А што је Бог саставио човек да не раставља (Мк.10,9). Тим речима Господ утврђује нераскидивост брака. Указан је само је дан законит повод за развод – неверност супружника. Шта треба радити ако дође до тешкоћа? Претрпети! Имамо општу заповест: „Носите бремена један другога“. Ту заповест треба првенствено да испуњавају супружници. Избегавање трпљења умножава непријатности и ситнице увеличава до те мере да изгледају велике као стена. Али, због чега нам је дат ум? Да равнамо животни пут! Благоразумност надвладава противречности на које наилази. Ако то надвладавање недостаје, значи да нема животне благоразумности, да нема хтења да се добро схвати стање ствари, или да се у животу нема други циљ осим насладе. Са престанком наслађивања, престаје и међусобна трпељивост. Што се иде даље, развод је све ближи. Што се више банализују циљеви живота, чешће се јављају разводи и чешће долази до привременог незаконитог живљења. Извор, дакле, тога зла је у материјалистичком погледу на свет и живот.

Читања из Светог Писма

Јер ће се сваки огњем посолити, и свака ће се жртва сољу посолити (Мк.9,49). Нешто пре овога Господ је говорио о томе да је неопходно бити спреман на жртве сваке врсте и на свакојака дела самоодрицања, са циљем да се истраје на добром путу. Жртве треба принети без размишљања, па макар биле драгоцене, као око, или неопходне, као десна рука. Јер, ако будеш жалио да принесеш такву жртву, и услед тога скренеш са правог пута на криви, бићеш принуђен да у будућем животу страдаш вечно. И тако, приноси жртву – мучну и жалосну овде, како би тамо избегао мучење. Без овдашњег огњеног очишћења није могуће спасти се од вечног огња. Свако ко жели да се спасе дужан је да буде посољен огњем, да прође кроз огњено очишћење. Сви смо ми, по закону стварања, дужни да себе принесемо на жртву Богу. Међутим, сви смо ми нечисти. Због тога треба најпре да се очистимо, како бисмо постали жртва пријатна Богу. Међутим, онај ко почне да се чисти, да из душе одстрањује страсти, осећа бол као од жежења огњем. Дејство унутрашњег самоочишћења је слично дејству огња којим се чисти метал. Метал нема осећања. Кад би их имао, осећао би истовремено и чишћење и жежење. Исто то се дешава и са човеком који сам себе чисти. Чистећи се, он као да сав бива жежен огњем. Очишћавајући огањ пролази кроз све његове делове, као што со продире у сољено тело. И само онај ко се очишћује, бива права богоугодна жртва. Због тога је неопходно да свако буде посољен огњем, слично као што се у Старом Завету свака жртва солила пре приношења на свеспаљивање.

Читања из Светог Писма

Свети праоци. Заиста, велики људи! Ако уопштимо мисао којом се одређује њихова величина, добићемо следеће: истински велики људи су само они који испуњавају потврдну вољу Божију у односу на људски род, будући да много тога бива само по допуштењу Божијем. Са друге стране, има силних делатеља који дејствују заобилазећи вољу Божију, или јој се чак супротстављају. Они изгледају велики, премда не сами по себи, него због великих противдејстава које промисао Божији предузима ради поништавања зла које су изазвали. Непосредну вољу Божију о вечном спасењу ми знамо. Међутим, планови Божији о временском пребивању људи на земљи су сакривени од нас. Због тога је нама тешко да одредимо ко дејствује исправније, тј. по вољи Божијој. Само један одређени критеријум може да се призна као недвосмислен: онај ко дејствује противно одлуци Божијој о вечном спасењу људи не може се сматрати великим, ма каква била његова дела, будући да је очигледно да иде против откривене воље Божије. И премда се та откривена воља Божија не тиче онога што је временско већ онога што вечно, ипак је несумњиво да једна воља Божија не може противречити другој.

Када те негде позову, не седај у зачеље (Лк.14,8). Ако уопштимо овај савет, добићемо следеће: увек и свуда се држи последњег места. У том простом правилу је изражена сва богата садржина смирења. Узми га, седи и размотри све могуће случајеве твог живота, те унапред за себе у свима њима изабери последњи удео. Тако ће се стећи пракса смирења која ће од спољашњих дела, мало по мало, прећи унутра, и, као темељ, положити наслагу смирења. Временом ће то семе, потпомагано праксом, да се развије, те ће смирење, најзад, испунити твоју душу и тело, и сва спољашња дела. И шта ће се десити? Наравствена узвишеност ће сијати на твоме челу и привлачити свеопште уважење. На теби ће се испунити оно: Јер који се уздиже понизиће се, а који се понизи, уздигнуће се. Међутим, упражњавајући смирење – имај у виду једино њега самог и ништа друго. Оно само собом у душу уноси блажено настројење ка добру. Где се усели смирење, престају сви унутрашњи немири, и никакве спољашње незгоде не изазивају поразне утиске. Као што се таласи, не сусрећући препреке, без шума и удара разливају по отвореном мору, тако и спољашње и унутрашње жалости не ударају у смирену душу, већ прелазе преко ње, не остављајући трага. То је, да тако кажемо, животна предност смиреног. Каква њега само светлост одозго осењује, какве му се утехе шаљу, каква му се ширина слободних дејстава открива!.. Заиста, смирење све у себе смешта…

Спаситељ као образ вере и живота поставља дете (Мк.9, 36). Простота вере рађа простоту живота: из једне и друге происходи узорно наравствено устројство. Ако се мудријашењу отвори приступ под видом некаквог побољшања, унутра ће се произвести раздор и читав живот ће се растројити. Мудријаши увек вичу: „То не треба тако, ово не треба овако. Дајте, ја ћу све да уредим изнова. Старо је неприкладно и досадно“. Међутим, они још нигде, и никада, и ништа добро не урадише, већ само све кваре. Ум треба да слуша оно што је Господ заповедио. Ум се, додуше, назива царем у глави, али му није дата законодавна власт, већ само извршна. Чим се прихвати да буде законодавац, он одмах изазива растројство наравствених, верских, политичких и животних поредака. И све одмах пође наглавачке. У друштву настаје велика несрећа када се уму да слобода да лети без обазирања на Божанску истину. То је „гнев“ Божији. А о њему је речено: „Прикриј се зачас, докле прође“. У овом јеку мудријашке самовоље боље је од свега сакрити се у простоту вере. Као што је за време буре боље седети у кући и не излазити са самоувереношћу у борбу са њом, тако је и у време бурног својеумља боље не излазити у борбу и не хватати се за оружје мудријашења у жељи за супротстављањем. Простота вере је јача од надмудривања. Обуци се у њу, као у оклоп, и одолећеш.