Со је добра али ако и со обљутави, чиме ће се осолити? (Лк. 14,34). Со су ученици Господњи. Они су, предајући Његово учење, од људи отклањали наравствену гњилост. Ако такво преношење назовемо просвећивањем, и сам ће назив соли добити исто значење. Због тога би читава изрека могла да добије овакав облик: „Добро је просвећење! Међутим, ако просвећење обљутави, за шта ће бити погодно? Баци га!..“ Просвећење дејствује као со уколико је испуњено начелима и елементима Господњег учења, и уколико се само налази у ученичком положају у односу на Господа. Чим, пак, одступи од свог усмерења, и уместо поука Господњих усваја туђа учења, оно постаје бљутаво и непотребно, заражава се гњилошћу заблуде и лажи, и почиње да делује заразно, а не исцељујуће. Историја је то потврдила и потврђује многим примерима. Због чега, међутим, нико не обраћа пажњу на искуство? Непријатељ на све навлачи мрак и свима се чини да постоји светлост у учењима која се држе далеко од учења Господњег.

 Читање из Светог Писма 

Из указања о томе кога звати на ручак или вечеру (Лк.14, 12) позајми правило за себе: не чинити ништа за ближње са очекивањем да се у овом животу доживи узвраћање. То не значи да ћеш се трудити узалуд. У своје време, све ће ти бити враћено. У беседи на Гори Господ је проповедао да се сва богоугодна дела, тј. молитва, пост, милостиња – чине тајно. Због чега? Због тога што Отац небески онима који тако поступају враћа јавно. Ради се о томе да је Хришћанин дужан свим силама свог живота да себи припрема будуће блаженство, да себи гради вечни дом и да тамо унапред шаље залихе за вечност. Такав начин поступања није деловање са интересом. Интерес своје место налази у овдашњем животу, и такво поступање му само штети. Да би се живело тако, неопходно је имати веру, наду и љубав према Господу. Дејствовање по заповестима у очекивању награде је једно неусловљено дејствовање. Међутим, оно је ближе и схватљивије срцу од било ког другог, сувише идеалног, као на пример, делања добра ради добра. Њега у Писму нећете нигде наћи. Овде је виша побуда: чини све ради Господа, и не бој се губитка.

Ономе који га је упитао како да се спасе, Господ је узвратио питањем: Шта је написано у закону? Како читаш? (Лк.10,26). Тиме је показао да се за решење свих недоумица треба обраћати речи Божијој. Да, пак, не би било недоумица, најбоље је читати Божанско Писмо. Читај са пажњом, расуђивањем, саосећањем, повезујући све са својим животом: оно што се тиче мисли – испуњавај у мислима; што се тиче осећања – осећањима и расположењима, а што се тиче дела – делима. Онај ко слуша реч Божију сабира светле појмове о свему што је у њему, око њега и изнад њега. Он себи разјашњава обавезе у односима који се јављају у животу, те света правила, као драгоцене бисере, ниже на нит савести која му, затим, тачно и одређено указује како и када поступати на начин који је угодан Господу. Он обуздава и страсти. Јер, читање речи Божије увек на њих делује смирујуће. Ако почнеш да читаш реч Божију, страст ће, ма каква била, почети да бива све слабија и слабија, да би на крају сасвим ишчезла. Ко се богати знањем речи Божије, стиче над собом стуб од облака, који је водио Израиљце у пустињи.

По силаску са Горе Преображења, Господ је исцелио дечака у којем је био ђаво. Исцељењу је претходио укор за неверје, које је било узрок због кога ученици нису исцелили поседнутог ђаволом (Лк.9,27-41). Ма чије да је било неверје – оца који је привео сина, народа који се сабрао, или, може бити, и апостола – може се закључити да његово присуство затвара врата милостивог погледа Божијег и Његове помоћи, а да их вера отвара. Господ је и рекао оцу: „Добићеш по мери вере“. Вера није дело једино мисли и ума, него обухвата цело биће човечије. Она обухвата узајамне обавезе верујућег и Онога коме он верује, па макар се оне и не изрекле буквално. Човек се нада на онога коме верује, на њега се у свему ослања и од њега ни у чему не очекује одбијање. Због тога му се и обраћа без сумње као оцу, и иде к њему као у своју ризницу, у уверењу да се неће вратити празних руку. Такво расположење и без речи изазива наклоност код онога коме се човек обраћа. Тако бива међу људима. Међутим, исти вид расположења потребан је и у односу према Господу, свемогућем и свезнајућем, који жели да дарује свако добро. Онај који истински верује никада не бива обманут у својим очекивањима. Ако нешто немамо, премда смо и тражили, значи да немамо потребну веру. Пре свега, потребно је тражити и сместити у срце пуну веру у Господа. Треба је тражити и умолити од Њега, будући да је немамо сами по себи и да је дар Божији. Од оца дечака се тражила вера и он се помолио: Верујем, Господе, помози моме неверју. Веровао је слабо, колебао се, и молио се за утврђење вере. И ко ће се похвалити савршенством вере? Коме, дакле, није неопходно да се помоли: Помози, Господе, моме неверју? Кад би вера код нас била на снази, мисли би биле чисте, осећања света и дела богоугодна. Тада би нас Господ слушао као отац децу. Све што би нам дошло у срце (а у таквом стању могло би доћи само оно што је угодно Господу) ми бисмо добијали без одбијања и одлагања.

 Читање из Светог Писма 

Ето, оставља вам се ваш дом пуст, рекао је Господ о Јерусалиму (Лк.13,35). Значи, постоји граница Божијег дуготрпљења. Милосрђе Божије је готово да вечно трпи, очекујући добро. Међутим, шта да ради када ми долазимо до таквог растројства да већ нисмо ни за шта? Због тога нас и одбацује. Тако ће бити и у вечности. Сви говоре: „Милосрђе Божије неће допустити вечну одбаченост“. Да, оно неће! Међутим, шта да чини са онима који су препуни зла и не желе да се исправе? Они сами себе стављају ван граница Божије милости. Тамо се и задржавају, јер неће да изиђу. Спиритисти су измислили мноштво рађања као средство за поновно очишћење грешника. Онај, међутим, ко се оскрнавио гресима у једном рођењу, може се оскрнавити и у десет других, а затим и бесконачно. Као што постоји прогрес у добру, тако постоји и напредак у злу. Ми на земљи видимо окореле у злу. Такви они могу остати и ван земље, а затим и за свагда. Кад свему дође крај (а он ће неизбежно доћи), где да се сместе они који су окорели у злу? Свакако изван области која је испуњена светлошћу и која је намењена онима који су се трудили око себе, око очишћења својих нечистота. Самим тим ето и ада! Они који се нису исправили при бољим околностима, зар ће се исправити при горим? А ако неће, ето онда вечног ада! Није Бог узрочник ада и вечних мука у њему, већ сами грешници. Када не би било непокајаних грешника, ни пакла не би било. Господ жели да нема грешника. Због тога је и дошао на земљу. Пошто жели да овлада безгрешност, значи да жели да нико не допадне у вечне муке. Све зависи од нас. Хајде да се договоримо и да ад уништимо безгрешношћу. Господ ће се томе обрадовати. Он је нама и открио постојање ада, да бисмо се причували да не упаднемо у њега.

 Читање из Светог Писма