Садукеји су против васкрсења имали приговор, који им се чинио непобитним. Међутим, Господ га је побио са неколико речи, и то тако јасно да су сви схватили и признали да су садукеји побеђени истином Његове речи (Лк.20,27-40). Оно што су некада радили садукеји, сада чине неверници свих врста. Они су себи нагомилали мноштво измаштаних претпоставки, које су уздигли до „истина“ и које сматрају непобитним. Они се њима величају, претпостављајући да се против њих ништа не може казати. У ствари, све су оне тако ништавне да се против њих и нема шта говорити. Сва њихова мудровања су као кућа од карата – дуни и разлетеће се. У појединостима њих не треба оповргавати. Довољно је да се према њима односимо као према сновима. Говорећи против снова, ми не доказујемо њихову неприкладност у целини или у појединачним деловима, него само кажемо: „То је сан“. Тиме се све решава. Управо таква је теорија о постанку света из маглина, са својим пододељцима – теоријом о случајном настанку живота, дарвиновским пореклом родова и врста, и са његовим последњим маштањем о настанку човека. Све је то као бунцање сањалице. Читајући их, идеш као међу сенкама. А научници? Шта са њима да урадиш? Њихово правило јесте: „Ако нећеш да слушаш – немој, али нам не сметај да варамо људе“.

Читања из Светог Писма

Много је званих, али је мало изабраних (Лк.12,24). Звани су сви Хришћани, а изабрани су они који верују и живе хришћански. У прво време Хришћанства ка вери је призивала проповед. Ми смо, међутим, призвани самим рођењем од Хришћана и васпитањем међу њима. И слава Богу! Половину пута, тј. ступање у Хришћанство и укорењење његових начела у срцу од самога детињства, ми прелазимо без труда. Рекло би се да ће утолико бити јача вера и исправнији живот за све будуће време. Тако је и било. Међутим, од пре неког времена почело је код нас да бива друкчије. У школско васпитање су уведена нехришћанска начела која кваре омладину; у друштво су ушли нехришћански обичаји који омладину развраћују по њеном изласку из школе. И није онда чудно што се, по речи Божијој, ионако мали број изабраних, у наше време показује још мањим. Јер, већ је и дух времена противхришћански! А шта ће бити даље? Ако се код нас не измени начин васпитања и ако се не измене обичаји у друштву, све више и више ће слабити истинско Хришћанство, и најзад ће сасвим нестати. Остаће само име хришћанско, а духа хришћанског неће бити. Све ће испунити световни дух. Шта да се ради? Треба се молити …

Нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене (Лк.12,35). Треба бити спреман сваког часа, јер се не зна кад ће доћи Господ – било ради Последњег суда, било да те узме одавде (што је за тебе подједнако важно). Смрт све решава. Иза ње је свођење рачуна живота: што си стекао, то ћеш и имати на сву вечност. Ако си стекао добро – и твој удео ће бити добар, а ако зло – онда рђав. То је тако извесно као што је извесно да постојиш. Све се то може догодити још овога минута, управо овог часа док читаш ове редове, а затим је свему крај: ставиће се печат на твоје биће, који нико више неће моћи да скине. Имамо, дакле, због чега да се замислимо!.. Међутим, није могуће начудити се због тога што се тако мало о томе мисли. Каква се ту тајна врши над нама! Сви ми знамо да је смрт на вратима и да се не може избећи, па ипак готово нико о њој не мисли. Она ће, међутим, прићи изненада и зграбити. Чак и када нас обузме смртна болест, ми не мислимо да нам је дошао крај. Нека то анализирају психолози са научне стране. Са наравствене стране, овде се не може превидети несхватљива самообмана, која је страна једино онима који пазе на себе.

 Читања из Светог Писма

Кесарево кесару, а Божије Богу (Лк.20,25). Свакоме, значи, своје. У наше време уместо кесарево треба ставити „житејско“, и рећи: „Житејско“ на једној страни, а Божије на другој. Међутим, сви су се бацили једино на оно „житејско“, а Божије остављају иза себе. Због тога оно не само да не стоји на своме месту, тј. у првом плану, него се сасвим заборавља. Последица тога, наводно ненамерног заборављања, јесте замагљивање у свести оног Божанског. Затим већ следи нејасноћа његовог садржаја и његове основе. Отуда слабост уверења и несталност вере, а затим и њено напуштање и утицаји свакаквих ветрова разних учења. Тај пут проходи сваки понаособ када почне да занемарује оно што је Божанско; тим путем иде и заједница када у своме поретку почне да занемарује оно што Бог од ње захтева. Када је Божије стављено у задњи план, у заједницу почиње да се усељава еманципација од Божијих захтева на умном, наравственом и естетичком плану, и секуларизација (тј. служење духу времена) политике, обичаја, забава, а затим и васпитања и свих установа. У садашње време не мисле, не говоре и не пишу о ономе што је Божије. То им чак ни на памет не пада у њиховим подухватима. Зар је онда чудно што, при таквом настројењу, учења противна вери налазе пут ка друштву и што се оно приклања општем безверју?

Прича о винограду (Лк.20,9-28) изображава старозаветну цркву. Виноградари су њена тадашња јерархија. Пошто није одговарала свом назначењу, изречена јој је пресуда: узети од ње виноград и дати га другима. Ти други су најпре били свети апостоли, а потом њихови прејемници – архијереји са свим свештенством. Виноград Божији је један од почетка света, а задатак виноградара је био, јесте и биће до краја века – да Господару приносе плод винограда, тј. спасење душа. Тај задатак хришћанске јерархије је, према томе, и наш посао. У каквој мери се он испуњава – сви ми видимо. Шта да се каже на то? Због многога – слава Богу! Ипак, у многоме није могуће не пожелети боље. То се особито тиче проповеди и речи Божије. Само се понегде чује проповед, премда и сачињава јединствени виноградарски нож у рукама делатеља винограда Божијег. Само да се и на нама не испуни: Доћи ће господар винограда и погубити ове виноградаре и даће виноград другима. Само да се и ови други не одбаце, и да се не погубе не само виноградари, него и сам виноград…