Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти? (Јак.2,14). Пут ка вери је покајање. А у покајању шта треба говорити? „Сагреших, али нећу више. Heћy више да грешим, нeгo ћy да живим по заповестима“. Као што са стицањем вере покајање не престаје, већ је прати до краја, тако и решење – живети по заповестима – остаје на снази и при вери. Због чега онај који верује, уколико је вери пришао правим путем, тј. путем покајања, бива ревностан у испуњавању заповести и вршењу добрих дела? Па, вера му даје снажне побуде: она му пружа и благодатне силе кроз Свете Тајне. Тако вера садејствује делима (Јак.2,22). Опет, и дела усавршавају веру. Јер, док неко на делу не учини оно у шта је поверовао, дотле вера као да није вера. Она постаје очигледна само на делу. И не само очигледна, него постаје и снажнија. Дела дејствују повратно на веру и учвршћују је.

Пред јављање Господа народу и пред Његово ступање на испуњење домостроја нашег спасења, био је послан свети Јован Претеча како би људе припремио да га прихвате (Мк.1,4). Та припрема се састојала у призивању на покајање. И од тог времена је покајање постало пут ка Господу и предверје вере у Њега. Сам Спаситељ наш је своју проповед започео речима: Покајте се и верујте у јеванђеље (Мк.1,15). Ономе који жели спасење, покајање и вера yпyћyjy једно на друго. Покајање га оптерећује бременом грехова и плаши страшним и неизбежним судом правде Божије. Но, долази вера и указује му на Избавитеља, те он, скинувши бреме грехова исповешћу, са радошћу иде за Њим, путем Његових заповести. На тај начин се вера paђa из покајања и на њему почива. Онај који се каје чврсто се држи вере због осећања избављења које му она пружа. Вера је, тако, жива од покајања. Без покајања, она је слична дрвету без унутрашњег животодавног тока, тј. млитава и неживотворна.

Дом Божији, Црква Бога живога, стуб и тврђава истине (1.Тим.3,15). Према томе, нема потребе да се осврћемо око себе и да тражимо истину овде или онде. Она је близу. Буди у Цркви, држи све што она држи и бићеш у истини, овладаћеш истином, живећеш по њој и у њој, и због тога ћeш се испунити истинским животом. Ван Православне Цркве нема истине. Она једина чува све оно што је Господ заповедио преко светих апостола, и због тога је она истинска Апостолска Црква. Други су изгубили Апостолску Цркву, али због хришћанског осећања да само Апостолска Црква може верно да чува и указује на истину – решише да је сами устроје. То су и учинили, и име су јој такво дали. Но, име су дали, али јој суштину нису могли придодати. Јер, Апостолска Црква је преко апостола саздана Господом Спаситељем, по благовољењу Оца, благодаћу Светог Духа. Сами људи тако нешто не могу учинити. Они који то, међутим, мисле, личе на децу која се играју са луткама. Ако на земљи нема истинске (Православне) Апостолске Цркве, онда је узалудан труд да се она сазда. Но слава Господу који не дозвољава адовим вратима да је надвладају. Она постоји и биће, по Његовом обећању, до скончања века. То и јесте наша Православна Црква. Слава Богу!

Нова година је почетак свих дана у години. Стога приличи да се тог дана у душу саберу мисли, осећања и расположења, које би, као мисли које су достојне Хришћанина, требало да управљају свим његовим делима током целе године. Њих ћемо одмах наћи чим само помислимо шта Нова година представља у духовном животу. У духовном животу Нова година постоји онда када онај који је живео у небризи почне да ревнује за своје спасење и да се труди у богоугађању. Јер, онај ко реши тако нешто, све унутар и изван себе изнова преустројава на новим начелима – старо пролази и све бива ново. Ако код тебе већ јесте тако, преостаје да се обнављаш у истом смеру, а ако није – започни изнова и код тебе ће заиста бити Нова година.

На то се надовезује и достојно празновање Обрезања Господњег и молитвено прослављање спомена светог Василија Великог. Суштина споменуте промене састоји се у томе да човек, од тога тренутка, живи само за Бога (и за своје спасење), а не више искључиво за себе као раније (чиме је себи само спремао пропаст). Тиме он одбацује раније навике, све утехе и све оно у чему је налазио задовољство, одсецајући страсти и похотна расположења и прихватајући се строгог самоодрицања. Таква промена управо представља оно што, по апостолу, треба да буде обрезање срца – на шта нас опомиње и на шта нас обавезује празновање Обрезања Господњег. Пример за то имамо у личности светог Василија Великог. Тако се све ствари, које се нуде за размишљање поводом Нове године своде на једно – на наше унутрашње обновљење кроз обрезање срца. Онај ко се, уз Божију помоћ, у Новој години усмери на овај начин, те поред размишљања и живот свој преуреди, на најсавршенији начин ће хришћански провести празник и припремити се за хришћанско провођење читаве године. Следеће године ће бити потребно само да понови и оживи оно што сада упражњава.

Својим живљењем епископ Теофан подсећа на многе велике оце и учитеље древне Хришћанске Цркве. Такав суд неодољиво намеће његов морални и аскетски живот, његова дубока и снажна богословска мисао, исказана у писаним – објављеним делима. 

Рођен је 1815. године у селу Чарновскоје (Орловска губернија) у светој Русији, од оца Василија Тимотијевича Говорова, свештеника, и мајке Татјане Ивановне која је била из свештеничке породице. На крштењу је добио име Георгије. Стога је за време школовања, тј. док није положио монашки завет, познат под световним именом Георгије Васиљевич Говоров. 

Велика благочастивост Георгијевих родитеља била је прва и најважнија „школа“ за његово основно хришћанско образовање и усмерење. У осмој години живота (1823) кренуо је у Ливенску духовну школу. Шест година касније (1829) похађао је Орловску семинарију, на челу које је стајао архимандрит Исидор, касније познати јерарх Руске Цркве. Семинарију је завршио 1837. године са одличним успехом. Затим се уписао на Кијевску духовну академију, коју је завршио 1841. године са научним степеном магистра, и то већ са јеромонашким именом Теофан. Монашки завет је положио исте те године, дакле, пре него што је завршио Духовну академију. 

Већ у августу 1841. године јеромонах Теофан је постављен за ректора Кијево-софијске духовне школе. Убрзо је (1842) одређен за инспектора Новгородске семинарије, у којој се истакао као врстан предавач психологије и логике. Благодарећи умним и духовним способностима које су га красиле, Теофан је 1844. године у Петербуршкој духовној академији постављен за предавача моралног и пастирског богословља. Своја предавања је темељио на психологији (оплемењеној личним аскетским животом и осмишљеној учењем Светог Писма) и житијима великих богоугодника. 

Богат богословљем, отац Теофан је 1845. године заслужено одређен за помоћника инспектора академије, а у 1846. години вршио је дужности инспектора. Следеће године (1847), по сопственој жељи, постаје члан Духовне мисије у Јерусалиму, коју је предводио архимандрит Порфирије (Успенски), велики познавалац Истока и истакнути црквени археолог. За време шестогодишњег боравка на Истоку јеромонах Теофан је посећивао древне монашке обитељи и читао старе рукописе у којима су била садржана житија светитеља и устави монашког живљења. Уз то, непосредно је разговарао са подвижницима, нарочито на Светој Гори. Све је то подгревало његову љубав и склоност ка пустињачком подвизавању. 

Због Кримског рата (1853) Руска духовна мисија је повучена 1854. године из Јерусалима у Русију. Труд јеромонаха Теофана у Мисији није могао остати незапажен. То је био један од разлога да 1855. године добије достојанство архимандрита и да буде постављен у Петербуршкој духовној академији на катедру канонског права, а убрзо и на дужност ректора Олонецке духовне семинарије. Исте те 1855. године архимандрит Теофан је постао члан Олонецке духовне конзисторије. У то време он се посебно истиче проповедима и мерама које је предузимао на сузбијању расколништва. 

Познавање прилика на Истоку као и познавање грчког језика пресудно су утицали да Руска Црква 1856. године постави архимандрита Теофана за старешину цркве при Руском посланству у Цариграду. Са тог места изблиза је пратио и обавештавао Синод Руске Православне Цркве о расправама између Цариградске и Бугарске Цркве у вези са расколом Бугара. У својим извештајима отворено је испољавао наклоност према Бугарима, али и љубав према Цариградској Цркви, наглашавајући да „великодушна“ Русија „не треба да оставља своју мајку по вери у тако беспомоћном стању“. 

Када се убрзо (1857) указала потреба да архимандрит Теофан својим служењем и искуством Руској Православној Цркви пружи нове услуге, Свети синод га је указом поставио за ректора Петербуршке духовне академије. Са тог места објављивао је своје радове углавном у часопису Хришћанско штиво, који је излазио под његовим надзором. Основни задатак му је био, међутим, да бди над духовним, васпитним и образовним ликом студената, па је у том циљу присуствовао на многим предавањима професора и на испитима богослова. За време његовог ректоровања потрефило се да Академија 1859. године обележи 50. годишњицу свог оснивања. За труд и предану службу у Академији, Синод Руске Цркве га је наградио орденом светог кнеза Владимира трећег степена. Исте те године изабран је за епископа тамбовског и шацког, где је четири године неуморно поучавао паству необично једноставним и изузетно снажним проповедима које су објављене у два тома. За то време, епископ Теофан је отворио многе црквено-парохијске и друге школе, и покренуо излажење епархијског часописа. Од посебне важности је његов богословски рад Писма о хришћанском животу. Из себе је изливао управо оно чиме је био испуњен: духовност, црквеност, благост, очинску љубав према свима, нарочито према уцвељенима. 

Када је једном приликом обилазио цркве и манастире по својој епархији, епископ Теофан је посетио и Вишинску пустињу, која му се необично допала по свом положају и монашком уставу. Шаљући за настојатеља у пустињи игумана Аркадија, пророчки је изговорио: „Пођите, оче игумане, тамо, а Бог ће дати да и ја к вама дођем“. 

Када се 1863. године упокојио владимирски епископ Јустин, Синод Руске Цркве је одлучио да на његову епископију постави тамбовског епископа Теофана, са образложењем да је способан да управља „већом паством“. Као и у претходној, епископ Теофан је и у новој, Владимирској епархији, непрекидно мисионарио, отварао школе, покренуо епархијски лист и др. 

После двадесетпетогодишњег служења Цркви кроз разне видове, епископ Теофан је одлучио да оствари свој монашки идеал тако што ће се повући у пустињу и потпуно се одрећи овога света и обавеза у њему. Та најузвишенија монашка одлука јесте круна духовних доживљаја и небеских призива које је епископ Теофан слагао у срцу док је као дете посматрао подвижнике по руским манастирима, по Светој Земљи и на Атонској Гори; док је читао светоотачку литературу и док се непрекидно приближавао Богу, а нарочито док је 1861. године присуствовао духовном слављу поводом откривања моштију светог Тихона Задонског. 

Пошто се посаветовао са својим духовним вођом, митрополитом Исидором, епископ Теофан је одлучио да упути молбу Светом синоду, тражећи да га разреши епископских обавеза у Тамбовској епархији и дозволи му да стално обитава у Вишинској пустињи. Одобрење је добио 1866. године, када је и постављен за настојатеља Вишинске пустиње, у којој је до краја провео овоземаљски живот, премда не као настојатељ. Убрзо је поново писао Светом синоду, тражећи да га разреши настојатељских обавеза, са циљем да оде дубље у пустињске стене, где ће још преданије, у покоју, служити Богу. Хтео је, дакле, нешто узвишеније од општежитељног пустињског манастира и његовог строгог устава. Повукао се у тиховање и стално општење са Богом, какво само пустиња може да омогући правом и искусном духовнику. 

Врхунац пуноте духовног задовољења подвижник Теофан је овако представио: „Називате ме срећним. Ја себе тако не осећам… Вишу (тј. Вишинску пустињу) је могуће заменити само за Царство небеско“. Зато је разумљиво што се није одазвао на понуде Светог синода да, на пример, опет управља епархијом, чак Московском, или да оде у Јапан где је мисионарио отац Касаткин. 

Удубљујући се све више у смисао пустињачког подвижништва, епископ Теофан је 1872. године почео да живи затворничким животом. Прекинуо је додире са људима и престао да одлази у манастирски храм на богослужења, затворивши се у посебан кутак пустињских обиталишта, због чега је назван Затворник. Од тада је примао само настојатеља пустиње, духовника игумана Тихона, и келејника, оца Евлампија. 

У свом станишту је направио малу цркву, посвећену Крштењу Господњем, у којој је последњих једанаест година свакодневно служио свету литургију. Тако је он свој затворнички живот проводио углавном у општењу са Богом путем молитве, читања и писања. Одатле је написао многа писма – одговоре онима који су писали тражећи духовну помоћ, у чему је видео посебан начин служења Цркви Божијој. Дневно му је стизало 20-40 писама из разних крајева Русије. Зато га с правом један биограф назива „великим мудрацем хришћанске философије, који је плодотворан до степена који су достигли свети оци четвртог века“. Није без основа записано да је „учење епископа Теофана умногоме сродно учењу старца Пајсија Величковског, што је примећено посебно у откривању тема о стараштву, умном раду и молитви“. 

Богословска наука је много обогаћена радовима епископа Теофана, јер је своје мисли кроз поуке и тумачења излагао једноставно и јасно, тако да свима буду појмљиве основне истине Хришћанске вере. Истакао се и као врстан преводилац светоотачке мисли. Најбољи доказ за то је његов превод Добротољубља – књиге која садржи учења о духовном животу оснивача и великих учитеља хришћанског аскетизма. 

Искреност, скромност, љубав према човеку представљају основне одлике свете душе Теофана Затворника. „Ево, – говорио је он,- ја књиге и читам и пишем, а у мени нема ничег сличног ономе што су чинили угодници Божији“. Такав његов унутрашњи свет чинио га је благим према свима. Он беше склон да све људе сматра светим. 

Великог праведника Бог је преселио на онај свет 1894. године, на дан Крштења Господњег – дан празника храма који је основао у својој келији. Преселио се, али није престао да живи и на земљи, у свести живих чланова Цркве Христове. У једном од многих написаних дела овог светитеља може се прочитати: „Умрли наcтављају и на земљи да живе, у памћењу живих, својим добрим делима“.