Прича о десет кеса сребра изображава читаву историју човечанства до Другог Христовог доласка (Лк.19,12-28). У њој Господ говори да кроз страдања, смрт и Васкрсење иде ка Оцу небеском да прими царство над човечанством, које је Његово очинско наслеђе. Они који остају на земљи, деле се на две стране: на слуге које су се потчиниле Господу кроз послушање у вери, и на оне који, услед свог неверја, нису хтели да га имају за цара и да му служе. Онима који Господу приступају са вером и са готовошћу да му служе, дају се дарови Светога Духа у светим тајнама. То су управо кесе сребра! Сваки верујући их прима ради служења у кругу других верујућих. Када му се покоре сви (вољни) из рода људског, Он ће опет доћи као Онај који је примио царство. Његово прво дело тада ће бити да суди слугама, да види шта је ко стекао датом благодаћу. Затим ће да следи суд и онима који нису хтели да га имају за цара, који нису поверовали, или који су отпали од вере. Запечати те истине у своме уму и не одвајај своју пажњу од њих. Јер, тада ће да се донесе одлука која већ неће моћи да се измени. Бежи од неверја. Међутим, немој ни веровати само празно, већ приноси и плодове вере. Нашавши те верним у малом, Господ ће те и над многим поставити.

Читања из Светог Писма

Господ је ученицима говорио о своме страдању, али они нису ништа разумели: И ова реч беше сакривена од њих (Лк.18,34). Касније су, пак, расуђивали да верујућима не приличи да знају ишта сем Исуса Христа, и то распетога. Док није дошло време, они ништа нису схватали о овој тајни. Пошто је, пак, дошло, они су је схватили и свима је пренели и разјаснили. Тако бива и са свима, и то не само у односу на ову тајну, него и на сваку другу. Непојмљиво у почетку, временом постаје схватљиво. Наиме, зрак светлости улази у свест и разјашњава оно што је раније било тамно. Ко разјашњава? Сам Господ, благодат Духа која живи у верујућима, анђео хранитељ, а никако сам човек. Он је ту пријемник, а не стваралац. При свему томе, нешто остаје несхватљиво читавог живота, и то не само за поједине људе, него и за цело човечанство. Човек је окружен несхватљивостима. Неке му се разјашњавају у току живота, а друге остају за други живот. Тамо ће се схватити. Исто бива чак и са богопросвећеним умовима. Због чега се то не открива сада? Због тога што је једно несхватљиво, те о њему не вреди говорити. Друго се, пак, не говори ради предострожности, тј. зато што би било штетно знати га пре времена. У другом животу ће се много тога разјаснити, па ће се открити други предмети и друге тајне. Створени ум никако не може да избегне недостижне тајне. Ум бунтује против тих уза. Међутим, бунтовао или не, узе тајанствености се неће прекинути. Смири се горди уме под крепку руку Божију и веруј!

Читања из Светог Писма

Који не прими Царство Божије као дете неће ући у њега (Лк. 18,17). Како га, пак, примити као дете? Ево како: у простоти, пуним срцем, без премишљања. Разумска анализа је непримењива у области вере. Она може имати места само у ономе што јој претходи. Као што онај који врши анатомски преглед разлаже тело до детаља, али не види живот, тако и разум, ма колико расуђивао, не може да схвати силу вере. Сама вера пружа сагледавања која је у потпуности чине способним да у целости одговара на све потребе наше природе. Она обавезују свест, савест и срце да је прихвате. Они је и прихватају, и прихвативши је, неће више да се одвоје од ње. Исто се дешава са оним ко окуси пријатну и здраву храну: окусивши једном, он зна да је она хранљива и убраја је у ред оних намирница којима се храни. У том убеђењу хемија му не помаже ни пре ни после. Његово убеђење је засновано на личном искуству, које је непосредно. Тако и онај који верује истинитост вере познаје непосредно. Сама вера у њега усељава непоколебиво убеђење да је [реч о истинској] вери. Како после тога да буде још и разумна? Разумност вере се и састоји у томе што се непосредно зна да се ради о вери. Разум само штети ствари, хладећи веру и слабећи живот по вери. И што је најтеже – он се надима и одбија благодат Божију. Тиме доводи до најгорег зла у хришћанском смислу.

Читања из Светог Писма

Ако који настоји да сачува живот свој изгубиће га; а који га изгуби, оживеће га (Лк.17,33). Речено треба овако разумети: сачувати живот свој значи жалити себе, а изгубити живот – не жалити себе. При томе треба подразумевати да се говори о путу заповести Господњих или делању у Господу. Спасава се, дакле, онај ко дела Господу, испуњавајући Његове заповести не жалећи себе. Онај, пак, ко жали себе – гине. Ако само станеш да жалиш себе, неизбежно ћеш се показати рушитељем заповести и, према томе, рђавим слугом. Каква је пресуда рђавом слузи? Баците га у таму најкрајњу; тамо ће бити плач и шкргут зуба. Потрудите се да пазите на себе макар у току једног дана, и увидећете да саможаљење смета свим нашим делима, удаљујући спремност да их вршимо. Без труда и напора, међутим, ништа нећеш урадити. Жалећи себе због напора, уклањаћемо се од дела. Постоје дела која, хоћеш-нећеш, мораш учинити. Таква се дела врше неодступно, макар и са трудом. Ту се саможаљење побеђује саможаљењем. Ако не радиш – нећеш ни јести. Пошто дела заповести нису такве врсте, услед саможаљења увек ће бити изостављена. Попуштање рђавим делима се такође врши ради саможаљења. Жао ти је да се одрекнеш онога што ти се прихтело – и, жеља се испуњава. Она је, међутим, или непосредно грешна, или води ка греху. Према томе, онај ко себе жали увек изоставља оно што је потребно, док, са друге стране, себи попушта у ономе што не приличи. Тако долази до тога да постаје неприкладан за било шта. О каквом се спасењу ту још може говорити?

Читања из Светог Писма

Господ је рекао да ће се Син Човечији јавити у свој дан као што муња сине са неба и обасја све што је под небом. Затим је додао: Али му најпре треба много пострадати и одбачену бити од рода овога (Лк.17,24-25). Очигледно је да страдање треба да претходи јављању у слави. Према томе, све време до тог дана јесте време Његовог страдања. Он је лично страдао у једно одређено време. После тога, Његова страдања се продужавају кроз верујуће – кроз страдања њиховог рађања, њиховог васпитања у хришћанском духу и чувања од непријатељских дејстава, било унутрашњих било спољашњих. Јер, савез Господа и Његових верних јесте жив, а не само мислен и наравствен. Све њихово Он прима као својом главом. Следећи ту мисао, може се видети да Господ много страда. Веома болне жалости за Њега јесу падови верујућих. Још болније на Њега делује отпадање од вере. Међутим, то су ране које докрајчују. Постојане, пак, стреле су жалости, саблазни и колебања вере неверјем. Речи и писања која одишу неверјем су огњене стреле нечастивог. У садашње време је лукави унајмио много ковача за ковање таквих стрела. Срца верујућих болују, бивајући сама погођена или видећи друге погођеним. Са њима и Господ трпи. Ипак, јавиће се дан славе Господње: тада ће се открити тајне таме, и страдалници ће се обрадовати са Господом. А до тога времена потребно је трпети и молити се.

Читања из Светог Писма