Ништа нема што би човека могло опоганити од онога што споља улази у њега, него што излази из њега оно је што погани човека (Мк.7,15). То место, као и слична њему (на пример: Јело нас не поставља пред Богом) обично истичу они који не држе пост по уставу и поретку Цркве, сматрајући да тим довољно оправдавају своје непошћење. Колико је и да ли је заиста задовољавајуће то правдање зна сваки верни члан Цркве. Постом је установљено уздржавање од неких јела не због тога што би била нечиста, него стога што се подвизавањем лакше постиже стањивање тела, неопходно за унутрашњи напредак. Тај смисао закона поста је толико суштаствен да се они који било какву храну сматрају нечистом, прибрајају јеретицима. Због тога они који нису склони посту не би требало да настоје на томе. Они пре треба да истичу да пост није обавезан, премда и представља средство за побеђивање греховних призива и стремљења тела. Међутим, ни на тој тачки се не могу утврдити. Ако је унутрашње напредовање обавезно, обавезно је и средство које га омогућује, тј. пост. Управо то савест и говори свакоме. Међутим, да би умирили савест, неки говоре: „Ја ћy на други начин да надокнадим напуштање поста“, или: „Мени пост може да шкоди“, или: „Ја ћy да постим кад xoћy, а не у утврђене постове“. Прво изговарање је неумесно, будући да без поста још нико није успео да изађе на крај са својим телом и да своју унутрашњост уреди како треба. Последње је такође неумесно зато што је Црква једно тело: одвајати се од других у њој противно је њеном устројству. Напустити општа правила Цркве може само онај који изађе из ње. Све док је човек њен члан, не може да говори и поступа на тај начин. Друго изговарање поседује привид исправности. Тачно је, међутим, да се обавеза посних ограничавања скида са оних којима посна јела шкоде. Пост је установљен не ради убијања тела, него ради умртвљења страсти. Међутим, кад би се људи који не могу поднети пост савесно пребројали, показало би се да их је тако мало да им је број сасвим занемарљив. Остаје од свега само један узрок непошћења – одсуство хтења. Против тога се не може спорити. Ни у рај никога неће узети против његове воље. Међутим, када буду осудили на ад – хоћеш нећеш – мораћеш да идеш: ухватиће и бациће.

Господ не прекорева фарисеје због спољашњег поретка који су завели, нити за правила понашања, већ за њихову приврженост њима, и стога што су се определили једино за спољашње поштовање Бога, изостављајући бригу о ономе шта је у срцу (Мк. 7,1-8). Без спољашњег се, свакако, не може. И највиша унутрашњост има потребу у спољашњем, као за изразом и одећом својом. На делу, оно никада и не иде само, него увек у вези са спољашњим. Њих само лажне теорије одвајају. Са друге, опет, стране, очигледно је да сама спољашњост није ништа. Њена вредност долази од присутности оног унутрашњег у њој. Чим њега нема, ни сама спољашњост није потребна. Међутим, ми се често бринемо за оно спољашње и видљиво (у чему се претпоставља унутрашње које у спољашњем и видљивом прима одређени облик) до те мере да, испунивши га, остајемо мирни, не мислећи да ли у томе заиста има унутрашњег или не. А пошто је унутрашње теже од спољашњег, сасвим је природно зауставити се на спољашњем, не долазећи до унутрашњег. Шта да се ради? Треба управљати собом и имати у виду оно унутрашње. Увек треба ка њему стремити кроз оно спољашње, и оно спољашње сматрати вредним само када је са њим и унутрашње. Пажња према себи, трезвоумље и бодрост јесу јединствене полуге за подизање наше отежале природе, лакоме на оно ниско. Занимљиво је да онај ко има унутрашње, ни спољашње никад не оставља, премда му не придаје особиту вредност

Предавши заповест о љубави према Богу и ближњима, Господ је одмах додао учење о свом Синовству Богу и о свом Божанству (Мт.22,35-46). Због чега? Због тога што истинска љубав према Богу и људима није могућа осим под дејством вере у Божанство Христа Спаситеља, тј. да је Он оваплоћени Син Божији. Таква вера побуђује љубав према Богу. Јер, како не волети Бога који нас је толико заволео да ни Сина свог јединородног није поштедео, него га је предао за нас? Она ту љубав доводи до пуноте савршенства или до онога што тражи. Љубав, пак, тражи живи савез. Да би се достигао тај савез, потребно је превазићи осећање правде Божије која прекорева за грех. Без тога је страшно приступати Богу. То oceћaњe се побеђује убеђењем да је правда Божија испуњена крсном смрћу Сина Божијег. То, пак, убеђење долази од вере. Одатле следи да вера открива пут ка љубави према Богу. То је прво. А друго: вера у Божанство Сина Божијег, који се ради нас оваплотио, страдао и био погребен, даје образац љубави према ближњима. Јер, онај који воли показује љубав кад полаже душу своју за вољене. Вера даје снагу за пројављивање такве љубави. Да би се имала таква љубав, треба постати нови човек, тј. самоодрицањем напустити све егоистичко. Само у Христу човек постаје нова твар. У Христу, пак, јесте онај ко се са вером и благодатним препородом кроз свете тајне, примакне сједињењу са Христом. Стога, они који очекују да без вере у себи сачувају макар наравствени поредак – узалуд полажу наду. Јер, све иде заједно: човек се не може разделити. Он се мора читав остварити.

И што ћe се умножити безакоње, охладнеће љубав многих (Мт.24,12). Љубав се поништава безакоњима. Што је више грехова, мање је љубави. Где су само греси, љубав немој ни тражити. Ко иште распрострањење љубави и потирање нељубавности, дужан је да се побрине о умањењу грехова и смањењу области грехољубља. Ето правог начела хуманости! Ко га прихвати, треба да усвоји и све начине којима је могуће противити се греху. Греси изван, плод су унутрашње греховности. Унутрашња греховност се сва корени на егоизму и његовом породу. Одатле следи да хуманисти морају прихватити за закон поретке којима се сузбија егоизам. Он се, пак, најснажније сузбија недавањем себи на вољу. Не уступај својој вољи и брзо ћеш победити егоизам. Ако, међутим, будеш себи давао на вољу, ништа са њим нећеш учинити, ма каква средства против њега употребљавао. Одатле следи: где се тражи својевољност, тамо се тражи раширење егоизма и охлађење љубави – тј. веће зло. Такав је баш дух садашњег времена. И – зло расте.

Не бојте се, ја сам, не плашите се (Мк.6,50). Ето потпоре нади нашој! У било каквој невољи и беди да се нађеш – сети се да је Господ близу, и испуни се храбрим трпљењем. Као што је тада изненада помогао апостолима, који су упали у невољу на мору, тако ћe и теби, који си у тешкоћи, изненада јавити своју помоћ и заступништво. Он је свагда и увек спреман са својим покровом. Стани само и ти са Њим или поред Њега са вером, молитвом, надом и преданошћу Његовој светој вољи. Одатле ће произаћи спајање духа са Господом, а из њега се родити свако благо. Међутим, то не значи да ће самим тим одмах доћи и достојанство и слава и част и томе слично. Спољашње може да остане као што јесте, али ће зато доћи храбра и благодушна истрајност у поретку догађаја који ће Господ устројити за свакога. А то и јесте главно што треба да тражи сваки невољник. Cpeћy унутра, а не споља. Унутрашње блаженство је увек код онога ко је у живој вези са Господом.