Свети Јован Претеча шаље своје ученике да питају Господа: Да ли је Он Онај што ће доћи или другога да чекају? (Лк.7,19). Он није питао ради себе, будући да је, као обавештен са неба, тачно знао ко је Исус Христос. Питао је ради ученика. Ученици су, пак, тражили решење тог питања не из љубопитљивости, него из искрене жеље да сазнају истину. Таквима нема потребе да се много говори. Господ им и није говорио, него је само указао на оно што је том приликом учинио. Божанствена дела су сведочила о Његовом Божанству. То је било тако очигледно, да они који су дошли са питањем, више нису постављали питања. Тако је увек. Сила Божија живи у Цркви. Онај ко искрено тражи истину, одмах ће је доживети и уверити се у њу. То опитно осведочење чини крај свим питањима и савршено умирује. Ономе ко неће да верује и ко у Цркви и Хришћанству почне да, уместо основе вере, тражи поводе за оправдање свога неверја, никаква указања неће изгледати задовољавајућа. Он ће своје неверје да сматра основаним, макар његове основе биле ништавне и заснивале се на ситницама. То хоће његово срце – и због тога све код њега може да прође.

А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? (Лк.6,46). Због чега га зову Господом, а не врше вољу Господњу, тј. због чега делима не признају Његово Господство? Због тога што само језиком зову, а не и срцем. Када би срце изговорило: „Господе, Ти си мој Господ“, у њему би пребивала пуна готовост да се повинује Ономе кога исповеда својим Господом. Пошто тога нема, језик и дела се разилазе. Међутим, дела су увек онаква какво је срце. Шта, зар не треба ни звати: „Господе, Господе“? Не, не то. Неопходно је да се спољашњој речи придода и унутрашња реч, тј. осећање и расположење срца. Седи и размисли о Господу и о самоме себи: ко је Господ, а ко си ти; шта је Господ за тебе учинио и чини; зашто живиш и докле ћеш живети… Тада ћеш доћи до убеђења да се не може без испуњавања све воље Господње. Нема нама другог пута. То убеђење ће родити спремност да се на делу испуни оно што се говори речју „Господ“. При таквој готовости пробудиће се и потреба за помоћу свише. Са њом ће, пак, доћи и молитва: „Господе, Господе! Помози и даруј нам силу да ходимо по вољи Твојој“. Тада ће му наше призивање бити угодно.

„Не судите, опраштајте, дајте“… (Лк.6,30-38) – на први поглед све сам губитак, и ниоткуда добитак. Међутим, ево шта се обећава: ако не будеш осуђивао, и тебе неће осудити; ако будеш опраштао и теби ће се опростити; ако будеш давао, и теби ће се дати. Сада тај добитак није видљив, али ће несумњиво доћи ономе који од срца учини указана лишавања. Доћи ће, наиме, у час када се више од свега буде осећала потреба за неосуђеношћу и опроштајем. Како ће се само он тада обрадовати, изненада се удостојивши таквих блага, и то, наочиглед, ни због чега! И обратно, како ће жалити и туговати онај који у своје време није умео умесно да искористи своје наслеђе! Тада би он све да опрости и да све разда. Међутим, већ је касно. Све, наиме, има своје време. Не журе сви за таквом добити, која долази право у руке, премда готово увек после губитка. Баци, по руској пословици, хлеб и со иза себе, и они ће се обрести испред тебе. Вид деловања у показаним случајевима заиста личи на бацање. Међутим, ту се не баца у пропаст, него у руке Божије. А у тим рукама је сигурно очување. И добијање из њих је несумњиво. Само додај веру и наду.

Тешко богатима, ситима, који се смеју, о којима људи добро говоре. И опет, благо онима који трпе свако понижење, ударце, отимања, присилне напоре (Лк.6,22-30). Дакле, нешто сасвим супротно од обичног људског расуђивања и осећања! Мисли Божије су далеко од помисли људских као небо од земље. А и како би могло бити друкчије? Ми смо у изгнанству, а изгнаницима нису туђе увреде и жалости. Ми смо под епитимијом, а епитимија се и састоји од лишавања и напора. Ми смо болесни, а болеснима су кориснији горки лекови. Сам Спаситељ није имао где главу склонити у читавом свом животу, и завршио је на Крсту. Како, онда, могу очекивати бољи удео они који следе за Њим? Дух Христов је дух готовости да се све трпи и да се благодушно носи свака жалост. Утеха, част, раскош, изобиље – страни су за Његов укус и Његове захтеве. Његов пут иде кроз бесплодну и сурову пустињу. Образац за то је четрдесетогодишње лутање Израиља по пустињи. А ко иде тим путем? Сваки онај који иза пустиње види Ханаан, у коме теку мед и млеко. У време свога странствовања путник добија ману, и то не са земље него са неба, не телесно, него духовно. Сва слава је у ономе – унутра.

Темељна, изворна заповест јесте – љубити. Мала реч, али изражава свеобухватан чин. Лако је рећи – љуби, али није лако достићи до потребне мере љубави. Није сасвим јасно ни како је постићи. Због тога Спаситељ ову заповест окружује другим објашњавајућим правилима: Љуби, као самог себе; како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк.6,31). Овде указана мера љубави је, може се рећи, бескрајна. Јер, има ли мере љубави према самоме себи; има ли добра које ми сами себи не бисмо за себе пожелели од других? Међутим, та заповест није неиспуњива, као што се може чинити на први поглед. Читава ствар се састоји у томе да постигнемо савршено саосећање за друге, да доспемо до стања у коме ћемо њихова осећања пренети у себе и осећати оно што они осећају. Када доспемо до тога, више неће бити потребно да нам се указује шта у појединачном случају треба да урадимо за друге. Само срце ће на то указати. Уколико се потрудимо да у себи подржимо то осећање, одмах нам приступа егоизам са намером да нас врати себи самима, да нас закључа у нас саме. Тада је и палац тешко покренути за другога. Нама тада није до њега, па макар он био на самрти. Рекавши: Љyби ближњег као самога себе, Господ је хтео да ближњи уместо нас уђе у нас, тј. у наше срце. Уколико се тамо, по староме, буде налазило само наше „ја“, немој очекивати добро.