ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Атанасије Атонски. Рођен у Трапезунту од родитеља богобојажљивих. Рано остао сирочетом, но Промислом Божјим неки војвода узе га, доведе у Цариград и даде га тамо на науке. Због кротости и смерности своје био љубимац свих својих вршњака. При дечјим играма деца су бирала овога за цара онога за војводу, а Атанасија за - игумана. Као неко предсказање! Свршивши школе Атанасије (до пострижења Аврамије) удаљи се у пустињу Малеинску, близу Свете Горе, где се подвизаваше као ученик чувеног тада Михаила Малеина. Желећи још тешњег подвига он се пресели у Св. Гору на безмолвије. Но око њега се почну скупљати многи желатељи подвижничког живота, те он би приморан да зида своју славну Лавру. У томе му обилно помагаху цареви Византијски, најпре Никифор Фока, који је и сам намеравао повући се и замонашити се, а по том Јован Цимисхије. Многобројна искушења наваљивала су на Атанасија и од демона и од људи, но он је као храбри војник Христов све одолевао и побеђивао својом безмерном кротошћу и непрекидном молитвом Богу живоме. Пун благодати Божје он се удостојио видети Пресвету Богородицу, која чудотворно изведе воду из стене и обећа му бити за увек Икономиса (Игуманија) манастира. У раду и у молитви Атанасије је претходио братији својој, и све их је волео љубављу духовног оца и пастира. Смрт му је дошла изненадно. Једном се он подигао са шесторицом монаха над једну новосаграђену препрату цркве, да прегледа зид, који тада зидаху, но зид се провали и њих све затрпа. Тако сконча овај велики светилник монаштва 980 год. После смрти он се више пута јављао својој сабраћи, било да утеши или накара.

2. Преп. муч. Кипријан Нови. Рођен у селу Клицосу у Епиру. По смрти својих добрих родитеља оде Кипријан у Св. Гору, тамо се замонаши и преда подвигу у једној келији близу Котломушког манастира. Налагао је на себе труд на труд, и подвиг на подвиг, док не постаде знаменит и поштован у свој Св. Гори. Но он не беше собом задовољан. Мучила га је помисао, да се он не може иначе спасти осим кроз мучеништво за Христа. Остави, дакле, Св. Гору, дође у Солун, изађе пред пашу Солунског и позва овога, да одбаци лажну веру Мухамедову и да прими истиниту веру Христову. Паша нареди, те га избише и истераше на поље. Незадовољан тако малим страдањем за Христа Кипријан оде у Цариград, написа једну хартију великом везиру, у којој изложи лажност Мухамеда и истинитост Христа Господа. Ражљућен везир посла га шеик-ул-исламу, а овај пошто чу све што Кипријан имаде да каже, нареди да му главу одрубе. Радостан би Кипријан преко мере, и иђаше на губилиште као на свадбу. И тако пострада за Христа овај Божји човек 5 јула 1679 год. и оствари своју жарку жељу.

3. Преп. Лампад. Заволевши Христа од детињства жарком љубављу Лампад се удаљи у пустињу близу Иринопоља, где се предаде подвигу. Пошто савлада све страсти и жеље телесне, душа његова би обасјана небеском светлошћу и неисказаним миром не од овога света. Чудотворац био и за живота и по смрти. Подвизавао се вероватно у Х столећу.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АТАНАСИЈА АТОНСКОГ

Преподобног Атанасија, достојног бесмртних похвала (јер његово име Атанасије значи: бесмртник), у смртни живот људски уведе град Трапезунт[1], наукама га обучи Византија[2], а обитељ Киминска[3] и Гора Атонска принесоше га Богу као пријатан плод. Родитељи Атанасијеви беху високог рода и побожни. Отац му бејаше из Антиохије, мати из Колхиде[4], а живљаху у Трапезунту. Отац Атанасијев умре пре Атанасијевог рођења[5], а мати, родивши га и препородивши га светим крштењем, отиде к Богу за својим мужем. На светом крштењу детету би дато име Аврамије. Оставши сироче после смрти родитеља, Аврамија узе да одгаји једна тетка код које живљаше једна благородна монахиња. Још као дете Аврамије показиваше какав ће бити кад одрасте и постане зрео човек, јер, иако мало дете, он се у свему понашаше као паметан и добре нарави човек. Када се са својим вршњацима играо, они га у игри постављаху не за цара или за војводу већ за игумана. И стварно, још од раног детињства он се привикаваше на монашки живот, јер, видећи ту своју одгајитељку монахињу како непрестано пребива у молитвама и пошћењима, он се и сам стараше, уколико је то могуће детету, да је подражава, постећи се и молитве вршећи. Дат у школу, он напредоваше у учењу боље од својих вршњака. И тако растући телом и разумом, он изађе из детињег доба.
У то време отиде ка Господу она монахиња што му беше уместо мајке. Поставши на тај начин по други пут сироче, Аврамије искрено оплака своју добротворку као своју матер. После тога он жељаше да иде у Византију ради свог даљег образовања. Бог који се брине о сирочићима испуни му ову жељу на следећи начин. У то време цароваше у Грчкој благочестиви цар Роман[6]. Он посла у Трапезунт једног од својих дворјана ради убирања царских пореза. Овај дворјанин, упознавши благоликог и благоразумног дечака Аврамија, одведе га са собом у Византију, и тамо га повери једном изврсном учитељу, по имену Атанасију, да га научи философији. Ученик за кратко време достиже свог учитеља у учености. Тих година бејаше у Византији један војвода који се звао Зефиназер, који беше оженио свога сина рођаком Аврамијевом. Упознавши се с Аврамијем, он га узе у свој дом. А јуноша Аврамије, иако живљаше у богатом дому који изобиловаше најфинијим јестивима, ипак не напушташе подвижничко уздржање коме се беше научио од своје одгајитељке монахиње. Избегавајући укусна јела, он не хте јести за војводином трпезом, већ глад своју утољаваше невареним зељем и поврћем. Он се стараше да увек буде бодар; зато је, желећи савладати природни сан и одагнати дремеж, пунио леген водом и погружавао лице своје у воду. Мучећи себе на све могуће начине, Аврамије умртвљаваше тело своје и потчињаваше га духу.
Због таквог врлинског живота његовог, а и због велике памети његове, Аврамија љубљаху сви, па и сам цар дознаде за њега. И постави цар Аврамија за учитеља у државном училишту са истим правима која имађаше његов бивши наставник Атанасије. Али пошто Аврамијево учење наиђе на веће допадање него Атанасијево, те се к Аврамију сабираху више ученика него к Атанасију, Атанасије стаде због тога завидети бившем ученику свом Аврамију и ненавидети га. Дознавши за то, блажени Аврамије убрзо напусти своју учитељску дужност, не желећи жалостити свога учитеља; и живљаше у дому споменутог војводе, упражњавајући своје уобичајене подвиге.
Потом цар нареди војводи да ради неких државних послова отпутује на Јегејско Море. Војвода, који веома љубљаше Аврамија, поведе тамо са собом и њега. Они допловише до Авиде, одатле стигоше у Лимен. Ту Аврамије, видевши Атонску Гору, веома је заводе и помишљаше да се настани на њој. А када наредба царева би извршена и они се вратише дома, дође у Цариград, по промислу Божјем, из Киминског манастира што је поред Атонске Горе, преподобни Михаил, прозван Малеин. Дознавши за преподобног оца и чувши за његово богоугодно живљење, Аврамије се необично обрадова и оде к њему. Пошто се наслади разговором са старцем и доби велику корист од богонадахнутих речи његових, Аврамија обузе пламена жеља да се одрекне света и у иночком чину служи Богу. Ту своју намеру и жељу он откри преподобном Михаилу, и исприча му о себи, одакле је, ко су му родитељи, како је одгојен, и због чега живи у војводином дому. Провидећи да ће Аврамије бити сасуд Светога Духа, преподобни га веома заволе и дуго га поучаваше о спасењу, сејући у срце његово као по доброј земљи и семе речи Божјих, да би оно донело стоструки плод врлина. Док они вођаху духовни разговор, к преподобном Михаилу дође у посету његов нећак Никифор Фока, војеначалник Истока, који касније постаде цар грчки.[7] У току разговора са својим стрицем он примети јуношу Аврамија и упита за њега старца, ко је. Светитељ му исприча све односно Аврамија, и о томе како Аврамије жели да буде инок. Од тога времена Аврамије постаде познат Никифору.
После неколико дана преподобни Михаил се врати из Цариграда у своју обитељ. Аврамије пак не беше више у стању да борави усред таштине житејоке, и презирући све светско, он вучен љубављу хитно пође к преподобном, са жељом да постане инок. Стигавши до Киминске обитељи, он се баци пред ноге светом старцу Михаилу, молећи га са сузама да га обуче у иночки образ и тиме присаједини избраноме стаду словесних оваца Христових. Преподобни Михаил с љубављу прими Аврамија; и не одлажући, нити га међу искушенике сврставајући, он га одмах постриже за инока са именом Атанасија као искусног подвижника, јер он знађаше пламену љубав његову к Богу. Иако у тој обитељи не бејаше обичај да се иноцима при постригу облачи власеница, блажени Михаил ипак обуче Атанасија у власеницу, облачећи на тај начин храброг војника Христовог у оклоп против противника. Атанасије мољаше светога старца да му наложи послушање: да само једном једе у току целе седмице. Но премудри наставник, одсецајући вољу свога ученика, нареди му да узима храну сваког трећег дана. И са усрђем прохођаше Атанасије сва манастирска и црквена послушања и монашке подвиге. А слободно од манастирских послова време он провођаше, по наређењу свог духовног оца, у преписивању светих књига. За такво трудољубље он беше вољен од све братије. Тако, у току четири године он се показа савршен у иночком животу. Затим му преподобни отац нареди да живи у безмолвију, молитвеном тиховању, у келији која се налазила у пустињи и била удаљена од манастира једно потркалиште. При томе старац му даде овакву заповест односно поста: да не једе више сваког трећег дана, као што је до тада чинио, него да сваког другог дана једе сув хлеб и пије по мало воде; а наложи му да о Господњим и Богородичним празницима и недељом, почињући од вечера па све до девет сати пре подне, проводи без сна у молитвама и славословљу Божјем.
Након извесног времена гореспоменути војеначалник Истока Никифор, нећак преподобног Михаила, вршећи царску службу и пролазећи поред обитељи, наврати к преподобном стрицу свом Михаилу. У разговору с њим он се сети Аврамија и упита: Оче, где је јуноша Аврамије, кога видех код тебе у престоници? - Старац одговори: Он моли Бога за спасење ваше, јер је он сада већ монах, са именом Атанасије. - Том приликом са Никифором беше и брат његов патриције Лав. Чувши о врлинском животу Атанасијевом; они обојица замолише да га виде. Старац им дозволи, и они кренуше к месту Атанасијева безмолвија. Сусревши их, Атанасије разговара с њима духовном премудрошћу, јер уста његова беху пуна благодати Светога Духа. И они се толико насладише његовим речима, да жељаху заувек остати с њим, када би им било могуће ослободити се својих дужности и световних брига. Вративши се к преподобноме Михаилу, они му рекоше: Благодаримо ти, оче, што нам показа ризницу, коју имаш сакривену у пољу пастве твоје.
Старац онда, позвавши Атанасија, нареди му да гостима опет да коју поуку о спасењу душе. И кроз уста његова благодат Господња дејствоваше толико, да слушаоце његових речи обузимаше умиљење, и они се скрушаваху срцем својим и плакаху. И сам се старац дивљаше благодати учења које излажаше из уста Атанасијевих. Од тога времена војеначалник Никифор и патриције Лав веома заволеше блаженог Атанасија. И издвојивши се насамо са Атанасијем, Никифор му откри своју намеру, говорећи: Оче, ја желим да се склоним од световне буре и, избегнувши житејске бриге, да служим Богу у иночком безмолвију, молитвеном тиховању. Ова моја жеља и намера ојачаше нарочито под утицајем твојих богонадахнутих речи, и имам наду да ћу помоћу твојих светих молитава добити што желим. - Блажени Атанасије му одговори: Господине, наду своју положи у Бога, и Он ће уредити односно тебе по Својој вољи. - Пошто су тако дуго разговарали, војвода и патриције одоше својим путем са великом коришћу по своје душе.
Преподобни Михаил имађаше намеру да Атанасија постави после себе за игумана своје обитељи, јер он сам већ беше остарио и приближаваше се крају. Дознавши за то, Атанасије, иако није желео да се растаје од свога љубљеног оца, ипак побеже одатле, бојећи се бремена старешинства; и прохођаше Атонску Гору, посећујући пустињске оце, и примером врлинског живота њиховог побуђујући себе на веће подвиге. Нашавши тамо у каменитим раселинама неколико братије који живљаху недалеко један од другога, он се настани код њих, и стаде подражавати њихов сурови начин живота: јер у њих не беше никаквог старања о телу, не имађаху ни крова, ни хране, нити икакву имовину, него Бога ради радосно подношаху и мраз, и жегу, и глад. Своју глад они утољаваху дивљим зељем које растијаше у тој пустињи; и то јеђаху по мало у одрећени час.
У то време преподобни Михаил Малеин отиде ка Господу. Сазнавши за његову кончину, Атанасије плака за њим као син за оцем. А дознаде и то, да ће војеначалник Никифор са братом Лавом патрицијем опет проћи туда, па се побоја да га они поново не потраже. Стога он остави пустињаке, јер их остала братија познаваху и често посећиваху, па се бојаше да га долазиоци не препознаду. И удаљи се у осамљену Атонску обитељ, звану грчки Зигос. Нашавши тамо једнога старца који безмолствоваше, молитвено тиховаше ван манастира у пустињи, он га мољаше да га прими на сажитељство. А да га не би познали по имену, он промени своје име Атанасије у Варнава. Међутим старац га стаде распитивати, говорећи: Ко си ти, брате? откуда си? због чега си дошао овамо? - Атанасије му одговори: Ја бејах морнар, оче, и запавши у опасност дадох обећање Богу, да ћу се одрећи света и оплакивати своје грехе. Због тога се обукох у свети иночки лик, и вођен Богом дођох овде к твојој светости, желећи да наставам с тобом и да ме ти упутиш на пут спасења. Име ми је Варнава.
Поверовавши Атанасијевим речима, старац га прими. И пребиваше Варнава са старцем, покоравајући му се у свему као оцу. А након извесног времена он рече старцу: Оче, почни да ме учиш писмености, да бих знао бар мало читати псалтир. Јер док бејах у свету ја се ничему другом не научих сем пловљењу по мору лађом. - Блажени Атанасије се прављаше неписмен, да га не би распознали они који га буду тражили. Старац му онда исписа азбуку и учаше га као простака који се никада учио није. А Варнава се прављаше као да не може да схвати и разуме азбуку. И тако се држаше дуго време. То жалошћаше старца; а понекад га и гнев спопадаше, те он одгоњаше Варнаву од себе. А Варнава му са смирењем говораше: Оче, немој одгонити мене неразумног и бедног, већ ме Бога ради потрпи и помози ми молитвама својим да ми Господ подари разум да научим слова.
После тога ученик поче тобож по мало распознавати слова и слогове, те даваше старцу наде за будуће учениково изучавање књиге. У то време славни војеначалник Истока Никифор сазнавши да је Атанасије побегао из Киминског манастира, веома се ожалости, и размишљаше како би га пронашао. У том циљу он написа Солунском судији да отиде до Атонске Горе и тачно се обавести о Атанасију. Прочитавши писмо, судија сместа хитно крену за Свету Гору. Тамо он, дозвавши прота, најстаријег игумана над свима игуманима атонских манастира, распитиваше га о иноку Атанасију, описујући га, према Никифоровом писму, какав изгледа, каквог је раста и какве је учености. Прот са сигурношћу тврђаше, говорећи: Такав муж каквог ви тражите, није долазио на ову гору. Уосталом, додаде он, не знам тачно. Но кроз кратко време у нас ће бити сабор, на коме морају присуствовати сви који живе на овој гори. Ако се дакле инок кога ви тражите налази негде на овој гори, он ће свакако са другима доћи на сабор, и ми ћемо га познати. - И судија се врати у Солун.
Тада је на Атону постојао обичај да се братија три пута годишње сабирају у такозваној Карејској Лаври (Протату), и то о празницима: Божићу, Ускрсу и Успенију Пресвете Богородице. Сабирајући се о тим празницима, они их сви празноваху заједно, причешћујући се Божанским Тајнама Тела и Крви Христове и једући за заједничком трпезом. Када наступи празник Рождества Христова и сабраше се из манастира и пустиножитељних келија сви оци и братија, дође и онај старац, учитељ названог Варнаве, са својим учеником. Прот посматраше братију, тражећи међу њима инока који би одговарао опису Никифоровом. И угледавши таквога, упита га за име. А када чу да се зове Варнава, а не Атанасије, он се поколеба, јер траженоме иноку беше име Атанасије. Но прот ипак реши да то провери према иноковом књижном образовању. И када дође време читању, и књига би предложена, прот нареди иноку, званом Варнава, да прочита сабору одређени одељак. Али Варнава одбијаше, тврдећи да је прост и неписмен. А старац његов, видећи то, осмехну се и, тихо се смешећи, рече проту: Остави, аво, брат је незналица, он још и сада учи да изговара слова и слогове првога псалма.
Али прот настојаваше, наређујући Варнави са претњом да чита. Тада блажени Атанасије, видећи да се не може сакрити, и усто притешњен претњом, покори се власти установљеној Богом и стаде читати како је умео. Читао је врло изразито и пријатно, тако да се дивљаху сви што га слушаху. Удиви се, а у исто време и запрепасти се, и старац, видећи и слушајући оно што није очекивао; и стиђаше се због свог учитељства, а и радоваше се, благодарећи са сузама Богу што га удостоји да буде учитељ тако ученог мужа. Тада Атанасије би распознат, и сви се одношаху према њему с поштовањем. А један од најуваженијих отаца, Павле из Ксиропотамске области, пророчки говораше братији о Атанасију: Овај брат који после нас дође на ову гору, испред нас је врлином, и првији ће од нас бити славом у царству небеском, јер ће многима бити отац и наставник на спасење.
После тога прот обавести Атанасија да га тражи војвода Никифор са својим братом Лавом. И мољаше Атанасије прота да их не извештава о њему, да се не би лишио Свете Горе. Тада и прот, увидевши да ће бити штета за Атон изгубити таквога мужа, даде му обећање да неће обавестити о њему оне што га траже. Атанасију пак нареди да засебно безмолствује, молитвено тихује у пустињској келији, удаљеној од лавре[8] три потркалишта. Тамо преподобни Атанасије, насамо служећи Богу, храњаше се трудом руку својих: јер, пошто беше краснописац и брзописац, он преписиваше књиге, и у току шест дана, не остављајући притом уобичајено монашко правило, преписивао је цео псалтир; за преписивање књига оци га снабдеваху хлебом.
Када преподобни Атанасије живљаше у том безмолвију, у том молитвеном тиховању, у то време гореспоменути Никифоров брат Лав, као војеначалник на Западу, одневши помоћу Божјом и Пречисте Богоматере славну победу над дивљим Скитима, при повратку из рата сврати на Атонску Гору да за победу над непријатељима узнесе благодарност Христу Богу и Његовој Пречистој Матери. После одслуженог благодарења Лав се даде у врло марљиво распитивање о Атанасију, па дознавши где се налази, он похита у његову безмолвну келију. И угледавши Атанасија, Лав се силно обрадова, и грлећи га с љубављу, плакаше од радости. И провођаше дане и ноћи у разговору са њим, наслађујући се богомудрим речима његовим. Видећи велику љубав војводину према Атанасију, иноци молише Атанасија да им издејствује код војводе да им у Карејској Лаври сагради нову пространу цркву, пошто стара бејаше мала и не могаше да смести сву братију. И Атанасије говори о томе војводи. Христољубиви војвода одмах с радошћу даде им мноштво злата и сребра за зидање цркве. Затим опростивши се с Атанасијем и осталим оцима, Лав отпутова у Цариград, и обавести свог брата Никифора Фоку о Атанасију.
Од тога времена сви атонски оци стадоше веома поштовати и хвалити Атанасија, и почеше многи долазити к њему ради духовне користи. Међутим преподобни, љубећи молитвено тиховање и на све могуће начине избегавајући људску славу, уклони се оданде и обилажаше унутрашња места пустиње горе Атона; и руковођен Богом он дође на сами крај Атона, на место звано Мелана, које имађаше пространу пустињу и беше далеко од осталих подвижничких жилишта. Начинивши колибу на самом том брду на чијем врху беше висораван, Атанасије се стаде подвизавати, стремећи ка већим подвизима. Испрва лукави непријатељ ђаво, желећи да одагна преподобнога одатле, чињаше му то место немилим, изазивајући у њему помисли које упорно наваљиваху на њега да отиде са тог места. Но храбри подвижник супроћаше се тим помислима говорећи: Претрпећу овде целу ову годину, а по истеку године поступићу онако како Бог буде уредио односно мене.
Када прође означено време, у последњи дан те године на подвижника страховито навалише од противника помисли вукући га одатле, и он говораше у себи: Сутра ћу отићи, и вратити се у Карејску Лавру. Затим ставши на молитву он вршаше пјеније трећега часа, и изненада се изли на њега светлост небеска и обасја га, и одмах се растури облак помисли; а он, испунивши се неисказаног весеља и радости, наслађиваше се божанском љубављу у срцу свом, и роњаше сузе из очију. Од тога времена преподобни Атанасије доби дар умилења, и плакао је кад год је желео. А то место које му дотле беше мрско он веома заволе, и живљаше на њему славећи Бога.
У то време војсковођа Никифор би послан од цара са војском на острво Крит[9], којим тада владаху агарјани, муслимани. Не уздајући се у силу грчке војске него иштући молитвену помоћ од светих отаца, Никифор посла једно своје поверљиво лице на Атон лађом, са писмом целоме сабору атонских отаца, у коме их мољаше да се помоле за њега Богу, да му пода вишњу помоћ против агарјана. Поред тога он у писму мољаше да му упуте Атанасија, за кога он беше чуо од свога брата Лава да обитава на Атону. Прочитавши војсковођино писмо, атонски оци узнесоше усрдне молитве за њега. Затим потражише Атанасија у пустињи и на сабор дозваше, па му наредише да иде к војсковођи. Но Атанасије најпре нипошто не хте да иде, али принуђен претњама отаца он најзад једва пристаде. Заједно са њим оци послаше и једног од уважених стараца, кога Атанасије сматрајући као свог учитеља следова му као ученик. И укрцавши се у лађу, они отпловише на Крит. Када стигоше к благочестивом војводи Никифору, овај чим угледа Атанасија притрча му, паде му око врата, загрли га и плакаше од радости, поштујући га као свог духовног оца. Приметивши пак да се Атанасије односи према свом сапутнику, старцу, као ученик према учитељу, Никифор се дивљаше. И оставивши све остале послове своје, војсковођа провођаше време у духовном разговору са преподобним Атанасијем. Притом војсковођа подсети Атанасија на своје давнашње обећање: да се одрекне света и постане монах. И мољаше преподобнога да најпре сагради молчалничке келије у пустињи у којој сам живи. И Никифор даваше Атанасију злата и сребра за саграђење тих келија. Али отац Атанасије, волећи безбрижан и безмолвни живот, одби да узме на себе бригу око подизања келија и не прими злато и сребро, чиме веома ожалости војводу. Пошто тако проведоше заједно неколико дана и насладише се узајамним лицегледањем и пријатељским разговорима, они се растадоше. Атанасије се врати на Атон, а војсковођа оде у рат, и молитвама светих отаца победи агарјане и поново присаједини Крит грчком царству.
Убрзо затим војвода Никифор посла на Атон једног од својих блиских људи, по имену Методија (који касније би игуман Киминске обитељи), са златом к преподобном Атанасију, да почне са зидањем келија. Злата беше шест литри. Блажени Атанасије, увидевши Никифорову топлу љубав к Богу и његову добру намеру и познавши да је то дело Божје воље, прими злато и приступи зидању келија. Очистивши споменуто место, он најпре сагради келије за молитвено тиховање Никифору, подиже храм у име светог Јована Претече, а затим у подножју горе сазида дивну цркву у име Пречисте Дјеве Богородице. При постављању темеља цркви, би оваква сметња од завидљивог врага: зидарима се кочаху руке и постајаху потпуно непокретне, тако да их не могаху ни к устима принети. Схвативши да је то дело бесова, преподобни се топло помоли Богу и одагна напаст ђаволску, те тако ослободи радницима руке од укочености. То би почетак чудеса великога оца. Довршивши цркву Пресвете Богородице, преподобни стаде градити келије око ње, и на тај начин изграђивати прекрасну обитељ. Сагради он трпезарију, и болницу, и гостопримницу, усто и купатила за болеснике и госте; мудро подиже и остала здања потребна манастиру. Затим сабра мноштво братије, и прописа строг општежићни устав, Састављен по угледу на древне палестинске манастире; и постаде преподобни Атанасије игуман и пастир новосабраног словесног стада, пријатан Богу и по вољи Пречистој Богородици: јер Она беше виђена где посећује подигнуту преподобним обитељ и цркву Своју. Инок Матеј који се удостоји овога виђења беше подвижник беспрекорног монашког живота, те стога имађаше чисте и просвећене очи срца. Стојећи у црквеном скупу са страхом и богобојажљивом пажњом на јутарњем богослужењу, он угледа Свепресветлу Дјеву где уђе у цркву са два пресветла анђела, један анђео иђаше испрем Ње са свећом, а други иђаше иза Ње; Она пак сама, обилазећи братију, раздаваше им дарове: онима што за певницама стајаху и певаху Она даде по један златник, онима што стајаху на осталим местима у цркви даде по дванаест новчића, онима пак у паперти - по шест новчића, а некима достојнима од братије даде и по шест златника. Матеј који ово виде, и сам се удостоји добити из пречистих руку Њених шест новчића.
После овог виђења Матеј оде к преподобном оцу Атанасију и моли га да га одреди међу појце, и исприча светитељу своје виђење. Познавши да је то била посета Пречисте Дјеве Богородице, преподобни отац се испуни велике радости духовне. Односно пак раздавања братији златника он изведе закључак, да су то различни дарови које Она даје свакоме по заслузи: онима што на богослужењу стоје са пламеном молитвом и пажњом даје се већи дар, а они који мање пазе - мање и добијају. Овај пак што је имао то виђење би изједначен са најмањима зато да би, с једне стране, ожалошћен што је лишен већег дара испричао виђење, а с друге - да се не би погордио због изједначености са најдостојнијима, већ да би у смиреноумљу пребивао са најмањима.
Црквеним богослужењима преподобни Атанасије посвећиваше сву своју бригу и старање, да би се вршила богодолично и са сваком тачношћу. Стога за време богослужења нико се није усуђивао разговарати, нити из цркве излазити без крајње нужде. Он је стално држао пред црквом два брата, који испитиваху оне што су излазили из ње, и враћаху натраг у цркву оне који су хтели да изађу без довољно оправданог разлога. Поред тога, један брат је ходио по цркви за време читања када је било дозвољено седети и будио оне што су дремали или ућуткивао оне што су разговарали. Други пак брат имао је за дужност да пази кад ко долази у цркву, и о томе подробно и тачно обавештавао преподобнога. Потом је преподобни сам испитивао све, и строго кажњавао оне који из нехата и лењости закашњавају на богослужења. Кратко речено: преподобни се као мудар старешина и увек будни пастир брижљиво старао да грабљиви вук не прождере ниједну овцу из његовог словесног стада. За такву његову душекорисну тачност и ревност у управљању повереном му паством, за превелико усрђе његово у цркви, за богоугодни живот његов, и за велико побожно страхопоштовање његово према Преблагословеној Прионодјеви Богородици, преподобни би много пута удостојен да телесним очима види Њу, многомилостиву према роду људском Матер Божју. Од многих таквих виђења ми ћемо испричати једно.
Када свети Атанасије изграђиваше своју лавру, догоди се једне године, по Божјем попуштењу, таква неродица и глад, да се многобројна братија, не подносећи строге подвиге и глад, један по један разиђоше, те свети Атанасије најзад остаде сам самцат, и то без трунке хлеба. Иако беше силан у подвизима и тврд у трпљењу, свети Атанасије би савладан глађу, чврстина духа му се поколеба, и он реши да остави лавру и отиде куда било на друго место. И сутрадан изјутра свети Атанасије, са гвозденим жезлом својим, тешка срца крену путем ка Кареји. Пошто је путовао два сата, њега најзад издаде снага, и таман хтеде да приседне и одахне, одједном се појави нека жена, под дубоким велом, и иђаше му у сусрет. Свети Атанасије се смути и, не верујући својим очима, прекрсти се. Откуда овде жена, упита он сам себе, када је улазак женама овамо немогућ? - Чудећи се виђењу он пође у сусрет непознатој. "Куда ти, старче?" скромно упита непозната старог Атанасија сретнувши се с њим. Свети Атанасије одмери непознату од главе до ногу, погледа јој у очи, па са нехотичним страхопоштовањем обори поглед. Њена скромна одећа, тих девичански поглед, дирљив глас, - све то показиваше да то није обична жена. Ко си ти? - упита старац непознату, - како си наишла овуда? и ради чега хоћеш да знаш куда идем? Ти видиш, ја сам овдашњи монах. Шта тражиш више? - Ако си монах, одговори непозната, онда треба да одговараш друкчије него обични људи, да будеш простосрдачан, поверљив и скроман. Ја желим да знам куда ти идеш; знам твоју муку и све што се с тобом збива; ја ти могу помоћи, али претходно желим да чујем куда ћеш. Зачуђен речима тајанствене непознате, преподобни Атанасије јој исприча своју муку. - И ти то ниси могао поднети? примети непозната. Ради насушног парчета хлеба ти напушташ обитељ, која треба да постане славна за поколења и поколења?
Је ли то у духу монаштва? Где је твоја вера? Врати се, ја ћу ти помоћи: све ће ти у изобиљу бити даровано, само не напуштај своју обитељ, која ће се прославити и заузети прво место међу свима овдашњим обитељима. - А ко си ти? упита Атанасије. - Ја сам она, одговори непозната, чијем имену ти посвећујеш своју обитељ, којој повераваш њену судбину и своје властито спасење. Ја сам Мати Господа Твога.
Свети Атанасије погледа на њу неповерљиво и сумњалачки, па јој онда рече: Бојим се да верујем, јер се и ђаво претвара у анђела светла. Чиме ћеш ти мене уверити у тачност твојих речи? - Видиш овај камен, одговори непозната: удари у њега жезлом, па ћеш онда дознати ко говори с тобом. Знај још и то, да од сада ја занавек остајем домостројитељка (економка) твоје лавре.[10] - Атанасије удари у камен, и он се распуче као громом ударен, и из његове пукотине тог часа груну хучни извор воде и потече низ стеновито брдо, јурећи све до у само море.
Поражен оваквим чудом, преподобни Атанасије се окрену да се баци пред ноге Божанствене Непознате, али Ње већ не беше; Она се као муња сакри од пренераженог погледа његовог. Од тога доба тај извор точи јаку воду све до данас, налази се на два сата хода од Лавре.[11]
Преподобни Атанасије, строг и тачан у својим правилима односно цркве, такав бејаше и ван ње. У трапези је био забрањен сваки разговор; за време обеда нико није смео давати другоме брату од свога јела и пића; а ко би разбио и најмањи суд, тај је јавно тражио опроштај од свију. После повечерја нису били дозвољени никакви разговори, и било је забрањено посећивати келију другога. Празнословље је било заборављено; општежиће се строго одржавало; нико се није усуђивао изговорити хладну реч: моје или твоје, јер нас то одваја од блажене љубави; све им је свима било заједничко, као што то наређује свети Василије Велики. А кад би ко нашао неку ствар, он ју је стављао на видно место, да би је лако нашао онај коме је она била дата на употребу. Кратко речено: иноци, руковођени преподобним Атанасијем, провођаху диван и блажен живот.
Преподобни Атанасије, чувши да је војсковођа Никифор после смрти цара Романа[12] постављен за цара у Грчкој због многих победа над агарјанима, веома се ожалости, јер он беше узео на себе бригу о манастиру зато што му Никифор обећа да ће бити монах. Тугујући што Никифор не испуни обећање, преподобни смишљаше да остави све и бежи. Припремајући се за бекство, он говораше братији да жели ићи к цару ради уређења манастирских послова. И узевши са собом неке од братије, он стварно крену на пут. Дошавши до Авиде он остави поред себе три брата, а остале врати у манастир, говорећи: Доста су ми ова тројица за пут у Цариград.
Када ови одоше натраг у манастир, преподобни Атанасије написа писмо цару, подсећајући га на његово обећање Богу и укоравајући га за сујетну промену прекрасне намере, и обавештавајући га о својој тузи, јер је због њега узео на себе толике бриге. На крају писма он додаде ово: "Царе, ја нисам крив пре Господом Христом за твоју превару. Стога одлазим сада у неко безмолвно место, што сам стално желео и желим; а манастир предајем најпре Богу, па теби, а ти га повери коме хоћеш. Ја са своје стране мислим да је достојан бити игуман инок Јевтимије, изврстан по животу и учитељству".
Написавши тако, преподобни не каза својим ученицима шта је написао већ запечати писмо, па изабра једнога од њих тројице, предаде му писмо и посла га цару. А после кратког времена он одасла од себе у манастир и другог ученика по имену Теодота, под изговором да посети братију и види како је у манастиру; сам пак остаде са једним учеником, Антонијем. Са њим Атанасије отплови на Кипар. Тамо, задржавши се неко време у обитељи "Свештених", он замоли игумана да им дозволи живети у најближој томе манастиру пустињи. Добивши што је тражио, он стаде живети Богу у безмолвију, зарађујући храну трудом руку својих, тојест преписујући књиге као и раније.
Када монах са писмом преподобнога стиже у Цариград и предаде писмо у руке цару, цар се, пре но што отвори писмо, обрадова. А кад га распечати и прочита, он се силно ожалости, једно - због своје неправде пред Богом, а друго - што је преподобни Атанасије напустио обитељ и отишао незнано куда. Тада и брат монах, сазнавши за садржину писма, стаде плакати и ридати што је изгубио свога оца. Цар одмах написа у обитељ, да управу над манастиром привремено прими Јевтимије. Уједно с тим цар посла наредбу на све стране свога царства, да се пронађе преподобни Атанасије. Та наредба царева стиже и на острво Кипар, и мало је требало па да Атанасије буде пронађен. Али преподобни, сазнавши о томе, одмах узе свога ученика и оде на морску обалу. И ту, по промислу Божјем, нађе лађу, седе на њу, и уз помоћ повољног ветра убрзо пристадоше на другу обалу. Преподобни старац беше у недоумици на коју страну да крене. Мислио је да иде к светим местима у Јерусалим, али пут тамо беше незгодан због тамошње најезде агарјана. Није желео да се склони ни ка грчким крајевима због царевог трагања за њим. И тако, није знао куда да крене. Када се спусти ноћ, преподобни стаде на молитву, молећи од Бога савет и руководство. И би му откривење од Бога и наређење, да се врати на Атон у своју обитељ, која ће се његовим трудом веома проширити и дивно украсити, и многи ће под његовим руководством добити спасење.
Добивши од Бога такво откривење, преподобни обавести о њему Антонија, и они одмах кренуше на пут, сувим се враћајући натраг. После многодневног путовања, Антонија заболеше ноге и отекоше, и имађаше силну ватру у њима, тако да више није могао уопште ићи. Тада преподобни, накупивши мало траве које је било око њих, растрља је руком, обложи њоме ноге ученику, покри их лишћем, и превеза својим убрусом. Затим узе болесника за руку и подиже га, и Антоније одмах повика: "Хвала Ти, Христе Боже, што ми олакша болест!" И он путоваше даље као и раније, имајући здраве ноге.
Гореспоменути брат Теодот, кога преподобни отац одасла да посети братију, стигавши у манастир, затече сву братију узрујану услед очевог одласка, и срце му се кидаше због тога. Не могући да издржи без оца, он пође на Кипар, тражећи га свуда. Када беше у Аталији[13] он, по Божјем промислу, срете преподобног оца на путу; угледавши један другога, они се силно обрадоваше. А када отац чу о узрујаности братије у манастиру, радост му се претвори у жалост, и он одмах посла Теодота натраг у лавру да извести братију о његовом доласку. Сам пак оде ради молитве у манастир који се налазио у Лампидији. Ту он, угледавши једног брата који беше сишао с ума и бесни, метну руку на њега и исцели га. И изговоривши неке поуке, он крену на Атон и стиже у своју обитељ. Када га братија угледаше, мишљаху да виде сунце, и од радости клицаху: "Хвала ти Боже!" И сви приступајући му целиваху му, неки руке, неки ноге, неки мантију. После тога преподобни стаде поново по пређашњем мудро управљати у манастиру.
Након извесног времена настаде потреба да преподобнн отац лично сам иде к цару због манастирских послова. И он отпутова у Цариград. Сазнавши за његов долазак, цар се уједно и радоваше и стиђаше: радоваше се, јер је желео да види преподобнога, и стиђаше се, јер му се имао јавити у царском звању. Стога он и срете преподобнога не као цар него као један обичан, прост човек, и узевши га за десну руку и целивавши му је, он га уведе у своју унутрашњу палату, и седећи сами, они са сузама радосницама разговараху међу собом. Цар говораше: Знам, оче, да сам ја виновник свих твојих трудова и невоља, презревши страх Божји и не испунивши своје обећање. Али те молим, стрпи се очекујући моје покајање, док ми Бог да да испуним своје обећање. - Преподобни пак саветоваше му да буде богољубив, побожан, кротак, негордељив, милосрдан, многодарежљив; и поучаваше га свима добрим делима која доликују хришћанскоме цару, подсећајући га на будућу награду у вечном животу.
Преподобни проведе у Цариграду много дана, често пријатељски разговарајући с царем. Отпуштајући га, цар даде манастиру све што треба. Поред тога он и писменом наредбом одреди да се сваке године са острва Лимноса даје манастиру по двеста четрдесет четири златника. И преподобни се врати к братији у манастир са изобилном царевом помоћи.
Док се преподобни успешно подвизаваше и мноштво братије руковођаше на путу спасења, на њега свом силом својом устаде ненавидник добра ђаво и крену у рат против храброг војника Христовог. То би откривено једном међу подвижницима старцу, који, павши у занос, виде пук демона који се примицаше Атонској Гори; у том пуку беше један старешина, као тисућник, страшан и грозан, који показиваше велику власт. Он раздели тај пук: сто бесова посла да обилазе сву Гору и да лове иноке, а сам са деветсто бесова крену у Атанасијеву лавру уз страшно негодовање. Пре но што преподобни би обавештен о овом виђењу, њега снађе следећа болест. Када он по своме обичају рађаше са посленицима на морској обали, огромно дрво паде му некако на ногу и преби му глежње и голени, те светитељ лежаше три године на болесничком одру. Међутим он и у болести не могаше лежати скрштених руку него преписиваше књиге, за четрдесет дана свршавајући Патерик. И лежећи он се добро наоружаваше против невидљивог противника, и односећи победу одбијаше његове мучке нападе. Не успевши ништа у лаври, враг онда зађе и нахушка старе препросте иноке по осталим светогорским манастирима и пустињским самицама, убацујући им у душу против преподобног Атанасија овакве помисли: Зашто Атанасије чини насиље Светој Гори и руши древне законе наше? Он подиже скупоцене грађевине, начини нова пристаништа, ископа нове водоводе, накупова волове, засеја њиве, посади винограде, те тако Гору претвори у световно насеље.
Пошто се ти старци договорише међу собом, они отпутоваше у Цариград к цару Јовану[14], наследнику умрлог Никифора и опадајући Атанасија мољаху цара да га протера из Свете Горе. Цар посла изасланика и позва к себи Атанасија који већ беше оздравио од болести. Видевши Атанасија, и осетивши благодат Божију која беше у њему, цар, уместо да се љути на њега, орасположи се према њему и веома заволе богонадахнутог оца, и указа му поштовање, и обасу га царским доброчинствима. Он потврди и ранију одлуку, издату царем Никифором, да се са острва Лимноса даје манастиру по двеста четрдесет четири златника, и чесно отпусти преподобног Атанасија натраг. Тада они препрости старци, испунивши се стида, раскајаше се због својих поступака, и долазећи к преподобноме искаху од њега опроштај.
А постиде се и супарник ђаво, па разбеснивши се још јаче, поново нападе на лавру светога оца. Тај напад виде чесни старац Тома, који имађаше чисте очи душе. Он пошто прочита Трећи час паде у усхићење и виде све горе и брда, дрвеће и суварке, прекриљене малим црнцима, који жестоко љутећи се и дишући непријатељством, позиваху један другога у рат и битку, јаросно вичући: Докле ћемо трпети, другови? зашто да зубима не раскинемо оне што су се овде настанили? зашто да их одмах не очистимо одавде? А и старешину њиховог, непријатеља нашег, докле ћемо трпети? Зар не видите како нас он изагна одавде и заузе наша места? - Док они тако говораху, изиђе из келије преподобни отац Атанасије држећи жезал у руци. Угледавши га, црнци уздрхташе и сметоше се; а он, наваливши на њих, бијаше их, рањаваше и одгоњаше; и не престаде да их бије док их све не отера од лавре.
Када старац Тома исприча ово виђење преподобноме, он одмах стаде на молитву, и са сузама мољаше Бога да стадо Своје сачува читавим од чељусти вражијих. И заиста преподобни молитвом као гвозденим жезлом бијаше и прогоњаше невидљиве зверове. Но они, мада бегаху, ипак се после кратког времена поново враћаху и не престајаху ратовати помоћу својих подмуклих замки. Тако они једноме иноку улише у душу толику мржњу према преподобноме, да чак није хтео ни да пвгледа на њега, и под утицајем демона у њему толико порасте злоба да се он и на убиство реши. Спремивши и наоштривши мач, он тражаше згодну прилику да убије преподобног оца. И једне ноћи када сви спаваху а преподобни у својој келији стајаше на молитви, убица дође келији светитељевој као да има нешто веома важно да му каже, а го мач држаше испод руке; и куцну без страха на врата, говорећи: "Благослови оче!" И глас његов беше глас Јаковљев, а руке Исавове. Преподобни пак отац, праведан као Авељ, не знађаше да напољу стоји Каин и зове га ради убиства, упита из келије: "Ко си ти?" и отшкрину мало врата. А убица, поплашивши се очинског гласа, паде на земљу тресући се. Јер Бог, чувајући верног слугу Свог, изненадним страхом порази убицу: руке му клонуше, мач му паде на земљу, и сам он лежаше ничице на земљи као мртав пред ногама оца. Видећи то, преподобни се удиви и ужасну, и подизаше са земље лежећег. А он, једва дошавши к себи, потресним гласом рече оцу: Оче, смилуј се на мене, твога заклатеља! Прости ми злоћу коју смислих против тебе, и проштавај безакоње срца мог! - Отац пак Атанасије, запаливши свећу и угледавши на земљи мач оштар као бријач, разумеде замисао инокову, и рече му: Чедо, ти си изашао на мене са овим мачем као на разбојника?! Но престани ридати, запуши уста, сакриј мач, и никоме не причај шта се десило, и приђи мени да те пољубим. Чедо моје, Бог нека ти опрости грех твој!
Таква беше незлобивост преподобног оца! И од тога времена он показиваше највећу љубав према том брату. А овај, свагда се сећајући греха свог и видећи очеву незлобивост и љубав према њему, непрестано ридаше, и не могаше утајити оно што се догодило, осуђујући свој грех а величајући врлину преподобнога. И умре у великом покајању; и преподобни толико плака над њим, колико не плака ни над ким другим.
Но још један брат, ненавидећи оца као и овај први, искаше прилику да га истреби са земље живих. Али, не знајући како да то изведе, он се одаде демонским магијама и чинима; и приредивши оцу многе смртоносне магије и чини, он, на своје запрепашћење, ни најмање не успе. И једном приликом он упита некога брата: Да ли враџбине наносе смрт човеку? - Брат му одговори да никакве враџбине или магије не могу нашкодити човеку благочестивом и који живи по Богу. Чувши то, врач проклињаше себе у својој савести. А када затим дознаде како је отац опростио брату који је хтео да га убије, зачуди се његовој незлобивости, срце му се раскрави и испуни страхом Божјим, и он, похитавши к оцу, паде му на ноге, и са великим ридањем исповеди грех свој просећи опроштај, који и доби од незлобивог оца.
Такав беше преподобни Атанасије према онима који су се грешили о њега. Зато га Бог и прослави свуда. И сабра се у његову паству мноштво братије из разних земаља, не само из Грчке, него и из Италије, из самог старог Рима, из Калабрије[15], Амалтије[16], Иберије[17], и то не само од простих људи већ и од високородних и богатих. Поред тога и игумани многих манастира, одбацивши своје старешинство, долажаху под управу преподобноме. Па не само игумани него и архијереји, остављајући своје престоле и пастве, долажаху у паству светог оца, да би их он пасао. Међу таквима беху: велики међу патријарсима Николај, Андреј Хризополит, и Акакије који је просијао у току многих година у подвижништву. Исто тако и пустињаци, који беху остарели у непроходним пустињама, долазећи по Божјем промислу к оцу, настањиваху се у његовој лаври, желећи да се користе примером његовог врлинског живота. Од таквих беху: преподобни Никифор који се заједно са светим Фантином подвизавао у горама Калабријским; њима би божанствено виђење, које нареди Фантину да иде у Солун, а Никифору на Атон к преподобном Атанасију, код кога проживевши дуго, престави се и би погребен. После пак извесног времена, када његове мошти бише извађене из земље да би биле пренете на друго место, из сухих костију његових потече извор најмиомириснијег мира, које се не може упоредити ни са каквим мирисима. Такви свети велики оци беху шиљани Богом под управу преподобног оца Атанасија, из чега се јасно познаје да је живот његов био богоугоднији у поређењу са другима. Јер као што се по гранама познаје корен и по роду дрво, тако се по напредним ученицима познаје искусан учитељ и по добрим овцама добар пастир њихов. Но већ је време да укратко споменемо нека чудеса преподобног Атанасија, па да приведемо крају реч о њему.

Бог, који свете Своје прославља чудесима, не лиши дара чудотворства ни овог великог угодника Свог. Најпре да нешто кажемо о његовој прозорљивости. Једном настаде љут мраз. Преподобни позва к себи једног послушника, по имену Теодора, и рече му: Брате, узми храну, па брзо иди у Кесаријско (тако се називао један крај на Атону); и када, идући к мору, будеш био према Трохаљу, наћи ћеш три човека који изнемогавају од глади и мраза и већ су на самрти; један је од њих монах; поткрепи их хлебом, да им се поврати снага и да се загреју, па их доведи овамо. - Теодор оде, и стварно нађе све онако како му пророчки рече отац. И сви се дивљаху прозорљивости свечевој.
Једном се указа потреба да преподобни са неколицином братије манастирским послом отплови на лађи ка острву. Но, по Божјем попуштењу, невидљиви враг, желећи да потопи оца са братијом, подиже страховити ветар и буру, те се лађа преврну насред пучине, и све их одмах покри вода. Али десница Божја, која брзо избавља угодника Свога од свих опасности, одмах исправи преврнуту лађу, утиша буру и светитељ се обрете на крми седећи и призивајући братију к себи. И вода их као на рукама приношаше к лађи, а преподобни отац их сваког посебно извлачаше, и све их сабра живе. Једино се међу њима не налажаше Петар Кипарјанин. Не видећи га, оца заболе душа и он громко викну: "Чедо Петре, где си?" - И истовремено са очевим гласом вода изношаше Петра из дубине и ношаше га ка лађи, и отац га прихвати својим рукама.
Тако сам преподобни и братија бише спасени од потопљења. И злобни враг се не само не обрадова, него још јаче би посрамљен. Блажени отац свуда посрамљиваше врага, побеђујући га и прогонећи га. Он изгна беса из инока Матеја, кога нечисти дух силно мучаше. Исто тако молитвама светога изгоњаху се невидљиви мучитељи и из осталих који паћаху од њих.
Преподобни имађаше такође и исцелитељску силу, и прислужујући болесницима многе лечаше рукама својим. Он исцели губавог брата; другог који је боловао од чира у стомаку он сатвори здрава; трећег који је имао рак он излечи, начинивши руком три пута свети крсни знак над раном. Својом молитвом он одагна скакавце са манастирског острва, који беху наишли и уништаваху сав род. Једном када са, братијом пловљаше на лађи по мору, њима нестаде воде за пиће, те братија изнемогаваху од жеђи: свети Атанасије нареди да захвате воду из мора и, благословивши је, он је претвори у слатку; и братија пише и утолише своју жеђ. Један брат по имену Герасим, радећи у винограду хтеде да рукама ишчупа из земље једну чврсту и високу лозу, пошто имађаше не малу телесну онагу. Покушавши дватри пута да лозу рукама извади, он не могаде, а себе ужасно повреди: просу му се стомак и испаде му изнутрица, и страховито паћаше од болова. Но преподобни отац га исцели молитвом и знамењем светога крста. Тај исти Герасим, приводећи Бога за сведока, казиваше и ово чудо: "Када бејах на послушању резања хлебова, указа се потреба да отидем к оцу и упитам га за нешто. Деси се да се он тада налажаше сам на молитви у храму светих Апостола. Ја приђох храму и нагвиривши кроз прозорче угледах преподобног оца где се моли а лице му беше као пламен огњени. Ја се препадох и повукох се мало натраг. Почекавши неко време, ја поново завирих и видех где му лице блиста као лице ангела Божјег, окружено огњем, и од страха викнух: "О, оче!" А он, видевши ме уплашеног и схвативши од чега, запрети ми да никоме не причам о ономе што сам видео." - Ово Герасим исприча братији по престављењу преподобнога.
Један брат, послан од преподобног оца на послушање у световно насеље, ђавољим искушењем би заведен на телесни грех и паде. Но осетивши тежину греха, њега стадоше мучити очајничке мисли. Вративши се у манастир, он са сузама и ридањем припаде к ногама светитељу и исповеди му свој грех и очајање. Преподобни му изговори многе корисне поуке, убеди га да не очајава и не губи наду у Божје човекољубље, и нареди му да остане међу братијом у свом првобитном послушању. Међутим један између стараца, који се зваше Павле, дознаде за братњев пад и очево самилосно милосрђе, и ропташе и на једног и на другог: брата укораваше што се дрзнуо да учини такву гадост, нарушивши завет чистоте, а оцу у лице говораше да није праведно опростити таквоме грешнику већ је потребно да он искуси многе и тешке казне. А кротки отац, сурово погледавши на роптача, рече: Павле, пази шта радиш! Мотри на себе, а не гледај грехе братије, јер је писано: Ко мисли да стоји нека се чува да не падне (1 Кор. 10, 12).
Од тога часа, по Божјем попуштењу, невидљиви кушач стаде стрелама прљавих помисли рањавати срце Павлово, и распали огњем пожуде тело његово, те Павле немаше мира три дана и три ноћи, сав горећи похотом телеснога греха, па чак поче очајавати и за своје спасење. А што је најгоре, он се стиђаше да ту своју борбу исповеди оцу. Преподобни пак, Духом знајући за ту његову борбу, дозва Павла к себи и насамо разговараше с њим о неким манастирским пословима. У току разговора он постепено навођаше Павла да исповеди своју телесну страст. Тада Павле, павши пред ноге оцу, исповеди му своју муку и прошаше олакшање у тој борби. Преподобни га поучи да не осуђује брата који греши, па га одасла на његово послушање, јер беше келар. Сам пак, ставши на молитву, усрдно се са сузама помоли Богу за њега, и тог часа Павле се ослободи од страсти: јер он осети како му се излива на главу нека хладноћа која му прође целим телом све до ногу, и од тога се угаси у њему похотљива распаљеност тела његова.
Другог брата, Марка из Лампсакије, жестоко спопаде таква иста греховна похота телесна; и он, дошавши к оцу, исповеди пред њим своју страст и прошаше од њега молитвену помоћ. А после неколико дана он у сну виде оца који га питаше: "Како си, брате?" Он му одговори: "Веома страшно патим, оче". На то му отац рече: "Пружи се ничице по земљи." А када се он испружи по земљи, отац му стаде ногом на слабину. Од тог притиска он се пробуди из сна, и осети да је исцељен од страсти. И од тога часа имађаше спокојство у удовима својим, не патећи ни од какве телесне пожуде.
Пошто укратко изложисмо ово неколико од многих чудеса преподобног оца нашег, која он за живота учини, приступићемо повести о његовом престављењу.
Пошто се са свих страна, као што је раније речено, мноштво братије стицаше к преподобноме, то се указа потреба да се, ради смештања целог сабора братије, прошири црква. Зато се к црквеним зидовима дозидаваху паперте и притвори. За време зидања једног притворног олтара појави се потреба да се сам преподобни отац попне тамо и расмотри рад, пре но што крене на предстојећи му тада пут у Цариград, јер се спремао да иде цару због манастирских послова. Он дакле најпре сазва братију, и прочита им поуку блаженог Теодора Студита[18], додавши и од својих богоговорљивих уста корисне савете. Затим, затворивши се у келију, он дуго остаде на молитви. После тога он изиђе из келије одевен у мандију, имајући на глави свештену кукуљачу блаженог оца свог Михаила Малеина, коју је он обично носио само о великим празницима и у време причешћивања Божанским Тајнама Христовим. И овога дана он се појави као да празнује, и беше светао лицем као анђео Божји. Узевши са собом шесторо братије, он са њима узиђе на грађевину. И када беху на врху грађевине, по недокучивим судовима Божјим, провали се кров грађевине, и све их повуче за собом доле, и затрпа их камењем и земљом. Петорица од њих одмах предадоше душе своје Богу, а отац и с њим један зидар по имену Данило, остадоше живи међу камењем. И сви тада чујаху у току три сата и више глас преподобног оца: Господе Исусе Христе, помози ми! Слава Теби, Боже!
Дотрчавши, потресена братија с ридањем разгртаху камење и земљу, ко је чиме могао: алатима, рукама, ногама. И откопаше оца, који већ беше скончао у Господу, цела телом, само му на десној нози бејаше рана. Крај њега откопаше живог Данила зидара, који сав беше разбијен; и изнесоше их одатле.
Таква беше кончина преподобног оца нашег Атанасија. Она се некоме може учинити неславна, пошто преподобни није скончао на одру, међутим: "пред Господом је драгоцена смрт светаца Његових" (Пс. 115, 6). Угоднику Божјем његова кончина, која му није била неизвесна, донесе мученички венац. Јер провидевши Духом своју кончину, он је унапред предсказа свом најприснијем ученику Антонију, говорећи: Молим те, ти ћеш сам обавити пут у Цариград који нам предстоји ради манастирских потреба. А ја, тако Бог хоће, нећу више видети земаљског цара.
После своје кончине[19] преподобни лежаше три дана непогребен, док се из свих светогорских обитељи не сабраше оци да му устроје свечан погреб. Свето тело његово се не измени, нити отече, нити потамне, и лице му беше као у жива човека који спава; не осећаше се ни обичан задах од мртваца. Код свију беше велики плач за њим. А када вршаху опело над њим, из ране што му бејаше на нози истече крв, насупрот природи. Јер ко икада виде да из ране тродневног мртваца тече крв? Приметивши то, неки од угледних стараца сабраше ту крв у своје убрусе и мазаху се њоме као великом светињом ради благослова. И погребоше чесно тело преподобног оца. Тела пак петорице братије, нађена затрпана камењем, беху раније погребена чесно. А изгрувани Данило, који поживе још неколико дана, са уздахом казиваше виђење које је имао у ноћ пред кончину преподобнога. Видех, причаше он, једног светлог изасланика, који беше дошао од цара, и зове оца к цару. Отац тог часа изишавши из лавре са шесторо братије, међу којима бејах и ја, следова изасланику. И кад. стигосмо к прекрасној палати царској, и приближисмо се к вратима, преподобни отац са петоро браће уђе у палату код цара, а ја бејах остављен напољу и плаках силно. И чух где ми неко изнутра говори: "Узалуд плачеш, човече, јер ти не можеш ући унутра, ако ти не дозволи отац са којим си дошао." А ја чувши то стадох још јаче ридати, и дозивах оца умилним гласом. После кратког времена изиђе отац, узе ме за десну руку и уведе ме у палату, и ја се удостојих видети цара и поклонити му се. - Испричавши то, Данило предаде душу своју у руке Божије.
Да споменемо и још нека чудеса преподобнога Атанасија, која се догодише после његовог престављења. Гореспоменути Антоније, присни ученик преподобнога, са неколицином братије отпутова манастирским послом у Гангрски крај. Путујући тамо они пред вече наиђоше на пастира који пасијаше стадо, чијег јединца сина беше ујела звер и он беше на умору. Отац силно кукаше за сином. Видевши стране монахе где пролазе, он их моли да сврате к њему, и указујући им гостољубље он им предложи храну коју имађаше: хлеб и млеко. Иноци се задивише његовој врлини што он и у толикој жалости не напушта гостопримство, и сажаљеваху га у његовој муци. Међу њима бејаше један брат по имену Симеон, који имађаше при себи убрушчић оквашен крвљу преподобног оца. Тим убрушчићем Симеон зави дечакову рану, и дечак одмах заспа слатким сном, и спаваше све до сванућа. И иноци преноћише тамо. Сутрадан дечко устаде здрав; рана му беше оздравила, и он затражи да једе. Тада сви прославише Бога.
Другом једном приликом, када један од братије би послан на манастирско послушање, догоди се да он уђе у кућу неког христољупца, чија жена одавно лежаше у постељи болесна од крвоточења. Муж и сви укућани туговаху због ње. Дознавши разлог њихове туге, инок рече: "Ја имам у убрушчићу крв светог Атанасија, и ако желите, умочимо окрвављени убрушчић у воду, исцедимо га, па ту воду нека болесница попије, и биће здрава." - Чувши инокове речи, болесна жена стаде са сузама молити инока да што пре испуни свој предлог. Инок спреми такву воду са крвљу светога и даде јој. Узевши воду жена рече: "Свети Атанасије, помози ми!" И сву је попи. И одмах престаде течење крви њене, и она постаде здрава.
Једном инок Симеон и инок Георгије, послани лађом на неки манастирски посао, стигоше у Певкијско пристаниште. Ту нађоше једног морнара на умору, који већ осам дана није могао говорити, кога пријатељи беху оплакали, а који и сам беше изгубио сваку наду на оздрављење. Када иноци метнуше на њега убрушчић обагрен крвљу светога, он као тргнувши се из сна одмах устаде здрав.
Поред тога разна чудеса се догађаху и на гробу светога оца. Наиме: прогоњаху се нечисти дуси из људи, и различне болести исцељиваху се код оних који долажаху са вером и помазиваху се јелејем из кандила што гори на светитељевом гробу. Да поменемо и оно што се догодило са врлинским иноком Евстратијем. У њега се некако беху повредили унутрашњи органи, и он седам година мокраше крв. Лечише га многи лекари, али му не могоше помоћи. И он одрекавши се лекара ослони се на Бога, и мољаше се преподобном оцу Атанасију за посредовање пред Богом. А кад прибеже овоме исцелитељу, он убрзо доби од њега исцељење на следећи начин: у сну он виде себе у трапези, а виде и преподобног оца где седи на свом игуманском месту, пред њим стајаше скленица воде и тањир грожђа; преподобни узе мало грожђа, метну у воду, и даваше Евстратију да испије. А Евстратије, мислећи да је то неки обичан лек (од каквих се лекова он одрекао), не хте да прими. Тада му отац рече: "Не бој се, испиј, и биће ти на здравље." Евстратије узе и попи, и пробуди се из сна, и тог часа осети да је потпуно исцељен од свога недуга.
Но већ је време да завршимо повест о овом светом мужу. Нека је бесконачна слава и част сада и увек и кроза све векове Богу, дивноме у светима Његовим, и који је у преподобном Атанасију пројавио Своју чудесну милост и силу. Амин.[20]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛАМПАДА

Заволевши Христа од детињства жарком љубављу, Лампад се удаљи у пустињу близу Иринопоља, где се предаде подвижничком животу. Пошто уздржањем и молитвом телесно умовање потчини души, он засија као јарко сунце, и својом светлошћу обасјаваше помрачене страстима и заведене демонима. Необична чудеса чинио не само за живота него и пошто отиде ка Господу. То сведочи пештера у којој почивају чесне мошти његове.
Преподобни Лампад подвизавао се вероватно у десетом столећу.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА КИПРИЈАНА НОВОГ

Местанце Клицос у Епиру родно је место светог преподобномученика Кипријана. Нема података о његовим родитељима, али судећи по његовом васпитању и другим особинама, он је припадао хришћанској породици ревносне побожности и јаке вере у Бога. Стога су га, поред писмености, родитељи васпитали у побожности и страху Божјем и чувању себе од саблазни света. По смрти својих родитеља благоразумни јуноша, да би сачувао себе од саблазни света, остави свет, прими монаштво, и би удостојен свештенства. Затим се удаљи на свету Атонску Гору. Тамо он нађе себи близу Кутлумушког манастира келију са црквом светог великомученика Георгија, у коју прими два инока, па се заједно с њима стаде подвизавати у посту, бдењу и молитви. Током времена његов подвижнички живот, слично миомирисном мирису, постаде познат по целој Светој Гори, и блаженог подвижника Кипријана почеше сматрати великим старцем, и многи се стараху да подражавају његов богоугодни живот.
Иако је преподобни Кипријан водио веома суров живот у непрекидном посту, свуноћним бденијима са многобројним поклонима, и у непрестаним молитвама, душа му ипак не беше спокојна, јер је њега смућивала потајна мисао: да сви ти подвизи које он врши тобож нису довољни, да би он добио милост Божију и удостојио се царства небеског. Ова мисао се из дана у дан појачавала, и приморавала Кипријана на мученички подвиг, дошаптавајући му: да он само тако може посведочити своју љубав према Господу Христу, и после поднетих мученичких мука за исповедање имена Његова добити вечно блаженство.
Подстицан том мишљу он стаде, да би учврстио себе, често изговарати наглас речи светог апостола Павла: Ко ће нас раставити од љубави Божје? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или опасност? или мач? (Рм. 8, 35). Ову жељу своју он ипак откри опитним старцима, као и то да га већ извесно време потајна мисао принућава на мученички подвиг и неда му мира. Саслушавши га и не налазећи никаквог разлога да себе предаје на мученички подвиг, старци му стадоше саветовати да се не подаје смутљивачком помислу. При томе му указиваху и на то, да он може, уплашивши се мука, постати одступник од Христа. Но преподобни Кипријан, сагореван пламеном љубави Христове, жуђаше да што пре оствари своју намеру. И он убрзо остави Свету Гору и оде у Солун.
У Солуну он проведе неколико дана и дознаде када паша бива у судници. Пошто се причести Животворним Тајнама Тела и Крви Христове и помоли Господу Богу да га укрепи у мукама, он неустрашиво уђе у судницу, приступи паши и рече: Пашо! ја који пред тобом стојим проведох неколико година на светој Атонској Гори, спасавајући душу своју. Но једаред читајући Свето Писмо ја наиђох на ове речи, речене Богом преко пророка Његовог: "Ако изведеш драгоцено из недостојнога, бићеш као моја уста." Стога, разгоревши се љубављу према ближњем, ја зажелех да превареном од ђавола створењу Божјем покажем како је оно дубоко пало из незнања, јер га је завео непријатељ рода људског који као лав ричући тражи погибао људи. Он је преварио многе народе и научио их да се клањају идолима, а неке је преко лажних пророка одвео у дубоку заблуду. Тај исти ђаво преко вере у лажног пророка вашег Мухамеда држи и вас у оковима својим, и пошто је овладао вашим окорелим срцем не допушта вам да поверујете у Господа нашег Исуса Христа, који је истинита Светлост, и дошао је у свет да спасе човека. Крсном смрћу Својом Он покида оне узе и окове у којима је ђаво неколико тисућлета држао сав род људски, и, избавивши Своје саздање испод његове власти, удостоји их наслеђа рајских красота. Ја пак, чувши за тебе да си благоразуман човек, одлучих да ти објавим истину. Дакле, остави своју заблуду и веру у лажљивог пророка Мухамеда и поверуј у Исуса Христа, преко кога ћеш добити спасење и живот вечни, јер вера хришћанска је истинита, а ваша је лажна. Притом, удуби се и добро расмотри, ко је био Христос и ко Мухамед, па ћеш јасно увидети да је ваш пророк Мухамед самозванац који вам је проповедао своје сопствено учење, а Исус Христос је истинити Бог у двема природама. Откривајући свако лажно учење Он у божанственом Еванђељу Свом каже: Ја дођох у име Оца свога, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити (Јн. 5, 43). Сви ви, дакле, заневши се Мухамедовим учењем, сматрате га за пророка, док је он у самој ствари непријатељ Божји и варалица.
Чувши изобличење и хулу на свога пророка од непознатог човека, паша закључи да је он сишао с ума, па стога нареди гавазима да га избију и истерају напоље.
Истеран напоље, и не добивши што је желео, преподобни Кипријан напусти Солун и крену у Цариград са надом да тамо пострада за Христа. По доласку у Цариград он, бојећи се да се и ту све не сведе на батине, одлучи да своју оптужбу стави на хартију и преда великом везиру. Он то написа на грчком језику овако: "Несрећни муслимани! хоћете ли још дуго ходити у заблуди и не поверовати у Господа нашег Исуса Христа који сиђе с неба ради спасења људског, и који је готов да из велике љубави према палом човечанству прима оне који се истински кају? Покајте се, дакле, и поверујте у Христа истинитог Бога, и, препородивши се светим крштењем, добићете живот вечни; а свог лажног пророка прокуните као заводника и варалицу."
Са овом оптужбом преподобни Кипријан пође у дворац великог везира. Тамо се пријави и замоли да му оптужбу преведу на турски језик. То узе да уради један Грк, који се беше одрекао Христа и примио мухамеданску веру. Када он преведе оптужбу, Турци се запрепастише чувши хулу на свога пророка, па разјарени скочише на преподобног Кипријана као љуте звери, избише га и истераше напоље. Но Кипријан не хтеде да напусти дворац, него ишчекиваше да се појави велики везир. Када везир изађе, Кипријан потрча к њему, али га гавази одгурнуше. Утом наиђе старешина гаваза и упита што одгуравају инока. Када му рекоше да инок хули Мухамеда, старешина нареди да га одмах изведу пред везира. Везир упита Кипријана: Шта ти, старче, треба од мене? - Твоје спасење, неустрашиво одговори свети Кипријан. Обрати се од лажног веровања у варалицу Мухамеда, кога ви муслимани називате пророком. Какав је он пророк, и какво је његово учење, које је он саставио на измишљотинама људским? Врховни везире, остави заблуду, одрекни се варалице Мухамеда, поверуј у Искупитеља рода људског Исуса Христа и, крстивши се светим крштењем, добићеш живот вечни!
Везир се зачуди смелости монаха Кипријана, и упита га: Одакле си и у ком манастиру живиш? - Он одговори: Све цркве и манастири, колико год их је на земљи, припадају Господу мом Исусу Христу, па сам стога све досада живео у Његовој обитељи. - Везир га упита: Није ли те патријарх Царигадски потурио мени, да би ми ти нанео такве увреде и грубости? - Није, одговори свети мученик. - Онда си ти пијан, рече му везир. - Без разлога ме клеветаш, врховни везире, одговори мученик, јер не само што нисам пијан, него до овога часа нисам окусио ни воде ни хлеба! - Ну, ако ниси пијан, онда си луд? одврати везир. - И то није истина! рече на то монах. Када бих ја био луд, било би немогуће мени лудаку да ти пожелим оно што ти желим, тојест да поверујеш у Исуса Христа - истинитог Бога, и да наследиш царство небеско. Презирући опасност која ми прети од непријатеља крста Христова, муслимана, ја сам решио да по сваку цену изађем пред тебе и изобличим твоју заблуду, што луд никад не би учинио.
Слушајући паметан одговор монаха Кипријана везир беше у недоумици и размишљаше, на који би начин одвратио Кипријана од Христа и привео у мухамеданску веру. Стога му стаде говорити ласкаво: Из твојих одговора видим да ниси ни пијан ни луд. Дакле, предлажем ти да поверујеш у великог пророка Мухамеда. Поверујеш ли, ја ћу те учинити најсрећнијим човеком: удостојићу те великих почасти и учинићу те првим у моме дворцу. - Светитељ одговори: Узалуд мислиш да ме преластиш ласком и почастима! Знај, ја се никада нећу одрећи Господа мог Исуса Христа, него и теби саветујем да поверујеш у Њега, да би се удостојио добити од Њега милост у дан Страшног суда.
Везир, видећи непоколебљивог исповедника Христовог, и пошто се ствар тицала вере, одасла га к шеикулисламу. Када свети Кипријан предстаде шеик-ул-исламу, овај га љутито упита: Ко си ти, и какво то ново учење проповедаш нама? - Храбри исповедник Христов стаде и њему говорити оно што и везиру. Слушајући хулу на свога пророка, шеик-ул-ислам не даде му да доврши, него нареди гавазима да га одведу у Фанари (крај насељен хришћанима, где је и патријаршија), и да му тамо пред очима хришћана срамно одрубе главу. Чувши смртну пресуду, свети преподобномученик Кипријан се обрадова и из дубине срца кликну: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме укрепио у исповедању светог имена Твог! Молим Те, Човекољупче: удостој ме да будем и заједничар вечне славе Твоје, амин!
Када светог преподобномученика Кипријана вођаху цариградским улицама на место казне, лице му сијаше радошћу, и он хиташе не као на смрт већ као на свадбу. Када стигоше код врата која воде у патријаршиски двор у Фанару, свети мученик преклони колена и прекрстивши се заблагодари Богу што га удостоји да живот заврши мученички. Турци га и ту наговараху да призна Мухамеда за великог пророка, и тако избегне смрт; но славни страдалац не одговараше на њихове безумне речи. Видећи да храбри исповедник Христов и на догледу саме смрти остаје непоколебљив, Турци наредише џелату да му одруби главу.
И тако, чиста и блажена душа светог преподобномученика Кипријана одлете из страдалничког тела његовог на небо, у суботу петога јула 1679 године, да добије од Христа Бога мученички венац. Амин.[21]

СПОМЕН НАЛАЗА МОШТИЈУ ПРЕПОДОБНОГ СЕРГИЈА РАДОНЕЖСКОГ

Мошти овог светог оца и чудотворца сверуског нађене су нетљене 1423. године, за време великог кнеза Јурија Димитријевича. Опширније о Св. Сергију видети под 25. септембром, кад се слави његов свети спомен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АТАНАСИЈА ПУСТИЊАКА

Преподобни Атанасије, називан Гвоздена палица, био ученик светог Сергија Радонежског, и са његовим благословом удаљио се у Новгородску губернију. Тамо заједно са преподобним Теодосијем основао Череповецки Воскресенски манастер. Упокојио се преподобни око 1392 године. Свете мошти његове покоје се у њиме основаној обитељи.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Град на црноморској обали, у североисточној области Мале Азије - Понту.
2. Византија - мегарска колонија, основана 658 год. пре Христа на европској страни Босфора; чувена због свог залива Златног Рога и важности мореуза што спаја Црно Море са Мраморним; врло важно трговачко место. Оценивши предности Византије, цар Константин Велики премести 330 године престоницу Римске империје у Византију. Од тада се Византија стаде називати Константинопољ (= Константинов град), Цариград.
3. Обитељ Киминска, основана светим Михаилом Малеином (спомен његов 12. јула) на Гори Кимин, у малоазијској области Витинији.
4. Колхида - крај, налази се на југоистоку од Црног Мора између Кавказа, Иверије и Јерменије.
5. Преподобни Атанасије се родио око 925-930. године.
6. Роман II царовао од 957 до 963 године.
7. Никифор II Фока царовао од 963 до 969 године.
8. Лавра - на грчком: део града, сокак, - управо ред келија поређаних око игумановог обиталишта у виду градских сокака, ограђен оградом или зидом. Иноци у лаврама водили су отшелнички начин живота и подвизавали се сваки у својој келији; сабирали су се суботом и недељом ради заједничког богослужења, а у остале дане држали су се строгог безмолвија. Живот у лаврама био је много тежи него у другим манастирима. Од дубоке старине лаврама се иазивају многољудни и значајни манастири. Овај се назив најпре појавио у Египту и затим у Палестини.
9. Крит или Кандија - највеће острво у источном делу Средоземног Мора, на југу од Јегејског Мора.
10. Зато у Лаври нема економа већ само подеконом. Касније у Лаври би устројена икона Пресвете Богородице Економке. На њој је Пресвета изображена како седи на престолу, са Предвечним Младенцем у наручју; с десне стране престола је свети Михаил Синадски, а с леве - свети Атанасије, обојица у молитвеном ставу; свети Атанасије држи у рукама слику (макету) своје Лавре.
11. У спомен јављања на том месту Божје Матере светом Атанасију подигнута је, у част Њену, мала црква, са неугасивим кандилом пред иконом која изображава то чудо.
12. Цар Роман царовао од 957. до 963. године.
13. Аталија - град Памфилије, узаног приморског појаса Мале Азије између Ликије и Киликије.
14. Јован Цимискије царовао од 969 до 976 год. Он издао царску повељу са повластицама Светој Гори, исписану на козјој кожи ("Трагос"), која се и данас чува у Протату у Кареји.
15. Калабрија - ниско полуострво на самом југу Италије.
16. Амалтија - приморски град у Салернском заливу у италијанској покрајини Салерно; основан вероватно у четвртом веку Константином Великим.
17. Иберија - Шпанија.
18. Спомен светог Теодора Студита празнује се 11 новембра.
19. Преподобни Атанасије преминуо крајем десетога века (око 1001. г.).
20. Мошти преподобног Атанасија Атонског почивају и данас у северозападном делу саборног храма његове Велике Лавре, у параклису Св. 40 Мученика.
21. Страдање му описа Јован Кариофилис.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. Андреј архиеп. Критски. Рођен у Дамаску од родитеља хришћанских. Од рођења па за седам година био нем. Када га родитељи одведоше у цркву и причестише, он проговори. Толика је сила божанског Причешћа. У 14 години оде у Јерусалим и постриже се у лаври св. Саве Освештаног. Разумом и подвигом надмаши многе старије монахе и би пример многима. По том га патријарх узе себи за писмоводитеља. А када поче свирепствовати јерес монотелитска (једновољничка) - која учаше да Господ Исус немаше вољу човечанску него само вољу божанску - сабра се у Цариграду шести Васељенски Сабор 681 год. у време царовања Константина Брадатог. Патријарх Јерусалимски Теодор не могаше ићи на Сабор него посла као свога пуномоћника овога Андреја, тада архиђакона. На Сабору Андреј показа своју сјајну даровитост, речитост, ревност према вери и необичну разборитост. Помогавши да се вера православна учврсти Андреј се врати у Јерусалим на своју дужност. Доцније би изабран и постављен за архиепископа острва Крита. Као архијереј би омиљен веома од народа. Ревноваше много за Православље и сузбијаше крепко све јереси. Чињаше чудеса молитвама својим. Молитвом одагна Сарацене од острва Крита. Написа многе поучне књиге, песме и каноне, од којих је најпознатији Велики Канон Богородице, што се чита у четвртак пете недеље часнога поста. Беше такав по свом спољнем изгледу, „да гледајући му лице и слушајући његове медоточне речи свак се наслађаваше и поправљаше." Враћајући се једном из Цариграда он предрече своју смрт пре него достигне Крит. Тако се и догоди. Када лађа пловљаше близу острва Митилене, сконча свој земни живот овај светилник цркве и пресели се душом у царство Христово 712 г.

2. Св. Марта. Мајка св. Симеона Дивногорца (в. 24 маја). Сва душом посвећена вери она не помишљаше на брак. И када је родитељи обручише неком младићу, она намисли да остави дом родитељски и удаљи се од света. Но јави јој се св. Јован Претеча и посаветова, да учини родитељима по вољи и ступи у брак, што она и учини. Из тога брака роди се дивни светитељ Симеон, подвижник Дивногорски. Имала постојан обичај устајати у поноћи на молитву. С великим милосрђем помагала бедне, обилазила сироте и служила болне. Пред смрт на годину дана видела мноштво ангела са свећама у рукама, и сазнала од њих време своје смрти. Сазнавши то Марта се још са већим усрђем предаде молитви и добрим делима. Упокојила се мирно 551 год. и погребена била покрај столпа свога сина Симеона Столпника. По смрти јавила се више пута ради поуке људима и ради исцељења болних. Забележено је као значајно њено јављање настојатељу Симеонове обитељи. По сахрани свете Марте, игуман постави кандило на гробу њеном с решењем, да се оно никако не гаси. Но после извесног времена људи се олење, и кандило се угаси. Тада се настојатељ разболи, јави му се светитељка и рече: „зашто не палите кандило на гробу моме? Знајте, да мени није потребна светлост од ваших свећа, пошто сам се удостојила код Бога вечне небесне светлости; но то је потребно за вас. Јер када светлост зажижете на гробу моме, побуђујете мене да се молим за вас Господу." Из овога је јасно, да је циљ нашег поштовања светитеља да их побудимо, да се они, као достојнији од нас, моле Богу за нас и наше спасење.

3. Свети мученик цар Николај Романов и други са њим.Николај Романов рођен је у Царском селу 1868. године. Његов отац, руски цар Александар III, желео је да Николај буде војнички јак и чврст, али он је био нежне природе. Венчао се са Александром (Alix од Hesse) 1894. године. Између 1895. и 1901, Николај и Александра изродили су четири принцезе: Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Године 1904, рођен је и принц Алексеј. Бољшевици су их све поубијали у Јекатеринбургу у ноћи између 16. и 17. јула 1918. Цар Николај био је дубоко побожан. За време његове владавине, у Русији је подигнуто десет хиљада храмова и преко седамсто педесет манастира. Посебно је поштовао преподобног Серафима Саровског, који је прорекао његову и његове породице мученичку смрт.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АНДРЕЈА, архиепископа Критског[1]

Свети Андреј родио се нем у граду Дамаску[2] од врлинских хришћанских родитеља. И остаде нем седам година. Када се с родитељима својим причести у цркви Божанствених Тајни Тела и Крви Христове, тог часа му се у време светог причешћивања разреши језик од немила и он стаде говорити. Јер Христос, истинити Син Божји под видом хлеба и вина, начинивши себи хвалу устима овог немог дечка, показа колико је велика сила Светог Причешћа. Добивши кроз Свето Причешће моћ говорења, блажени Андреј би дат да се учи божанственим књигама. У четрнаестој пак години свога узраста он би доведен у свети град Јерусалим ради служења Богу. Свјатјејши патријарх га прими и причисли клиру; потом га, као паметна човека, узе себи за писмоводитеља. Свети Андреј вођаше тако врлински живот, подвизавајући се у целомудрију, уздржању и кротости, да му се и сам патријарх дивљаше. И беше он Богу угодан и свима мио.
Након много година, за царовања Константина Брадатог[3], у Цариграду би сазван Шести Васељенски Сабор светих отаца[4] против злочестиве јереси монотелита[5]. На овај Сабор тадашњи јерусалимски патријарх Теодор посла овог блаженог Андреја, тада архиђакона, јер сам свјатјејши патријарх није могао ићи на Сабор у Цариград, пошто се Јерусалим у то време налазио под влашћу муслимана. На овом Сабору блажени Андреј постаде знаменит међу светим оцима, и код цара, због благодати Светога Духа којом беше испуњен. Они приметише у њему не само књижну мудрост и дубоко познавање догмата свете Православне Цркве него и светост богоугодног живота. Против јеретика он се показа као сјајан војник Исуса Христа, и јуначки војујући за благочешће он много помагаше Сабору светих отаца.
По завршетку Сабора свети Андреј се врати у Јерусалим, и провођаше време у својим уобичајеним богоугодним трудовима. По налогу патријарха он вођаше бригу о сиротињи, збрињавању путника и неговању болесника. У свему томе он бејаше толико марљив и усрдан, као да самоме Христу служи. После тога, за владања цара Јустинијана Другог[6] блажени Андреј би назначен за архиепископа на Криту. Ту он беше светилник свету, обасјавајући Цркву Христову својим богонадахнутим учењем и својим животом, пуним сваковрсних врлина. Јеретицима пак он беше страшан, као непобедиви подвижник, кога се и демони бојаху и које он изгоњаше.
Но не само невидљиви него и видљиви непријатељи се прогоњаху његовим молитвама. Тако једном на острво Крит нападоше Сарацени са својим лађама, и опседоше град Друмеос, у коме се хришћани беху затворили са својим пастирем, светим Андрејом. Они силно тукоше опседнути град, али без успеха; и са стидом побегоше, гоњени не оружјем него моћнијим од свакога оружја молитвама светитељевим, које он са сузама проливаше к Богу, и њима као стрелама наношаше ране непријатељима. Његове молитве имађаху велику силу: он за време бездождија и суше на Криту молитвама својим низведе дажд, који напоји земљу и даде јој обилан род.
Светитељ Христов Андреј написа многе богонадахнуте књиге, песме и каноне, као и Велики Канон што се пева у четвртак пете недеље Великог Поста. Он украси Цркву песмама, и многим похвалама окити Пречисту Дјеву Богородицу. Ради неких црквених потреба он отпутова у Цариград, и би тамо многима од користи, јер се сваки наслађиваше и поправљаше гледајући лице његово и слушајући медоточиве речи његове. Због тога се и стицаху к њему сви који ишту спасење душама својим. А пред повратак из Цариграда на Крит, светитељ провиде своју смрт и рече својим милим у Христу пријатељима, да он неће више видети Крит. И опростивши се са тим пријатељима, он седе на лађу и крену на пут. Допловивши до острва Митилене, он се разболе, и на једном месту званом Јерис он предаде своју свету душу у руке Божије, године 740.
Блажени Андреј, пошто је богомудро пасао поверено му стадо словесних оваца, увршћен је међу свете јерархе, који стоје пред престолом Оца, Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТЕ ПРАВЕДНЕ МАРТЕ[7], мајке светог Симеона Дивногорца

Света праведна Марта родила се у Антиохији. Родитељи њени беху побожни хришћани. Они је убеђиваху да ступи у брак, али она не пристајаше на то, пошто је желела да живи девственим животом. Међутим неко божанствено виђење у цркви светог Претече натера је да се покори родитељима и да се уда. У браку она по Божјем дару заче сина, светог Симеона, о чему она би унапред обавештена светим Јованом Претечом који јој се јави[8]. Поживевши не много година са мужем она обудове, и васпитаваше своје дете врло брижљиво, пазећи на њега по наређењу светог Претече, пошто је оно имало бити сасуд Светога Духа. Марта се свагда мољаше Богу за свога сина, да га прими на службу Себи, као некада Самуила[9] од пророчице Ане.
Једном када Марта размишљаше о детету свом шта ће бити од њега када порасте, она виде у сну следеће виђење. Она виде себе са крилима и како узлеће високо, држећи у рукама дете и узносећи га на дар Господу, и притом говораше: Овакво узлажење твоје жељах да видим, о чедо! Нека ме Саздатељ мој отпусти с миром, јер обретох милост код Њега, пошто се удостојих посветити Му плод утробе моје!
Ово виђење, као и ранија откривења што је имала, блажена Марта скриваше у срцу свом и благодараше Бога. И борављаше стално у храму Божјем, никада не пропуштајући црквено правило, због чега и становаше близу цркве. Она је пре свих долазила у цркву на богослужење, а излазила после свих. У ње беше благочестиви обичај: одлазити на празнична богослужења, ма где се вршила она, у свете храмове; с великом пажњом и скрушена срца стајати на свуноћним бденијима и божанским службама; и често се причешћивати Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. А колико се достојно она причешћиваше, сведочи то што после светог причешћа њено лице сијаше неком чудном светлошћу, као некада Мојсијево.
Сваке ноћи у својој кући Марта устајаше пред поноћ на молитву, коју свршаваше у топлоти духа, лијући сузе, а свим умом погружена у Богу, кога она љубљаше свим срцем, свом душом и свом снагом. Према ништима она беше неисказано милосрдна, хранећи гладне и одевајући наге. Често посећујући болнице, она својим рукама служаше болнима, а за оне што умираху даваше погребну спрему од трудова својих. Исто тако и онима што се крштаваху даваше беле хаљине које сама израђиваше. По нарави она беше толико кротка, смерна и незлобива, да је нико никада не виде да се гневи, или да се препире, или да је жалосна. Она чуваше уста своја од многоговорења, говорећи само најнужније. Она веома чуваше молчаније, пошто оно навикава ум на богоразмишљање; и из њених се уста не чу реч празна, или лажна, или небогоугодна, већ из добре ризнице срца свог изношаше добра устима својим. Света Марта беше и миротворка међу разгневљенима, и саветодавка онима који не воде добар живот, и образац целомудреног, богобојажљивог и богоугодног живота за све, не само за жене него и за људе. Она бејаше препуна сваковрсних врлина, које је немогуће подробно испричати. Довољан доказ о светости њеног живота јесте велика светост рођеног од ње преподобног Симеона, јер је таквој жени и доликовало да буде мајком таквог сина.
Када се већ њен син преподобни Симеон подвизаваше на Дивногорском столпу[10], Марти, после поноћне молитве, у тананом дремежу би овако виђење. Њој се са светим апостолом Тимотејем јави свети Јован Крститељ, према коме она, после Бога и Пречисте Богородице, имађаше нарочито усрђе и свакодневно му се с вером мољаше, и рече јој: "Ја се у свако време молитвено заузимам за тебе пред Богом, и никада те нећу оставити."
Ужаснута и обрадована овим виђењем, Марта се прену и са страхом прослави Бога. И исприча то сину свом преподобном Симеону, кога је она понекад посећивала. Долазећи и видећи при столпу преподобнога мноштво најразноврснијих болесника, стеклих се ту ради исцељења, и многа чудеса која бивају молитвама преподобнога, Марта се не надимаше у уму свом, него гледаше на то са нарочитом зебњом, да не би како враг подметнуо замку ногама сина њеног. Стога се она са сузама мољаше Богу, да јој избави сина од лукавства вражија. А преподобноме говораше: Чедо моје, за све то ваља прослављати Бога који дејствује преко тебе. Ти пак имај на уму своју немоћ, и са највећом опрезношћу чувај срце своје. - Преподобни с радошћу примаше савете своје мајке и, веселећи се душом због богоугодног живота њеног, узношаше благодарност Богу.
Пошто блажена Марта проведе дуго година у многим врлинама и најзад угоди Богу, она на годину пред смрт своју, у време топлих поноћних молитава к Богу, дође у усхићење и виде мноштво Небеских Чинова са свећама у рукама, који ликоваху и њој говораху: По истеку године ми ћемо те, разрешену од тела, узети у припремљено ти од Господа место покоја.
То исто би откривено и преподобном Симеону. А једноме од братије би овакво виђење. Виде он Матер Божију Пречисту Дјеву Марију где у слави седи на престолу, а блажену Марту где стоји пред Њом, са рукама крстолико пруженим к Њој, сва претворена у крст златни, и сија светлошћу налик на сунчане зраке. Она сва изгледаше као пресветли крст, само јој се лице могаше распознати изнад крста. - Ово виђење би казано преподобном Симеону. А он рече да је то знак да се приближава крај блажене матере његове.
Када се навршаваше последња година богоугодног живота свете Марте, она дође у посету сину свом преподобном Симеону. И рече јој Симеон: Благослови ме, мајко моја, као што Авраам благослови Исаака! - Ја ради тога и дођох овамо, одговори света, да се удостојим твога благослова и молитава, јер ми само још три месеца преостаје живота, па ћу отићи ка Господу Богу моме, који те изведе из утробе моје. Он нека ти да благослов и благодат Своју, да би ти добро завршио отпочети добри подвиг свој, и нека те Он удостоји царства Свог!
Говорећи то, блажена Марта роњаше сузе из очију својих. А плакаху и братија који се беху сабрали ту, јер се веома ожалостише чувши да после три месеца неће више видети лице Мартино. Они говораху: Нека је жива душа твоја, мати, и нека хвали Господа! - А она потврђиваше своје речи, говорећи: Ако не буде онако као што вам рекох, онда сматрајте лажљивицом мене, слушкињу вашу. - На то јој преподобни Симеон рече: Ми сада молимо за твој благослов, а ове речи твоје су бол срцу нашем. - Светитељка онда рече: Благословени сте ви од Господа, и благословени су они који вас благосиљају. - При овим речима сви јој се присутни поклонише. А и она им се такође поклони, и оде кући својој у Антиохију.
Сутрадан по одласку матере своје, преподобни Симеон дозва најопитније међу братијом и рече им: Заиста се приближује време одласка са земље госпође мајке моје, јер прошле ноћи видех у виђењу постављен преда мном престо и на њему седи мати моја, а ми сви стојимо око ње, и она нам учитељски говори прве речи псалма: Благо човеку који не иде на веће безбожника (Пс. 1, 1), и остало из тога псалма. Поред тога она нам, као мајка својој деци, изговори и многе друге поучне речи. Затим устаде и пође испред нас у цркву, држећи у руци пресветли крст, а ми, појући умилне псалме, иђасмо за њом.
После тога, на неколико дана пред своју кончину блажена Марта поново дође к преподобном Симеону ради последњег праштања. Том приликом она му исприча сва божанствена откривења која је имала у току свога живота; сем тога обавести га и о трудовима и подвизима својим, које је тајно обављала ради славе имена Божјег. И ту ноћ она преноћи тамо. У саном виђењу она виде себе узнесену на небеску висину, и виде чудесну и пресветлу палату, чију лепоту не може изразити никаква реч. И док она хођаше по тој палати и дивљаше се нерукотворној грађевини, она угледа Пречисту Дјеву Богородицу са два пресветла ангела, која је упита: Што се дивиш? - А она, са страхом и радошћу поклонивши се богобојажљиво Божјој Матери, одговори: Дивим се, о Владичице, јер тако чудесну палату ја не видех на земљи у све дане живота свог. - Шта мислиш, упита је Пречиста, за кога је спремљена ова палата? - Не знам, Госпођо! одговори Марта. - Тада јој рече Мати Божија: Зар ти не знаш да је ово место покоја, које сагради син твој и у коме ћеш ти одсада боравити вавек, спремљено за тебе? - Рекавши то, Пречиста нареди анђелима и они поставише усред палате диван престо; онда Пречиста рече светој Марти: Ова слава дарује се теби, пошто си богоугодно поживела у страху Господњем. - После тога Богоматер упита Марту: Желиш ли да видиш нешто још славније? - При овим речима Она јој наложи да пође за Њом. Узишавши на највиша небеска места, Богомати јој показа палату, несравњено чудеснију и блиставију од оне прве, чију дивоту не може ум људски постићи нити језик исказати. И ову палату, рече Пречиста, подигао је твој син; а почео је темеље и треће палате. - Рекавши то, Пречиста је поведе ка сунчевом истоку и показа јој с висине рајска насеља, и у њима мноштво хорова мушког и женског света који се весељаху. И рече Владичица: Ова места дарова Син мој онима који проведоше живот целомудрено и праведно у држању заповести Господњих, и усрдно чињаху многе милостиње, због чега се и сами удостојише од Господа, јер: благо милостивима, јер ће бити помиловани (Мт. 5, 7).
Такво би виђење свете Марте, које она исприча сину свом. А тај дан беше недеља, и она се причести Божанствених Тајана Тела и Крви Христове, и сијаше лицем од благодати Божије, и од неизразивог радовања духовног којим се она испуни када би обавештена о кончини својој и о спасењу свом. Цео тај дан и следећу ноћ блажена Марта проведе делом у многим пријатним богонадахнутим разговорима са својим сином, делом у топлим сузним молитвама к Богу. У понедељак пак, давши мир и благослов и последњи целив сину свом и свима ученицима његовим, она се растаде с њима, док сви они плакаху много, и оде у насеље, звано Тивиринт, три потркалишта удаљено од Дивне Горе, у коме беше црква светог Јована Крститеља. Ту она изли много молитава, и стаде изнемогавати телом. Житељи овог насеља, који је веома поштоваху, мољаху је много да одахне код њих од трудова својих. И она се стварно тај дан и идућу ноћ одмори код њих, али још више изнеможе телом. Онда у уторак би одвезена на колима у Антиохију кући својој, која се налазила у предграђу, званом Дафне. А у среду, молећи се топло Богу и лијући обилне сузе, и имајући несумњиву наду на своје спасење, она предаде у руке Божје свету душу своју, у пети дан месеца јула. Умирући, она завешта да тело њено буде погребено на месту где се погребавају странци и ништи. Али преподобни син њен Симеон, обавештен откривењем од Бога о престављењу мајке своје, посла неке од својих ученика да тело њено пренесу к њему на Дивну Гору, да га сахрани поред свога столпа.
О светој Марти пише и ово. Када света душа њена отиде ка Господу, неки, налазећи се око чесног тела њеног, видеше како се лице њено осмехује радосно, и из њених уста чуше се ове речи: "Велику благодат примих од Бога, и налазим се у неисказаној светлости и радости". Присутни се ужаснуше, и помишљаху да она ради сина свог доби милост од Господа. Али она на овакве њихове помисли говораше, да се она прослави не толико због сина колико због врлинског живота свог, јер Господа ради показа велико трпљење у уздржању и постничким подвизима, и ревносно хоћаше путем заповести Његових, и од свег срца заволе Богоматер која је Господа родила.
Чесно тело свете Марте би у петак са великом чешћу ношено из антиохијског предграђа Дафне на Дивну Гору, јер многи антиохијски народ и свештенство са кадионицама, свећама и псалмопојањем спровођаху велику угодницу Божју. Они што ношаху ковчег са чесним телом њеним тврђаху да никакву тежину не осећаху за време ношења. Јер док тела осталих мртваца имају природну тежину, дотле ово свето тело бејаше некако надприродно лако, и као да само по ваздуху иђаше. А један млад човек из гомиле, по имену Сергије, син угледног грађанина Антонија, видевши ову величанствену пратњу и народ који се тиска око ковчега, једне како усрдно подмеђу своја рамена под ковчег да га носе, друге како желе да се дотакну чесног тела, подсмехну се у себи, говорећи: "Каква је корист од додира к мртвоме телу?' - И врати се натраг. И гле, одмах се тако тешко разболе, да онеме од болести; и та болест његова трајаше тридесет дана, и једино на гробу светитељке он доби исцељење, о чему ће бити речи касније.
Када чесно тело донесоше у обитељ преподобног Симеона, која се налази поред његовог столпа, стадоше при телу вршити свуноћно богослужење. И те ноћи двојици од братије ученика Симеонових блажена Марта јави се жива у светлој одећи и пресветлог лица. Ученици се силно препадоше, знајући да је она умрла. Но она им рече: "Не бојте се, јер ме Господ не уброја међу мртве него међу живе, и ја дођох да вам помажем против ђавола, да бисте, победивши га, добили живот вечни." - Рекавши то, она постаде невидљива.
Када наступи субота, силан се свет са свештеницима и клирицима сабра из околних градова и села ради погреба светитељке. Они приметише да се свето лице њено у гробу не беше изменило, него беше као младо, цветајуће лепотом и сијајуће благодаћу; и из тела њеног не излажаше задах својствен мртвацима, мада већ беше четврти дан откако се преставила. Уз појање прописаних песама они је чесно погребоше пред столпом светог Симеона, по његовом наређењу, да би он свагда могао гледати гроб своје мајке.
А кад мину субота и стаде се вршити недељно богослужење, један човек из народа, по имену Јован, по чину црквени чтец, задремавши, виде свету Марту како блистајући сва узлази по лествици на столп к преподобном Симеону; а над гробом њеним виде херувимску колесницу, вожену шестокрилим животињама. - Ово виђење он потом са заклетвом исприча преподобном Симеону. Преподобни му на то рече: Чедо, дај славу Богу што те удостоји да видиш херувимску колесницу. А мати моја и ја зачети смо и рођени у гресима, и нама је потребна милост Божја.
После тога к преподобном Симеону дођоше отац и мајка гореспоменутог Сергија, који се подсмехну пратњи свете Марте и због тога се изненада разболео, и с плачем га мољаху да молитвом својом исцели и њиховог сина као што исцељује многе друте болеснике. Светитељ им на то рече: Идите и упитајте сина свог, нека вам сам каже узрок своје болести, јер он већ може говорити, пошто му је сада лакше. - Вративши се кући, родитељи стадоше распитивати сина о његовој болести. Он им онда рече: Ова тешка болест наиђе на мене зато што се подсмехнух чесној пратњи свете Марте, окренух лице своје од ње, и не хтедох на раменима својим поносити њен ковчег. - Тада родитељи метнуше сина свог у кола и одвезоше га на Дивну Гору к преподобноме. А он им наложи да ишту исцељење од гроба његове мајке. И када се они са сузама помолише на чесном гробу њеном, болесник одмах устаде савршено здрав, као да никада ни боловао није.
По сахрани преподобне Марте братија поставише кандило на гробу њеном с решењем, да оно и дању и ноћу гори у част њену. Но после извесног времена они се олењише и престадоше палити кандило. Међутим, примеђујући то, преподобни Симеон ћуташе и ништа не наређиваше односно кандила, да ученици његови не би помислили о њему, да он безмерно поштује своју матер после смрти. Тих дана, тешко се разболе манастирски економ, тако да беше скоро на самрти. Но у поноћи њему се јави света Марта, говорећи: "Зашто не палите кандило на гробу моме? Знајте, да мени није потребна светлост од ваших свећа, пошто сам се удостојила од Бога вечне небесне светлости; но то је потребно за вас. Јер када светлост зажижете на гробу мом, то ви чините за своје спасење, јер ме побућујете да се молим за вас Господу." Говорећи то, светитељка држаше у својој десној руци као пресветли бисер - честицу животворног Тела Христовог. Додирнувши њоме болесника, она рече: Буди жив и здрав од овога!
Рекавши то, она постадс невидљива. Болесник пак одмах устаде здрав и похита на гроб светитељкин; и павши крај гроба, он сузама заливаше земљу, молећи с једне стране опроштај за свој нехат, а с друге - благодарећи за исцељење. После тога он уреди, те кандило неугасиво гораше на светитељкином гробу.
Збиваху се и многа друга чудеса на гробу светитељке: слепи прогледаху, ђаволи се из људи изгоњаху, и сваковрсне болести се брзо исцељиваху, молитвама свете праведне Марте а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ДОНАТА, епископа Либије

Као епископ Либије учинио многа велика и богоугодна дела.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА, епископа Киринејског

Свети свештеномученик Теодор живљаше у време цара Диоклецијана[11] у граду Киринеји[12], у Либији, одакле је био и Симеон Киринејац[13]. Он имађаше диван рукопис, и бејаше тако савршени краснописац, да је црквама Божјим оставио много својеручно написаних књига. Због тога га његов рођени син Лав оптужи игемону[14] Дигниану како он има неке књиге, те многе јелине одвраћа од служења боговима и обраћа их у Христову веру. Са тог разлога свети Теодор би изведен пред игемона, а њему следоваху многи хришћани, међу којима беху света Лукија, Ароа и Киприла. Игемон затражи од светитеља да му преда књиге, и захтеваше од њега да се одрекне Христа. Но светитељ нити књиге предаде, нити се Христа одрече. Зато га силно тукоше моткама и оловним штаповима. После тога мученик разруши незнабожачки жртвеник. Због тога га обесише о дрво и стругаху му цело тело; при томе му ране заливаху сирћетом и сољу, па их сурим крпама трљаху; затим му бријачем одсекоше језик; који узеше гореспоменуте свете жене; па га најзад одведоше у тамницу. Идући у тамницу, еветитељ узе од светих жена свој језик и метну га на своје груди, и појави се један голуб који лећаше око светитеља. Видећи то Лукије незнабожац, већник града Киринеје, верова у Христа. А свети мученик оздрави благодаћу Божјом; и после тога поживе кратко време, па предаде душу своју у руке Божје, 310 године. Утом и голуб излете из тамнице.
Међутим игемон, дознавши да је већник Лукије поверовао у Христа, нареди да се предаду на смрт гореспоменуте жене: Лукија, Ароа и Киприла, а и сви јелини који повероваше у Христа и бише крштени светим Теодором. После тога Лукије, пошто се крсти, убеди и самог игемона Дигниана, те и он поверова у Христа. Онда они заједно отпловише са Крита на острво Кипар, и тамо нађоше другог игемона који стављаше на муке све који призиваху име Христово. Кришом од Дигниана Лукије предаде себе мучитељима; и пошто разруши идолопоклонички жртвеник, њему би одсечена глава, и он прими венац мучеништва. Дигниан узе свето тело његово и погреба га.
Света мученица Киприла бејаше из истога града, из кога беше и свети мученик Теодор: Киринеје. Удавши се, она проведе у браку две године; и после смрти свога мужа остаде удовица двадесет осам година. Патећи од силне главобоље, она умоли своје родитеље, те је ови пустише да ради исцељења од свога недуга иде к светом епископу Теодору, који тада беше у тамници за исповедање вере Христове. Добивши исцељење од светитеља, она му заједно са Лукијом и Ароом служаше до смрти. А када свети Теодор сконча, света Киприла би оптужена код игемона. Изведена пред игемона, она исповеди веру у Христа и одби да принесе идолима жртву. Тада јој метнуше на једну руку жар, држећи јој чврсто руку; затим на тај жар метнуше тамјан, и тако је примораваху да принесе идолима жртву. На то им светитељка рече: "То није моја добровољна жртва, већ жртва сатанска и недобровољна". Због тога јој злотвори чврсто држаху руку, док јој сва не изгоре.
После тога свету мученицу обесише о мучилишно дрво, па јој стадоше стругати тело, и тада јој из рана на телу тецијаше крв, а из дојки млеко. Усред тих мука блажена мученица предаде душу своју Христу, и доби од њега нетрулежни венац. По наређењу игемона, споменуте Лукија и Ароа узеше тело свете Киприле, и сахранише га уз најслађе погребне песме. Чим чесно тело би сахрањено, из гроба свете мученице провре роса, која исцељиваше све болести и све страсти. Поеле тога игемон предаде на смрт и свету Лукију и свету Ароу, и оне сада заједно са светом Киприлом блаженствују на небесима.[15]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОДОТА

Овај свети мученик (или по некима свештеномученик) пострада за Господа Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕОДОТА, ТЕОДОТИЈЕ и ДОЛИНДУХА, и са њима ДИОМИДА, ЕВЛАМПИЈА и АСКЛИПИАДА

Ови свети мученици због исповедања вере у Христа бише ухваћени од незнабожног цара Трајана[16]. Приморавани да се одрекну вере у Христа и принесу идолима жртву, они одбише. Због тога их ставише на разне муке, па их потом затворише у исту тамницу у којој се налажаше свети мученик Јакинт коморник[17]. Тамо их свети Јакинт учврсти у Христовој вери. А када свети Јакинт прими венац мучеништва, тада изведоше ове свете мученике из тамнице и примораваху их да једу од идолских жртава. Али они чврсте душе, не само не пристадоше но то, него и изобличише идолопоклоничку веру. Због тога их повешаше о мучилишна дрвета и стругоше им тела, па их потом скинуше и одсекоше им чесне главе, те тако ови победоносци узиђоше на небеса. А чесна тела њихова чесно погребоше неки хришћани на месту где и примише мученичку смрт.[18]

СПОМЕН СВЕТИХ ЖЕНА МУЧЕНИЦА КИПРИЛЕ, АРОЕ и ЛУКИЈЕ, пострадалих са Св. Теодором Киринејским.[19]

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОФИЛА II

Пострадао за Христа мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МЕНИГНОСА

У миру се упокојио у Господу своме.

СПОМЕН СВЕТЕ АСКЛИПИЈЕ ЧУДОТВОРКЕ

У миру се преставила.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МИХАИЛА ХОНИЈАТА, архиепископа Атинског

Према једном Ватопедском кодексу спомен се његов врши данас заједно са Св. Андрејем Критским[20].
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Крит или Кандија - највеће острво у Средоземном мору; налази се у источном крају овога мора, на југу од Јегејског мора.
2. Дамаск - најстарији сиријски град; спомиње се у Библији још у повести о Аврааму (1 Мојс. 14, 15); налази се на североистоку од Палестине, у прекрасној и плодној равници код источног подножја Анти - Ливана.
3. Константин IV (Погонат) царовао од 668 до 685 године.
4. У 680 години.
5. Јерес монотелита (=једновољника) признавала у Господу Исусу две природе, али само једну вољу, и то божанску. О овој јереси опширно се говори у Житију преподобног Максима Исповедника, под 21 јануаром.
6. Јустинијан Други царовао од 685 до 695 године.
7. Треба приметити, да се света праведна Марта, мајка светог Симеона Дивногорца, преставила у пети дан овога месеца; али пошто је њена служба у Минеју стављена под овај дан, четврти јули, а и у Прологу се синаксар чита овога дана, то је са тог разлога и житије њено стављено под четврти јули. Исто тако треба приметити да се у неким Синаксарима овога истог дана (5. јула) спомиње преподобна Марта, мајка св. Симеона Столпника, који се слави 1. септембра (тамо видети и спомен ове свете Марте, мајке његове). Ова пак св. Марта, мајка Св. Симеона Дивногорца спомиње се под 5. јулом и у Патмоском кодексу 266.
8. То је подробно описано у Житију светог Симеона Дивногорца, чији спомен Црква празнује 24. маја.
9. Самуило - знаменити судија и пророк народа израиљског. - Спомен његов празнује се Црквом 20. августа.
10. Дивна Гора, на којој се подвизавао свети Симеон, налазила се у близини Антиохије сиријске и Селевкије.
11. Диоклецијан управљао римском империјом од 284 до 305 године.
12. Град Киринеја или Кирина налазио се у старој римској афричкој провинцији Киренаки, близу северних обала Средоземног Мора.
13. Види: Мт. 27, 32; Мк. 15, 21; Лк. 23, 26.
14. Игемон = управитељ области.
15. Њихов свети спомен такође се врши на данашњи дан.
16. Трајан царово у римској царевини од 98 до 117 године.
17. Спомен светог мученика Јакинта празнује се 3. јула.
18. Ови свети мученици пострадаше у Риму за владе цара Трајана.
19. О њима видети опширније под данашњим датумом: Страдање св. свештечомученика Теодора, еп. Киринејског.
20. Види: Димитријевски, Типици II, 754.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Јакинт. Младић, дворјанин цара Трајана и потајни хришћанин. Једном када цар Трајан са свима дворјанима свечано приношаше жртве идолима, Јакинт изостаде од ове скверне свечаности. Зато би оптужен и пред цара на суд изведен. Цар га саветоваше, да се одрекне Христа и принесе жртве идолима. Али Јакинт оста тврд као дијамант, и рече цару: „ја сам хришћанин, Христа поштујем, Њему се клањам, и Њему приносим на жртву живу себе самог". Избијен, попљуван, саструган, овај свети мученик би бачен у тамницу. По наредби царевој ништа му не даваху за јело осим идолских жртвоприноса. Но Јакинт то не хте јести, и после 8 дана умре у тамници. И видеше тамничари два светла ангела у тамници: један покриваше тело мучениково својом светлом одећом, а други полагаше диван венац на главу његову. И сва тамница беше светла и мирисна. Чесно пострада млади Јакинт и вечном славом увенча се 108 год.

2. Св. Анатолије патријарх Цариградски. Најпре био презвитером у цркви Александријској, но после смрти патријарха Флавијана, би узведен на престо Цариградског патријарха 449 год. У његово време Цариградски престо би признат равним Римскоме престолу и то на Васељенском Сабору у Халкидону 451 год. Много се борио за чистоту вере православне, много је страдао од јеретика, док најзадне би од њих и убијен 458 год. у време Лава Великог. Управљао црквом близу 9 година, и преселио се међу свете Јерархе у царству Божјем.

3. Преп. Александар. Рођен у Азији, школован у Цариграду, и по свршетку школе одао се војној служби и постао официр. Читајући Свето Писмо наиђе на речи Спаситељеве: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мат. 19, 21). Ове речи толико утицаше на њега, да одмах све своје продаде и раздаде и удаљи се у пустињу. После дугих подвига и трудова на очишћењу самога себе установио Обитељ Неусипајушчих са нарочитим уставом. По том уставу богослужење је текло дан и ноћ безпрекидно у његовој обитељи. Братија су била подељена у 24 чреде; свака је чреда знала свој час дана или ноћи, и одлазила је у цркву, да настави читање и појање претходне чреде. Путовао је много, без игде ичега, по источним странама, просвећивао људе вером Христовом, прео се с јеретицима, чинио чудеса благодаћу Божјом, остарео служећи Господу Христу, и најзад скончао свој земни живот у Цариграду 430 год., где су његове мошти пројављивале чудотворну моћ и славу, којом Бог прославља свете слуге Своје.

4. Преп. Исаија Отшелник. Подвизавао се у Мисирском Скиту у V и VI столећу. Спомиње се у књизи св. Варсонуфија и Јована (одговор 249 и др.) као муж особите светости. Писао је многа поучења за монахе и отшелнике. Но од његових списа мало је преостало а много уништено од муслимана. Св. Исаија говорио је: „Ум пре него се пробуди од сна лености налази се с демонима". „Круна свију добрих дела састоји се у томе, да човек положи сву наду своју на Бога, да прибегава к Њему једином свим срцем и свом снагом, да буде испуњен милошћу према свима, и да плаче пред Богом молећи се за помоћ и помиловање." Какав је знак, да је човеку неки грех опроштен? „Знак да је грех опроштен јесте то што грех тај не производи више никаква дејства у срцу твом, и што си га ти заборавио до те мере,да у разговору о сличном греху, ти не осећаш никакве наклоности томе греху, као нечем сасвим туђем теби. То је знак, да си помилован." Узалуд и молитве и подвизи човеку који таји у себи злобу на ближњега и жељу за осветом. „Старај се свим силама, да устима не говориш једно а у срцу имаш друго." Круна добродетељи јесте љубав, круна страсти јесте правдање грехова својих."



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ перподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈАКИНТА

За царовања цара Трајана[1] у Риму, настаде велико гоњење на хришћане, јер цар беше издао заповест да сви у његовој држави имају приносити жртве боговима, а који то не жели чинити, да буду стављани на муке.
У то време живљаше у царском двору један изврстан младић, по имену Јакинт, родом из Кесарије Кападокијске[2], и имађаше двадесет година. По звању он беше царев коморник, и стално се налажаше поред цара. Истински хришћанин по вери и целомудреном животу, Јакинт тајно служаше Христу Богу, украшавајући себе чистотом, уздржањем, кротошћу и свима добрим делима.
Једном о неком празнику у част гадних богова цар Трајан свенародно приношаше жртве идолима. Дивни јуноша Јакинт не пође са царем к идолима већ остаде у двору, и повукавши се у једну одвојену малу одају усрдно се мољаше једином истинитом Богу. То примети Јакинтов вршњак Урвикије, који такође беше коморник. Прислушнувши Јакинтову молитву, Урвикије оде и достави цару да Јакинт, преступајући заповест царску, моли се неком Исусу Христу и назива Га Богом.
У то време цар Трајан обедоваше на погани празник пред целим народом. Наредивши да му доведу Јакинта, цар му пружи идоложртвено месо, заповедајући му да пред њим једе. А врли војник Христов Јакинт, прекрстивши се, рече цару: Мени хришћанину не доликује да једем оскрнављено; ја бих желео да и ти оставиш заблудно служење идолима, демонима празновање и погане жртве, и да познаш јединог истинитог Бога, и да Њему служиш.
Сви који јеђаху са царем и који му служаху, видећи такву смелост младића Јакинта, запалише се гневом против њега, а цар му рече: Младост твоја, Јакинте, чини те гордељивим, и ти ли, недостојни, учиш мене да не служим отачким боговима него некаквом Христу, кога не знамо ни ми, нити Га оци наши знађаху? - Одговори свети Јакинт: Ти не знаш Христа, јер си недостојан да познаш Њега, истинитог Бога, који је створио небо и земљу и море и све што је у њима, који је даровао људима светила небеска, и који је саздао човека по образу Свом. Истину говориш о себи када кажеш да не знаш Њега, кога и оци твоји, као деца гнева, не познаше. А ја сам рођен и васпитан од благочестивих и христољубивих родитеља, и научен да Му служим и да Му се клањам.
Разљутивши се на светитеља због таквог одговора, цар нареди присутним слугама својим да га бију по устима. Слуге одмах скочише на Христова мученика и стадоше га жестоко бити не само по устима него и по образима; а када он паде на земљу, они га свирепо газише ногама, говорећи: Како смеш тако дрско одговарати цару?
Затим нареди цар да престану бити мученика. А свети мученик лежаше на земљи и не могаше устати од љутих батина и гажења ногама. Међутим Трајан нареди да се мученику силом гурају у уста идоложртвена јестива. Али свети мученик Христов, чврсто стиснувши зубе и уста, никако не допусти да му се угура идоложртвена гадост. Тада нареди цар да мученика окују у железне окове, да му забију ноге у кладе и затворе у тамницу.
Сутрадан цар, продужујући заједно с народом празновање истог поганог празника, нареди да се на видном месту поређају сва оруђа за мучење и да се из тамнице доведе мученик Јакинт ради саслушања. Када свети мученик би доведен, Трајан га упита: Хоћеш ли се, младићу, покорити нашој наредби или ћеш и надаље остати упоран? Предвиђам да ће те гордељиви ум твој довести до страшних мука; боље је, послушај ме и принеси жртву боговима, ако не желиш да погинеш у жестоким мукама. - Али слуга Христов, остајући душом и телом тврд као дијамант и имајући силу Господњу која му помагаше, одговори Трајану: Ја сам хришћанин, Христа поштујем, Њему се клањам, и Њему приносим на жртву живу себе самог; а бесима твојим нећу принети жртву, и претње се твоје не бојим, јер ниушта не сматрам муке, и ти нећеш моћи приморати на ваше безбожје мене, слугу Христовог: нити ћеш ме преластити да ради краткотрајног живота оставим вечни живот. Чини са мном што хоћеш!
Бесан од јарости, цар нареди да најпре непоштедно туку простртог на земљи светог младића, па да му затим, обесивши га на мучилишту, железним ноктима кидају тело. Јуначки трпећи све то, мученик викаше к цару: Хришћанин сам! слуга сам Христов, и нећу Га се одрећи! А ти, мучећи ме за Христа, чиниш ми не мало добро. Хајде, пронађи још веће муке за мене, јер желим да више страдам за Господа мог, док насиље твоје не победим трпљењем својим, помоћју Владике мог Христа, који помаже свима што са вером призивају пресвето име Његово.
А кад би један сат по подне и сви се на гледалишту веома чуђаху мучениковом трпљењу, цар нареди да мученика скину са мучилишта и да га окована опет воде у тамницу, заповедивши стражарима да му не дају никакву другу храну и пиће сем жртвеноидолских јестива, да би га глађу и жеђу приморали да једе од ових. Стражари строго испуњаваху заповест цареву: свакодневно доносећи храну и пиће од идолских жртава, стражари их остављаху светоме у тамници. Но сутрадан изјутра долазећи к мученику у тамницу, налажаху недирнутом храну и пиће, пошто свети мученик не хоћаше ни да погледа на та идоложртвена јестива као на неку погану гадост. И свети мученик провођаше многе дане у глади и жеђи, непрестано се молећи Богу и веселећи се духом као на некој пребогатој гозби, јер беше храњен благодаћу Светога Духа.
Међутим Трајан, шаљући слуге, питаше стражаре: једе ли Јакинт од жртвеноидолске хране која му се доноси? Стражари одговараху, да он ни прстом неће да додирне ту храну, већ проводећи без хране и пића радује се и узноси молитве Богу своме. Слушајући то, Трајан се срђаше на стражаре, и претпостављаше да неко доноси Јакинту другу храну, и прећаше стражарима смрћу. Но стражари га са заклетвом увераваху да нико други не долази код мученика, да они врло будно чувају тамницу, и да не дозвољавају никоме ни да јој се приближи.
Када наступи тридесет осми дан мученикова тамновања и један од стражара по обичају уђе у тамницу, он виде тамницу пуну неисказане светлости и два анђела поред светог мученика: један му покриваше тело пресветлом одећом, а други му стављаше на главу предиван венац. Видевши то, стражар се силно препаде и баци што ношаше, па одјури к цару и обавести га о ономе што виде. Цар не поверова томе, сматрајући да су то неке варке, стваране мађиоништвом, и донесе одлуку да мученика стави на још страшније муке.
Два дана након тога севши на судишту у гледалишту, Трајан посла да сужња доведу из тамнице ради мучења, рекавши: Да видим како ће му помоћи његов Христос, да ли ће га избавити из мојих руку? - Но када слуге уђоше у тамницу, нађоше светог мученика где је скончао у Господу[3], и угледаше анђеле у облику пресветлих младића где са свећама у рукама стоје око тела његова, док тамница беше препуна неисказане светлости и миомира. Обузети страхом, слуге побегоше из тамнице и известише цара о ономе што видеше.
Испунивши се стида и јарости, цар посла мноштво слугу да изнесу из тамнице тело умрлога. Ушавши у тамницу, слуге ништа друго не видеше осим мртвога тела, које они и изнесоше из тамнице. Тада цар нареди да се чесно мучениково тело изнесе ван града и баци на пусто место да га поједу звери, пси и птице. При томе он заповеди стражарима да буду недалеко од тог места, да хришћани не би украли мучениково тело. И тако тело светог мученика лежаше дуго време, ничим не повређено, јер га анђео Божји чуваше.
Једне ноћи једном чесном презвитеру, мучениковом сроднику, по имену Тимотију, јави се анђео и нареди да узме мучениково тело. Презвитер узе са собом неке верне из свога дома, оде ноћу на оно пусто место, и узе свето тело мучениково, никим неометан. Доневши га у свој дом, он га положи у једној унутрашњој одаји, обавивши га чистом плаштаницом са мирисима. И презвитер свакодневно паљаше кандило крај ковчега са светим телом мучениковим и кађаше тамјаном.
После тога презвитер Тимотеј поживе неколико година, па кад се приближи своме крају, повери мошти светог мученика једној чесној удовици, светој по животу и старој по годинама. Она с радошћу прими то неоцењиво благо, чесно га чуваше у своме дому, и онако исто сваки дан паљаше кандило и кађаше. Од светих пак моштију излажаше силан мирис и испуњаваше одају. Ова жена никоме не причаше о светитељевим моштима, пошто сав град служаше идолима. Само се она сама дан и ноћ са сузама мољаше крај светих моштију мученика Христова.
Пошто прође много времена и ова се удовица приближи својој кончини, догоди се да један човек услед главобоље изгуби очни вид. Читаву годину дана он не виде белог видела, нити му лекари могоше што помоћи. Њему се ноћу у саном виђењу јави свети Јакинт, и рече: Човече, хоћеш ли да се исцелиш од болести и очњег слепила? - А он упита: Ко си ти који ми говориш то? Светитељ одговори: Ја сам слуга Христов Јакинт, лекар свих болести. - Молим те, рече му на то болесник, узми све моје имање које имам, само ми дај да видим видело, пошто, седећи у тами, много тугујем и патим. - Свети Јакинт му одговори: Забадава ће те исцелити Бог мој, само уради што ћу ти наредити: узми тело моје које се налази код оне удовице што станује близу тебе, и пошљи га у моје отачаство, у кападокијски град Кесарију; очи пак своје помажи јелејем из кандила што гори крај мога ковчега, па ћеш прогледати.
Поверовавши виђеноме у сну, тај човек устаде са одра свог, и вођен оде у удовичину кућу, и исприча јој мучениково јављање и наређење. Удовица га уведе у унутрашњу одају, у којој лежаше светитељево тело, даде му уље из кандила, којим он, чим помаза слепе очи своје, одмах потпуно прогледа, али закасни са извршењем светитељевог наређења. И пошто прође неко време, очи његове поново покри густи мрак и он ослепе. Тада он вођен поново оде к моштима светог мученика, просећи исцељење. При уласку у одају где почиваху мошти светитељеве, он чу глас који му говораше одозго: "Онај који је изиграо, сам је изигран". Тада он, павши пред мошти светога, са сузама говораше: Дај ми сада да прогледам, угодниче Божји, па ћу одмах испунити што си ми наредио! - Затим уставши, он поново помаза очи своје уљем из кандила, и поново прогледа свесветлим прогледањем: јер му се отворише не само телесне него и душевне очи, и поверовавши у Христа он би просвећен светим крштењем.
У то време престави се она блажена удовица. Тада новопросвећени хришћанин узевши ковчег са моштима светога и запечативши га, посла га по верним људима у Кесарију Кападокијску. При томе наложи овим људима да, када се приближе граду, пусте мазге, које возе кола са моштима светога, да иду саме, па где се зауставе, ту да се положе мошти, јер је свети мученик тако наредио. Када ови верни људи са моштима стигоше близу града Кесарије, и беху на домаку градске капије, зване Севастијска, они пустише мазге да иду саме. И оне, никим не вођене, дођоше пред кућу у којој се родио мученик. Но у то време већ се беху његови родитељи преставили из овог живота. Тада верни којих беше у граду сабраше се, веома радосни што им дођоше мошти светог мученика, и чесно положише у тој кући свете мошти у мермерном ковчегу, славећи Господа нашег Исуса Христа.
Мученик свети Јакинт сконча у Риму трећег јула, глађу и жеђу морен, али вером, молитвом и благодаћу Светога Духа сићен, када над незнабошцима владаше Трајан, док над хришћанима царује Господ наш Исус Христос, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АЛЕКСАНДРА, првоначелника обитељи Неуспављивих

Свети преподобни отац наш Александар родио се у Азији. Још у младим годинама он дође у Цариград ради образовања; и ту дуго изучаваше разне науке, и постаде савршен у световној философији. А када стиже у зреле године, он ступи у војну службу, и са временом постаде војсковођа. Волео је да чита књиге, и у слободним часовима много је читао Свето Писмо, јер беше човек поштен, добродетељан, постојан, богобојажљив, украшен целомудријем и уздржањем. Прочитавши Стари и Нови Завет, он се удуби умом у еванђелске речи, изговорене пречистим устима Христовим: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај што имаш, и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном (Мт. 19, 21). Размишљајући о овим речима Христовим, и чврсто верујући у њих, он поче продавати своје имање, које у њега беше велико према достојанству чина његовог, и добијене новце раздаваше сиромасима и невољнима; при томе он већ беше донео неизменљиву одлуку, да се одрекне света и свега у свету, и да постане Христов подражавалац. Чувши пак да у Сирији постоје свети људи који воде богоугодан живот у општежићима, он зажеле да иде тамо. И одбацивши свој чин, и оставивши своје пријатеље, и дом, и робове, и сваку житејску бригу, он отпутова у Сирију. Стигавши тамо у један општежићни манастир, у коме авом беше преподобни Илија, он умоли оца да га прими за инока у ред братије. И будући прибројан лику инокујућих, он проживе у том општежићу четири године, ревносно проходећи сва налагана му послушања, и обучавајући се у постничким подвизима, и даноноћно се усрдно бавећи молитвом и читањем књига. Више свега пак он се стараше да проникне у смисао псалама Давидових, да би познао силу свакога стиха псаламског. И распитиваше о томе искусне, и наслађиваше се срцем, и разнежаваше се духом, и усрдно се мољаше Богу да му одозго подари разумевање недокучивих тајни у Светом Писму, што и доби од благодати Светога Духа.
Видећи да у свима општежићима братија имају излишну бригу о храни и оделу, он се опомињаше еванђелских речи Христових, које наређују не бринути се о јелу, пићу и оделу, и о сутрашњем дану; и беше тврдо убеђен да ће промислитељ Бог, који храни птице небеске и одева траву у пољу, утолико пре хтети и моћи прехранити и оденути људе који Му служе, само ако најпре буду искали царства Божијег и правде његове (ср. Мт. 6, 25-34). Обузет таквим мислима, преподобни Александар узе једнога дана своје Еванђеље, оде код аве Илије и упита га: Оче, је ли истина све што је написано у Еванђељу? - Чувши ово необично питање, преподобни Илија се зачуди и смути, јер помисли да је преподобни Александар прелашћен од ђавола неким неверјем, и не одговарајући му ништа на питање, сеђаше погнуте главе. Затим ава Илија рече присутној братији: Браћо, помолимо се Богу за брата нашег Александра који је запао у неке вражије мреже. - И уставши, сатвори молитву са сузама. Потом, обраћајући се Александру, упита га: Откуда ти дође тако сумњалачки помисао, да не верујеш ономе што је написано у Еванђељу? - Александар одговори: Не неверујем ја, оче, него само питам, је ли истина све што је написано у Еванђељу? - На то рекоше братија: Ваистину је истинито све, и ту не може бити никакве сумње. - Александар их тада упита: Ако је истинито све, зашто онда не извршујемо то? - Одговорише му братија: Немогуће је човеку немоћну испунити то на делу.
После таквог одговора Александар, запламтевши духом и сматрајући за штету дотадашњи живот свој, проведен не у потпуном испуњавању еванђелских речи, донесе одлуку да иде у пустињу, да би тамо лакше могао испунити гореспоменуте еванђелске речи. Измоливши благослов од преподобног Илије и поздравивши се са братијом, он уздајући се у Господа, пође не носећи са собом ништа сем Светог Еванђеља. И проведе у пустињи седам година, не бринући се ни о чем земаљском. А како је, по промислу Божјем, био храњен у пустињи, видеће се из овога што следи.
После седмогодишњег боравка свог у пустињи, преподобни Александар дознаде да не сувише далеко од њега постоји једно незнабожачко насеље, у коме сви служе демонима, пошто су идолопоклоници. Запаљен ревношћу по Богу, преподобни оде у то насеље и запали тамошњи храм идолски. Угледавши то, житељи се слегоше код горећег идолишта, и нађоше тамо преподобног Александра. Он не беше побегао, већ је намерно чекао да се к њему слегну житељи идолопоклоници, јер није хтео да сакрије од њих дело које је учинио. Када га они стадоше питати, ко запали храм, он признаде и рече: "Ја га запалих". Чувши то, они полетеше на њега хотећи да га убију, али Бог чуваше слугу Свога. Неки од житеља не пристајаху на убијање Александра, нити допуштаху, и настојаваху да се запалитељ преда градском суду. А када се житељи стишаше мало од јарости, свети викну к њима, говорећи: О људи! сами схватите своју заблуду и познајте истину; избегните вечиту осуду, ја вам објављујем царство небеско.
И стаде им светитељ апостолски проповедати реч спасења. Неки га слушаху, а друти не обраћаху пажњу на његову проповед, него га одведоше и предадоше градском суду. У том граду беше тада градоначелником Равул. Слушајући реч Божју из уста преподобнога, Равул се дуго препираше с њим о вери, позивајући се на своје незнабожачке књиге, па му још и много прећаше мукама. Али увидевши најзад да је преподобни Александар кротке нарави, мудар у одговорима, и непобедив у своме учењу, Равул му не учини никакво зло. Напротив, Господ удеси тако те овај градоначелник позва насамо к себи Александра, па га упита: Реци ми истину, какву наду имате ви хришћани, када тако презирете живот свој? - Осмехујући се, преподобни одговори Равулу: Није тако као што ти кажеш; ми не презиремо свој живот, него се старамо да га сачувамо бесмртним занавек. Јер је истинити живот - живети вечито, а живети привремено - то није живот већ смрт. Стога ми овај временски, смртни живот презиремо ради будућег вечног, бесмртног живота, јер је писано: Који изгуби душу своју у овом веку, наћи ће је у вечном животу (Мт. 10, 39).
Равул га на то упита: А где се ви надате бити када пређете из овог живота? - Светитељ му онда стаде причати о царству небеском и о вечним благима која су припремљена праведницима. Но неверном незнабошцу речи светитељеве изгледаху као басна. Ипак, желећи да још слуша светитељева казивања, он га упита о почетку свете вере. Тада преподобни, поучавајући га богопознању и објашњавајући му Божје милосрђе према људима, стаде му казивати о делима Господњим од створења света па све до крста и добровољне смрти Христове, и до Његова васкрсења и славног узнесења на небо. И проведоше у том разговору дан и ноћ, не окусивши ни јела ни пића, нити задремавши. А када беше реч о оветом пророку Илији како речју закључа небо и како молитвом низведе огањ на жртве, који жреци не могоше измолити од Ваала и других богова, Равул се смејаше слушајући то, и говораше: Све су те ваше хришћанске басне лаж. Ја ти саветујем оно што је корисно: заједно с нама принеси жртве боговима нашим: они су милосрдни, па ће ти опростити неправду коју си им у незнању учинио спаливши храм њихов.
Светитељ на то рече: Ако су стварно богови они које ти називаш боговима, зашто онда у дане пророка Илије не послушаше своје жреце када они цео дан вапијаху к њима, нити сведоше огањ с неба на жртве? А слуга Божји Илија беше сам, и једном се помоли к нашем једином, на небесима живећем Богу, и одмах паде огањ с неба и спали не само дрва и жртву, него попи и воду и камење и прах. А потом и на два педесетника, који су хтели да ухвате пророка, паде огањ с неба и прождре њих и њихове војнике.
На то се Равул громко насмеја и рече: Ако је то истина, онда хајде, учини и ти то исто, пошто називаш себе слугом Бога свог. Ево, пред нама је мноштво трски и суварака; помоли се дакле Богу своме, као и Илија, да сиђе огањ с неба и спали то. Тада ћу и ја рећи, да нема другог Бога осим Бога хришћанскога. - Светитељ рече Равулу: Помоли се најпре ти боговима својим, да они то учине. - Равул одговори: Ја немам ни такве силе ни смелости према мојим боговима, него се ти помоли своме Богу.
Тада свети Александар, опоменувши се еванђелских речи: све је могуће ономе који верује (Мт. 9, 23), стаде на молитву, с чврстом вером уздајући се у Бога. И тек што подиже руке своје и поче се молити, одмах паде огањ с неба на трску и суварке и спали их пред очима њиховим. Видећи то, Равул се препаде, и бојаше се да не падне и на њега огањ и прождре га као педесетнике при Илији пророку. И повика Равул громким гласом, говорећи: Ваистину је велик хришћански Бог! - И хоћаше Равул да то чудо објави народу, али му светитељ строго запрети да никоме не казује. И ћуташе Равул, тајећи у себи и никоме не причајући о том чуду, све док преподобни Александар беше у животу. А после његове блажене кончине он објави о том чуду пред епископима и монасима, призивајући Бога за сведока.
После овог ужасног чуда, градоначелник Равул проведе целу седмицу заједно са светим Александром, учећи се од његових богонадахнутих поука јасноме познању тајана свете вере и упућујући се на прави пут спасења. Затим мољаше да буде просвећен светим крштењем, пошто се већ приближавао пресветлн празник Христова Васкрсења. Но ненавидник спасења људског ђаво, желећи да омете извршење овог светог дела, подметну Равулу мисао да свето крштење прими не у граду него у цркви која се налазила на три потркалишта ван града. И кренуше тамо, праћени многим грађанима са женама и децом. А када стигоше тој цркви, затекоше тамо једну страшно бесомучну девојку. Равул се препаде и рече: Не желим да будем хришћанин, јер ево ову девојку кажњавају богови што је примила хришћанску веру. Бојим се да се то исто не деси и мени.
Рекавши то, Равул крену од цркве са намером да се врати натраг. Али га светитељ задржа и рече му: Зашто се подајеш ђаволском искушењу? Ова девојка је, по попуштењу Божјем, кажњена за грехе своје. Она се била обећала да служи Богу у девичанској чистоти, али не одржа своје обећање, и због тога страда од бесомучности, будући предана Сатани, да би се дух њен спасао. А да је то истина, пођи сам к њој, па ћеш својим ушима чути шта она сама прича о себи.
Равул оде к бесомучници и чу где она громко исповеда своје грехе, због којих Бог допусти да Сатана уђе у њу и да је мучи. Чувши то, Равул одбаци сваку сумњу и моли светитеља да га крсти. А када се крсти и изиђе из свете купељи, то бела одећа, која му, по хришћанском обичају, беше припремљена за свето крштење, обрете се сва од врха до дна исписана црвеним крстовима. Овом се чуду удивише сви људи и жене који беху дошли тамо са Равулом, и мољаху светитеља да и они буду крштени. А свети Александар, желећи да се увери да ли они истински верују у Христа, рече им: Треба најпре да делом покажете своју веру. Хајдемо сада у град, и ако ко од вас има идоле у свом дому, нека их изнесе насред града и својим рукама разбије у комаде, па ће се после тога удостојити светог крштења.
На то сви одмах пристадоше. И отишавши у град, изнесоше из својих домова велико мноштво идола и разбише их насред града, па се онда сав град просвети светим крштењем. Преподобни остаде неко време у граду, утврђујући новокрштене у светој вери. А када виде да су се добро утврдили у побожности и узносе благодарност Богу за то, он рече Равулу и још некима ово: Досад сте били храњени млеком, сада треба да се прихватите тврде хране. Ако дакле који од вас хоће да буде савршен у хришћанском животу, нека послуша ове Христове речи: Продајите што имате и дајите сиротињи; начините себи ризницу која се никад неће испразнити на небесима; не брините се за сутра, него иштите најпре царства Божјега, а Отац Небески даће вам све што вам треба (ср. Лк. 12, 33; Мт. 6, 34.33.32).
Чувши то, Равул рече: Ја не могу бити такав савршени хришћанин. Јер ако све продам и раздам, ко ће онда мноштво домаћих мојих хранити? и како се без бриге може стећи оно што је потребно за живот? Ако пак хоћеш да ме увериш у то, покажи ми на делу: хајде, бар један дан прехрани ти мене и све моје домаће без икакве бриге о томе. Не знам како ћеш ти то моћи урадити када си и сам сиромах, те ни за себе сама немаш хране ни за један дан. А када то не можеш учинити у граду, шта ћеш онда радити у пустињи, ако ми оставимо све и пођемо за тобом.
Светитељ, имајући велико уздање у Бога, одлучно рече: Узми домаће своје, а поред њих узми и пријатеље своје које хоћеш, па их поведи на цео дан у коју хоћеш пустињу, далеко од људи; бићу и ја са вама; при томе нека нико не поноси са собом ни трунке хлеба, нити какве друге хране; па ако вас Бог не нахрани, као некада Израиљце у пустињи, онда немојте веровати мојим речима.
Равул пристаде на то. И сутрадан устаде рано, узе са собом мноштво домаћих и пријатеља и пође са њима и са преподобним Александром у једну непроходну пустињу, желећи да на делу види остварење светитељевих речи. Пошто су путовали цео дан, они се у пет сати после подне зауставише на једном месту између двеју гора, ка којима ни откуда не беше никакве стазе нити икаквих трагова. И свети Александар по обичају свом стаде вршити вечерње богослужење; а Равул и његови сапутници, будући гладни, помишљаху шта ће јести. Када светитељ завршаваше молитву, они угледаше једног човека, простог сељака, где иде к њима и води коња, са огромним товаром, у коме беху чисти и врући хлебови, воће и поврће. И рече преподобни Равулу: Примите ту храну, и не будите неверни него верни.
Они с радошћу примише донесену храну, и Равул, чудећи се са својим пријатељима, рече: Откуда се у овој пустињи обрете човек са оваквом храном? Ми цео дан путовасмо док једва овде стигосмо; а овоме човеку ваљало је кренути од куће у поноћ, да би у ово време стигао на ово место. Но ако је и у поноћ пошао од куће, како су му онда ови хлебови врући, као да су овог часа извађени из пећи?
Тако чудећи се, они упиташе човека: Одакле си, и ко те посла овамо? - Човек им одговори: Господин мој посла вам ово, да не бисте били гладни. - А када хтедоше још нешто рећи томе човеку, он намах постаде невидљив заједно са коњем, јер то беше анђео Божји у облику простога човека. Њих све спопаде ужас и дивљење, и тада сви они повероваше речима преподобнога, или боље речима Христовим, да се ни о чему не брину они који служе Господу него да се ослањају на промисао Божји. Затим, узневши благодарност Богу, они једоше и преноћише тамо, па се сутрадан вратише у град.
Помоћу овог чуда може се разумети чиме се преподобни Александар хранио седам година у пустињи, не бринући се ни о чему земаљском. Окрепљен силно овим чудом и жељом да се у тишини упражњава у богомислију, градоначелник Равул се прво одрече свога положаја, па онда поче продавати своје имање и раздавати сиромасима, и то уз пристанак своје жене и кћери, којима остави потребан за живот део. Затим жена његова са кћерима подиже манастир, свим срцем послужи у њему Богу, и веома Му угоди. А Равул, раздавши све своје и пустивши на слободу робове своје, оде у пустињу, из које после неколико го дина би изведен и постављен за епископа граду Едеси[4]. У својству епископа он поживе много година, као светлост просвећујући своје стадо. А сада да се вратимо на повест о преподобном Александру.
Свети Александар, гледајући како цвета и напредује у благодати Господњој град који он просвети светом вером, весељаше се духом, али га срце вуцијаше у пустињу. Грађани пак жељаху да им он буде епископ, и досађиваху му силним молбама односно тога. Али он не пристајаше; и када хтеде да потајно оде од њих, они дан и ноћ стражараху код градских капија, да не би отишао од њих отац и учитељ њихов. Међутим преподобног, као некада светог апостола Павла, неки његови ученици спустише ноћу у котарици преко градског бедема, и он се упути у пустињу на омиљено безмолвије, на омиљено усамљеничко молитвено тиховање. Путујући два дана пустињом, он наиђе на обиталиште разбојника. Разбојници га узеше и одведоше своме харамбаши. Својим богонадахнутим речима преподобни не само укроти звероподобног харамбашу него и сурово и свирепо срце његово доведе до умилења, те и он поверова у Христа, и кроз неколико дана би просвећен светим крштењем. Извршивши крштење над њим, преподобни га упита: Шта си пред крштење искао од Бога у души својој? - Он одговори: Искао сам да ми Господ, по очишћењу грехова мојих у светој купељи крштења, што пре узме душу. - Светитељ му на то рече: Што си искао, биће ти.
И у осми дан по крштењу, када овај новокрштени, после свог очишћења у светој купељи, још и многим сузама истинског покајања добро опра грехе своје, он се престави ка Господу. Видевши то, и остали разбојници приступише к светој вери. И пошто се крстише, они се одадоше суровом покајању, и после кратког времена само то разбојничко обиталиште постаде манастир: јер ги разбојници, одрекавши се света, постадоше изврсни монаси. Преподобни проведе с њима доста, времена, заведе им монашки устав и постави им искусног старешину. После тога, целивавши их у Господу, он крену у најудаљенију пустињу, радујући се духом о спасењу душа људских. Путујући два дана он стиже до реке Еуфрата. Прешавши преко реке, он нађе велико празно буре, укопано у земљу, и настани се у њему. Дању је ходио по горама и пустињским дубодолинама, а ноћу се враћао к своме обиталишту - бурету. Чиме се пак он хранио, о томе не треба питати, када он и Равулу и дружини његовој у пустињи измоли хлеб од Бога, као што је горе то описано. Преподобни је на овом месту живео дуго времена.
По Божјем наговештају, к њему почеше долазити братија и насељавати се поред њега, желећи подражавати равноангелни живот његов. Боравак преподобнога на том месту продужи се двадесет година. За то време устроји се ту, крај Еуфрата, велика киновија, велики општежићни манастир, у који се сабра мноштво братије. Беше ту братије до четири стотине људи, из разних земаља: Грчке, Рима, Сирије и Египта. Бог сабра толико стадо и повери га добром пастиру, преподобном Александру. Но у томе је најчудесније ово: при малом старању о храни и оделу, толики број братије имађаху сваки дан све што им је потребно, а оно што им је преостајало није се чувало за сутра, него се све раздавало сиромасима који су им долазили и путницима. Промисао Божји сваки дан шиљаше храну слугама својим.
У тој киновији се најпре установи нови, до тада непознати, поредак неуспављивих. Преподобни Александар заведе прво да братија седам пута на дан иду у цркву на славословље Божје, по речи светог пророка који говори: Седам пута на дан хвалим те за судове правде твоје (Пс. 118, 164). Затим размишљајући и расуђујући о другим речима истога пророка: благо човеку који се поучава дан и ноћ у закону Господњем (Пс. 1, 1.2), преподобни се питаше у себи: је ли могуће човеку да на делу изврши ову пророкову реч - да се и дању и ноћу неуспављиво поучава у закону Божија славословља? Када то не би било могуће, говораше он себи, онда Свети Дух не би ни изрекао то устима пророка. - И жељаше преподобни да такав поредак установи у својој киновији, да би у цркви и дању и ноћу било непрекидно и неуспављиво псалмопојање. Ако је, говораше он, због телесне немоћи немогуће једноме човеку да то врши у келији, онда је то могуће да врше многи у цркви, смењујући се по сату.
Тако преподобни размишљаше у себи, али се не усуђиваше да то заведе без Божјег благоволења на то. И опоменувши се речи Христове: Иштите, и даће вам се; куцајте, и отвориће вам (Мт. 7, 7), он поче усрдно молити Господа Христа и куцати у двери милосрђа Његова, да му открије, је ли Му по вољи његова намера и хоће ли Му бити пријатан такав поредак: да, као што анђели на небесима свагда славе Бога, тако и људи на земљи, који су у његовој киновији у монашком анђелском чину, прослављају Бога дању и ноћу псалмопојањем у цркви, која је земно небо. О овоме се преподобни мољаше Богу три године са многим пошћењем и са свуноћним мољењима. И јави му се Господ на јави, и рече му: Своју намеру почни, јер ми је пријатна.
Ово јављење Господње њему, преподобни исприча неколицини најдуховнијима међу братијом, али тако као да је то јављење имао неко други, следујући у томе примеру светог апостола Павла који је рекао о себи: Знам човека који би узнесен до трећега неба (2 Кор. 12, 3), мада је тај човек био он сам. После тога преподобни приступи остварењу своје Богом благословене намере. Он раздели братију на двадесет четири чреде, према броју часова у дану и ноћи, да би се сваки, знајући час своје чреде, јавио ка томе времену на место псалмопојања. Појали су се псалми Давидови; појани су по стиховима, на два хора; не брзо, и то ван времена у које су вршена обична црквена богослужења. За време вршења ових богослужења био је прекидан новоустановљени поредак псалмопојања. На тај начин у цркви ове киновије и дању и ноћу непрестано славословљаху Бога, због чега ова киновија и би названа: обитељ неуспављивих. Установи преподобни при псалмопојању и број поклона на сваки дан, према броју оних опраштања, који Господ прописује за праштање ономе који греши: седам пута седамдесет, што износи четири стотине деведесет. Поред тога преподобни установи, да се по завршетку сваке црквене и манастирске службе и свакога дела произносе речи: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.
Установивши такав поредак у својој обитељи, преподобни размишљаше шта је још потребно ка Богоугођењу. И опоменувши се псаламске речи: Научићу безаконике путевима Твојим, и незнабошци ће се к Теби обратити (Пс. 51, 15), он говораше у себи: потребно је бринути се не само о своме спасењу, него и о спасењу других, нарочито о обраћењу незнабожаца. А пошто у то време беше много идолопоклоника у тим крајевима, он одлучи да неке од братије пошаље на проповед Христову. И за ту службу он изабра седамдесеторицу најискуснијих и најогњенијих у вери, према броју оних Христових ученика, о којима свети еванђелист Лука пише: Потом изабра Господ и других седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место (Лк. 10, 1). Изабравши толико ученика, и помоливши се за њих, подражавалац Христов преподобни Александар их посла на проповед Христову по два и два у сва околна идолопоклоничка насеља. И помагаше им благодат Божја молитвама преподобног оца, те њихови трудови не бише узалуд, јер многе од незнабожаца приведоше Христу.
По навршетку двадесет година свога боравка крај реке Еуфрата преподобни Александар, видећи своју киновију потпуно уређеном, и поредак неуспављивих и све прописе подвижничког живота утврђенима, узвесели се духом и много благодарности узнесе Богу. Но имајући у срцу велику ревност и жељу за спасењем душа људских, он намисли да отпутује у Персијску земљу, где многобожачко безбожје беше веома укорењено. И изабравши на тај свој пут њих сто педесет између братије, он остале повери опитном старцу Трофиму, кога и за игумана постави. Затим давши братији благослов и мир, он са стопедесеторо изабране братије пређе реку Еуфрат и крену пустињом ка Персијској земљи, не носећи ништа сем светих књига. Јер и на путу којим је ишао, он са братијом не прекидаше двохорско непрекидно псалмопојање, као и у цркви, смењујући се по реду према часовима у дану и ноћи. Желећи пак да испита трпљење своје братије, он их вођаше по пустињи без хране, наредивши им да се у одређено време хране шумским јагодама, којих је једино и било тамо. Неки нетрпељивији међу њима почеше роптати у себи, као некада Израиљци на Мојсија, говорећи: "Изведе нас у ову пустињу да нас умори глађу". И помишљаху да се потајно врате у обитељ. Таквих беше тридесет. А преподобни, Божјим откривењем сазнавши њихове помисли, изобличи их као маловерне и нареди им да се врате натраг. Осталима пак рече громким гласом: Верујте ми, браћо, данас ће нам Господ послати изобилну храну и посрамити неверје.
Утом се већ приближише ка границама Персијске земље, на којима грчкоримски цареви беху подигли мале, али утврђене градове, у којима се налажаше војска за одбрану од најезде варвара. Када већ недалеко од тих градова преподобни са братијом путоваше пустињом, неочекивано им, по наређењу Божјем, изађоше у сусрет војеначалници тих градова, звани трибуни, са изврсним хлебом и другом разном храном, и молише светитеља да посети и просвети градове њихове, пошто у њима обитава много служитеља демона. Прихвативши се најпре с благодарношћу донесене хране, преподобни онда одасла натраг у киновију оне који се беху показали маловерни и нетрпељиви. Затим обиђе оне градове, и уз помоћ благодати Божје он их за кратко време проповеђу Еванђеља све обрати Христу. У једном пак од тих градова не хтедоше примити његово учење, нарочито када чуше како учи о милостињи и издашном давању невољнима. Богаташи му тада рекоше: "Ти си дошао да нас осиромашиш". Због тога преподобни оде од њих, а Бог их наказа бездаждијем: јер три године не би им дажда, док не увидеше свој грех. Тада стадоше тражити преподобнога; и нашавши га у Антиохији они га умолише да им опрости грех. После тога силна киша напоји њихову земљу, и би велико изобиље плодова земаљских, а и душа њихових обраћење к Богу.
Путујући даље по тој пустињи, преподобни наиђе на град, звани Палмира, који још Соломон подиже у тој пустињи. Житељи овога града, мада се називаху хришћани, беху из Јудејаца и са хришћанством држаху се старозаветног закона. Дознавши да к њима долази Александар са братијом, они затворише пред њим градску капију, говорећи: "Ко ће толико монаха исхранити?" - И не пустише их к себи. А преподобни, заблагодаривши Богу, рече: "Боље је уздати се у Господа, него се ослањати на човека (Пс. 117, 8). Браћо, не будите малодушни, јер ће нас Бог неочекивано посетити".
И стварно, када они одмакоше од града за неколико потркалишта, незнабошци који недалеко одатле живљаху, пошто им Бог орасположи срца, изиђоше им у сусрет са хлебом и разноврсним благима земаљским и угостише их изобилно. Одатле крену преподобни у Антиохију, јер Бог тако управи пут његов на корист многима. И када се он приближи Антиохији са уобичајеним непрекидним псалмопојањем, дознаде за његов долазак епископ тога града Теодот, јер име преподобног Александра беше свуда чувено и поштовано. Ђаво пак натутка неке злобне и завидљиве људе, те они оклеветаше пред епископом преподобног и братију његову како они, тобож, лицемерно држе и постове и молитве, ради сујетне славе, да би их људи видели. Не проверивши лажну клевету, епископ одмах посла многе слуге своје заједно са тим клеветницима да с бешчешћењем отерају Александра и његове сапутнике. Но у то време чесни збор земних ангела, вођен преподобним Александром, већ беше ушао у град са уобичајеним псалмопојањем. А послани од епископа сретоше их у граду, и као разбојници нападоше на њих: све их много тукоше и ван града извукоше, а преподобног Александра као старешину двоструко бише и срамотише. Он пак и братија његова радоваху се што се удостојише пострадати невино.
Знајући да се ово догодило по ђавољем дејству, да би многима била онемогућена духовна корист, преподобни, горећи духом, опет уђе са братијом у град тајно ноћу. И нашавши у граду неко запуштено купатило, он ту вршаше своје псалмопојање. Сутрадан епископ дознаде за то. Иако га гнев још не беше прошао, ипак је већ био омекшао, бојећи се не само Бога него и народа, јер сви грађани Антиохије беху се веома обрадовали доласку к њима преподобног Александра, кога сматраху за великог пророка. На епископа пак силно роптаху што преподобном оцу и његовој братији нанесе толико зло и бешчешће. Најзад епископ потпуно омекша и даде благослов преподобном Александру и његовој братији да остану у граду. А оно запустело купатило постаде им обитељ. Но после кратког времена грађани, са пристанком и благословом епископа, подигоше за преподобног цркву и устројише манастир. И многи грађани, престајући одлазити у своје цркве, долажаху на црквена богослужења к преподобном Александру, да би слушали и медоточне поуке његове које он говораше народу. Душа свакога гораше љубављу према преподобном, и снабдеваху преподобног и његову братију свим што им беше потребно за сваки дан. А они јеђаху једанпут дневно, и то у три часа после подне, док све остало раздаваху сиромасима, не остављајући ништа за сутра. Бог им пак преко милостивих сиромахољубаца сваки дан шиљаше храну и све потребно.
Након неког времена зажеле преподобни да при свом манастиру подигне гостопримницу и болницу. Измоливши за то благослов од епископа, он оствари своју жељу. Јер, иако он сам беше убог и не имађаше ништа, али ризнице богатих њему беху отворене: сви му с радошћу даваху што је год затражио, и чињаху с усрђем све што им је он налагао. И преподобни сам служаше болнима, сам збрињаваше путнике, дајући им све што је потребно, а што он добијаше од богољубаца, или боље - од самога Бога. Служећи болнима, он их исцељиваше од болести стављањем на њих чесних руку својих, које чињаху многа чудеса. И слављаше се Бог њега ради.
Падало је у очи преподобном да епископ чини извесне ствари које не одговарају његовом чину; примећивао је такође да и војвода градски и други високи чиновници чине неправде. Тога ради преподобни се обуче у Илијину ревност, па неустрашиво и смело, мада с кротошћу, изобличаваше све, поучавајући их правди и истини од речи Божјих. И свима он беше учитељ и наставник. Али та ревност његова не беше пријатна свакоме, нарочито старешинама. Неки од свештенетва, иако се дивљаху његовом врлинском живљењу, ипак га веома ненавиђаху и стално подбадаху епископа против њега. И би послан од епископа најзлобнији ипођакон, по имену Малх, са мноштвом слугу к преподобноме, да га прогна из града. Дошавши с јарошћу, Малх силно удари по лицу светога, говорећи: Одлази из града, безбожниче! - А преподобни, као незлобиво јагње, рече му у одговор кротко само ове еванђелске речи: "А слузи беше име Малх" (Јн. 18, 10).
И када ипођакон Малх и слуге што беху дошли с њим хтеђаху да још више злостављају преподобног и отерају из града, слеже се народ и настаде велика гужва, јер сви штићаху светог оца и братију његову, тако да Малх и они што беху с њим једва умакоше од народног гнева. Епископ се страховито разгневи, и саветова се с војводом који такође беше гневан на светитеља. И они ноћу дограбише преподобнога из обитељи његове, тајно од народа, и протераше га у Халкиду; исто тако разјурише и братију, те се они разиђоше куда је ко могао. Али после неког времена преподобни Александар би поново враћен у Антиохију, пошто Антиохијани туговаху за њим и силно роптаху на епископа и војводу. А преподобни, не нашавши тамо своју братију, не хте ни сам остати ту, већ намисли отићи. Сазнавши за то, грађани чуваху градску капију бојећи се да он не оде из града, јер велику љубав имађаху према њему и жељаху да он живи међу њима. Али преподобни, не желећи да остане у Антиохији, промени своје монашко одело и, навукавши на себе неку рубину, под видом просјака изиђе ноћу из града. После путовања од неколико дана он дође у Критинијску киновију. У овој киновији он нађе онај исти поредак који он беше завео и у својој киновији крај реке Еуфрата. Зачуђен тиме, он претпостављаше да је то неко од његових ученика пренео овамо. И благодараше Богу што му и у овој земљи показа плодове трудова његових. А братија, познавши да је то Александар, веома се обрадоваше његовом доласку, јер се име његово свуда славило, и они одавно жељаху да га виде.
Провевши извесно време у овој киновији, преподобни одатле пође у Цариград, куда га је Бог призивао ради спасења многих. Са њим пођоше из те киновије још двадесет четири брата. Дошавши у Цариград, преподобни се настани при цркви светог Мине, и к њему се стадоше сабирати братија. У току мало година сабра се до триста братије разних народности: грчке, римске и сирске. На тај начин ту се образова изванредна обитељ, и установи се поредак неуспављивих. А све потребно, њима се, по промислу Божјем, шиљаше, што ће се јасно видети из следећег.
Неки угледни људи, слушајући и видећи њихово сиромашно и безбрижно житије, јер се ови иноци даноноћно бављаху једино слављењем Бога и не брињаху се ни о чем земном, чак ни о сутрашњем дану, намерно послаше неколико људи у ту обитељ, да проведу у њој неколико дана и виде откуда монаси добијају свакодневну храну. Провидевши такву намеру ових посланих људи, преподобни Александар рече у њиховом присуству једном ученику свом: Иди и доведи човека што стоји код манастирске капије. - Брат оде и угледа човека са великим кошем, пуним чистих и врућих хлебова, и уведе га са хлебовима код оца. Преподобни га пред свима распитиваше, ко је, и откуда донесе хлебове. А распитиваше га не зато што сам није знао - за њега ништа не беше сакривено од Бога, - већ да посрами маловерне који беху дошли да испитају њихово живљење и прехрањивање. Упитани човек поче говорити овако: Ја сам хлебопродавац. Када данас ваћах хлебове из пекаре, к мени дође неки светао муж, високог раста и дивног изгледа, и са влашћу ми рече: "Све те хлебове носи слугама Вишњега". - Ја се препадох и рекох: Не знам место, куда да носим. - А он ми рече: Хајде за мном. - И ја пођох за њим. Он ме доведе до капије ове обитељи и постаде невидљив. - Тада преподобни устаде и узнесе благодарност Богу. И тако свима постаде позната његова велика вера у Бога и велико промишљање Божје о њему.
Преподобни беше толико прозорљив да знађаше све што братија чине и мисле. И он насамо изобличаваше догодивша се сагрешења, и отачки исправљаше сагрешивше. Старајући се о болесницима, он одреди четворицу од братије да им служе, и нареди им да спремају топли напитак за неке, којима то беше потребно у болести. И они то испуњаваху. Но једнога дана догоди се, или случајно или по промислу Божјем, да ова братија заборавише спремити топли напитак за болеснике, да би се обелоданила тврда вера преподобнога у Бога. Дознавши то Духом, преподобни позва једнога од њих и упита га, зашто нису спремили топли напитак. А он, желећи да своје сагрешење сакрије од прозорљивог старца, рече: Немамо дрва. - Преподобни му на то рече: Зашто ми јутрос не рече за дрва? Еда ли ме кушаш? Уосталом, иди: топли напитак је већ готов.
Дошавши у болницу, брат заиста нађе где пун лонац напитка без огња ври и кључа. И дивљаху се сви овоме чуду и вери преподобнога.
У то време Цркву Христову смућиваше Несторијева јерес, и рашири враг по народу глас да је преподобни Александар јеретик, јер тада на побожност гледаху као на јерес, а на јерес као на побожност, пошто сам патријарх Несторије и многи са њим јересоваху. Преподобни Александар би приведен на суд к зловернима, и упитан о јереси, за коју не беше крив, он одговори псаламским речима: Седоше кнезови, и клеветаху на ме, а слуга Твој размишља о наредбама Твојим; јер откривења су Твоја поука моја, и наредбе Твоје саветници моји (Пс. 118, 23.24). - Када преподобни то говораше, појави се ђаво и завапи: "Зашто ме мучиш пре времена?" и постаде невидљив.
После изговорених псаламских речи светитељ ништа више не одговараше онима који га испитиваху, већ ћуташе гледајући у земљу безгласан, као безазлено јагње пред оним који га стриже. Судије се разгневише и истераше га напоље. А када у народу развраћеном слуге Сатане хтедоше да дигну руке своје на њега и да га злостављају, он, заштићен покривалом Божјим, прође између њих и стиже здрав у своју обитељ, у којој многе молитве беху узнесене за њега Богу од стране братије.
Након извесног времена враг се опет наоружа против њега и подиже јеретике на њега, који не само њега него и многе од братије мучише, окиваше, у тамницу бацаше и силно злостављаше. Али све то би преподобноме на венац славе, а врагу на срамоту.
Када мину јеретичка олуја, преподобни проведе остале дане своје у миру. И пошто угоди Богу и многе душе приведе к спасењу, он се, после педесетогодишњег подвизавања у монаштву, престави ка Господу 430. године, у дубокој старости. И би чесно погребен. И на његовом гробу догађаху се чудеса: јер се свима болестима људским даваху исцељења, молитвама преподобног Александра и благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом, част, слава, благодарност и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АНАТОЛИЈА, патријарха Цариградског и председавајућег на Св. Васељенском IV Сабору у Халкидону

Свети Анатолије беше најпре презвитер у цркви Александријској, но после смрти патријарха Флавијана би узведен на престо Цариградског патријарха 449. године. У његово време Цариградски престо би признат равним Римскоме престолу, и то на IV Васељенском Сабору у Халкидону 451. године. На том светом Сабору осуђена је Евтихијева монофизитска јерес, а свети Анатолије много се борио за чистоту вере православне, много је страдао од јеретика, док најзад не би од њих и убијен 458. године, у време цара Лава Великог. Управљао Црквом близу девет година, и преселио се међу свете јерархе у царству Божјем.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МОКИАНА И МАРКА

Ови свети мученици бише ухваћени и предати епарху Максимијану. Епарх их сиљаше да принесу жртву идолима. Свети мученици то одбише, смело исповедајући име Господа Христа. Због тога им главе бише одсечене. Када светог Мокиана вођаху на губилиште, за њим иђаху његова жена и деца кукајући. Свети мученик им саветоваше да ћуте и да не кукају. А када светом Марку би одсечена глава, жена његова која беше присутна, радосно узе главу његову у своје руке као најскупоценије благо. И тако ова два храбра јунака Христова одоше као победоносци на небеса.

САБОР У ЧАСТ ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "МЛЕКОПИТАТЕЉНИЦЕ"

Чудотворна икона Пресвете Богоматере, звана "Галактотрофуса", то јест Млекопитатељница, налазила се најпре у манастиру Светог Саве Освећеног[5]. Када овај велики светилник Божји имађаше да се пресели у царство Божје, рече својој братији, окупљеној крај његове постеље, да ће после доста времена доћи у тај манастир са запада један царски младић монах, по имену такође Сава, и да њему за благослов треба дати ову свету икону Млекопитатељнице, а такође и игумански жезал његов. Од тада прође доста времена, око седамсто година, но братија држаше завет свога великог оца и заштитника. И када у своје време (почетком тринаестог века) дође у Свету Земљу Свети Сава, први архиепископ Српски и Чудотворац, и када посети манастир Светог Саве Освећеног, пред њим се покрете ова света Икона, а жезал паде и поклони му се. Братија Саваити му тада саопштише завештање свога духовног Праоца, и дадоше му ову чудотворну Икону и жезал, а уз то придодаше и икону Пресвете Богородице звану "Тројеручица"[6]. Тада их свети архиепископ Српски донесе у Свету Гору и положи их овако: Свету Тројеручицу у саборном храму Пресветс Богородице у Хиландару, чудотворну Млекопитатељницу у своју келију типикарницу (или Испосницу) у Кареји, а жезал у једној келији, званој "Патерица", на Кареји. Вредно је пажње и спомена још ово: што је Свети Сава поставио свету икону Млекопитатељницу с десне стране на иконостасу Поснице, тамо где обично стоји икона Спаситеља, која је смeштена с леве стране[7].

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ГЕРАСИМА НОВОГ, КАРПЕНИСИОТСКОГ

Родом из села званог Мега близу града Карпенисиа (на Пелопонезу), а од родитеља побожних и христољубивих. На крштењу доби име Георгије. У једанаестој години доведе га његов старији брат Атанасије у Цариград и остави га код неког свог земљака продавца, а сам се врати натраг кући. Продајући на улици робу и намирнице свога газде, млади Георгије једнога дана паде и разби газдине крчаге и посуде, па бојећи се казне за то, сеђаше крај пута и плакаше. Видећи га тако где плаче једна Туркиња, узе га у своју кућу да га утеши и тамо га задржа пуна два месеца. После тога, мало силом мало обећањима, она и њен муж учинише те он прими муслиманску веру, па га заједно са својом децом и обрезаше. Но потом се овај Турчин побоја за своју жену, и зато одасла Георгија једном другом Турчину, који га узе са собом на пропутовање по Бугарској, Босни, Македонији и Евији, па се опет вратише натраг у Цариград.
Не прође дуго времена а мали Георгије дође себи и схвати какав је страшан грех учинио, те поче у себи потајно се кајати и горко плакати. Уграбивши некако прву прилику он побеже из Цариграда и дође у свој дом. Од тада отпоче строго постити и Богу се молити, призивајући особито Св. Великомученнка Георгија да му буде посредник пред Богом, еда би се удостојио да мученичком крвљу спере свој грех одрицања од Христа. А ноћу тајно одлажаше и у оближњој црквици Светог Георгија мољаше се њему дуго и усрдно. Једном приликом он остаде тамо на молитви до ујутро, и кад се враћаше спазише га нека деца и повикаше: Ено калуђера. Тада Георгију дође на мисао да стварно и постане монах, и то одмах саопшти својој мајци. Мајка, која жељаше да га ожени, беше противна његовој намери и гледаше да га у томе спречи. Тада Георгије тајно побеже у Свету Гору и дође у скит Св. Пантелејмона. Тамо нађе свог земљака јеромонаха Кирила и постаде његов послушник. Старац га утеши и научи правом монашком животу, а уз то и пиемености, те он стаде читати Нови Мартирологион, где беху описани подвизи светих Новомученика.
Провевши тако у Светој Гори годину дана у подвизима, зажеле да прими монашку схиму, али старац га одбијаше говорећи да треба да прође бар две до три године. Но на наваљивање Георгијево он га ускоро замонаши, у другу недељу Великог Поста, давши му име Герасим. Три дана после монашења Герасим затражи благослов да пође на мучеништво, но старац га стаде грдити, говорећи му да је то искушење од ђавола, који жели да га неприпремљеног поново зароби у своје канџе. Треба да трпиш, рече му старац, и дуже времена проведеш у монашком живљењу, јер је и монаштво, по Светим Оцима, такође мучеништво. Герасим се покори мишљењу старца, али ускоро опет затражи благослов, но ни овога пута га не доби. Кријући у себи жељу за мучеништвом он тако проведе три године, а онда доби благослов да се подвизава негде у самоћи, али да у свет не излази. Преподобни Герасим прође тада кроз неколико манастира, али га туга због одрицања и жеља за страдањем никако не напуштаху, тако да беше сав измењен у лицу и изгледу. Најзад се посаветова са једним духовником званим Данилом, који га исповеди и причести Светим Тајнама Христовим, па онда отиде код свог првог старца Кирила и рече му: "Пошто се налазим под твојим каноном да не могу изаћи у свет, молим те и преклињем да ме пустиш да одем у моју отаџбину, да видим моју мајку и сроднике, а верујем Богу да те нећу ожалостити овим мојим одласком". Овим преподобни мишљаше на мучеништво, а под отаџбином подразумеваше небески Јерусалим, под мајком пак подразумеваше Пресвету Богородицу, а под рођацима свете Мученике. Тако доби благослов и крете на пут. А беше му тада 25 година.
Одмах крену у Цариград и када стиже тамо, јави се кући свога ранијег домаћина Турчина. Изишавши пред њега рече му: "Ја сам онај мали незлобиви Георгије кога сте ти и твоја зла жена обманули и учинили Турчином. Упознавши светлост и истину дошао сам сада да исповедим пред свима да сам Хришћанин и као Хришћанин желим да умрем!" Турчин беше запањен оваквим ставом преподобнога, али опет покуша да га придобије ласкама и обећањима. Када у томе ништа не успе, он му посаветова да иде одатле и живи где хоће као хришћанин, само да сада каже да је муслиман да би се жив извукао из града. Мученик му се захвали на љубазности, али не прихвати да се опет назове муслиманином. Тада ага дозва свога хоџу и предаде му мученика. Овај са своје стране покушаваше да га поново придобије, па када ништа не успе предаде га турском војном старешини у граду.
Узевши светог Герасима војни старешина га стављаше на најстрашније муке и злостављања, и то пуних петнаест дана. Но како мученик Христов остаде непоколебљив, заповедник га осуди на смрт посечењем мачем. Када га џелат узе и доведе на губилиште, свети новомученик мирно клече у правцу истока и изговори ону молитву блаженога разбојника; "Помени ме, Господе, у царству Твоме". Схвативши џелат шта мученик жели, стаде га насилно обраћати на запад, но мученик се поново окреташе на исток. Ово разбесне џелата и он му нагло отсече чесну главу, док лице мучениково блисташе радошћу још дуго времена по посечењу. Пострада за Христа у дан 3. јула, у среду, 1812. године, на тргу близу храма Свете Софије у Цариграду.
Благочестиви и мученикољупци хришћани узеше делове његове одеће и неколико длака са главе, од чега после многи добише исцељења. А када добише дозволу откупише његово свето тело и чесно погребоше у храму Преображења на острву Проти. Одатле га кроз три године пренесе старац преподобнога Кирило у манастир Пирсос у Карпенисиу, где и данас почива[8].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИСАИЈЕ ОТШЕЛНИКА

Преподобни Исаија подвизавао се у Мисирском Скиту у петом и шестом столећу. Спомиње се у књизи св. Варсануфија и Јована (Одговор 249 и др.) као муж особите светости. Писао је многа поучења за монахе и отшелнике. Но од његових списа мало је преостало а много уништено од муслимана. Свети Исаија говорио је: "Ум пре него се пробуди од сна лености налази се с демонима." "Круна свију добрих дела састоји се у томе, да човек положи сву наду своју на Бога, да прибегава к Њему једином свим срцем и свом снагом, да буде испуњен милошћу према свима, и да плаче пред Богом молећи се за помоћ и помиловање." Какав је знак да је човеку неки грех опроштен? "Знак да је грех опроштен јесте то што грех тај не производи више никаква дејства у срцу твом, и што си га ти заборавио до те мере, да у разговору о сличном греху ти не осећаш никакве наклоности томе греху, као нечем сасвим туђем теби. То је знак, да си помилован." Узалуд и молитве и подвизи човеку који таји у себи злобу на ближњега и жељу за осветом. "Старај се свим силама, да устима не говориш једно а у срцу имаш друго." "Круна врлина јесте љубав, круна страсти јесте правдање грехова својих."

СПОМЕН СВЕТИХ БЛАГОВЕРНИХ ВАСИЛИЈА и КОНСТАНТИНА, кнезова Јарославских

Два брата; и један и други кнезовали у време страшних насиља од стране Татара: Василије до 1249, а после њега Константин до 1257 године. Велики и самопрегорни заштитници Руског народа; христољубиви и побожни, подигли многе храмове. Константин погинуо бранећи Јарослав од Татара. Године 1501 чесне мошти светих кнезова обретене нетљене, и почивају у Јарославској саборној цркви.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ЈОВАНА и ЛОНГИНА, Јаренгских чудотвораца

Монаси Соловецког манастира и ученици светог Филипа; проводили живот у строгом посту; били образац потпуне послушности и смирености. Године 1561 манастирским послом кренули на копно, али их задеси бура и потопи. Света тела њихова била обретена нетљена на Корељској обали, на 120 врста од манастира, на ушћу реке Јаренге, и положена у селу Јаренги, где затим подигнут манастир. Ускоро мошти светих угодника прославише се чудесима и исцељењима.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОДИМА КОЖЕЈЕЗЕРСКОГ

Родом из Ростовске области; у младости био ковач у Јарославу. Затим, по нарочитом указању Божјем, замонашио се и настанио у Кожејезерском манастиру. Ту Никодим водио живот строгог подвижника, трпељиво и усрдно извршујући сва манастирска послушања. Врлински живот његов скрену на њега пажњу свеколике братије, и он, избегавајући људску славу, удаљи се у пусто место на обали реке Хоз-Југе, у Оленецкој губернији. Ту се преподобни Никодим подвизавао у строгом посту и молитвама све до саме блажене кончине своје; и за своје подвиге био удостојен од Господа дара чудотворства. Скончао он 1640 године, а на 40 дана пре смрти био унапред обавештен о томе јављењем светог Алексија, митрополита Московског, и светог Дионисија, архимандрита Тројице-Сергијеве лавре. Свете мошти његове почивају у Кожејезерском манастиру, у Архангелској епархији.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ БЛАЖЕНОГ ЈОВАНА МОСКОВСКОГ, Христа ради сулудог

Родом из околине Вологде; у младости радио у солани. Затим прешао у Ростов; тамо узео на себе тешки подвиг јуродства, сулудости Христа ради: ишао је полунаг, носио на себи тешке железне вериге и велики железни калпак. Потом се преселио у Москву и продужио своје подвиге. За светост свога живота он би удостојен прозорљивости и чудотворства. Преставио се 1589 године. Свете мошти његове почивају у Московској Покровској цркви.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Цар Трајан царовао од 98. до 117. године.
2. Кападокија - малоазијска област.
3. Свети мученик Јакинт скончао 108. године.
4. Град на северу Месопотамије, на реци Еуфрату.
5. Његов спомен врши се 5. децембра.
6. Опширније о њој видети под 12. јулом.
7. У неким Синаксарима спомен ове чудотворне Иконе бива 12. јануара.
8. Житије пак и Службу Св. новомученика Герасима издали су јеромонах Кирилос Кастанофилис и Анагностис Јатридис, у Атини, 1902. и 1958. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Положење ризе пресвете Богородице у цркву Влахернску у Цариграду. За време цара Лава Великог (458- 471.), царице Верине и патријарха Генадија, путоваху по Светој Земљи два племића цариградска, Галвије и Кандид, ради поклоњења тамошњим светињама. У Назарету одседну у кући неке девице Јеврејке, која држаше у тајној одаји ризу пресвете Богородице. Многи болесници и невољници добијаху исцелење од својих мука молитвом и додиром те ризе. Галвије и Кандид узму ту светињу и пренесу у Цариград, и објаве то цару и патријарху. То изазове велику радост у царскоме граду. Риза буде свечано пренета и положена у цркву Влахерне. (Ова црква сазидана је од цара Маркијана и Пулхерије на обали једног залива, званог Влахернски, по имену некога Скитског војводе Влахерна, који је ту био убијен). И за спомен положења ризе пресвете Богородице у цркву Влахернску установљен је овај празник.

2. Св. Јувеналије патријарх Јерусалимски. Савременик великих светила цркве православне: Јевтимија, Теодосија, Герасима, Симеона Столпника и др. Учествовао је на два васељенска сабора, на трећем у Ефесу и на четвртом у Халкидону, и са великом силом и ревношћу борио се против богохулних јереси, и то у Ефесу против Несторија, који је Богородицу називао Христородицом, и у Халкидону против Евтихија и Диоскора, који су учили, да је у Христу била само једна природа, на име, божанска, без човечанске. После победе православља, на оба ова сабора Јувеналије се врати на свој престо у Јерусалим. Но ако јереси беху осуђене, јеретици не беху истребљени. Сплетком и насиљем некога Теодосија, пријатеља Диоскорова, Јувеналије би отеран с престола, и Теодосије самочино уздиже себе на његово место. Овога Теодосија јеретика помагаше у прво време и Евдокија царица, удова цара Теодосија Млађег, која се беше настанила у Јерусалиму. Колебљива и брзоплета Евдокија најзад оде св. Симеону Столпнику, да га пита, где је истина. Светитељ Божји изобличи сва јеретичка учења и упути царицу да се држи православног учења, како је на Саборима утврђено. Царица га послуша, покаја се, и сама се озлоби против лажног патријарха Теодосија. Тада владаху Маркијан и Пулхерија у Цариграду. И дође од цара писмо војводи Атанасију, да протера Теодосија и Јувеналија поново поврати на престо, што војвода убрзо и учини. 38 година управљаше Јувеналије црквом Јерусалимском као њен јерарх, и у дубокој старости представи се Господу, 458 год. да прими од Њега награду за премноге муке и невоље што претрпи за истину. У време св. Јувеналија утврђено je празновање Божића 25 децембра.

3. Св. Фотије митрополит Московски. Пореклом Грк. Управљао мудро Руском црквом 20 година. Упокојио се 1430 год. На недељу дана пред смрт јавио му се ангел Божји и објавио му тачно време одласка из овог света.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ПОЛОЖЕЊЕ ЧЕСНЕ РИЗЕ ПРЕЧИСТЕ ДЈЕВЕ БОГОРОДИЦЕ у Влахернској цркви

У време благочестивог византијског цара Лава Великог[1] и његове супруге Верине живљаху у Цариграду два угледна сенатора, Галвије и Кандид, рођена браћа. Посаветовавши се, они замолише цара да их пусти у Јерусалим да се поклоне светим местима. Цар их пусти, и они кренуше на пут. Стигавши у Палестину, они пођоше у Галилеју да обићу Назарет и виде свети дом Пречисте Дјеве Богородице, у коме Она, по благовести Архангела и силаском Светога Духа, заче Бога Логоса на неисказан начин. Дошавши тамо и поклонивши се, они остадоше да преноће у једном малом селу, пошто дан беше већ на измаку. По промислу Божјем они се зауставише у кући једне неудате жене Јеврејке, која бејаше стара и вођаше чист и честит живота. Док им се ту спремаше вечера, они приметише у тој кући једну одвојену собу, у којој гораху многе свеће, и тамјан се дизаше и диван мирис исхођаше (јер тамо беше сакривена чесна риза Пречисте Богоматере). Око те собе лежаше и не мало болесника. Угледавши то, Галвије и Кандид се чуђаху томе, и мишљаху да се нешто старозаветно чува тамо. Замоливши затим ту чесну жену да вечера с њима, они је упиташе, шта се налази у оној соби осветљеној свећама и тамјаном кађеној, и зашто болесници леже око ње.
Жена спочетка ћуташе односно предмета који се крио код ње, али не могаше прећутати чудеса која су се дешавала од тога предмета, и одговори им: Чесни људи! сви ови болесници које видите како леже овде, очекују исцељење својим болестима; јер на овом месту слепи прогледају, хроми се исправљају, ђаволи се из људи изгоне, глуви добијају слух, немима се језици разрешују, и све неизлечиве болести овде се лако исцељују.
Слушајући ово женино казивање, Галвије и Кандид стадоше још усрдније распитивати жену, због чега томе месту би дарована таква благодат и сила чудотворства. Жена, и даље скривајући истину, рече: Прича се у нашем јеврејском роду, да се на овом месту јавио Бог некоме од древних отаца наших, те се од тог времена ово место испунило благодати Божје и на њему се догађају чудеса.
Пажљиво пратећи женине речи, Галвије и Кандид још јачс гораху жељом у срцу свом да дознаду истину, као што некада Лука и Клеопа говораху: Не гораше ли срце наше у нама (Лк. 24, 32), и рекоше жени: Заклињемо те живим Богом, благочестива жено, да нам кажеш истину! Јер ми нисмо превалили толики пут из Цариграда овамо ради чега другог, већ само ради тога да видимо сва света места у Палестини и да на њима узнесемо своје молитве Богу. А пошто чујемо да се и у твом дому налази свето и чудотворно место, то желимо да о њему сазнамо што подробније, на који се начин оно освети, и због чега бивају чудеса на њему.
Тада жена, именом Божјим заклета, уздахну из дубине срца и, проливши сузе из очију, рече Галвију и Кандиду: О, изврсни људи! Та божанствена тајна, за коју ви настојавате да вам је кажем, никоме до данашњега дана није била откривена. Али пошто видим да сте благочестиви и богољубиви људи, то ћу вам казати сакривену тајну, надајући се да ћете оно што чујете од мене сачувати у себи, не причајући никоме. Овде ја чувам сакривену ризу Пречисте Дјеве Марије која је Христа Бога родила: јер када се Она престављаше са земље на небо, при погребу Њеном беше једна од мојих прародитељки, удовица; по завештању саме Пречисте Богородице њој би дана чесна риза Богородичина. Добивши ту ризу, она је чесно чуваше код себе у све дане живота свога; умирући, она повери ризу на чување једној девојци из своје родбине, заповедивши јој под заклетвом: да чува у чистоти не само ту чесну ризу Пресвете Богородице него и своје девичанство из поштовања према самој Богородици. Ова девојка такође целог живота свог чуваше ту ризу са великим поштовањем; а када се приближи кончини својој, она повери ризу једној чистој и чесној девојци из рода свог. И тако у току многих година прелазећи од једне девојке другој, та света риза дође и до руку мене смирене, која остарех у чистом безбрачном животу. А пошто се у моме роду већ не налази таква девојка, којој би могла поверити ову тајну, то ево казујем вама о њој, да знате да се овде збивају чудеса због те чесне ризе која се чува код мене у тој унутрашњој соби. А вас молим да никоме не причате о овој тајни у Јерусалиму и на другом месту, ма где били.
Чувши о ризи Пречисте Богородице, Галвије и Кандид се испунише ужаса и неисказане радости, и са сузама обећаше чувати поверену им тајну. Затим замолише жену да им допусти да сву ноћ проведу у молитви поред свете ризе у тој соби; и она им допусти. Када они уђоше у ту собу, видеше ковчег у коме се налазила света риза, и око ковчега кандила која су горела, и осетише диван јак мирис. И стадоше са сузама творити молитве к Богу и к Богородици, правећи многе поклоне. У њих обојице бејаше једна мисао: како да то неоцењиво благо буде подарено царскоме граду. И договоривши се, они измерише ширину, дужину и висину ковчега, и добро утувише какав изгледа ковчег и од каквог је дрвета. А у освитку дана они обавише своје молитве и изађоше из те свете одаје, заблагодаривши жени што им је допустила да сву ноћ проведу покрај чесне ризе. Они дадоше обилну милостињу ништима који се тамо задесише, и кренуше на пут у Јерусалим, испраћени женом, којој обећаше да ће при повратку за своју отаџбину поново доћи к њој ради поклоњења светој ризи Пресвете Богородице.
Пошто се у Јерусалиму поклонише животворном Крсту и Гробу Господњем, и пошто посетише сва света места у околини Јерусалима, Галвије и Кандид позваше дрводељу и наложише му да направи од старог дрвета ковчег по величини и изгледу које му они описаше. Када ковчег би направљен, Галвије и Кандид купише за њега златоткани покривач, и вратише се својим путем, идући ка оној жени. Стигавши до њене куће, они јој показаше златоткани покривач, молећи жену да покрије њиме ковчег чесне ризе Пречисте Богоматере. Затим је опет замолише да им допусти, као и први пут, да изврше поред ковчега свуноћно стајање са молитвом. Добивши дозволу, они падоше пред ковчегом лицима на земљу, и сузама рошаху земљу, молећи се к Пречистој Дјеви Богородици да им не забрани коснути се Њеног ковчега са ризом и однети га са собом. А кад наступи поноћ и сви спаваху, они узеше ковчег са страхом, изнесоше га из куће и сакрише у својим колима; уместо пак њега они унеше у собу онај ковчег што направише у Јерусалиму, поставише га на исто место, покрише златотканим покривачем, и до сванућа проведоше у молитви. А када се раздани, они заблагодарише оној чесној жени, опростише се са њом и, обдаривши ниште милостињом, кренуше на пут.
Враћајући се у своју постојбину, они путоваху журно са неисказаном радошћу. Стигавши у Цариград, они испрва никоме не причаху о донесеној ризи Пресвете Богородице, желећи да код себе сакрију то сведрагоцено благо. У том циљу они у свом дому начинише малу цркву у име светих апостола Петра и Марка, и у њој поставише не на отвореном већ на тајном месту ковчег са светом ризом. Али када видеше да не могу сакрити толику светињу због чудеса која биваху од ње, они одоше и обавестише о свему цара Лава Великог и супругу његову царицу Верину, као и свјатјејшег патријарха цариградског Генадија[2]. Ови, испунивши се неизразиве радости, одоше у дом Галвијев и Кандидов, и у цркву њихову. Када тамо отворише чесни ковчег онај, угледаше свету ризу Пречисте Божје Матере, неиструлелу после толиких година, и богобојажљиво је се са страхом дотицаху, целивајући је с љубављу устима и срцем. Затим узевши је одатле, однесоше је свечано уз свенародно славље у Влахернску цркву Пречисте Богородице, и тамо положише у ковчег, украшен златом, сребром и драгим камењем. И би одређено да се сваке године празнује другога јула положење ризс Пресвете Богородице, у част и славу Преблагословене Дјеве Марије и рођеног од Ње Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈУВЕНАЛИЈА, патријарха Јерусалимског

Свети Јувеналије прими престо јерусалимске патријаршије за царовања благочестивог цара Теодосија Млађег[3]. У време његовог патријарховања подвизаваху се у Палестини велика светила, свети оци: Јевтимије[4], Теодосије[5], Герасим Јордански[6], коме послужи лав, и многи други. Уз све то у то време беху смутње у Цркви, изазване од јеретика. Тада се појави несторијанска јерес[7], која хуљаше Пречисту Дјеву Богородицу, и у граду Ефесу[8] би сазван Трећи Васељенски Сабор светих отаца, на коме Јувеналије са светим Кирилом, патријархом александријским[9], и са осталим светим оцима предаде проклетству Несторија и његову јерес. После пак смрти цара Теодосија, када на престо ступи Маркијан са Пулхеријом[10], искрсну нова јерес, Диоскорова и Евтихијева[11], која богохулно учаше да у Христу постоји једна природа. Тада у граду Халкидону[12] би одржан Четврти Васељенски Сабор светих отаца[13]. На том Сабору свети Јувеналије сијаше побожношћу међу светим оцима, као даница међу звездама, разгонећи таму јеретичког зловерја.
Када се по завршетку Сабора свети Јувеналије врати на свој патријаршиски престо, у Палестину дође неки јеретик евтихијанског зловерја Теодосије, по чину монах, но рђаве опсенарске нарави. Овај јеретик осуђиваше свети Халкидонски Сабор зато што на њему тобож би одбачен догмат православне вере и обновљено Несторијево учење, и булажњаше многе друге бесмислице. О овом јеретику пише Евагрије[14], да је за неверје и зла дела био истеран из свог манастира и присајединио се у Александрији зловерном Диоскору. Али и од овога би кажњен многим батинама за подлост и поквареност; а потом као бунтовник би посађен на камилу и са поругом проведен кроз град. После тога пребегнувши у Палестину, он стаде смућивати Цркву, сејући богохулне јереси. Тада се у Палестини налажаше царица Евдокија, супруга благочестивог цара Теодосија Млађег, која по смрти свога мужа борављаше по светим местима. Овај јеретик Теодосије најпре царицу Евдокију склони на одрицање Халкидонског Сабора, па затим многе неискусне иноке зарази јересју и начини их својим једномишљеницима. Онда са мноштвом заведених инока он подиже буну против патријарха Јувеналија, захтевајући од њега да неизоставно одбаци Халкидонски Сабор. Но пошто патријарх Јувеналије не пристаде на то, они га отераше са престола, и он отпутова у Цариград к цару Маркијану. А јеретик Теодосије, имајући као помоћника царицу Евдокију и ослањајући се на силу инока јересју заслепљених, попе се на патријаршиски престо и много јада задаваше православнима[15]. Епископе и клирике, који нису хтели да имају општење с њим, он једне збациваше, друге на муке и смрт предаваше, приграбљујући њихову имовину и разоравајући њихове домове. Тако он поступи са скитопољским епископом Северијаном, који није хтео да се покори његовој јереси: прогнавши га са престола, он га предаде на смрт.
Услед тога сва се Палестина налажаше у великој пометњи, а свети град Јерусалим бејаше као од варвара заузет и опустошен. Свети пак оци палестински, не могући гледати такво гоњење на Цркву и разарање, - а усто бојећи се насилничких руку, - сакрише се по дубоким пустињама, са сузама се молећи Богу за искорењење јереси и за скоро умирење Цркве.
Тада у клиру јерусалимске цркве бејаше неки ђакон Атанасије, даровити говорник и ревнитељ побожности. Видећи у Цркви на патријарашком месту јеретика лжепатријарха Теодосија где стоји као "мрзост опустошења на месту светом" (Мт. 24, 15), Атанасије ступи пред њега и громогласно повика, говорећи: "Престани, Теодосије, да толиким убиствима испуњујеш Свети Град! Престани ратовати против Христа и разбојнички разгонити стадо Његово из божанственог тора!"
Чим Атанасије изговори ове речи, одмах га оружници Теодосијеви дохватише и из цркве извукоше. Стављан на најразноврсније муке и страховито бијен, ђакон Атанасије најзад сконча ударен оштрицом секире. А тело његово, везано конопцем за ноге, би вучено по целом граду, и напослетку бачено псима да га поједу.
Међутим војвода Доротеј, постављен од цара да управља Палестином, у то време не беше у Јерусалиму него у рату против Моавићана. Дознавши за све што се догађа у Светом Граду, Доротеј се хитно врати с војском у Јерусалим. Али оруженосци лжепатријарха Теодосија и царице Евдокије по наређењу ових затворише капију градску испред војводе, не дајући му да уђе у град. И не пустише га да уђе док им не обећа да ће бити њихов једномишљеник у вери. На тај начин овај лжепатријарх Теодосије, стварајући пометњу у Цркви, проведе на престолу јерусалимске патријаршије двадесет месеци, све док не дође војводи наредба од цара да га ухвати и као бунтовника и убицу пошаље на суд у Цариград. Али Теодосије, сазнавши зараније о овом царевом наређењу, тајно побеже на Синајску Гору, где се као непознат скривао.
Тада свјатјејши патријарх Јувеналије, кога у Цариграду цар Маркијан и Пулхерија веома уважаваху због његових врлина отпутова са царевим пристанком у Јерусалим, поново прими патријарашки престо свој, и стаде доводити у ред све што беше поремећено. Пустињски оци, чувши за његов повратак, веома се обрадоваше и вратише у своје обитељи. Царица пак Евдокија, поменутим Теодосијем заведена у евтихијанску јерес, колебаше се умом не знајући кога вероисповедања да се држи. И посла она изасланика у Антиохију к преподобном Симеону Столпнику, молећи од њега користан савет и упутство. Он јој отписа, наређујући јој да се помири са свјатјејшим православним патријархом Јувеналијем и да следује благочестивом учењу његовом. Царица одмах поступи тако, и јавно се одрекавши јереси она постаде заједничар васељенске Цркве. Видећи то, обрати се к православљу, по примеру царице, мноштво народа, световњака и црноризаца, преварених раније јеретиком Теодосијем.
После тога свети Јувеналије проживе остало време свога живота у миру, украшујући свету Цркву речју, животом и пастирским стражењем. А у Прологу пише о њему и ово. Када Маркијан и Пулхерија подигоше у Влахерни цркву у име Пречисте Дјеве Богородице, они писаше светом Јувеналију питајући га, да ли зна где је било положено тело Богоматере. Патријарх им одговори да не зна, али им ипак наведе истинито древно предање: да је тело Богоматере било погребено; да су свети апостоли у току три дана слушали анђелско појање; да су они по истеку три дана отворили гроб Богоматере ради једног ученика који није био на погребу њеном, и да при томе нису нашли у њеном гробу пречисто тело њено већ само погребне покриваче.
Прочитавши то, цар и царица поново написаше патријарху, молећи га да им пошаље бар запечаћени ковчег Богоматере са погребним покривачима, - што патријарх и учини.
Тридесет и осам година управљаше црквом Јерусалимском свети Јувеналије као јерарх, и у дубокој старости престави се у миру Господу, 458. године, и сада предстоји са небеским јерарсима пред престолом славе Великога Архијереја - Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ФОТИЈА, митрополита Кијевског и целе Русије

Пореклом Грк. Управљао мудро Руском црквом двадесет година. Упокојио се 1431. године. На недељу дана пред смрт јавио му се ангел Божји и објавио му тачно време одласка из овог света.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЛАМПРОСА

Овај свети новомученик у младости би преваром преведен у ислам. Но кад мало поодрасте он се покаја и поврати у хришћанску веру своју. Због тога би од Турака ухваћен и заједно са светим новомученицима Георгијем, Мануилом, Теодором, Георгијем (другим) и Михаилом, који се славе 6. априла, претрпе многа страдања за Христа. Мученички пострада 2. јула 1835. године у приморском селу Макри у Тракији (наспрам острва Самотраке)[16].
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Лав I (Велики) царовао од 457 до 474 године.
2. Генадије патријарховао од 458 до 471 године.
3. Теодосије II (Млађи) царовао од 408 до 450 године.
4. Спомен његов празнује се 20 јануара.
5. Спомен његов - 11 јануара.
6. Спомен његов - 14 марта.
7. Несторијанска јерес основана патријархом цариградским Несторијем. Он учио: Дјева Марија родила не Бога него човека Исуса, у коме се човечанство сјединило са Божанством на благодатни начин у време Његовог земног живота. Стога Матер Божију називао Христородицом, а не Богородицом. Јерес Несторијева осуђена на Трећем Васељенском Сабору, одржаном у Ефесу 431 године.
8. Ефес - малоазиски град између Смирне и Милета.
9. Свети Кирил патријарховао од 412 до 444 године.
10. Маркијан царово од 450 до 457 године.
11. Евтихије, цариградски архимандрит, оснивач јереси евтихијанске или монофизитске. Насупрот Несторију учио: човечанска природа у Исусу Христу потпуно је прогутана Божанством, стога у Њему треба признавати само једну природу - божанску!
12. Халкидон или Калхедон - првобитно мегарска колонија на обали Мраморног Мора; доцније - престоница Витиније, малоазиске области.
13. Четврти Васељенски Сабор био 451 године.
14. Евагрије - антиохијски правник, писац "Црквене историје", која обухвата време од 431 до 494 године; живео од 537 до 594 године.
15. Теодосије незаконито патријарховао у току 20 месеци, од децембра 451 до августа 453 године.
16. Константин Дукакис издао је у Атини 1897. г. Службу са похвалом свим светим новомученицима, где се помиње и овај Св. новомученик Лампрос.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Козма и Дамјан. Безмездни лекари и чудотворци. Ова двојица светитеља беху рођена браћа,родом из Рима, као деца крштени и у хришћанском духу васпитани. Имађаху велику благодат од Бога, да лече људе и животиње од сваке болести и муке, и то обично полагањем руку.Засвој труд нису тражили никакве награде, само су захтевали од болесника да верују у Христа Господа. Наследивши велико имање, они су га милостиво раздавали бедним и невољним. У то време цароваше у Риму цар Карин. Пред њега доведу гонитељи хришћанства ову свету браћу, оковану у ланце. После дугог испитивања цар им нареди да се одрекну Христа и принесу жртве идолима. Но Козма и Дамјан не само не послушаше цара него га још саветоваху да он одступи од мртвих идола и да призна јединога истинитога Бога. „Наш Бог није створен, но Он је Створитељ свега, а твоји су богови измишљотине људске и дело руку уметника. И кад не би било уметника да вам направе богове, ви се не би ималикоме клањати." После чуда учињенога над самим царем, - јер га чудесно исцелише од тешког недуга - цар и сам изјави своју веру у Христа и отпусти браћу свету с миром. И они продужише славити Христа Бога и исцељивати болне, и беху сами од народа прослављани на све стране. Позавиди им на слави неки лекар, негдашњи учитељ њихов, и под изговором да беру лековите траве изведе их у планину и поби камењем. Чесно пострадаше за веру Христову 284 год. Њихов спомен поста трајан у цркви на земљи, а њихове душе преселише се у царство Господа, да вечно живе у слави и радости.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2019, 

2. Преп. Петар патриције. Овај светитељ беше Цариградски племић и војвода у време цара Никифора. У једноме рату с Бугарима цар Никифор би убијен, а Петар са 50 војвода и кнежева грчких заробљен и бачен у тамницу. Из тамнице чудесно ослобођен св. Јованом Богословом. Тада он презре сву светску славу, остави жену и сина, и удаљи се на гору Олимп, где се као монах и ученик св. Јоаникија Великог подвизавао 34 год. По смрти жене и сина настани се у Цариграду, где у посту и молитви проведе још 8 година и упокоји се у Господу 865 год. у 77 год. свога живота.

3. Св. муч. Потит. Тринаестогодишњи дечак, родом из Сардиније. Претрпевши многе муке за Христа и од свога оца и од државних гонитеља хришћанства, Потит би посечен мачем у време цара Антонина (138-161.) исцеливши пре тога и крстивши кћер цареву Агнију.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА КОЗМЕ и ДАМЈАНА, бесплатних лекара

После телесног прослављења на земљи Владике Христа Бога нашег, свуда се прочуше, као нешто достојно дивљења, подвизи светих Христових мученика, јер се у њима показа Спаситељева сила, и сви се дивљаху њиховом храбром противљењу мучитељима и непобедивом трпљењу. У такве мученике спадају и ови свети срадалци Козма и Дамјан, браћа по телу, рођени од једног оца и мајке у старом Риму, и васпитани у хришћанској побожности.
Изучивши лекарску уметност, ова света браћа исцељиваху сваку болест, јер им у свему помагаше благодат самога Бога. И на које год болесне људе и стоку полагаху руке своје, ови одмах потпуно оздрављаху. Но добри исцелитељи ни од кога не узимаху награду за исцељења, због чега и бише прозвани: бесплатни лекари. Само једну најскупоценију награду они захтеваху од исцељиваних: веру у Христа. И стварно, не само у самом Риму, него и у околним градовима и селима, које они пролажаху и болесне исцељиваху, многе обраћаху ка Христу. Но поред благодати исцељивања они чињаху добра људима и издашним давањем. Јер имајући велико имање, које им преко родитеља беше остало од предака, они га продаваху и раздаваху ништима и невољнима; храњаху гладне, и одеваху наге, и указиваху сваку милост и милосрђе беднима и оскуднима, А када исцељиваху болне, они им говораху овако: "Ми само полажемо руке на вас, и ништа не можемо учинити својом силом, него све врши свемогућа сила јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа; ако поверујете у Њега несумњалачки, одмах ћете оздравити". - И болесници, верујући, добијаху оздрављење. На тај начин свакодневно многи, одвраћајући се од идолопоклоничког безбожја, приступаху Христу.
Боравиште ових светих лекара бејаше у једном селу у околини Рима, где се налазило имање њихових родитеља. Имајући ту пребивалиште, они сву околину просветише светом вером. Међутим ђаво, не могући гледати тако светло врлинско живљење њихово, подстаче неке служитеље своје да отиду к цару и оклеветају пред њим невине. У то време у Риму цароваше Карин[1]. Он послуша клеветнике, и одмах посла војнике у то село да ухвате бесплатне лекаре Козму и Дамјана и да их доведу к њему на суд. Када војници стигоше до села, и стадоше распитивати за Козму и Дамјана, верни се стекоше к светима и молише их да се прикрију за кратко време, док мине царев гнев. Али их свети не хтедоше послушати, и хитаху да добровољно изађу пред војнике који су их тражили, желећи да пострадају за Христа с радошћу. Но када се к њима слегоше врло многи верни и сузним молбама их наговараху да сачувају живот свој не себе ради већ ради спасења многих, они их и против воље своје послушаше. Тада верни, узевши свете лекаре, сакрише их у некој пећини. Међутим војници, брижљиво потраживши свуда свету браћу и не нашавши их, испунише се јарости и гнева, па дохватише неке угледне људе из тог села, метнуше их у окове, и поведоше у Рим. Дознавши за то, свети Козма и Дамјан сместа изађоше из пећине и потрчаше за војницима. Када их достигоше на путу, они им рекоше: "Отпустите невине, а узмите нас, јер смо ми они које вам је наређено да ухватите".
Војници онда пустише оне људе, а светог Козму и Дамјана оковаше у вериге и одведоше у Рим. Ту их оковане затворише у тамницу до сутрадан. А кад се раздани, цар седе пред народом на обичном судишту, које се налазило на гледалишту позоришном, и преда њ бише изведени свети сужњи Козма и Дамјан. Цар им стаде громко говорити: Јесте ви то који се противите боговима отаца наших и некаквом чаробњачком вештином бесплатно исцељујете болести код људи и стоке, заводећи просте људе да одступају од отачких богова и закона? Али макар сада, оставите своју заблуду и послушајте мој добри савет: приступите, принесите жртву боговима који су вас до сада дуго трпели. Јер богови, увређени од вас, не узвратише вам злом за зло, ма да су и могли то учинити, него стрпљиво очекиваху ваше обраћење к њима.
На то свети угодници Христови, као једним устима одговарајући цару, рекоше: Ми не заведосмо ни једног човека; ми не знамо никакву чаробњачку вештину, нити икоме учинисмо какво зло, него лечимо болести силом Спаситеља нашег Исуса Христа, као што Он заповеди говорећи: Болесне исцељујте, губаве чистите (Мт. 10, 8). А ми то чинимо бесплатно, пошто Спаситељ тако завешта рекавши: Забадава сте добили, забадава и дајите (Мт. 10, 8). Та ми не требамо имања, већ иштемо спасење душа људских, и служимо немоћнима и ништима као своме Христу, јер старање о њима Он односи на Себе, објављујући добротворцима: Огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; го бејах, и оденусте ме (Мт. 25, 35.36). Ове заповести Његове ми се старамо да испуњујемо, очекујући да од Њега добијемо награду у бесконачном животу небеског царства. А тобожњим боговима твојим служити, ми нипошто не пристајемо. Ти и они што су с тобом, служите им; ми пак насигурно знамо да то нису богови. А ако желиш, царе, ми ћемо ти предложити добар савет, да би ти познао јединог истинитог Бога, Творца свију, који чини те сунце обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5, 45) - за потребе наше, а у славу превеликог имена Свог: одступивши од безосећајних и бездахних идола - служи Њему!
Цар Карин рече на то светима: Ја сам вас позвао не да красноречите, него да жртву боговима принесете. Светитељи одговорише: Ми приносимо бескрвну жртву - душе наше једином Богу нашем, који нас је избавио од замке ђавола и дао Јединородног Сина Свог за спасење целога света. Овај Бог наш није саздан него је Саздатељ свих, а твоји богови су измишљотине људске и дело руку занатлијских, и када међу људима не би било заната који вам прави богове, ви не би имали коме да се клањате.
Не вређајте вечне богове, рече Карин, него боље принесите им жртве и поклоните им се, ако не желите да будете стављени на муке. - Слуге Христове, испунивши се Духа Светога, рекоше: Буди посрамљен са боговима твојим, Карине! Пошто се ум твој одвраћа од свагда постојећег и вавек живећег Бога и обраћа се к безосећајним и никада не живевшим идолима, то ради посрамљења твог, и да би својим властитим искуством сазнао да је Бог наш свемогућ, нека се лице твоје посуврати на телу твом и са свога места окрене на супротну страну!
Када светитељи то изрекоше, одмах се Карину измени лице и шија му се посуврати, те му се лице обрете на плећима и он не могаше окренути врат свој, нити му ко могаше помоћи. И тако сеђаше Карин на престолу са посувраћеним вратом и лицем. Међутим народ, посматрајући то, громогласно викаше: Велик је Бог хришћански и нема другог Бога осим Њега!
У то време многи повероваше у Христа, и мољаху свете лекаре да исцеле цара. А и сам цар мољаше их, говорећи им: Сада ваистину знам, да сте ви слуге Бога истинога. Стога вас молим, као што исцелисте многе, исцелите и мене, да бих и ја веровао, да нема другог Бога осим вами проповеданога, који је створио небо и земљу. - Светитељи му рекоше на то: Ако сазнајеш Бога који ти је даровао живот и царство, и поверујеш у Њега свим срцем својим, онда ће те Он исцелити. - Цар на то рече громким гласом: Верујем у Тебе, Господе Исусе Христе, истинити Боже, помилуј ме и не помени моје досадашње незнање!
Док цар говораше ово, врат се његов исправи, лице му се поврати на своје место као што је и спочетка било, и он, уставши са свога места, подиже очи своје и руке к небу, и заједно са целим народом узнесе благодарност Богу, говорећи: Благословен си Христе, истинити Боже, који си ме преко ових светих слугу Твојих извео из таме на светлост. - И тако исцеливши се, цар одаде достојно поштовање светим лекарима Козми и Дамјану, и отпусти их с миром.
Изишавши из Рима, света браћа се упутише у своје село. А житељи њиховога села и околине, чувши све шта светитељи учинише у Риму, изиђоше у сусрет угодницима Божјим и дочекаше их с радошћу, веселећи се и славећи Господа Христа. Светитељи пак, по обичају своме, опет прохођаху околне градове и села, исцељујући недуге и светом вером просвећујући све, па се поново враћаху у своје село. А завидљиви ђаво, пошто не могаде првим лукавством својим да нашкоди светим лекарима и уклони их са земље живих, измисли друго средство. У крају том бејаше један веома чувен лекар, код кога се спочетка учише лекарској вештини и ови свети, Козма и Дамјан. Не подносећи славу угодника Божјих, непријатељ рода људског подстаче овог чувеног лекара на завист према светитељима. Он дакле ласкаво призва к себи свету браћу, и под изговором да беру лековите траве изведе их у планину, а у срцу свом имађаше Кајинову мисао. Пошто их заведе далеко, он удеси тако да сваки одвојено скупља траве. Затим, напавши најпре на једнога, уби га камењем; а потом на исти начин погуби и другог. После тога тела њихова он сакри крај тамошњег потока.[2]
Тако свети страдалци Христови, бесплатни лекари Козма и Дамјан, окончаше живот свој, и удостојише се мученичких венаца од Христа Господа Спаситеља нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА ПАТРИЦИЈА

Преподобни Петар роди се и би васпитан у Цариграду од славних и богатих родитеља. Отац његов Константин беше патриције[3] и војвода. Од младости усрдно се занимајући наукама, Петар нарочито добро изучи философију, а такође изучи и све остале световне науке. Поставши пунолетан он ступи у брак, и после смрти свога оца он наследи његов угледни патрицијски положај, и би постављен за патриција у време благочестиве царице Ирине и њеног сина Константина[4]. А када на царски престо ступи Никифор[5] и изби рат између Грка и Бугара, тада цар постави Петра за главног војводу над целокупном војском, и кренуше са војском против Бугара. У току овог великог рата најпре Грци победише Бугаре, а затим, по попуштењу Божјем, Бугари, пошто се опоравише од доживљеног пораза, жестоко разбише Грке, па и самога цара њиховог Никифора убише. Тада би ухваћен од Бугара и блажени Петар са педесет грчких кнезова. Бугари тада још не беху хришћани.
Осуђен на муке и смрт, војвода Петар лежаше у тамници. А када се усрдно мољаше Богу за своје избављење, њему се ноћу јави свети Јован Богослов, избави га тамнице и одведе у његову отаџбину. Од тога времена Петар се сав посвети на службу Богу; и убедивши се у ништавност свега земаљског, он се повуче на Олимпијску Гору[6]. Примивши тамо ангелски лик, он се подвизаваше заједно са Јоаникијем Великим[7], и научи се свакој врлини.
Проживевши на Олимпијског Гори тридесет и четири године, Петар отпутова у Цариград, пошто му већ беше умрла супруга и син. Ту он поживе најпре неко време при цркви коју он беше подигао и звала се Евандриска. Затим, повукавши се на једно усамљено безмолвно место, он начини себи малу келију и проживе у њој осам година, носећи оштру власеницу на телу и све године свога испосничког живота проводећи бос. Постом, бдењем и осталим монашким подвизима он страшно изнури себе.
Подвизавајући се тако врлински и богоугодно, преподобни Петар се упокоји у Господу и би прибројан к лику Преподобних, који славе Оца и Сина и Светога Духа вавек. Амин[8].

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОТИТА

У време царовања Антонина[9], када свуда беше не мало гоњење на хришћане, живљаше у Сардинији[10] неки човек Гилас, који се држао идолопоклоничког безбожја. У њега беше син јединац, тринаестогодишњи дечак, по имену Потит. Умудрен премудрошћу Бога који из уста мале деце чини себи хвалу (Пс. 8, 3; Мт. 21, 16), и просвећен благодаћу Светога Духа, Потит познаде Творца свог и Њему Јединоме приношаше своје молитве и поклоњења, а гнушаше се бездахних идола. Умејући да чита књиге, Потит нађе хришћанска Божанствена Писма и, прочитавши их, испуни се духовне мудрости и разума. Отишавши кришом од оца код хришћана, он прими свето крштење, и клоњаше се гадних жртвоприношења идолских. А отац његов Гилас, видећи сина свог где се клони идола, ожалости се и стаде му веома нежно и благо саветовати да заједно с њим принесе жртву јелинским боговима. На то свети дечак одговори оцу: Оче, ти ми говориш не добре речи, наређујеш ми да принесем жртву демонима. Ако ти мене, сина твог, стварно очински волиш, онда ми саветуј оно што душу спасава, а не што је погубљује. Ја желим да се ти, познавши истину, одвратиш од погане заблуде и станеш служити Јединоме на небесима живећем и све држећем Богу, Творцу свеколике твари. Разљутивши се, отац га затвори у одвојену одају и нареди укућанима да се нико не дрзне дати дечаку хлеба и воде. Притом рече Потиту: "Да видимо, да ли ће ти дати храну и пиће Бог твој, кога ти почитујеш!" - Међутим свети дечак Потит, преклонивши колена, мољаше се Богу, говорећи: Суди, Господе, супарницима мојим, и удри оне који ударају на ме (Пс. 34, 1), јер желим да служим Теби, Господу моме Исусу Христу, који си изволео сићи с неба на земљу ради спасења људског. Погледај на молитву смиреног слуге Твог и укрепи ме у глади, као што си укрепио пророка Твог Данила, баченог у ров међу лавове. Ти си рекао у светом Еванђељу Свом: Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити; блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско (Мт. 5, 6.10). Стога не остави и мене, овде закључаног и мореног глађу и жеђу правде Твоје ради!
Свети дечак борављаше у том затвору много дана, од оца мучен глађу и жеђу, а од Бога укрепљаван духовном храном и од Духа Светога напајан благодаћу, и лице његово сијаше као сунце. Веселећи се о Господу Богу свом, он говораше: Благодарим Ти, Господе, што си мене, недостојног слугу Твог, благоизволео наситити Твојим духовним благима, која се утолико јаче желе уколико се више добијају. И још Те молим, Боже благи и милостиви, Боже анђела и арханђела, који не желиш смрти грешника него да се обрати и жив буде: услиши ме свим срцем вапијућег к Теби за родитеља мога; дај му познање истине Твоје и разумевање вере; отвори му ум, да би познао Тебе, Творца свог, и послужио Теби једноме а не јелинском многобожју. Нека се не порадује због њега непријатељ рода хришћанског - ђаво, него нека се прослави на њему свемогућа сила Твоја, која упућује заблуделе на спасење.
Док се свети дечак тако молио, њему се јави анђео Господњи укрепљујући га и говорећи му: Ти ћеш добити што молиш! Бог у кога свим срцем верујеш, свагда је с тобом, и ти ћеш добити што иштеш од Њега. Али знај и ово, да се против тебе спремио погубитељ душа људских - ђаво. Стога ти је потребно да се обучеш у све оружје Божје, да би се могао супротставити лукавствима његовим (Еф. 6, 11).
Рекавши то, анђео светлости отиде. А свети дечак продужи молити се Богу, говорећи: Смилуј се на ме, Боже, смилуј се на ме; јер се у Тебе узда душа моја, и под сен крила Твојих склањам се док не прође безакоње (Пс. 57, 2).
Пошто прође мало времена, Потиту се изненада јави ангео таме блистајући лажном светлошћу, и рече му: Ево дођох к теби, безазлени јуноша, да ти не би душом својом и телом малаксавао од глади и жеђи, него да би послушао свога оца и с њим се гозбено наситио. Ја сам Христос; смиловах се на тебе, видећи твоје сузе, и дођох да те посетим. - Иди од мене, Сатано! непријатељу истине! одговори свети дечак Потит; нећеш преварити слугу Божјег; ти ниси Христос већ антихрист. - Рекавши то, свети се стаде молити, говорећи: Господе Исусе Христе! одагнај од мене овог поганог врага и вргни га у бездан, на који је осуђен са слугама својим!
Тада ђаво, изменивши претворни ангеоски изглед, начини се као огроман див, висок петнаест лаката, па се затим опет претвори у громадног вола и зарика страшним гласом. А свети дечак, оградивши себе крсним знаком, рече му: Престани, злобни душе, кушати војнике Христове! јер нећеш моћи уплашити крвљу Христовом искупљеног и крсном силом ограђеног! - И ђаво тог часа ишчезе, али се глас његов чујаше где говори издалека: О, како млад дечак побеђује мене! Авај мени, где сада да одахнем? На кога ћу одапети стреле своје! Ако се привучем к старцу, ни он ме неће тако лако победити као овај дечко. Али идем, и ући ћу у кћер јединицу цара Антонина, и на њој ћу показати силу своју! А против тебе, Потите, ја ћу нахушкати цара да те погуби у страшним мукама. - Свети Потит одговори: Враже! ма каквим ме мукама ти подвргавао, ја ћу те свуда побеђивати, побеђивати не ја већ Господ мој Исус Христос! - И побеже ђаво вичући: Тешко мени, јер сам дечком побеђен!
После тога Потитов отац Гилас изведе Потита из затвора и рече му: Чедо, принеси боговима жртву, јер цар нареди да сваки који не принесе боговима жртву буде уморен страшним мукама или бачен зверовима да га поједу. Ја патим због тебе, пошто си ми јединац; не желим да изгубим свога наследника. - Свети дечак га упита: Којим то боговима треба принети жртву, да бих знао по именима? - Зар ти, чедо, не знаш, одговори отац, бога Зевса[11], и Ареја[12], и Минерву[13]? - Потит на то рече: Откако сам се родио, ја никада нисам чуо да постоје такви богови већ само идоли. О, оче! када би ти знао како је велик Бог хришћански, који нас спасе понизивши себе, ти би поверовао у Њега, јер је Он једини истинити Бог, који је створио небо и земљу, а сви остали многобожачки богови јесу ђаволи. Гилас упита: Откуда теби те речи које говориш? - Свети дечак одговори: Мојим устима говори Онај коме служим; јер је Он рекао у Своме Еванђељу: Не брините се како ћете или шта ћете говорити, јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати (Мат. 10, 19).
Зар се ти не бојиш мука, чедо моје? упита Гилас. Шта ћеш радити када те одведу кнезу мучитељу и он те стави на љуте муке? - Осмехнувши се, свети дечак одговори: О, оче! безумну си реч изговорио! Господ мој Исус Христос, Искупитељ душа наших, Он ће укрепити мене, слугу Свога. Зар ти, оче, не знаш да именом Господњим Давид, ненаоружани младић, уби каменом силнога Голијата и, зграбивши мач његов, одсече му главу? - Гилас га упита; Уздајући се у Бога свог, јеси ли готов да за име Његово поднесеш сва страдања? - Свети одговори: Верујем Творцу моме, Оцу и Сину и Светоме Духу, Једноме у Тројици Богу, да ће ми дати снаге да не само јуначки поднесем све муке него и да неустрашиво умрем за Њега.
Поверуј и ти, оче, у Бога о коме ти говорим, па ћеш се спасти, Јер они богови, којима се ти клањаш, ништа су, нити су икада икога спасли, нити су ишта могли учинити. И каква је корист клањати се мртвом металу и камену и дрвету, који, када на земљу падну, не могу устати, него се разбијају у парчад, и разбијани не дају гласа од себе, јер су неми и безосећајни? Имена којима називате своје идоле, то су имена којима су у старини називани најпокваренији и најбезаконији људи, који су се бавили демонским враџбинама и сваковрсним злочинима, заслужни сваке казне. Државни закони и у садашње време осуђују такве и предају на смрт. Бедне душе тих ваших богова сада се у паклу непрестано муче у вечном огњу који се никада не гаси. У том истом огњу заједно с њим мучиће се бесконачно и они који сада служе идолима тих богова. А наш, вечно живи Бог, управља свом видљивом и невидљивом твари, и влада небеским и земаљским, а оне који верују у Њега и служе Му истински прославља у небеском царству Свом, па и на земљи имена њихова чини славнима, обогаћујући их чудесном благодаћу, помоћу које они творе знаке и чудеса. Јер Он каже: Знаци онима који верују биће ови: именом мојим изгониће ђаволе; говориће нове језике; узимаће змије; ако и смртно што попију, неће им наудити; на болеснике метаће руке, и оздрављаће (Мк. 16, 17-18).
Слушајући овакве речи од дечка, отац његов Гилас удиви се и рече: Сада познах да је истинит хришћански Бог, који устима овога дечка говори такве и толике ствари, какве раније никада чуо нисам. Када у овом дечку не би било неке божанске силе, он не би могао од свога срца изговарати ове речи. Но, како видим, устима сина мог говори тај Бог.
И Гилас, уздахнувши и заплакавши, рече: Тешко мени грешноме! Млади дечко, син мој, далеко је паметнији од мене старога, јер он у детињству познаде истинитог Бога, а ја, стар годинама, не знадох Га до овога часа. Али сада ја верујем срцем и исповедам устима, да нема другога Бога осим Бога хришћанскога, и да нема Њему сличнога. - И тако Гилас, поверовавши у Хрнста, прими свето крштење под руководством сина свог, светог дечка Потита.
После крштења свога оца свети Потит, подражавајући апостолске трудове, отпутова из своје отаџбине Сардиније и дође у земљу звану Епир, и тамо проповедаше Христа. Затим одатле оде у град Валерију. У њему бејаше нека жена Кириакија, супруга сенатора Агатона, тешко болесна од губе, и ниједан је лекар не могаше излечити. А свети Потит, дошавши пред врата њене куће, сеђаше крај њих као просјак. Утом изиђе из те куће један евнух, и свети Потит замоли од њега мало воде да пије. А евнух га упита: Зар си овамо дошао да тражиш воде? Свети му одговори: Жедан сам, не толико воде из овога дома, колико спасења душа, да би се на овом дому показала благодат Господа мога Исуса Христа. - Удививши се речима светога, евнух га запита: Откуда си ти, дечко, и како се зовеш? Свети Потит одговори: Рођен сам од земље као и ти; име ми је Потит; слуга сам Господа мог Исуса Христа, који је Спаситељ душа људских верујућих у Њега, и Исцелитељ телесних недуга; Он је губаве чистио, раслабљене са одра подизао, слепе просвећивао, и мртве речју васкрсавао. - Евнух га упита: Ако си ти Његов слуга, можеш ли онда губаве исцељивати? Светитељ одговори: Где буде вере, тамо ће бити и исцељења, јер Господ мој Исус Христос по вери даје свакоме који иште у Њега. - Можеш ли ти, упита евнух, исцелити од губе госпођу нашу? Светитељ одговори: Ако поверује у Христа, Бога мог, оздравиће. Евнух рече на то: Ако је исцелиш, постаћеш господар свију имања њених. Светитељ одговори: Ја не желим ни злата, ни сребра, ни имања њена, него иштем да душу њену присајединим Христу Богу мом.
Евнух одмах извести о томе госпођу своју, и свети Потит би уведен код ње. Улазећи у њену одају, свети Потит рече: Мир Господа мог Исуса Христа нека буде дому овом! - Молим те, рече Кириакија светоме, исцели ме, ако можеш исцелити. Светитељ јој одговори: Веруј у Бога кога проповедам и прими свето крштење, па ћеш оздравити. Жена рече на то: Научи ме како да верујем.
Тада је свети Потит поучи о Христу Богу, показујући јој истинити пут спасења. Саслушавши то, жена рече светоме: Верујем да нема другог Бога осим Онога о коме ми ти говориш, и надам се да ће ме Он исцелити; а ти ради што ћеш радити. - Тада свети Потит, преклонивши колена на молитву, стаде са сузама говорити: Господе Исусе Христе, Царе ангела, Спаситељу душа, Ти си рекао Својим ученицима: именом мојим губаве чистите, мртве васкрсавајте (Мт. 10, 8); услиши, Владико, и мене, слугу Твог, и исцели ову жену; нека благодат Твоја буде на њој, да би незнабошци рекли, да си Ти истинити Бог и да нема другог Бога осим Тебе.
Помоливши се тако, свети устроји да буде крштење. И када жена уђе у купељ и крсти се, она се тог часа очисти од губе и изиђе из купељи потпуно здрава, имајући тело као млади јуноша. Угледавши то, муж Кириакије Агатон и сви домаћи његови повероваше у Христа и крстише се. И многи грађани, - скоро половина града, - гледајући на њих, примише свету веру, и благосиљаху Бога говорећи: Заиста велику светлост угледасмо ми преко овог дечака, који нас изведе из таме идолопоклоничке. А свети Потит им говораше: Ето, ви угледасте величије Божје, стога држите заповести Његове, и добићете вечно спасење.
Потом изишавши из града, свети Потит отпутова у пусту гору, звану Гаргара. И тамо борављаше са зверима као са овцама, јер му се по Божјем наређењу звери покораваху и у гомилама праћаху га. У то време уђе ђаво у кћер цара Антонина Агнију, и мучаше је. То веома ожалости цара, и Он се мољаше за кћер боговима својим, дајући им обећања и говорећи: Боже Аполоне, боже Зевсе, боже Арфане, исцелите моју кћер и ја ћу вам привести на жртву волове са позлаћеним роговима. - А устима девојке ђаво викаше, говорећи: Ја нећу изаћи одавде, док овамо не дође Потит који живи на гори Гаргари.
Цар одмах посла једнога свог великаша по имену Геласија са четрдесет војника на гору Гаргару да пронађу Потита. Отишавши тамо, и проходећи пустињу Гаргарску, они нађоше слугу Христовог где седи на гори, и око њега мноштво звериња. Угледавши то, војници се препадоше и хтедоше да беже, јер се звери окренуше к њима, готове да јурну на њих. Али светитељ запрети зверима, рекавши: "Разиђите се на своја места, не повређујући никога". И звери се одмах разиђоше. Тада свети Потит упита Геласија: Зашто си са толиким војницима дошао на мене? А Геласије га запита: Јеси ли ти Потит? - Ја сам грешни слуга Господа мог Исуса Христа, одговори светитељ. - Цар Антонин треба те, продужи Геласије, стога пођи с нама к њему. Светитељ узврати: Шта треба незнабожном цару човек хришћанин?
Но војници, узевши светог Потита, одведоше га у Рим и приведоше цару. Цар га упита: Каквога си рода? - Хришћанин сам, одговори светитељ, и родитељи су ми хришћани. - Зар ти не знаш, упита Антонин, за наша царска наређења, да се сваки који се не клања боговима преда на смрт? - Ја то и желим, да бих умро за Христа Бога мог, одговори свети. - До мене је, настави цар, дошао глас о теби, да ти можеш исцелити моју кћер. Учиниш ли то, ја ћу те обасути многим почастима и богатствима. - А зашто је богови твоји не исцеле? одврати светитељ цару; - Како се усуђујеш тако осионо говорити мени? упита цар. - Ако исцелим твоју кћер, одговори Потит цару Антонину, хоћеш ли веровати у Бога у кога ја верујем? - Цар обећа да ће веровати. На то му светитељ рече: Знам да је срце твоје окорело и ти нећеш поверовати, али ћу ја силом Бога мог учинити то ради присутног народа, да виде и верују и прославе име Господа Исуса Христа.
Тада би доведена царева кћи и постављена пред светим Потитом. И устима њеним рече ђаво светоме: Шта, Потите, не рекох ли ти да ћу учинити да дођеш к цару и против своје воље? А светитељ, дунувши у лице девојци, рече ђаволу: Господ мој Исус Христос, Син Бога живога, коме се покорава свака твар небеска, земаљска и преисподња, запрећује ти, нечисти душе, и наређује да изађеш из овог створења Његовог, и да немаш више власти ући у њу. - Рекавши то, светитељ удари девицу десном руком по лицу; и тог часа сви видеше где из њених уста излази страшна змија; и изишавши из ње, ишчезе. Видевши то, присутни се запрепастише, и говораху: "Ваистину је велик Бог овога дечка!" И многи од њих повероваше у Христа.
Удиви се и цар видевши то, и говораше: О, како велику силу има хришћанско чаробњаштво! - На то му свети Потит рече: Тешко теби, безумни царе, јер видевши величије Божје, не верујеш у Бога! - Цар узврати: Ја узносим благодарност боговима мојим, који исцелише моју кћер. - Лажеш, царе, одговори светитељ, не богови твоји већ Господ Христос Бог мој исцели твоју кћер. - Остави те речи твоје, рече цар, и принеси жртву боговима мојим, па ћу те учинити великим у царској палати мојој, и даћу ти злато, сребро и богатства. - Свети Потит одговори на то: Нема ти добра, о царе! Ти ми обећаваш оно што ја сматрам за ђубре земаљско. Ја имам на небу богатства непролазна и неисказана, која Господ мој Христос уготови свима који Га љубе; а твоје злато и сребро, и сва твоја богатства појешће огањ.
Ти опет осионо говориш са мном! узвикну цар с гневом. - Да, говорим, одговори свети дечак, јер те се не бојим: Господ мој Исус Христос избавиће ме из твојих руку. - Ти ме вређаш и срамотиш, настави цар, али ја трпим штедећи младост твоју, и саветујем ти да боговима принесеш жртву, да те одмах не би почео мучити. - Поштеди себе сама, одговори светитељ, јер се теби припрема страшан пакао, и пропашћеш заједно са својим царством, и вечито ћеш горети у огњу неугасивом заједно са твојим оцем ђаволом.
Бесан од јарости, цар нареди да светог Потита обнаже и жестоко бију гвозденим штаповима. Бијен, свети говораше: Благодарим Ти, Господе мој, што си ме удостојио страдати за име Твоје! - А цар упита мученика: Шта желиш, Потите: умрети или принети жртву боговима, да би остао жив и читав? - Којим боговима хоћеш да принесем жртву? упита Потит. - Цар нареди да престану бити мученика, и рече му: Зар ти не знаш великог бога Зевса, Арфана и Минерву? - Осмехнувши се, свети Потит одговори: Да видимо какви су ти богови, па ћу учинити што будеш наредио. - Цар га с радошћу одведе у идолски храм. Но чим се свети Потит помоли вишњем Богу, идоли попадаше и разбише се у парампарче. Тада светитељ рече цару: Ако су ово истински богови, зашто онда попадаше? и попадавши, зашто не устају и не помажу себи самима? Увиди дакле, царе, како је огромна сила Бога мог!
Испунивши се стида и јарости, цар нареди да мученика окују у тешке окове и вргну у тамницу. Боравећи у тамници и молећи се, светитељу се јави лучезарни ангео, крепећи га и тешећи га: и тешки окови на њему растопише се као восак, и тамница се у поноћи испуни светлости, и по њој се разли неисказан миомир. Осетивши тај миомир, стражари се чуђаху и међу собом питаху, откуда долази тај мирис. Но погледавши кроз прозорче у тамницу, они приметише необичну светлост, и угледаше светитеља без окова где се радује, хвали Бога и разговара са ангелом, и испунише се страха и ужаса. У свитање пак они одоше и обавестише цара о свему. Тада цар нареди да се спреми гледалиште и да гласници објаве да се народ слегне на гледалиште. И кад се искупи много народа, дође цар и севши на обичном судишту нареди да мученика изведу из тамнице и доведу преда њ на суд. Доведен на гледалиште, мученик се прекрсти и светла лица стаде пред цара. А цар Антонин, пламтећи гневом и грозно гледајући на мученика угшта: Потите, шта мислиш, где се сада налазиш? - Налазим се на земљи Бога мога, одговори Потит. - На то рече цар: Сада ће настати погибија твоја, и који ће те бог избавити из руку мојих? - Светитељ одговори: Нека стид попадне лице твоје, царе, јер пас има бољу памет од тебе. Та пас, кад добије хлеба из чије руке, умиљава се око тог човека; а ти, добивши исцељење твоје кћери од Бога мог, говориш хулу на Њега.
Тада цар нареди одмах да мученика нага обесе на мучилишту и пале свећама, па затим заповеди да му железним ноктима стружу тело. Трпећи све то као у туђем телу, свети мученик се ругаше цару говорећи: Где су твоје претње, царе? Ти се хваљаше да ћеш ме савладати мукама, али ја мучен не осећам никакве болове. Знај дакле и разуми, да ова мучења причињавају болове не моме телу већ твоме срцу, пошто их надвлађујем трпљењем и веселим се у њима.
Посрамљен, цар се још више разјари, и нареди да мученика скину с мучилишта и баце зверовима да га поједу. А зверови, пуштени на светитеља, притрчавајући падаху пред њим и лизаху му ноге, а светитељ викаше к цару: Шта сада велиш, погани мучитељу? Зар још не видиш силу Христа, Бога мог?
А цар, наредивши да звери буду враћене натраг, рече џелатима: Исеците овог проклетника на комаде, па разбацајте псима да поједу! - И када џелати узеше у руке секире и стадоше сећи светитеља, тада чудесном силом Божјом тело светитељево постаде тако чврсто, као тврд камен или гвожђе, да му секире не могаху ни најмање наудити, а џелати израњавише себе саме секирама. Видећи то, присутни народ се силно запрепасти, и многи, њих око две хиљаде, повероваше тада у Христа Господа, и викаху говорећи: у овом дечаку заиста делује онај исти Бог који раније делова у Петру и Павлу, који пострадаше у овом граду! - Видећи то и слушајући народни глас, цар мучитељ задрхта, и јекнувши из дубине срца рече: О, како је велико мађионичарство овог поганог хришћанина! - И нареди да се спреми железни тигањ и да се ужеже зејтин у њему, па да се мученик стави на тигањ и пече. Још нареди цар да се и олово растопи и њиме полива мучениково тело. Но свети мученик, као да се налажаше у неком прохладном месту, весељаше се и слављаше Бога, и к цару говораше: Заклињем те царском чашћу твојом, додај ми још овог растопљеног олова, јер осећам од њега врло велику свежину!
И беше у недоумици цар, коју би још најљућу муку измислио за мученика. И скинувши мученика са тигања, он нареди да донесу дугачак гвоздени клинац, да га усијају на ватри и одозго забију у главу мученику. Када то би учињено, догоди се Божјом силом да мученик, примивши у главу усијани клинац, пребиваше жив и здрав и без болова. Међутим болови, које је требало да мученик осећа, сручише се на цареву главу: разболевши се од страховите главобоље, цар вапијаше к мученику, говорећи: Смилуј се на мене, слуго Христов, и избави ме од ових болова; сада познајем силу Бога твог! - Нека те богови твоји исцеле! одговори светитељ. Међутим цар не престајући мољаше мученика да га исцели. Тада свети мученик рече: Ти нећеш добити исцељење док овамо не дође твоја кћи, коју Христос мој сатвори здравом.
Царева кћи би одмах позвана. Припавши к ногама мученику, она говораше: Молим те, слуго Божји, крсти ме у име свемоћног Бога твог, кога ти проповедаш! - И нареди светитељ да се одмах спреми купељ, и у присуству свега народа он сам крсти цареву кћер, пошто је у то време немогуће било наћи свештеника, јер су се сви свештеници скривали због гоњења. А после крштења цареве кћери мученик подиже руке своје к Богу и сатвори молитву за царево исцељење, и цар тог часа оздрави. Али, - о, слепила и безумља идолопоклоничког! - уместо да позна истинитог Бога и да Му узнесе благодарност, незнабожни цар стаде одавати благодарност поганим боговима својим, говорећи: Благодарим вам, боже Аполоне, боже Марсе и богињо Минерво, што ме исцелисте!
Тада свети Потит стаде жестоко корити цара, изобличавајући његово безумље и тврдоглавост и потпуну предатост прелести ђавољој. А цар, разјаривши се бесомучно, нареди да се мученику одсече језик и ископају очи. Но мученик Христов и по отсечењу језика разговараше јасно, славећи Бога и говорећи: Благосиљаћу Господа у свако доба, хвала је његова свагда у устима мојим; благосиљаћу Онога који је ставио песму нову у уста моја, и певаћу Богу у весељу и радости. - Цару пак рече: Шта си успео, безбожниче, што си ми језик одрезао? Ти си се надао да ми са језиком одузмеш говор из уста мојих; но ето, ти видиш и чујеш где ја говорим јасно благодаћу Христа Бога мог, који ће те победити као у старини Фараона.
Видећи да је побеђен и посрамљен, цар се просто избезуми и не знађаше шта више да ради с мучеником. А желећи већ да себе избави од народног укора, он најзад нареди да мученику одсеку главу мачем. И одсечена би глава светоме, те он заврши подвиг страдања свог.
Тако свети мученик Христов Потит у дечачким годинама положи душу своју за Христа[14], и сада царује са Њим у бесмртном животу на небу, којег нека се и ми удостојимо молитвама светог мученика Потита и благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ ДВЕ ХИЉАДЕ МУЧЕНИКА

Пострадали за Христа мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТИХ ДВАДЕСЕТ ПЕТ НИКОМИДИЈСКИХ МУЧЕНИКА

За веру Христову пострадали у огњу спаљени.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАВРИКИЈА

Сав намазан медом овај свети мученик умре за Христа изуједан пчелама.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КОНСТАНТИНА АЛАМАНА, ЧУДОТВОРЦА и осталих са њим

Овај свети мученик, и остали с њиме пострадали, беху родом из разних крајева. Они беху дошли у Свети Град Јерусалим да се поклоне Светим Местима. (Било их је око 300 људи). Из Јерусалима они дођу затим лађом на острво Кипар. Ту Свети Константин, са још тројицом својих пратилаца монаха, поче проповедати веру Христову. Због тога би ухваћен од старешине острва по имену Савина, и не хотећи се одрећи вере своје у Господа Христа би врло мучен и злостављан. После дужег мучења њему и овој тројици би мачем отсечена глава у селу Ормидији близу места Ларнаке (на Кипру). Неки побожни хришћани ноћу узеше њихова света тела и чесно их ту погребоше. Касније бише откривене њихове свете мошти као нетрулежне и чудотворне, јер исцељиваху многе болеснике. Над њима затим би подигнут и храм Светом Константину, кога од тада славе сви на острву Кипру. Ово њихово страдање би, по некима, око 12. века. Са њима пострадаше и многи други свети мученици (неки од њих названи Аламани), а други из њихове пратње осташе на Кипру и прославише се у подвижништву. Њихов заједнички спомен слави се 13. јула.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЛИЈА

Основао манастир Ватеја Риак близу Мунтаније.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛАВА ПУСТИЊАКА

Преподобни отац овај, по имену Лав, живео је у пустињи наг, као први Адам, не стидећи се тела свога, јер га је био потпуно потчинио духу и служби богоугађања. Упокојио се у миру у Господу своме, ради кога је такав подвиг и подносио.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Цар Карин царовао од 282. до 283. године.
2. Свети лекари Козма и Дамјан пострадаше 284. године. Спомињу се још и 1. и 25. новембра и 17. октобра.
3. Код Римљана су се називали патрицијима пуноправна, слободнорођена деца коренитих Римских грађана. Патрицијских колена набрајало се у Риму око сто. Обично су патрицији заузимали највеће државне положаје.
4. Константин Порфирородни царовао од 780. до 797. године; мати његова Ирина царовала од 797. до 802. године.
5. Никифор I царовао од 802. до 811. године.
6. Олимпијска Гора - у Малој Азији, на границама Фригије и Витиније.
7. Његов спомен 4. новембра.
8. Преподобни Петар упокојио се око 865. године.
9. Цар Антонин Пиј царовао од 138. до 161. године.
10. Сардинија - острво у Средоземном Мору; сада саставни део државе Италије.
11. Зевс - врховни бог старогрчке религије, сматран за родоначелника осталих богова и људи.
12. Ариј или Марс - бог рата.
13. Минерва или Атина - богиња мудрости.
14. Свети Потит пострадао половином другога века.