1.Тим. 283 (3:1-13)

Сине Тимотеје, истинита је ријеч: ако ко епископство жели, добро дјело жели. 2. Али епископ треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава; 3. Не пијаница, не убојица, не лихвар, него кротак, мирољубив, не среброљубив; 4. Који својим домом добро управља, има послушну дјецу са сваком скромношћу; 5. А ако неко не умије својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву Божију? 6. Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду ђавољу. 7. А треба да има и добро свједочанство од оних који су напољу, да не би упао у срамоту и замку ђавољу. 8. Тако и ђакони треба да буду честити, не дволични, не који много вина пију, не лакоми, 9. Који имају тајну вјере у чистој савјести. 10. А и ови да се прво провјере, па онда да служе, пошто су без мане. 11. Тако и жене треба да су скромне, да не клеветају, трезвене, вјерне у свему. 12. Ђакони да буду мужеви једне жене, који добро управљају дјецом и својим домовима. 13. Јер који су добро служили, стичу себи добар степен и велику смјелост у вјери у Христу Исусу.


Лк. 80 (16:1-9)

Рече Господ причу ову: Човјек неки бјеше богат и имаше управитеља, а овај би оклеветан код њега, да му расипа имање. 2. И дозвавши га рече му: Шта то чујем за тебе? Положи рачун како си управљао домом, јер више не можеш њиме управљати. 3. А управитељ дома рече у себи: Шта да радим, јер господар мој одузима од мене управу? Копати не могу, просити стидим се. 4. Знам шта ћу радити да би ме примили у домове своје кад ми се одузме управљање. 5. И дозвавши редом дужнике господара својега, рече првоме: Колико ти дугујеш господару мојему? 6. А он рече: Сто мјера уља. И рече му: Узми признаницу своју и сједи те брзо напиши педесет. 7. Потом рече другоме: А ти, колико дугујеш? А он рече: Сто врећа пшенице. И рече му: Узми признаницу своју и напиши осамдесет. 8. И похвали господар неправедног управитеља што вјешто учини; јер су синови овога вијека вјештији од синова свјетлости у своме нараштају. 9. И ја вама кажем: Начините себи пријатеље богатством неправедним да би вас кад осиромашите примили у вјечна обиталишта.

Мисли за сваки дан у години - Св. Теофан Затворник

Митрополит Антоније Храповицки

Да се оградимо од сваког снебивања, које се изазива површним читањем ове приче, потребно је пре свега правилно разумети завршне речи Господа: "начините себи пријатеље неправедним богатством" (Лук. 16, 9). Овде Господ подразумева не само оно земаљско благо, које је стечено преваром или крађом, већ свако уопште материјално богатство, противопостављајући га богатству врлинами и благодаћу; само такво духовно богатство јесте стално и праведно богатство. То се потврђује даљим Његовим речима: "ако дакле у неправедном богатству верни не бисте, ко ће вам поверовати истинско?" (ст. 11) То јест: "ако ви, имајући жалосно (неправедно) новчано богатство, нисте њиме послужили Богу, то како ће вам Бог поверити истинито благодатно богатство - силу исцељавања и виђења"? Слично пише и ап. Павле Тимотеју: "богатима на овоме свету (њих противопоставља духовним богаташима, т. ј. светим људима) заповедај, да се... не уздају у богатство пропадљиво (неправедно), већ... нека добро чине, нека се богате у добрим делима" (истинито богатство) и т. д.

Неко ће рећи: али ако Господ под неправедним богатством разуме и оно новчано богатство, које је добивено истинитим трудом или по законитом наслеђу, то зашто Он наводи за пример неправедног управитеља, који је тајно раздавао туђе, да се затим храни "од сиромаха, који су се помогли туђим добром? Одговор је прост: Господ сасвим неће да одобри такав поступак непоштеног управитеља, и ако је "господар похвалио неверног управитеља, што је он досетљиво поступио", то није било похвалом моралног одобрења, већ ироничном похвалом, похвалом умешности непоштеног човјека. Али Спаситељ, како у другим случајевима, тако и овде, наводи такав неодобриви поступак у земаљском животу, чија је сличност врло одобрива у духовном животу.

Таква је прича о неправедном судији, "који се није бојао Бога нити стидио људи", и прича о жени, која је нашла изгубљену драхму (о жени среброљубивој и неразумној). Слично томе и овде, сасвим неодобравајући поступак неверног управитеља, Господ предлаже слушаоцима да се науче оној предусмотривости у духовном животу, коју је показао управитељ у земаљском животу. Чије је имање он раздавао? Господарево. - Па чије је у самој ствари и оно имање, којим ми владамо? Разуме се - Божје, а ми само привремено њиме управљамо, док живимо на земљи, али ће доћи час смрти наше и суда Божјег, и Господ ће одузети од нас то имање. И тако, ако смо ми само привремени располагаоци овог имања, онда зашто да га чувамо? Раздаваћемо га онима, који могу бити нама корисни, кад нас Господ лиши земаљског живота и уједно с њиме и сваког имања. Који су ти пријатељи, које ми добијамо неправедним (т. ј. материјалним или новчаним) богатством, који, кад ми осиромашимо (т. ј. умремо), могу нас примити у "вечне обитељи"? То су сиромаси, који ће нам својом молитвом о упокојењу наших душа отварати врата царства небеског. Ове ријечи Господа уперене су протнв оних, који одбацују молитве за умрле, т. ј. против протестаната свих врста.

Тим Господњим риечима сличне су и Павлове даље речи после наведених више, у којима апостол учи Тимотеја, да поучава богате "нека добро чине, нека се богате у добрим делима, нека буду подашни, заједнични, сабирајући себи темељ добар за будућност, да постигну живот вечни" (1. Тим. 6, 18, 19). Напротив, у другој причи, богаташу, који не имађаше љубави према сиромашнима, Господ прети изненадном смрћу, питајући при томе: "а што си приправио чије ће бити"? (Лук. 12, 20). "Тако бива ономе, завршује Спаситељ причу Своју, који себи стиче благо а не богати се у Бога" (Лук. 12, 21)".

У свим овим речима Христа и апостола раскрива се једна те иста мисао, што и у причи о неверном приставу (управитељу), - наиме, да је раздавање имања сиротињи не само дужност љубеће душе, већ и просте разумности: јер то имање све једно није код нас вечно, шта више није ни наше, већ Божје, па онда дајте да га путем доброчинсгва променимо на вечно богатство.

1.Тим. 281 (1:18-20,2:8-15)

Сине Тимотеје, ову ти заповијест предајем сходно пређашњим пророчанствима о теби да по њима ратујеш добар рат, 19. Имајући вјеру и добру савјест, коју неки одбацивши претрпјеше бродолом вјере; 20. Међу којима су Именеј и Александар, које предадох сатани, да се науче да не хуле. 8. Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком мјесту, подижући свете руке без гњева и двоумљења. 9. Исто тако, и жене у пристојном одијелу, стидом и честитошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоцјеним, 10. Него добрим дјелима, као што приличи женама које се привољеше богопоштовању. 11. Жена нека се учи у миру са сваком покорношћу; 12. Али жени не допуштам да буде учитељ, нити да влада мужем, него да буде мирна. 13. Јер је Адам саздан први, затим Ева; 14. И Адам се не превари а жена преварена, постаде преступница; 15. Али ће се спасти рађањем дјеце, ако остану у вјери и љубави и у светињи са честитошћу.


Лк. 78 (15:1-10)

У вријеме оно, приближаваху се Исусу сви цариници и грјешници да га чују. 2. А фарисеји и књижевници гунђаху говорећи: Овај прима грјешнике и једе с њима. 3. А он им каза причу ову говорећи: 4. Који човјек од вас, имајући сто оваца и изгубивши једну од њих, не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе? 5. И кад је нађе, метне је на рамена своја радујући се, 6. И дошавши дома, сазове пријатеље и сусједе говорећи им: Радујте се са мном, јер нађох овцу своју изгубљену. 7. Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једнога грјешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника који немају потребе за покајањем. 8. Или која жена, имајући десет драхми, ако изгуби једну драхму, не запали свјетиљку и не помете кућу и не тражи пажљиво док не нађе? 9. И нашавши сазове пријатељице и сусјетке, говорећи: Радујте се са мном јер нађох драхму коју изгубих. 10. Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим због једнога грјешника који се каје.


Мисли за сваки дан у години - Св. Теофан Затворник

1.Тим. 279 (1:8-14)

Сине Тимотеје, знамо да је закон добар ако га ко правилно употребљава. 9. Знајући то да закон није прописан за праведника, него за безаконике и непокорне, безбожнике и грјешнике, непобожне и погане, оцеубице и матероубице, крвнике, 10. Блуднике, мужеложнике, људокрадице, лажљивце, кривоклетнике, и ако је што друго противно здравој науци, 11. Према јеванђељу славе блаженога Бога, које је мени повјерено. 12. И захваљујем Христу Исусу Господу нашему који ми даде моћ, што ме за вјерна прими, поставивши на служење 13. Мене, који сам раније био хулник и гонитељ и пркосник, али бих помилован, јер то из незнања учиних, у невјеровању; 14. Али се још више умножи благодат Господа нашега са вјером и љубављу у Христу Исусу.


Лк. 77 (14:25-35)

У вријеме оно, иђаше с Исусом мноштво народа, и обазревши се рече им: 26. Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик. 27. И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик. 28. Јер ко од вас, кад хоће да зида кулу, не сједне најприје да прорачуна издатке, да ли може довршити? 29. Да не би, кад постави темељ па не могне довршити, сви који гледају стали му се ругати. 30. Говорећи: Овај човјек поче зидати, па не може да доврши. 31. Или који цар, кад пође у рат да се сукоби са другим царем, не сједне најприје и не посавјетује се да ли је моћан срести са десет хиљада онога што иде на њега са двадесет хиљада? 32. Ако ли није, он пошаље изасланство док је онај још далеко и моли за мир. 33. Тако, дакле, сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик. 34. Со је добра, али ако и со обљутави, чиме ће се осолити? 35. Није погодна ни за земљу ни за гнојиво, него је проспу напоље. Ко има уши да чује, нека чује!


Мисли за сваки дан у години - Св. Теофан Затворник

1.Тим. 278 (1:1-7)

Павле, апостол Исуса Христа по заповијести Бога, Спаса нашега и Господа Исуса Христа, наде наше, 2. Тимотеју, правоме сину по вјери, благодат, милост, мир од Бога Оца нашега и Христа Исуса Господа нашега. 3. Као што те молих идући у Македонију, да останеш у Ефесу и заповједиш некима да не уче друкчије, 4. Нити да се баве бајкама и родословима бескрајним, који више наводе на препирке неголи на служење Богу у вјери. 5. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне, 6. Од чега неки одступише и скренуше у празнословље, 7. Желећи да буду учитељи закона а не разумију ни шта говоре ни шта тврде.


Лк. 75 (14:12-15)

У вријеме оно, уђе Исус у дом једног од старјешина фарисејских да једе хљеб и ономе што га је позвао рече: Када дајеш ручак или вечеру, не зови пријатеље своје, ни браћу своју, ни рођаке своје, ни богате сусједе, да не би онда и они тебе позвали и вратили ти. 13. Него кад чиниш гозбу, зови сиромахе, богаље, хроме, слијепе; 14. И блажен ћеш бити што ти они немају чиме вратити; него ће ти се вратити о васкрсењу праведних. 15. А када то чу неки од оних што сјеђаху с њима за трпезом, рече му: Блажен је онај који буде јео објед у Царству Божијем!



Мисли за сваки дан у години - Св. Теофан Затворник

Еф. 224 (4:1-6)

Браћо, молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да се владате достојно звања на које сте позвани, 2. Са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави, 3. Старајући се да чувате јединство Духа свезом мира: 4. Једно тиело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања својега; 5. Један Господ, једна вера, једно крштење, 6. Један Бог и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама.


Лк. 53 (10:25-37)

У вријеме оно, законик неки приђе Исусу, и кушајући Га рече: Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни? 26. А он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш? 27. А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе. 28. А он му рече: Право си одговорио; то чини и живјећеш. 29. А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој? 30. А Исус одговарајући рече: Човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. 31. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видјевши га, прође. 32. А тако и левит, кад је био на оном мјесту, приступивши, погледа га и прође. 33. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се; 34. И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. 35. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. 36. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике? 37. А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди, па и ти чини тако.

Мисли за сваки дан у години - Св. Теофан Затворник

Омилије - Св. Николај Охридски и Жички

О милостивом Самарјанину - Св. Јефрем Сиријски

ТВ Храм - Верске недоумице 8:10

О. Бобан Димитријевић - Тумачење Јеванђеља - Радио Глас

БЕСЕДЕ:

Еп. нишки Г. Арсеније 2018, 

о. Миодраг Павловић 2020, о. Димитрије 2015, о. Тимотеј 2018, о. Рафаило 2017, о. Драган 2019, о. Василије 2019, о. Александар 2015, 

Милосрдни Самарјанин – О. Огњен С.

Преподобни Јустин Ћелијски - Тумачење посланице Ефесцима

4,1

Ма где био, ма у ком се положају налазио, апостол Павле је увек "у Господу". Баците га у тамницу, он ће и тамо бити "у Господу"; баците га у окове, у ватру, у воду, он је и тамо "у Господу"; баците га и у сам пакао, он ће и тамо бити "у Господу".

Ево, он је сужањ, али - "сужањ у Господу", сужањ ради Господа. Он је заиста обукао себе у Христа, и сав је у Њему свим срцем, свом душом, свим бићем. Ништа његово није изван Христа. Он се заиста сав испунио "сваком пуноћом Божјом" (Еф. 3,19), и сав живи у Христу, и сав Христос у њему. Он је тај који изјављује: "Ја више не живим, него живи у мени Христос" (Гл. 2,20). На њему се најбоље види шта значи: живети, владати се достојно хришћанског звања. А хришћани су позвани да живе "достојно еванђеља Христова" (Флб. 1,27). "достојно Бога" који их је позвао у Своје царство и славу (1. Сол. 2,12; ср. Кол. 1,10). Другим речима: хришћани су позвани да живе у оваплоћеном Богу и оваплоћеним Богом, Господом нашим Исусом Христом; да живе у Цркви и Црквом, јер је она "тело његово" и "пуноћа" Њега "који све испуњава у свему" (Еф. 1,23). Позив је хришћана да остваре у себи вечни план Божји о човеку (Еф. 1,1-5.10). И они га остварују живећи Христом и у Христу, Црквом и у Цркви.

Црква - пуноћа Богочовека Господа Христа. Како у њој живети теби и мени? Гле, ти си хришћанин тиме што си светим крштењем постао живи, органски део богочовечанског тела Цркве, сутелесник њен, опкољен Богом са свих страна, саоваплоћен Њему, Његовој Божанској пуноћи. И ти живиш Њиме као око телом, као око главом; ти се храниш крвљу тога тела и срцем његовим: срцем Бога живога и истинога, и душом Бога живога, и вољом, и духом, и свим оним што је Његово. Све своје саоваплотити Његовом: срце своје - срцу Његовом, душу своју - души Његовој, вољу - вољи, живот - животу, да би се благодатно ујединио са Њим, и тако постао један дух с Господом. Јер "ко се Господа држи један је дух с Господом" (1. Кор. 6,17): једно срце, једна душа, једна воља, једно тело под једном главом. А све то и јесте - Црква, Црква, Црква! О, тајне над тајнама! О, чуда над свима чудесима! О, Бога над свима боговима! О, љубави над свима љубавима! О, јединог истинског човекољубља! Зато "молим вас, да се владате достојно звања у које сте позвани". А звање? - Испунити се сваком пуноћом Божјом. И томе светом звању ја радосно робујем: робујем у слободи, робујем у тамници, робујем у души, робујем у савести, робујем у васцелом бићу свом, робујем у васцелом животу свом, робујем у вечностима својим, нека их је безброј, све су оне радосно робље Господа и Христа мог! Њега ради окован сам добровољно у све божанске окове. - Љубав Његова? О, златних и слатких окова Његових! - Вера Његова? О, дивних бисерних окова Његових! Истина Његова? Правда Његова? Доброта Његова? Благост Његова? Човекољубље Његово? Живот Његов? Крст Његов? Васкрсење Његово? Вазнесење Његово? Црква Његова? - О, да слатких преслатких окова многожељних! Ради њих: све вечности моје - робови су Твоји, о Господе неисказани!

Због тога сва страдања за Христа хришћанину су добродошла: и усто многожељена и мила и драга: и телесни окови и тамиице и смрти. Та васкрсном силом Хрмстовом хришћанин раскида окове смрти као трулу паучину, а телесне окове ради Господа носи са херувимском радошћу. Јер је човек Христом заиста постао херувимски надсмртан и свемоћан и сверадостан. Зато, по речима Светога Златоуста: "Ништа није тако славно као окови ради Христа. Бити сужањ ради Христа славније је него бити апостол, него бити учитељ, него бити еванђелист. Ко воли Христа, схвата ове речи. Ко лудује и сагорева за Господом -, зна силу окова. Сужањство ради Христа Павле би више волео него живот на небесима. Његове оковане руке блиставије су од свакога злата, од сваке круне царске. Венац од драгог камења на глави не блиста тако као железни окови ради Христа. Тада тамница постаје светлија од царских палата. Шта кажем: од царских палата? Та светлија и од самога неба, јер има у себи сужња Христовог. Ко воли Христа, зна ову вредност, зна ову врлину, зна колико је блага донело роду људском сужањство ради Христа.[2]

Васкрсли Господ испуњује душе Својих следбеника непролазном радошћу, коју никаква страдања не могу претворити у жалост. Шта говорим? Та страдања за Христа само је увећавају и обесконачнују и овечнују; срамоте за Христа, и страдања за Христа, и смрти за Христа - постају блаженство над блаженствима. Нема сумње, други Павле - Свети Златоуст изражава не само своје христочежњиво и богоблажено расположење, него и свих христољубаца и христочежњиваца, када изјављује: "Који знају љубав Христову, срамоту ради Христа сматрају блаженством већим од сваког блаженства. Ако би ми ко давао или цело небо или Павлове окове, ја бих претпоставио окове. Ако би ко хтео да ме смести или са Анђелима на небу или са Павлом, окованим у тамници, ја бих изабрао тамницу. Ако би ко хтео да ме учнни једном од Сила које окружују небо и престо Божји или оваквим сужњем, ја бих више волео да постанем такав сужањ. И с правом: јер ништа нема блаженије од тих окова. Ништа нема боље него страдати ради Христа. Ја величам Павла не толико што је био узнесен у рај, колико што је био вргнут у тамницу. Ја га величам не толико што је чуо неисказане речи, колико што је био у оковима. Ја га величам не толико што је био однесен до трећега неба, колико због окова. А да су окови више од свега тога, он је то знао и сам. Ево чуј, он није рекао: молим вас ја који сам чуо неисказане речи. Него шта? "Молим вас ја сужањ у Господу".[3]

Нама се дарова од Бога не само вера у Христа, него и страдаље за Христа. Зато свети апостол Павле благовести свима хришћанима: "Вама се дарова Христа ради не само да Га верујете него и да страдате за Њега" (Флб. 1,29). "Заиста је то највећи дар, већи од свих других: већи од дара зауставити сунце и месец, и од дара покренути свет. То је веће него имати власт над ђаволима, него изгонити ђаволе. Ђаволи пате не толико када их ми изгонимо вером, колико када виде где ми: ради Христа страдамо и налазимо се у оковима. То нам даје велику слободу ка Христу. Добро је бити у оковима ради Христа не зато што нам достављају Царство, већ зато што то бива ради Христа. Ја величам окове не зато што преносе на небо, него зато што бивају ради Господара неба".[4]

4,2

Живећи у Христу, хришћанин живи "са сваким смиреноумљем" - μετὰ πάσης ταπεινοφροσύνης. Смиреноумље је еванђелско расположење душе, којим хришћанин сав ум свој и цело срце своје држи у Господу Исусу (ср. Флб. 4,7), те стога мисли "о ономе што је горе а не што је на земљи" (Кол. 3,2), о ономе "што је у Христу Исусу" (Флб. 2,5). У смиреноумљу човек сваку своју мисао, и осећање, све своје умовање контролише Господом Христом; и не само то, него га и изводи из Њега и своди на Њега. Свака мисао постаје христомисао; свако осећање - христоосећање. Смиреноумље није друго до христоумље. Имати ум Христов, - то је смиреноумље. "Ми ум Христов имамо", изјављује свети апостол Павле (1. Кор. 2,16): ми умом Христовим умујемо о свему: о Богу, о свету, о људима, о души, и о целокупној творевини. - Смиреноуман човек искрено сматра себе ништавним пред Богом и људима. На своје еванђелске врлине, којих увек има, он гледа као да не постоје. Зато се стално све више и више смирава пред Богом и људима. Он с радошћу чини друге људе већима од себе (ср. Флб. 2,3). Због свега тога, смиреноумље је климат душе, у коме савршено успева све еванђелско а гине све нееванђелско.

Насупрот смиреноумљу стоји гордоумље. Оно је у свему супротно смиреноумљу: и у мислима и у животу човек се ослања само на себе, на свој ум, на свој разум. Зато је такав човек јавно или потајно горд. Он хоће да је независан, самосталан, аутономан у свему, и аутаркичан, самодовољан: да буде "чист човек", да његов разум буде "чисти разум", и његова мисао "чиста мисао". Другим речима, да потпуно буде независан, на првом месту, од Бога: да се Бог не меша ни у шта његово, а најпре у његово умовање о свету, и свему. Али, баш у томе човек није самосталан; јер такав начин мишљења и живота одавно је у потпуности остварио ђаво, а људи само каскају за њим, или бауљају. Живети без Бога и мислити без Бога, - у томе је сав ђаво. У себи гледати све и сва; живети само собом, у себи и за себе, - то је ђаво, и нема другог. Када људи тако умују, умовање им је најмање самостално, најмање људско, јер је сво позајмљено од ђавола. У крајњој линији, гордоумље није друго до ђавоумље.

Смиреноумље је увек праћено кротошћу и трпљењем. Смиреноуман човек зна да ништа не бива без Божијег провиђења: зато је кротак и трпељив у свему што га снађе, па макар то биле најљуће невоље и муке. У томе за углед он има апостоле и пророке (Јак. 5,8-10), а пре свега кротког и дуготрпељивог Господа Исуса (Мт. 11,29). Али све то троје: смиреноумље, и кротост, и трпљење, само љубављу стоје и љубављу постоје. Једино ко има еванђелске љубави у души, може имати ове три врлине, и заиста бити и смирен и кротак и трпељив према људима. Хришћани живе достојно свога звања када ове три врлине врше "у љубави", с љубављу: "трпећи један другога у љубави". Само љубав еванђелска даје силе човеку да буде истински смеран, и кротак, и трпељив према људима, иако су њихове мане и греси очигледни.

Смиреноумље? Мера му је смиреност Господа Христа: Бог се спустио са небеских и наднебеских висина до надно пакла: спустио се Својом душом људском, да из пакла изведе палог Адама, палог и пропалог, гордошћу сатанском обореног и огреховљеног и усмрћеног и опакленог. Адама, и у њему род људски. А нама, колико се тек нама ваља смиравати? Попут Богочовска. Он је тај пут смирења прошао ради нас: да бисмо и ми таквим смирењем спасавали себе из пакла гордости, греховности, ђаволског самољубља и самодовољпости. И још да бисмо стекли Христово смиреноумље, које се из љубави према сабрату - човеку, спушта за њим до надно његовог пакла, само да га извуче отуда, да га спасе. Јер ти све дотле не волиш еванђелском љубављу свога сабрата човека, док свим бићем не кренеш да га спасаваш од његових грехова, од његових смрти, од његових ђавола, од његових паклова. А у свему томе теби је као дах неопходна кротост голготска, која се и на крсту с љубављу моли за непријатеље; а уз кротост неопходно и трпљење христовско: јер како ћеш без њега поднети сабрата човека, у коме је грех и греси, смрт и смрти, смрад и смрадови. Љубав твоја мора да се стално наоружава крстом и трпљењем, ако хоћеш да имаш снаге подносити грехе својих ближњих и љубити их и у гресима њиховим, и у падовима њиховим, и у смртима њиховим. "Трпећи један другога у љубави"; а та благовест значи: трпећи грехе и мане један другога у љубави, у Христовој љубави. Без те љубави, људи не могу дуго трпети грехе један другога, већ стану мрзети један другога због греха, и гонити један другога због греха, и мучити, и убијати један другога због греха. А ти си Христов? Онда љубав твоја мора бити саткана од кротости и трпљења и смирења. Смири се, понизи се Христа ради пред грешним братом, да би га кротко и благо у љубави која покрива грехе излечио од греха, од смрти од свих недуга његових. А за такво смиреноумља и кротост и благост и свеопраштајућу љубав, у душу твоју сливаће се с неба бујице Христове благодати, која својом небочежњивом силом узноси и тебе и брата твог у светле небеске светове Царства Христова.

Како ходити "достојно звања"? "Са сваким смиреноумљем". Ко је такав, вели Свети Златоуст, ходи достојно звања: смиреноумље је темељ сваке врлине. Ако си смирен и имаш на уму ко си и како си спасен, и то сећање ти служи као побуда за врлину, ти се нећеш гордити ни оковима ни оним што сам рекао, него ћеш, знајући да је све то у тебе дар благодати, смиравати себе. Смиреноуман човек може бити захвалним слугом и памтити учињена му добра. Јер шта имаш што ниси примио? пита свети апостол (1. Кор. 4,7). Но чуј шта он још каже: "Потрудих се више од свију, али не ја него благодат Божја која је са мном" (1. Кор. 15,10). - "Са сваким смиреноумљем", значи: не само у речима и не само у делима, него и у држању и у тону речи. Не понашај се према једноме смирено а према другоме дрско; буди смирен према свакоме, па био то твој пријатељ или непријатељ, знатан или ништаван човек: у томе се састоји смиреноумље. Тако и у другим потхватима буди смирен. Јер чуј шта Христос каже: "Блажени сиромашни духом" (Мт. 5,3), - и ово ставља као прво блаженство. Због тога и апостол вели: "са смиреноумљем и кротошћу и трпљењем". Јер неко је смирен, али је напрасит и гневљив; таквоме смиреност не користи ништа: јер често под утицајем гњева он све изгуби. "Трпећи један другога у љубави", вели свети апостол. Како може трпети онај који је гневљив и клеветник? Апостол казује начин: љубављу. Ако ти не трпиш свога ближњега, како ће онда тебе трпети Бог? Ако ти не подносиш свога сароба, како ће тебе подносити Господар? Где има љубави, ту се све може поднети.[5]

4,3

Јединство хришћана ствара и даје Дух Свети: све душе њихове Он благодаћу сједињује у једну душу, сва срца - у једно срце (ср. Д. А. 4,32). Да би се одржали у том спасоносном јединству, хришћанима су потребни лични напори, лични подвизи: старања о животу у светим тајнама и светим врлинама. Јер хришћанин откида себе од тог јединства у Духу Светом када живи несвето, порочно, грехољубиво. Само оно што сједињује са Духом Светим одржава хришћане и у међусобном јединству. А то су врлине Духа: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гл. 5,22). Старањем за њих одржава се "јединство Духа у свези мира". То значи: јединство зависи од нашег труда, од нашег напора. А најпре од наше еванђелске љубави. Јер је еванђелска љубав сјединилачка сила, која прво сједињује човека са Богом, па затим и са људима који су у Богу. У њој је и "свеза мира", миром повезује све људе у Богу. А тај мир је "мир Божји", и његова је стваралачка сила божанска љубав. Божанска пак љубав јесте "свеза савршенства" која сједињује све што је савршено у хришћанима, сједињујући их на тај начин у једну душу, у једно срце, у једно тело - тело Цркве (ср. Кол. 3,14-15). Та божанска љубав Духа Светога, и остале врлине у њој, и јесте оно што држи и одржава јединство Цркве, тела Цркве, духа Цркве, живота Цркве (ср. Еф. 4,15-16).

Хришћанину ваља бити херувимски видовитим, да би сагледао себе и своју сабраћу у свима падовима, у свима гресима, у свима смртима, у свима пакловима, и онда их с љубављу спасавао Христом, најпре себе из свакога греха, из сваке смрти, из сваког пакла. А то може? Ако дух свој држи у јединству са Духом Христовим, Духом Светим. Помоћу? Светих тајни и светих врлина. Тада се дух његов ослобађа грехова и његових окова, смрти и њених окова, и мир божански проходи васцело биће његово: мир који превазилази сваки ум (Флб. 4,7). Зато, старај се држати јединство духа свог свезом мира, које Господ даје за свети живот у светим врлинама кроз свете тајне. Шта је то што уједињује дух твој у теби? Тројично боголико јединство, усавршено благодаћу светих тајни и светих врлина у Цркви Христовој. Без тога: дух је твој разбијен гресима, растрган и искидан смртима, расејан и развејан ђаволима. Једино, ако дух твој Духом Светим живује и очишћава себе, он тајанствено светли и блиста тројичним јединством - свјетљејетсја тројическим јединством свјашченотајње. Само је ту, само у томе - свето и божанско и блажено јединство духа твог, човече! А изван Свете Тројице - Божанске Јединице, сав си расут, разбијен, разатомљен, измолекилен, дезинтегриран, и никако да се сабереш; а у сваком делићу твоје грехом разбијене и разједињене душе - по безброј мука. Онда си увек и само - легион. Како ти је име? Авај - легион. А ти знаш, из Божје књиге знаш: само крај ногу Исусових можеш се исцелити од легиона што је у теби, од легионизираности твоје душе што је у теби од греха и зла. Јер грех и зло носе у природи својој силу која разбија, разједињује, ситни, дроби душу у безброј разломака и одломака, а сваки од њих боли, боли, боли. И болу твом и мом име је - легион.

Свети Златоуст благовести: Шта је јединство духа? Као што у телу душа све обухвата и држи у јединству оно што постоји у разним деловима тела, тако и овде. Но душа је дата још и зато, да уједини људе разне по пореклу и по начину живота. Јер старац и младић, сиромах и богат, дете и момак, муж и жена, и свако биће обдарено душом сачињава извесно јединство; и ово јединство је веће него јединство тела. Духовно сродство је веће од телесног: духовно јединство је савршеније. Као што огањ, павши на сува дрва, све их претвори у једну ватру, а када падне на влажна нити их запали нити сједини, тако бива и овде: хладноћа душевна не доприноси сједињењу, него топлота душевна већином свакога привлачи к себи. Отуда се рађа и топлота љубави. Апостол хоће да нас све уједини везама љубави. Он хоће да ми будемо повезани међу собом не само миром, не само љубављу, него да у свима буде једна душа - . На тај начин ми се сједињујемо и међу собом и са Богом. Ово јединство не може нарушити ни растојање, ни небо, ни земља, ни смрт, нити ишта друго; оно је боље и јаче од свега. Проистичући из јединства душе, оно може у једно исто време обухватити многе.[6]

Света мисао блаженог Теофилакта овако богомудрује: Као што је у телу дух тај који све везује и уједињује, иако су удови различни; тако и у верујућима Дух Свети је тај који уједињује све, иако се ми разликујемо један од другога и пореклом и наравима и занимањима, и овим Светим Духом ми постајемо једно тело - . Стога да се трудимо чувати ово јединство путем међусобног мира. Ако не будемо имали свезу љубави и међусобни мир, изгубићемо јединство које нам је даровао Дух Свети. Тада ће се с нама десити што и са руком или ногом, ако би се одвојила од осталог тела и прекинула везе са другим удовима, - и ми онда нећемо бити држани једним Духом. Треба нам дакле много старања и труда, да бисмо имали мир који нас међусобно везује.[7] Као што је у нашим телима дух наш тај који ради у свима удовима и везује све, тако нам је дат и Дух Свети који нас уједињује и чини једним телом - [8]

4,4

У чему је нада нашег хришћанског звања? - У сједињењу нашем са Господом Христом, а преко Њега са онима што су у Њему, у телу Његовом Богочовечанском, Цркви. А тело је Његово - "једно тело", тело оваплоћеног Бога Логоса; и дух је у том телу - "један Дух", Дух Свети. Од оваквог јединства не постоји у земаљском свету стварније и савршеније јединство: јединство човека са Богом и људима. А средства да се у то јединство уђе приступачна су свима и свакоме: свете тајне и свете врлине. А прва света тајна јесте крштење, и прва

4,5

света врлина јесте вера. "Једна вера", и нема друге осим ње; и "једаи Господ", и нема другог осим Њега (ср. 1. Кор. 8,16; 12,5); и "једно крштење", и нема другог осим њега. Тек у органском јединству са Богочовечанским телом Цркве; тек као сутелесник тог чудесног организма, човек долази до потпуног осећања и сазнања и убеђења: да је заиста само "један Господ" - Пресвета Тројица; само "једна вера" - вера у Пресвету Тројицу (Еф. 4,13; Јуд. 3); само "једно крштење" - у име Пресвете Тројице (Мт. 28,19); и само "један Бог и Отац

4,6

свију, који је над свима, и кроза све, и у свима нама" (ср. 1. Кор. 8,6; 12,6; Рм. 11,36). "Један је над свима Отац, који је кроза све Логосом који је из Њега, и у свима Духом Светим".[9] - То осећати, и тиме живети, значи: владати се достојно хришћанскога звања. Речју, то значи: бити хришћанин.

Једино у Богочовеку Христу човек је "једно тело, један дух". Тек у Њему човек је осазнао себе као једно тело, јер не разбијено грехом, и као један дух, јер не разбијен злом. Откуда то? Отуда што је тело Богочовека Христа прво безгрешно тело људско; зато једно и зато бесмртно. А оно, у тајанственој богочовечности својој, постало је једно тело Цркве. И ми, само као чланови Цркве Христове благодаћу Духа Светога доживљујемо то јединство тела безгрешног, богочовечанског, као своје јединство, због љубави Спасове према нама и вере наше према Њему.

Тек у Господу Христу Богочовеку човек се први пут осетио потпуно један по бићу, троједан. И у том боголиком тројединству нашао и јединство свога бића, и бесмртност боголику, и вечни живот: зато је вечни живот - у познању Троједног Бога (ср. Јн. 17,3). Уподобити се Троједном Господу, испунити се "сваком пуноћом Божјом", постати савршен као Бог, - то је наш позив, у томе нада звања нашег: "звања светог" (1. Тм. 1,9), "звања небеског" (Јевр. З,1), "звања Божјег" (Флб. 3,14; Еф. 1,18; Рм. 11,29). Тек у Цркви Христовој ми осећамо живо и бесмртно да смо "и позвани у једној нади звања свога" (Еф. 4,4). Једно звање - за све људе; и једна нада за све људе. То се звање живи, доживљује и остварује Црквом и у Цркви: "са свима светима" кроз свете тајне и свете врлине. И ми се онда и осећамо "једно тело и једаи дух" - "са свима светима": "Тако смо ми многи једно тело у Христу" (Рм. 12,5); "јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело; и сви се једним Духом напојисмо. Јер тело није један уд, него многи. Многи су уди ,а једно тело. Ви сте тело Христово, и уди међу собом" (1. Кор. 12,13.14.20.27). Нада, рођена вером и љубављу еванђелском, носи нас ка остварењу и постигнућу нашег звања, нашег циља, нашег позива: богосавршенства. А то се обавља једино у границама Богочовечанског тела Христовог помоћу богочовечанских сила Његових, којима и живе сви сутелесници тог светог и једног тела, у коме је један дух - Дух Свети, као ујединитељ свих душа свих хришћана у једну душу - саборну душу, и свих срца у једно срце - саборно срце, и свих духова у један дух - саборни дух Цркве. То је уствари уједињење, и јединство тела и јединство духа, кроз благодатно утројичење и отројичење, у коме све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Јер је "један Бог који чини све у свему" (1. Кор. 12,6; ср. Рм. 11,36).

"Тако смо ми многи једно тело у Христу", - тек у Христу (Рм. 12,5). Кроз свете тајне и свето живљење у светим врлинама ми се учлањујемо у то једно тело у Христу: и међу нама нема размака, удаљености, сви смо уживљени међу собом и повезани једним животом, као што су уди тела човекова повезани међу собом. Мисао твоја, док је "у Христу", сачињава "једно тело" са мислима свих светих чланова Цркве; и ти заиста мислиш "са свима светима", мисао ти је благодатно органски сједињена са њиховим мислима. Тако и твоје осећање, док је "у Христу"; тако и твоја савест, док је "у Христу"; тако и твоја воља, док је "у Христу"; тако и твој живот, док је "у Христу". У нашем телу "уди многи - једно су тело" (1. Кор. 12,12), тако и Христос. Јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело (1. Кор. 12,13). У Своме богочовечанском телу, од кога је и у коме је Црква, Господ Христос је крстом ујединио све људе (Еф. 2,16). У раскошју вечнога и свебожанскога у том Богочовечанском телу "дарови су различни, али је Дух један" (1. Кор, 12,4): Дух који дела кроз све свете дарове и обитава у свима члановима Цркве уједињујући их у један дух и у једно тело: "Једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело" (1. Кор. 12,13).

Шта је то "једно тело"? пита Свети Златоуст; и одговара: Верни са свих крајева васељене, који сада живе, који су живели и који ће живети. Такође и они који су до доласка Христова угодили Богу, сачињавају једно тело. Зашто? Зато што су и они познали Христа. Откуда се то види? Речено је: Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде, и обрадова се (Јн. 8,56); и још: Када бисте веровали Мојсију, веровали бисте и мени, јер он писа за мене и пророци (Јн. 5,46). Стварно, они не би писали о ономе о коме не би знали шта да кажу; но зато што су га знали, они су га и поштовали. Са тог разлога и они сачињавају једно тело. Тело се не одваја од духа, иначе оно не би било тело. Поред тога, за ствари које се међу собом сједињују и имају велику везу, ми обично говоримо: једно су тело. Тако исто и ми у сједињењу сачињавамо једно гело под једном главом. Но иако је једна глава и једно тело, тело се ипак састоји од разних удова, важних и неважних. Међутим, ни најважнији међу њима не устаје, против оног најнезнатнијег, нити овај завиди ономе. И мада сви удови не отправљају исте послове, него сваки по природи своје неопходности, ипак су баш зато сви они достојни истог уважења -. Разуме се, међу њима једни су најглавнији а други најнезнатнији: например, глава је најглавнија у целом телу, у њој су сва осећања и господар душе - ум = , те без главе нико не може живети, а по отсечењу ногу многи још дуго живе. Тако дакле, глава је важнија од осталих делова тела не само својим местом у телу него и својом делатношћу и значајем. Но зашто ја ово говорим? И у Цркви има таквих који, достигавши висину, као глава, посматрају небеско -, као очи у глави, удаљени су од земље и немају ништа заједничко с њом. Други пак заузимају место ногу, газе по земљи, свакако здравих ногу. Јер ногама се уписује у кривицу не што газе по земљи, него што трче на зло (ср. Ис. 59,7). Стога, нека ни очи не презиру ноге, ни ноге нека не завиде очима. У противном, свако од њих губи своју красоту и омета своје сопствено деловање. И сасвим природно; јер ко ближњем плете замку, самим тим плете је прво себи самом. Тако, ако ноге не усхтедну носити главу када ваља прећи с једног места на друго, оне ће онда том својом непокретношћу и лењошћу нашкодити и себи. Исто тако, ако глава не усхтедне старати се о ногама, она ће тиме најпре нашкодити себи. Но глава и ноге, разуме се, не устају једно против другог, јер је тако устројена њихова природа. Речима: "једно тело" свети апостол захтева да ми састрадавамо један другоме, да не желимо блага ближњих својих, и да учествујемо у радостима један другоме; све је то он изразио заједно. И онда сасвим умесно додао: "и један дух", показујући тиме да при једном телу буде у нас један дух, пошто може бити једно тело, али не један дух, као, например, када је неко пријатељ јеретицима. Или овим речима апостол хоће да нас побуди на слогу, као да вели: пошто сте примили једнога Духа и пили са једнога извора, то међу вама нека не буде раздора. Или, можда, овде под речју "дух" апостол подразумева добро расположеље. Затим апостол додаје: "као што сте и позвани у једној нади звања свога". Тојест: Бог нас је позвао на једно исто; ништа више није дао једноме него другоме; свима је даровао бесмртност, свима живот вечни, свима непролазну славу, свима братство, свима наследство; свима је постао заједничка глава , све је саваскрсао, све је сапосадио с десне стране Бога Оца.[10]

Апостол нас учи, вели блажени Августин, да постоји "једно тело". Но то тело живи, зар не? Да, живи. Од чега? Од једнога Духа. Што је наша душа нашим телима, то је Дух члановима Христовим, Телу Христовом - Цркви.[11]