И у другим градовима треба ми благовестити о Царству Божијем; јер сам на то послан (Лк.4,43). Реч: Јер сам на то послан, наше свештенство треба да прихвати као свој непромењиви закон. Обраћајући им се кроз личност светог Тимотеја, и апостол заповеда: Проповедај реч, настој у време и невреме, покарај, запрети, утеши (2.Тим.4,2). Истину је на земљу донео Дух Свети, који је апостоле испунио на дан Педесетнице. Од тада она обитава на земљи. Њени проводници су уста свештеника Божијих. Ако неко од њих затвори своја уста, преградиће пут истини коју очекују душе верујућих. Стога пате душе верујуће, не добијајући истину. Па и сами свештеници треба да осећају тегобу од истине, која их, не налазећи изласка, обремењује. Растерети се, свештениче Божији, од те тежине, и испусти потоке божанских речи, и ради своје утехе и ради оживљења поверених ти душа. Ако увидиш да и у теби самом нема истине, узми је из Светог Писма. Испунивши се њоме, шаљи је ка својој духовној деци. Само немој ћутати. Проповедај, јер си на то призван.

Рибари су се целу ноћ трудили и ништа нису ухватили. Међутим, када је Господ, после проповеди, ушао у њихову лађу и рекао да баце мрежу, они ухватише толико да нису могли да извуку мреже, које почеше да се цепају од тежине риба (Лк.5,5-6). Ето слике сваког труда без Божије помоћи, и труда уз помоћ Божију. Док се човек труди, ослањајући се једино на своје силе, све му испада из руку, а кад му се приближи Господ – одмах потекне добро за добром. У духовно-наравственим односима немогућност успеха без Господа је видљива и очигледна. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ. Тај закон делује у сваком. Грана која није срасла са дрветом не само да не доноси плода, већ се и суши. Тако ни људи који не стоје у живом општењу са Господом не могу приносити плодове правде који су значајни за вечни живот. Понеко добро које се код њих може наћи, у ствари само носи изглед добра, а у суштини нема својство доброте. Шумска јабука је наизглед лепа. Међутим, ако је пробаш, видећеш да је кисела. И у спољашњим, овоземаљским односима живота такође је могуће опипљиво видети: човек се мучи, труди, а успех све изостаје. Али, када сиђе благослов Божији, изненада све полази за руком. Они који пазе на себе и на путеве живота, из искуства знају ту истину.

Ако не поверујете да ја јесам, умрећете у гресима својим (Јн. 8,24). Нема другога Имена под небом данога људима којим би се могли спасти (Дап.4,12). Потребно је стећи опроштај грехова. Он се, међутим, не може стећи без вере у Сина Божијег, који је телесно распет за нас, нити без решења да се не попусти греховним навикама и делима. Јер, кад сагрешимо, једино Њега имамо као заступника код Оца (1.Јн.2,1). Онај који је дао реч да ће се уздржавати од греха треба да прими помоћ благодати Пресветог Духа, која је на земљу сишла после Вазнесења Господњег и Његовог седања с десне стране Бога Оца. Она се даје само онима који верују у дивни домострој нашег спасења, и с том вером приступају Божанственим Тајнама, које су успостављене у светој Цркви Господњој преко апостола. Према томе, ко не верује у Господа, не може бити чист од грехова. Не очистивши се, пак, од њих, он ће умрети у њима, а затим бити осуђен сразмерно њиховој тежини. Ако некоме хоћеш да учиниш добро и то вечно вредно добро, поучи га вери у Господа, истинитој вери, која не допушта премишљања и колебања. Они пак, који непосредно или посредно ометају веру у Господа, могу се сматрати вечним злочинцима, будући да причињавају зло које се ничим не може поправити, и чије се последице простиру на сву вечност. Њих ни незнање не оправдава. Јер, како не знати истину која је позната целом свету? Не оправдава их ни право на поседовање супротних убеђења. Јер, чим се она само почну проверавати, одмах се колеба њихова „снага“. После тога се човек ни на шта не може ослонити осим на веру у Господа. Од вере отпадају они који њене основе не схватају како треба, као уосталом ни основе других учења којима приступају. Ако тачно испитамо услове спасења, доћи ћемо до убеђења да је оно оствариво једино уз помоћ Бога који се оваплотио, умро на Крсту и послао Духа Светог. У томе се састоји суштина Хришћанске вере. Онај ко се искрено држи такве вере, неће умрети у гресима својим. Јер, он сам у себи носи силу која доноси помиловање. А ко не верује – већ је осуђен, будући да сам у себи носи осуду.

Назарећани су се дивили речима Господа, али ипак нису веровали. Томе је сметала завист, као што је сам Господ открио (Лк.4,22-30). Свака страст је противна истини и добру, а завист – више од свих. Јер, њену суштину чине лаж и злоба. Та страст је најнеправеднија и најотровнија, како за онога ко је има тако и за онога на кога је усмерена. У малим размерама она се може наћи код сваког. Она се јавља у случајевима у којима неко ко је раван нама почиње да се истиче. Она је утолико већа уколико се истиче неко ко је лошији од нас. Егоизам се раздражује и завист почиње да гризе срце. Стање није тако мучно све док је нама самима отворен пут. Међутим, ако је он затворен, и то баш од стране онога према коме се и зачела завист, њеним стремљењима већ нема кочнице. Мир је тада већ немогућ. Завист захтева срозавање противника и не умирује се док у томе не успе, или пак, док не упропасти самог завидљивца. Људи добре воље, код којих саосећање преовладава над егоизмом, не трпе од зависти. То указује на пут ка гашењу зависти у ономе који је мучен њоме. Треба да пожуримо да у себи пробудимо добру вољу, нарочито према ономе коме завидимо, и да то покажемо на делу. Тада ће и завист да се стиша. Неколико понављања у том смислу, и она ће, уз Божију помоћ, сасвим ишчилети. Међутим, ако је оставимо као што јесте, ако не победимо себе и не натерамо се да чинимо добро oнoме коме завидимо – она ће нас намучити, исушити, и у гроб отерати.

Господ није само проповедао о доласку пријатне године, него је и донео (Лк.4,19). А где је она? У душама верујућих. Земља неће бити претворена у рај све док буде постојао садашњи поредак ствари. Међутим, она јесте и биће поприште припремања за рајски живот. Његови зачеци се полажу у душу. Таква могућност се налази у благодати Божијој. Благодат је, пак, донео Господ наш Исус Христос. Према томе, Он је душама донео пријатну годину. Онај ко слуша Господа и испуњава све заповести које је дао, стиче благодат, и помоћу ње се наслађује пријатном годином. То се истински дешава са свима онима који искрено верују и поступају по вери. Самим мислима душа се неће испунити том пријатношћу. Ако се, међутим, делује, пријатност ће се уселити сама од себе. Може се десити да спољашњи покој потпуно изостане, али зато постоји унутрашњи, који је неодвојив од Христа. Уосталом, за оног у кога се усели унутрашњи мир, спољашња узнемирења више немају тежину ни горчину. Према томе, и са те стране је дошла пријатна година. Једино у спољашњости она може изгледати као хладна зима.