Ђаво Богочовеку приступа са искушењем (Лк.4,1-13). И од људи ко бива ослобођен од тога? Онај који врши вољу лукавог не трпи нападе, него само бива усмераван на све веће и веће зло. Чим, пак, човек почне да долази к себи и да помишља на нови живот по вољи Божијој, одмах се покреће сва војска сатанска: како који зна жури да расеје добре мисли и намере покајника. Ако не успеју да га од тога одврате, они се старају да ометају добро покајање и исповест. Ако, пак, ни у томе не успеју, труде се да посеју кукољ усред плодова покајања и напора у очишћењу срца. Не успеју ли да улију свој дух, покушавају да искриве добро. Одбијани у унутрашњости, нападају споља. И тако до краја живота. Чак ни умрети не дају у миру. И по смрти јуре за душом док не прође ваздушна пространства у којима лебде и имају своје јазбине. „О како је то неутешно и страшно!“ За верујуће, међутим, ту нема ничег страшног. Јер, над оним ко је богобојажљив они немају никакве силе, већ само галаме унаоколо. Трезвоумни молитвеник пушта стреле на њих, и они се држе далеко од њега, не смејући да му приступе. Јер, они се боје истинског пораза. Они у понечему успевају само због наших пропуста. Уколико ослабимо у пажњи, или дозволимо да се заведемо њиховим призрацима, они почињу да нас смелије узнемиравају. Ако се на време не опоменемо свог пропуста они нас опкољавају, а уколико се душа досети преваре – опет одскачу и из далека посматрају не би ли опет како пришли. Тако дакле, буди трезвоуман, бди, моли се, и непријатељ ти ништа неће моћи учинити.

Усред Великог поста износи се Часни Крст ради поклоњења, тј. да би подвижнике поста одушевио на трпељиво ношење бремена које су узели на себе. А зашто се врши поклоњење у септембру? Случајно се тако десило? Али, у промислитељској премудрости, која све устројава, нема случајности. Ево, дакле, због чега: у септембру се жању поља. Да неки од Хришћана, са осећањем задовољства, не би рекли: Душо, имаш многа добра… почивај, једи, пиј, весели се ; као уосталом и да други, услед свога сиромаштва, не би пали духом – пред очи свих поставља се уздигнути крст. Он прве подсећа да потпора благостања није имање, него хришћанско, унутрашње крстоношење (чак и када се спољашње богатство, по благости Божијој, нагомилава), а друге – да трпљењем спасавају душе своје, уверавајући их да крст води право у рај. Стога, једни треба да трпе, знајући да иду утабаним путем у Царство небеско, а други треба да са страхом користе спољашње утехе, како им не би затвориле улаз у небо.

Ирод је оличење раздраженог самољубља, које од непријатности због узнемирене савести, разобличене правдом, очекује да се избави насиљем. Свети Јован Претеча је оличење правде коју гони самољубље, нашавши погодну прилику. Ма колико се правда умекшавала снисхођењем у обртима речи, какве само нежност љубави која не жели нанети другоме ране у срцу може да изнађе, ипак ће лик праведности пред очи савести да стане и подигне буру изобличења. Кратковидост индивидуалности не може да схвати да изобличавање не долази споља, него изнутра. Стога се свом својом силом стара да устане на спољашњег изобличитеља. Затворииши му уста, она очекује да заглуши и унутрашњи глас. Међутим, у томе не успева. Јер, брига и не треба да се тамо усмерава. Треба умирити савест. Тада се унутрашњи мир не може нарушити, ма колико било спољашњих изобличитеља. Он се њима може само пробудити, пошто се присиљава да унутар себе сабере умирујућа убеђења – веру у распетог Господа, искреност покајања и исповести, чврстину решења да се ништа не ради против савести. Ето на шта треба да обратимо пажњу! Јер, ко ће све Јоване затворити у тамнице! Речи правде Божије шире се свуда по земљи, и свака од њих за тебе може бити Јован изобличитељ.

И као штo Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне син Човечији, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн.3,14-15). Вера у Сина Божијег, који је разапет ради нас, јесте сила Божија за спасење, јесте живи извор оживотворавајућих наравствених стремљења и намера. Она је прималац обилне благодати Светог Духа, која увек у срцу пребива, као и сакривених наилазака благодати који се у право време, у часу невоље, шаљу одозго. Вера садржи убеђења која привлаче Божије благовољење и силу одозго. Једно и друго заједно и јесте стицање вечног живота. Док је овај живот целовит, Хришћанин се не колеба, јер се прилепљује за Господа и један је дух са Њим. Господа, пак, ништа не може победити. Због чега се, онда, ипак пада? Због слабљења вере. Слабе хришћанска убеђења, слаби и наравствена енергија. По мери тог ослабљења, благодат се истискује из срца, и рђави позиви подижу главу. У одређени час долази до сагласности са њима и – ето пада. Ти, ипак, будно чувај веру у свој њеној ширини и нећеш пасти. У том смислу свети Јован и говори да рођени од Бога не чини грех (1.Јн.3,9).

Читања из Светог Писма на Литургији

Чита се прича о десет девојака. Свети Макарије овако описује њен смисао: „Пет мудрих девојака, као трезвоумне, пожурише ка ономе необичноме за своју природу, и узевши уље и сасуде свога срца (тј. одозго даровану благодат Духа), уђоше са Жеником у небеску ложницу. Друге, пак, луде девојке, оставши привржене сопственој природи, не бејаху бодре, нити се постараше да, док се још налажаху у телу, у своје сасуде узму уље радости, него се из лењости, или због самоубеђења у своју праведност, предадоше некаквом сну. Стога и нису биле пуштене на свадбу Царства, не угодивши небеском Женику. Спутаване светским везама и замаљском љубављу, оне нису сву своју љубав и приврженост посветиле небеском Женику, нити са собом принесоше уље. Душе које траже оно необично за своју природу, тј. светињу Духа, свом својом љубављу се вежу за Господа. Стога иду за Њим, одвраћајући се од свега, ка Њему устремљујући молитве и помисли. Оне се и удостојавају примања уља небеске благодати. Душе пак, које остају у својој природи, гмижу по земљи својим помислима, о земљи мисле, и ум њихов живот свој има на земљи. Оне мисле да припадају Женику, будући украшене телесним украсима. Међутим, не примивши уље радости, оне се нису препородиле Духом одозго“ (Бес.4, 6).