговорима, побожним песмопојањем и музиком, и долазили понекад до божанског надахнућа. "Пророковати", по Св. Писму, не значи увек "предсказивати будућност" према откривењу Божјем; то понекад значи: под утицајем Духа Божјег држати надахнуте беседе, говорити поучне проповеди, тумачити реч Божју (ср. 1 Кор. 14, 3-6), састављати молитве и песме Богу, произносити их и певати уз звуке музике. - Све је то био циљ и задаћа пророчких заједница, пророчких школа. Таквих је школа било у Рами, Ветиљу, Јерихону, Галгалу и по другим местима.
16. Живот светог пророка Илије изложен је према подацима из Светога Писма: 3 Цар. главе: 17, 18, 19, 21; 4 Цар. главе: 1, 2. 3.
17. Реч је о светом Сергију Радонежком, оснивачу Тројице-Сергијевске лавре, близу Москве. Спомен његов празнује се 25 децембра.
18. Овде се подразумевају насељене Чудским племенима околине градова Галича и Чухломе, који се налазе у садашњој Костромској губернији, у Русији. По граду Чухлому преподобни Аврамије прозван Чухломски.
19. Преподобни Аврамије основао следеће обитељи: Успенску, близу Галича, на обали Чухломског Језера, Велику Пустињу на 30 врста од Успенске, Вочску на обали реке Воче, и Покровску на 13 врста од Вочске.
20. Преподобни Аврамије упокојио се у свом Покровском манастиру. Свете мошти његове почивају тамо у притвору храма, посвећеног његовом имену.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Макрина. Најстарија сестра св. Василија Великог и св. Григорија Ниског. Као девица рано би обручена некоме младићу благородном. Но када њен обручник умре, Макрина се заветова никада не ступати у брак говорећи:„није право да девојка, обручена једном веренику, иде за другога; по закону природном треба да буде једно супруженство као што је једно рођење и једна смрт". Још правдаше она то вером у васкрсење сматрајући обрученика свога не мртвим но живим у Бога. „Грех је и срамота, вели, да супруга не сачува верности, када јој супруг оде у неку далеку страну." По том заједно са својом мајком Емилијом прими монаштво у неком девичком манастиру, где се подвизаваху са другим инокињама. Живљаху од труда руку својих посвећујућивећи део времена богомислију, молитви и непрестаном уздизању ума свога к Богу. Временом сконча јој мајка, а за тим и брат Василије. Деветог месеца по смрти Василијевој дође Григорије да обиђе своју сестру, но нађе је на самртној постељи. Пред саму смрт св. Макрина уздиже молитву ка Господу: „Ти Господе упокојаваш телеса наша сном смрти на неко време, па ћеш их опет пробудити последњом трубом.Прости мене и дај ми да кад се душа свуче од телесне одеће, предстане Теби непорочна и без греха и да буде као тамјан пред Тобом". По том направи руком крсни знак на челу, наочима, на лицу, на срцу и - издахну. Упокоји се у Господу 379 год.

2. Преп. Дије. Родом из Антиохије Сиријске, од хришћанских родитеља. У младости би настављен од богодухновених мужева монашком животу и подвигу. Пошто издржа дуготрајну и трудну борбу са ђаволом и похоти телесном, даде му се од Бога велики дар чудотворства. У молитвама својим најчешће се обраћаше св. Тројици. Твораше чудеса велика и страшна силом молитве своје: тако учини те сух штап озелени, сух бунар напуни се водом, неверна човека умртви и опет васкрсе. После неког двократног виђења небесног напусти Антиохију и пресели се у Цариград, где у близини града настави свој подвиг. Слава о њему убрзо се распростре, тако да га и сам цар Теодосије Млађи посети, да прими савет од њега, а патријарх Атик приволи га те га рукоположи за презвитера. Поживевши многе године, он се приправи за смрт, причести се, поучи братију, леже у постељу и на очи свију беше мртав. Вест о његовој смрти привуче многи народ; дође и патријарх Атик, заједно с патријархом Антиохијским Александром. Но када хтедоше да га погребу, он се наједанпут диже као разбудивши се од сна и рече: „даровао ми Бог још 15 година живота овога". И поживе св. Дије тачно још 15 година, и настави многе на пут спасења, многе исцели, многима поможе у разним бедама и невољама, па најзад предаде душу своју Господу, коме целога живота верно послужи. Упокоји се 430 год. у дубокој старости.

3. Спомен Стевана Високог, сина св. кнеза Лазара српског и кнегиње Милице. Заштитник хришћанства на Балкану у најтежим данима. Оснивач красних задужбина Манасије и Каленића. После многих трудова и невоља скончао 19 јула 1427 године.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ И БЛАГОВЕРНОГ СТЕФАНА ВИСОКОГ, деспота Српског

Светом пророку и боговидцу Мојсију рече Бог, јавивши му се на Синају, да ће му се приближити, јер се и Мојсије приближи Богу угађањем. И још рече Бог да ће се после тога приближавати и свима онима који буду слично Мојсију верни служитељи и угодници Његови. Јер свакоме, рече Бог Мојсију, који Ми се приближује и узноси се к Мени у чистом ковчегу тела свога, сачуваном неприкосновеним од потапајућих вода неверја и нечистоте, приближићу се и Ја њему и изићи ћу му у сусрет, изливајући на њега воду чисту од Духа Мојега, и узвешћу га до вишњих и непролазних стварности небеских.
Овако почиње описивање живота и подвига овог славног и благочестивог господара Српског, деспота Стефана, његов животописац Константин Философ. Настављајући затим са упоређивањем светог деспота Стефана са боговидцем Мојсијем, он вели да је онај свети Боговидац био узор и образац овом светом Богољупцу, то јест праведном Стефану деспоту, јер је животни пут и подвиг њих двојице био од самог почетка сличан и скоро један и исти. И Мојсије и Стефан су, као богоподвижни анђели водитељи, око четрдесет година водили спасоносно свој богоизабрани народ кроз земљу ропства египатског и турског и кроз пустињу невоља и опасности ка земљи обећаној, то јест ка Царству Небеском. Кроз њих обадвојицу подједнако се прослави Бог дивним и славним делима Својим над противницима, и постаде диван Бог у споменима Светитеља Његових.
Јер као некада кроз богоизабраног Мојсија, тако и сада кроз овог богоизабраног владаоца христоименитог народа Српског Бог показа силу Своју у народу Своме, не давши да околни народи и племена униште ово верно наслеђе Христово. Јер и сада, у време деспотово, Бог остави и сачува за Себе оне "који не приклонише колена своја пред Ваалом" (3 Цар. 19, 18; Рм. 11, 4) и не поклекнуше због слабости људске природе, него ојачаше од немоћи и бише снажни у биткама, и телесним и духовним, јер вероваше Ономе који ломи битке мишицом високом и моћном. И још беше овај благочестиви и свети деспот Стефан сличан Мојсију по томе што више вољаше страдати са народом Божијим неголи имати привремену сладост греха. Јер се сараспињаше са страдалним христоименитим стадом својим, и, страдајући ваистину ради побожности и Благочешћа (= Православља) не мање од многих у древности, он остаде чврст у вери и непоколебљив, и храброваше у Господу од Кога зато и доби венац правде.
Још упоређује светог Стефана деспота његов животописац Константин и са Исусом Навином, јер му беше сличан у вери и храбрости и у достојности раздељивања земље и у подизању нове скиније Новоме Израиљу, као и у ослобађању народа својега у разна времена од околних непријатеља премудрошћу и силом од Бога му даном. Мудри Философ упоређује светог Стефана још и са многим другим старозаветним судијама и царевима, па и са самим светим Давидом и мудрим Соломоном. Јер као што Господ "нађе Давида по срцу" Своме (Д.Ап. 13, 22; Пс. 88, 20), тако ваистину нађе и достопамјатног овог Стефана, који се као и Давид гнушаше гордости и високоумља, а љубљаше свагда богосличну смиреност и христолику кротост, колико му беше могуће сместити у себе ове божанске и боготворне врлине. А Соломону је био сличан по томе што и он, као некада премудри Соломон (ср. 3 Цар. 2, 12 и 1 Цар. 10), смири најмоћније земље око себе на северу и југу и на истоку и западу, те му, као некада Савска царица Соломону, долажаху са свију страна цареви и владари, дивећи се његовој мудрости и богатству и тражећи његово пријатељство. Јер и он попут Соломона доби од Господа небеске премудрости и обостраног богатства, тако да беше и бољи и врлинскији од свих тадашњих владара и на Истоку и на Западу.
Сабравши у себи премудрост из Божанских списа Светога Писма и Светих Отаца, и скупивши богатства своје златне и плодне земље, Стефан беше вером, премудрошћу и даривањем милостиње као нико други. Чак ни из давнина не беше међу владаоцима таквога владаоца, тако изванредно човекољубивог и богоугодног. Живео је заједно са источнима и западнима, са хришћанима и са неверницима, и узимајући од свих оно што је најбоље, био је од свих поштован, а све их је превазилазио својим врлинама и поштењем.
Животописац му мудри Константин упоређује деспота Стефана још и са пророком Данилом и са света Три Младића из пећи Вавилонске, јер је и он као и они био у чељустима лавовским и пролазио кроз огањ и воду, то јест кроз многобројна искушења, кроз борбе и ратове на свим странама око себе. Но попут њих и он очува неповређеном веру своју православну у јединог истинитог Бога: Оца и Сина и Светога Духа, а кроз то и веру народа свога Српскога као хришћанског и православног. Јер нити приклони колена своја ни главу своју безбожности Мухамедовој, то јест муслиманима - Агарјанима, нити се поведе за лажним хришћанством Латинским и папским. Уопште да кажемо, животописац овог светог и боговенчаног деспота Српског, описујући му житије и подвиге, хтео би да га упореди са свима осталим старозаветним и новозаветним праведницима, али се пред овим Божјим светим и праведним човеком, осећа тако неук и неспособан, да његово житије сматра "необухватном и несагледном пучином", те стога вели да "није могуће неукима пловити том пучином". Ипак, потчињавајући се "заповести и захтеву" тадашњег "најсветијег патријарха Српске земље кир Никона", он се прихвата да опише житије богоугодника Христовог Стефана деспота, потстакнут на то и "виђењем трисветога јављања", то јест јављањем њему у сну самога овога Светога Стефана. Зато са вером и надом приступа овом именитом Светитељу, верујући да ће га он као нека лађа узети и препловивши пучину довести до жељеног пристаништа. Ево шта о том примању заповести да напише житије деспотово каже сам Константин Философ:
"Ми ако и примисмо заповест изнад наших снага од свеосвећенога патријарха Српских и Поморских земаља кир Никона,[1] који је тада тамо дошао, а још и од војводе све војске и осталих изабраних, пристадосмо да се потрудимо (на писању житија) пошто је тада такво време било. Четврте године од његова (Светитељева) пресељења ка Господу он се и сам јави, и као казном прећаше да ћу бити крив ако ту заповест не извршим. После тога опет, када сам са свима својима био у странствовању у туђини, он је дошао у моју кућу, мени који сам био недостојан да га примим, и заповедио ми да извршим обећање. Зато, ако и нисам у стању да то учиним, ипак се потрудих да изложим његов свети живот и подвиге". Па затим, на крају, Константин смирено додаје: "Ако постоје неки који више знају живот и дела Стефанова и који су били дуже сажитељи његови, а врло су писмени и разборити, онда је то ваистину добро. Ако се пак до данас нико не буде потрудио, а у овом нашем писању нађе неке недостатке или нешто што је непотребно и грубо, нека онда то по заповести и начину све доведе у ред на своје место. А ми ово као летописац написасмо као његово житије са свима осталим стварима и догађајима тадашњим".
Овај животописац светог деспота Стефана, учени књижевник и летописац Константин Философ, био је родом из Костенице у Бугарској. Детињство је провео у Трнову, у школи патријарха Јевтимија, а после турског заузимања Бугарске дошао је као млад у Србију (око 1411-12 г.) где је наставио учење код патријарха Српског Кирила. Од тада је живео углавном на двору светог деспота Стефана у Београду, и ту веома добро упознао богоугодни живот и подвиге овога Праведника, а упознао и "каква је то земља која је њега (деспота) отхранила". Јер свети деспот Стефан и Српска земља примили су Константина, иако туђинца, као свога рођенога и домаћега, као свога брата и сина. Зато Константин у Житију веома хвали и Светог Стефана и Српску земљу. Деспот, вели он, беше такав славни владар и богоугодник да "ако и цветаху у многим варварским (тј. негрчким) земљама изабрани сасуди, у којима Господ са Оцем обитељ Себи сатвори (ср. Јн. 14, 23), али они нису у човечанским делима тако светлили као овај".
"Овај блажени Стефан, наставља Константин, засија из земље Далматије - Дакије, земље сада названих Срба, где многи у последња времена процветаше. А ова земља, тј. Србија, је таква да не само што слично оној обећаној земљи точи мед и млеко, него као да је у себе примила и везала четири времена (тј. годишња доба) и ваздух, па из себе их онда раздаје другима. Јер у целој се васељени не може наћи земља да има сва добра сабрана у једно и на све стране, као што има ова, пошто земље обично имају само нека добра и само на неким местима. А ова Српска земља је пуна сваких добара, и има добар ваздух и складан састав у свему. А пошто се дрво познаје по плоду и човек по делима, по плоду и по делима описаћемо и ми ову земљу. Треба пре свега споменути о злату њеном и сребру, јер су њихови извори, тј. рудници, скупоцени и богати, који као да све више расту уколико се више црпу. А где се на истоку и западу може наћи таково и толико богатство? Ваистину нигде. Такође су у овој земљи засађени и многи виногради, који нигде тако као у овој земљи без великих трудова изобилују у семену, саду и плодовима. Тамо су извори река и студенаца и складности предела једнога са другим и слике лепоте, те једни предели превазилазе друге красотом и плодотворношћу. А када земљу напушта зима и рђаво време и када се приближује лето, ваздух је тада добро растворен и красан, као што неко истинито рече да је видео овога премного но да се нигде не може наћи боље. Потребно је рећи нешто и о птицама и о свему осталом, што Господ овој земљи подари, као и зелен и влаће за храну људима, а тога свега ту има у изобиљу, као нигде у другим земљама. Јер она даје храну у изобиљу, не само пустим земљама него и насељима, мноштво свега плодоноснога, риба, и свега потребнот што Господ даде људима у насладу изобилно, и све што покори Творац под ноге њихове. Ако ко помисли и на заштићеност те земље, она је утврђена превисоким горама и таквим градовима какви се по другим странама у малом броју једва могу наћи. Богати су сваким бедемом и утврђењем, а снабдевени су водама које су весеље градовима. А не треба превидети ни оно превелико и многославно дело Божје, које не превиде ни велики Мојсије у књизи о створењу света, тј. једну од четири рајске реке, коју овде још стари Трачани назваше Дунав. Ова река извире у Германији и отуда иде ка истоку и улива се у Евксинско (тј. Црно) море кроз пет ушћа (тј. кроз делту). Позната је и Чесима, идући од севера и запада ка истоку, и дели Угарску, и напаја Српску земљу, која је ванредна, затим пролазећи Влахе и Бугаре, улива се у пучину званога Црнога мора. У овој земљи има још и једна од 36 река знаменитих у васељени, звана Сава, која је овде као неки зид са обе стране; она се сједињује с Дунавом на најлепшем месту, где Дунав на три крака улази, и има два острва, где овај благочестиви Стефан саздаде Бели Град (Београд), као што ће о томе даље бити говора".
Описавши тако Српску земљу деспота Стефана, Константин прелази на описивање деспотовог Српског народа. "Да не би ко помислио, вели он, да хвалим само бездушне и безосећајне ствари, погледајте ми у овој земљи на људе, та последња и најчаснија створења Божја. Заиста, најбоља земља рађа најбољи пшенични клас, који нам доноси плод тридесетоструко и шесдесетоструко и стоструко. Ови људи (тј. Срби) су, дакле, тако храбри да такав глас у васељени нико други нема; а од тога, по Соломону, нема ничега часнијег међу људима. А добропотребни су и у послушности да им нема равних у васељени. Где је потребно брзи су на послушност а спори на говор (Ср. Јак. 1, 19); а где је потребно обратно, они су брзи на одговор свакоме који пита, наоружани оружјем и с десна и с лева. Телесном пак чистотом превазилазе друге народе; а исто тако и лаком и светлом крвљу. А уз то су и милостиви и дружељубиви. Ако би ко од њих осиротео у потребама, остали му све потребно дају, не само појединима, но свакоме и свагда, и не само обичним давањем него двоструком милостињом, тако да се на њих може применити реч Соломонова: "Поштујући ништега, чине милостињу" (Приче 14, 31). Живот пак у целој тој земљи је као црква Божја, и људи не живе као остали народи скотски и против природе, и не спомињу узалуд сваки час име Божје, него је установљено да се сви од малога до великога моле више од два пута на дан. Достојно је љубави и части код њих то што син, иако је у дому своме, када је заједно са родитељима стоји као слуга пред њима. А ово се може видети не само код богатих, већ и код најгрубљих и код последње сиротиње. Где се чуло код њих да је неко злостављао оца свога или матер? Заиста нико и никако, јер се код њих врши закон по Христу и они чине један другога већим и бољим од себе, господином називајући откривене главе, као што је у старини било и као што је сада у јужним земљама. Јер је речено: "Изуј обућу са ногу твојих, земља на којој стојиш света је" (2 Мој. 3, 5). А Свети Апостол Павле заповеда људима да се моле Богу откривене главе. Јер је, вели, срамота ако се човек моли покривене главе или ако пушта велику косу да расте (1 Кор. 11, 4, 14). Ако пак није срамота откривати главу пред Оним који зна наше срце, колико ли то тек није пред људима. Зато је код њих ваистину све изванредно, а и остало бива по Павлу "што је часно, што је побожно, што је изабрано" (Фил. 4, 8), и може се наћи све оно што уздиже, а особито љубав, која је глава свакој врлини".
"А рећи ћу даље, наставља Константин Философ, и о делу вишега степена код оних који подражавају анђелски живот, то јест споменућу и о монасима, који су све лепоте света знали заменити једино лепим и прекрасним Христом, Којим се они украшавају. Они живе у дивним пустињама и обитељима, тако да и оне који су веома лењиви побуђују да к њима долазе. Међу њима се налазе многи изабрани који чувају свете врлине усред ових обитељи. Имају многе молчалнице, по великом Јефрему (Сирину), и разговарају са шумом лишћа и птицама и водом. Међу њима има много монаха који непрестано делом опевају и славе Бога у Тројици, као што Га славе Анђели непрестаним гласовима, те се за њих може запевати: "Радошћу се хумке опасаше и пустиње красно процветаше" (Пс. 64, 12). Ови породише и велике: Симеона и Саву, то велико и часно слушање и причање, који су превазишли сву човечију природу тиме што су је презрели и што су се подвизавали. Овде је свака лепота људске природе у Богу, и врлине су ту, јер се ова двојица (Симеон и Сава) од почетка овенчаше врлинским подвизима и њихови подвизи заслужују многе и достојне похвале. Јер они не оставише села и домове, то јест мале ствари, него тако велику власт и богатство, и вођење војске и висину престола, и осталу величину власти, а узеше на раме своје крст и пођоше, радујући се Ономе који их води ка неком другом царству, бољем од овдашњега. И њих двојица, Симеон и Сава, мноштво деце своје Богу приведоше. Но, избројати њихове врлине, то је исто што и избројати песак морски".
Хвалећи овако Српску земљу и њене житеље, животописац деспотов Константин, одмах додаје: "Обратите слух ваш на слушање, али не на слушање мене који ово говорим, него Бога који чини оно што нико не може чинити. Јер не украсисмо ову земљу ми речима, нити житељи који су на њој, него Бог који од почетка све ствара и мудро устројава. А треба знати да, као што се ова земља украшава више од свију других земаља и превазилази све друге, тако исто и житељи који су на њој еванђелске и анђелске речи делима извршују. А уза све то, још је виши и изванреднији био неки божански Промисао над овим светим мужем, то јест деспотом Стефаном, за кога желимо сада да кажемо из каквог је корена младица био, и како је процветавши у наше време владао, и како је био извршитељ напред речених ствари по примеру равноапостолнога Саве и Стефана и осталих истоимених из рода оних који се бојаху Имена Божија".
Почињући најзад да говори о самим родитељима Светог Стефана деспота, тј. о кнезу Српском Лазару и кнегињи Милици, Константин животописац вели: "Овде треба почети свима слатку и за слушање милу повест. Овде рађа Српска земља достојан плод себи, плод којим се много времена поносила не само као господином (господаром), но и као милим оцем и храбрим другом, мудрим и по свему најкроткијим. Ово је онај велики и славни Лазар, коме беше име као и сину његовом, то јест Стефан, што значи венчани и увенчани сваким добром. Јер он не беше у једном за похвалу, а у другом оскудан, нити се у једном истицао а у другом заостајао, него у свему беше диван". Ето тога и таквога оца син беше овај предивни и заиста високи Стефан.
Стефан, син Светог кнеза Лазара Српског (1371-1389 г.) и кнегиње Милице, роди се на двору свога оца у Крушевцу крајем 1377 године. Пре њега родитељи његови имађаху од Бога пет кћери, које се зваху: Мара, Драгана, Јелена, Теодора и Оливера. Велика радост беше на кнежевом двору када му се роди син и наследник. У част тога кнез у престоници својој у Крушевцу сагради цркву Светом Првомученику и Архиђакону Стефану (звану Лазарица), јер на крштењу даде сину своме име Стефан. А то име Светог Првомученика Христовог Стефана ношаху и сви Српски владари Немањићи па и сам честити отац кнез, који се зваше: Стефан Лазар. Родитељи одгајише дете Стефана у свакој побожности и чистоти и у свакој науци божанској и човечанској. О томе овако вели животописац Константин Философ: "А шта да кажем о детету које од њих засија, показавши у себи премноге и превасходне од њихових особина, и сам надвисивши све оне који су после дошли? Тако је и требало да он буде свестран и изнад природе плод дрвета насађених при извору вода. Он још као млад беше изванредан, и би у свему васпитаван од благочестивих, и из дана у дан показиваше да ће у свему бити напредан, у говору и у делу, чиме се особито истицао. Он се научи сваком знању и вештини, било божанске било човечанске премудрости. Чега год би се дотакао, убрзо се показивао у томе бољи од својих учитеља".

Особито је млади кнежевић Стефан изучио небеску мудрост божанских књига Светога Писма, јер их је читао увек усрдно и с љубављу, од ране младости па све до самог краја свога земног живота. Из њих он особито научи да чува своју телесну и душевну чистоту и да другима раздаје обилну милостињу. Зато животописац Константин, желећи да у једној речи искаже целокупно животно дело и подвиг Светог Стефана, вели ово: "А његово дело беше непрестана милостиња и често прочитавање божанских речи". А какав чувар чистоте духовне и телесне беше Стефан види се из тога што је "женску љубав и музику презирао и мрзео", потпуно одбацујући телесна задовољства. Колико је Стефан волео божанске књиге и њима се наслађивао види се и из тога што се кроз цео живот свој, особито касније када је постао владар, старао о "преписивању књига, које је с усрђем и љубављу читао, црпећи премудрост из њих, са жељом која се повећавала и са коришћу од тих читања; јер књиге веома љубљаше, као нико други у царству и слави световној".[2] Стефан је, по речима хиландарског монаха Григорија, савременика деспотовог,[3] поставши владар Српски пружао и народу своме божанске књиге, желећи да "премудрошћу њиховом украси нарави и речи, и благодаћу њиховом да душу просвећује и ка богопознању привлачи". И мада је владао земљом и заповедао војском, он се ипак толико старао о књигама као да никаквих других брига и послова није имао.[4]
Осим Светога Писма млади Стефан је био научен и другим књигама благочешћа и мудрости Светих Отаца Цркве Православне и старих животописаца, историчара и философа, што се може видети из тога какве је све књиге имао у својим библиотекама, од којих су неке и до данас сачуване (у Светој Гори). Јер Константин Философ за њега каже: "У државнога господара (Стефана) мноштво је књига по местима и манастирима и у дому".[5] Стефанови искрено побожни и строго православни родитељи веома су се бринули о томе да им се син, као будући владар Српски, добро научи Православљу да би после неотступно штитио веру отаца својих у народу своме од њених непријатеља с истока и са запада. И заиста, ни свети деспот Стефан нити ико од његових домаћих или његових поданика није напустио своју православну веру и прешао у латинску веру (римокатолицизам) или у мухамеданство. Православно васпитан и одгајен, Стефан је кроз цео живот свој то и остао, а као владар Српски посветио је посебну пажњу очувању православне вере у свом народу. Зато је у Новобрдском закону своме о рудницима (изданом 1412 г.) написао ово о "Латинима и вери њиховој": "Ко се од Латина и од грађана њихове вере нађе у месту да је обратио човека, било мужа или жену, од хришћанске вере у латинску веру, такав да откупи главу своју од казне давши господару 50 литри; затим да се изагна из предела градских, а о баштини и имању да нема ни речи. И поп латински, који се нађе да је крстио хришћанина (тј. обратио православца), да му се подсече нос".[6]
О побожном васпитању Стефановом особито је бригу водила његова благочестива мати Милица. Позната је њена молитва за децу њену сачувана у Дечанској повељи (из 1397 године), где се она овако смирено моли Богу за њих: "Умилостиви се на моје грехе, укрепи децу моју у благоверности (у доброј вери) и благоденствију, да у побожности послуже Теби, Богу своме".
Уз Милицу је као васпитач и учитељ Стефанов била и њена сродница по духу и по телу, благородна монахиња Ефимија, бивша супруга деспота Јована Угљеше. Она живљаше на двору у Крушевцу и као "у многим стварима и беседама најмудрија" она васпитаваше Лазареве и Миличине кћери у свакој побожности и корисној науци, а када се родише Стефан и млађа му браћа Вук и Добровој (који убрзо умре) она постаде и њихов васпитач и учитељ. Зато ће јој Стефан бити доживотно захвалан за њену "велику љубав и усрђе" и називаће је својом "другом мајком". Тако је млади кнежевић Стефан стекао на двору својих родитеља најбоље хришћанско васпитање и светску "просвећеност", те је касније, поставши владар и деспот Српски, био један од најобразованијих и најпросвећенијих у духовној и световној науци владара и на истоку и на западу.[7]
Исто тако Стефан беше васпитан и обучен и у добрим и корисним телесним вештинама и другим особинама и врлинама, које су потребне за једног војсковођу и владара. А то су: јунаштво и храброст, способност и вештина у руковању оружјем и друге војничке и стратешке врлине; затим витештво, мудрост и способност говорништва у такозваним државним дипломатским пословима. Све ово Стефан изврсно савлада и научи, далеко боље од свих других, јер и беше од свих других телесно развијенији и умно виспренији. Зато за њега и вели животописац његов Философ: "И у стварима ратовања и борбене вештине, која многима није лака, у свему томе он је био први и чак другима је то показивао, јер беше у свему савршен. А по лепоти тела и снаге он међу вршњацима беше као сунце међу звездама; и по беседама (тј. у говорништву) беше изванредан, као нико дотле. Беше онакав какав беше и премудри Соломон када каже за себе: "Бејах изнад свију који су били пре мене у Јерусалиму" (Пропов. 1, 16). Јер и Стефан беше изнад свију сваком другом особином и нарочито способношћу говорништва, чиме се врло много постиже и често осваја и без капи крви. Много пута тамо где нису успеле војске које су се бориле, и оружје многих лађа, ту је успевала једино добра просвећеност. Примера за ово имамо много и свуда. Чистота, вели даље животописац, очишћује душу, и храброст, ако је згодно спојена са добром ученошћу, те уједињене постају недељиве, успевају увек и постају такорећи нешто природно и урођено, - а све то треба рећи да се било сабрало и сјединило у овоме (Стефану) те је он био и чист и богат многим врлинама. А када је постао пунолетан (и почео да влада) он је покривачем заборава покрио оно што је било, и великим стварима додао је још веће. Обично, када неко други од људи постигне макар и део од овога што је имао он, такав често мудрује за себе да је нешто велико. А овај, не само не пострада од тога (тј. од гордости), него и у толикој владарској величини он не изостави ништа што је корисно, и остаде у добру непоколебљив, бежећи од онога чему се Бог противи, - што није ни мало лако онима који владају, - тако да су му се и Анђели дивили. Он дакле ни у чему не отступаше од пута правога и царскога" (ср. Приче 8, 20).
У свим овим дивним врлинама и особинама, нарочито у витешким врлинама и владалачкој мудрости, Стефан се највише угледао на свог јуначког и мудрог оца, кнеза Лазара, који му је био живи пример и углед, како у младости тако и касније када је постао владар. То ће касније рећи за себе и сам свети деспот, са увек својственим му смирењем (у повељи манастиру Хиландару 1405 г.): Ја од младићког ми узраста и младих ноктију, када је Бог у Свом старању о мени све чинио на корист мени, западајући у многа опака, неподношљива смртна искушења, чему су сведоци и слушаоци небесне стихије и скоро сва васељена, од свих бејах избављан Господом, а и сада сам избављан. А у тим мојим тамним страдањима и доживљајима ја сам с муком упирао очи своје ка сунчаним врлинама оца мога и господина Светог ми Кнеза. И ако сам и успевао у понечему угледати се на њега, ја сам то чинио помоћу Божјом".
Но не само у витешким и владалачким врлинама Стефан се угледао на свога оца, Светог цара Лазара, него и у оној врлини светонемањићског задужбинарства и љубави према црквама и манастирима Божјим, о чему ће касније бити говора опширније. Сада да споменемо само то да се у љубави и ревности за цркве и манастире побожни Стефан још од раног детињства такмичио са својим светим оцем. Јер када отац његов, Свети Лазар, подизаше своју задужбину Раваницу, мали Стефан у својој детињој простоти и безазлености, погледавши на њу узвикну: "Ја ћу подићи још већу и лепшу". Искрено побожан и црквољубив, Стефан се још од детињства посвећиваше молитви и похађању светих храмова; и то настави да чини и као владар. Јер, по речима његовог животописца, он љубљаше "ред на Божанственој служби, држећи изванредна прочитања и молитве", и у његовој земљи беше "установљено да се моле више од два пута на дан", тако да "живот у целој земљи његовој беше као црква Божија". А и у обилном чињењу милостиње он се угледао на свога оца, и чак га је и превазилазио. Јер он не само што испуњаваше ону стару владарску изреку: "Пријатељи, данас нисмо владали, пошто нисмо уделили никоме дара"', него "делима исувише преиспуњаваше дане, и никада се онај који примаше не радоваше толико колико он који даваше. Јер се тада испуњаваше најсавршенијом радошћу, када десницу пространије отвараше". Но да се вратимо опет на детињство житија Стефановог.
Млади Стефан живљаше мирно и спокојно на двору свога оца, растући и крепећи се духом и телом и васпитавајући се у божанским и човечанским наукама и стварима. Све тако до своје дванаесте године. А онда одједном наступи оно страховито српско страданије на Косову када мученички погибе његов отац, Свети великомученик Лазар (15 јуна 1389 године), и са њим цвет српске господе и војника, као што се о томе опширно говори у Житију Св. цара Лазара под 15 јуном. О тузи Стефановој после Косова, као и о тузи његове мајке, браће, сестара и свих Срба и Српкиња, зар треба овде много говорити? Јер тада наста "туга на земљи народима и сеча хришћана какве није било никада".[8] Цео Српски народ и дом Лазарев вапијаше тада само ово: "Допуштењем Божјим предани бисмо ради грехова наших у руке безаконих и мрских непријатеља и цара неправедна и најлукавија на земљи. И тада би опустошење и туга велика од безаконих Исмаилћана, какве није било нити ће бити".[9] Но и у тим најтежим часовима Србинове историје вера и нада народне душе у Бога пропевала је устима песника: "Ак' и јесу изгинули ждрали, остали су птићи ждраловићи, наше племе угинути неће". Такав птић и ждрал беше управо Св. Стефан. После Косовског боја, иако још дечак, Стефан је са својом мајком Милицом и братом Вуком, по савету и свјатјејшег патријарха Српског, пренео са клиром и народом мошти свога Великомученика оца из Приштине у манастир Раваницу (1391 године) и тамо их чесно положио у његову задужбину. Поробљена Српска земља од тада остаде на његовим нејаким плећима. Пошто му је тада било тек дванаест година, државне послове водила је његова света мајка - кнегиња Милица, све до 1393 године када је он напунио шеснаест година. О том периоду Миличине владавине и о томе како се она борила да заштити хришћанску веру и душу свога народа може се опширније видети у њеном Житију (под данашњим датумом). За њено време десио се онај тужни за њу и Стефана догађај са Стефановом најмлађом сестром Оливером. На тражење новог турског султана Бајазита, сина погинулог у битци са Лазаром на Косову Мурата,[10] Оливера је морала бити дата на султанов двор за жену иноверном султану. Ово велико понижење морали су поднети Милица и Стефан "да би било спасено христоименито стадо (тј. народ Српски) од вукова који су га клали". И Оливера је пошла за Бајазита "за избављење свога отачаства као по Богу посредница, попут оне древне Јестире",[11] али под једним јединим условом: да своју хришћанску веру не промени у муслиманску. Она је то с помоћју Божјом и одржала и зато ју је касније, после погибије Бајазитове, њен брат Стефан избавио и вратио у своју отаџбину.
Султан Бајазит захтевао је још и то: да млади кнез Стефан и његов још млађи брат Вук морају да отиду са Оливером у Једрене пред султана да му изјаве покорност и послушност. О томе овако говори Константин Философ: "И од тада (од Косова) би поробљена Српска земља, да је и сам Стефан са братом својим Вуком и са благороднима својима и са осталима морао сваке године одлазити Бајазиту на служење". Но Бог, Који о свему по благости Својој промишља, омекшао је срце Бајазиту, те он, видећи у овом племенитом дечаку будућег владара способног и мудрог, понашао се према њему са љубављу и благонаклоно, као што ће се ускоро и показати. Наиме, када је Српска војска изгинула на Косову и Српска се земља нашла незаштићена, на њу су са севера одмах напали назови "хришћани" из Угарске и заузели неке Српске крајеве. Када су затим кнегиња Милица и малолетни Стефан били принуђени, ради спаса свога народа, да склопе мир са силним Турчином Бајазитом, Мађари су прогласили себе за самозване "крсташе" који треба да казне "шизматике" Србе због њиховог савеза са неверницима.[12] Бајазит је тада притекао у помоћ младоме Стефану и својом му војском помогао да одбрани земљу од Мађара.
Благоверна кнегиња Милица одлучила је потом, 1393 године, да се повуче из света у манастир и зато је предала све владарске дужности своме тада већ шеснаестогодишњем сину Стефану. Она је отишла у своју задужбину манастир Љубостињу и са многим косовским удовицама тамо се Богу посветила и замонашила, добивши на монаштву име Евгенија. Стефан тада прима потпуну власт над Српском земљом: "одева се материнским молитвама и наслеђује очево достојанство, и јавља се као најсветлији владар света". Но српска Косовска трагедија ставила је одмах свој печат и на ово прво доба Стефанове владавине. Зато животописац његов Константин вели ово: "Но није све тада било савршено, јер ђаво, који од почетка сеје кукољ, подиже на Стефана велику борбу неких великаша, које отац његов у почетку покори под ноге своје, и они гледаху да се с њиме изједначе и измакну испод његове власти. Они зато измислише многе и тешке кривице против њега и оптужише га пред Амуром", тј. пред Бајазитом. Ови бунтовни и непослушни великаши беху од оних који не пођоше са Лазаром на Косово, него се издајнички уклонише, те сада и против Лазаревог сина устадоше и код Бајазита га оклеветаше, говорећи овоме како Стефан "подиже Угре" противу Бајазита.[13] Тада затражи Бајазит да му сам Стефан, дође на двор да се лично пред њим оправда. Брижна мати Стефанова, преподобна монахиња Евгенија, не допусти Стефану да одмах пође, него, како вели биограф, "пође сама та благоверна госпођа због тога цару Бајазиту, имајући са собом и своју рођаку, бившу супругу деспота Угљеше, монахињу Ефимију, која беше у многим стварима и речима веома мудра". Њих две бише лепо примљене код Бајазита и, с помоћу Богоматере на Коју беху положиле све своје наде, свршише успешно свој посао убедивши Бајазита у невиност Стефанову. Преподобна мати Евгенија том приликом измоли од султана дозволу да узме са собом и пренесе у Србију свете мошти преподобне Петке-Параскеве, што Бајазит одмах и дозволи.[14]
Поред свега овога, Бајазит је ипак захтевао да и сам Стефан лично дође пред њега. Витешки искрен и чврсто уверен у Божију правду и знајући да је "срце царево у Божијој руци" (Приче 16, 10), Стефан, посаветовавши се опет са својом мајком, отиде пред Бајазита и искрено му признаде да је имао неке разговоре са северним суседима Угрима, па онда на крају кротко рече султану: "Расудивши да је та ствар неумесна, сетих се заклетве, и дођох. Ево, живот је мој пред Богом у твојој руци, учини сада што хоћеш". И о чуда! Преблаги Бог омекша срце овом гордом фараону и учини да му се неукротиви гнев измени на милост и љубав према Стефану. И Бајазит, дивећи се Стефановој кротости и искрености, рече: "О мили, и шта си хтео да успеш са Угрима? Јер ја сам хтео да ти узмем земљу као своју. А ти, шта ћеш тамо учинити? Ко је од оних који владају, приклонивши главу Угрима, постигао нешто у своме господству?... Ја тебе сада сматрам као најстаријега сина и љубљенога ми и то говорим пред свима око мене. Јер ко је код мене у таквој части као ти?" Те и друге речи изговори му султан, па као по неком чудном пророштву, предвиђајући да ће Стефан бити славан и моћан владар по његовој смрти, посаветова му да умири "своје силнике и доведе их под своју вољу, а клеветнике да низложи". Затим отпусти Стефана, и Стефан "отиде натраг у своје отачаство и дође кући својој чашћу украшен, не само од султана, него и од свију његових великаша, и кроз целу државу његову, и од свију народа које Исмаилћани покорише под ноге своје, диван и почаствован љубављу од свију њих; а хришћани сви из дубине срца узношаху Господу молитве што Бог узвиси рог избраника Својега". Ово велико доброчинство Божје према њему благочестиви Стефан приписиваше молитвама праотаца својих, Светог Симеона и Светог Саве, као што сам пише нешто касније у својој Милешевској повељи (око 1405 г.): "Пишем ово на знање свима, како из многог милосрђа и неизрециве милости свете господе и ктитора Српских, Светог Симеона самодржца Српског и Мироточца, и Саве, светог великог архиепископа Српског, који из многе своје милости заступници бише моје невредности код Господа, и молитвама њиховим много пута бих спасен и на мору и на суву, у ратовима и у различитим нуждама и најездама иноплеменика, све док и јадну душу моју од врата смртних вратише, и молитвама њиховим од Творца и Господара свега по други пут живот ми се дарова све док се то и тако изволи у будућности Творцу и Богу мојем који влада животом и смрћу".
Избавивши се тако од опасности, Стефан владаше својом земљом у потчињености Бајазиту, и тај део његове владавине беше заиста буран и тежак. Ево шта о томе вели животописац Константин: "После овога намисли овај горди и величави султан (Бајазит) кренути у рат против Угровлаха (тј. Мађара и Румуна). И подигавши се са свима војскама својим дође до Дунава (1394 године), и прешавши га сукоби се у биткама са великим и самодржавним војводом влашким Јованом Мирчом, где неисказано мноштво крви би проливено. Тада ту погибе и краљ Марко (тј. Краљевић Марко) и Константин (Дејановић). А ту се нађе у овој битци са овим господарима и овај кнез Стефан (као турски вазал), о коме ми говоримо. Јер сви ови беху са Исмаилћанима, ако не добровољно а оно по нужди (као вазали турски), тако да кажу за блаженог Марка (Краљевића) да је том приликом рекао Константину: "Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, па макар ја био први међу мртвима у овом рату". То заиста тако и би, јер Марко стварно и погибе у битци на Ровинама (која би 17 маја 1395 године). Бајазитова војска ту би побеђена и он се врати натраг на исток. Од тада он покушаваше да освоји тврди царски град Константинопољ, али у томе не успеваше. Затим се поново окрете на запад и сукоби се са угарском и многом другом западном војском. Јер луксембургшки владар Сигисмунд, који беше и угарски краљ,[15] купи многе војске са запада, из Германије, Италије, Енглеске и Француске, и жељаше најпре да казни Српску војску "што је била уз невернике", па да онда удари на Бајазитову војску и савлада је и уништи. Кренувши кроз северне крајеве Српске земље ова западна "крсташка" војска клаше и убијаше све пред собом, па и недужно и мирно хришћанско становништво српско у тим крајевима, тако да је кнез Стефан пошао против њих а на страни Бајазита. Сукоб Бајазитове и западне "крсташке" војске зби се код града Никопоља, у северној Бугарској, 25 септембра 1396 године. С почетка изгледаше да ће Угри победити Бајазита, но када пристиже српска коњица под командом кнеза Стефана, она "појури право према угарској краљевској застави и обори је на земљу", те тако победише Стефан и Бајазит и велики број војника и великаша заробише. По наредби Бајазитовој Турци ове заробљенике стадоше убијати, но Стефан га умоли да му многе од заробљеника подари као ратни плен, јер жељаше да их потом отпусти на слободу. Јер у Грчких и Српских хришћанских владара беше обичај да се после победе заробљеници пуштају на слободу. Праведни кнез Српски то и овом приликом учини, а то чињаше и много пута касније, јер штавише он за своје новце откупљиваше стране заробљенике од Турака и на слободу их пушташе.
Да је Стефан у ово време из мудрости требао и морао да остане покоран Бајазиту види се најбоље из следећег догађаја. У Косовској области после оне славне битке (тј. Косовске) владаше великаш Вук Бранковић, зет Лазарев и Стефанов. Он беше пре завршетка Косовске битке изишао из боја и тако сачувао себе и део своје војске. Посредовањем кнегиње Милице, и вероватно Оливере, и он беше постао вазал Бајазитов. Но Вук се отпоче борити против Бајазита (можда због гриже савести своје), што наведе Бајазита да учини крај томе. Одузевши му земљу и бацивши Вука у тамницу (где он и умре), Бајазит земљу предаде Стефану на управу, а само мали део око Ситнице и Вучитрна остави жени Вуковој Мари Бранковић, Стефановој сестри, и њеним синовима Гргуру, Ђурђу и Лазару. (Због овога ће доцније Вукови синови устајати на Стефана и много му пакостити). Боравећи овом приликом на Косову кнез Стефан, а с њим у пратњи и његова мајка монахиња Евгенија, посетише манастир Високе Дечане у Метохији, задужбину Св. Краља Стефана Дечанског. Они нађоше овај свети манастир опљачкан и опустошен од Агарјана и Вукових војника, и одмах га обновише, тако да "втори ктитори" дечански посташе. О томе би издана и њихова владарска повеља 9 јуна 1397 године. Нешто пре тога, Стефан и благочестива му мајка кнегиња, заједно и са свјатјејшим патријархом Српским Данилом III (1392-98 г.), беху даривали манастиру Хиландару у Светој Гори једну цркву са неколико села на Ибру, а ускоро затим богато дариваше и руски атонски манастир Светог Пантелејмона.
По недокучивим путевима Промисла Божјег ускоро се приближи и време ослобођења Стефановог и његовог народа и земље Српске од потчињености власти Бајазитовој. То би овако.
Бејаше тада на истоку моћни татарски владар по имену Тамерлан (Тимурленк). Иако беше муслиманске вере као и Бајазит, он силно нападе на Бајазитову државу у Малој Азији, те између њих дође ускоро до великог и крвавог боја. У овом боју узе учешћа, као Бајазитов вазал, и кнез Стефан, али га Бог баш тада ослободи његовог ропства и потчињености. То беше чувена битка код града Ангоре (Анкаре) у Малој Азији, 28 јула 1402 године, коју овако описује летописац и философ Константин: "Бајазид сабра сву своју војску и источних и западних, и посла ка овом увек спомињаном кнезу Стефану да колико је год могуће дође са својом изабраном војском у помоћ. А Демир (тј. Тамерлан) ушавши у његове крајеве плењаше их. Бајазид пак гонећи га, не знајући обиђе га, па нашавши га у Анкари удари на њега. При судару, газили су један другога. А најизабранија војска персијска и татарска одвоји се и удари на овога увек спомињанога храброга Стефана, као што беше још пре одређено (од стране самог Тамерлана, који команду над тим делом војске даде своме сину принцу Мухамеду). Но када они алалакнуше својим гласовима и ударише на Стефана, одмах бише побеђени и погинуше од оштрица мача и копаља Српске војске. Ову непобедивост Стефанових љутих оклопника посматраше са једног брежуљка сам силни Тамерлан и са удивљењем узвикиваше: "Гле како су љути и помамни они дервиши". На то му један од његових великаша одговори: "Нису оно дервиши, него хришћани". Тада искусни татарски војсковођа надмоћно рече: "Па они се узалуд боре". Јер он добро знађаше бројну надмоћност своје војске над Бајазитовом. И заиста, татарска војска беше већ одасвуд опколила Бајазита. Тада пак несавладиви Стефан, "видећи да су многе десетине хиљада опколиле султана Бајазита и хотећи га ослободити, три пута ступаше поново у борбу, јуришајући и побеђујући. (Но Бајазит не хтеде отступати и зато ускоро би заробљен). А када виде Стефан да се смањујс број његове војске, врати се натраг (да не би и он био заробљен). Јер шта је могао и учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без Божје воље. А величина његове тадашње победе од свију је препричавана и доста чувена. И он се враћаше натраг (са својом војском), пошто су се варвари раширили и свуда се напред разлили. Идући тако натраг (ка Цариграду), он појединачно побеђиваше своје гониоце и при том имађаше раскрвављену десницу. И ко још може исказати шта се све тада на том тешком путу много чега догодило?"
Ова непобеђеност Стефанова и избављење њега и његове војске од татарског заробљавања беше дар Божјег ослобођења Стефану и његовој Српској земљи. Јер то беше нешто више од обичне ратне победе: то беше час ослобођења од ропства Бајазитовом вазалству и потчињености. Јер Бајазитов пораз код Ангоре прекратио је све Стефанове обавезе према султану и он се одједном нашао слободан. Зато је одмах похитао са својом војском ка Цариграду и ка својој земљи, јер турски владар није више постојао, а татарски кан Тамерлан није ни помишљао да пређе у Европу. (Он је ускоро кренуо ка истоку на освајање Кине, и тамо је затим и умро). Стефан пак у том моменту није заборавио и на ослобођење своје сестре Оливере, која је као Бајазитова жена била сада у ропству Тамерлана. Одмах је послао свог верног дипломату Ајдина (Радослава) у табор самога Тамерлана, са молбом овоме да му ослободи сестру Оливеру. А овај моћни татарски кан, пошто се беше задивио јунаштву Стефановом на бојишту, одмах подари слободу Оливери и она се убрзо врати свом брату Стефану и дође на његов двор у Београд.
Но за ово време Стефан се са својом војском пребациваше у слободни Цариград, плаћајући не мале суме у новцу ђеновљанским лађама да га пребаце преко Босфора до славног Константиновог града. Прошавши тако "кроз огањ и воду", Стефан стиже у славну православну престоницу грчку, коју сада по први пут виде и упозна. У царском граду би са великом чашћу и љубављу примљен од цара Јована VII Палеолога,[16] који му тада дарова круну и достојанство деспота, као што о томе казује животописац Константин: "Благочестиви кнез Стефан, стигавши у царствујући град заједно са братом својим Вуком, од свију слушаше љубазне гласове, и сви мишљаху да гледају као у неко сунце. А тада доби и деспотско достојанство од благочестивога цара Јована. Јер овога свога нећака беше оставио цар кир Манојло место себе, стешњаван напред реченим Бајазитом и беше отишао римљанима старога Рима, ради сједињења Цркве, и да добије војску на одмазду и избављење. Јер већ много година царствујући град беше опседнут, пропадајући од глади. И овај благочестиви Јован имао је не мало сукоба са становницима Галате (тј. са Ђеновљанима), и када виде Стефана у царствујућем граду, радосно га пријатељски прими у царске дворе и даде му круну деспотског достојанства, коју овај беше сам себи исплео својим храбрим делима и добрострадалним подвизима".
Примање деспотске круне од византијског цара, наследника Светог и Великог Константина, беше велика радост за Стефана, не због светске славе и гордости, јер он беше кротак и смирен, него што је тако био крунисан од православног хришћанског цара за самосталног владара и господара многонапаћене Српске земље. Тиме су се ови скоро последњи хришћански православни владари нашли братски сједињени и зближени, а слободни од понижујућег и иноверног турског јарма. Цар Јован и његова супруга царица толико заволеше деспота Стефана да пожелеше да се са њим и ороде, па му предложише да узме себи за супругу царичину сестру Јелену, која живљаше на острву Митилини (Лезвосу) код свога оца, тамошњег кнеза Франческа Гвателузија. Како деспот Стефан жељаше да се што пре врати у своју земљу морским путем око Грчке и Албаније, цар Јован га испрати "да иде с лађама ка своме тасту на Митилинско острво, да га овај одатле са лађама спроведе у Арбанасе", тј. у Зетско приморје. Тако заиста и би, и када тамо стигоше "таст царев се не олени, јер му је ваљало видети светлу даницу у своме граду", те он Српског деспота прими с великом радошћу и почастима. Ту би одмах и обављена веридба Стефанова са принцезом Јеленом (или Јелачом), коју касније Стефан доведе у Србију себи за чесну супругу своју.
Налазећи се још у Цариграду деспот писаше писма свим западним хришћанеким владарима да не пропусте садашњу прилику већ да макар сада помогну протеривање иноверних Турака са Балкана. Но као што вели пословица: У врата глувога узалуд је лупати, - тако би и овде. Јер западњаци немаху милости за православне, и тако Турци остадоше на Балкану.
На целом овом походу Стефановом до Ангоре и натраг, са њим беху брат му Вук и сестрићи Ђурађ и Гргур Бранковићи.[17] По примању деспотске круне у Цариграду Стефан искрено разговараше са сестрићем својим Ђурђем о потреби уједињења сада слободне Српске земље и о престанку кобног по Србе цепања на Лазаревиће, Бранковиће и остале великашке породице. Између ујака и сестрића ту не дође до сагласности, и Ђурађ се понесе према свесрпском деспоту и господару кукавички и издајнички, те отиде на страну Турака. Он побеже к најстаријем сину Бајазитову Сулејману (1402-10 г.), који, побегавши од Ангоре, беше већ стигао у европску престоницу Једрене и настојаше да спречи повратак деспота Стефана у Србију. Сулејман мобилиса своју војску и она, под командом војводе турског и Ђурђа Бранковића, крете у правцу Косова, да пресече деспотов повратак у Србију преко мора и Зете. Деспот међутим беше већ известио своју мајку Милицу-Евгенију, која у ово време владаше Србијом место њега, а и свога зета Ђурћа Страцимировића-Балшића, господара Зете и Арбанашког приморја, да га дочекају са војном пратњом и обезбеде му повратак у Србију. Путујући византијском лађом ка Зетском приморју (са својих око 300 војника), деспот би код Галипоља нападнут од 16 турских чамаца, но с Божјом помоћи он одби турски напад и мирно доплови у српски град Бар на Јадрану, где га дочека и прихвати муж сестре му Јелене, Ђурађ Балшић. Он му даде својих 300 војника, који га праћаху пут престонице Крушевца. О свему пак томе овако говори писац деспотовог житија мудри Константин:
"Сулејман (Бајазитов син), сазнавши шта је било са Стефаном и знајући да хоће да се врати и искрца негде у западним крајевима, сам пође ка тим крајевима са војском ... да би онемогућио пролаз Стефану. Али Бог одлучиваше боље о Стефану, да би се овај већма прославио. Јер деспот, кренувши лађом са острва Митилине, стиже у Арбанасе (тј. Зетско приморје). Ту га срете са великом љубављу господар тих страна, његов зет. Овај арбанашки господар, по имену Ђурађ Страцимировић, беше узео Јелену сестру његову за жену, од које роди сина Балшу, који такође би господар те земље и сијаше сваким добрим делом. Притом Деспот је био обавестио о свом доласку и благочестиву госпођу матер своју, а и његов споменути зет даде му војске по могућности да га прати на путу. И тако се он приближавао пределима Српским, где је прва архиепископија Српска".[18]
Са својом и зетовом војном пратњом, којој се успут придружи и војска послана му у помоћ од мајке Милице - Евгеније, Стефан стиже новембра 1402 године на Косово, у близину митрополитске цркве Грачанице, задужбине Светог краља Милутина. Дотле беше стигла и Сулејманова војска са Ђурђем Бранковићем. А у тој војсци по невољи беше и ћесар српски Угљеша, турски вазални господар Врањскопрешевски. Он тајно извести деспота о броју и распореду турске војске, па за време боја, који затим настаде, и сам пређе на српску страну. Сукоб деспотов са Турцима на Косову би код села Трипоља код Грачанице, 21 новембра 1402 године. Овде се не понови Косовска трагедија, јер свети син Лазарев би потпомогнут молитвама свога Великомученика оца и сјајно победи Турке на Косову: "Јер дошавши на Косово, где беше и отац његов, и сазнавши да су тамо многи Турци, раздели своју војску која беше са њим на два дела, као некада праотац Јаков (1 Мојс. 32, 7-8), да ако један од браће буде исечен, да се други спасе. Ако један брат падне, други ће благочестивом стаду пастир остати. А беше најхитније дошла и од његове матере војска, мада са извесним закашњењем и недовољно наоружана. Стефан даде већину војника свом брату Вуку, а сам са мањим делом пође у бој. Притом исмаилћанска војска била је подаље. Сам Стефан узиђе на један предео звани Грачанички, где са Турцима нађе Ђурђа Бранковића. Он веома храбро удари на њих: а ови, када га угледаше, повикаше један другоме: "Погледајте, погледајте Лазарева сина!" И одмах се дадоше у бекство. А деспот пак крвављаше десницу своју крвљу својих непријатеља. И тада се могла рећи она пророчка реч: "Десница Господња учини силу, десница Господња прослави се у крепости, и множином славе Твоје срушио си ратне непријатеље" (2 Мојс. 15, 6-7). И тако сам гоњаше тисућу, и двојица гоњаху десетину тисућа. Од тада Турци ухватише од њега страх и трепет. А млађи брат његов Вук удари на свога сестрића Ђурђа, и хришћанска војска Ђурђева разбивши гоњаше га. А са Ђурђем сестрићем његовим (који је после био деспот свој Српској земљи), беше и неки исмаилћански велики војсковођа, ради надзиравања Ђурђеве верности цару турском. Тада са турском војском беше и ћесар Угљеша који благочестивом Стефану посла тајно изасланство, обавештавајући га о бојном плану турском, и тако му учини велику услугу. И ускоро после Тога Угљеша пребеже деспоту Стефану и прими од њега отачку земљу своју: Врање, Иногошт и Прешево. И он постаде као неко крило хришћанима. После пак ове велике Грачаничке битке дођоше оба брата (Стефан и Вук) у свој град Ново Брдо, град заиста сребрни и златни. Један као победник, а други као побеђени. А благочестиви Стефан хотећи брата поучити ратној вештини, и жалећи због изгинулих војника, рече брату Вуку неке преке речи. Вук, пак, мало почекавши и нашавши згодно време, побеже ка Сулејману. А свеизбрана мати њихова (Милица), гонећи овога чак у пределе исмаилћанске, и не стигавши га није се могла вратити из исмаилћанских страна. Зато пође и к Сулејману, и измиривши га са благочестивим сином својим Стефаном, врати се натраг".
Из овог казивања Философовог види се да је издајничко и братоубилачко понашање, најпре сестрића деспотовог Ђурђа а затим и рођеног му брата Вука, тешко погодило деспотову душу, али и још више душу њихове свете мајке, монахиње Евгеније. Света кнегиња-монахиња отишла је зато право на двор султана Сулејмана у Сер и предала се добровољно "готово као таоц", само да би нашла и повратила свога заблуделог сина и помирила га са братом Стефаном, у чему је тада и успела. Но она је, шта више, том приликом успела и то да у име свога сина и деспота Србије, као победника над Турцима код Грачанице, склопи уговор о миру са султаном Сулејманом и тако обезбеди мирну и самосталну владавину деспоту сину своме. Она ће затим успети и у томе да бар привремено измири и свог унука Ђурђа са ујаком му Стефаном. После тога султан Сулејман оде у малоазијски део турске државе, а деспот Стефан завлада ранијим крајевима српским и областима које до тада држаху Турци. И он: "обилазећи земљу свуда утврђиваше и остале своје градове. Оне пак, које су Исмаилћани раније самовласно отргли, он освоји и заузе".
Тако, по први пут после Косова Српска земља постаде потпуно и савршено слободна,[19] а њен господар постаде "у Христу Богу благоверни и самодржавни по милости Божјој деспот Стефан, господар све земље Српске, Приморја и Подунавља". Ревнујући за добро свога народа Стефан тада поче са сваким старањем и брижљивошћу уређивати своју страдалну и многонапаћену земљу, заводећи свуда у њој сваки ред, правду и побожност. Уредивши најпре јужне и западне крајеве своје, он крете затим ка северу и заустави се у близини града Београда.
Када за то чу угарски краљ Сигисмунд, а Стефанова се већ ратничка слава беше пронела свуда по Европи, он одмах посла к њему посланике своје "да би дошао са њим у љубав". На челу ових мађарских посланика беше тамишки кнез Пипо Спано, познат код Срба као Филип Маџарин. Пошто га деспот Српски лепо прими, посланик одмах у име свог краља понуди деспоту град Београд на доживотно владање и управљање. Деспот то радо прихвати и о томе би склопљен државни уговор. О свему томе овако вели мудри Константин Философ:
"Ко ће исказати тада неисказану радост када је земља, дотле запустела, сада опет примила таквог пастира! Стефан, огњем дишући као муња сијаше грмећи, смућујући непокорне. И свака непобожност би згажена и преплашена; одсекоше се руке оних који су чинили неправду и зло, а правда је процветала и плод доносила. Не изгоњаше брзи спорога, нити богати убогога, нити је моћни отимао поседе ближњих, нити је вихорио мач силних, нити се крв праведника проливала, нити је било злог и глупог говора, нити лагања против начелника, нити презирања преславних по чину, нити ишта друго слично. И шта је све по савету цара умирио! Или, ако ко невером својом изгуби, или неслужбом, или којим год начином постаде сиромах, такве деспот постављаше на прво достојанство и поштовање, па макар да су били у бедним приликама, да се ниучему не лише места отачаскога или дедовскога или прадедовскога. Јер по саветима божанственим говораше о онима који су сагрешили, да не треба да буду двапут кажњени. А онога који није сагрешио ништа, соломонски волећи поштоваше. Деспот беше од почетка такорећи подигао један диван врт: једне као начелнике над пословима, друге као чуваре, тј. гарду, и они му беху најближи чин. Даље беше други, па трећи чин и ред, с тим да ови беху у заједници са другима, а други са првима, такорећи по анђелском чину и поретку, као што то слика Дионисије Ареопагит. Јер и Бог по својој слици уручи људима државну власт. А у пословима дома царског, множина ових беше у сваком чину, тако да их буде довољно у свако време, да их има на претек. А сви са страхом беху као анђели гледани очима оних који долазе и удивљени побожношћу, и сви су се један према другом понашали са добрим редом и добрим стидом. Нарочито пак они унутрашњи чинови који су били оком деспотовим надгледани, одређени и осијавани. Вика, или лупање ногама, или смех, или неспретна одећа није се смела ни споменути, јер сви беху обучени у светле одеће, које је раздавао сам деспот. А царске палате сијаху у сваком царском сјају и поретку. Сви гледаху на деспота са страхопоштовањем. А треба и ово да се зна, да нико није могао сагледати очију његових, чак ни они највећи. И то не говоримо само ми, него то сведоче и сви они који су то искусили. А ко се и зарицао да ће их угледати, никако се није могао тога удостојити. Но још чудније од тога је ово: у таквој владавини ко кадгод избеже од женске љубави и од музике и свирке? А овај благочестиви је мрзео обоје, и шта више и одбацивао то. Једино је дозвољавао да се има музике војне колико треба за рат. И тако, он обилажаше земљу отачаства својега, и покоривши и оне крајеве, који су се од старине само називали српски у нека времена, и те крајеве себи привуче, а неке и освоји. А када ово чу западни владалац (Сигисмунд), он посла посланике (к Стефану) да би дошао у љубав с њим. Овај пак, осетивши да је сада згодно време да му буде друг, прими са љубављу поклисаре и угости их. довољно, као што је имао обичај, и са тим посланицима утврди љубав. Затим, обилазећи и надгледајући своју земљу, нађе споменуто место Београд и доби га од Угара, пошто лежи у пределима Српским. И пошто се договори с њима, деспот се много стараше да Београд изгради што боље".
Склопивши на тај начин државни уговор са угарским краљем Сигисмундом и добивши Београд и његову околину као из давнина Српски град и на Српској земљи, свети деспот се одмах даде на посао и отпоче изградњу тврдог града Београда као своје нове престонице (то је било крајем 1403 или почетком 1404 године). Иако у том моменту Београд беше порушен и запуштен, деспот Стефан га изабра за своју престоницу због његовог изванредног природног географског положаја и утврђења. Деспот темељно обнови Београд, изгради га и уреди, насели бројним новим становништвом, украси га многим црквама Божјим и болницама и посвети га Пресветој Богородици, Којој је и Цариград био посвећен. О томе нам сам свети деспот говори у својој повељи града Београда, коју том приликом он издаде као владар: "Од Косова бих поробљен исмаилћанском народу, док не дође цар персијски и татарски и разруши њих, и мене Бог милошћу Својом избави из њихових руку. Отуда дакле дошавши овамо, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је разрушен и запустео, изградих га и посветих Пресветој Богоматери".
А како је лепо свети Свесрпски и Београдски деспот изградио и украсио Српску престоницу Београд, попут неког другог Јерусалима, најбоље нам опет о томе говори његов биограф Константин Философ, који је и сам у ово време дошао код деспота и настанио се у Београду. "Стефан од тада, вели Константин, ни мало не мироваше, као веома вредан и храбар, него се прихвата споменутог града, који беше један од великих древних градова и на изванредно лепом месту као мало где у васељени, притом са пространим изгледом и видиком, и са сваким утврђењем. Нигде не могосмо ни замислити ни наћи слично овоме уточиште, са прилазима водом и по суху, тако да кад би многе десетине хиљада (непријатеља) дошле под њега, а стигне помоћ и унутра и спреми се за борбу, могло се наједанпут изаћи. Да ли је ико игде казивао о таквом граду? Зато деспот, видевши ово место и размотривши га, - и то да кажемо: брже него онај равноапостолни Константин (када сагради Цариград), - брзо изгради Београд. Али, ко је кадар да писањем искаже какви су положаји и изгледи, и лепоте овога града; и колико утврђења и кула са бедемима сазида деспот за људе који живе унутра и споља. Од свих царских градова овај је ваистину најлепши изглед имао. Но деспот је свагда смиреним речима о томе говорио, и тумачио својим изабраницима еванђелске речи, и поучавао их учитељски. А беше и царски двор преукрасио, и начинио око града и прокопе дивне (тј. водене канале) између двојних зидова градских. А Београд беше заиста седмоврх. Јер највиши део града (у Београду) и најкраснији, сличан по изгледу Сиону у Јерусалиму, беше слика вишњега Јерусалима, ради којега и пророк тамо кличе: "Радуј се веома, кђи Сионова, проповедај кћери Јерусалимова, јер си на висинама и угледала си царев долазак" (Захар. 9, 9). А други градски врх био је код река (Дунава и Саве), где је у њему и пристаниште лађама са северне стране великога града. А трећи је врх града где је пристаниште царским лађама; он има и мноштво утврђења. Четврти врх је велика кула, слична самоме дому Давидову на Сиону, са стубовима и здањима. А пети врх је иза овога, где се налазе све царске ризнице. А шести је на истоку од овога, ступ (торањ) који дели обе куле, као што заиста Соломон каже: "Ступе Давидов, на коме виси тисућа штитова и све стреле њихове" (Песма 4, 4). Овај ступ (торањ) се као неко изванредно чудо види са свих даљних предела, утврђен на тврдим бедемима. Седми врх је на западу са другим царским узвишеним домом, и испод тога беше пролаз благочестивоме деспоту ка лађама, као тајним путем. А велики горњи град имађаше четвора врата (капије градске), на истоку и западу и северу и југу, и пету која води у унутрашњи град. На истоку и југу беху велика врата, са великим кулама и мостовима који се по потреби дижу на ланцима, а на западу беху мала врата такође са својим покретним мостом, док на се веру беху мала врата и она воде у доњи град ка рекама. А и врата која воде у кулу деспотову такође имају мост преко рова на ланцима. Град имађаше приступ само с југа, а са истока и запада и севера беху јака утврђења, и опет реке као заштита. А у граду беше Велика црква (Митрополија), која је са истока града, где се силази слично Кедронском потоку према Гетсиманији. Ова дакле Митрополија јесте Успеније Пречисте Владичице, и она имађаше општежиће украшено сваким садницама, са многим наследством, селима и другим обитељима; и она је била престо Митрополита Београдскога, егзарха свију Српских земаља. Ова је црква била између других најбогатија у дане овога благочестивога деспота. Но Стефан подиже једну цркву из основа (тј. изнова), у Периволији, и посвети је Трима Великим Светитељима (Света Три Јерарха), да буде за сахрањивање архијереја те цркве. А сазида и странопријемницу за болеснике, и у њој цркву у име Светога Чудотворца Николаја, на најслађој води, и насади садове свакога избранога плода, и приложи јој села и наследство много, у коју примаше болеснике и странце, храњаше их ту и олакшање им даваше.
"Са свију пак страна своје земље деспот сабра најбогатије људе и насели их у овом граду, и удостоји их части, као некада равноапостолни (Константин) у своме граду. А даде и ослобођење граду овоме од сваких намета, и даде повластице свима са сваком сигурношћу да се не поколебају. У повељи која о томе говори биле су наведене све благодети Божје које су биле на њему, затим о слободи од поробљавања, и печат златни даде овима, који има на себи слику града, да који хоће да учини какву куповину у било ком крају, добије књигу са печатом која показује да је становник тога града, те да не даје нигде царине нити плаћа пролаза. Још деспот измоли потврду од околних му земаљских господара, па и од самог угарског краља, да трговци добију свако ослобоћење у тим крајевима. Зато из свију околних земаља почеше непрестано из дана у дан долазити становници, и за мало времена веома се густо насели овај град. Но уколико град већи биваше, утолико се овај дугоруки (тј. деспот) не насићаваше становништвом. Јер он становницима преписа имања још и од својих земаља, и свуда пославши сабра их, и насели град као некада Неемија Јерусалим (Неем. гл. 7). Тако да овај град више од осталих градова храњаше и светљаше свима потребама, као заиста царски дом. И тако дакле, у све дане живота свога овај град се просвећиваше и узрасташе, да се и за њега као за Јерусалим могло кликнути и рећи: "Подигни около очи своје и види сабрана чеда твоја" (Ис. 49, 18)".
Овом дивном Константиновом опису новоизграћеног деспотовог Београда треба додати још нешто: споменути још нека дела светог деспота учињена у овом граду. Свети деспот је, као што вели и Константин, посветио град Београд Пресветој Владичици Богородици, а то је учинио пре свега из сопствене љубави и побожности према Пречистој Богоматери, а затим и по угледу на равноапостолног цара Константина и на своје свете праоце Немањиће, Св. Саву и Симеона, који Њој посветише и Хиландар и Студеницу; и најзад, деспот посвети свој град Богоматери зато што је у старој Митрополитској цркви Београдској, која је српска била још из времена краља Драгутина, чувана древна чудотворна икона Пресвете Богородице израђена од самог Св. апостола и еванђелиста Луке.[20] Митрополит Београдски тада беше познати сарадник деспотов Исидор; и он са светом мајком деспотовом, преподобном Евгенијом, пренесе и положи у ову обновљену цркву чудотворне мошти Св. Петке-Параскеве, које је света кнегиња била донела из Трнова. Касније мало, око 1417 године, деспот ће Светој Петки подићи у доњем граду нову цркву и у њу ће пренети њене свете и чудотворне мошти.[21]
Осим ових цркава у Београду је постојала још и црква Ружица, а и једна мала капелица у самом двору деспотовом, где се побожни владар Српски редовно молио пред иконама Христа Спаса и Пречисте Богоматере. У граду је било и римокатоличких становника, и они су у доњем граду имали своју цркву, а ван градских зидина била је црква дубровачких трговаца. Правослани деспот Српски, иако беше "стуб Православља" и "веома Православљем просија", није попут папа и владара латинских прогањао у својој земљи оне који нису били његове вере. Он је само контролисао делатност римокатолика у Српској православној земљи својој и строго им забрањивао ширење латинске вере и уније, као што смо то видели у његовом наведеном новобрдском закону.
Осим тога, у новој престоници деспотовој Београду био је створен и центар културе и писмености за Српски народ. У деспотову земљу стекли су се у ово време најписменији људи, монаси и мирјани, из грчких, бугарских и српских крајева који су били освојени од Турака, и то не само због слободе у деспотовој земљи, него и због високе образованости и духовне просвећености самога деспота. У Београду је под деспотовим надзором створена најбоља школа словенског и српског језика и писмености, а уз то и школа преводилаца и преписивача црквених, богословских, историјских и философских дела. Но и ван своје престонице Београда деспот ће ускоро створити још један нови духовни и културни центар у својој земљи, а то је манастир Манасија у Ресави, као што ћемо мало даље видети. Но осим Београда и Ресаве били су и други слични духовни центри "у дане овога благочестивога и благовернога и Богомвенчанога господина све Српске и Приморске земље и многих делова Угарске и Босанске земље, мудрога и милога и славнога деспота Стефана".[22]
Овај мудри, правдољубиви и богољубиви владар Српски Стефан није само уредио живот у својој престоници Београду, него и по осталим градовима и областима своје земље. Већ смо споменули како његов биограф вели да, кад се деспот ослободи турског јарма и врати се у своју земљу слободан, тада у деспотовини "свака непобожност би згажена" и "правда процвета и плод донесе" свуда и на сваком месту. Јер свети деспот заведе праведне судове и законитост по целој земљи својој, тако да није могао прогонити нити неправдовати "ни брзи спорога, ни богати убогога, нити моћни узимати поседе ближњих својих, нити се крв праведника проливати". Праведни деспот је знао и врло строго да кажњава и великодушно и милостиво да опрашта, све ради добра људи својих. А његова изобилна милостиња и превелико доброчинство постали су свуда познати, тако да није било бедника ни невољника кога он није тајно или јавно помагао. Као и у престоници, тако и широм његове земље подизане су болнице, странопријемнице и домови губавих, и све је то деспот издржавао из своје владарске ризнице. У томе му је особито ишло на руку велико богатство сребрних рудника његове земље, као што су били Ново Брдо, Рудник, Сребреница у Босни, коју он доби од угарског краља, и многи други рудници. Деспот је за ове своје руднике издао своје посебне законе, по којима је праведно управљано и сваком од радника по заслузи давано. У тим законима је особито наглашавано да од деспота постављене у рудницима власти обавезно штите сиромахе од обесних и богатих, ако не желе навући на себе праведну казну владаочеву. Тако је и до данас сачуван "законик благочестивог и христољубивог Стефана деспота" о рудницима у Новом Брду (потврђен у Некудиму 29 јануара 1412 године), који има овакав почетак: "По неизреченом човекољубљу Господа нашег Исуса Христа и Његове Свебеспрекорне Матере, Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, и молитвама Светог господина и родитеља мог кнеза Лазара, би мени господствовати по смрти његовој, младици деспоту Стефану, у земљи отачаства мога. Тада би и напад иноплеменика на хришћане. Видевши толику побеђеност земље отачаства мога, примих савет од патријарха кир Спиридона, и од других архијереја, и од мајке моје кнегиње Милице, назване иночки монахиње Евгеније, и од свег сабора. Пођох затим на источну страну у велику Севастију, великом амиру Бајазиту, који влада источном страном и западном. И помоћу Божјом и Пречисте Богоматере, и Светог Симеона и Саве, и светопочившег ми родитеља кнеза Лазара молитвама, ослободих ову земљу и градове отачаства мога од великог амира Бајазита. И повратих се у земљу своју и дођох у свој град Ново Брдо. И сабра се сав сабор градски, и поискаше од господства ми да им учиним закон о рудницима, што су имали за време раније господе (владара) и светопочившег ми господина родитеља кнеза Лазара. И господство моје саветова се с властелом и заповедих да се нађу 24 човека добра, од других места који руду имају, да им учиним закон како је и раније било, да се и надаље тога држе".[23]
Осим Београда и Новог Брда и осим старих српских градова Крушевца, Приштине, Браничева и Рудника, у деспотово време су изграђени и градови Параћин, Чачак, Трговиште и Ваљево, као и још многи други градови и насеља. У свим тим градовима била је слободно развијена трговина, али праведна и једнака за све, тако да нису могли лукави и неправедни трговци из Дубровника и других крајева да пљачкају деспотов народ. Дубровчани су се у почетку бунили на деспотову строгост и правичност, но касније су и они увидели какав је он велики и праведан владар, па су му једном приликом (1422 године) овакве речи похвале писали: "Господине, Бог вас је прославио на лицу земље и поставио вас као велика и силна господара, и обдарио вас узвишеним и великорасним разумом од којег су велика светлост и зраци као сунца по свему свету; прослављен је пред царевима и господарима земаљским ваш разум и правда".
Но треба да нешто кажемо и о деспотовом помагању и подизању цркава и манастира Божјих по својој земљи и широм Православља. О томе је већ нешто споменуто напред, но ова потоња дела светог деспота превазилазе она прва. Јер, осим ранијег обнављања манастира Дечана и прилога светогорским манастирима Хиландару и Св. Пантелејмону, свети деспот је сада, као слободни и самодржавни владар, више старих манастира богато даривао и још више нових подигао и саградио. Тако је он повељом својом даривао манастир Милешево (1405 г.), где је био гроб са св. моштима Светога Саве, па опет манастир Хиландар у Светој Гори (повељом из 1404-5 г.), и затим још два манастира у Влашкој земљи (Румунији), манастир Тисман и Водицу. Оснивач ових манастира био је познати српски јеромонах ("поп") Никодим Грчић, велики пријатељ Стефановог оца Св. Лазара, чијом су помоћи и прилозима ови манастири и саграђени. Стефан је сада богато обдарио ове манастире и споменутог им игумана Никодима, и све је то потврдио својом владарском повељом (из 1405-6 г.), која почиње овим речима: "А када благоизволи Бог посетити људе Своје, које од тесноће на пространство и од немоћи у силу и од туге на весеље преводећи, преведе и мене по Својој благости од потчињености на слободу, и од мањег престола на највиши".
Пре овога времена Стефанова мајка Милица беше подигла своју задужбину манастир Љубостињу, где је сада као игуманија Евгенија живела са Ефимијом и осталим преподобним монахињама. Но пошто Љубостињска црква не беше још живописана, тј. иконама и фрескама украшена, то сада, уз помоћ сина јој и деспота, Љубостиња би сва божански украшена вештом руком јеромонаха Макарија из Прилепа. То би пред саму смрт преподобне матере Евгеније (између 1402-5 г.), која се затим ускоро пресели ка Господу (11 новембра 1405 године), примивши пред блажено престављење своје велику схиму са именом Ефросинија. Ускоро за њом упокоји се у Господу и "друга мати" Стефанова, монахиња Ефимија, примивши и она великосхимнички образ са именом Евпраксија.
Но највећу љубав и ревност за Цркву Божју и манастире показа свети деспот при грађењу своје велике и славне задужбине манастира Ресаве. Он свагда имађаше велику љубав према монашком чину и лику, а и сам живљаше такорећи монашким начином живота. Иако беше ожењен (у ово време он беше довео своју вереницу Јелену у Србију, и пошто ступише у брак, она поживевши мало пресели се скоро ка Господу), христољубиви Стефан жељаше да стално буде у друштву са монасима, било да му они долазе на двор и разговарају с њим о душевном спасењу и животу по Богу, било да он одлази к њима у усамљена места и подвизавалишта њихова да се наслађује њиховим гледањем и слушањем. Имајући пак у својој деспотовини "много монаха који непрестано певају и славе Бога у Тројици", он одлучи да им устроји једну велику и безбедну обитељ - "жељени стан за ћутање". Тако и би саграђена славна деспотова задужбина Ресава, о чему овако говори животописац Константин:
"Треба да споменемо опет и други град, који има сличност и стазу ка вишњем Јерусалиму. Стефан жељаше да говори са пустињацима и ненасито се настањиваше са овима. Јер када љубав ове божанствене жеље некога обузме, она га брзо захвата, узноси и подиже горе. Он се дакле радоваше због ових пустињака и слатко их примаше, и гледаше да их свагда са собом има. И знајући да је молчаније (молитвено ћутање) назначено да свакога доведе у велику част виђења и созерцавања, он обилажаше горе и поља и пустиње, тражећи где би могао да подигне жељену обитељ, стан за молитвено ћутање и тиховање. И нашавши најприкладније и најбоље место, где је требао бити дом (тј. храм), помоливши се најпре Богу приступи делу, и положи основ у име Свете Тројице сведржавнога Божанства. И свуда дакле са сваким старањем и најлепшим стварима и скупоценим, са највештијим радницима и најискуснијим живописцима, где год их је било, и многим златом и бојама украси је. Јер шиљаше (да позове мајсторе) чак и на острва и свуда. И тако многим и неизмерним трошком сврши се и украси се дом (црква) и град око њега и изванредни станови за општежиће. А сабра одасвуд предвиђене достојне дивљења монахе и настани ту. И даде и приложи села и винограде, а још и по свима својим крајевима, потписавши, даде. И ризнице овде из дана у дан полагаше. Сачини ту себи и гробницу у коју мало после би положен. Даде још и многоцене иконе, бисерјем и златом украшене, и снабде сваким књигама за служење, и даде богослужбене одежде и црквене сасуде доста, с великим бисерјем и златом украшене, толико много да превазилази и изабране велике лавре Свете Горе; а он и њих беше Украсио сваким светилом, многосветлећим златом сијајуће. И то прво да споменем што он овде принесе и украси! И са многом чашћу учини да се врши овде чин Богом изабране Вечере Господње (тј. Св. Литургије), уподобљавајући се серафиму. Затим призва патријарха, тада беше Кирил, са свим сабором српских архијереја, игумана и свих осталих часних мужева, а још и свих благородних, на освећење храма у дан Свете Педесетнице, када Дух Свети огњеним језицима сиђе на свете ученике Слова и Бога. А дође и мноштво сиротиње да и они приме милостињу, коју им свагда неоскудно даваше. И могао се тада видети радосни празник оних који су славили, тако да се могло казати оно Соломоново, када обнови дом: И узвеселише се народи, не само појевши многе животиње као тамо (3 Цар. 8, 63-66), него се удостојивши многих дарова. Он дакле поче зидати ову обитељ године 1407, а пре ове године престави се благочестива госпођа Евгенија, мати овога истоименитога Стефана. Јер она прими такво име иночкога образа. И би положена у својем манастиру, званом Љубостиња, Успеније Пречисте Богородице. Ова пак два здања: царствујући град (Београд), који малопре споменусмо, и храм у Ресави, никада у све дане живота свога благочестиви деспот не престаде да приутврђује сваким и најбољим додавањем и надгледањем. Зато све ово није било подигнуто за мало времена, за време и упоредо са ратовима, него је подизано много година".
Манастир Ресава, која по деспоту би названа Манасија, јер он због својег предивног и мудрог беседништва би упоређен са старозаветним Манасијом ("в сладкоглаголаних вториј Манасија"),[24] започет је са грађењем године 1406, а завршен је и потпуно иконописан 1418 године. Свети деспот храм посвети Светој Тројици, па је зато освећење храма било на Духове 1418 године, од стране Српског патријарха Кирила (1407-1419 г.). Деспот је подигао своју задужбину у Ресави као проширену и увећану Раваницу, коју подиже отац му Свети Лазар. Ресавски храм украшен је изнутра најлепшим фрескама и иконама, а споља је ограђен и утврђен каменим градом-тврђавом са 11 високих кула. Благоверни деспот Српски подигао је овај манастир монасима пре свега за богоугодно молчаније и молитвено тиховање и да се у храму његовом "врши чин Богом изабране Вечере Господње", то јест Св. Евхаристија или Литургија, којом се спасава сва твар и сав род људски. Али књигољубиви и мудрољубиви деспот створио је на том истом светом месту и познату ресавску преписивачку школу, где су учени монаси преписивачи исписивали божанствене књиге за просвећивање деспотовог народа, јер је деспот желео да "премудрошћу књига украшава нарави, и благодаћу њиховом да душе просвећује и ка богопознању привлачи". Такав беше овај богољубиви и човекољубиви владар Српски, да жељаше да "живот у целој земљи његовој буде заиста као Црква Божија, а не као што живе остали народи скотски и против природе". Такав пак живот достиже се само кроз храмове и школе Божје, када се слави живи и истинити Бог и изучава права и спасоносна наука Господња. Зато свети деспот подизаше храмове и школе.
Видећи овакву побожност и црквољубље свога господара, на њега су се одмах почели угледати и сви његови благородни великаши. Зато су многи од њих стали дизати цркве и манастире широм деспотовине. Јер као и у доба светих Немањића, тако и сада у доба светих Лазаревића, од свих беше упражњавана света врлина задужбинарства. Тако, у време овог благочестивог деспота Српског Стефана, на његов потстрек и уз његову изобилну помоћ, бише саграђени и иконописани ови свети манастири и цркве: манастир Копорин, храм Св. Стефана, монашка задужбина уз ктиторско учешће и светог деспота; манастир Руденица код Крушевца, подигнут од властелина Вукашина и жене му Вукосаве, а ктитор му је и деспот Стефан са братом Вуком; манастир Јошаница код Јагодине, храм Св. Николе, задужбина породице једног деспотовог властелина; манастир Сисојевац код Раванице, храм Преображења, задужбина духовннка Сисоја Синаита, а ктитор му је и деспот Стефан са својом мајком; Богородичин манастир у селу Радошину близу Ресаве, задужбина деспотовог војводе Радослава Михаљевића; црква Св. Николе у Рамаћи под Рудником, задужбина једног деспотовог племића. Најзад, чувени манастир Каленић у Левчу, храм Ваведења Пресвете Богородице, задужбина деспотова и његовог протодовијара Богдана са женом му Милицом и братом Петром. Подигнут је 1413 године и дивно иконописан од иконописца Радослава. Но поред ових набројаних, подигнути су тада и још многи други манастири и цркве,[25] тако да је деспотова Србија у то време, заједно са старим манастирима и црквама, имала преко две хиљаде храмова Божјих и "станова" молитве и подвига.

Но као обично свуда, тако би и овде. Лукави завидљивац и добромрзац ђаво завиђаше светом богоугоднику и христољупцу Стефану и зато на њега подиже његовог рођеног брата Вука. Овај устаде и побуни се против свог старијег брата и боговенчаног господара, тражеђи од њега половину земље и градова. Он штавише одбегну тадашњем турском султану Сулејману, иштући од њега војску против Стефана. За собом он повуче и сестриће своје Бранковиће, те и они устадоше противу ујака свога деспота. Ово би по смрти блажене им мајке, која једном раније већ исправљаше сличан грех Вуков. Но мајка више не беше на земљи, те свету душу деспотову притиште туга и невоља. Јер он говораше у себи: како да изиђем у борбу са братом својим? Како, побеђујући га, нећу ли бити крив за проливање братске крви? Ту превелику деспотову тугу описа и његов животописац Константин, а и сам деспот је делом исказа у свом познатом "Слову љубве". Ево најпре шта о томе пише Константин:
"А тада по одласку онога напред реченог посредника (тј. по смрти Св. Милице), беше мир и сигурност; но не мироваше онај који је Каина подигао против брата му Авеља (тј. ђаво), иако му није био учинио никакву неправду. Тај исти подиже и овде напред реченога Вука те измоли од цара турског мноштво војника, такорећи све силе његове. Цар Сулејман беше тада заузео и источне крајеве, а Вук му дође и рече: "Ударићу на мога брата Стефана, да или ми даде половину отачаске земље и градова, којима ћу царству твоме служити, или ћу земљу опленити и сатрти је". И молбу његову ову Сулејман најбрже испуни. И посла са њиме онога који је од почетка био проливач хришћанске крви, који је истоимени са Исмаилћанима у ратовима, који је и у великој битци на реци званој Марица био виновник проливања крви (то је био војсковођа Арванез), а посла и друге изабране војводе. И они дакле дођоше. Но деспот Стефан није хтео да благочестиво стадо, које Господ ослободи од ропства, опет преда у ропство да се растргне. И шта је било после овога? Прођоше они сву Српску земљу, као дивље звери пленећи, секући, уништавајући. Порушише и неке градове, и што најнезгодније беше то је што бој не беше са варварима, него бој који се не може лако борити, бој са једноплеменима. Јер ако и беше множина оних који су дошли, но деспот много пута сатираше и ужасаваше њихова срца. Али, шта још треба да кажем? Деспот се бојаше да не пострада слично Давиду, који проклињаше пределе Гелвујске да не падне дажд на ове ни роса (2 Цар. 1, 4), зато што се ту пролила крв Јонатанова. И тако, побеђујуђи га (Вука), не затезаше узде, да не буде крив због братске крви. А овај по други пут дође са више њих, тако да се могла рећи пророчка реч: "Боже, дођоше народи на наслеђе Твоје, оскврнише цркву Твоју свету" (Пс. 78, 1). А пошто се побоја нападаја (братског), благочестиви деспот Стефан не изиђе против. Вук беше привукао и неку властелу, а још мало изабраних беше остало непревртљивих, који известише деспота да су и писма добили од Вука, у којима им с једне стране дарове и многа блага обећаваше, а с друге стране претњама их страшаше. Деспот пак, држећи братово писмо, горко плакаше, и павши пред икону Спаситељеву, говораше: "Види, Христе мој, јер Ти знаш како се неправедно договарају против мене, и слуге моје издају ме, као некада Твој ученик Јуда. Сачувај их зато све до конца, оне које си малобројне оставио са мном". И још многе друге сличне речи умиљења и молитве говораше из дубине срца. А ово беше у великом граду Београду, у унутрашњем његовом дому. А они (Вук и Турци) прошавши опет још више крајева, дођоше чак и близу Београда и велико мноштво попленише и сву земљу упропастише. А када деспот виде где се догађа зло које не пролази, пристаде и раздели земљу са Вуком. И отада брат његов Вук, са одељеном му облашћу (испод Западне и Јужне Мораве) и са властелом која би са њиме, служаше Сулејману заједно са својим сестрићима (Бранковићима), који такође држаху сада своју отачаску земљу (на Косову). А деспот Стефан се пресели у одељени му део земље (од Западне и Велике Мораве до Дунава и Београда). Тако, када земља би раздељена, као неко олакшање би у проливању крви".
У овој неправедној и наметнутој му братоубилачкој борби (која би око 1409 године), деспот се имаше ослањати на свога пријатеља и савезника угарског краља Сигисмунда. Овај моћни западни владар беше веома заволео Стефана због његовог витештва и мудрости, и због тога, као што видесмо склопио беше с њим пријатељство и даровао му град Београд. Сигисмунд веома цењаше и вољаше Стефана и многе му почасти указиваше, па му поклони и друге градове у угарским и босанским пределима. Он беше дао Стефану и титулу "угарског барона", те су се тако њих двојица узајамно повезали и обавезали да се и војнички помажу против непријатеља. Стефан се и сада могаше користити војничком помоћу од Сигисмунда, но он у срцу своме туговаше и рат братоубилачки избегаваше. Нарочито се растужи свети деспот када виде како му брат ласкавим писмима, као Јудиним пољупцима, одваја од њега благороднике и великаше, оне што уместо љубави издајство заволеше. На братску и њихову нељубав и издају, христољубива и љубвеобилна душа деспотова одговори овако: свима њима, брату, сестрићима и отпалим великашима он написа и упути своју најискренију "Реч љубави" ("Слово љубве") .У њему он изли сав свој бол над губитком братске и хришћанске љубави, и опет - своју молитвену жељу за поновним сједињењем у љубави Христа Бога.

СЛОВО ЉУБВЕ (Реч Љубави) ДЕСПОТА СТЕФАНА
Стефан деспот,
најслађему и најљубазнијему,
и од срца мога нераздвојноме,
и много, двоструко жељеноме,
и у премудрости обилноме,
царства мојега искреноме,
(име рекавши),
у Господу љубазан целив,
уједно и милости наше
неоскудно даровање.
Лето и пролеће Господ сазда,
као што и псалмопевац рече,
и у њима красоте многе:
птицама брзо, весеља пуно прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
и ваздуха тананог
дивним неким гласима брујање;
и земаљске дароносе
од миомирисних цветова, и травоносне;
али и саме човекове природе
обнављање и веселост
достојно ко да искаже?
Ово све пак,
и друга чудна дела Божја,
која ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав превазилази.
и није чудо,
јер Бог је љубав,
као што рече Јован син громов.
Варање никакво у љубави места нема.
Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:
"Изиђимо у поље".
Оштро некако и бистротечно
љубави је дело,
врлину сваку превазилази.
Љубав Давид лепо украшава,
рекавши: "Као миро на главу,
што силази на браду Аронову,
и као роса аермонска,
што на горе силази Сионске".
Узљубите љубав,
младићи и девојке,
за љубав прикладни;
али право и незазорно,
да младићство и девство не повредите,
којим се природа наша
Божанској присаједињује,
да Божанство не узнегодује.
Јер апостол рече:
"Духа Светога Божјега не растужујте,
којим се запечатисте
јавно у крштењу".
Бејасмо заједно и један другом близу,
било телом или духом,
но да ли горе, да ли реке
раздвојише нас,
Давид да рече: "Горе Гелвујске,
да не сиђе на вас дажд, ни роса,
јер не сачувасте Саула,
ни Јонатана" !
О безлобља Давидова,
чујте царевиу, чујте!
Саула ли оплакујеш, нађени?
Јер нађох, рече Бог,
човека по срцу моме.
Ветрови да се с рекама сукобе,
и да исуше,
као за Мојсија море,
као за Исуса судије,
ћивота ради Јордан.
Еда би се опет саставили,
и видели се опет,
љубављу се опет сјединили
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем
и са Светим Духом
у бескрајне векове,
АМИН.

Ова дивна депотова "Реч љубави" према брату, сестрићима и великашима, који су се одметнули и устали против њега, само је делимично донела плода, јер је наступило извесно примирје и прекратило се проливање крви братске. О! да га је брат Вук тада послушао и братски се с њиме "у Христу поново сјединио", као што је деспот желео и Богу се молио, не би ускоро доживео оно што је доживео: да га као двоструког издајника убије рука турског крвника.
Јер следеће године, 1410, када су настале борбе међу Бајазитовим синовима око престола и владавине, и кад на Сулејмана дође у Европу његов брат Муса из Мале Азије, тада би убијен и деспотов брат несрећни Вук и најмлађи му сестрић Лазар. Тај Турчин Муса беше најлукавији и најзлији међу браћом својом, и дошавши на Балкан чињаше многа зла и насиља, "наилазећи као облак градоносни на благочестиве", тј. на хришћане. "И ко ће, вели о њему мудри Философ, оплакати оно што су наши после овога издржали од њега? Да није Господ уставши одмаздио и онога који зло чини (тј. овога Мусу) са хуком ускоро уништио, као и све наслеђе његово, давно бисмо били храна псима и орлушинама". Сакупивши по Балкану многе војнике разбојнике, овај лукави и препредени Муса тражаше пријатељство и помоћ Стефанову и Вукову и сестрића им Ђурђа и Лазара, зовући их да дођу и сами се освете Сулејману за сво зло што им беше починио. Деспот, коме је Сулејман био заиста стари непријатељ, пристао је, али је и према Муси био крајње опрезан, док су остала тројица непромишљено пошли с Мусом противу Сулејмана, а истовремено су гледали да ако устреба побегну од Мусе и пређу Сулејману. До сукоба између Мусе и Сулејмана дође под зидинама Цариграда, исте 1410 године. Још пре ове битке лукави Муса примети дволичност Вукову и хтеде да га одмах убије, али за њега се пред тиранином заузе сам деспот Стефан и "постаде јемац за брата свога (а и ко би други ако не он?)", рекавши Муси одлучно: "Ако сам ја неверан, то је и он". Међутим, те исте ноћи неверни и непостојани Вук и сестрићи му Бранковићи заиста пребегоше Сулејману, што их ускоро стаде живота. Јер Мусини људи ухватише ускоро Вука и Лазара (а Ђурађ се једини спасе) и предадоше их опаком Муси.
Стефан пак, као човек и владар витешке речи, не хтеде тако нешто чинити, него се у боју са Сулејманом храбро бораше и његову војску побеђиваше, јер "муњевитим начином успешно разруши противника". Но када виде да Муса побеже са бојишта, врати се и он са својима покрај мора и дође до Галате према Цариграду. Тада му из Царског града грчки цар Манојло II Палеолог посла лађе у сусрет и он се превезе у Цариград, "подједнако као побеђен и победник", како вели мудри Константин. "А овај најизванреднији цар Манојло, прича даље Константин, знађаше Стефана и раније, док је као млад заједно војевао, и прорекао му је шта ће бити, и уживао је у њему као у свом возљубљеном сину. Јер сличан беше упознао сличнога. Тада му по други пут даде круну деспотскога достојанства, јер рече да Јован (његов ранији намесник) није тада био у пуној владалачкој власти. И тако се растадоше један од другога. А када је деспот излазио из Царскога града, множина народа ликоваше и клицаше му... Тада пак најсветлији деспот, изишавши отуда у лађама ка северу, дохвати се пучине (Црног Мора), а са њим беше и раније спомињани кесар Угљеша. Растављани бурним морским таласима и опет, Божјом помоћу, чудесно састављани, они најзад допловише Власима (тј. у Румунију, на ушће Дунава). А влашки владар тада беше благочестиви и увек спомињани велики војвода Мирча. Он их са великом љубављу срете и прими деспота и оне са њим. Јер од неизмерне жеље није се могао наситити гледања њега, толико непрестано гледаше у лице Стефаново. Пошто га ту угости с чешћу, и даде му довољно потребних ствари, коње и остало што му беше дугим путовањем понестало, Мирча га проведе својом земљом као његовом, те тако деспот стиже до угарске границе у свој град Голубац (на Дунаву)".
Док се деспот Стефан овако срећно враћаше у своју слободну земљу и људе, Турчин опаки Муса, изгубивши прву битку са Сулејманом, опет прикупи неку разбојничку војску и изненада ухвативши, као што рекосмо, деспотовог брата Вука и Лазара Бранковића, убрзо их у том месту погуби (11 јула 1410 г.). Пред своју жалосну смрт Вук доби једну јабуку од неког Турчина, и "половину ове даде своме сестрићу, а половину узе сам. И помоливши се много, они окусише од јабуке уместо светог Причешћа. Јер није тада било никога ко би их причестио, и ради тога јабуку окусише уместо Крви и Тела Господњег". Вест о таквој смрти брата Вука најтеже је погодила брата му светог деспота, и од те болне вести он се одмах тешко разболе. Сазнавши за ову деспотову болест, дубровчани му послаше свог лекара. А опаки пак Муса опет се сукоби са Сулејманом, но пошто поново претрпе пораз, побеже на север и дође деспоту Стефану тражећи од њега заштиту. Мада му овај братов убица беше мрзак, деспот га због дате му витешке речи не хтеде убити, али му не хтеде више ни помагати, него га празног отпусти. Ипак, предвиђајући да ће Муса постати султан, деспот му узе реч и обећање да Српску земљу неће нападати. Муса тада отиде опет на исток до града Једрена, и затекавши тамо згодном приликом брата свог Сулејмана на ноћном лумповању и пијанчењу, ухвати га изненада и погуби. И тако постаде турски султан. Но одмах затим он погази реч дату деспоту, и ударивши на Српску земљу заузе пределе око Пирота. Када за то дознаде деспот одмах посла Муси свог преговарача Аидина, да овај опомене Мусу на обећање. Но када деспотов човек виде лукавост и зверске намере Мусине, побеже тајно од њега, и дошавши "у луг где раније би убијен господин Вук, узе и понесе кости његове у Српску земљу, и донесе их деспоту Стефану, и објасни му све, рекавши: Са Мусом није могуће друкчије живети него ратом. На то благочестиви Стефан, чувши ово, сабра сву војску своју и дође у стране Пиротске, и прогнавши Турке оплени неки део земље Мусине. А Муса посла поклисара свога деспоту, и деспот се опет врати кући својој".
Мало времена пре ових догађаја, Ђурађ, сестрић деспотов, би на превару домамљен од Мусе и налажаше се у његовој војсци. Муса тада покуша да отрује Ђурђа, али овога Бог спасе. Јер он после отрова узе неки лек против отрова, те не умре него само пострада од болести. Ђурађ пак већ се беше покајао и на време јавио матери својој Мари, сестри деспотовој, да га она измири са ујаком и "да утврде да живе како и приличи благочестивима". И великодушни деспот прими га "као отац сина свога многожељенога". Једне ноћи после тога Ђурађ са делом своје војске побеже од Мусе у Силиврију, и одатле дође у Солун. Тајно кријући се и бежећи, он најзад некако стиже из Солуна у Србију, а деспот му већ беше послао војску у сусрет. "А када дође у своје отачаство и ка најизванреднијем своме ујаку, тада наста неисказана радост. Јер тада свезнајући премудри Уметник и свемогући Делатељ раздељене удове црквене у једно сабра и државу нашу утврди. Јер се од тада ујак и сестрић могаху видети радосни као отац и син." На овај начин се најзад измирише Бранковићи са Лазаревићима, и међу њима не беше више сукоба, јер благочестиви деспот, не имајући наследника, остави престо свој и државу овоме Ђурђу Бранковићу, потоњем деспоту Српском.

Коначно пак паденије опаког Турчина Мусе би овако. У малоазијском пределу турске државе беше тада господар трећи син Бајазитов Мехмед. Цар Византијски Манојло настојаше да Мехмед склопи савез са моћним Српским деспотом како би звероподобни Муса био уништен, пошто он свуда "испуњаваше земље убиством људи и крвљу". Деспот пристаде на тај савез, јер уништење Мусино жељаше и он, а и владари угарски и босански. Споразум и савез против Мусе би склопљен у Крушевцу (маја месеца 1413 г.), кад дођоше Мехмед и остали владари код деспота, те тако силна војска српска, босанска, угарска и турска крете на Мусу под врховном командом деспотовом. За то време, Муса већ беше кренуо на деспота и заузео му град Болван код Алексинца. Затим удари на тврди Сталаћ, но храбри деспотов јунак војвода Пријезда не предаде град Муси, него га запали и сам изгоре у њему. Но баш ту беше и крај мрског Мусе, јер га нападе деспотова војска и он одмах би разбијен. Бежећи од деспота њега гоњаху војвода Радич челник и Ђурђе, док га не ухватише и одмах погубише. Победивши на овај начин Турке, деспот склопи мир са новим султаном Мехмедом I (1413-21 г.), те султан врати деспоту све српске градове које Муса беше освојио, и још неке друге на истоку. Тако се деспотова Србија простираше сада до близу града Софије. Овај мир пак са Турцима трајао је пуних десет година, тако да "од тада житељи и све ствари добише мирно стање, те се могло са пророком рећи као оно некад Јерусалиму: "Празнуј Јудо у твојој радости, јер одузе Господ твоје неправде, и избави те из руке непријатеља твојих. Господ се зацари посред тебе, и нећеш више угледати зла" (Наум 1, 15; Софон. 3, 15)".
У ово овако мирно време свети деспот се поново даде на подизање и изграђивање по земљи својој градова ("градозидање"), рудника, цркава и манастира. Када он у ово време борављаше једном у манастиру Ресави дође му игуман манастира Ватопеда са Свете Горе и замоли га за материјалну помоћ свом манастиру. Монахољубиви деспот Српски одреди да се овом светогорском манастиру даје од тада стални годишњи прилог од 60 литри сребра, а приложи му и село Копривницу код Новог Брда, и све то потврди својом царском повељом (од 2. јула 1417. године). Пошто у ово време беше добио од угарског краља на поклон рудник Сребреницу у Босни, и пошто тамо не беше православне цркве него само римокатолички храмови, свети деспот одмах позва зидаре из Дубровника и ту сагради правосдавну цркву. Тако је христољубиви деспот Стефан током целог свог земаљског живота и владања непрекидно помагао манастире и градио цркве Божје, а и умро је "обилазећи земљу (с циљем) да би још подигао божанствени храм". Исто тако је богомудри деспот много волео и непрекидно читао божанствене књиге и настојао да се оне преписују за његов народ. Управо у ово време (око 1416 г.), по деспотовој жељи и заповести, један је учени монах преводилац у "мучалници" код Љубостиње превео са грчког четири Књиге Царства, записавши при томе на њима ово: "Ове четири Књиге Царства преведох са грчких књига на српски језик благочестивоме и христољубивоме и самодржцу Срба, господину мојему деспоту Стефану, по дарежљивости и милостивости новоме Киру, по сладкоглаголанију (слаткоречивости) другоме Манасији, и по просветољубљу премудроме Соломону".
И заиста, овај Божји човек беше дарежљивији и од Кира и мудрији од Соломона, јер, како вели животописац му Константин, "он се из дана у дан све више подвизаваше, благодарећи Бога за све што учини у све дане живота свога. А његово дело беше непрестана милостиња и често прочитавање божанских речи. И толико је себе предавао ништима и убогима, да је сам излазио ноћу по путевима и оградама да својом руком раздаје милостиње. И само једнога од својих, који му ношаше злато или сребро, или што друго, само тога највернијега узимаше са собом, мада много пута и сам то чињаше. Једном приликом приђе му један ништи (убожјак), и деспот му даде милостињу. А он опет претекавши га напред, заиска му милостињу. Блажени га препозна, но даде му још више. А када овај и трећи пут претекавши га заиска, деспот му даде опет још више, па му рече: На грабљивче и варалицо! А овај му одговори: Нисам ја грабљивац и варалица, јер ми је невоља, него си то ти који земаљским царствујући, небеско тиме крадеш и грабиш (ср. Мт. 11, 12; Лк. 6, 12). А прилажаше он тајно и кућерцима ништих, и новац им кроз прозор или отвор стављаше (као Св. Никола). Сви пак они знађаху ко је тај ко им то тако чини. За њим хођаше свагда велика гомила губавих које он сам свагда храњаше и у ноћи њихове деснице испуњаваше. И да истина буде још јасније објављена, деси се ово. Чувши за његову милостивост, дођоше једном губави из поморских страна и бугарских толико много да су силом пљачкали грађане, те су их ради тога управитељи града морали изгнати и протерати. Поред свих осталих својих дела деспот ово дивно дело непрестано чињаше. Једном, када хтеде да изађе да чини обичну милостињу док су сви спавали, он узе са собом једнога свог љубимца који му је знао и остале тајне, и рече му: Узми тајно са собом и мој мач. Но овај није разумео шта му би заповеђено, а није се усудио питати, те тако изиђоше и пођоше. Идући донекле заједно, деспот га остави рекавши му: Почекај овде. После дужег времена, негде у саму дубоку ноћ, деспот се врати к њему, па се онда вратише до унутрашњих врата двора. Дошавши до њих тај млађи похита да отвори врата, но није могао брзо. Деспот пак, мислећи да му то смета његов мач, заповеди да му га дода, говорећи: Дај га мени док ти не отвориш. Тек тада овај млађи разумеде шта му је оно било заповеђено, па се уплаши и одговори: Не, не смета ми ништа. Затим брзо отвори врата и трчаше напред уз лествицу да деспоту осветли, па учини као да оставља мач да овај не сазна да га није био ни узео. А када осветли, примети по оделу да је благочестиви деспот залазио негде у блатњава места (делећи сиротињи). Оваква дакле дела његова не могу се избројати, јер су као морски песак. Деспот није престајао ово чинити кроз све дане живота свога. А да оставимо настрану то што је по пустињама у васељени, чувши за кога да живи у Господу, слао дарове; и даривао све пустињаке у својим пределима, и атонске усамљенике и отшелнике. Ако је ко молио кадионицу или који драгоцени светилник, видевши да се то носи тамо умољавао је начелника тога места, да ће му ако то да, он уместо тога брзо дати много скупоценије и светлије; и то што је рекао све је одмах и испуњавао. О овом његовом неоскудном давању могло би се још много шта рећи, но доста је и ово речено".
Благоверни и благочестиви деспот Српски Стефан није само живео сада у миру са Турцима на истоку, него је исто тако живео у миру и са западним владарима и са осталим народима око себе. Јер, као што вели његов животописац на почетку житија, "он у своје дане смири према себи најјаче државе, источне и западне народе, тако да су се они, који су царовали у различна времена, са свих страна к њему стицали. Он учини да се са достојанством цени његова земља, и још да су га и западни владари заиста називали господином и чуваром државе своје; и још да у згодно време изабране своје к њима шаље са осталом војском њиховом, силне и династе све земље. И није било никада да је ко од западних, дошавши к деспоту, отишао после својој кући, а да није јављао о превеликим и достохвалним даровима његовим. Из детињства је водио жестоке битке и показивао храброст, од Бога је добио бесмртне премудрости, због чега се и назива славни деспот у свима земљама. И под њим малена српска војска стече највећи глас и име по васељени. Јер овај славни деспот, иако је живео ближе земљама западно од Хелеспонта, за његово име се сазнало по целом Египту и Етиопији, и одатле по најудаљенијим крајевима, и просто да кажем укратко: по целој Јелади, и по Индији и Амазонији, тако да су они који су за њега чули желели да се приближе овоме мужу, макар и као слуге његове, само да дођу с њим у везу".
Говорећи на другом месту о односима деспотовим са западним владарима, и особито са суседним Угарима, биограф Константин вели још и ово за њега: "А пре: када је остварио истиниту љубав са западнима и Угарима, када је ишао у град звани Будим (1412 године), када је био сабор западних краљева и друге господе код краља угарског, па у Констанцију[26] и у Рим на крунисање тога краља, деспот Стефан беше пред свима и изнад свију видљив као сунце између звезда, и свако га је видео из далека. И сви његови савети беху сјајни и непоколебљиви. А од угарских земаља доби многе дарове, утврђене градове и села, што знају све околне државе. И не само то, него и после седме године повратка угарског краља са запада, деспот је сваке године долазио на западни сабор (у Будиму) и никада се не врати отуда а да не доби на поклон неке градове и земље. Тако и он сам к западнима хођаше, и ови опет к њему долажаху. И не само то, него је једном пре овога био сам угарски краљ код њега у Беломе Граду (Београду), и они као из дома у дом прелажаху из угарских у српске градове и обратно. Ко је икад такве чудне ствари игде слушао? По васељени, источни владари беху са западним владарима непријатељи и пленили су им земље и ратовали су међусобно, а овај шаље своју војску и на исток и на запад, а ка западнима сам собом одлази на скупове. И он је ово јавно чинио за много година. Никада дакле заиста нико не створи тако што, само он једини, велики и чудни у премудрости и сили, и то и после њега остаде као неки њиме утврђени закон. Јер нису ни западни просто ово трпели да он има везе и са источнима и са западнима, него знајући га да је као неки штит њима (од Турака) и да сигурна безбедност њима од њега долази. Зато њихови свештеници овако говораху: "Још се молимо за благочестивог деспота, који је у Српској земљи". А њихови (западни) најсветлији и најхрабрији људи долажаху да служе деспоту, као неком краљу. И једном на сабору свих кнезова (у Будиму), један од српских витезова благочестивога деспота Стефана обори и победи најсилније витезове запада и однесе венац победе. Као највећи витез Стефан имађаше власт и благородне краљеве и славне витезове венчавати (производити за витезе), тако да су се ови после поносили већма од свих витезова, говорећи: Мени деспот Српски витештво уручи. А да кажемо нешто и о источнима. Које ли тек похвале и љубави не удостојаваше деспота споменути султан (Мехмед) ради његове одличности! Када свеза војводу својих војски (Михаилбега), а други га мољаху за овога, он тада рече: Ако не добијем савет од брата мога деспота, нећу га пустити. И затим одмах посла да питају деспота за савет. А Стефан му одговори: Ако хоћеш да храниш змију у своме дому, онда свезавши је одрежи јој реп. И када то чу султан, не пусти овога до своје смрти. А слично биваше и у свима другим саветима". Такав је био славни деспот Стефан, од свих поштован и уважаван због многобројних својих врлина и владалачке мудрости и праведности.
У ово време деспотова се владавина прошири и на српске крајеве Зете и Приморја, где владаше син његове сестре Јелене, Балша III. А то би овако. На деспотов двор у Београду дође деспоту у посету овај његов сестрић Балша. То пак би по Промислу Божјем, јер Балша, одавно болестан, унапред предвидевши смрт своју, дође свом ујаку и умре на његовим светим рукама. Земљу пак своју он остави ујаку у наслеђе, као и старање о своје три нејаке кћери. Деспот са сваком жалошћу и достојном чашћу погребе тело свога сестрића и о свему извести мајку његову Јелену, своју сестру, која се у то време беше преудала за босанског великаша Сандаља Хранића. После тога, улучивши згодно време, деспот крете са својом војском и сестрићем Ђурђем у Зетске крајеве да преузме наслеђе и власт над том земљом. На путу кроз Зету и Приморје народ га је радосно дочекивао и поздрављао као свога господара "знајући његову моћну и великодаровиту десницу". Пошто у тим крајевима Србима доста пакостише Млечићи, деспот са војском опседе град Скадар на Бојани, који они држаху, те Млечићи бише принуђени да склопе мир са деспотом (августа 1423 г.). По томе миру они задржаше град Скадар, а он доби градове Дриваст, Бар и Будву, као и племена Црнојевиће и Паштровиће. На тај начин, сво Приморје, од Боке до ушћа Бојане, припадаше деспоту Стефану, где беху многи манастири и цркве, као што су: манастир Св. Арханђела на Превлаци у Тиватском заливу, манастир Прасквица са црквама Св. Тројице и Св. Николе, Богородичин манастир Подластва у Грбљу, стари манастир Св. Срђа на Бојани и Светог Николе на њеном ушћу, и многи други.
Док свети деспот борављаше у Зети, на његовом двору у Београду разболе се и умре последњи бугарски цар Константин, који као изгнаник живљаше код деспота. Њега благочестиви Стефан веома љубљаше и зато га "оплакиваше као приснога брата, и многе милостиње раздаде за душу његову". Јер знађаше свети угодник Божји да смо сви ми путници и изгнаници на земљи.
Негде опет у ово доба изненада умре у Једрену турски султан Мехмед I, са којим деспот беше у миру. На турски престо после њега ступи његов млади син Мурат II (1421-1451 г.). Неки пак уместо овога беху прогласили за султана некаквога Мустафу. Овај Мустафа упути посланство деспоту Стефану тобоже "да му буде друг", но мудри и искусни деспот на то не хтеде обратити пажњу, јер његов чисти карактер и озбиљност не дозвољаваше му друговање са таквима. Он зато посла Мустафине посланике право султану Мурату. Овај му на томе веома захвали, и узврати му богатим даровима. Не дуго после тога султан Мурат опседаше Цариград (1423 г.). Тешко болестан и већ на самрти грчки цар Манојло II посла сина свога Јована VIII (који је затим владао од 1425-1448 г.) у Европу ради тражења помоћи од западних. На то западни осташе равнодушни и мирно гледаху како се Византија мученички бори да одоли турским опсадама и освајању. А деси се тако да се благочестиви деспот срете са овим Јованом у Будиму, где беше ишао неким послом. Стефан и Јован беху и неки даљни рођаци, преко својих мајки, пореклом од Немањића. Али Стефан тада беше већ болестан од ногу и не могаше помоћи своме рођаку и брату по вери православној. Он осећаше да се његов крај приближава, и не само његов него и крај слободних држава Српске и Грчке. То се види из његове повеље манастиру Лаври Св. Атанасија на Атону (изданој 20 јануара 1427 године), којом одређује том манастиру обилан годишњи прилог у новцу и прилаже два велика позлаћена свећњака, молећи оце манастирске да или кад умре моле се за његову душу, или, ако би "по попуштењу Божјем због грехова својих" био прогнан, да му тамо буде "у туђој земљи смрт и гроб".
Нови султан Мурат не беше задовољан деспотовим честим одласцима у Угарску, јер многи клеветаху деспота да он тамо нешто спрема. Зато султан крете са војском својом ближе Србији (у лето 1425 г.), па посла деспоту свога посланика "да сазна у чему је истина". Деспот, који тада преговараше у Угарској о томе да после њега сви његови поседи у Угарској остану у наслеђе и његовом наследнику Ђурђу, одмах се врати кући, но због болести не прими посланика султановог, него му само посла дарове за султана. Ово разљути султана Мурата и он са војском крете на деспотову земљу, заузе на силу Нишку тврђаву и пође према граду Крушевцу. Деспот се не уплаши тога, него са војском стиже у Крушевац и би готов да се супротстави Мурату. Но пошто најпре поведоше преговоре, Мурат пристаде да се повуче на своје старе границе у Бугарској. Ово пак би опомена деспоту да се са овим Муратом мора бити опрезан.
Док деспот беше у Крушевцу, Босанци беху устали против њега и хтедоше му узети рудник Сребреницу. Тада деспот, "узевши војску коју беше спремио против Турака, пође одмах на Босну. И када деспот изненада стиже на реку звану Дрина, за коју Босанци мишљаху да се не може прећи, он брзо пређе реку, а Босанци видевши то оставише све своје станове и побегоше са својим краљем (Твртком II). А остаде и праћка њихова (тј. топ), звана Хумка, и са њом још друге две. Деспот заповеди да велику праћку носе у Београд, а остале две у Сребреницу. Пошавши даље у босанске крајеве, деспот гоњаше краља њиховог, који, затворен у једном од тврдих градова, посла посланике своје и мољаше деспота да изиђе. Деспот се поврати натраг својима, и прохођаше земљу чинећи добро".
Као што је већ споменуто, свети деспот се беше теже разболео од ногу и зато поче размишљати о својој смрти и о обезбеђењу земље после њега. Требало је обезбедити наслеђе престола сестрићу Ђурђу, и не само престола него и свих области и градова. Нарочито је било потребно учинити све да Ђурађ наследи многе поседе Стефанове које имађаше у угарским странама.[27] Зато он отиде опет у Угарску (маја месеца 1426 године) и тамо са краљем Сигисмундом склопи уговор о томе на сабору у граду Тату. После тога деспот се врати у Србију и одмах сазва велики сабор све српске господе у шумадијском месту Сребреници (код Страгара под Рудником, 1426 године). На том сабору он објави свима, у присуству и свјатјејшег патријарха Српског и свих архијереја и великаша, да за свога наследника оставља сестрића му Ђурђа Бранковића. О свему томе нам овако говори животописац Константин Философ: "Благочестивога деспота Стефана постиже болест ногу од које поодавно страдаше. Зато, побојавши се смрти, посла по свога сестрића господина Ђурђа да дође у место звано Сребреница. Ту сабра са патријархом сабор чесних архијереја и благородних, својих власти и свих избраних. На овом сабору благослови Ђурђа на господство, говорећи: "Од сада овога познајте господином место мене". Затим учини и молитву над њиме са полагањем руку, и све њих закле да ће му бити верни, а прокле оне који би устали против њега. Затим закле и њега самога да неће презрети науку његову, "но како сам ја сам о свему мислио, тако чини и ти. И да наградиш све који су ми послужили, којима ја не успех дати награду". И много га ту поучи о побожности (тј. о правој вери), и о заповестима. Зато се од тада много верније покораваху млади своме господину, него раније. А онда благочестиви, оздравивши од оне болести, ходаше чинећи добро".
И заиста, куда год иђаше, свети деспот само "добро чињаше", јер имађаше милостиво срце и "јавно веледарежљиву отворену десницу" као "неизрециви тајник милостиње". Но по недокучивим судовима Божјим би допуштено да он по људској слабости адамовске природе падне у један тежак грех. А то би овако. Док борављаше као и обично у Београду, изненада му једнога дана (с почетка 1427 године) стиже вест из рудника Сребренице у Босни да су се тамо неки "немирни духови" побунили, и у тој буни убили деспотом постављеног надзорника рудника, младића Владислава, и бацили га са врха палате. Ова вест необично разгњеви деспота, и због убиства невиног младића, и због тога што, ако је и било неке неправде, требало је обратити се њему и његовом праведном суду. Јер он беше свагда правдољубац и сваку ствар тачно испитиваше и праведно свакоме расподељиваше. Чим чу дакле за ово недело, појури брзо тамо с нешто војске, и похватавши кривце за то дело веома строго их покажњава. Но у превеликом гњеву том, који правде Божје не чини, он у брзини казни и неке невине људе. А казна беше у томе што им одсецаху руке или ноге. Када пак виде деспот шта учини, побуни се савест у њему, и он се стаде горко кајати и многе сузе проливати. А покајање његово беше тако силно и искрено, да је у многе дане Великог Поста, који тада беше, често плакао и нарицао. И то не само тајно у дому своме, него и јавно у цркви пред свима, чему би сведок сва црквена пуноћа народа. И никако се не усуђиваше да приступи страшним Тајнама Христовим, јер говораше да је недостојан и ридајући излажашеиз храма. "А беше Велики Четвртак, прича о томе животописац Константин, када се поје у служби она песма "Вечери Твојеја тајнија, днес, Сине Божиј, причастника мја прими" (то јест: "Прими ме данас, Спаситељу, за причесника Тајне Вечере Твоје"). А он, не могавши се уздржати, поче ридати горко. Па изишавши из храма, плакаше много из дубине душе. Затим умивши лице своје, уђе опет. И опет поче силно плакати... Јер се сећаше онога што се догодило, и не могући се уздржати пред другима гласно ридаше. И од тога момента, ко сиромашнима пространије отвараше десницу? И ко од њега већма себе сама осуђиваше? А због кривице своје вапијаше: "Нисам достојан, и као недостојан нећу да се дотакнем Тела и Крви Господње, јер ко то чини осуду сам себи једе и пије, по речи Апостола" (1 Кор. 11, 29). Такво ето би покајање светог деспота, и тако се смираваше за грех свој пред Богом и људима, што нимало није лако владарима. Уз то још он се реши да за веће окајање овог греха свог подигне још један божанствени храм, но Бог му и саму жељу прими и намеру целива, док само остварење би спречено скором смрћу његовом.
Утом се приближи и време блаженог пресељења Стефановог у царство боље и непролазно. Њему тада беше тек четрдесет девет година, те се свети и у томе уподоби Светом Василију Великом (који у тим годинама премину), пошто му беше у многоме сличан у свом живљењу и делању, мада сваки у своме реду и чину. Јер као и Св. Василије, и Стефан беше љубитељ чистоте, целомудрија, подвига милостиње и молитве, и опет љубитељ читања божанских књига, богопознања и премудрости. Исто тако, као што Василије беше неустрашиви борац за Цркву Православну и мудро руковођаше лађом њеном, пловећи по бурном мору ондашњих прилика и искушења, стално између Сциле и Харибде, тако и овај богомдани владар христоименог народа свога и стуб и тврђава свих правоверних и православних, са Василијевом мудрошћу и разборитошћу вођаше брод Српске хришћанске државе у временима мутним и тешким за људе своје и народ свој.
Блажена пак кончина христољупца овог би оваква. Док се он враћаше из Сребренице и гледаше по својој земљи где да подигне још једну цркву, изненада му јавише вест да је султан Мурат II кренуо из Видина уз Дунав, победио Угаре и заузео им једно острво. Деспот зато похита Београду преко својих градова Белог Поља и Сребренице под Рудником. Када прође Сребреницу и би близу села Дрвенглаве и Стојника, "на месту званом Главица", у близини данашњег Младеновца, изненада се разболе од срца и у миру предаде дух свој Господу, 19 јула 1427 године око 11 сати пре подне. Чесно и свето би погребен у својој задужбини манастиру Ресави, и од читавог народа Српског достојно оплакан и ожаљен.
Константин Философ писац Житија, овако описује деспотову кончину и свеопшту тугу и плач Српског народа за својим милим и светим господарем. "Блажени Стефан, вели он, обилажаше земљу да би подигао још један божански храм. И одатле чу да је то острво угарско заузето, и крену ка Београду. Када би на месту званом Главица, обедова па изиђе мало да лови. И док је још ловио, узе крагуја на руку своју. Но када га узе, не ношаше га како треба. Затим се поче повијати час на једну час на другу страну, тако да хтеде пасти с коња, те га пратиоци прихватише с обе стране, и поведоше до боравишта. А када га спустише под шатор, он мирно лежаше, а то беше свима дирљив призор, и само испусти један глас: "По Ђурђа, по Ђурђа!"[28] И тако ништа није разговарао до ујутро, када и дух свој предаде Господу. А престави се у години 1427, у 19 дан месеца јула, у суботу, у пети час дана. У време када је са коња био скинут, би у граду наједанпут такав гром, изненада и страшан какав никада нисмо чули. Од тога часа и тама би у целом том крају да смо мислили да је већ ноћ, и она се тек у залазак сунца мало просветлила. А ово је међутим било у подне".
"Када се пак, прича даље Константин, ово овако зби, тј. изненадна деспотова смрт, каква се тада жалост није чула у Српској земљи? Јер од жалости за светим деспотом људи су падали лицем на земљу, и крв је лила из њих, или се нешто друго слично дешавало. Они нису ридали за њим само као за својим господарем, него и као за оцем, са љубављу дужном. Затим су одмах послали по Ђурђа (који беше у Зети), а сами узеше деспота и ношаху га ка гробници коју он сам начини себи у Ресави. А о преносу његовог тела много се бринуо његов главни војвода. О честитога војништва овога честитога господара! Приликом овог тужног погреба, од превелике туге ни жене нису гледале децу, нити своје домове, нити ишта друго од својега. Исто тако, ни они који су преносили деспота нису гледали на то што је ту негде близу била исмаилћанска војска, јер нису свој живот рачунали ни у шта, само да би жаљенога господара положили на место где је био заповедио. А присутни на том погребу какве ли све тужне и жалосне гласове нису могли тада чути! Људи су од бола своја лица гребали и власи чупали, и сви су своје светле хаљине изменили на тамне. Јер место многосветле одежде у вретишта се облачише, па још, узимајући неку изношену иночку хаљину, цепали су је на делове и стављали их на себе, тако да све необично буде и у измењеном обличју и изгледу. А и својим коњима људи гриве резаху, и остало много шта чињаху. Деспотове пак слуге угарски витезови, избезумљеним гласовима викали су: Коме ћеш нас сада послати? Шта смо сагрешили држави твојој да нас овако наједном одгониш? Где ћемо наћи твоје славе, и красоте, и многобројних дарова? Од сада се лишисмо сладости и красоте овога света! А и многочасна и светла господа, коју је он до тада ванредно поштовао, сваки је од њих лично пројављивао свој бол и горчину. Када је затим вршено опело, па када је свештеник или ђакон узглашавао: "Још се молимо за блажен спомен незаборавног господина Стефана Деспота", онда су сви падали као у неку избезумљеност. А неки од ту присутних велможа, чупајући власи браде своје, викаху: Не иноче! нипошто не треба рећи да је он умро! На то би сви заједно из дубине срца као лавови рикнули и учинили ваистину велики плач, нови Израиљћани новоме Израиљу. Тада због краткоће времена брзо га спремише и положише, ту у цркви у Ресави, с десне стране уласка у храм. И у град Београд истовремено се вратише, а и многи други дођоше, пошто је на све стране било јављено шта се догодило, тако да су сви бежали у градове и на острва".
"На онима пак који су били у Београду, изненада се видела чудна промена. Сви заменише светле хаљине на црне, а тако исто и жене и деца, па саставивши као зборове, долажаху пред дивни двор благочестивог деспота. Други од тих зборова у граду чекаху, а неки опет пред градом. Затим долажаху пратиоци деспотови, слуге са коњима и вратари, и сви остали по реду. И ко може исказати све оне дирљиве гласове, када је сваки од тих зборова наилазио, или када је улазио у град и долазио у унутрашњост града до оних који су јављали тужне гласове благочестивој госпођи и свежељеној сестри деспотовој Оливери (оној која беше странствовала за избављење отачаства свога и била по Богу посредница као она древна Јестира). А од жалости за деспотом овде се у граду многи и од изабраних његових као избезумише, и запањени гледаху ка небу, крајње изнемогли од жалосги, те их они око њих поливаху водом. А изнад града и унутра у самом седмоврхом граду, ваздух се испуњаваше сталним погребним песмама оних који одлазе и долазе. А тако је слично било и у свима градовима и крајевима. Које пак од дирљивих ридања из давнина да упоредимо са овим овде садашњим? "Јер претвори Бог твоје празнике у плач", рече пророк Амос (Амос 8, 10). "Слушах, вели Јеремија, Јефрема где рида; казни ме Бог и казних се" (38, 18). Можемо навести и онај плач и вапај за Мојсијем, када се вратише сви народи са великим плачем, вратише се и старци од горе Навав са великим ридањем, и Елеазар са јецањем. И тада сви заједно ридаху непрестано тридесет дана (5 Мој. 34, 8). И говораху: Оставио си нас, угодниче Божји! Зашто си нас оставио, изабрани вођо? Тако и ти, деспоте, оставио си и ти нас, вођо новог Израиља. Овако и Данила и Три Младића провођаше Израиљ у ропство неисказаним ридањем и великим јецањем. И не само да су деспота жалили сви они којима је владао, него још и више: и Света Гора, и с њом Царствујуђи Град (Цариград), и сваки град и крај у васељени, где год се чуло за деспотову смрт, тако да су се Исмаиљћани чудили. А и од њих су многи истински плакали за њим".
"А када је пристигао благочестиви господин Ђурађ из Зете, и њега исто тако сличним ридањем дочекаше, па док су га војни пукови сретали и очекивали, ваздух се плачем и кукањем испуњавао. Но када он стиже у град већ се осети као неко олакшање. Јер до његовог доласка многи већ очекиваху сваку смрт и пљачку од Турака. А када он дође тада се тек и унутрашња кула отвори њему, а пре тога је не хте отворити онај који је чувао. У цркви пак када уђе, Ђурађ не узиђе на по обичају прострто владарско место, и када се служба Божја заврши он не даде да му се произнесу владарска славља и многољетствија, него се уместо овога чуо вапај и ридање у ваздуху. А када је са свима био затим у царским дворима, и када су му приступили сви који су били постављени од пређашњег владара на службе, они му предадоше сваки свој жезал власти, а он опет, силно плачући, свакоме поврати натраг његов чин и достојанство."
Даље казује Константин Философ како пред смрт светог деспота Стефана беху настали чудни знаци и појаве у Београду, који наговештаваху смрт деспотову и пропаст за Србе престолног Београда: "И заиста, могло се са Јеремијом пророком оплакивати опустошење Новога Сиона. Јер ваистину, где се наједанпут деде све оно светло и красно што је било унутра и напољу? Где се дедоше кола оних који играју? Где су црквена сабрања и скупови? Где су саборне светковине и молитвене литије по околним местима? Све наједанпут постаде мрзост запушћења, све се измени, све постаде као да га и нема, све се испуни горчином. А често се догађаху и неке нове и неуобичајене ствари, и видело се оно што се пре овога само у сновиђењима претсказивало. Наиме: са запада дође као неки стари и покисао орао и прелеташе у граду са куле на кулу, и освајаше их. Друго знамење које се догоди беше ово: Када је увече дошла дубока ноћ, а ми нисмо спавали, тада, истине ми Христове, долажаше са запада као трубни глас с оне стране реке Саве, и постепено се уздизаше док није изгледао да је на средини Саве. Затим се тај трубни глас чуо пред највишом кулом, и онда по целом граду од врата до врата. Ово пак није брзо прошло, него је потрајало два или три часа, тако да нам је изгледало као да долази сам деспот Стефан (мада он никада није долазио са западне стране). Или се пак чинило да је то нека војска, тако да смо изишли да видимо шта се догађа, и чак смо ватру запалили. А догоди се још и овај чудесни призор: из Велике градске цркве (Митрополије) подигле су се у ваздух часне Иконе, и то по реду који ће бити приликом Другог Доласка Христовог, то јест: Царица Владичица и Јован Претеча са сваке стране иконе Спаситељеве, а затим су биле иконе Дванаесторице Апостола, по шест са сваке стране. Ми смо мислили да је то у славу и у посету овога града. Међутим, то беше, авај мени! у часу смрти деспотове."
"А догодило се и ово пре престављења истоименог Стефана: у седамнаести дан тога истог месеца (јула) ваздух је с неба пустио као неке варнице на град, које се и паљаху и опет гашаху. А пре овога беше се подигла страшна олуја која поскида црквене кровове у граду и сврже их на земљу; а поруши и многе друге куће, па и кућу сестре деспотове Оливере. А у дане нешто мало после Васкрса угарски свештеници с оне стране реке, у време када у нашим (православним) црквама беху богослужбена сабрања, дођоше као преваром по своме чину са народом и пронесоше своје иконе градом. Благочестиви деспот их због овога изгрди, јер они беху његове слуге. Исто тако, беху донели са запада неке иконе на хартији, које престављаху као да је на крсту распет Отац са Сином и друге сличне ствари. Ове иконе они послаше деспоту, а он, као да беше у сну, не погледавши их заповеди да се на сваку икону стави знак па да се разделе по градским црквама. (Овим се наговештаваше прелазак Београда у угарске римокатоличке руке). А догодило се још и ово. Беше дошао неко од крајева мизијских, и он се прављаше као луд, али његова дела сведочаху да је то неки тајни слуга Божји (јуродиви). Он хођаше даноноћно по граду и горко оплакиваше себе, говорећи вапајно: О тешко мени! О јао мени! Утом и деспот дома дође, и даваше му милостињу. Јуродиви пак, по своме обичају, ову уручиваше сиромашнима. А да не би неко посумњао у овај пророчки наговештај пропасти града потсетићу га на онога Исуса, који је пред разорењем Јерусалима од стране римског војсковође Тита (70те године), даноноћно ишао по Јерусалиму вапијући: Глас од истока, глас од запада, глас од четири ветра, глас на Јерусалим и на храм, глас на жене и на невесте, глас на сав народ! И они га предадоше кнезу, и када за то беше тучен, вапијаше: Јерусалим, Јерусалим! Уз све ово да споменем још и велику звезду комету која као мач пролете тада над Београдом. И такође, двери Велике цркве (Митрополије) које се саме отворише, а које иначе тешко да двадесет људи могаху да затворе. Ово све овако заиста беше и овако се сврши. И његов народ би расејан (из Београда), и дођоше на запад и исток и на север и југ од крвавих догађаја". "Све ово пак, завршава на крају деспотов биограф Константин, ми написасмо као Житије његово, али и као летопис са свим осталим стварима и догађајима. А ставили смо и следећи акростих: Ономе који је необично и изванредно на земљи владао, страни слуга ово приноси славноме деспоту Стефану, преводилац Константин. Акростих пак стихова је: Странац у туђини смрт (деспотову) оплакујем.
"Стефан је точио речи слађе од меда и саћа, као из изобилног извора, и то истовремено и миришљавог и хранљивог, ако се са мером употребљава. А био је благочестиви деспот као неки нови Давид, најкроткији и најдарежљивији. Показао се и као дивни премудри Соломон пред хиљадама оних који су му долазили са свих страна. Као начелник рода свога и он је био гостопримљив као Аврам, јер са великом жељом и љубављу примаше странце. Увек је желео одлазак на небо Пророка Илије, а као и Илија - сам јављаше други долазак Христов. Стефан по лепоти беше други Јосиф из Египта, а уместо пшенице злато даваше. Беше ратник у победоносним борбама као онај снажни Сампсон, и међу овим храбрим потомцима Адамовим (тј. Србима) од почетка беше најбољи узор. Он такође беше други Јов, јер је богато давао и раздавао свима без зависти. Био је познат роду своме по загонетци очију својих, јер оне беху сличне сунцу: до свих допираху зраци светлости, али не и цела суштина. Али се онда одједном лишисмо и Стефана и сунца. Немамо више њега као главу која управља, главу изабраницима светлости, јер та глава умре на месту званом Главица. Плачи, оплакуј опет Бели Граде (Београде) своју потамнелост, јер вођа народа твога као цвет прецвета и отпаде. Заједно са тобом плаче и рида и земља, што мора да прими у себе онога кога се није надала тако брзо примити. Јер овај дивни и моћни деспот, који засија у наше дане, није био пуштен да се приближи ни педесетој години живота, ни четрдесетој години владавине, него њему, који беше велик и печат хришћана, њему кругове живота и смрти управи Онај Који мудро свим управља, Који престављење деспотово доведе у шест хиљада и девет стотина тридесет пету годину (то јест у 1427 г.). А то беше такво време које би слично ономе времену, за које је речено: "Ево, овде је страх и туга велика по васељени".

"Но, ипак, дошавши до краја овог Житија Светог Деспота Стефана као до неког тихог пристаништа, окуражимо се од малаксалости и туге за њим и ускликнимо му овако: Радуј се, добри извршитељу божанских заповести! Радуј се, светли владаоче земаљским царством и наследниче небескога! Радуј се, страшна и муњевита стрело непокорнима! Радуј се, слатко послушање добропокорнима! Радуј се, у саветима кротки Давиде! Радуј се, у мудрим пословима и делима нови Соломоне! Радуј се, неизрециви тајниче милостиње! Радуј се, позната великодаровита и отворена десницо! Радуј се, добри украситељу божанских храмова! Радуј се, светли украсе царских домова! Радуј се, који си све најлепше људско у себи сабрао! Радуј се, украсе владара, деспоте Стефане! Слава Ономе Који те је дао у последња времена као похвалу хришћанима! Слава Богу нашем, Који чини велика и дивна дела, Који из рода у род пројављује многоизбране светилнике, да се у последњим покољењима јаве неисказана и дивна дела Бога нашега, Коме нека је слава кроза све векове. Амин".
Свето тело Св. Стефана деспота Српског, би положено, као што је већ речено, у припрати храма његове задужбине манастира Манасије. Оно тамо почиваше и 1597 године, као што се види из писма монаха Дамњана и Павла из Србије, упућеног те године папи Клименту, у коме, поред осталог, они наводе да је Стефаново "свето тело у Ресави". Манастир пак Ресава много пута је пљачкан и паљен од Турака, а припрата цркве је једном била и потпуно разрушена од стране Аустријанаца. Зато је данас гробница Св. Стефана празна. Но побожан народ од почетка до данас долази на његов свети гроб у Манасију и ту полаже своје болеснике ради добијања оздрављења, која и бивају по мери вере свакога. Не дуго после смрти Светог деспота Стефана почео се празновати дан његовог светог спомена, а његово име као светога унето је већ у 16 веку у српске, руске и чешке Месецослове. Патријарх Српски Димитрије поново је озваничио увршћење Св. Стефана Лазаревића, деспота Српског, у календар 1927 године. И тако се Св. деспот Стефан Високи прославља у Сабору свих Српских Светитеља.
Неко време по смрти Св. деспота Стефана, његов властелин Ђурађ Зубровић, у чијој је области Свети деспот преминуо, подигао је на месту престављења деспотовог споменкамен, у висини од око 2 метра, од белог углачаног мрамора. Овај камен и данас постоји и налази се у порти цркве у засеоку Црквине (раније званом Дрвенглава), између села Марковца, Стојника и Међулужја, у околини Младеновца. На том камену стоји овакав запис из тога доба: "Ја Деспот Стефан, син Светога кнеза Лазара, и по престављењу тога милошћу Божјом бих господин свим Србима и Подунављу и Посављу и делу Угарске земље и Босанске а још и Поморју Зетском. И у богоданој ми власти проводих живота мојега време колико Благоме изволи се Богу, година око 38. И тако дође мени заповест општа од Цара свих и Бога, преко посланог к мени анђела, говорећи: Хајде! И тако душа моја од убогог ми разлучи се тела на месту званом Глава, године тада текуће 6000 и 900 и 30 и 5, индиката 5 сунцу круг 19 и луне 19, месеца јула 19 дан". На бочним пак странама овог истог споменика стоји написано: "Предобри и мили и слатки господин Деспот, о! горе тому тко га виде на овом месту мртва". И још: "Благочестиви господин Деспот Стефан, добри господар". Молитвама Светог и праведног Стефана, деспота Српског, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МАТЕРЕ НАШЕ ЕВГЕНИЈЕ - ЕФРОСИНИЈЕ, Српске царице Милице

Пореклом беше ова света царица Српска, у монаштву названа Евгенија и Ефросинија, од свете лозе Немањића. "Беше рода светла и славна и нарочита, од царског неког корена, племена Светог Симеона Немање, првога господина Србима".[29] Беше ћерка чувеног војводе топличког и полимског Вратка, познатог у Српском народу под именом Југ-Богдан. Он беше пореклом од Вукана, најстаријег сина Светог Немање. Војвода Вратко беше не мали великаш на двору Српског цара Душана Силног (1331-1355 г.), и зато његова кћи Милица, која би рођена око 1335 године, стече у детињству своме најбоље хришћанско и царско васпитање. По природи сама беше благородна, честита и мудра, а у побожности предњачаше у роду своме. Као царева рођака, она често биваше на царском двору Душановом, и када одрасте сам је цар удаде за једног од својих витезова, за војводу Лазара Хребељановића, који касније постаде кнез и владалац Српски (1371-1389 г.). Са Лазаром се Милица беше најпре срела у крајевима свога оца, тамо где касније она подиже своју дивну задужбину манастир Љубостињу ("Љубвестан").[30] Од тада се њих двоје искрено заволеше и затим чесни брак склопише. У свом чесном и Богом заиста благословеном браку њих двоје једно друго потстицаху у врлинама и побожности, јер и Лазар не беше мање од ње побожна и богољубива духа, због чега и би удостојен од Бога светости и мученичког подвига и венца.[31]
Живећи тако чесно и богоугодно они у браку добише од Бога најпре пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добровоја (који по рођењу убрзо умре). Побожна Милица веома усрдно хришћански васпита сву своју децу, па уз образовање у побожности она их научи и корисним светским наукама и потребним пословима, као што и приличаше кнежевској и царској породици. У васпитању синова и кћери Милици помагаше и једна побожна монахиња по имену Ефимија, Миличина рођака по телу, иначе бивша српска деспотица Јелена, супруга деспота Јована Угљеше. Кад Лазар и Милица постадоше свесрпски господари (после смрти цара Уроша Нејаког, 1371 године) и борављаху у својој престоници Крушевцу, монахиња Ефимија нађе склониште и уточиште на њиховом двору, и ту беше "друга мајка" и учитељ Миличиним кћерима и синовима. Али честита мајка им и кнегиња Милица, "сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена", би за свагда најбољи живи пример својој деци, особито кћерима, правог хришћанског васпитања и образовања и сваког богоугодног врлиновања. Како је она одгајила и васпитала своју децу види се из тога што су сва она, иако у временима тешким и опасним, очувала до краја веру своју и образ, и шта више, једно од њих - син јој Стефан, деспот Српски, би од Бога прослављен као велики праведник и светитељ.[32]
Са свог кнежевског двора у Крушевцу Милица и Лазар поудаваше своје четири старије кћери за суседне српске и хришћанске владаре и великаше. Најстарију своју кћер Мару удадоше за српског велможу на Косову Вука Бранковића;[33] другу кћер Драгану удадоше на бугарски двор, за Александра, сина цара Шишмана; трећу Јелену дадоше за зетског владара Ђурђа II Страцимировића - Балшића, а четврту Теодору за мачванског и угарског бана Николу Гаровића. Каква је пак била судбина најмлађе Миличине кћери Оливере, видећемо мало касније.
Са својим благочестивим мужем и кнезом, Светим Лазаром, Милица богоугодно и човекољубиво управљаше Српском земљом све до велике и страшне Косовске погибије 1389 године. До тог времена они у својој земљи подигоше многе свете задужбине: цркве, манастире, школе, болнице, странопријемнице и сиротињске домове, о чему се може више видети у Житију Св. Лазара (под 15 јуном). Јер то беше још увек доба у ком Бог не беше још предао Српски род у Турско ропство. А онда одједном дође тужно и страшно Косово и мученичка погибија Св. кнеза Лазара и најбољих јунака Српског народа.
После Косовске битке, која би на Видовдан 15 јуна 1389 године, благочестива кнегиња Милица, са синовима својим Стефаном и Вуком и са свјатјејшим патријархом Српским Јефремом,[34] клиром и народом, пренесе ускоро (фебруара 1391 г.) свете мошти Св. великомученика Лазара у њихову задужбину Раваницу код Ћуприје, из храма Св. Вазнесења из Приштине где оне беху погребене одмах после Косовске битке (док тела осталих косовских мученика бише погребена у цркви села Бабин Мост и по осталим српским храмовима и светињама).
А тада, удова кнегиња Милица остаде да са безброј других српских удовица оплакује поробљење свога хришћанског народа под јарам иновераца Турака. После Косова она беше као нека српска Прамати Рахиља која плакаше над оном побијеном и овом поробљеном српском децом својом. "Јер тада, вели Константин Философ, не беше места у целој земљи Српској где се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити. Вапај беше толики да се њим ваздух испуни, тако да је у свим овим пределима Рахила плакала и није хтела да се утеши због побијене деце своје."[35] У свету кнегињу Милицу биле су тада уперене очи свег преосталог Српског народа, свих удовица и све нејачи, јер је иза Косова она остала као владар поробљене земље. Њен најстарији син Стефан беше још дете од дванаест година, те не могаше још управљати земљом. Но богољубива и народољубива Милица се тада прену из своје и свеопште туге и "узе на се ревност мушку", те поче храбро и мудро владати својим народом. У стварима овога света, "у којима се је тешко снаћи", она беше паметна и енергична, а изнад свега беше побожна и Богу предана, тако да у време своје владавине много олакша тешку судбину Српског народа, и то баш у време када је тешки завојевачки мач осионих Турака све јаче и јаче угрожавао и притискивао Српску земљу. Она је мајчински збрињавала сирочад и удовице, тешила уцвељене, хранила гладне, одевала наге. Но прва брига њена беше да од новог турског султана Бајазита (1389-1402 г.) добије обећање да хришћанска вера и Црква Божја у њеном народу неће бити од Турака гоњена и уништавана. Тиме је она хтела да спасе макар душу народну, ако је тело народно било поражено и поробљено. Када је то обећање од Бајазита добила, али под болним за њу условом да му своју најмлађу кћер Оливеру да за жену, света Милица је тада кренула и многе храмове обновила, и многе нове цркве и манастире подигла, да би се на крају и сама замонашила и у монашком животу Богу посветила.
О томе како се света кнегиња пренула и с помоћу Божјом храбро држала у оном тешком покосовском времену, овако говори њен савременик патријарх Српски Данило III: "Али не треба, о возљубљени, да ово прођемо ћутећи, и да не споменемо оно што се догодило после мало година (од Косова), да не бисмо прећутавши увредили мужаствено страдање и великодушно трпљење оних који се показаше крепки духом у подвизима искушења дошавших на нас, искушења јаких и тешко подношљивих, која дођоше на земљу Српску. Јер одасвуд се непријатељи подигоше и силно навалише. Не само исмаилћани, него и Угарске земље, и многа господа са бројним силама подигоше се да земљу нашу опустоше, потпуно заробе и разоре. И могло се видети како једне одводе у ропство, друге непоштедно муче, треће мачевима секу, те се тако мноштво крви проливаше. И беше свуда туга, беда, плач и ридање неутешно. А видевши ово благочестива кнегиња, са сином својим Стефаном, да је и она и Српска земља у безнадежном удовиштву, и да их одасвуд непријатељ напада и разграбљује, и да нема никога да их у беди и тузи које су наишле помогне и утеши, она тада одбаци женску немоћ и узе на се ревност мушку. И шта учини? Сву себе у мисао сабравши, из дубине срца неутешним уздасима са болом душе себе пред Богом простире, и Њега јединог на помоћ призива и Његову Пресвету Матер. Тада Господ, Заступник сиротих и Утешитељ ожалошћених, видевши довољно искушења и казне, не устрпи да и даље остави христоимените људе Своје на поругу непријатељима, него изволи дати и олакшање".[36] Слично казује о Светој кнегињи и други савременик, Константин Философ: "А достославна и веома мудра Милица, која превазилажаше многе изабране матере, оставши сама, беше, као што вели Соломон, мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпли милостиње из њезине руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и Одисеј мудри у многим саветима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, који су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилажаше заповести, и иђаше напред на све већа и већа дела".
Не дуго после Косовске битке Милици стиже у Крушевац посланство од султана Бајазита које је од ње тражило да Српску земљу као вазалну потчини Бајазиту, и уз то још да најмлађа кћи њена Оливера буде дата на двор султанов њему за жену. Да би свој народ заштитила од даљег страдања Милица је морала прећи преко свог личног родитељског бола и пристати на ово понижење, и после дужег већања са свјатјејшим патријархом Српским Оливера је дата иноверном Бајазиту "за избављење свога отачаства, као по Богу посредница, попут оне древне Јестире".[37] При томе, мајка хришћанка постављала је само један услов: да јој кћи Оливера нипошто не промени своју хришћанску веру, те да тако поробљавајући тело своје не пороби и душу, и тиме је изгуби. Васпитана добро од своје благочестиве мајке, Оливера с помоћу Божјом пође на Бајазитов двор, и очува тамо неповређеном своју хришћанску веру, а роду своме Српскоме би од велике помоћи и користи. Јер много пута умољаваше свирепог Бајазита за народ свој и браћу своју. А када затим погибе Бајазит, њен брат Стефан избави је од ропства иноверног и доведе у земљу отачаства свога још за живота мајке им Свете Милице. А и Миличина друга кћи Драгана, која беше удата за бугарског царевића Александра, такође остаде чврста и непоколебљива у својој хришћанској вери када њен несрећни муж, у жељи да спасе од Турака свога оца цара Шишмана, прими исламску веру (1393 године) и постаде турски паша. Такво васпитање хришћанско беху добиле Миличине кћери од своје мајке.
Света се кнегиња Милица, као што је већ речено, старала да хришћанску веру и Цркву свога народа заштити од турских прогона и злостављања, и за то се посебно заузимала пред султаном Бајазитом. Пошто је одмах после Косовске битке умро Св. патријарх Спиридон,[38] њега је најпре замењивао једно време Св. патријарх Јефрем, док није Света Милица ускоро сазвала сабор у Жичи на коме је за Српског патријарха изабран Данило III (1392-98 године), који се до тада подвизавао у манастиру Дренчи код Александровца крушевачког. Заједно пак са њим и са својим сином Стефаном, Света Милица обдари својом даровном повељом (1392 г.) свету лавру Хиландар на Атону, поклонивши му једну цркву и неколико села на реци Ибру, а нешто касније (1395 г.) даде богате дарове и руском манастиру Светог Пантелејмона такође на Светој Гори. Исто тако, ова благочестива кнегиња са својим сином поможе духовнику Сисоју Синаиту да подигне манастир звани Сисојевац код Раванице. И уопште, она многе храмове Божје обнови и нове цркве и манастире подиже. Најзнаменитија пак задужбина њена јесте свети манастир Љубостиња, који она подиже после Косовског боја и у који се ускоро затим повуче и замонаши, заједно са многим Српкињама удовицама изгинулих косовеких јунака. Љубостиња би подигнута у подкриљу горе Прозрака, недалеко од Трстеника. Главни градитељ цркве беше познати "Раде Неимар" (Раде Боровић), који по савету Свете Милице искити Љубостињу као неки диван девојачки и матерински вез. Главни храм би посвећен Успењу Пресвете Богоматере, и ускоро (око 14025 г.) живописан вештом руком јеромонаха Макарија, зографа српског из околине Прилепа.
Но пре но што се замонаши и повуче у манастир, света кнегиња Српска сазва државни сабор (1393 г.), на коме пред свима предаде власт своме сину Стефану Високом, као што вели о томе патријарх Данило III: "Достохвалном Стефану, достигавшем у узраст мужа савршеног, по извољењу Божјем свише родитељка уручује екиптар, а свеосвећени патријарх све то молитвом и полагањем руку благосиља". На свом пак монашењу, које би ускоро затим, Милица узе монашко име Евгенија и повуче се најпре у манастир Жупањевац близу престонице Крушевца (према Јагодини), док не би готово зидање Љубостиње. Са њом тада беше и њена рођака по телу монахиња Ефимија, коју споменусмо на почетку као бившу супругу деспота Јована Угљеше.
У то време би од Турака разорено и уништено бугарско царство у Трнову (1393 године). Отуда дође у Србију монах Григорије Цамблак, који од кнеза Стефана и мајке му Милице - Евгеније би постављен за игумана манастира Дечана, који тек што беху ово двоје благочестивих обновили. Наиме, исмаилћански пљачкаши, а и неки војници Вука Бранковића, који владаше на Косову, беху опљачкали и опустошили манастир Високе Дечане у Метохији. Дошавши у те крајеве (1397 г.) и видевши невоље дечанских монаха у опљачканом манастиру, Света Евгенија, која понекад излажаше из свог манастира да помогне своме сину, одмах са Стефаном обнови Дечане и постаде такорећи "други ктитор" њихов. У царској хрисовуљи (повељи), која том приликом би издана Дечанима, она написа најпре ово: "Дошавши у овај манастир, у обитељ светог краља Стефана Уроша III, и угледавши красно место и прикладно за монашко пребивање, видех уистину тужан призор: толики труд и усрдност светог ктитора од злочестивих народа исмаилћанских беше попаљен и готово опустео!" Затим даље говори о обнови манастира и својим прилозима истоме, па на крају додаје овакву смерну молитву Спаситељу Христу, Коме је посвећен главни дечански храм: "Умилостиви се на грехе моје, укрепи децу моју у благоверности и благоденетвију, да у благочешћу послуже Теби, Богу своме, као господин и родитељ њихов светопочивши кнез Лазар". Ова топла молитва преподобне мајке Евгеније показује какву је дубину смирења она имала и како се топло Богу молила. Њеним светим молитвама она је ограђивала и штитила и децу своју и сав Српски народ. То нам потврћује и следећи догађај из њеног живота.
Неки обесни великаши српски беху оклеветали сина јој Стефана, владара Србије, код султана Бајазита, и Бајазит тражаше да му Стефан лично дође на двор да се оправда. Бојећи се за живот сина свог, чедољубива мати се реши да као монахиња пође најпре она сама на двор султанов у град Сер, и да покуша да пред султаном развеје клевете против сина и тиме заштити и њега и свој народ од Бајазитове казне и насиља. Притом реши да са собом узме и умну монахињу Ефимију, да јој буде као помоћ и подршка на путу. Сву своју пак наду она одмах положи на Пресвету Богоматер, Која јој у томе заиста и поможе. О томе овако казује мудри животописац Константин Филоооф: "А пође због овога цару Бајазиту сама ова благоверна госпођа (Евгенија) и имађаше са собом и сродницу своју, бившу супругу деспота Угљеше а кћер ћесара (Ефимију). А ова је била у многим знањима и стварима веома мудра, коју узе као неку потпору и помоћ, а нарочито у оваквој ствари. Када су биле призване к цару, и пошто се преподобна Евгенија беше уплашила када је требало угледати Бајазита, Ефимија јој рече: Одбаци сада сваки страх када су нас већ удостојили да га видимо. И оне ту тада све што беше потребно разумно свршише помоћју Богоматере, на Коју и положише наду своју". Свршивши благополучно своје посредовање за сина пред султаном, света кнегиња-монахиња обрати се са једном молбом Бајазиту. Не искаше од њега злата ни сребра, ни светске славе ни имања, него га смерно замоли да јој дозволи да узме са собом из Видина свете мошти преподобне Петке-Параскеве, за које је, вели, спремна да да и све своје имање. На такву њену молбу султан се само насмеја, и рече: "Зашто не иштеш нешто драгоценије, него само те суве, непокретне кости?" Но на њену поновљену и усрдну молбу он јој ипак дозволи да узме споменуте свете мошти и да их понесе са собом у Српску земљу. Сва радосна и Богу благодарна преподобна Евгенија узе мошти Свете Петке и из Видина пренесе их у Српску земљу на велику помоћ и заштиту и покровитељство своме народу. Мошти Свете Петке почиваху најпре у манастиру Жупањевцу, затим у Љубостињи и, када потом би обновљен Београд, оне бише пренете тамо и положене у Велику цркву (Митрополију). Касније, око 1417 године, би подигнута и посебна црква Свете Петке у Београду, где од тада почиваху њене свете мошти док не бише однете у Цариград 1521 године.[39]
Приликом посете Бајазиту у Серу, преподобна Евгенија и Ефимија понеше са собом на дар манастиру Хиландару велику олтарску завесу, на којој Ефимија беше извезла ликове Христа Спаситеља, као Великог Архијереја, и око Њега Св. Василија Великог и Св. Јована Златоуста. На дну пак завесе она беше нзвезла ову дивну и смирену молитву: "Од нечистих усана, од мрскога срца, од прљавог језика, од душе оскврњене прими мољење моје, о Христе мој! и не одгурни мене слушкињу Твоју, нити ме јарошћу Твојом изобличи у часу исхода мојега, нити ме гневом Твојим казни у дан доласка Твога. Јер сам пре суда Твога, Господе, осуђена савешћу својом, и нема у мени никакве наде спасења мога, ако милосрђе Твоје не победи мноштво безакоња мојих. Зато молим, незлобиви Господе, не одбаци ни овај мали принос који приносим светом храму Пречисте Твоје Матере и надежде моје, Богородице Хиландарске. Јер узех на се веру оне удовице што Ти принесе две лепте, Господе. Тако Ти и ја ово принесох, о Владичице! недостојна слушкиња Твоја, монахиња Ефимија, кћи господина ми ћесара Војихне који овде почива, некадашња деспотица. И приложи се ова завеса храму Пречисте Богородице Хиландарске у години 1399 индиктиона 8. И ко је буде однео из храма Пресвете Богородице Хиландарске, нека буде одлучен од Једносушне и Нераздељиве Тројице, и нека му је супарница Пречиста Богомати Хиландарска у дан страшнога испитанија. Амин".
После овога, преподобна Евгенија живљаше и подвизаваше се у свом манастиру Љубостињи, где као мудра игуманија руковођаше многе сестре монахиње ка спасењу и царству небеском. Но она не заборављаше ни тада бригу о земљи и народу сина свога Стефана, него у његовом отсуству из земље (приликом учешћа у Ангорској битци 1402 године) она поново управљаше народом својим, мудро га руководећи ка царству небеском. Када пак њен млађи син Вук беше устао на брата свога Стефана и прибегао Турцима, брижна мајка пошла је тада као посредница и миротворка за сином Вуком све до у турски логор у Сер, где га је најзад стигла и успела да одврати од издајства и да га измири са братом својим деспотом. Исто тако, она измири и децу најстарије кћери своје Маре Бранковић, Ђурђа и Лазара, са ујаком им деспотом Стефаном, и све док она беше жива они живљаху у миру и љубави. Таква посредница и миротворка беше она роду своме и пред Богом и пред људима.
А када дође време пресељења њеног из овога света у небески, преподобна Евгенија замоли да буде замонашена у велики анђелски образ, којом приликом доби име Ефросинија. По примању велике схиме она се одаде најстрожијим подвизима, које и упражњавајући мирно се пресели ка Господу 11 новембра 1405 године. Погребена би у њеном манастиру Љубостињи, где затим многобројним чудесима над болесницима који долазе на њен мироточиви гроб би од Бога прослављена.
Молитвама преподобне матере наше Евгеније-Ефросиније нека Господ помилује и нас грешне, и све српске мајке и монахиње. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ МАКРИНЕ

Света Макрина се роди у Кападокији за царовања Константина Великог.[40] Родитељи јој беху Василије и Емелија; она им беше прво дете, и најстарија сестра Василија Великог,[41] Григорија Ниског[42] и остале браће и сестара. Ови честити родитељи имађаху десеторо деце: четири сина и шест кћери. Овој првој кћери пре рођења би дато име Текла, по Божјем откровењу њеној матери у сну; јер баш пред само рођење њено мати њена заспа и виде себе како носи у рукама још нерођено дете; и приступи јој неки светао и честан човек, умиљато погледа на дете и трипут је назва Теклом, дајући тиме на знање да ће та девојчица бити подражатељка целомудреног живота свете првомученице Текле[43] и добровољна мучевица без крви.
Пробудивши се после тог виђења, Емелија одмах роди ову девојчицу и надену јој име Текла. Али домаћи и сродници вишс вољаху да јој се да име Макрина, по имену њене бабе са очеве стране, свете Макрине, која у време цара Максимијана Галерија[44] претрпе гоњење за Христа заједно са својим мужем и седам година скиташе се по пустињама, трпећи крајњу оскудицу, док не престаде гоњење. И тако, новорођеној девојчици беше име: Текла по откривењу, Макрина по назвању. И то не узалуд, јер она потом би наследница богоугодног живота обеју ових угодница Божјих, пошто као и оне имађаше она у срцу свом пламену љубав к Богу. Међутим код људи преовлада навика да је зову Макрином, те неки и не знађаху њено прво име, и сви је називаху другим именом. Верује се да је под оба ова имена записана на небу у књизи живота ова невеста Христова.
Када детенце би одојено и порасте толико да се могло учити, мати је стаде васпитавати и учити књизи, почињући не са незнабожачким баснама (као што су то обично радиле друге мајке) и песничким стиховима, у којима је било много штошта недостојно чистог девојачког слуха, него она одабираше из књиге Премудрости Соломонове и из Псалама Давидових и из осталих књига Светога Писма погодне стихове, који садрже у себи или молитве или славословља Божја или добра наравоучења. Способна, девојчица успеваше брзо у учењу, и стално јој беху у устима речи књижне, и молитвено појање у свако доба дана: када устаје из постеље, када се прихвата ма ког посла, када седа за трпезу и када устаје; подне и вечер она не пропушташе без псалмопојања, и пред спавање увек обављаше молитве одређене за то. Поред тога мати је учаше ручним радовима, својственим девојкама, и не дозвољаваше јој да проводи време у нераду и дечјим играма, него се стално бавила или читањем књига или ручним радом.
Када девојчица наврши дванаест година, она се толико пролепша, да јој по лепоти не беше равне; чак ни уметници живописци не беху у стању да достојно изобразе лепоту њенога лица. Због тога многи богаташи и знатни људи узнемираваху њенога оца, јер је сваки желео да њоме ожени свога сина. А Макринин отац, као благоразуман човек, изабра међу свима једнога младића који је све друге превазилазио не само пореклом него и памећу и добром нарави. За њега он обручи прекрасну кћер своју Макрину, али свадбу одложи док девојчица не одрасте и постане пунолетна. Младић заручник се успешно бављаше изучавањем наука, очекујући свадбу. Али Бог који све мудро устројава, по промислу Свом пресече његов временски живот и пренесе га у живот бесмртни. Тада блажена девица Макрина, која у младим годинама својим имађаше разум старице, тврдо реши да се ни за кога другог не удаје, него да девство своје чува у чистоти до краја живота. А када многи просци стадоше тражити Макрину, њени родитељи и сродници саветоваху јој да ступи у брак. Но она као нека старица одговараше им паметно и разборито: Није лепо да девојка, обручена једном веренику, иде за другога, јер је безаконо нарушити једном извршено обручење; по природном закону супружанство треба да буде једно као што је једно рођење и једна смрт. А вереник мој кога називају умрлим, ја у нади на васкрсење верујем да је он жив Богу, и није умро него је само отпутовао далеко у другу земљу до времена општег васкрсења. Грех је и срамота да супруга, када јој супруг отпутује некуда, не сачува супружанску верност.
Тако одговараше благоразумна девица Макрина свакоме који јој говораше о браку и саветоваше да се уда, и чуваше себе у беспрекорном девству. Она стално живљаше код своје мајке као код будног стражара живота свог, и служаше јој усрдно са смирењем, не стидећи се и оних послова које обављаху робиње, него све рађаше заједно са њима као да је и сама робиња. Нарочито пак када јој отац отиде ка Господу она постаде својој обудовелој матери неодступна служавка, и утешитељка у свима њеним невољама и тугама, и мудра водитељка целе куће. Као најстарија, она осталој браћи и сестрама својим бејаше учитељица и наставница, као друга мајка, а нарочито најмлађем брату Петру који се роди у време очева умирања; јер када се он јави на свет из утробе материне, отац оде из света. Овог најмлађег брата сама света Макрина научи књизи, свакој благоразумности, доброј нарави и целомудреном животу, те он потом постаде светитељ, не најмањи међу угодницима Божјим.
Када се брат свете Макрине Василије, рођен иза ње, врати кући са наука које је много година изучавао по разним земљама, и стаде се као млад гордити својом ученошћу, света Макрина га својим кротким и богонадахнутим речима за кратко време приведе таквом смиреноумљу, да он убрзо презре све житејско и изабра себи монашки живот. Ова права слушкиња Христова и другога брата свог, по имену Навкратија, још младог, душекорисним разговорима својим обрати к љубави Божјој и к чистом животу. И Навкратије, оставивши све, оде у пустињу, и служећи престарелим пустиножитељима заврши свој живот још у младим годинама.
По савету ове благоразумне девице и мати њена, блажена Емелија, пошто чесно удоми остале кћери и даде слободу робовима и робињама, остави вреву и бриге овог сујетног света и оде у женски манастир, те се обадве заједно, мати и кћи, уневестише Христу, примивши монашки образ. И неке од њихових робиња добровољно се заједно са њима одрекоше света и ступише у манастир; и све им беше заједничко: једна келија, једна трпеза, једне хаљине, и све потребно за живот добијаху подједнако; и служаху Господу једнодушно, у смирености, кротости и љубави; и не беше у њих ни гњева, ни зависти, ни мржње, ни охолости, нити ишта такво што не би било угодно Богу; оне се потпуно ослободише таштих жеља и сујетног хвалисања. Њихова слава беше у томе - да их нико не зна, њихово богатство - у сиромаштву, храна - у уздржању; све земаљско отресавши као прах од тела, оне сав ум свој устремише ка Богу, и усрдно се мољаху и псалме појаху и књиге читаху дан и ноћ. У њих беше један непрекидан посао, и одмор од посла: свагда се бавити богоразмишљањем и молитвом. А брига и труд око онога што је потребно телу, то за њих беше нузгредица.
Који језик може изразити њихово богоугодно живљење у испосничким подвизима, којим се оне уподобљаваху анђелима? Оне беху као нека средина између анђела и људи: превазилажаху телесне људе, а чистотом и уздржањем досезаху до бестелесних анђела. Само у једноме оне не беху равне анђелима: у томе што су анђели бестелесни, а оне имађаху тело. Ако би их ко и сравнио с анђелима, не би погрешио: јер, будући у телу, оне подражаваху бестелесне анђеле, богољубивим срцем предстојећи с њима на небу Богу. Такав живот оне вођаху не за кратко време, већ до саме старости и смрти.
Када блажена Емелија зађе у дубоку старост, она изнеможе телом и приближи се к блаженој кончини својој, к њој дође најмлађи њен оин Петар, који добро напредоваше у богоугодном животу, и заједно са светом Макрином служаше матери у болести њеној. При самом пак разлучењу њеном од тела, са обадве стране њене самртничке постеље сеђаху њена чеда, Макрина и Петар, и спомињаху поименце осталу браћу и сестре, а она им свима остављаше свој матерински благослов као ризницу. Затим, положивши једну руку на Макрину а другу на Петра, она обраћајући се Господу рече: "Теби, Господе, дајем првину и десетак од плода утробе моје: првина - то је ова прворођена кћи, а десетак - овај најмлађи син! Јер си Ти у Старом Завету наредио да се Теби приноси првина[45] и десетак од плодова:[46] стога нека ови буду на жртву благопријатну Теби, и нека на њих сиђе светиња Твоја!"
Рекавши то, она предаде свету душу своју у руке Божје. И деца чесно погребоше своју матер, положивши тело њено у гроб оца свога, крај моштију мужа њена, јер она тако нареди пред смрт своју. После тога након извесног времена свети Василије Велики би постављен за архиепископа Кесарије Кападокијске, и свог брата Григорија, званог Ниски, постави за презвитера, а такође доведе к себи и другог брата, Петра, и причисли га црквеном клиру. Дознавши о томе, света Макрина се обрадова у души. Девет пак година после тога она опет чу о светом Василију да се преставио ка Господу (1 јан. 379 г.), и веома се ожалости, тугујући не због смрти рођеног брата, него што се угаси такво светило Цркве и паде такав стуб побожности. Затим се и самој светој Макрини приближи време одласка к Богу. О чесном престављењу њеном свети Григорије, епископ Ниски, брат њен, пише следеће.
Девет месеци након кончине Василијеве би сазван у Антиохији сабор епископа, на коме бејах и ја, вели Григорије. После сабора имао сам намеру да посетим и видим нашу сестру Макрину; давно се нисмо били видели, чему су биле разлог многе невоље и опасности, које су ме сналазиле, јер сам осам година био свуда гоњен од аријанаца. Ја дакле кренух к њој, и када већ бејах превалио веома дугачак пут и приближих се к назначеном месту на дан хода, ја ноћу имадох у сну овакво виђење: изгледало ми је да на рукама носим мученичке мошти, из којих излажаше светла луча, као из чистог огледала изложеног сунцу, и ја не могох гледати очима на тако силно блистање. Такво виђење ми се три пута понови те ноћи, и ја нисам могао да га разумем. Али ми у души бејаше нека туга, и ја продужих пут очекујући како ће се збити онај сан. Када се приближих месту где блажена Макрина провођаше анђеоски и небески живот, многи ми изићоше у сусрет поздрављајући ме с чешћу и љубављу, ја упитах једнога познаника о мојој сестри Макрини; он ми рече да је она тешко болесна. Ја онда тужна срца похитах. Стигавши у обитељ, ја најпре уђох у цркву где нас све монахиње очекиваху. После молитве и благослова ја видех да међу монахињама не беше њихове игуманије, моје сестре Макрине, и срце ме заболе. Ја онда пођох у њену келију и нађох је где тешко болесна лежи не на постељи него на земљи, на дасци прекривеној врећом; и дрвено узглавље беше прекривено другом врећом. Угледавши ме где улазим на врата она се подиже и паде на руке, јер устати није могла, него, уколико јој беше могуће да се подигне на постељи, она ми се поклони; ја је брзо подигох, положих је на истом месту и са сузама је целивах. А она, подигавши руке к Богу, рече: Благодарим Ти, Владико Боже мој, што ми учини и ово добро и испуни ми жељу, пославши слугу Свога да посети слушкињу Твоју.
Затим она стаде разговарати са мном, скривајући своју болест. Јер, не желећи да ожалости душу моју, она ретко и лако уздисаше, и употребљаваше велики напор да задржи често уздисање, а према нама показиваше спокојно лице. Говорећи речи мудре и корисне, она спомену Василија Великог, и мени би тешко на души због Василија, и не могох се уздржати од суза. А она, угледавши моје горке сузе, одмах престаде говорити о Василију, и поче говорити о дивном промислу Божјем, о будућем веку, о томе ради чега би саздан човек, и како он постаде смртан, и како кроз привремени прелази у вечни живот; и збораше друге богонадахнуте речи, веома корисне по нас, а њеној души причињаваху радост, јер она бејаше пуна Духа Светога: из уста њених тецијаше благодат као из неког извора, и сав ум њен беше у небеском.
Завршивши разговор, она ми рече: "Време је, оче, да се мало одмориш од дугог пута и да тело поткрепиш храном". А ја, иако нисам желео да се удаљим од ње и прекинем пријатни разговор њен, ипак се не усудих да се успротивим њеној жељи, и одох од ње. А било нам је спремљено за одмор дивно место у оближњем врту, у хладовини дрвећа; но мене не могаше ништа развеселити, срце ми је патило, јер видех да је моја сестра на умору, и очекивах на који ће се начин збити моје сновиђење, које већ почех разумевати, тумачећи га себи овако: мошти мученичке, то је сестра Макрина, која стварно у току толиких година свакодневно мучећи себе испосничким подвизима из љубави к Богу; умртви тело своје као мученица и потпуно умре греху; а света луча што излажаше из моштију означава благодат Духа Светога који обитава у њој.
Док ја тако размишљах и туговах, блажена дознаде то Духом, и посла ми извештај да је болест њена попустила и да јој је боље. А ово она учини, да ја не бих туговао и губио наду на њено оздрављење. Међутим, она ме тиме тешаше, говорећи у преносном смислу не о телесном већ о душевном здрављу свом. Обрадован тако добром вешћу ја узех храну и мало се одморих. После тога опет одох к њој, и она поново поче душекорисну беседу, спомињући сва доброчинства учињена њој и целој нашој породици; и велику благодарност за све то узношаше Господу. А ја, наслађујући се њеним речима, помишљах у себи: Када би се овај дан продужио, да бих се што више насладио њеним речима! - Али како дан нагињаше к вечеру, то нас време призиваше к вечерњој служби у цркви. Стога нас болесница отпусти, а сама се стаде усрдно молити Богу.
Када сутрадан дођох к њој, вели свети Григорије, ја одмах познадох да ће она свршити: јер видех да су је све телесне силе напустиле; и то ме силно ожалости. Она разумеде моју жалост и стаде ме тешити разноврсним богонадахнутим речима и душекорисним повестима, а сама беше пуна духовне радости: у њој не беше ни страха од смрти, нити икакве смутње, већ велика нада у Бога. У подне она још више изнеможе и престаде разговарати с нама, а стаде молитвом разговарати с Богом, подигавши руке к Њему. Она се мољаше тако тихим гласом, да смо ми једва могли чути. У молитви њеној беху ове речи:
"Ти си, Господе, удаљио од нас страх омрти; Ти си устројио тако, да крај овог временског живота буде за нас почетак вечног бољег живота. Ти тела наша упокојаваш сном смрти на кратко време, па ћеш их опет пробудити последњом трубом. Ти земљано тело наше, саздано Твојим рукама, повераваш земљи као ризници; и то што јој дајеш, опет ћеш тражити од ње, преобразивши наше смртно и обезобличено тело у бесмртно и благољепно. Ти си нас избавио од проклетства и греха; Ти си смрскао главу змије[47] и ишчупао из чељусти њених прогутаног човека. Ти си развалио врата ада и, срушив силу онога који има државу смрти, отворио нам пут ка васкреењу. Ти си дао онима који се боје Тебе знамење, Крст Твој свети, за победу над противником, и за утврђење и очување живота нашег. Боже вечни, Теби се предадох од утробе матере своје; Тебе свом снагом заволе душа моја; Теби и душу и тело поверих од младости своје, - Ти ми пристави анђела светла, да ме води на место светло и прохладно, где је вода одмора и окриље светих отаца! Ти који си уклонио пламени мач што спречаваше улазак у рај, и отворио рај разбојнику што беше распет с Тобом и повери себе милосрђу Твом, помени и мене, слушкињу Твоју, у царству Твоме! јер и ја сам се сараспела Теби, прикивајући страхом Твојим тело моје и свагда испуњујући заповести Твоје. Нека ме она страшна провалија не одели од изабраника Твојих и нека ми завидљивац не препречи пут! Нека се не обрету пред очима Твојим греси моји, које по немоћи природе наше учиних пред Тобом или речју, или делом, или помислом! Прости ми, јер Ти имаш власт отпуштати грехе. Дај да душа моја, свукавши са себе тело, предстане Теби непорочна без греха и прљавштине, и нека буде као кандило пред Тобом!"
Говорећи тако, блажена прављаше десном руком својом крсни знак на очима, на устима, на срцу, и са молитвом предаде душу своју у руке Божије.[48] И изгледаше као да је заспала обичним сном: очи беху затворене, уста затворена, руке на грудима прекрштене, и цело тело тако добро одевено да му ништа није требало од руку људских. А ја, гледајући је, плаках горко. Тако исто и монахиње, које дотле задржаваху сузе, бојећи се да плачем не ожалосте своју духовну матер, и скриваху у себи бол срца свога, када видеше да она више не дише, тог часа громко заплакаше и горко заридаше. И једва сам успео после дугог времена да их усаветујем да престану плакати и почну уобичајено појање и молитву.
После тога ја их замолих да на кратко време изађу из собе, а ја остадох поред покојнице са неколико њих, које јој за живота беху ближе и служаху јој; међу њима беше једна, по имену Вестијана. Она беше сенаторског рода, и, удавши се, поживе кратко време у браку, јер јој муж убрзо умре. Оставши удовица она се не хте по други пут удавати већ презре славу, богатство, лепоту и уживања овога света и оде к блаженој Макрини, и у њој нађе нежну чуварку свога удовиштва. И проведе поред ње много година, монахујући добро. Тој Вестијани ја рекох: Треба сада ово мртво девичанско тело обући у чисте хаљине. - Вестијана се обрати питањем другој монахињи, Лампадији: Шта је наредила духовна мати наша односно свога погреба? - Расплакавши се, Лампадија одговори: Кончина ове преподобне матере наше украси се чистим животом, а телесне украсе, као што у временском животу не требаше, тако не уготови ни за свој погреб. Ево суре власенице, ево искрпљене расе, ево старе мандије, ево подераних сандала, - то је сво њено богатство, и ништа нигде није сакривено, ни у сандуку, ни у ризници: јер у ње беше ризница и скривница - небеска обитељ, тамо она све своје положи, а на земљи не остави ништа.
Тада, вели свети Григорије, рекох тим монахињама: Ја имам код себе ново одјејање, које сам спремио себи за погреб; хоће ли јој бити по вољи, ако је оденемо у то моје одјејање? - Монахиње ми одговорише: Да је жива, она ни онда не би одбила твој поклон, јер те је веома поштовала и волела: поштовала као архијереја, волела као рођака; а и уопште, што је братовље није туђе сестри. - Ја онда послах да донесу моје погребно одјејање и наложих Вестијани и Лампадији да покојницу обуку у њега.
Облачећи чесно тело свете Макрине, Вестијана скину са њеног врата гвоздени крст и гвоздени прстен, на коме бејаше изображен крст, и рече ми: Ето какав накит ношаше о врату невеста Христова! - Тада ја узех себи прстен, а Вестијани дадох крст. При томе она ми рече: Добар си део изабрао себи, оче, јер се у том прстену налази частица од животворног дрвета часног крста Господњег. - Затим ми она опет рече: Погледај, оче и ову чудесну ствар! - И откривши мало прса покојнице, она ми показа на телу њеном ожиљак од некадање ране и исприча ми оно што беше лично чула из њених уста: Када блажена живљаше још код мајке, на овом месту појави се у ње љута и неизлечива рана, коју је требало да оперишу и лече искусни лекари; иначе она се имала раширити по целом телу, коснути се самога срца и изазвати смрт. Мати ју је саветовала да рану покаже лекарима и да је они лече, јер је лекарска наука дата од Бога ради исцељивања људи. Но њој беше врло неугодно да допусти да мушке очи гледају њена обнажена прса и да је лекари додирују. И она одлучи, да радије трпи опаку болест, па чак и умре, него да се покаже лекарима. А једне вечери, када по обичају свом услужи матер своју рукама својим, она се повуче у молитвену одају, затвори се у њој и проведе сву ноћ на молитви, правећи метанија и заливајући земљу сузама, просећи исцељење од самога Бога, истинског Лекара душа и тела. Затим, узевши са земље прах, оквашен сузама њеним, стави га на своју рану. Сутрадан пак, брижна мати је стаде просто преклињати да допусти лекарима да је лече. Она на то рече: Мајко моја, за моје исцељење довољно ће бити да ти руку своју положиш на моју рану и начиниш крсни знак над њом. - И када мати завукавши руку своју у њена недра, напипа болесно место и прекрсти га, она не нађе рану: јер се Божјом силом исцели болест, и рана и болови ишчезоше, само на месту ране остаде мали ожиљак да подсећа на чудо Божије.
То Вестијана исприча, а свети Григорије записа. Он исто тако опширно описа и погреб блажене Макрине, што ћемо ми укратко изложити. Мртво лице свете Макрине беше толико лепо, да оно сијаше неким чудним зрацима. На погреб њен слеже се силан свет, ни од кога позван, већ самим Богом сабран. Дође и епископ тога краја Араксије са целим свештеним сабором. Сви наглас плакаху; народ се силно тискао, старајући се да се дотакне ковчега са моштима светитељкиним; и услед тог тискања једва донеше ковчег до гроба. Блажену положише у гроб њених родитеља, поред моштију њене матере: јер она беше тако наредила, да заједно почивају тела оних које заједно проведоше живот.
Од чудеса свете Макрине спомиње само једно свети Григорије, њен брат и писац њеног житија. И то ово чудо: за живота свог преподобна даде иецељење једној девојчици, слепој на једно око, и то пољубивши јој болесно око. Јер од пољупца светих уста њених нестаде болест, и око стаде видети јасно. А о осталим чудесима њеним исти свети Григорије каже ово:
"Многе друге ствари које чух од монахиња што су живеле са њом и добро знале сва дела њена, ја нисам записао у овој повести, јер многи људи верују само оним делима која сами могу чинити, а делима која превазилазе њихове силе не верују него их сматрају за лажна. Стога нећу причати о томе како се у време глади не смањиваху пшеница коју она својим рукама даваше потребитима, и хлеб гладнима; и о другим не малим чудесима њеним: брзом исцељивању од болести, изгнању ђавола, пророчкој прозорљивости, предсказивању будућности. Иако је све то тачно и истинито, ипак ћу преко тога прећи ћутке, да не бих био крив за грех неверја слабих људи, који будући телесни, не знају како Бог по мери вере раздељује своје даре: онима који имају малу веру даје и мање дарове, а онима који имају већу веру даје веће дарове".
Ми пак, верујући у свемогућу силу Божју, славимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДИЈА

Отачаство преподобног Дија беше Антиохија Сиријска. Рођен од хришћанских родитеља, он би васпитан у побожности, и од младости ступи на испоснички подвиг, упућен на врлински живот од богонадахнутих људи. Много се борио са невидљивим противником - ђаволом, и са домаћим непријатељем - телом својим, које војеваше на душу. Ђавола он побеђиваше непрестаном молитвом, а тело своје савлађиваше постом и неспавањем, и многим другим трудовима умртвљиваше на све могуће начине уде своје на земљи, потчињавајући тело духу. Јео је врло мало, и то не сваки дан, већ другог или трећег дана, а често пута и читаве недеље проводио је без хране и без сна. Таквим уздржањем умртвивши себе и победивши духовног противника, он узиђе на висину бестрасног живота и постаде чисто обиталиште Светога Духа: у њега се усели благодат Божја, и он постаде човек силан у делу и речи, твораше чудеса, упућиваше многе на пут спасења, и слављаше се због њега Отац небески.
Доста дуго проживе преподобни у Антиохији, и онда му би у виђењу од Бога наређено да иде у Цариград на корист врло многим људима. Испрва он не поверова виђењу, бојећи се да то није нека ђаволова замка, јер је знао да се и ђаво може претворити у анђела светла (2 Кор. 11, 14). Но када му и по други пут би то исто Господње јављење и наређење, па му још и сам тај град, у коме он никада био није, би показан какав је, јер он у виђењу виде цео Цариград, - тада се он покори вољи све уређујућег на корист Бога, остави Антиохију и дође у Цариград. Улазећи у град и угледавши свете Божије цркве, дворце и прекрасне грађевине градске, он се дивљаше у себи: јер све то он беше видео у откривењу показаном му од Бога, и увери се потпуно да је виђење које виде у Антиохији истинито. Ходећи не само по граду него и по предграђима, он нађе ван града једно пусто место на коме се налажаше древно незнабожачко гробље, и многи беси живљаху тамо; тог места се бојаху пролазници због бесовских привиђења и страшила. Међутим, преподобноме се допаде то место, и наоружавши се крстом и молитвом као оружјем и оклопом против бесова, он се настани тамо начинивши себи малу колибицу.
Немогуће је препричати све муке које му беси причињаваху и дању и ноћу. Они непрестано нападаху на њега разним страшним привиђењима, хотећи да га заплаше и отерају са тог места. Али он као храбар војник Небескога Цара, призивајући страшно за бесове име Христово, неустрашиво им се јуначки супроћаше, и побеђиваше их. Желећи пак да сазна, да ли је Господу по вољи да он живи на том месту, он се помоли о томе трипут Једноме у Тројици Богу, и узев свој суви штап поби га у земљу са речима: У име Оца и Сина и Светога Духа! ако овај штап озелени и пусти корен, онда ћу и ја остати овде.
Бог који испуњује жеље оних који Га се боје и прима њихове молитве, услиши молитву угодника Свог и испуни молбу његову: Он влагом оживе сухи штап, те се штап прими, пусти корен, израстоше му гране, и он стаде постепено расти, док у току неколико година не израсте у велики храст, који и касније, по престављењу преподобнога стајаше не једну стотину година, него много, све док хришћанско правоверје цветаше.
Преподобни Диј, видећи да се његов суви штап примио, познаде по томе да је Господу по вољи да он живи на том месту. Он се онда још јаче наоружа против бесова, очишћујући то место од њихових поганих привиђења и страшила. Беси који дуго вођаху са њим борбу, али га не могоше савладати и отерати са тог места, сами као побеђени и прогнани побегоше одатле. Тако молитвама својим очистивши од бесова то место свети Диј живљаше на њему анђеоски, славословећи Бога дан и ноћ, а храну добијаше од промисла Божјег. Затим стадоше дознавати људи за њега. Јер околни житељи, видевши старца да се настани на страшном месту, поред кога је било опасно и проћи, испрва се чуђаху, па потом почеше долазити к њему. А када видеше да он у келији ништа нема, стадоше му доносити потребно. Он пак долазнике поучаваше путу спасења, и користи им причињаваше својим богонадахнутим речима, а оним што му доношаху он угошћаваше доносиоце, и ниште, и пролазеће странце. Но нарочито се он прочу када благодаћу Божјом, која живљаше у њему, поче исцељивати болести људске. И стадоше се стицати к њему многи болесници, и он брзо даваше не само телесно него и душевно здравље: јер телесним болестима он као целебни фластер стављаше молитву, а душевне ране превијаше корисним учењем, приводећи у умилење и побуђујући на покајање.
У то време владаше благочестиви и христољубиви цар Теодосије Млађи,[49] унук Теодосија Великог. Чувши за преподобног Дија, он сам дође к њему у посету; и удиви се његовом начину живота и сиротовању, и би тронут благодаћу душекорисног учења које излажаше из уста његових. Поред тога цар се силно удиви и сувоме штапу који се примио и у дрво израстао; и нареди да се тамо о царском трошку подигне црква, и сагради манастир, да би преподобни старешиновао над многима и руководио их ка спасењу. А свјатјејши партијарх наговори преподобног да прими свештенички чин. И тако угодник Божји Диј постаде игуман сабраној око њега братији, и славни учитељ свима који долажаху к њему, и изврсни лекар душа и тела, и веома користан целој престоници. А обитељ његова постаде тихо пристаниште онима који немају где главе склонити. Но обитељ оскудеваше у води, пошто место беше безводно, и воду доношаху издалека. Стога братија молише преподобнога да допусти да ископају бунар у манастиру, не само ради манастирских потреба него и ради посетилаца. Свети пристаде на њихову молбу. Бунар би дуго копан, и већ дубоко ископан, али се вода не појављиваше, јер место беше брдовито и каменито. Када због тога братија већ беху очајни, и радници намерни да престану са радом пошто се више не надаху води, наиђе преподобни код копаног бунара, узе мотику и нареди да га спусте у бунар. Када га спустише до половине бунара, он нареди да зауставе котарицу у којој га спуштаху, и удари трипут мотиком у земљани зид изговарајући име Пресвете Тројице, и одмах потече обилна вода, те једва извукоше напоље раднике који рађаху на дну бунара, пошто вода силно куљаше и пуњаше бунар. Задивљени овим чудом, сви слављаху Бога.
Један од радника, стојећи горе и видећи где вода тече из земљаног зида, кришом рече другоме да старац неким магијама учини да потече вода, јер како је могуће да се вода не нађе на дну већ изненада потече тако обилно из земљаног зида на средини бунара? - Када он ово говораше, одмах га постиже суд Божји: оклизну се, паде у воду и удави се. Дознавши о томе, жена његова брзо дотрча кукајући на сав глас, и стаде викати на преподобног и ружити га увредљивим речима: "О, боље да никада ниси долазио овамо, стари мађионичару, варалицо, човекоубицо! Ти си погубио мога мужа; ево, и ја ћу се сама убити, да на твојој души буду греси нас обојих!"
И још много увреда изговори она кукајући и вичући. А преподобни, тешећи је кротким гласом говораше: Стрпи се, жено! имај наду, и узећеш одавде свога мужа! - А жена, још разјаренија, повика: О, лажљиви монаше! откуда ћеш ми дати мужа? Еда ли ћеш оживети мртвога? - И полетевши на преподобног, она га шчепа за одело, желећи да му га подере. Братија онда узнегодоваше, дохватише је и избацише из манастира. А светац рече братији: Оставите је, јер нас вређа не она него ђаво који је наговара, а који ће ускоро бити посрамљен благодаћу Божјом која нам помаже.
Рекавши то, он нареди да потраже у води утопљеног човека; пронађоше га и извукоше напоље мртва. Чудесни угодник Божји приступи мртвацу који лежаше на земљи, усрдно се помоли Богу, па узе мртваца за руку и подиже га са земље жива; и дозвавши жену, предаде јој мужа. Жена се препаде угледавши мужа живог, и све обузе страх од овога чуда. Узевши мужа, жена са њим оде кући. Но на путу ка кући, у васкрслог мужа њеног изненада се подсекоше колена и он се мртав сруши на земљу. Угледавши то, жена задрхта од ужаса, јер се бојаше да и њу не казни гнев Божји и она падне мртва. Стога се она врати у манастир плачући и кукајући, и баци се пред ноге преподобноме молећи опроштај. "Оче, рече она, мога мужа кога Бог васкрсе ради молитава твојих, Бог понова умори ради грехова мојих".
Од овога све спопаде још већи страх због чудесних и неиспитаних путева Божјих. Преподобни онда усаветова жену да остало време живота свога проведе у покајању, оплакујући грехе своје, а братију посла с налогом да мужа њеног погребу по обичају.
И многа друга чудеса сатвори преподобни садејством свемоћнога Бога. И чудотворац поживе дуго. А кад би у дубокој старости он се разболе на смрт; и сазвавши братију поучи их; и причестивши се Божанским Тајнама он постаде као мртав, непомичан и без дисања. И сви, мислећи да је он умро, стадоше плакати за њим и припремати му погреб. А дође и свјатјејши патријарх цариградски Атик, и патријарх антиохијски Александар који се тада деси у Цариграду; сабра се и много друтих угледних лица духовног и световног реда, желећи да с чешћу погребу светога. А он, као пробудивши се из сна, устаде са одра и рече: Бог ми дарова још петнаест година у овом животу.
И устаде он здрав, и сви се радоваху његовом повратку од врата смрти, јер свима беше од користи: архијерејима својом духовном и богомудром беседом, царевима својим молитвеним посредовањем за њих пред Богом, искатељима спасења примером свога врлинског живота, грешницима приводећи их покајању, болесницима исцељујући их, странцима збрињавајући их, ништима хранећи их, и свакоме помажући у свакој невољи. Свима беше све преподобни Диј, свакоме помажући и речју и делом, и свакоме будући прави отац.
Пошто проведе дарованих му од Бога петнаест година у уобичајеним испосничким подвизима, пружајући духовне користи многима душама и служећи као светлост, он се приближи свом коначном одласку са земље. Једном уђе у цркву у свети олтар да се помоли Богу и виде: њему се јави неки пресветли муж, обучен у свештеничке ризе, и рече му: "Навршише се године твога живота и наступи време твога преласка у живот бесконачни; стога се припреми да се разрешиш од тела и пређеш ка Господу". Преподобни се поклони јавившем му се мужу, и усрдно заблагодари Богу за такво обавештење о смртном часу. Затим сазва братију и обрати им се са последњом поуком, а односно свог погреба остави им завештање: да не допусте никоме да тело његово носе у град, него да га погребу у његовом манастиру. Потом, припремивши себи све што је потребно доброј кончини хришћанској и опростивши се са свима, он угледа пред собом ангела Божја и с радошћу му предаде чесну душу своју.[50]
Тако се преподобни отац наш Диј престави ка Господу. Цар и патријарх хтедоше пренети чесно тело његово у град, ради заштите граду, али их монаси обавестише о његовом завештању: да тело његово не буде нигде на другом месту погребено већ једино у манастирској гробници. Не смејући нарушити старчев завет, они поступише по његовом наређењу и чесно га погребоше у његовој обитељи, славећи дивног у светима Бога, Једног у Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, коме и од нас нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДИОКЛЕЈА

Преподобни отац наш Диоклеј изучи најпре светске науке, граматику и философију, па затим у својој двадесет осмој години напусти свет и све у њему и постаде отшелник. Затворивши себе у једну пештеру живљаше у њој више од тридесет и пет година. Тада га посети писац Лавсаика, и видевши га, поразговара с њим. Преподобни Диоклеј учаше: Ум људски, ако само одступи од добре помисли, да ли ће се спасти или ће пропасти? - хотећи тиме да каже да, ако ум не мисли шта ће бити после смрти, одмах лако пада у рђаве жеље и помисли. Још говораше да рђава жеља чини човека неразумном животињом, а гнев га чини демоном. А када га писац Лавсаика запита: Како је, оче, могуће да људски ум стално борави у божанским мислима? - старац одговори: Како човек навикне, било са добрим било са рђавим помислима, онако и живи.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА, новог исповедника

У време борби са душегубном иконоборачком јересју прославио се добрим исповедништвом у правој вери. Био епископ у Паниду, или Панију у Тракији.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МИХАИЛА

Синовац Св. Теодора, епископа Едеског (који се спомиње 9. јула). Као монах у лаври Св. Саве Освећеног, због чега се и зове Саваит, Богу угодио и мирно се преставио.[51]

СПОМЕН СВЕТИХ ЧЕТИРИ САПОДВИЖНИКА

Преставили се у миру Божјем.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА РОМАНА, кнеза Рјазанског

Син Олега Краснога; одрастао усред страшних патњи своје родне груде; сачувао у себи љубав према светој вери и паћеничком отачаству. Свим силама радио за добро својих поданика, штитио их од насиља и пљачки ханских хорди. Зато га оклеветаше код татарског хана Мингу - Тимура како он, тобож, хули ханску веру. Свети кнез би позван у орду, где он храбро исповеди да је хришћанин и неустрашиво брањаше своју хришћанску веру. Због тога кнез би подвргнут ужасним мучењима: одрезаше му језик, ископаше му очи, одсекоше му уши и усне, и напослетку му одрубише главу, 19 јула 1270 године. Тело светог Романа његови саотачаственици однесоше у град Рјазан, и тамо чесно погребоше.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Патријарх Српски Никон патријарховао од 1420-1435. године.
2. Запис монаха у манастиру Даљши из 1428. године.
3. Запис његов из 1407/8. године.
4. Запис истога.
5. Ово пише Константин Философ у своме спису "Сказаније о правопису".
6. Овај "Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића" издао је у оригиналу Никола Радојчић, САНУ, Београд 1962 (в. закон XX, стр. 55-56).
7. Једини владар у деспотово време, сличан њему по учености, беше мудри византијски цар Манојло II Палеолог (1391-1425). Када су се он и деспот Стефан једном приликом срели, Константин Философ је забележио: "Сличан беше упознао сличнога".
8. Види Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Београд, 1902, I, 192.
9. Записано четири године после Косовске битке на једном Триоду. Тамо I, 182.
10. Султан Мурат I владао од 1362-1389, а његов син Бајазит I од 1389-1402. године.
11. У Старом Завету је јудејка Јестира била дата за супругу вавилонском цару Артаксерксу, незнабошцу, и угодивши му спасла свој Јудејски народ од беде и гоњења. О томе опширно говори књига о Јестири.
12. Слично је било у то време и са православном Византијом. Због турске опасности цар Манојло II Палеолог (1391-1425) слао је посланства и сам ишао на Запад молећи помоћ од римског папе и западних хришћанских владара против Турака, но римокатолици нису показали никакво интересовање за то, говорећи да "Бог кажњава шизматике"!
13. То беху Никола Зоић и Новак Белоцрквић, од којих Новак би због побуне праведно кажњен, а Никола покајавши се прими монашки постриг и би помилован.
14. О томе видети опширније у житију Св. Евгеније - Милице (под данашњим датумом) и Св. Петке - Параскеве (под 14. октобром).
15. Сигисмунд (или Жигмунд) Луксембуршки владао као мађарски краљ од 1387-1437. године, а од 1410 г. био и цар римски.
16. Цар Јован VII био је у ово време заменик цара Манојла II, јер је овај тада био на Западу тражећи помоћ против Турака. Нажалост, Запад га је само понижавао и уцењивао, тражећи да потчини Православље римском папи, а при томе му никакву војну помоћ није давао.
17. Гргур је у Ангорској битци био заробљен од Татара. Ослободивши се касније, он дође у Србију, замонаши се и умре као монах.
18. Реч је о Липљанима (старој Улпијани) код Грачанице на Косову, где је још у време цара Јустинијана (527-565) била архиепископија "Јустинијана прима". Касније је Српски краљ Св. Милутин (1282-1321) подигао манастир Грачаницу на месту старе порушене митрополије.
19. У част и спомен тога Св. деспот Стефан је ускоро затим (1403 или 4 године) поставио на бојном Косову пољу велики камени стуб (споменик) од мрамора, на коме је својом руком исписао речи о Косовском боју и мученичкој погибији свога оца (о томе видети у житију Св. Лазара под 15. јуном).
20. Пред овом чудотворном иконом Пресвете Богородице молила се и поклонила се краљица Симонида, супруга Св. краља Милутина, када је 1315 г. дошла у Београд у госте своме деверу краљу Драгутину.
21. Мошти Св. Петке почивале су у Београду све до пада Београда под Турке, 1521 године, када је султан Сулејман насилно преселио повећи број Срба у Цариград. Српски исељеници су тада понели са собом у Цариград и мошти Св. Петке и чудотворну икону Пресвете Богородице. Мошти Св. Петке из Цариграда откупи 1641 г. молдавски војвода Василије Лупул и пренесе их у свој град Јаш, где оне и данас почивају.
22. Запис хиландарског монаха Јакова из 1462 године на њиме преведеном "Шестодневу" Св. Јована Златоуста.
23. Оригинал овога деспотовог закона издао је Никола Радојчић у Београду 1962 (САНУ).
24. Запис из 1416. године на Књигама о Царевима.
25. Као на пример: манастир Војловица код Панчева, који је добио деспотову повелуу 1405. године; манастир Никоље, деспотовог војводе Радича, у планини Руднику; манастир Павловац у дубини Космаја, и други.
26. Питање присуствовања деспота Стефана при отварању западног сабора у Констанци, 1414 г., није сигурно. Ако је пак и био тамо, то је било у пратњи краља Сигисмунда као сизерена, и то само при свечаности отварања сабора. У истом смислу је деспот помагао у војсци Сигисмунда када су Хусити напали Будим.
27. То беху ови деспотови поседи: Сатмар, Токај, Немет, Бечеј, Бечкерек, Тител, Чуруг, Госпођинци, Бачко Петрово Село, Сланкамен, Сремска Митровица, Купиново, Земун и др.
28. Јер сестрић му и наследник Ђурађ Бранковић беше у то време у Зети, па се свети деспот бринуо за Српску земљу због опасности од Турака. Ђурађ је стигао тек пошто је свети деспот сахрањен.
29. Тако за њу стоји у најстаријем животопису Св. цара Лазара, познатом под називом "Помен св. блаженог кнеза Лазара" (из 1392 г.).
30. Неки пак мисле да је реч Љубостиња изведена од речи "љубопустињски" (грчки: φιλερημος).
31. Спомен Св. Лазара слави се 15 јуна; тамо видети о њему опширније.
32. Његов свети спомен слави се такође данас (види напред).
33. Мара и Вук Бранковић имађаху три сина: Гргура, Ђурђа и Лазара. Ђурађ касније беше последњи деспот Српски.
34. Слави се 15. јуна.
35. Константин Философ ово износи у "Житију Св. Стефана деспота Српског", које он написа.
36. Ово пише патријарх Данило III (1392-98 г.) у свом "Похвалном слову кнезу Лазару".
37. Јеврејка Јестира била је у Старом Завету дата за жену незнабожном цару Артаксерксу и тако је много помагала свој народ (в. књигу о Јестири).
38. Његов свети спомен 15 јуна, када је и спомен Св. Јефрема патријарха.
39. Опширније о Св. Петки видети под 14. октобром. Опис преноса моштију Св. Петке из Бутарске у Србију дао је споменути Григорије Цамблак (око 1404 г.).
40. Царовао од 306 до 337 године.
41. Спомен његов празнује се 1 и 30 јануара.
42. Спомен његов 10 јануара.
43. Спомен њен 24 септембра.
44. Галерије управљао источном половином римске империје од 305 до 311 године.
45. 2 Мојс. 23, 19; 4 Мојс. 15, 19-21.
46. 2 Мојс. 14, 20; 4 Мојс. 18, 21-32.
47. Тојест ђавола (ср. 1 Мојс. 3, 15).
48. Преподобна Макрина упокојила се 379 године.
49. Теодосије II (Млађи) управљао источном половином римске царевине од 408 до 450 године.
50. Преподобни Диј упокојио се 430 године.
51. Спомен му према Јерусалимском кодексу бр. 1096, ф. 115.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Емилијан. У време Јулијана Одступника а у Тракијском граду Доростолу беше Емилијан младић, слуга у градоначалника. Када цар Одступник поче огњем и мачем да сатире хришћанство широм царства римског, дође царски изасланик и у Доростол, да убије хришћане. Но не нађе ни једног јединог. Обрадован тиме он даваше гозбу велику грађанима доростолским, и нареди жртвоприношење велико идолима и весеље по свему граду, дан и ноћ. Те ноћи зађе Емилијан свети по идолским храмовима, тржиштима и улицама градским, и маљем полупа све идоле. Сутрадан беше ужас у граду. Сви тражаху сокрушитеља богова својих. Ухваћен би један сељак, тога јутра видевши да пролази поред храма, Емилијан видевши да ће невин човек да страда рече у себи: „ако ја скријем своје дело, онда каква ми је корист од тога што учиних? Нећу ли се наћи пред Богом као убица невина човека?" Пријави се дакле, царском изасланику и признаде све. Овај разјарен упита Емилијана, ко га наговори да то учини? Одговори мученик Христов: „Бог и душа моја заповеди ми, да сокрушим оне мртве стубове, које ви називате боговима." Тада судија нареди да га шибају, и после шибања и других мука да га у огњу сагоре. Тако сконча свој земни живот св. Емилијан и пресели се у небесни 18 јула 362 год.

2. Преп. Памво. Мисирац и подвижник на гори Нитријској. Савременик св. Антонија Великог, и сам велики у подвизима монашким. Познат је био нарочито због две особине: што дугим вежбањем закључа свој језик, да ниједну излишну реч не искаже, и што никад не једе други хлеб осим онога што је он својим рукама, плетући рогозине, заслужио. Беше сличан ангелу Божјем, и лице му под старост светло као некад у Мојсеја, тако да монаси не могаху гледати га у лице. Ни на најпростије питање не даваше брз одговор, без претходне молитве у срцу и размишљања. Једном патријарх Александријски Теофил посети монахе у Нитрији. Тада монаси молише Памва говорећи: „реци папи назидателну реч, која би му била од користи." Ћутљиви Памво одговори: „ако му моје ћутање не користи, то му ни моја реч неће користити." Путовао једном св. Памво са монасима по Мисиру. Када наиђоше поред неке групе људи, који сеђаху када монаси пролажаху поред њих, ослови их св. Памво и рече: „устаните и поздравите монахе, да благослов од њих примите, јер они непрестано беседе с Богом, и уста су њихова света". Овај дивни светитељ прозираше јасно у судбе људи живих и умрлих. Упокојио се у Господу 386 год.

3. Преп. Пајсије и Исаија. Браћа рођена, од богата рода. Обојица монаси. Један се посвети због подвига у пустињи, а други због дела милосрђа према људима. Обојицу виде св. Памво у Рају. Тиме се реши спор међу монасим а око тога: шта је боље, подвиг или дела милосрђа. И једно и друго кад се врши у име Христово води у Рај.

4. Преп. Јован многострадални. Затворник у пештери св. Антонија Кијевског. Кроз 30 година мучен блудном страшћу, против које се неодступно борио, док је није победио помоћу Божјом и додиром моштију св. Мојсеја Угрина (в. 26 јули). Победивши скверну страст св. Јован би обасјан светлошћу небеском изнутра, при којој је ноћу могао видети као и дању.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕМИЛИЈАНА

За царовања безбожног Јулијана богоодступника[1] диже се љуто гоњење на хришћане као вихор и олуја и узнемири сву васељену У целој царевини римској, по свима областима и градовима би објављено царево наређење, да се хришћани свакога племена и народа, обадва пола и свакога узраста, без милости стављају на разне муке и предају горкој смрти. Оваквим неправедним наређењем богомрски цар уништи праведне законе и зали сав исток и запад немилице проливаном крвљу хришћанском, пламтећи гневом и непријатељством против Христа и Његових слугу. Разашиљући свирепе игемоне у разне области и градове да муче хришћане, он посла у град Доростол што је у Мизијској области немилосрдног мучитеља по имену Капитолина, крволока и идолољубитеља. Стигавши у споменути град, он прво оде у идолски храм и принесе жртве демонима клањајући се њиховим бездахним идолима. Затим идућег дана он изађе на судиште, које се налажаше на тргу, седе на високи престо осионо и страшилно на страх хришћанима, објави царево наређење, па стаде марљиво распитивати има ли у граду који противник богова и исповеда ли ко хришћанску веру. Грађани му са заклетвом тврђаху да у њиховом граду нема ниједног таквог и да се сви клањају боговима и свакодневно им приносе жртве. Чувши то, игемон Капитолин се веома обрадова и позва све виђене грађане к себи на обед, рекавши: Пошто видим да усрдно служите боговима отачким, то треба данас да заједно једемо, пијемо и повеселимо се.
Међутим у том граду беше један потајни хришћанин по имену Емилијан, роб једног угледног одборника градског, човека честитог, идолопоклоника. Он за време игемонове гозбе са виђеним грађанима улучи згодну прилику, те кришом уђе сам са гвозденим чекићем у идолски храм, полупа идоле у парампарче, пообара жртвенике, поразбаца и изгази жртве, поломи и уништи огромне светњаке што стајаху пред идолима; и свршивши то све, он као храбар војник оде радујући се и ликујући у души. По његовом одласку, у идолиште уђе неко од незнабожаца, па видевши све поломљено препаде се и отрча те извести игемона и грађане што обедоваху с њим. На ову вест сви се узнемирише, а игемон се силно разјари и нареди да се одмах пронађе онај који је то учинио. Послани похиташе и убрзо угледаше једнога сељака који је из поља пролазио поред идолишта, ухватише га и одвукоше ка игемону бијући га као злотвора. Притом много народа са жречевима иђаху за њима, грајући и љутећи се због срамоте нанете боговима њиховим.
Видећи то, блажени Емилијан, помисли у себи: Ако ја сакријем дело своје, каква ће ми корист бити од тога? Тиме ћу само оптеретити своју савест, ако због мене убију невиног човека, и ја ћу се наћи као убица пред Богом. - Помисливши то, он притрча к онима што су вукли и били сељака и стаде их задржавати, вичући на сав глас: Пустите тог невиног човека, узмите мене! јер сам ја поразбијао и изгазио ваше бездахне богове!
Они онда оставише сељака, бесно зграбише светог Емилијана, па га одведоше к игемону бијући га и злостављајући га. А игемон, севши на обичном судишту пред народом и угледавши приведеног к њему Емилијана, упита грађане: Ко је овај? - Грађани одговорише: То је злотвор, који поразбија богове и пообара жртвенике. - Препун гнева, игемон се оштрим речима обрати грађанима: Ви рекосте пре да у вашем граду нема ниједног противника богова; а ево, такав се нађе благодарећи вашем нехату! за ту кривицу ви имате дати у царску ризницу литру злата.
Рекавши то грађанима, игемон се окрете к блаженом Емилијану и стаде га јаросно испитивати: Реци нам, безбожна главо, како се зовеш? - Храбри јунак Христов одговори: Ја сам хришћанин. - Још беснији, игемон повика: Кажи нам име своје, о свепогани! - Мученик одговори: Родитељи моји назваше ме Емилијаном, а Христос, истинити Бог, удостоји ме да будем и да се називам хришћанин. - Игемон га упита: Реци, непобожни човече, ко те наговори да бесмртним боговима нанесеш увреду? - Христов слуга одговори: Бог и душа моја наредише ми да полупам бездахне кипове које ви називате боговима, да бисте сви сазнали да су они без душе, глуви и неми, да немају разума, већ су камење и дрво безосећајно. Знај дакле, ја не нанесох увреду истинитоме Богу који је све створио, него наружих лажне богове ваше који ништа створили нису већ су сами начињени од вас, и њих побацах на земљу, да би пропали занавек. - Игемон га на то упита: Јеси ти сам поразбијао богове или је још неко био с тобом? - Светац одговори: Сам ја уз помоћ Христа мог поразбијах у прах идоле ваше, и ногама изгазих жртве и светњаке њихове; и ни један ми не могаде одмаздити за увреду, нити се отети из мојих руку, јер су немоћни и без осећаја. Такви будите и ви који их правите, и сви који се уздају у њих!
Бесан од једа, игемон нареди да слугу Христовог свуку и бију. Када мученику свукоше одело игемон га упита: Кажи нам, кукавче, ко те наговори да поразбијаш богове? - Светац одговори: Ја ти већ једном казах, и опет ти кажем, да нико други сем Бог и душа моја наредише ми да то урадим. - Тада игемон нареди слугама: Повалите га и бијте снажно, да би сазнао да му дрскост помоћи неће и да га нико не може избавити из мојих руку.
И стадоше жестоко бити мученика. А када мученика толико бише да се земља обагри његовом крвљу, игемон га упита: Реци, осуђениче, ко те наговори да учиниш онај злочин? - Бијен, мученик одговори: рекох ти да ми Бог и душа моја наредише да то учиним, и ти ми још не верујеш; уствари, ја учиних не зло него добро, јер посрамих беса а прославих Бога. - Игемон онда рече слугама: Окрените га и бијте га по стомаку и грудима, јер је охол и оглушио се о царске законе.
И немилице бише мученика дуго. Затим игемон нареди да престану бити мученика и упита га: Јеси ли роб или слободњак? - Мученик одговори: Роб сам градоначелников. - Игемон се онда наљути на градоначелника, господара Емилијановог, што држи код себе таквог роба, противника богова и непокорног царском наређењу, и наложи му за казну да у царску ризницу да литру сребра, а мученика осуди на сажежење.
Слуге и мноштво народа одмах дохватише светог мученика, изведоше га ван града, па на обали реке Дунава наложише велики огањ и бацише мученика у њега. Пламен огњени окружаваше светитеља, али га не додириваше: затим се надалеко разли унаоколо и сагоре све незнабошце које достиже, а друге опече веома, док остали једва утекоше. Потајни пак хришћани који беху међу народом не добише никакве повреде од огња, иако пламен досезаше до њих. Свети мученик стајаше у огњу, окренут лицем на исток, ограђујући себе крсним знаком и благосиљајући Бога. Пошто се помоли колико је хтео, он рече: Господе Исусе Христе, прими дух мој! - Рекавши то, он леже и усну у Господу када се огањ већ гасаше.[2] Тело његово ни најмање не беше повређено од огња, чак му се ни власи не опалише.
Они пак од грађана који тајно држаху хришћанску веру, одоше к игемоновој жени која такође беше потајна хришћанка, испричаше јој све о светом мученику и усаветоваше је да измоли од мужа да се погребе мучениково тело, на чудесан начин недарнуто огњем. Она умоли мужа и он допусти да се слободно узме тело мучениково. И верни га узеше, обавише платном с мирисима и чесно погребоше на месту званом Гизидина, удаљеном од града три попришта.[3]
Свети мученик Емилијан пострада за Христа осамнаестог јула, у петак, од игемона Капитолина; за владања над Римљанима и Грцима Јулијана Отступника, док над нама царује Владар наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАМВА

Преподобни Памво поживе до старости као подвижник у пустињи Нитријске Горе, у Египту. О његовом врлинском, богоугодном и светом животу казују многи велики оци, као што ће се видети из ове повести, састављене из разних извора. Пре свега преподобни Антоније Велики[4] рече за њега, да је страхом Божјим, којим беше испуњен, Памво учинио да Дух Божји обитава у њему. Преподобни Пимен[5] говораше: Три подвига видесмо код аве Памва: гладовање сваки дан, ћутање и рукодеље. Преподобни Теодор Студит[6] о овом блаженом оцу даје овакво сведочанство: Памво и делом и речју нека се велича као узвишен.[7] А Сократ Схоластик[8] пише о њему, да је он у почетку свога иноковања, будући неписмен, дошао к једноме од братије да се научи псалмима Давидовим. Чувши у самом почетку први стих тридесет осмог псалма: "Рекох, чуваћу се на путовима својим да не згрешим језиком својим", - он не хтеде слушати остале стихове него оде говорећи: "Доста ми је овај један стих, ако се научим да га испуњујем на делу". И после тога дуго не долажаше к учитељу. Након шест месеци виде га негде његов учитељ и упита га: Зашто досад не дође до мене? - Памво одговори: Још се нисам научио да онај стих извршујем на делу. - Затим, пошто прође много година, један од познатих отаца угшта га: Јеси ли научио већ онај стих, брате? - Памво одговори: Деветнаест година без престанка се учих њему, и једва навикох да на делу извршујем оно чему он учи.
Иако спочетка беше неписмен, свети Памво потом би умудрен Богом, те имађаше одлично разумевање Светога Писма, и постаде искусан учитељ другима, као што о томе пише преподобни Паладије.[9] Његови ученици беху она четири славна у Египту брата: Диоскор, Амоније, Јевсевије и Јевтимије, названи велики и споменути у житију светог Јована Златоуста.[10] Први од ових, Диоскор, би потом епископ ермопољски. Ово није онај Диоскор, који бејаше јеретик и проклет на Четвртом Васељенском Сабору светих отаца,[11] него други истога имена који је живео раније. Исто тако и чесни Драконт, споменут у житију преподобног Илариона Великог,[12] епископ и исповедник Христов, који претрпе прогонство од аријанаца, беше у младости својој ученик блаженога Памва. Таквих дакле ученика беше Памво учитељ.
Преподобни отац Памво имађаше велике, многобројне и различите врлине и преимућства, али се међу његовим великим врлинама нарочито истицала врлина: онакво презрење према злату и сребру, какво захтева Господња реч. Када света Меланија Римљанка,[13] која Христа ради раздаваше своја огромна богатства потребитима, допутова у Александрију, она чу од блаженог презвитера Исидора гостопримца о врлинском животу преподобног Памва. Заједно са блаженим Исидором она оде к њему у пустињу и однесе му ковчежић са седамдесет пет ока сребра и замоли га да прими овај њен дар. А он, седећи и плетући рогожу од палмових гранчица, и не погледа на ковчежић већ само рече: "Бог нека те награди за усрђе које имаш према Њему. Затим, на њено наваљивање и молбу, он рече брату који му служаше: "Узми то и расподели свој братији која живе у Либији[14] и по острвима, јер су њихови манастири сиромашни, и они се веома злопате, пошто је њихова земља неродна, а братији египатских манастира не дај ништа, јер је њихова земља плодна и трудом својим они могу стећи колико им треба".
Тада блажена Меланија предаде томе брату донесено сребро да га разда, и рече преподобном Памву: Оче, знај да овде има седамдесет пет ока сребра. А он ни онда не подиже главу, него јој одговори и не погледавши на ковчежић: "Чедо, Онај коме си ти донела то, нема потребе да Му говориш колико тежи, јер је Он измерио горе, и хумовима поставио меру, утолико пре Он зна колика је тежина тога сребра. Да си га дала мени, било би добро да ми кажеш и количину; али ако си га донела Богу који није одбацио ни две лепте удовичине него их је оценио скупље од свих осталих дарова, онда ћути и буди спокојна!"
Једном ава Пиор дође к преподобном Памву и донесе са собом парче свога сувога хлеба. А када га Памво упита: "Зашто си, оче, донео хлеба са собом?" Пиор одговори: "Да ти не бих био на терету". Након не много дана преподобни Памво крену ка оцу Пиору, узевши са собом парче хлеба оквашено у води. Угледавши то, Пиор га упита: "Зашто си, аво, донео оквашен хлеб?" Он одговори: "Да ти не бих био на терету не само хлебом него и водом".
Једном приликом свети Атанасије архиепископ александријски замоли аву Памва да дође к њему у Александрију. Путујући са неколицином братије, старац наиђе на групу мирјана који сеђаху и не обраћаху пажњу на монахе који пролажаху поред њих, ослови их и рече им: "Устаните и поздравите монахе с поштовањем, да примите благослов од њих, јер они непрестано беседе с Богом, и уста су њихова света". Затим, стигавши у град, он угледа жену јавну грешницу, накинђурену на саблазан људима, и стаде плакати. Тада га братија упиташе: "Због чега плачеш, оче?" Он одговори: "Плачем са два разлога: због погибли душе ове жене, и због тога што се ја не старам тако о својој души, како се она стара о своме телу. Јер се она толико украси, да би се допала људима, а ја се не старам да украсим душу своју, да би се допала Богу".
Свагда пун умилења, преподобни Памво се никада смејао није нити је икада било осмејка на лицу његовом. Једнога дана беси, желећи да га насмеју, конопцем везаше перо, па га стадоше пред његовим очима вући као неку тешку кладу, грајећи и вичући један другоме: Помозите! помозите! - Видевши то, ава Памво се насмеја. Тада беси ликујући заграјаше: Аха! аха! Памво се насмеја! - А он им одврати: Ја се нисам смејао, него сам се насмејао вашој немоћи, јер толико вас је, а нисте у стању једно перо носити. - Постиђени, беси побегоше.
Ученици његови казиваху о њему и то, да је био врло опрезан у разговору и веома разборит у одговорима. Када су га питали о нечему из Светога Писма, или о чему другом, он никада није одговарао одмах, него је најпре дуго ћутао и размишљао у себи, а потом је много пута говорио: "Још не знам шта да одговорим на то питање". И тек после три дана или три недеље, а каткад тек после три месеца он је давао одговор на питање. Одговори су његови бивали истинити и веома корисни, пошто су разуму његовом давани благодаћу Божјом. Он је из страха Божјег био веома опрезан у својим одговорима, тако да су његове одговоре примали са сваким страхопоштовањем као одговоре самога Бога. Овом врлином, тојест опрезношћу у речи, он је, вели се, превазилазио све светитеље, па чак и Антонија Великог. Зато су сви са страхом примали речи из уста његових као из уста Божјих: јер Бог говораше кроз његова уста.
У време преподобног Памва бејаху у Египту два рођена брата, Паисије и Исаија, деца богатих родитеља; отац им беше чувен трговац, који је са скупоценом робом путовао чак до Шпаније. Разделивши међу собом огромно имање које им остаде после смрти њихових родитеља, они рекоше један другоме: Какав ћемо живот изабрати себи? ако се будемо бавили трговином као наш отац, онда ко зна коме ће после нас остати плодови наших трудова? Поред тога стално ће нас пратити страх да нас не снађе нека несрећа: разбојници или бродолом. Зато је најбоље да изаберемо монашки живот: да родитељско имање уложимо у небеску ризницу, и тако душе своје спасемо.
Договоривши се тако, они се обојица одрекоше света. Један одмах свој део наследства раздаде сиромасима, црквама и манастирима, и ништа не оставивши себи оде у пустињу. Тамо се научи неком малом рукодељу, којим се издржавао радећи својим рукама, и живљаше сам о Богу, усрдно се постећи и молећи. Други пак подиже себи мали манастир недалеко од мирских насеља, и примивши код себе не много братије даваше уточиште путницима и храњаше ниште. Саградивши гостопримницу и болницу, он све долазнике збрињаваше, и свом душом служаше болесницима; а суботом и недељом постављаше по две, по три, и по четири трпезе за сиромахе. Пошто на такав начин пожи веше неколико година, оба се брата преставише ка Господу.
После њихове кончине међу многом братијом настадоше разговори о овој двојици браће: једни хваљаху онога који одједном раздаде своје имање и оде у пустињу на безмолвије, на молитвено самовање и побожно тиховање; а други претпостављаху другога брата који својим имањем дуго време служаше путницима, ништима и болесницима. Пошто се у овом спору дуго не могаху сложити, братија пођоше да питају о томе преподобног аву Памва, желећи да сазнаду који је од та два брата више угодио Богу својим животом и добио већу награду. Чувши њихово питање, преподобни Памво одговори: "Оба су савршени пред Богом, јер гостопримац се уподоби праведноме Аврааму, а пустињак светом пророку Илији, и обојица подједнако угодише Богу".
Међутим братија се не могаху сложити, већ се и даље препираху међу собом. Они што пустињака величаху, говораху: Он испуни еванђелску заповест: продаде имање своје и раздаде га сиромасима, и узевши крст последова Христу, проводећи све дане у глади и жећи; а гостопримац, премда и служаше ништима, ипак се и сам коришћаше својим имањем, једући и пијући са гостима, обедујући са болесницима. А друга група говораше да је и гостопримац испунио Христову реч, речену у Еванђељу: није дошао да Му служе, него да Он послужи другима (ср. Мт. 20, 28). Јер овај брат послужи толиким људима, излазећи сваки дан на народне путове, иштући странца, ништег, болесног, бедног, и уводећи такве у свој дом и дајући свима покој. И када је за једну чашу студене воде, дату жедноме, обећана награда од Бога, какву ће онда велику награду добити брат који је странце примао, безбројне гладне и жедне збрињавао, и свакоме болнику као Христу послужио.
Видећи такву несугласицу међу братијом, преподобни Памво им рече: Причекајте мало, братијо, док не добијем обавештење од Бога, па ћу вам онда казати. После неколико дана братија поново дођоше к њему по одговор на своје питање. Тада им старац рече: "Пред Богом вам говорим, да обадва та брата (Паисија и Исаију) видех где заједно стоје у рају". - Чувши то, сва се братија смирише и прославише Бога.
На основу овог откривења, које преподобни доби односно ова два брата, свима постаде јасно како велику благодат има он у Богу, када се пре своје смрти удостоји гледати рајско блаженство. И од виђења рајског блаженства, а нарочито од живеће у њему преизобилне благодати Божје, он сам постаде сличан рајским житељима. Јер још у трулежном телу живећи међу људима, он већ показиваше на лицу свом печат рајске нетрулежности: он не само душом него и телом светљаше, и лице његово сијаше славом као некада лице светог пророка Мојсија. О томе у Патерику пише ово: Три године преподобни Памво молио се Богу, говорећи: "Господе, молим Те, не прослављај ме на земљи!" А Бог који прославља Своје угоднике толико га прослави, да братија не могаху гледати на лице његово од славе коју он имађаше. Тако светац би прослављен на земљи у своме телу пре свога прослављења на небу.
А када наступи време блажене кончине његове, после седамдесет година живота његова, он рече братији што стајаху око њега: "Од како дођох на ово место у пустињи, и сазидах ову келију и настаних се у њој, ја нисам пропустио ни један дан да не радим рукама својим, нити се сећам да сам икада јео хлеб забадава, поклоњен од другог; не кајем се ни за једну реч коју сам изговорио до сада. Но ипак одлазим ка Господу тако, као да још нисам ни почео живети богоугодно и по монашки".
Рекавши то, преподобни предаде своју свету душу у руке Божје, без икакве претходне болести. Такав беше живот и таква кончина овог угодника Божјег, чије свете молитве нека помогну и нама грешнима да се научимо богоугодном животу и да добијемо добру кончину милосрђем Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА МНОГОСТРАДАЛНОГ

Кроз многе невоље ваља нам ући у царство Божје, рекао је апостол Павле (Д.А. 14, 22). Сагласно с њим и љубљени ученик Исусов Јован девственик, казао је: "Ја Јован, који сам и брат ваш и друг у невољи (Откр, 1, 9). Такође је сагласан с њима и љубљени ученик Пресвете Богородице из Печерске обитељи, руски девственик Јован, прозван Многострадални, јер је стварно многе невоље поднео ради обета девства, даног Небеском Женику. Своје многострадално житије он исприча пред своју смрт, и то следећим поводом.
Код овог преподобног, који се беше затворио у једном тескобном месту, у пештери преподобног Антонија и тамо провео сав свој живот, често долажаше један од братије кога је ђаво мучио телесном пожудом, и мољаше светога да се помоли Господу да му олакша страст. Преподобни Јован му говораше: Брате, не бој се! нека јача срце твоје! потрпи ради Господа и држи се путева Његових, и Он те неће оставити у рукама непријатеља наших, и неће им дати да те улове. - Одговори му страсник: Веруј ми, оче, ако ми не даш олакшицу, онда нећу имати мира, него ћу прелазити с места на место. - Преподобни Јован му рече: Зашто хоћеш да предаш себе за храну врагу? Ти ћеш бити сличан човеку који стоји на ивици провалије, коме враг долази и изненада га баца у понор, и бива његов пад тако страшан, да он више не може да устане. Останеш ли пак у светом манастиру, бићеш сличан човеку који стоји далеко од провалије, кога враг ма колико напорно вукао не може ринути у понор. И тако ће те Господ трпљењем твојим избавити од понора страсти и кала нечистоте. Чуј, брате, шта се мени десило у мојој младости.
И он стаде причати подробно сав свој живот. Када дођох, говораше он, у овај свети манастир Печерски и почех се трудити по чину светог ангелског образа монашког, ја, силно распаљиван похотом, страшно много претрпех ради спасења свога. По два, некада и по три дана нисам јео, а често и по читаву недељу ништа окусио, и страховитом жеђу умртвљавао сам себе; по читаве ноћи нисам спавао. И у таквом злопаћењу проведох око три године, али ни на тај начин мира не нађох. Тада одох у пештеру где је положен преподобни отац наш Антоније, и проведох дан и ноћ крај његова гроба молећи се. И онда чух глас преподобнога к мени: "Јоване, Јоване! ти треба да се овде у пештери затвориш, да усамљеношћу и ћутањем савладаш страст, и Господ ће ти помоћи молитвама преподобних Својих". Стога се ја, настави преподобни, од тог времена затворих овде у тескобном и мучном месту овом, где живим ево већ тридесет година, и једва пре кратког времена нађох мир. А све године борах се са страстима и телесним помислима, проводећи строг живот, и најпре не мало година само постом и молитвом морах тело своје; затим, не знајући шта да радим и не могући подносити телесну страст, ја реших да живим наг, и тешке вериге ставих на своје тело, и тако од тога доба па све до сада изнуравам себе хладноћом и ранама од верига. Међутим, када и то не би доста, ја измислих нешто друго: ископах дубоку рупу, себи до рамена. Када наступише дани светог Великог поста ја сиђох у рупу и свега себе засух земљом, само ми руке и глава остадоше слободни. И тако притешњаван земљом проведох цео пост, не будући у стању мрднути ниједним зглавком. Али ни од тога не престаде помамљеност тела и распаљеност. Усто ми враг, ђаво, приређиваше застрашивања, желећи ме одагнати одатле. И ја осетих овакво његово лукавство: на дну рупе ноге се моје запалише, жиле се у њима затегоше, кости стадоше пуцати, пламен досезаше до стомака и удови моји почеше горети. Но ја не обраћах никакву пажњу на љуте болове, већ се радовах душом што се она сачува чистом од скврнављења; и волијех пре да сагорим у огњу него да изиђем из рупе посрамљен ђаволом; и гле, у то исто време угледах страшну и љуту змију, која дисаше пламеном, засипаше ме варницама и жељаше да ме прождере. То исто чињаше змија много дана, са жељом да ме отера одатле. А када настаде света ноћ Васкрсења Христова мене изненада нападе та љута змија, устима својим обзину моју главу и руке, и опали ми длаке на глави и бради, као што сам видиш сада, и ја, налазећи се већ у чељустима змије, завапих из дубине срца: Господе Боже, Спаситељу мој, зашто си ме оставио? Смилуј се на мене, Владико, јер си Ти једини Човекољубац! спаси мене грешног, Једини Безгрешни! избави ме од скверног безакоња мог, да не погинем у мрежама лукавога занавек! избави ме од овога врага, јер ево као лав риче, желећи да ме прогута! Покажи силу Своју и дођи да ме спасеш! Блесни муњом Својом и одагнај га, да би га нестало од лица Твога!
Када заврших молитву, одмах као муња блесну божанска светлост, и опака змија ишчезе, и ја је све до сада, по благодати Божјој, не видех. А чух тада и глас Господњи к мени: "Јоване, Јоване, ето теби би помоћ; убудуће пази на себе, да не би горе пострадао у будућем веку". - А ја, поклонивши се рекох: Господе, зашто си ме оставио да будем тешко мучен? - Глас ми одговори: "По сили твога трпљења ово би послано на тебе, да би се ти, искушан огњем, показао чист као злато; јер Бог не допушта да човек буде кушан изнад његових сила, да не би изнемогао и био исмејан лукавом змијом. Но као мудри господар Он снажним и јаким слугама поверава велике и тешке послове, а слабима и немоћнима - мале и лаке. Тако ти схвати и односно борбе са телесном похотом, због које се ти и молиш за себе. Но помоли се томе мртвацу што се налази близу тебе, да ти олакша блудну страст, јер он више учини од Јосифа и може помагати онима који пате од те страсти".
А ја, настави преподобни, не знајући име тога мртваца, стадох вапити: Господе, помилуј ме молитвама овог преподобног! - Касније дознадох да то бејаше Мојсије Угрин.[15] Тада сиђе на мене неисказана светлост, у којој се и сада налазим, те ми није потребна свећа ни ноћу ни дању; штавише и сви достојни, који долазе к мени, користе се том светлошћу и својим очима виде моју утеху, која ме обасја у ону ноћ Васкрсења, дајући наду на будућу светлост.
Завршивши повест о многострадалном животу свом, преподобни отац наш Јован се обрати брату који паћаше од похоте и рече му: Брате, ми сами ум свој приковасмо за телољубље, зато Бог по праведном суду свом и допушта страсти на нас, пошто не донесосмо достојне родове покајања. Него, брате, ово ћу ти рећи: Хајде да се помолимо овом преподобном Мојсију, и он ће ти помоћи.
Тада се они заједно помолише; затим преподобни Јовац узе једну кост од моштију преподобног Мојсија и даде му је говорећи: Стави је на своје тело. - Урадивши то, брат одмах осети како се угаси жар, престаде подигравање, и умртви се блудна страст у телу његовом; и од тада га она више није узнемиравала. Онда светитељ и страсник заједно одаше хвалу Богу што оне који у животу свом прославише Њега чистотом, Он и после смрти прославља чудесима која дарују људима очишћење од грехова.
Ускоро после казивања о великим страдањима својим, многострадални затворник, преподобни отац наш Јован, осамнаестог јула предаде дух свој у руке Господу,[16] да би царовао са Оним са којима сапострада. А свете Мошти његове које обилно точе исцељења, као стуб заштите од лица вражија стоје и сада непоколебиво тамо где он сам себе беше укопао до рамена када се подвизавао, и касније када дознаде време свога престављења, Молитвама овог многострадалног затворника, преподобног оца нашег Јована (чије чесно тело, као победившег телесну страст великим страдањем, постаде стуб у дому Божјем) нека и ми будемо вођени, као огњеним стубом јавившим се пред Мојсијем, у ону обећану небеску земљу у којој тече мед и млеко, чега се удостојавају одојчад, а тако исто и овај девственик Јован, слично миљенику Христовом Јовану Богослову, благодаћу и славом у Тројици слављенога Бога, коме слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈАКИНТА

Овај свети мученик роди се од побожних родитеља, Теоклита и Теониле, у време када црквом у граду Амастриди,[17] управљаше епископ Ираклије. Овај светитељ доби име Јакинт од анђела Божјег који се јавио. Када му би три године он васкрсе умрлог малишана призивањем имена Христова. Уколико свети Јакинт растијаше телом, утолико растијаше духовним растом врлине. И чињаше блажени многа чудеса. Тако достиже старост. Гледајући идолопоклонике где се као божанству клањају једном шупљем бресту, он, подстакнут божанском ревношћу, оде и одсече то дрво. Због тога би ухваћен и одведен у град Амастриду к управитељу области Кастринсију и осталим старешинама града. Ту га најпре жестоко бише; затим му избише зубе, па га онда везаше конопцима и извукоше изван града, и ту оштрим моткама тукоше. После тога бацише га у тамницу, где он свету душу своју предаде у руке Божје.
Прича се да се на његовом гробу дешавало следеће чудо: сваке године о празнику светог мученика Јакинта, када су се хришћани скупљали на његовом гробу и вршило се богослужење, из његовог гроба се дизао прах који је епископ сабирао у један свештени сасуд, па га раздавао хришћанима, који су тим прахом лечили недуге душевне и телесне.

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ: СТЕФАНА II, архиепископа Цариградског, и ЈОВАНА, митрополита Халкидонског, Исповедника

Свети Стефан II беше патријарх Цариградски од 925 до 928 године, на који положај је дошао из Амасијске митрополије. Био врлински муж и посветио се. Мошти му почиваху у храму Св. Апостола у Цариграду. - Свети пак Јован беше митрополит Халкидонски у време иконоборства. По сведочанству Св. Теодора Студита он тада "доби светли венац исповедништва".

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АТАНАСИЈА

Пострадао у време безбожних царева Диоклецијана и Максимијана, у месту Клисмати близу Црвеног мора. За веру Христову страдајући чврсто до краја издржао, и душу своју у руке анђела предао.[18]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДАСИЈА и МАРОНА

Ови свети мученици окончаше свој земаљски живот посечени мачем.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФОТИЈА

Овај свети дође са светим мучеником Константином и осталима из Палестине на Кипар (види 1 и 13 јули), и подвизаваше се у селу Апиену близу Ларнаке, где и данас постоји посвећени му храм.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАРКЕЛА

Овај свети мученик би положен на ужарени гвоздени кревет, и тако сконча.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ОНИСИФОРА

Из Цариграда; подвизавао се у једној пећини крај села Анарита близу Пафа на Кипру. Упокојио се у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛЕОНТИЈА

Оснивач манастира Карихова у Новгородском округу. Упокојио се 18 јула 1429 године. Свете мошти његове почивају у манастирској цркви.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Јулијан Одступник царовао од 361 до 363 год.
2. Свети Емилијан упокојио се у Господу 362 године.
3. Касније у Цариграду би подигнута црква у част светог мученика Емилијана, у коју беху пренете чесне мошти његове. Место у Цариграду где овај храм би подигнут звало се Равдос (од грчке речи ραβδος = жезал, тојест Мојсијев жезал, донесен при цару Константину Великом у Цариград и положен у цркви Богоматере, близу које се налажаше храм светог мученика Емилијана).
4. Спомен његов празнује се 17 јануара.
5. Спомен његов празнује се 27 августа.
6. Спомен његов - 11 новембра и 26 јануара.
7. Канон у суботу Сирну, песма 5. Овај канон написао св. Теодор Студит.
8. Сократ Схоластик - грчки црквени историчар, живео у петом веку; написао "Црквену историју", која обухвата време до царовања Теодосија II.
9. Спомен његов празнује се у Сирну суботу.
10. Спомен његов 13 новембра, 27 и 30 јануара.
11. Четврти Васељенски Сабор одржан у Халкидону 451 год.
12. Спомен његов 21 октобра.
13. Њен спомен празнује се 31. децембра.
14. Либија у Северној Африци.
15. Спомен његов празнује се 26 јула.
16. Половином дванаестог века.
17. Град Амастрида, сада Амастра, налазио се у северном делу римске малоазијске области Пафлагоније на самој обали Црнога Мора.
18. Његово опширније страдање издао је Пападопулос - Керамевс у "Аналекта Јеросолимитикис стахиологиас", V, 360-7.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Марина. Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12 својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што св. Марина одговори: „нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему". Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља." И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно време Турчин је био тутор овог манастира.

2. Преп. Леонид Устнедумски. Овај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима, у Соловецком, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија, он о томе није хтео ни мислити ни зборити, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17 јула 1653 год. Мошти његове покоје се у његовом манастиру.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ МАРИНЕ

Света Марина роди се у Антиохији Писидијској[1] од високородних родитеља, али не и благоверних, већ незнабожачким безбожјем помрачених. Отац њен Едесије беше идолски жрец; он своју кћер Марину, која још у повоју остаде без мајке, предаде дојиљи која живљаше у селу, удаљеном од града петнаест потркалишта. Када девојчица одрасте код дојиље, она се показа лепа телом и још лепша душом, одликоваше се благоразумношћу и добром нарави.
Пошто се у та времена подиже гоњење на хришћане, то се јереји и клирици, учитељи речи Божје, кријаху из страха од мучитеља, једни по пустињама и горама и пећинама, а други по селима међу простим људима; кријаху се прерушени у ниште, но ипак, где год могаху, они макар потајно поучаваху светој вери, и многе од идолопоклоничке заблуде обраћаху ка Христу. Тако се догоди и дванаестогодишњој девојчици Марини да она од неког човека Божјег чу реч о Христу Исусу, истинитом Богу: како се Он оваплоти од Духа Светог у утроби Пречисте Дјеве, и роди се од Ње сачувавши њено девство недарнутим; како Он сатвори многа чудеса; како Он изволи добровољно пострадати ради спасења људи, како Он умре и васкрсе и узнесе се на небо и уготови бесконачни живот и славу и вечно царство онима који верују у Њега и љубе Га.
Чувши то, благоразумна девојчица Марина поверова у Христа и њено срце се распали божанском љубављу, те она ни о чему другом нити размишљаше нити говораше већ једино о Христу Исусу. И она се сва претвараше у уво када би чула да се где говори о истинитом Богу. И као што вероваше у Њега срцем, тако се не стиђаше да га и устима исповеда, иако још не беше крштена, пошто се не налажаше хришћански свештеник који би је крстио. И жељаше Марина да крв своју пролије за Христа и да се крсти њоме као крстионицом крштења, као што је слушала за многе свете мученике обадва пола да се крстише у својој крви положивши душе своје за Господа; и она хоћаше да им буде подражатељка.
Едесије, дознавши да је његова кћи Марина поверовала у Христа, омрзну је и престаде је сматрати за кћер, и одношаше се према њој као према туђинки. А девица сву своју наду положи на Оца Небеског. Када јој беше петнаест година она једном изиђе у поље да види овце свога оца које су тамо пасле. Догоди се те је том приликом срете епарх источних покрајина Олимврије, љути мучитељ хришћана, који иђаше у Антиохију Писидијску. Угледавши веома леполику девојчицу, епарх се зачуди њеној необичној лепоти, и она га одмах толико занесе да он помисли да је узме себи за жену. Стога он застаде, и зауставивши њу стаде је распитивати: Каквог си рода, девојко; чија си кћи, и како се зовеш? Кажи ми истину о себи. Ја видим да си леполика, и ако си слободних родитеља ја ћу ступити с тобом у законити брак; ако си пак чија робиња, ја ћу те откупити и узети к себи.
Девица коју више красијаше целомудрије него лепота, кротко одговори чија је кћи и како се зове; а не затаји и то, да је слушкиња Христова, да верује у једнога Бога који је створио небо и земљу, да је сједињена с Њим љубављу срдачном и да другога женика не жели. Чувши да је хришћанка епарх, који од царева беше добио право да мучи хришћане, одмах нареди војницима да је узму и воде за њим у град, али с чешћу: јер због њених девичанских благоразумних речи он је још више заволе и надаше се да ће је, претећи јој мукама, брзо одвратити од Христа и придобити је себи за жену. А девица, вођена војницима, мољаше се на сав глас Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже мој! не остави ме и не предај душу моју у погибао! Нека ме не савладају непријатељи моји! нека се слух мој не оскврни од лукавих речи њихових! нека се ум мој не измени од поганих ласки њихових! нека се и срце моје не уплаши од грозних претњи њихових! не допусти да вера моја буде бачена у кал и муљ! нека се не обрадује због мене ненавидник добра ђаво! него ми пошљи помоћ са висине светог престола Свог, дај ми мудрост, отвори ми уста, да бих, крепљена силом Твојом и умудривана благодаћу Твојом, без страха одговарала мучитељу на питања. О, Господе мој! погледај милостиво на мене у овај час! јер ево, ја сам сада као овца међу вуцима, као птица међу ловцима, и као риба у мрежи; дођи дакле и избави ме од свих замки вражијих!
Тако се света мољаше путем, док не дођоше до града Антиохије Писидијске. Када стигоше у град, епарх по своме незнабожачком обичају најпре принесе жртве поганим боговима својим, одаде свечану похвалу царевима својим, и што нађе хришћана похвата их и врже у тамницу, да их сачувају до мучења; а девицу Марину повери на чување неким угледним женама, Идућег дана он устроји свечано суђење пред народом, и нареди да му најпре Марину доведу на саслушање, јер сав беше обузет мислима на њу. Када девицу доведоше, он сладострасно посматраше њену неисказану лепоту и све се више и више распаљиваше телесном љубављу према њој. Затим јој стаде ласкаво говорити: Знају сви богови, о прелепа девице! да сажаљевам младост твоју и штедим цветајуће лепотом младо тело твоје. Стога те молим, послушај ме, па боговима принеси жртву, да ти добро буде: јер ћеш одмах добити многа имања и богатства, и бићеш срећнија од свих вршњакиња својих и уваженија од свих жена у овоме граду.
Света Марина одговори: Ја сам се научила исповедати небеснога Оца и Јединородног Сина Његовог и Пресветог Духа, Једног у Тројици Бога истинитог и живог, и навикла сам клањати се Њему и Њему свагда приносити жртву хвале, и ја се нећу поклонити боговима које не знам, нити ћу принети жртве њима који су без душе и без осећања и не знају саме себе: јер они нису свесни да ли их поштују или бешчесте. Зато нећу одати њима поштовање које приличи Створитељу моме!
Епарх рече: Поново те молим, Марино, послушај ме и укажи поштовање непобедивим боговима, насигурно знајући то да ћеш, ако послушаш мој савет, одмах бити удостојена велике части пред очима свих грађана: јер ћу те узети за жену, и сви ће те почети поштовати као моју милу супругу, и ја ћу теби дати углед и славу, а ти ћеш мени бити радост и сладост живота мога. А ако ме не послушаш и одбациш љубав коју имам за тебе, онда знај да ћеш искусити многа зла: јер ћеш ме приморати да те и против своје воље ставим на муке, и погубим такву лепоту твоју, здравље и слатки живот; ти ћеш бити подвргнута љутим и неподношљивим мукама и погинућеш од огња и гвожђа.
Светитељка одговори: Не надај се, епарше, да ћеш ласкама или претњама веру моју у Христа променити у ваше безверје, јер сам ја верна слушкиња Господара мога који добровољно пострада за мене. И када Он претрпе за мене крст и смрт, не штедећи пресвето тело Своје, примљено од Пречисте Дјеве Марије, онда сам свакако и ја дужна да за Њега страдам и умрем, нимало не штедећи моје грешно тело и здравље. Немој дакле мислити да ћеш ме устрашити својим претњама! Ево, ја сам готова на све муке и на све смрти, јер ће ме укрепити Онај у кога се надам. А све што ми говориш о браку, о угледу, о слави, о богатствима, све ми је то одвратније од смрдљивог блата. Зар да одбацим Бесмртног Женика мог - Христа, Небеског Цара, па да ступим у брак са смрдљивим псом који је мртав душом? Никада!
Чувши од свете Марине овакве речи, епарх се веома увреди и силно разјари, и одмах, претворивши љубав у непријатељство и мржњу, нареди да невесту Христову свуку голу, пруже је по земљи и непоштедно бију прућем. Светитељка би дуго бијена тако без милости, да јој се девичанско тело распадаше од рана, и крв потоцима тецијаше из рана заливајући земљу. Посматрајући то, народ се испуни саучешћем према њој, дивној девојци, тако свирепо мученој, и многи плакаху. А гласник викаше: Марино, принеси боговима жртву! не губи узалуд лепоту своју! не лишавај себе овог слатког живота пре времена!
Међутим мученица, подигавши к Богу духовне очи своје, мољаше се, просећи помоћ одозго и окрепљење у страдалачком подвигу: и она, благодаћу Христовом поткрепљавана, не осећаше болове у мучењима, већ као у тућем телу подношаше ране које јој наношаху. И говораху јој неки из народа: Девојко, зашто непокорношћу својом ти сама погубљујеш лепоту своју? Погледај како је судија свиреп, он ће те погубити, и спомен ће твој ишчезнути са земље; а ми те жалимо! - А светитељка им громко одговараше с прекором: О, лукави саветници и зли помоћници, испуњени духа саблазни! Као што стародревна змија даде Еви лукав савет у рају, тако ви сада саветујете мени да одступим од Бога мог. Одступите од мене ви творци безакоња, јер нећете саблазнити мене која сам се свом душом предала Христу!
Затим, када слуге престадоше бити свету мученицу, мучитељ јој рече: Ово је почетак твојих мука, Марино, и ако останеш упорна у непокорности, доживећеш још веће муке. - Светитељка одговори: Чини што је по вољи теби и оцу твоме ђаволу, а ја не обраћам пажњу на муке, јер мени помаже Христос који ће ускоро посрамити сва ваша лукавства.
Епарх се још више разјари и нареди да мученицу прикују клинцима на мучилишној дасци, па јој тело стружу гвозденим трозупцима. А она, подигавши очи к небу, говораше: Опколише ме непријатељи многи мислећи ми зло, но Ти, Господе мој, погледај на ме, пошљи ми помоћ животворног Духа Твог. Нека ме Он умудри да исповедам пресвето име Твоје до последњег даха свог, и нека ми да снаге да се јуначки супротставим ђаволу и слугама његовим, да би их победила и посрамила! Удостој ме да будем пример онима који Те љубе и Тебе ради чувају девство своје, да бих заједно с њима стала с десне стране Теби у време праведног суда Твог!
Тако се мољаше света мученица, а немилосрдне слуге немилосрдног мучитсља, као људождери, све јаче кидаху трозупцима свето тело њено, и отпадаху парчад тела њеног на земљу, и тецијаше крв њена, и наге кости јој се виђаху. Епарх, не могући гледати на такво љуто мучење, покри лице своје рукама и окрену се од ње, а сви присутни дивљаху се толиком трпљењу светитељкином. Потом, мучитељ се поново обрати мученици речима: Када ћеш се, Марино, смиловати на себе? Ето, већ је и тело твоје искидано! Хајде, макар сада принеси боговима жртву, да не би сасвим била уништена! - Мученица одговори: О, одвратни псу и свињо! ти једеш људско месо, а овамо се претворно правиш милостив и тобож ме жалиш! Али ја не жалим себе ради Христа који не поштеди Себе, већ ради мене предаде Себе на велике муке. Ако пак послушам безумни савет твој и поштедим тело своје, како ће се онда душа моја овенчати у царству небеском?
После тога епарх нареди да мученицу откују са мучилишта и вргну у засебну тамницу, дубоку и мрачну, пуну демонских страшила, у коју су бацани осуђени на смрт. Седећи сама у тој тамници, света мученица се мољаше Богу у топлоти душе своје, вапијући из дубине срца: Вишњи Боже, Теби са страхом предстоје све Небесне Силе, и сва Начала и Власти трепте пред лицем Твојим, и свако се створење Твоје свемоћном силом Твојом одржава, измењује и обнавља! Ти, Владару, погледај са небеске висине, са престола славе Твоје на мене смирену, непотребну и недостојну слушкињу Твоју: јер се у Тебе уздам, к Теби прибегох, и страдам ради имена Твог. Погледај, о Милосрдни! и исцели ово изранављено и као врећа искидано тело моје, и обнови душу моју, и сачувај је за царство Твоје! Дај ми да савладам и згазим непријатеља мог као што се песак гази ногама, да бих непобедивом помоћју Твојом сатрла силу његову, те да се у мени прослави пресвето име Твоје вавек.
Када наступи ноћ и светитељка се непрестано мољаше Богу, усуди се ђаво да привиђењским страшилима уплаши мученицу, пошто Бог допусти то ради већег прослављења Своје угоднице. Тамница се изненада затресе и појави се нека мрачна светлост као од димљивог огња? затим се појави ђаво у виду шарене, огромне, страшне змије, а тело његово, уколико беше видљиво, окружаваху и опасиваху многобројне мање змије и гује. Ужасно шиштећи и зијајући огромним и одвратним чељустима, змија испушташе неподношљиви смрад; и обилазећи око мученице она јој задаваше велики страх и ужас; затим разјапивши силно своју свеодвратну чељуст, нападе на светитељку и обзину јој главу да је прогута. И изгледало је да мученица би прогутана змијом као некада пророк Јона китом. Међутим, света мученица не паде у очајање нити посумња, него, уперивши сав ум у Бога, осени себе крсним знаком, и одмах угледа како се раседе утроба змијина и себе како изађе из ње читава и неповређена. И тог часа погибе сав тај страшни ђавољи привид и привиђење: јер земља се отвори, прогута змију и све змије са њом, и низведе их у ад, а свету мученицу обасја небеска светлост. И она, погледавши нагоре, виде где се отвори кров тамнице и сунцолике луче силазе на њу одозго; затим угледа велики крст који сијаше неисказаном светлошћу, и изнад крста голубицу белу као снег, која јој човечјим гласом говораше: Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, јер си победила злобнога врага! Радуј се и весели се кћери Сиона вишњега што дође дан весеља твога, у који ћеш са мудрим девојкама ући у неразрушиви дворац Бесмртнога Женика, Небеског Цара!
При овим речима голубице света Марина се испуни неисказане радости и сладости, и искидано тело њено се стаде залечивати, и она сама осећаше како јој месо расте у ранама и зарашћују ране, и покривају се кожом, и ишчезава сваки бол и немоћ; и она опет постаде здрава и дивна целим телом, као што је и раније била. Она стаде радосно благодарити Бога, говорећи: Благосиљам Те, Владико, и прослављам Те, Господе Боже мој, и хвалим име Твоје што си се сажалио на мене, посетио ме, исцелио тело моје, укрепио душу моју, и ниси ме предао у руке непријатељима мојим, него си ми показао одвратна обличја њихова и бацио их у преисподњи бездан и одагнао од мене њихова страшила; а сада, радујући се и веселећи се о Теби Богу Спаситељу моме, молим Твоју човекољубиву доброту, удостој ме бање светога крштења, да бих се, омивена крвљу и водом, обрела достојна ући у небески чертог Твој са светим девојкама, невестама Твојим, јер си благословен вавек.
У таквим виђењима и откривењима, и у таквом слављу и радовању света Марина проведе сву ту ноћ, док не свану и не настаде време њеног завршног подвига. А кад свану, епарх Олимврије опет седе на незнабожном и неправедном судишту свом, и сав се народ слеже на гледалиште. Епарх нареди да мученицу изведу из тамнице и доведу пред њега на суд. А кад угледа мученицу светлу лицем и потпуно читаву и здраву целим телом, без икаквог трага од јучерашњих рана, епарх се силно зачуди и запрепашћен ћуташе, недоумевајући како мученица, јуче сва изранављена, тако потпуно оздрави за једну ноћ. Чућаше се и народ овом чудесном исцељењу; и једни величаху силу Христову, а други то приписиваху мађијама. Затим епарх, с муком отворивши уста своја, стаде говорити светитељки: Видиш, Марино, како се богови наши брину о теби! Они се сажалише на твоју младост и лепоту и исцелише те од твојих рана. Зато треба и ти за добијено од њих добро да им принесеш захвалне жртве; и то утолико пре што теби доликује да будеш подражатељка и наследница оца свог, те да, као што он служи боговима у својству жреца, тако и ти постанеш жречица и послужиш боговима у све дане живота свога.
Светитељка одговори: Не доликује мени да оставим истинитог и живог Бога мог и служим мртвим боговима вашим; напротив, ти треба да познаш Јединог Бога небесног и да поверујеш у Њега видећи на мени такву силу Његову: јер ти ме јуче искида на комаде, а Он ме сада за један час начини читавом и здравом! Значи, Он је свемоћни лекар душа и тела људских.
Окорели епарх опет нареди да муче светитељку. И понова је обесише на мучилишту, и донеше упаљене свеће, па јој стадоше палити прса и бедра. А она, тајном молитвом у срцу погрузивши ум свој у Богу, трпљаше ћутећи; и би опаљена као угаљ, и месо тела њеног испечено као за једење. И када је једва живу скинуше са мучилишта, она повика говорећи: Господе! Ти ме удостоји да за име Твоје прођем као кроз огањ; удостој ме да прођем и кроз воду светог крштења, да би ме умивену од грехова увео у покој Твој.
Мучитељ, чувши да мученица спомену воду, рече: жедна је јадница, треба је напојити! - И нареди да донесу велику бачву и напуне водом, па везану мученицу баце у њу и удаве. А када слуге узеше мученицу да је баце у воду, она громко рече: Господе Христе, Ти изводиш из окова, Ти одрешујеш узе смрти и ада, Ти подижеш из гробова мигом Божанске силе Твоје! Ти погледај на слушкињу Твоју и раскини узе моје! И нека ми вода ова буде на жељено свето крштење и на рођење у вечни живот, да бих, свукавши старог човека, обукла се у новог и јавила се Теби у чертогу Твоме у свадбеном руху!
Док се мученица тако мољаше, слуге је бацише у бачву пуну воде, и стадоше је загњуривати у воду и потапати. Утом се затресе земља, и конопци којима мученица беше свезана одрешише се, а слуге, страховито уплашене, побегоше од бачве; над главом пак мученице синуше зраци неисказане светлости, и опет се појави она раније виђена бела, сунцолика голубица, силазећи одозго и носећи златан венац у кљуну; и лебдијаше над главом мученице, додириваше ногама главу њену, па понова лећаше у висину.
Ово виђење беше видљиво не само за светитељку него и за неке од присутних, који беху достојни таквога виђења: јер многи из народа беху потајни хришћани и удостојише се видети то. А света стајаше у води непогружена, и певаше славећи и благосиљајући велико име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа. Затим се над светитељком показа огњени стуб који досезаваше до неба, и на стубу крст као од кристала који пушташе из себе пресјајне зраке; а она голубица узлете и седе наврх крста. И дође одозго чујан за све глас који говораше:
Мир теби, невесто Христова Марино! сада ћеш примити неувенљиви венац лепоте из руке Господње, и почиваћеш у царству небеском са светима.
Чувши овај глас и видевши мученицу где изиђе из воде здрава, без икаквог трага од опекотина, читава телом, бела и дивна, одмах велико мноштво људи и жена повероваше у Христа, и отворено изјавише да су хришћани, и изгледаху готови на смрт за Христа. Игемон се запрепасти видевши колики народ се обрати ка Христу, и недоумеваше шта да чини. Потом, бесан од јарости, он изведе против народа војску коју имађаше при себи, наоружану мачевима, и нареди им да посеку све који славе име Христово. Тада који год у народу беху 'неверни или плашљиви побегоше, а они који истински повероваше, сами се под мачеве приклањаху. И паде убијених обадва пола до петнаест хиљада људи, који, крвљу својом крстивши се и од свих грехова очистивши се, уђоше у радост Господа свога, овенчани мучеништвом. (Њихов спомен бива 16. јула).
После тога епарх осуди и мученицу на посечење мачем. Када је изведоше на место погубљења, она измоли мало времена од оних што је вођаху, па се обрати народу који иђаше за њом и саветоваше свима да познаду јединог истинитог Бога а да се избаве од демонске обмане и идолопоклоничке погибли.
Потом се она стаде молити, и дуго се мољаше за све. Утом се изненада затресе земља, и страх захвати све, и многи попадаше на земљу од страха; паде и џелат. То се Господ наш Исус Христос са анђелима светим јави с неба невести Својој, позивајући је у покој Свој и пружајући руке да прими душу њену. А она, испунивши се неисказане радости, подстаче џелата да брзо изврши што му је наређено. И она подметну под мач чесну главу своју и би посечена; а душа њена, узета рукама Господњим, би унесена у небеска насеља.
Тако света великомученица Марина заврши мученички подвиг свој у седамнаести дан месеца јула.[2] Страдање њено огшса очевидац слуга Божји Теотим, који је посматрао сва мучења њена и удостојио се бити гледалац оних виђења, која беху откривена светитељки. Све то он предаде вернима на корист, а у част и спомен возљубљене невесте Христове Марине, и у славу Човекољупца Христа Спаса нашег, коме са Оцем и Светим Духом нека је и од нас част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА СЕДМОЧИСЛЕНИКА КИРИЛА, МЕТОДИЈА, КЛИМЕНТА, НАУМА, САВЕ, АНГЕЛАРА и ГОРАЗДА, апостола и просветитеља Словенских[3]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИРИНАРХА, игумана Соловецког

Спочетка био монах Соловецког манастира. За своје врлине он би 1614 године царском граматом постављен за игумана Соловецке обитељи. Као игуман много унапредио манастир. Био братији пример духовног живота; одликовао се строгошћу према себи и снисходљивошћу и кротошћу према другима. Преставио се 1628 године. Свете мошти његове почивају у црквици његовог имена.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛЕОНИДА УСТНЕДУМСКОГ

Овај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима, у Соловецком, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија, он о томе није хтео ни мислити ни зборити, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17 јула 1653 године. Мошти његове покоје се у његовом манастиру.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА СПЕРАТА и ВЕРОНИКЕ

Крвљу својом посведочише веру своју у Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЕФРАСИЈА, епископа Јонопољског

У миру се преставио у Господу своме.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Писидија - малоазијска област.
2. Света Марина пострадала крајем трећег или почетком четвртог века. Чесне мошти њене налазиле се у Цариграду у манастиру Пантепопта (= Свевидца Христа) до заузећа Цариграда од крсташа 1204 године. Сада се један део њених моштију, рука, налази у Ватопеду у Светој Гори.
3. Познати хагиограф из прошлог века јеромонах Григорије Мосхополит увео је овај заједнички спомен Св. Седмочисленика Словенских и написао им заједничку службу.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свешт. муч. Атиноген еп. Севастијски, у Јерменији. Живљаше у једном манастиру близу града са 10 својих ученика. У време Диоклецијаново дође у Севастију неки љути мучитељ хришћана Филомарх. И многе хришћане у граду похвата и поби. Кад виде Атиногена и његове ученике, он рече старцу, да принесе жртву идолима, да не погине као што су и други хришћани погинули. Одговори му Атиноген: „о мучитељу, они које ти именујеш погинулим нису погинули него су на небесима и ликују с ангелима." Дирљив је призор био када је једна кошута, коју је милостиви Атиноген својом руком хранио, притекла к њему и видећи га у беди сузе пролевала. И зверови су горски имали више сажаљења према мученицима Христовим него незнабошци! После тешких мучења, при којима ангел Божји ублажаваше мученике, сви бише мачем посечени, најпре свештеници и сатрудници Атиногенови, а по том и сам Атиноген, и преселише се у небесну домовину, 311 год.

2. Св. муч. Јулија девица. Родом из Картагене, од знаменита рода. Када Персијанци покорише Картагену, многи народ би одвучен у ропство. И св. Јулија би ухваћена и заробљена и допаде у руке неком трговцу у Сирији. Тај трговац беше незнабожац. Видевши Јулију као хришћанку он је саветоваше више пута да се одрекне Христа и постане једноверна с њим, али Јулија никако на то не пристајаше. Па како Јулија беше верна и поуздана у служби, то је трговац остави на миру и не говораше јој више о вери. Једном трговац натовари лађу робом, Узе Јулију собом, и крете морем у далеке стране ради трговине. Када стигоше на Корзику, беше неки празник незнабожачки, и трговац се придружи скверном жртвоприношењу, а Јулија оста у лађи плачући што толикољуди живе у глупој заблуди и не познају истину. Но некако незнабошци сазнаду за њу, извуку је из лађе, и ако се њен господар томе противио, и почну је страшно мучити. Одсекоше јој груди и бацише на неки камен, а по том распеше је на крст, на коме св. Јулија предаде дух свој Богу. Њена смрт буде објављена ангелом Божјим монасима на оближњем острву Маргарити (или Горгони), и они пређу и чесно сахране тело мученице. Многа чудеса пројављивала су се на гробу св. Јулије кроз векове и векове, а и она се сама некима јављала из онога света. Чесно пострада у VI столећу. После много година хтедоше верни сазидати нову цркву, на једном другом месту, у част свете Јулије, пошто стара црква беше и тесна и оронула. Сабраше, дакле материјал: камен, циглу, песак и остало што треба на том новом месту. Али се догодида ноћу уочи оног дана, када су намеравали темељ положити, сав онај материјал беше невидљивом руком пренет до оне старе црквице. У недоумици људи опет пренеше материјал на оно ново место, но опет се догоди исто: материјал се обрете на старом месту поред старе цркве. И видеше ноћни стражари неку пресветлу девојку како на белим воловима превози материјал ка старој цркви. Из овога разумеше сви, да св. Јулија не жели да јој се црква зида на другом месту, те порушише стару цркву, и на том истом месту подигоше нову.

3. Св. 15000 мученика. Бише посечени мачем за веру Христову у Персији.

4. Св. муч. Атиноген. Састављач вечерње песме: Свјете тихи. Скончао за Христа у огњу и удостојио се вечне славе у царству Божјем.

5. Спомен шест Васељенских Сабора. Овај заједнички спомен првих шест Сабора врши се оне недеље између 13 и 19 јула.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АТИНОГЕНА ЕПИСКОПА и десеторице ученика његових[1]

Незнабожни цар римски Диоклецијан[2] подиже љуто гоњење на хришћане, и сви који живљаху по Богу налажаху се у опасности, пометња владаше свуда, и многи предаваху један другога на смрт, отац сина, брат брата, рођак рођака, - из страха од цара. У јерменски град Севастију допутова неки игемон[3] по имену Филомарх. Сабравши мноштво идолских жречева он им нареди да са венцима на својим главама приносе жртве поганим боговима својим уз весеље и славље, употребљујући трубе и кимвале, гусле и свирале. Сам пак, севши на отвореном судишту пред народом, нареди бирову да на сав глас објави следеће: Послушајте, грађани и сви знаменити људи, царево наређење, па хајдете и принесите боговима жртве! - А све мноштво присутног народа повика: Ми смо хришћани и нећемо се поклонити идолима!
Тада мучитељ нареди војницима да бију народ, и многи умреше за Христа и примише венце небесне. После тога к мучитељу приступи старешина војничког одреда Никола и рече: Господине игемоне, овде има један човек по имену Атиноген, епископ хришћански, који све прелашћује на своју веру, а живи у селу Пидахтои[4].
Игемон одмах посла војнике да га доведу. У светог Атиногена близу тога села бејаше на нарочитом усамљеном месту мали манастир, у коме он са десеторицом својих ученика живљаше у посту и молитвама. Дошавши у његов манастир, војници не затекоше самог светог епископа, јер беше отишао некуда; они онда везаше његовс ученике и одведоше их у Севастију. Видевши их, игемон нареди да их одведу у тамницу, окују и добро чувају. А војницима рече: Пронађите ми њиховог учитеља. - Војници одотше и свуда тражаху Атиногена. А човек Божји Атиноген, дошавши у манастир и не нашавши своју братију, уђе у молитвени храм и гледајући у часни крст са сузама говораше: Где су братија коју теби поверих? Ко ће са мном узносити уобичајене молитве Богу? Где су дивне гране маслинове? Шта се догоди с њима? не знам.
И беше светитељ у великој тузи. Изишавши из манастира он хођаше око њега чудећи се и недоумевајући куда су то отишла братија. Утом к њему притрча кошута, коју он недавно својим рукама отхрани, и умиљавајући се око њега лизаше му руке. Затим он срете једног познаника свог који му рече: Где си био, свети владико, када ученици твоји бише одведени? јер игемон посла војнике са наређењем да их везане воде у град, да их тамо мукама умори.
Чувши то светац се испуни радости, и погледавши у небо рече: "Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си изврсне слуге Твоје позвао у царство небесно!" - Онда посла кошуту у пустињу, па сам хитно крену у град Севастију к ученицима својим. Дошавши до судишта у граду, он стаде громко викати: Зашто си ме покрао, мучитељу, опљачкавши цркву моју? Нека види Бог зло дело твоје које ти изврши, и нека сручи гнев Свој на тебе!
Војници одмах дохватише светитеља и приведоше игомену, говорећи: Ево Атиногена за којим си послао потеру, он силно ружи твоју светлост! - Игемон тог тренутка нареди да га вргну у тамницу, где беху братија његова затворени ради Христа. Угледавши своју братију светитељ се веома обрадова и рече им; Мир нека вам се умножи, и благодат Христова нека буде с вама, дечице моја! Ви се показасте угодни Богу, зато вас Он и позва на обед небесни. Будите дакле храбри, и не бојте се мучитељевих претњи, јер ће вам Господ помоћи сутра да довршите подвиг свој, и ви ћете са анђелима и хоровима светих боравити у рајским радостима и у весељу вечито славити небеског Владара!
Сутрадан мучитељ седе на судишту и нареди да доведу пред њега Атиногена са десеторицом његових ученика. И рече им: Принесите боговима жртву, по царском наређењу; а ако не послушате, љутим ћу вас мукама мучити и лишити вас живота, као што пре вас погубих упорне у непокорности, те зли зло погибоше. - Свети Атиноген му одговори: Они за које ти, мучитељу, кажеш да су погинули, нису погинули, него ликују на небесима са светим анђелима. - Игемон рече: Немој ме задржавати, Атиногене, него ме брзо послушај и са дружином својом принеси боговима жртву, да не погинете злом смрћу. - На то светитељ рече игемону: О, свебезакони мучитељу! свепогани и бестидни псу! нећеш нас застрашити својим претњама! чини што хоћеш, јер смо ми готови да све трпимо за Бога нашег.
Разљутивши се, игемон нареди да десеторицу ученика Атиногенових обнажене обесе на мучилишту, па жестоко бију и железним гребенима стружу тела њихова. А они, страдајући, говораху: Готови смо на ране ради Христа бесмртнога! Нећемо се одрећи Тебе, Владару Боже наш! - Видевши њихово јунаштво и трпљење, које никакве муке не могу победити, мучитељ нареди да их посеку мачем. И скончаше свети у добром исповедању, и са славом пређоше у рајска насеља.
По убиству светих десеторице мученика, игемон се обрати светом епископу Атиногену питањем: Где је твој Христос, за кога ти кажеш да је Бог? Зашто Он не дође овамо и не избави твоје ученике из мојих руку? - Рекавши то игемон нареди да и њега обесе нага на мучилишном дрвету и бију. А кад га бијаху светитељ говораше: Хвала Ти, Боже, што ме удостоји страдати за име Твоје! - Игемон га упита: Зашто и тебе не избавља Бог твој из руку мојих? - Мученик одговори: Избавио је и избавиће од злог лукавства твог, безакониче!
Тада игемон нареди да мученика скину са мучилишта и да га понова жестоко бију по ребрима. А светитељ, обраћајући се Богу, узвикну: У Тебе се, Господе, уздах, спаси ме милошћу Својом! - И би к њему божанствени глас одозго који говораше: Буди храбар, изабраниче мој! Ја сам с тобом, Бог твој који те чува!
Овај глас чу не само светитељ него и слуге које га мучаху; и страх одмах спопаде слуге, и они не могаху више мучити човека Божија, јер им се руке укочише. А један од пријатеља игемонових по имену Филип, који сеђаше са њим, рече игемону: Нисам ли ти раније говорио да су хришћани мађионичари? Стога погуби и овог што пре, да се гледаоци не би почели саблажњавати.
Игемон одмах осуди мученика на посечење мачем. А светитељ рече мучитељу: Молим те, игемоне, нареди да ме одведу у мој манастир и тамо погубе. - Игемон испуни мученикову молбу. Када светог мученика вођаху ка његовом манастиру, он појаше неке стихове из Давидових псалама, радујући се и веселећи се што ће се ускоро разлучити од тела и прећи ка Господу. А када се приближи манастиру, гореспоменута кошута изиђе из пустиње у сусрет светитељу и поклони му се у ноге. И рече јој светитељ: Лишена си братије; ево лишаваш се и онога који те је отхранио. Вечни Бог нека не преда тебе и твоје потомство у руке ловцима, него нека потомство твоје долази овамо у спомен наш на заклање и храну у славу Божију онима који буду долазили да празнују успомену нашу. - Кошута, ронећи сузе из очију, припаде к ногама светитељу, а он је осени крсним знаком и рече јој: Иди с миром у пустињу!
Ушавши у манастир свој, свети Атиноген се помоли Богу говорећи: Господе Боже мој! прими у миру душу моју и удостој ме да будем са мојом братијом, да бисмо заједно славили пресвето име Твоје кроза све векове! Подај, Господе, вечни благослов Твој свима који с љубављу почитују успомену моју, свима који у молитвама својим Теби спомињу моје име; јави им благодат Своју и подај им брзу помоћ у свакој њиховој невољи! - Док се он тако мољаше, њему дође глас с неба: Данас ћеш са мном и с ученицима својим бити у рају, и све ће ти се молбе испунити!
Чувши овај глас, мученик се испуни велике радости, и весело подметну под мач главу своју. Посечен, он сконча у Господу. Чесно тело његово верни погребоше на том истом месту, и сабираху се сваке године у дан његове кончине ради свечаног празновања успомене његове[5]. И збивало се дивно чудо: она кошута, коју светитељ беше отхранио и с благословом отпустио у пустињу, долажаше по заповести његовој на празник и довођаше своје младунце. Пошто би их оставила, она је одлазила у пустињу ни од кога не ометана. Кошута то чињаше сваке године, долазећи о празнику и доводећи своје младунце за клање и једење у спомен и част светог мученика Атиногена епископа и десеторице ученика његових, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЈУЛИЈЕ ДЕВИЦЕ

Када Персијанци заузеше у Африци славни град Картагену[6] они одведоше у ропство мноштво народа, међу њима и ову малу девојчицу, о којој је реч, блажену Јулију, ћерку једног знаменитог човека по имену Аналсона. Она би одвезена у палестинску Сирију и продана некоме трговцу незнабошцу. Иако беше код незнабожног господара, девојчица се ипак чврсто држаше своје свете вере у Христа, у којој се родила, и хришћанских добрих обичаја којима од колевке беше научена, често се молећи и постећи. Поставши пак пунолетна, она будно чуваше своју девичанску чистоту, живећи у целомудрију и у великом уздржању, и верно служаше своме господару, по речи апостола: у простоти срца, не само пред очима радећи као човекоугодници него као пред очима Божјим благоразумно извршујући све наложене јој послове[7], који не беху противни Богу и њеном целомудреном животу, а који беху противни, нико је на њих не могаше приморавати. Њен господар је упорно сиљаше да се одрекне Христа и да незнабожно живи по њиховим паганским обичајима, али је никаквим претњама не могаде приволети на то, јер она беше готова радије умрети него од Христа одступити или се свога целомудрија лишити. И много пута долазило је господару њеном да је убије, али видећи како она верно служи и усрдно ради, поштеди је; и дивљаше се њеној доброј нарави, кротости, смирењу и строгом пошћењу. Јер он је видео да она пости сваки дан, сем суботе и недеље, а слободно од послова време проводи не у нераду и одмору, него или у топлим молитвама к Богу или у читању књига, чему се беше научила од детињства; ретко се кад и ноћу предавала сну. У лицу она беше вазда бледа, а тело јој беше мршаво и измождено од трудова и уздржања. Господар њен се веома дивљаше томе, и видећи да она непроменљиво води такав живот, поче је сажаљевати, волети и уважавати: јер Бог, очински чувајући Своју угодницу, свету Јулију, приклањаше на милостивост к њој сурово срце незнабожног човека.
Јулији беше преко двадесет година када господар њен, као трговац, намисли да са много робе отплови у Галију. Он поведе са собом и верну робињу своју Јулију, пошто виде да се имање његово увећава под њеним надзором, јер ради ње Бог благослови трговчев дом, као некада у Египту Пентефријев дом ради Јосифа. Стога он са скупоценом робом својом поведе и слушкињу своју, или боље - Христову, која беше скупоценија од сваке робе, и отисну се морем. А када пловљаше поред острва Корзике[8], он пристаде тамо. Иако на том острву беху хришћански градови, ипак беше и не мало незнабожаца. И када овај трговац пристаде уз то острво, он угледа у близини пристаништа скуп својих истоверних многобожаца који празноваху и приношаху жртве демонима. Он онда изађе к њима са свима својим слугама, купи утовљеног телца, принесе заједно са незнабошцима погану жртву, па стадоше сви јести, пити и веселити се. А света Јулија остаде на лађи, и из дна душе уздисаше и плакаше, тугујући због заблуде и погибли тих људи.
Један из тог скупа дође на лађу, и угледавши Јулију где плаче и уздише, познаде да је она хришћанка, па оде и тајно рече старешини тога скупа који је руководио приношењем жртава: На лађи што је пристала налази се једна девојка која хули наше богове и осуђује нас што им приносимо жртве. - Старешина тог незнабожног скупа одмах упита палестинског трговца: Зашто сви твоји са лађе не дођоше на наш празник и жртвоприношење? - А кад трговац рече да су дошли сви, старешина узврати: Ја чујем да на твојој лађи има нека девојка која се руга боговима нашим и хули имена њихова. - Трговац одговори: За робињу ли моју говориш? Та ја је ни на који начин, ни ласкама ни претњама, не могох одвратити од хришћанске заблуде и привести к нашој вери. И да ми није верна и веома корисна у пословима, ја бих је разним мукама давно уморио. - Старешина му на то рече: Приморај је сада, да се заједно с нама поклони боговима и узме учешћа у жртвоприношењу; или ћу ти место ње дати четири робиње своје, или да ти дам новаца колико она кошта, па ћу је ја натерати да се поклони боговима нашим. - Трговац одговори: Ја ти рекох да је њу немогуће приморати на то, јер она воли радије умрети него од своје вере одступити. А да ти је продам, и то је немогуће: јер када би ми ти све своје имање дао за њу, ипак се то не би могло упоредити са њеном службом; стварно, она је веома одана, и моје се имање увећава у њеним рукама, због чега јој поверих све.
Тада старешина скупа, договоривши се тајно са својим људима, приреди због гостију још већу гозбу, и силно напи трговца, Јулијиног господара. А када он напивши се заспа тврдо, и сви његови пијани заспаше, тада безбожни многобошци тога острва отрчаше на лађу, изведоше свету Јулију на земљу и доведоше своме старешини. И рече јој старешина: Девојко, принеси боговима жртву, па ћу те ја откупити од твога господара и пустити на слободу. - Светитељка одговори: Моја слобода је ово: служити Христу, коме ја сваки дан служим чистом савешћу; а ваше заблуде се гнушам.
Тада старешина нареди да је бију по образима. И говораше мученица: Када Господ мој Исус Христос мене ради претрпе бијење по образима и пљување у лице, зар да ја не претрпим то исто Њега ради! Нека ме бију за Њега по образима, и место упљувака нека по лицу моме теку сузе! - Мучитељ нареди да је чупају за косу, и да је нагу жестоко бију по целоме телу. А мученица, док је бијаху, громко говораше: Исповедам Онога који мене ради би бијен! Господ мој претрпе трнов венац и расиеће на крсту; стога нека и ја, слушкиња Његова, будем заједничарка и подражаватељка Његових страдања, да бих се и ја прославила с Њим у царству Његовом!
Затим нареди мучитељ да се мученици одрежу њене девојачке груди; а она све те љуте муке јуначки трпљаше из љубави према Христу. Желећи да је погуби пре но што се господар њен пробуди, мучитељ нареди да се одмах направи крст и на њему распне мученица, као што некада Јевреји распеше Христа. И света Јулија се у страдању свом за Христа уподоби самоме распетоме Христу Господу, удостојивши се да за Њега буде распета на крсту.
Када света Јулија висијаше на крсту и већ беше близу краја, пробуди се од спавања господар њен, и угледавши је распету, - о, како се велике жалости испуни срце његово! али јој ништа не могаше помоћи, јер невеста Христова већ беше на последњем издисају. А када се света душа њена ослободи телесних уза, онда сви видеше како из њених уста излете голубица беља од снега и одлете у висину, ка небу; осим тога мучитељи њени видеше анђеле поред ње; и све их спопаде велики страх, те сви побегоше одатле, само мртво тело свете мученице остаде да виси на крсту.[9]
Али га не остави Христос Господ, јер заповеди анђелима Својим да га чувају док не устроји чесно погребење на следећи начин.
Не много далеко од острва Корзике има малено острвце, које се раније звало Маргарита, а сада Горгона; на њему беше мушки манастир; тамо се анђео Господњи јави монасима, обавести их о свему односно свете мученице Јулије, и нареди им да брзо отиду лађом до острва Корзике, скину са крста многонапаћено тело свете мученице, пренесу у свој манастир и чесно погребу. Монаси седоше у лађу, разапеше једра и кренуше. А кад стигоше у пристаниште, они нађоше све онако како им анђео Господњи каза. Скинувши са крста свето тело, они га увише у чисто платно. Они нађоше и одрезане груди њене, бачене недалеко од ње поред једног камена; узеше их и придружише телу на њихово место, па унеше тело у лађу, вратише се у свој манастир, и чесно погребоше у цркви свето тело свете мученице, славећи Христа Бога који укрепи слушкињу Своју на такав мученички нодвиг. И збиваху се чудеса на гробу њеном, и даваху се исцељења од свих болести.
Исто тако збиваху се чудеса и на оном месту где света Јулија пострада. Хришћани, житељи острва Корзике, сазнавши за страдање свете мученице, подигоше у њено име на самом месту где она беше распета малу цркву, пошто то место беше тесно. А онде где беху бачене одрезане груди њене, ту испод камена изби извор воде слатке и целебне: јер сви болесници, који пијаху од те воде или се њоме умиваху, добијаху оздрављење. А збиваше се још и ово чудо: онај камен кога се дотакоше груди светитељкине (и испод кога изби извор), у она времена, сваке године у дан њеног спомена точаше из себе као неки зној, капље млечне и уједно крваве, за сведочанство девичанства и мучеништва свете Јулије, која се девичанском чистотом убели као млеком, и обагри крвљу проливеном за Христа. И капаху такве капље цели тај дан, од јутра до вечера; и који се мазаху њима, добијаху исцељења.
Након много година она црква у име свете мученице, подигнута на месту њеног распећа, орону и делимично паде. Тада људи хтедоше да светитељки подигну нову и већу цркву на пространијем месту, недалеко од првог, које беше веома тесно. И када спремише за зидање камен, цигле, креч и све остало, и већ хтедоше сутрадан да поставе темељ, они изјутра нађоше сав тај припремљени материјал на пређашњем месту где је лежала стара црква. Зидари беху у недоумици. Али ипак после извесног времена они опет пренесоше сав тај материјал на то ново место где намераваху подићи нову цркву; но идуће ноћи све то би понова пренето на пређашње место. Те ноћи стражари видеше светлу девицу где на колима, у која беху упрегнута два бела вола, превози сав припремљени материјал на пређашње место; и они разумеше да светитељка жели да се храм обнови на пређашњем месту, и учинише по њеној вољи.
Биваху и друга многа чудеса на обадва острва, Корзици и Горгони, док не беху узете одатле чесне мошти светитељкине и пренете у Бресчију.[10] Но и после пренесења моштију житељи Корзике долазе са вером у храм свете мученице, не лишавају се њене помоћи, и сачувавају се од нападаја вражијих њеним светим неразрушивим молитвама и милосрђем Господа нашега Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АНТИОХА

Свети Антиох беше родом из града Севастије[11] и брат светог мученика Платона (који се слави 18 новембра). Лекар по занимању, он прохођаше градове лечећи болеснике. Тако проходећи крајеве Галатије и Кападокије и лечећи сваку врсту болести он би ухваћен од игемона Адријана. Одмах обешен о дрво, њему стругоше ребра и огњем палише. Али пошто му ове муке не нашкодише, он би бачен у тамницу. Сутрадан он би вргнут у котао пун врелог уља и других љутих горивих вештастава, и седам дана проведе у том кипећем котлу, но благодаћу Божјом чуван изиђе одатле неповређен. Затим би бачен дивљим зверовима, али зверови полегаше умиљати крај његових ногу и лизаху му их; а један звер проговори људским гласом, изобличавајући мучитеља. После тога свети мученик се помоли Богу, и на његову молитву попадаше сви идоли и расуше се у песак. Због тога му одсекоше главу, и из његовог врата потече крв са млеком. Видевши ово чудо, џелат Киријак, који одсече главу светом Антиоху, смело изјави да је хришћанин и прокле Адријана и идоле његове. Зато му по наређењу Адријана одсекоше главу, и он узиђе на небеса, да заједно са светим Антиохом блаженствује. Чесна пак тела обојице светих мученика бише погребена заједно.[12]

СПОМЕН СВЕТИХ И БОГОНОСНИХ ОТАЦА ПРВИХ ШЕСТ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА

Недељом која падне између 13 и 19 јула прославља се заједнички спомен Светих и Богоносних Отаца првих шест Васељенских Сабора. И то:
Спомен 318 Св. Отаца Првог Васељенског Сабора у Никеји (325 године), који осудише богохулну јерес Аријеву;
Светих 150 Отаца Другог Васељенског Сабора у Цариграду (381 г.), када би поново осуђено Аријанство и јерес Духоборачка, а такође и Аполинаријева јерес;
Спомен 200 Отаца светог Трећег Васељенског Сабора у Ефесу (431 г.), где би осуђен јеретик Несторије и његово хуљење на Христа;
Спомен Светих 630 Отаца Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону (451 г.), када би осуђено Евтихијево и Диоскорово јеретичко учење о Христу, такозвана Монофизитска јерес;
Спомен 165 Светих Отаца Петог Васељенског Сабора у Цариграду (553 г.), који поново осудише јерес Несторијанску и Монофизитску и посебно тројицу њихових следбеника, као и заблудна учења Оригенова;
Светих 170 Отаца Шестог Васељенског Сабора у Цариграду (680-681 г.), где осуђена би јерес Монотелитска, као и све раније јереси.
Овде треба додати и Оце светог Трулског Сабора, такозваног Петошестог, у Цариграду (692 године), који својим доношењем 102 света канона допунише рад петог и шестог Васељенског Сабора.
Молитвама Светих Отаца наших, који Апостолску веру Православну добро очуваше и нама је верно предаше Духом Светим, нека Господ Христос, као Глава Цркве Своје, подари и нама ревносну и истинољубиву веру њихову и спасење посредовањем њиховим. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АТИНОГЕНА

Свети мученик Атиноген је саставио вечерњу песму: Светлости тиха свете славе... (тј. "Свјете тихиј" што се пева на Вечерњу). Скончао за Христа у огњу и удостојио се вечне славе у царству Божјем.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПАВЛА, ВАЛЕНТИНЕ и ТЕЕ

Ови свети мученици, брат и две сестре, беху родом из Египта. Ухваћени, они бише доведени у град Кесарију и изведени пред поглавара Фирмилијана. Пред овим они исповедише Христа као истинитог Бога. Због тога им сагореше десне ноге и ископаше десне очи. Затим света Валентина и Теа бише обешене о дрво, стругоше им тела и палише усијаним гвожђем и огњем, и тако их уморише. А када свети Павле би мучен, он се громко мољаше најпре за хришћане, па потом за Јевреје, Самарјане и све незнабошце, да дођу к познању истинитога Бога и престану гонити хришћане. Овом молитвом он до суза дарну све присутне. Затим му би одсечена глава. И тако сви троје примише венце мучеништва.

СПОМЕН СВЕТИХ ПЕТНАЕСТ ХИЉАДА МУЧЕНИКА

Ови свети мученици пастрадаше за Христа, посечени мачем у Писидији заједно са Св. великомученицом Марином (види под 17 јулом).

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФАВСТА

Овај свети мученик пострада 250 године, за време цара Декија. Мучен због вере у Христа, он смело исповеди Христа. Стога би распет на крст, па изрешетан стрелама. Провевши на крсту пет дана, он предаде свету душу своју у руке Богу, од кога прими венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА МНОГИХ ЖЕНА

Оне пострадаше за веру у Господа Христа мачем посечене.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА: РИГАНА, МАКСИМИНА, ПАТРОФИЛА, АМОНА, ТЕОФРАСТА, ЛЕОНИКА, ПЕТРА и ИСИХИЈА, ученика свештеномученика Атиногена[13]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КИРИЈАКА, који би џелат а затим састрадалник Св. муч. Антиоха

________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Икону (фреску) Св. Атиногена и његових ученика видети на стр. 392 ове књиге.
2. Управљао источном половином римског царства од 284 до 305 г.
3. Игемон = ηγεμων, римски управитељ једне области; обласни управитељ, поглавар, кнез, војвода.
4. Зато се Св. Атиноген и зове епископ Пидахтоиски.
5. Свети Атиноген пострадао 311 године.
6. То је било око 625 године.
7. Ср. Еф. 6, 5-6.
8. Острво Корзика у Средоземном Мору.
9. Света Јулија пострада око 640 године.
10. Око 763 године.
11. Град Севастија, сада Сивас, налазио се у малоазијској римској покрајини Понту, према Јерменији.
12. Ова два света мученика пострадаше за царовања Диоклецијанова (284-305 год.)
13. О њима видети под данашњим датумом: Страдање Св. свшмуч. Атиногена Епископа.